Daily Archives: 02.02.2019

Glad

Iako se u Srbiji prilično loše živi, pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom

Ministar finansija Siniša Mali pohvalio se pre neki dan (sreda, 30. januar) da je Srbija popravila svoj plasman na Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije za 11 mesta. Sa 80. prošle, popela sa ne 69. mesto na listi za 2019. godinu. Kao i prethodnih godina, Srbija se i dalje nalazi u grupi tzv. delimično slobodnih zemalja; ispred nje su slobodne i uglavnom slobodne, a iza uglavnom neslobodne zemlje i represivni režimi.

Dobro je, naravno, da se ekonomske slobode u zemlji Srbiji povećavaju i ministar nije mogao propustiti priliku da se pohvali. Ali, kad se malo zagrebe ispod površine, tj. malo detaljnije pogleda šta sve ima u toj analizi, vidi se da Mali nije rekao celokupnu istinu. Jer, kad se otkrije cela slika, onda se vidi da privredni ambijent pati od brojnih i krupnih nedostataka koji pokazuju da za neko veliko zadovoljstvo, zapravo, i nema razloga, naprotiv.

Najpre, ako se, zauzevši 69. mesto među 180 zemalja, Srbija našla za malo u prvoj trećini zemalja u svetu, kada se u obzir uzme samo Evropa, Srbija je sa 34. pozicijom među 44 zemlje ušla tek u poslednju četvrtinu. Doduše – eto još jednog “pozitivnog brojanja” za Srbiju – ona je tu iza sebe ostavila i neke članice Evropske unije: Francusku (71. na svetskoj rang listi, 35. na evropskoj) Italiju (80, odn. 46) Hrvatsku (86, odn. 38) i Grčku (106, odn. 43). Pored ovih, da i to kažem, iza Srbije su i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Moldavija, Rusija, Belorusija i Ukrajina. Svi drugi su (na čelu sa Švajcarskom i Irskom, koje su potpuno slobodne), dakle, ispred. A ako se još jednom osvrnemo na pomenute članice EU, videćemo da su zemlje sa (naj)manjim ekonomskim slobodama upravo one koje danas imaju najveće privredne, socijalne i političke probleme.

Da se vratimo u Srbiju. Skok na listi ona je postigla pre svega zahvaljujući ekonomskim reformama koje je sprovela poslednjih nekoliko godina. Dakle, fiskalnoj i monetarnoj stabilizaciji, odnosno eliminisanju budžetskog deficita i smanjenju javnog duga, sa jedne, te niskoj inflaciji, sa druge strane.

Međutim, dok je u toj čisto ekonomskoj sferi stanje znatno popravljeno u opštedruštvenoj je, praktično, pogoršano. Reč je o onome što se obuhvata (relativno širokim) pojmom vladavine prava. Dakle, kada se radi o poštovanju zakona, o nezavisnosti sudstva, o integritetu vlade – tu je Srbija dobila manje od polovine raspoloživog broja bodova. Dok je od 100 mogućih za fiskalnu i monetarnu stabilnost dobila 90, odnosno 80 poena, za zakonitost je dobila 50, za pravosuđe 45, a za principijelnost i profesionalnost (što znači i odsustvo korupcije) državne uprave svega 37 bodova. Sve je to daleko ispod evropskog, a osim kod sudstva, i ispod svetskog proseka, s tim što je u ovom poslednjem slučaju Srbija čak dobila nižu ocenu nego prošle 2018. godine. Dakle, ostvarila je apsolutni pad.

Na ovaj način je, u stvari, Heritidžov indeks samo potvrdio ono što su pokazala druga dva, takođe nedavno objavljena izveštaja. Sredinom januara, naime, objavljeni su Barometar slobode fondacije Fridrih Nojman i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Kada je reč o ovom drugom, Srbija je dobila ocenu 6,41 (najviša je 10) i svrstana u slabe demokratije. Što je najgore, ta ionako krhka demokratija poslednjih godina sve više slabi. Jer, poslednja ocena niža je ne samo od one pre tri godine (6,71) nego i pre čak 12 godina (6,62).

