Monthly Archives: januar 2019

Domaći rizici veći od spoljnih

U Srbiji prilike su take: narod se plaši vlasti, pa ne ulaže; vlast se plaši naroda, pa ni ona ne ulaže, osim u resore sile

Srbija 2019.

Očekivalo se, makar potajno, da će zvanična prognoza privrednog rasta od 3,5 odsto za 2019. sigurno biti premašena, možda i za pola procenta, a evo, tek što je godina počela, ozbiljno se postavilo pitanje da li će i ta relativno skromna i “konzervativno” planirana stopa biti ostvarena.
Dva su razloga za takvo “preumljenje”, oba na neki način spoljna. Prvi je globalnog karaktera, tj. mogućnost da dođe do neke ekonomske krize na svetskom nivou. Mediji su ovih dana puni mračnih upozorenja. Iako su ekonomisti koji predviđaju neku dublju i širu krizu, sličnu onoj iz 2008 – koja je zapravo zahvatila samo razvijene zemlje – vrlo retki, tj. preovlađuju među njima profesionalni “katastrofičari”, naravno da bi neki veliki privredni “cunami” mogao lako da zapljusne prilično nezaštićene i bez ikakvih lukobrana obale Srbije. Ali, o tome je u ovom trenutku prerano konkretnije govoriti.
Drugi razlog je zapravo lokalnog karaktera, do juče bismo ga mogli zvati i domaćim. Radi se, nije teško pogoditi, o carinama od 100 odsto koje je Kosovo uvelo na robu iz (centralne) Srbije. Prema računici koju je u najnovijem broju Makroekonomskih analiza i trendova izneo Ivan Nikolić, ta bi zabrana mogla privredni rast Srbije da smanji 0,5 do 0,7 procentnih poena. Što znači da bi rast BDP-a u ovoj godini pao na (ispod) tri odsto. Doduše, neki privrednici, poput Radovana Vukadinovića, direktora gornjomilanovačkog Metalca, tu su procenu pokušali da ublaže rekavši da će dobar broj preduzeća naći nova tržišta, ali i da šteta bude upola manja, to će za inače spororastuću srpsku privredu biti značajan gubitak.
Nizak privredni rast je, dakle, glavni ekonomski problem Srbije. Ali i politički. Što se vidi iz marketinški do “besvesti” eksploatisanih podataka o (relativno) visokoj stopi rasta tokom prošle godine. A još više po frontalnom napadu na Ljubomira Madžara zbog tvrdnje da je Srbija, zajedno sa Hrvatskom, na dnu razvojne lestvice u celoj centralno-istočnoj Evropi. Nije se znalo sa koje strane – da li sa državnog vrha ili od botovske pešadije – stižu “udarci”. Koji su, naravno, svi mašili jer ako se ne uzme u obzir samo prošla nego pet ili 10 poslednjih godina, onda su podaci nesumnjivo na Madžarevoj strani.
Madžar je, zapravo, tu svoju (negativnu – za aktuelnu vlast) ocenu izneo još krajem prošle godine na savetovanju ekonomista (22. decembra, Naučno društvo ekonomista Srbije i beogradski Ekonomski fakultet), čija je glavna tema bio privredni razvoj. Tačnije, zašto Srbija ekonomski zaostaje i šta je potrebno uraditi da bi se taj trend prekinuo i preokrenuo?

ŠTEDNJA = ULAGANJA: Lako je njima da štede kad su bogati. To je otprilike predstava koja važi u Srbiji. A u stvari, istina je obrnuta: oni su bogati zato što štede. Naravno, ovde se ne misli, ili bar ne prvenstveno, na “klasičnu” štednju građana u bankama ili slamaricama. Nego na opšte, društveno odlaganje potrošnje danas da bi se više moglo trošiti sutra. Drugim rečima – reč je o investicijama.
Nije ni uteha ni opravdanje za ove današnje, misli se – vlasti, ali investicije u Srbiji niske su odavno. Kako je na pomenutom skupu podsetio Milojko Arsić, u Srbiji su investicije bile visoke samo u doba socijalizma, kada su bile zakonski propisivane. Mada su i u tom “sistemu” od početka osamdesetih kada je zemlja zapala u krizu bile vrlo niske. Tokom devedesetih investicije su se srozale na još niži nivo, da bi posle obaranja Miloševića 2000. porasle, ali ni tada, ako se uzme prosek celog razdoblja, nisu bile na potrebnom nivou. Od krize 2008. investicije opet padaju na vrlo niske grane. Međutim, kada su uporede razdoblja pre i posle devedesetih, konstatuje Arsić, pokazuje se da Srbija nije uspela da administrativne metode obezbeđivanja visokih investicija zameni metodama zasnovanim na investicionim podsticajima.
Sve u svemu, ukupne investicije u Srbiji danas su od proseka centralno-istočne Evrope i Zapadnog Balkana niže za preko pet odsto bruto domaćeg proizvoda. Zašto su, međutim, investicije niske? To jest, šta smeta da budu veće. Kada se pogledaju “neposredne determinante investicija”, Kaže Arsić, “može se reći da su one u Srbiji čak i povoljne”. Kamatne stope su već nekoliko godina niske, a isto važi i za poreze na dohotke od kapitala. Naime, mada su pre neku godinu porezi na dobit i na dividendu povećani sa 10 na 15 odsto, i dalje su niski u poređenju sa drugim zemljama. Takođe, poreske olakšice su visoke i dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala, konačno subvencije u novcu i naturi visoke su, pa i one dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala.

