Monthly Archives: mart 2019

Avanti prevaranti

PEŠČANIK
Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković

Aleksandar Vučić zbilja pomera granice. Ne u nadmetanju nego u podmetanju. Obišao je grupu nevoljnika samo zato da bi mogao da opljune političke protivnike. Pri čemu se toliko izgubio, da je pokazao i elementarno neznanje.

Reč je, da ne bude zabune, o Vučićevoj “poseti” (28. marta) građanima zaduženim u švajcarskim francima koji su protestovali ispred Kasacionog suda u Beogradu. Mada, ko je pročitao Tanjugovu vest kako je predsednik Srbije došao “sam, nenajavljeno, bez saradnika, nadležnog ministra ili šefova nadležnih institucija”, mogao je pomisliti da je Vučić sam, iznenada, bez telohranitelja i goloruk, ušao u kavez sa divljim zverima, a ne da je ušetao među iscrpljene “štrajkače glađu”. Kojih je, uzgred, bilo više nego ikad jer su polovinu činili agenti u civilu. Nije važno.

Još takoreći “s vrata” Vučić je za muke onih koji su uzimali kredite indeksirane u švajcarskim francima optužio “bivše vlasti”, odnosno “bivše ministre i guvernere i ostale prevarante” koji su u vreme dok su bili na vlasti davali utisak sigurnosti građanima da mogu na takav način da pozajmljuju novac”. Posebno je “apostrofirao” Božidara Đelića, Dragana Đilasa i Radovana Jelašića.

Najpre da kažemo – ne zalazeći u meritum stvari, odnosno u pitanje treba li i kako ovaj problem rešiti jer to je ipak druga tema – do “masovnog zaduživanja” u švajcarcima jeste došlo za vreme bivše vlasti, ali zapravo “bivše bivše bivše” vlasti. Dakle, ne u vreme vlade Mirka Cvetkovića (2008-2012), koja je neposredno prethodila Vučićevima; ne čak ni u vreme vlade koja je prethodila Cvetkovićevoj, to jest tzv. druge vlade Vojislava Koštunice (maj 2007. – jul 2008) nego još ranije, u vreme prve vlade VK (2004-2007). I to pri kraju njenog mandata, u prvoj polovini 2007. godine. A u toj vladi Demokratska stranka uopšte nije učestvovala. Dakle, ni Božidar Đelić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić (koga Vučićevi mediji takođe optužuju da je “promovisao” kredite u švajcarcima) nisu bili u vlasti. Oni su ušli u drugu Koštuničinu vladu, ali tada je priča sa švajcarcima praktično već bila završena.

Tačno je da je Radovan Jelašić 2007. bio guverner Narodne banke Srbije. Ali, kao što je dobro poznato, Jelašić je javno i više puta, i preko televizija s nacionalnom frekvencijom, upozoravao građane da ne uzimaju kredite u švajcarskim francima jer su vrlo rizični.

Time se zapravo suprotstavio Koštuničinoj vladi jer, mada ona zaista nije “pritiskala” građane, kao što Vučić neistinito govori, da uzimaju te kredite, jeste ih stimulisala. Tako što je zaduživanje u švajcarcima subvencionisala iz budžeta, pa su ispadali i za trećinu jeftiniji od onih u evrima. Tako da kad “štrajkači” danas govore kako ih “niko nije upozoravao na mogućnost ovakvog ishoda”, jednostavno ne govore istinu. Upozorenje je stiglo, i to s “najvišeg mesta”. To upozorenje, međutim, ništa nije pomoglo i građani su potrošili svih petnaestak miliona švajcaraca, koliko je država (u dva navrata zbog velikog interesovanja) odvojila za subvencije.