Na Barometru slobode, koji naglasak stavlja na političke slobode, Srbija je zauzela 35. mesto među 45 zemalja Evrope (ne obrađuju se sve zemlje) i centralne Azije. Dakle, opet je među najgorima. Što je još gore, i ovde posebno zabrinjavaju trendovi. Naime, kada je reč o demokratičnosti izbornih procesa, o medijskim slobodama i o nezavisnosti sudstva, za sve te tri izuzetno važne oblasti konstatuje se da su “u ubrzanom padu”.

Kada je reč o društvenim merenjima, u ovom kontekstu nije zgoreg podsetiti na jedno prošlogodišnje istraživanje koje kao da je malo ignorisano od javnosti. Naime, Gordana Matković i Katarina Stanić iz Centra za socijalnu politiku objavile su septembra 2018. rad o nejednakosti u Srbiji. Prema toj studiji, ako se u istraživanje uključe i naturalni prihodi, onda socijalna nejednakost u Srbiji iznosi oko 30 džinija, a ako se nejednakost meri po potrošnji – svega 26 džinija. Tako su praktično “demantovani” podaci državnog Zavoda za statistiku prema kojima je nejednakost u Srbiji nešto iznad 38 džinija. I drugo, možda važnije, konstatovano je da se, s obzirom na te rezultate, socijalna nejednakost u Srbiji kreće u granicama evropskog proseka.

Iz svega ovoga na kraju se može zaključiti da u pogledu ljudskih prava i demokratije Srbija stoji mnogo gore nego u pogledu socijalne pravde. Što se na neki način ogleda i u aktuelnim građanskim protestima. Iako se, naravno, u Srbiji prilično loše živi, ta pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom.

Glad za slobodom, da se tako izrazim, mnogo je veća od gladi za hlebom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. februar 2019.

Vučić, Putin i Turski tok

Tek što je Putin u Beogradu izjavio da izgradnja Turskog toka trenutno ne zavisi od Rusije, Vučić je u Davosu najavio izgradnju Turskog toka kroz Srbiju

Energetika i politika

Izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počeće za nekoliko nedelja, a možda čak i nekoliko dana. To je najsenzacionalnija vest koja je prošle sedmice sa Svetskog ekonomskog forma u Davosu stigla u Srbiju. Senzacionalnija čak i od one da će za dve godine mediji u Srbiji biti potpuno oslobođeni. I za jednu i za drugu zaslužan je predsednik Aleksandar Vučić. Da drugu ostavimo po strani – ona je ionako naširoko i nadugačko razglabana u domaćoj javnosti – prva je u Srbiju stigla posredstvom RIA Novosti. U intervjuu, dakle, koji je 26. januara, tokom boravka u najslavnijem selu na svetu, dao Ruskoj informativnoj agenciji, Vučić je, osim pomenute informacije, još saopštio da su “Rusija i Srbija nadomak usaglašavanja konačne cene izgradnje nastavka gasovoda”. Reč je, da ne bude zabune, o njegovoj deonici od granice sa Bugarskom na istoku do granice sa Mađarskom na severu.
U stvari, ne bi ta vest bila tako senzacionalna da samo nedelju dana ranije (tačnije – 17. januara) tokom boravka u Beogradu, ruski predsednik Vladimir Putin nije rekao nešto potpuno drugačije, odnosno da su Rusiji u pogledu realizacije tog projekta ruke praktično vezane. “Rusija je spremna za izgradnju Turskog toka kroz Srbiju, ali to zavisi dugih zemalja”, izjavio je ruski predsednik. Odnosno, kako je malo opširnije objasnio: “Kao što znamo, i Južni tok je zaustavljen, ali ne zbog naše krivice. Bugarska je sada pokazala interesovanje da se priključi na Turski tok koji bi dalje išao kroz Srbiju i Evropu, i spremni smo, ponavljam, da investiramo, ali za dalje malo šta zavisi od nas”, istakao je Putin dodajući da je Rusija “praktično već obezbedila” i 1,4 milijarde evra, koliko je potrebno za tu investiciju.