ŠTEDNJA = ULAGANJA: Lako je njima da štede kad su bogati. To je otprilike predstava koja važi u Srbiji. A u stvari, istina je obrnuta: oni su bogati zato što štede. Naravno, ovde se ne misli, ili bar ne prvenstveno, na “klasičnu” štednju građana u bankama ili slamaricama. Nego na opšte, društveno odlaganje potrošnje danas da bi se više moglo trošiti sutra. Drugim rečima – reč je o investicijama.
Nije ni uteha ni opravdanje za ove današnje, misli se – vlasti, ali investicije u Srbiji niske su odavno. Kako je na pomenutom skupu podsetio Milojko Arsić, u Srbiji su investicije bile visoke samo u doba socijalizma, kada su bile zakonski propisivane. Mada su i u tom “sistemu” od početka osamdesetih kada je zemlja zapala u krizu bile vrlo niske. Tokom devedesetih investicije su se srozale na još niži nivo, da bi posle obaranja Miloševića 2000. porasle, ali ni tada, ako se uzme prosek celog razdoblja, nisu bile na potrebnom nivou. Od krize 2008. investicije opet padaju na vrlo niske grane. Međutim, kada su uporede razdoblja pre i posle devedesetih, konstatuje Arsić, pokazuje se da Srbija nije uspela da administrativne metode obezbeđivanja visokih investicija zameni metodama zasnovanim na investicionim podsticajima.
Sve u svemu, ukupne investicije u Srbiji danas su od proseka centralno-istočne Evrope i Zapadnog Balkana niže za preko pet odsto bruto domaćeg proizvoda. Zašto su, međutim, investicije niske? To jest, šta smeta da budu veće. Kada se pogledaju “neposredne determinante investicija”, Kaže Arsić, “može se reći da su one u Srbiji čak i povoljne”. Kamatne stope su već nekoliko godina niske, a isto važi i za poreze na dohotke od kapitala. Naime, mada su pre neku godinu porezi na dobit i na dividendu povećani sa 10 na 15 odsto, i dalje su niski u poređenju sa drugim zemljama. Takođe, poreske olakšice su visoke i dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala, konačno subvencije u novcu i naturi visoke su, pa i one dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala.

AKO DOMAĆI INVESTITORI VIDE NASILJE NA IZBORIMA, NASILJE U SKUPŠTINI,
NASILJE NAD MEDIJIMA – TO ZA NJIH ZNAČI POVEĆANI RIZIK JER ZNAJU DA NASILJE
RAĐA SAMO VEĆE NASILJE. I BEŽE IZ ZEMLJE JER SU, MA KAKAV SE NOVI SMAK SVETA
PREDVIĐAO, TAMO RIZICI MANJI

Zašto su onda investicije – domaće, to valja naglasiti jer su strane zapravo visoke – tako male? U najkraćem – zato što je niska domaća štednja. Podaci govore (a slika “plastično” prikazuje) da je štednja u Latinskoj Americi dvostruko veća nego u Srbiji; štednja (reč je o proseku, naravno) u centralno-istočnoj Evropi dva i po puta je veća, a štednja u istočnoj Aziji čak 3,5 puta veća nego u Srbiji. Ne treba, međutim, opravdanje za to, kao što se u nas često čini, tražiti u siromaštvu. Nacije ne moraju biti bogate da bi štedele. Štednja u zemljama poput Rumunije, Bugarske ili Makedonije, u razdoblju između 2013. i 2017. godine, iznosila je 22-23 odsto BDP-a, dok je u Srbiji bila upola manja – oko desetak odsto BDP-a.
Naravno, tu nije kraj ovoj pitalici. Jer, logično se dalje postavlja pitanje zašto je štednja u Srbiji mala. Zar su stanovnici Srbije, da ne kažemo Srbi i Srpkinje, baš tolike raspikuće?