I još nešto u vezi sa ovim kreditima. Nije tačno da su, kao što opet, sve više neobavešteniji od Koštunice, tvrdi Vučić,“kamate bile zelenaške”. Jer nisu. Naprotiv, bile su niže nego za kredite indeksirane u evrima. Problem je nastao zbog “kursnih razlika”. Tačnije, zbog toga što je švajcarski franak u poslednjih 10 i kusur godina znatno poskupeo. Pomenute 2007. jedan švajcarac je vredeo 50, a danas 105 dinara. Uzgred, skočio je i evro, ali ne dvostruko nego 50 odsto – sa 80 na 120 dinara. Što, ako ćemo pošteno, takođe nije malo.

Međutim, ima nešto još zanimljivije. Ako, naime, u pomenutoj Koštuničinoj vladi nije bilo članova Demokratske stranke, jeste bilo članova Srpske napredne stranke. Naravno, nisu oni tada bili članovi SNS-a jer on nije ni postojao, ali su to postali u međuvremenu. Recimo, Milan Parivodić, koji je, kao član DSS-a u vreme “lansiranja švajcarca” bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i (pošto je Dinkić 2006. izašao iz Vlade) v.d. ministra finansija i koji je davao izjave da “krediti u švajcarcima neće poskupeti”, u međuvremenu je postao član SNS-a. Valjda zato što je imao odlične preporuke.

Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković. U stvari, kada je o guvernerki reč, NBS je početkom 2015. ponudila “četiri rešenja za švajcarce”, ali građani nijednim nisu bili zadovoljni, pa od tih rešenja nije bilo neke vajde. U međuvremenu problem je “eskalirao”.

Na kraju, mislim da ne bi bilo fer prema predsedniku da to propustimo, reč-dve o “prevarantima”. Ne bi možda bilo loše, naime, pitati ga poznaje li on onog Vučića koji je u januaru 2016. obećavao prosečnu platu od 500 evra već u sledećoj, 2017. godini. I/ili onog lika koji je iste godine obećavao da će Srbija biti lider u Evropi po brzini privrednog rasta, a ona ne da nije bila među najboljima nego je među najgorima. I koji je pre pet godina najavljivao da “Mercedes ulazi u Ikarbus”, a krajem januara ove godine da “izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počinje za nekoliko nedelja, možda i nekoliko dana”. A nit Nemaca, nit “Turaka”.

Moglo bi se ovakvih primera ređati do sutra, ali – koja je korist. Svi znaju o čemu se i o kome se radi, pa zna to i Vučić. Mada za njega nisam siguran.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2019.

Srbija u rikvercu

PEŠČANIK
Represija i korupcija u ekonomskom životu traju. Sposobni i preduzetni ljudi izbacivani su iz privrednih tokova ili su sami počeli da se povlače u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost

Već tri meseca industrijska proizvodnja u Srbiji neprekidno pada. U novembru prošle godine bila je jedan odsto manja nego u istom mesecu 2017, u decembru je pad iznosio čitavih 6,3 odsto, dok je u januaru ove, u odnosu januar 2018, industrijska proizvodnja smanjena 5,5 odsto.

Srbija u recesiji – moglo bi se reći. Doduše, “strogo” ekonomski gledano, to još nije recesija, pošto je za takvu “kvalifikaciju” potrebno da bruto domaći proizvod u dva uzastopna tromesečja bude u opadanju, ali za Srbiju, koja i inače muku muči da ostvari iole značajniji rast, i ovo je previše.

Uzroci su dvojaki – spoljne okolnosti, ali i “unutrašnje slabosti”. Kada je reč o ovom prvom, tu se pre svega ima u vidu usporavanje privrednog mehanizma u Zapadnoj Evropi. Ekonomisti su još prošle godine, kada je vlast slavodobitno isticala visoku stopu rasta, upozoravali na njenu “ranjivost”, to jest na činjenicu da bi “prehlada” u razvijenim zemljama mogla da izazove zapaljenje pluća u Srbiji.