ŠAJKAŠ, 24.11.2013: “Dugo ste čekali, počnite”. Tim rečima je Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije, pre punih pet godina objavio početak radova na izgradnji gasovoda Južni tok. Bio je to, makar je tako predstavljan, “poduhvat decenije”: investicija teška 1,9 milijardi evra, izgradnja cevovoda dugog 420 kilometara (takođe od Bugarske do Mađarske, ali sa kracima za Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, potencijalno i prema Makedoniji) i kapaciteta od čak 40 milijardi kubnih metara gasa, koja je trebalo da angažuje direktno 2.500, a indirektno i svih 100.000 radnika i da, na kraju, Srbiji od tranzitnih taksi donosi godišnji prihod od čak 300 miliona evra. Već u tom trenutku, međutim, znalo se da je to, kako je NM pisao, “čardak na nebu”. Jer je izgradnja gasovoda dugog oko 2.000 kilometara – koliko bi on bio dugačak od izvora do krajnjih potrošača u zapadnoj Evropi – od čega oko 900 kilometara po dnu Crnog mora, u tom trenutku stvarno (ako ne računamo performans za srpske novinare) nije bila počela ni u Rusiji. U najkraćem, iz raznih razloga, i ekonomskih i političkih, Evropska unija nije dala saglasnost za taj projekat. Tako da je i ta predstava u vojvođanskom selu Šajkaš, koja je zapravo bila priređena za unutrašnju upotrebu, brzo pala u zaborav. A od gasovoda, čije su puštanje u pogon visoki i srpski i ruski zvaničnici najavljivali za 2016. godinu, ni do dana današnjeg nije bilo ništa.
Kad smo se već vratili u surovu stvarnost, slično je danas stanje i sa Turskim tokom. Zapravo, možda je nešto i bolje, pošto će Rusija do kraja ove godine okončati polaganje cevi ispod Crnog mora kapaciteta oko 17 milijardi kubika gasa, ali je on namenjen isključivo za turske potrebe (pošto kapaciteti davno izgrađenog gasovoda Plavi tok više nisu dovoljni). Ali, postavljanje druge cevi kojom bi išao gas za Evropu pod znakom je pitanja jer se tome – zbog trgovinskog, ali i političkog hladnog rata – suprotstavljaju i Evropska unija i Sjedinjene Države. Tako da je Vladimir Putin pošteno priznao da u ovom trenutku, tj. sve dok se odnosi između Rusije i Zapada ne vrate u normalu, na gas iz Turskog toka ne treba računati. Što znači da ni izgradnja njegovog parčeta kroz Srbiju nema smisla.