ULAGANJE = POVERENJE: Odgovor je, naravno, u pomenutim podsticajima. Kojih nema. Naime, da bi ljudi štedeli, što znači investirali u budućnost, potrebno je da u tu budućnost veruju. Ako ne veruju, ako vide kako svakoga dana hiljade ljudi odlazi u inostranstvo, ako se i oni sami spremaju da to uskoro učine, odnosno, kad se radi o biznismenima, ako vide kako se otimaju firme i poslovi, naravno da neće štedeti, to jest investirati. Bar ne u Srbiji.
Sa druge strane, ako se radi o vlasti koja takođe gleda kratkoročno, pa vidi – a u strahu su velike oči – da su joj dani odbrojani, onda ni ona neće baš investirati. Ili će, ako namerava da po svaku cenu sačuva svoju poziciju, kao što je u Srbiji izgleda slučaj, povećavati investicije u vojsku i policiju umesto u zdravstvo i prosvetu.
Iako premijerka Ana Brnabić pokušava da nas uveri u suprotno. Pa je tako pre nekoliko meseci izjavila da Srbija “treba da promeni paradigmu privrednog razvoja”, tj. da treba da se sa “privrede zasnovane na investicijama transformišemo u privredu zasnovanu na inovacijama”.
Ideja, naravno, nije nova, nije ni loša, naprotiv, u najrazvijenijim zemljama to je odavno slučaj, ali je “kvaka” u tome što ona, s obzirom na celokupne prilike koje u Srbiji vladaju, više liči na još jednu marketinšku “patku” nego na ozbiljnu politiku.
Jer, kako kaže već pominjani Arsić, investicije su kod nas niske, tako da nemamo šta da napuštamo, tj. sa čega da “prelazimo”. A drugo, inovacije su posledica investicija u istraživanje i razvoj. Zapravo, ako prethodno niste investirali u tzv. fizički kapital, u mašine i opremu, onda nećete moći da iskoristite ni ljudski kapital jer ljudi neće imati na čemu da pokažu kreativnost. “Investicije i inovacije se ne isključuju, ljudski kapital je komplementaran fizičkom”, ističe Arsić.
Na kraju, kao što je poznato, kapital je “plašljiva zverka”. On voli ne samo ekonomsku sigurnost (nisku inflaciju, stabilan devizni kurs itd.) nego i pravnu (profesionalnu upravu, nezavisno sudstvo) i političku – normalan partijski život, demokratiju. Ako domaći investitori vide nasilje na izborima, nasilje u Skupštini, nasilje nad medijima – to za njih znači povećani rizik jer znaju da nasilje rađa samo veće nasilje. I beže iz zemlje jer su, ma kakav se novi smak sveta predviđao, tamo rizici manji.

Niske domaće investicije

Niske ukupne investicije u Srbiji posledica su osetno nižih javnih investicija, koje su u proseku niže 1,3-2 odsto BDP-a godišnje, i vrlo niskih domaćih privatnih investicija, koje su preko pet odsto BDP-a niže od proseka zapadnog Balkana, a 7-8 odsto BDP-a niže od proseka EU i CIE.
Nasuprot tome, strane direktne investicije su relativno visoke: 3-4 odsto BDP-a veće su od proseka CIE i EU.
Prošle godine se situacija malo popravila jer su investicije porasle (oko jedan odsto BDP-a) usled rasta domaćih javnih i privatnih ulaganja. Ali je jaz u odnosu na zemlje Zapadnog Balkana i centralno-istočne Evrope i dalje veliki i iznosi između 2,4 i 3,7 odsto BDP-a.

Država, kočnica razvoja

Da je Srbija investirala koliko i zemlje centralno-istočne Evrope, naravno relativno, tj. u odnosu na svoj BDP, to bi u poslednjih desetak godina donelo više od četiri milijarde evra novih ulaganja ili, recimo, oko 400 kilometara više auto-puteva, rekao je na pomenutom savetovanju Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. U poslednjih pet godina, istina, investicije rastu, ali “zahvaljujući” veoma niskoj osnovi iz 2013. godine. Tako da, i pored povećanja u poslednjih nekoliko godina, javne investicije u Srbiji još nisu dostigle svoje pretkrizne nivoe (pre 2009. godine).
Višegodišnji prosek zemalja CIE je 4,5 odsto BDP-a, ali u periodima ubrzane izgradnje infrastrukture, što je otprilike razdoblje u kojem se Srbija sada nalazi, izdvajale su i preko pet odsto BDP-a:
– Hrvatska (6% 2001-2009);
– Češka (5% 1995-2011);
– Bugarska (5,1% 2007-2010; 5,3% 2013-2015);
– Rumunija (5% 2006-2017; preko 6% u 2007. i 2008).
To bi omogućilo sustizanje zemalja CIE, unapredilo pristup infrastrukturi i njen kvalitet i, naravno, dovelo do ubrzanja privrednog rasta.
Dakle, Srbija bi morala da poveća javne investicije na pet odsto BDP-a. Na prvi pogled, ona se tom cilju približava jer je javna ulaganja sa prošlogodišnjih 3,6 povećala na četiri odsto BDP-a. Ali, problem je što to povećanje nije otišlo u infrastrukturu, zdravstvo i školstvo nego u vojsku i policiju.