Još su važniji unutrašnji uzroci, koji bi se takođe mogli podeliti u dve grupe – akutne i hronične. U prve bi spadala u poslednje vreme često pominjana Elektroprivreda Srbije. Odnoseći se prema ovom kapitalnom državnom resursu kao prema partijskom dobru, Vučić je kadrovskom politikom gotovo potpuno razorio najvažnije javno preduzeće. Tako je EPS, umesto da bude motor rasta i zamajac razvoja celokupne srpske privrede, postao kočnica i kamen o njenom vratu.

Drugu grupu čine sistemski uzročnici, koji su sistematski i godinama sputavali razvoj privatnog sektora. Pre svega tako što su destimulisali i/li sasvim onemogućavali nova ulaganja. Nasilje koje je poslednjih meseci izbilo na telu društva samo su čirevi koji već dugo gnoje u njegovoj utrobi.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju već poodavno, ali su, delom i zbog ponašanja samih privrednika, ostali skriveni od očiju javnosti. Kako god bilo, sposobni i preduzetni ljudi izbacivani su iz privrednih tokova ili su sami počeli da se povlače u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2019.

Nema demokratije bez autonomije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Očekujem da vlast neće krenuti u obračun s neistomišljenicima

Intervju Bojan Kostreš, Liga socijaldemokrata Vojvodine

Kada je zakazivan ovaj razgovor sa Bojanom Kostrešom, potpredsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine, računali smo da će glavna tema biti autonomija. A onda je za vikend došlo do radikalizacije protesta u Beogradu, pa smo razgovor morali da počnemo pitanjem koje se odnosilo na te događaje.
“Ne postoji nijedno opravdanje za nasilje koje se dogodilo proteklog vikenda izazvano nepromišljenim upadom demonstranata predvođenih Boškom Obradovićem i drugim liderima SzS u zgradu RTS”, kaže Kostreš. “Pravo je čudo i velika sreća da nije bilo žrtava. Verujem da će odgovornost preovladati i da do ovakvih ili sličnih ispada neće dolaziti, kao što očekujem da će i vlast biti odmerena i da će izbegavati da krene u obračun s neistomišljenicima. Iskreno se nadam da će tenzije splasnuti i da će se politički “obračuni” vratiti sa ulice u institucije. Za postizanje dogovora i uspostavu dijaloga potrebne su obe strane. Sukobi i destabilizacija zemlje nikome ne mogu doneti ništa dobro”.

Kako doći do demokratije u ovom trenutku. Deo opozicije bojkotuje Skupštinu. Sve se češće čuje da će do promene vlasti morati da dođe na ulici. Šta mislite, prvo, o bojkotu parlamenta?
Bojkot parlamenta je posledica destrukcije parlamentarizma i demokratije od vladajuće koalicije i za takvo stanje su najodgovorniji šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović i predsednica Narodne skupštine Maja Gojković. Opozicioni poslanici nisu imali drugi način da iskažu svoje nezadovoljstvo i nemogućnost funkcionisanja do izlaska iz parlamenta. Sa druge strane, mislim, da bi trajno bojkotovanje Skupštine dovelo do toga da opozicija eliminiše samu sebe i da dozvoli naprednjacima da do narednih izbora rade bukvalno šta hoće. Zbog toga se LSV odlučila da u određenim situacijama prisustvuje radu parlamenta i da tako da važnost temama koje su nama bitne. Poslanici LSV su ušli u salu kada se Borut Pahor obraćao parlamentarcima tokom posete Srbiji zato što poštujemo tog čoveka, poštujemo Sloveniju i smatramo da smo time jasno dali do znanja da LSV podržava evroatlantske integracije Republike Srbije. Sa druge strane, mi smo u skupštinsku proceduru uputili Predlog zakona o finansiranju Vojvodine i Rezoluciju o Vojvodini jer smo procenili da bi se u ovom momentu te teme mogle naći na dnevnom redu. Opoziciona borba se mora voditi kroz institucije i režim mora biti pobeđen na izborima. Svako drugo rešenje vodi nas u sukobe. Nadam se da je ideja o smeni vlasti na ulici posledica samo nečije privremene nepromišljenosti jer nasilje ne vodi mudrim i korisnim rešenjima.