SRPSKI TOK
: Ako neko, međutim, misli da je ova ideja o izgradnji Turskog toka kroz Srbiju predsedniku Vučiću iznenada sinula u Davosu – greši. Pre oko godinu dana, kao što je blagovremeno pisao Novi magazin, predsednica vlade Ana Brnabić je najavila izgradnju – Srpskog toka. Doduše, tada je isticano da je taj “srpski” tok, koji je počinjao takođe na bugarskoj, a završavao se na mađarskoj granici, trebalo da bude zamena za Južni tok. Mada je to svejedno jer gas dolazi iz manje-više istog područja, samo je ovaj drugi put, preko Turske, “malo” zaobilazan.
Zanimljivo je, međutim, da je tada premijerka takođe najavila da će preduzeće formirano za realizaciju projekta Južni tok, a koje se tako i zvalo, uskoro biti preimenovano u Srpski tok, te da je u toku projektovanje gasovoda Niš – Dimitrovgrad. “To je plan Vlade i jedan od prioriteta u okviru Berlinskog procesa, pošto Bugarska preko Turskog toka postaje jedno od gasnih čvorišta ovog dela Evrope”, dodala je Brnabić.
I tada je sve oko “transformacije Južnog u Srpski tok” bilo maglovito, a pogotovo “glavno pitanje – odakle će dolaziti gas. Da li iz Turskog toka, koji je ruski projekat i kojim teče ruski gas, ili iz tzv. Južnog koridora, koji je evropski projekat i koji računa na više izvora gasa (Azerbejdžan, Turkmenistan, Irak, Iran), od kojih nijedan nije u Rusiji? Bez obzira na to što nisu rešena ključna pitanja, po našem starom običaju, završetak izgradnje planiran je za kraj ove, 2019. godine. Ono što je, međutim, ulivalo neku nadu da taj poduhvat ipak nije, bar ne sasvim, čardak na nebu, bila je u tom trenutku sveža informacija da je Evropska unija za izgradnju gasnog interkonektora na granici Srbije i Bugarske (računajući na vezu sa gasovodom iz Južnog koridora) izdvojila 40 miliona evra. Interkonektor, možda nije zgoreg napomenuti, omogućava protok gasa u oba smera, a ne samo u jednom, kao “klasični” gasovod.
Međutim, navedena izjava Ane Brnabić bila je samo “replika” izjave predsednika Vučića koji je sredinom 2017. govorio o potrebi izgradnje gasovoda kroz Srbiju od Bugarske prema Mađarskoj. A krajem iste te 2017. godine direktor Srbijagasa Dušan Bajatović najavio je da se planira izgradnja gasovoda koji će povezati planirani interkonektor Niš – Dimitrovgrad sa Batajnicom. U međuvremenu i Južni tok je promenio ime, ali ne u Srpski tok nego u Gastrans. Uzgred, osnivači preduzeća su, naravno, ostali isti, ruski Gasprom i srpski Srbijagas, ali i, uprkos svekolikom bratstvu, vlasnički odnos. Kao ni u jednom drugom slučaju uređenja partnerskih odnosa između zemalja i kompanija angažovanih na projektu, gde je odnos uvek bio 50:50, Rusima je pripao većinski (51 odsto) udeo.

ODAKLE PARE: Znači li sve ovo, postavlja se na kraju pitanje, da su se sad sve “kockice složile” i da bi uskoro, za koju nedelju, a možda i pre, i Aleksandar Vučić, poput svog prethodnika Nikolića, mogao svečano da kaže: “Počnite”. Moguće je, naravno. Ako Srbija punom parom gradi brzu prugu Beograd – Budimpešta, za koju Mađari još nisu raspisali ni tender, moguće je da gradi i Turski tok, koji još nije napravljen ni u Turskoj. Preciznije, onaj njegov deo koji od Turske treba da vodi ka Evropi. Ali, kao što postoji nada da u jednom trenutku i Mađari počnu da grade svoj deo pruge, nije isključeno ni da će “geo-ekonomski” i “strateško-energetski” rat između Rusije i Zapada jednom biti završen. Ili makar da će neki od mnogobrojnih planova o izgradnji gasovoda na jugoistoku Evrope biti ostvaren, pa da se onda odatle jedna cev preko Bugarske “popne” i do Srbije. A u međuvremenu, veliki infrastrukturni projekti dobro dođu za podizanje posustalog privrednog rasta, a nisu loši ni za poboljšanje i ličnog i kolektivnog finansijskog krvotoka.
Kad smo već kod finansija – to mu dođe kao šlag na torti – još se ne zna ni odakle će doći pare za izgradnju niti pod kojim uslovima. A nema ni “pravnog okvira” koji bi taj veliki i skup projekat regulisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 31. januar 2019.