Mraz dolazi iz Moskve

Najveća ruska investicija u Srbiji u poslednjih desetak godina jeste onaj mozaik za hram Sv. Save. Za koji kažu da vredi oko pet miliona evra. Zato je i predviđeno da ruski predsednik tamo održi govor. Jer, osim tog opijuma “dlja naroda” što bi rekao Bulgakov, Rusija nema šta drugo da ponudi Srbiji.
Rusija je u ogromnoj krizi i tako će biti, tj. biće sve gore sve dok bure (barel = 149 litara) nafte bude koštalo 50 dolara. Kad bude 150 kao pre desetak godina, biće to druga priča, ali zasad stvari stoje tako. I tako će biti još dugo.
Ako slušate ministre u Vladi Republike Srbije, ministra Antića, recimo, energetika će biti u vrhu agende razgovora. Koje će to, međutim, teme tačno biti – nije poznato. Pretpostavlja se gas, ali Rusija tu zapravo nema ništa da ponudi; sve što je nudila – izjalovilo se.
Ministar bez portfelja “zadužen za visoke tehnologije” Nenad Popović najavio je čak sedam sporazuma. Reč je, navodno, o izvozu softvera. Možda bi nešto mogao da napravi Biosens institut, ali ni njemu ni ostalima, ako ima ekonomskih rezona, nije potrebna nikakva državna pomoć.
Najavljeni su i “novi projekti” u infrastrukturi. Zasad se zna samo to da je “njihova vrednost” 230 miliona evra, ali se ne zna ni o čemu se radi ni da li je reč o zajmu, mada najverovatnije jeste, a ako je kredit, pod kojima uslovima itd.
Sve u svemu, ispada da je najznačajniji deo Putinove posete onaj u Hramu na Vračaru i oko njega. Što je, ma kako malo bilo, zapravo isuviše jer Rusija u ovom trenutku svojom podrškom “zamrznutom konfliktu” zapravo zamrzava celu Srbiju. Kako je to pre pola veka rekao Zdenjek Mlinar – Mraz dolazi iz Kremlja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. januar 2017.

Severna Makedonija i tužna Srbija

Susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biće susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje

Sastanak Vladimira Putina i Aleksandra Vučića biće sastanak dvojice gubitnika. Jer su obojica pre neki dan poražena u Skoplju. Ali, da počnemo od početka.


Vest da je makedonska skupština usvojila novo ime države – Severna Makedonija, u Srbiji je dočekana (s) mukom. Ovo je, u stvari, samo malo izmenjena rečenica kojom sam započeo tekst pre oko pola godine, kada su predsednici Makedonije i Grčke Zaev i Cipras postigli taj nesumnjivo istorijski sporazum.


Jer, niko tada – ni “pozicija”, ni opozicija, ni nezavisni mediji, ni nevladine organizacije – ne da nije javno pozdravio taj čin nego ga, takoreći, osim protokolarno, nije ni zabeležio. Kako tada, tako i danas. A Zaev je pokazao i političku hrabrost i političku dalekovidost, a posebno smisao za političko liderstvo – važi to i za Ciprasa, ali on za ovu priču nije toliko bitan – to jest, sposobnost da preuzme odgovornost u ključnim momentima nacionalne istorije. Sve ono, dakle, što od Đinđića naovamo nije pokazao niko na političkoj sceni Srbije, ma na kojoj strani spektra bio i ma u kojoj se ulozi na toj sceni nalazio.


Ovde su sve oči uprte u Putina. Koji je, to nije mala stvar, u Makedoniji doživeo težak poraz. Sve raspoložive snage, da podsetim, angažovao je da spreči taj mirovni dogovor – prvo tako što je otvoreno radio u korist Gruevskog, a protiv Zaeva – a kada je do njega ipak došlo, onda je izjavio da ga neće priznati.


Da je samo Putin pao na Vardaru, ni po jada, ali to je mesto gde je poraz – stvarni, ne onaj koji, femkajući se, “priznaje” na Glavnom odboru svoje partije – doživeo i Vučić. U tom smislu će, dakle, susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biti susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu (posle ekonomskih mera na koje je bio prinuđen jer je Rusija u velikoj krizi) rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje.


Nije, međutim, problem što Zaevu čestitke nije uputila vlast nego što to nije uradila ni opozicija. Iako to, u stvari, i nije nešto čudno. Jer, dok sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavljuje da je Srbija pogrešila što je priznala Makedoniju, Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova i sadašnji lider opozicije, nije čak želeo ni da izgovori ime Makedonije nego je govorio: “Država čiji je glavni grad Skoplje”.


To Skoplje će, međutim, uskoro postati i glavni grad jedne NATO države. Što je “brza pruga” za priključenje Evropskoj uniji. A čak i da se EU raspadne – što sanja jedan drugi lider opozicije Boško Obradović – NATO se neće raspasti. Pogotovo u tom slučaju neće. Nego će, naprotiv, još više ojačati. Što će podvući njegovu sada zapostavljenu političku dimenziju. Iz čega će, naravno, proizaći ekonomske posledice.


Koje su po pravilu ne vide odmah nego tek za deceniju ili dve, nekad i duže. Pa se sad vidi koliko nas je koštao pogrešan izbor devedesetih. I gde su nekad bile, recimo, Srbija i Bugarska, a gde su danas.

S kim si – onakav si, lepo kaže naš narod.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 14. januar 2019.