Da li uslovi u kojima bi se održali izbori omogućavaju slobodno izražavanje “narodne volje”?
Dosadašnja iskustva govore da opozicija u Srbiji može da preuzme vlast samo na izborima. Izborni uslovi ne pružaju dovoljno osnova za fer i poštene izbore, ali moramo biti svesni da su ovakvi izborni uslovi: izborni zakon, medijski zakoni, situacija da su mediji finansijski zavisni od države… posledica nerešavanja tih pitanja kada je demokratska opcija bila na vlasti. Većina političara koji danas traže fer i poštene izbore bili su na vlasti i propustili su šansu da isprave postojeće anomalije u sistemu, između ostalog i zato što su njima koristile dok su vladali. Dakle, velika je greška što to tada nije promenjeno, što Srbija nije organizovana u više izbornih jedinica, što nisu napravljeni proporcionalni izbori s preferencijalnim listama itd.
Ligaši pokušavaju da se bore protiv režima svaki put kada je to moguće. Pre samo nekoliko nedelja imali smo situaciju da smo odustali od izbora za Savet MZ u Novom Bečeju jer nam nisu dozvoljeni posmatrači, ali smo učestvovali na izborima za Savet MZ u Ljubi iako smo videli da izbori nisu do kraja regularni. Dakle, ne odustajemo od borbe na izborima kad god je to moguće jer ne prihvatamo da na ulici rešavamo političke nesuglasice. Iako bi to moglo da da argumente onima koji žele da nas optuže za kolaboraciju s režimom, mi mislimo da su institucije i izbori jedina mesta na kojima se moramo boriti sve dok se ne iscrpe sve mogućnosti. Spremni smo na saradnju sa drugim opozicionim grupama u borbi za fer izborne uslove.

LSV kao da je izbrisan sa “spiska” opozicionih stranaka. Kako vi gledate na to? Šta je za vas prava opozicija aktuelnom režimu?
Važno je prvo utvrditi ko i da li iko može imati autorsko pravo na pravljenje “spiska” opozicije jer ako se opozicionarstvo definiše kriterijumima koje diktiraju ljotićevci i rusofili, mi u tome ne želimo da učestvujemo. LSV postoji suviše dugo da bi se danas svrstavala na bilo koju stranu, a da razlog za to ne bude jasno definisan sistem vrednosti za koji se zalažemo. Mi trpimo napade i sa jedne i sa druge strane jer pitanja koja postavljamo i rešenja koja predlažemo u suštini ne odgovaraju ni jednima ni drugima. Nisam čuo jasan stav ni vlasti, a ni dela opozicije koju predvode Obradović, Jeremić i Đilas o, npr., “Ruskom humanitarnom centru” u Nišu. Koje je njihovo rešenje za Kosovo? Ima li Vojvodina pravo na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast? Hoće li glasati za predloženi Zakon o finansiranju Vojvodine?
Dakle, nama je važno šta se radi, a ne ko će to da uradi, u smislu realizacije našeg programa. Mi nismo u koaliciji sa SNS-om ni u Republici ni u pokrajini zato što ne vidimo da oni išta korisno i pametno rade za interes Vojvodine, ali to ne znači automatsku podršku SzS-u, koji se u ovim pitanjima ne razlikuju od Aleksandra Vučića. Svi su oni nacionalisti i centralisti. Neophodnost smene režima ne dovodi se u pitanje, ali mi ne prihvatamo ideju da posle Aleksandra Vučića na čelo Srbije treba da dođe neko ko je ljotićevac i rusofil. Liga se slaže da Vučić i njegova partija treba da odu sa vlasti i oni će otići pre ili kasnije, ali je ključno pitanje ko će doći posle njih i koje će programske ciljeve ta nova vlast postavljati. I upravo to pitanje koje postavljamo ne sviđa se jednom delu opozicije i zato nas stalno etiketiraju da smo bliski SNS-u i da smo u nekakvom dosluhu s njima. 

TAKVA BAHATOST I BEZOBRAZLUK PROBUDILI SU LJUDE, A TEMU AUTONOMIJE I NAŠE ZASTAVE VRATILI U ŽIŽU JAVNOSTI

Može li autonomije biti bez demokratije. Da se, recimo, kaže – prvo demokratija, onda autonomija ili te dve stvari idu ruku podruku?
Prvo demokratija, pa onda autonomija – pokušali smo sa DOS-om, pa nije dalo očekivane rezultate. Mislim da je proces izgradnje demokratije u Srbiji, kao i u svakom drugom društvu, spor i mukotrpan i siguran sam da bi vojvođanska autonomija doprinela izgradnji demokratije u celoj zemlji. Hajde da postavimo stvari ovako: vojvođanska autonomija, regionalizacija i decentralizacija Srbije prvi su koraci u uspostavljanju demokratskih odnosa. Jer, onog momenta kada vi imate jasno definisane odnose između centralnih, regionalnih i lokalnih vlasti, ne možete onda da imate jednoumlje kakvo danas postoji. Danas u Srbiji od nivoa mesne zajednice do predsednika Republike svi moraju da pripadaju istoj partiji ili istoj političkoj opciji. Trenutna situacija nije inovacija ili izmišljotina Srpske napredne stranke. To su radile i Tadićeve demokrate, to je radio i Koštunica, to je radio i Milošević za vreme svoje vladavine. Dakle, onog momenta kada vi decentralizujete i regionalizujete Srbiju, imate šansu za političku pluralnost i čim nju imate veće su šanse za izgradnju demokratije i demokratskih institucija. U tom smislu je pitanje autonomije Vojvodine lakmus demokratskih odnosa u čitavom društvu.

Autonomija Vojvodine je u poslednje vreme neočekivano i na jedan pervertirani način ponovo dospela u žižu javnosti – tako što je poistovećena sa separatizmom. I, što je posebno zanimljivo, to je došlo iz opozicionih krugova, da kažemo građanske Srbije. Kako gledate na taj slučaj, kako ga tumačite?
Vojvođansko pitanje je isključivo demokratsko i ekonomsko i ne može se posmatrati izolovano od ideje kako bi Srbija trebalo da bude organizovana. Ono je oduvek, a naročito posle Miloševićevog puča 1988, bilo tabu tema ne samo za političare iz Beograda, bili oni nacionalisti ili građanski orijentisani, već i za neke političare koji dolaze iz Novog Sada i same Vojvodine. Na svaki pokušaj rešavanja vojvođanskog pitanja, pa samim tim i davanja odgovora na to kako bi trebalo da izgleda moderna Srbija, imate horsku reakciju “čuvara jedinstva Srbije”, koji te predloge okarakterišu kao izdaju i separatizam i te optužbe ponavljaju kao nekakvu mantru. Diskvalifikacija neistomišljenika postala je manir svih onih koji su zlonamerni ili ne razumeju suštinu problema. Pa tako dođete u paradoksalnu situaciju da čovek koji bi, na osnovu političke vokacije organizacije iz koje dolazi, morao da se zalaže za priznavanje prava Vojvodini na autonomiju, da je promoviše i da se za nju bori, upravo zbog nerazumevanja ovog problema napada i vređa Vojvođane za separatizam usred glavnog grada Vojvodine. Na njegovu žalost, takva bahatost i bezobrazluk probudili su ljude, a temu autonomije i naše zastave vratili u žižu javnosti.