2019. će biti teška za Srbiju

Za 2018. sagovornica Novog magazina kaže da je “godina propuštenih prilika”, a da će ova koja upravo počinje biti još teža

Intervju Sonja Biserko

Razgovor sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, obavljen je na samom kraju 2018, pa je zato na neki način bilo logično da se na početku osvrnemo upravo na minulu godinu.
“Mislim da je 2018. godina propuštenih prilika i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Unutrašnjem zato što imamo devastaciju političkog života, institucija, medija… Lokalni izbori u Lučanima pokazali su zapravo model koji će verovatno preovladavati na svim budućim izborima, bez obzira na to što Vučić još uvek ima visoku podršku. Očigledno da njega uznemiravaju protesti građana, mada još uvek bez nekog većeg efekta, jer ga na neki način opominju šta može da se desi u dogledno vreme. Činjenica je, isto tako, da je Vučić tokom svoje šestogodišnje vladavine sistematski uništavao opoziciju, na neki način uništio politički život Srbije i sve sveo na sebe i svoju partiju. U projekciji budućih događaja u Srbiji, ako se taj bunt zbilja proširi, stvara se problem budući da na drugoj strani još uvek nemamo političku ponudu koja bi građanstvo na neki način ‘galvanizovala’ za neki cilj”.

Štaviše, čak se politizacija protesta namerno izbegava?
Takvi protesti obično prerastu u nešto više i vrlo je važno da li će se pojaviti subjekt koji će umeti da kanališe to nezadovoljstvo na konstruktivan način, inače preti opasnost da se to zbilja pretvori u nekakvu anarhiju. Srbija stvarno ide po ivici noža zato što je ovo sada već nekako vrlo zapušteno društvo.

U kom smislu?
Već 20 godina Srbija pokušava da se nekako orijentiše u kom pravcu ide. Dvehiljadita se ovde u velikoj meri glorifikuje, a zapravo je tada samo uklonjen Slobodan Milošević, a ubistvo Zorana Đinđića je pokazalo koliko je to Miloševićevo nasleđe duboko i kriminalizovano. Mislim da su sve političke elite nakon 2000. imale težak zadatak da se s tim nose, mnogi nisu bili spremni ili nisu ni znali kako da to učine. Pokazalo se, zapravo, da je manje-više cela elita bila nesposobna da se distancira od Miloševićevog programa. Kao da su nekako priželjkivali situaciju ili neki međunarodni kontekst u kojem bi bile ostvarive te aspiracije, koje su još uvek žive u određenim krugovima. To je onda na vlast dovelo naprednjake, koji su odmah imali žestoku kampanju protiv bivše vlasti i njenog nasleđa. Pre svega tako što su kriminalizovali ne samo, sad već, lidere opozicije nego i ceo period od 2000. do 2012. godine. Sve što je urađeno, recimo, na planu suočavanja sa prošlošću i saradnje sa Haškim tribunalom, dobilo je pečat kriminala i kriminalizacije.

Svo to vreme Vučić ima podršku međunarodne zajednice.
Vučić je dobio podršku međunarodne zajednice zbog toga što je pristao na dijalog sa Prištinom, što je potpisao Briselski sporazum, koji je u početku davao nade da će se ta situacija rešiti. Neki značajni sporazumi su potpisani, neki su čak u izvesnoj meri sprovedeni. Ali poslednje 2-3 godine to je sve stalo zato što očigledno vlast nije spremna da napravi prodor u pravcu definitivnog rešavanja kosovskog problema. A to je jedan od glavnih uslova za pristupanje Evropskoj uniji.

Da se zadržimo još malo na unutrašnjim prilikama. Kako tumačite nasilje koje sve više koristi Srpska napredna stranka?
Verovatno ima više uzroka. Pre svega, to je odraz nemoći, odnosno nesposobnosti čelnih ljudi SNS-a da se nose sa društvenim problemima. Ali, sa druge strane, nema ni političke volje za tom vrstom razvoja unutar Srbije, pre svega na planu demokratizacije politike i društva. Predsednik Vučić je napao nezavisne medije, onemogućio njihovu, ne samo slobodnu distribuciju nego i oglašavanje u njima. Oduzevši im tako sredstva za opstanak. Urušio je sva nezavisna tela koja su u prethodnom periodu već dostigla zavidan nivo respektabilnosti i vidljivosti u društvu.
Istovremeno je gradio vlastitu mrežu civilnih organizacija koje treba da pokriju, tačnije uguše, ove koje su već etablirane poslednjih 20-30 godina. To baš ne ide tako lako, ali NVO koje su nastale u režiji vlasti imaju ogromnu finansijsku podršku.
Korupcija je, naravno, nastavljena još jačim tempom, slučaj Savamala je tu vrlo ilustrativan. Ali i na tom primeru se može videti da se na početku vrlo blagonakloni odnos Evropske unije prema Vučiću u poslednje vreme menja. Izveštaji EU o progresu Srbije bili su uvek benevolentni, izbegavane se oštrije kvalifikacije. Poslednji izveštaj je ipak, prvi put, poentirao neke stvari, kao što su Savamala i suočavanje sa prošlošću.
Sve nam to ukazuje na neku vrstu šizofrenije i nesposobnosti političke elite koja u ovom momentu rukovodi državom da se racionalno formulišu prioriteti društva

Uprkos tome, čini se da opozicija još nije našla pravi odgovor na sve to što rade SNS i Vučić?
Opozicione partije moraju dobro da razmisle, ako budu izlazili na sledeće izbore, s kakvom agendom će to uraditi. Mislim da ovo društvo, svi mi, treba da razmišljamo i o periodu od narednih 10 godina i da se pripremamo za preuzimanje kormila od ove vlasti. Devastacija je tako temeljna da će biti vrlo teško razgraničiti pre svega taj kriminal i tu krađu od onoga što zapravo treba da se radi u društvu. Mislim da, nažalost, odliv mladih generacija ukazuje i na to da u budućnosti možda i neće biti ljudi sposobnih da vode zemlju u pravcu koji je poželjan i koji formalno zastupa čak i ova vlast. U stvari, po mom mišljenju, Srbija nema alternativu, s obzirom na sve ono što dolazi od Evropske unije kao vrednosni sistem – pre svega tu mislim na vladavinu prava, na toleranciju, pluralizam, uključivost u svakom pogledu.

VUČIĆ JE TOKOM SVOJE ŠESTOGODIŠNJE VLADAVINE SISTEMATSKI UNIŠTAVAO OPOZICIJU, NA NEKI NAČIN UNIŠTIO POLITIČKI ŽIVOT SRBIJE I SVE SVEO NA SEBE I SVOJU PARTIJU

Mislite li da je bojkot izbora dobra ideja?
To jeste velika dilema i za građane koji treba da glasaju i za partije. U sličnoj situaciji je bio Đinđić devedeset i neke, kada nije izašao na izbore, pa se nekako to nije baš isplatilo, čini mi se. To je sad pitanje procene i pitanje da li će opozicija moći da se sabere, da se konstituiše na jedan način koji nudi nešto, ne samo kritiku Vučića jer to nije dovoljno. Mi se nalazimo u permanentnoj krizi koja zahteva kritiku svih nas i svega onoga što se društvu dešava. Naravno da je kritika Vučića legitimna i neophodna, ali se isto tako mora dublje ući u neke stvari kako bi se artikulisala agenda koja bi bila uverljiva za građane. Međutim, ovo što se pokazalo u Lučanima i pre toga svodi se na čist banditizam. Tu su korišćena sva moguća sredstva koja su vlasti na raspolaganju kako bi se stvorila atmosfera straha, pritiska, kontrole, svega i svačega. Organizacija Crta, koja je nadzirala te izbore, iako je imala oko 130 ljudi, nije mogla da se nosi sa armijom SNS-ovaca koji su na raspolaganju imali praktično sve: od motorola do automobila i drugih stvari koje su zapravo uticale na to kako će ljudi glasati. S obzirom na to, i na slab pristup medijima, mislim da opozicione partije treba da se organizuju na jedan drugi način – da obilaze Srbiju, da razgovaraju s ljudima, da rasteruju strah. Ali nema sumnje da će zadatak opozicije biti izuzetno težak jer ni sama naprednjačka stranka nije konstruisana kao prava partija već kao neka paravojska koja je poslušna svom lideru jer od njega zavisi. I on uživa veliku popularnost. Ali onog momenta kad njemu počne da pada popularnost, a to će se jednom desiti, ta će se podrška unutar same partije raspasti. Već se čuju razni glasovi unutar same partije ko je namirio svoje interese, ko nije, ko je dobio višu poziciju. Ali još uvek on to može da kontroliše, s obzirom na to da od njega pre svega zavisi da li će ta partija ostati na vlasti ili neće.

Koliko nerešeno pitanje Kosova koči Srbiju, a koči i opoziciju jer i ona tu luta?
Oni pokušavaju da sruše Vučića na pitanju Kosova kao izdajnika, međutim, meni se čini da je to bilo jedno od retkih pitanja na kojem je trebalo sarađivati sa ovom vlašću u smislu da se podrži normalizacija sa Kosovom i da se prihvati sporazum. Dakle, da to ima podršku celog društva, a ne samo vlasti.

Šta mislite o pismu koje je uoči Nove godine američki predsednik poslao Vučiću i Tačiju?
Tramp ulazi u treću godinu svog mandata i sad počinje kampanja za neredne izbore i on hoće da ima nešto. On je sve usamljeniji, o čemu govore i brojne ankete. Pošto novi sastav Kongresa zaseda od januara, to će njemu znatno otežati neke odluke, pogotovo na spoljnopolitičkom planu, tako da nije izvesno šta je on zbilja hteo sa ovim. Koliko sam ja informisana, Pentagon je protiv podele, kao i predsednik Saveta za međunarodne odnose, koji je inače moćna institucija kada je reč o spoljnoj politici i mislim da je u ovom momentu to skinuto sa dnevnog reda. Sad je Haradinaj izašao sa nacrtom sveobuhvatnog sporazuma, to je, ja bih rekla, vrlo dobar nacrt koji ide u susret Srbiji sa svim tim tačkama koje su u njemu i on ima podršku civilnog društva i opozicije. Tači nikad nije ni imao podršku za svoju avanturu. Drugo, albansko društvo u celini je protiv podele, kao i srpska zajednica. Ja mislim da međunarodna zajednica neki put previđa razloge u samom društvu. Ja bih rekla da je kosovsko društvo mnogo dinamičnije nego naše u ovom momentu, da ima opoziciju, da ima slobodne medije…

Srpska zajednica je protiv podele, ali sa idejom da Kosovo ostane u Srbiji.
Kada govorimo o Srbima ispod Ibra, oni su protiv podele jer je njima sever Kosova kopča sa Srbijom. Severna Mitrovica ima sve institucije koje su relevantne za opstanak – Univerzitet, bolnicu… Najveći deo stranih donacija danas ide za civilno društvo na severu. Ranije je išlo na jug jer su se oni pre njih integrisali. Drugo, sever Kosova je prostor koji je u vakuumu, niti je u kosovskom režimu niti je u srpskom režimu, to je jedan “hab” za kriminalne radnje i bogaćenje nekoliko ljudi sa obe strane. To je nešto što mora da se odstrani, kao neka rak-rana koja truje celu zemlju i društvo. Radoičićevo ime, koji je, bar prema kazivanju tih ljudi, umešan u sve moguće situacije, ne sme ni da se pomene dole.

Često odlazite na Kosovo, kakav je vaš utisak?
Albanci su još uvek fokusirani na svoj suverenitet, priznanje, cela elita se time bavi. Za Srbe nema fizičkih, bezbednosnih problema, oni se ne žale na Albance u tom smislu. Oni se najviše žale na Srpsku listu i na Beograd jer Srpska lista je trebalo da se zalaže za interese srpske zajednice i da insistira na sprovođenju zakona, za koje inače svi kažu da su dobri. Ali ona se ne ponaša tako. Ona se uglavnom “ugrađuje” u sve što ide za srpsku zajednicu i ona njih ne percipira kao elitu koja radi za dobrobit te zajednice. Srpska zajednica, nakon što je stavljena na dnevni red podela i prekrajanje granica, živi u nekoj vrsti neizvesnosti i straha. Mladi ljudi tamo ako mogu uglavnom odlaze u Srbiju, na Maltu, u Rusiju.

U ovom trenutku dogovor Beograda i Prištine nije na vidiku. Može li neko treći, spolja, nametnuti rešenje, da li je moguća neka međunarodna konferencija o Kosovu?
Kada je reč o američkojinicijativi, s obzirom na poslednje događaje, posebno na Matisovu ostavku, teško mi je da procenim mada je za njih od prvorazrednog značaja da neutrališu uticaj Rusije na Balkanu. Sa druge strane, lokalni akteri u Beogradu računaju pre svega na rusku ulogu, da će Rusi prevladati jer stalno pišu o tome kako su oni vojno nadmoćni nad Amerikom i da će biti moguće ostvariti nekakvu preraspodelu na Balkanu. Imate ove ruske analitičare desničare, kao što su Dugin i Guskova, koji stalno govore da Rusija treba da ima reč u redefinisanju Balkana, govori se o nekoj pravoslavnoj federaciji itd. To su sve opcije koje kruže u određenim krugovima koje lokalni akteri uzimaju zdravo za gotovo.
Drugo, potpuno se gubi iz vida da su zemlje na Balkanu izuzetno mnogo upućene jedna na drugu, zbog čega je za takav prostor nabolje rešenje da bude pod jednim kišobranom, kao što je bila Jugoslavija. U današnjoj situaciji to su NATO i Evropska unija.

Vi smatrate da zamrznuti konflikt odgovara Rusiji jer jača njeno prisustvo u regionu, što još više otežava bilo kakav sporazum. Šta onda možemo da očekujemo u budućnosti, kako da se kosovski problem reši?
Srbija, navodno, ima prioritet kao glavni partner ruske politike na Balkanu, što je isto vrlo sumnjivo budući da Rusija ima vrlo istorijski osmišljenu strategiju ne samo na Balkanu nego i svugde u svom susedstvu. Tako da je ta tvrdnja da je Srbija baš glavni partner Rusije vrlo sporna. Ona je najspremnija da bude partner i da posluži kao neka vrsta instrumenta za rusku konfrontaciju sa Zapadom na ovom prostoru.
Sa druge strane, lokalni igrači vrlo često koriste Rusiju da bi zastrašili Zapad njenim navodnim uticajem. Taj uticaj nije mali, ali u svakom slučaju nije onako veliki kako se o tome govori. Rekla bih da je on u najvećoj meri prisutan u duhovnoj ili emotivnoj sferi, pošto je Rusija vrlo dobro prepoznala frustracije ovog društva zbog svih tih poraza poslednjih decenija i zbog nesposobnosti da se okrene ka reformama.
Naravno, Rusi će koristiti svoju poziciju da drže status quo koliko god je moguće, odnosno dok oni sami ne uspostave neku normalizaciju odnosa sa Amerikom, pre svega.

LOKALNI IGRAČI VRLO ČESTO KORISTE RUSIJU DA BI ZASTRAŠILI ZAPAD NJENIM NAVODNIM UTICAJEM. TAJ UTICAJ NIJE MALI, ALI U SVAKOM SLUČAJU NIJE ONAKO VELIKI KAKO SE O TOME GOVORI

Ko živ ko mrtav dok to sačekamo.
Nažalost, to je tako: Mislim da nam 2019. neće doneti neke velike intervencije Evropske unije, pre svega zbog toga što joj predstoje izbori. Mislim da će prisustvo Nemačke i dalje ostati vrlo značajno i da je dobro što je tako jer je ona najdublje ušla u ovo društvo, pre svega u srpsko, i ekonomski i na svim drugim planovima. Njena uloga bi trebalo da bude i na političkom planu mnogo ubedljivija, Merkelova je dosad vrlo jasno govorila šta su njene preferencije. Ona jeste oslabljena, ali će i naredne tri godine biti kancelarka.

Može li se desiti da jača uticaj Amerike nauštrb Evropske unije? A onda, sa druge strane, zbog nerešavanja kosovskog pitanja jača i uticaj Rusije, i da mi ovde u Srbiji imamo sukob Rusije i Amerike.
To već postoji. Ja u svakom slučaju smatram da će 2019. godina biti teška za Srbiju zbog međunarodnih okolnosti u kojima su mnoge stvari još nedefinisane. Evropska unija ide ka novim izborima i ona je sama u nekoj vrsti transformacije, pre svega zbog Bregzita, ali i zbog jačanja populizma i desnih pokreta. Sa druge strane, na svetskoj sceni takođe dolazi do izvesnih promena u pozicijama velikih sila. Amerika treba da se navikne da više nije jedina vodeća zemlja nego je i dalje relativno najjača, ali nije jedina. Rusija se vratila na scenu, bila je na kolenima jako dugo i traži svoje mesto. To isto važi i za Kinu.

Ali vi ste za to da Srbija prizna Kosovo?
Da. Sve ostalo je gubitak vremena i gubitak energije. Jer, ako se ide na promenu granica, vi ostavljate veći deo Srba sa one strane granične linije, znači niste rešili problem. Drugo, etnička homogenizacija i podele ne znače sigurnost, što je već utvrđeno u više situacija i o čemu ima mnogo naučnih analiza. Treće, tu je zapravo reč o nasilnom premeštanju stanovništva, a to nikad ne ide mirnim putem.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 10. januar 2019.

Bojkot bojkota

Nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje

Bojkot treba odbaciti. Što pre, to bolje.
Čini se, međutim, da ideja o bojkotu izbora ima sve više pristalica.
Zašto onda građani da protestuju? Ako će lideri opozicije posle da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?
Čak i da je reč samo o taktičkoj pretnji – tj. pritisku da se vlast umilostivi i urazumi, te omogući koliko-toliko fer i poštene izbore – ta zamisao nije dobra. I ako Vučić “popusti”, to će biti malo i više će koristiti njemu jer je (navodno) pokazao spremnost na “kompromis” nego što će opozicija stvarno dobiti. Uostalom, šta bi se tačno dobilo bojkotom, osim i ovako skromnog “odsustva prisustva” u parlamentu, još niko nije objasnio.
Povrh toga, i realizacija bojkota zahteva veliku energiju i snažnu organizaciju. Ako je opozicija sposobna za takvu mobilizaciju, zašto te kapacitete ne upotrebi – uporedo sa borbom za izborne uslove – da građane animira da na izbore izađu. Ni jedno ni drugo nije baš bilo uočljivo na dosadašnjim izborima. Prošlogodišnji beogradski – kada je opozicija promašila “zicer” – to najbolje potvrđuju.
Na predstojećim izborima, međutim, energija i organizacija neće biti dovoljne. Potreban je program. Jedan deo tog programa, verovatno i najbogatiji, mogu da čine nepočinstva i zlodela aktuelne vlasti. Jednom sam ih nabrojao, pa sad ne moram, ima ih u svakom slučaju mnogo. Drugi pak deo tog programa, onaj “pozitivan”, treba da bude – otvaranje perspektive. Upravo tu, međutim, kao da opozicija najviše greši, odnosno tu njen program ima najviše rupa. Na dva ključna polja ona se opredelila za “zamrznuti konflikt”. Jedno je Kosovo, a drugo Evropa. U pogledu prvog, opozicija je, čini se, zauzela još tvrđi i nepomirljiviji stav od vlasti. Na nacionalizmu, međutim, kao što sam nažalost takođe pisao, opozicija nikada neće moći da pobedi Vučića.
Sa druge strane, na spoljnopolitičkom planu, opozicija gotovo da vodi neku “izolacionističku” politiku. Nema nijedne susedne zemlje, nema nijedne evropske zemlje, ni Evropske unije u celini, s kojom je opozicija u dobrim odnosima. S kojima razgovaraju, konsultuju se, kojima objašnjavaju svoje namere i ciljeve. Ako toga i ima, to je vrlo, vrlo retko. To ne znači da evropski potezi prema opoziciji nemaju mana, ali ta se politika može popraviti samo saradnjom, a ne antagoniziranjem sa Evropom. Inače, to bi ličilo na onog popa koji se naljutio na selo. Valja se nadati, da u vezi sa ovim dodam, da se u opoziciji niko ne zanosi mišlju da Rusiji može biti bliži od Dačića i Vulina.
Još se manje treba zaluđivati nekom novom petooktobarskom revolucijom. Pa onda još i “obećavati” lustracije i preke sudove. Tu najpre treba imati u vidu da je 5. oktobar došao posle 24. septembra. Dakle, posle izbora. I drugo, nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. januar 2019.