Postoji li u Srbiji generalno, recimo u tzv. centralnoj, razumevanje za autonomiju?
U Srbiji je dominantna tradicija negovanja ideje centralizma i neprihvatanja prava na različitost. Negiranje prava da budete drugačiji ne dešava se samo Vojvodini već svakoj regionalističkoj inicijativi koja se rodi u Srbiji. Svaki put kada iz Šumadije čujete ideju da je potrebno formirati pokrajinu Šumadiju i da Šumadinci imaju neka svoja prava – to se izjednačava s pokušajima rušenja Srbije jer ljude iz “srca Srbije” ne mogu nazvati separatistima. Dakle, i kada se ne mogu koristiti ustaljene fraze za diskreditaciju ideje regionalizacije naše zemlje, nacionalisti na sve druge načine pokušavaju da diskvalifikuju i ubiju tu ideju. Da ne govorimo o idejama koje dolaze iz Sandžaka ili drugih sredina koje nisu etnički monolitne, kao što su Šumadija ili Niš i okolina. Znate, da je postojala sposobnost i spremnost političara u Beogradu da prihvate različitosti, potrebe i prava, recimo, kosovskih Albanaca, siguran sam da bismo mogli da izbegnemo sve ovo što nam se danas dešava. Prvi korak koji bi svi koji sebe smatraju demokratama morali preduzeti jeste prihvatanje mogućnosti da Srbija može biti i drugačije organizovana, a ja sam siguran da će – ako se o ovoj temi bude iskreno razgovaralo – mnogi shvatiti da je u regionalizaciji i decentralizaciji Srbije šansa za njen razvoj i napredak

JEDINA ŠANSA ZA OPORAVAK, NE SAMO VOJVODINE VEĆ I ČITAVE DRŽAVE, JESTE RAZUMEVANJE DA AUTONOMIJA NIJE PROBLEM VEĆ DEO REŠENJA

Poštuju li se ustavne odredbe koje regulišu položaj pokrajine Vojvodine?
Ustav je loš, o čemu smo mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine govorili još 2006. Podsetiću vas da sam bio jedini državni funkcioner koji je pozvao na bojkot ustavnog referenduma. To sam uradio sa mesta predsednika Skupštine AP Vojvodine iz prostog razloga što se već tada videlo da predloženi Ustav neće doneti ništa dobro ne samo Vojvodini i Vojvođanima nego i celoj Srbiji. Podsećam vas da je Ustav donet tako što se dva dana glasalo na referendumu za koji je bilo jasno da je namešten, da su poslanici tekst Ustava videli pola sata pre usvajanja, pa su ipak, sem nekoliko poslanika iz građanskih stranaka, bez problema glasali za njega. Navodno, žurilo se da bi se osujetila nezavisnost Kosova, a u stvari da bi se cementirale tekovine nacionalističke politike Slobodana Miloševića i njegovog naslednika Vojislava Koštunice.
A što se tiče autonomije, njena suština je u pravu stanovništva pokrajine da kroz svoje institucije, skupštinu i vladu donosi odluke kojima će uticati na kvalitet sopstvenog života, na upravljanje privrednim i prirodnim resursima i pravo na donošenje političkih odluka. Suština svake autonomije je pravo na samostalnost pri donošenju odluka u odnosu na centralnu vlast, a vojvođanska autonomija je prvenstveno ekonomsko i demokratsko pitanje. Njena suština je približiti institucije odlučivanja građanima.

Daju li Vojvodini ustavna rešenja potreban stepen samostalnosti ili je ta njena autonomija manje-više protokolarna?
Vojvođanska autonomija je ustavnim rešenjima iz 1990. i 2006. obesmišljena i svedena na formu. Recimo, u aktuelnom Ustavu piše da Vojvodina ima pravo na najmanje sedam odsto budžeta Republike Srbije, a niko nikada nije ni pokušao da objasni zašto joj toliko pripada, ako, grubo govoreći, čini jednu trećinu teritorije, četvrtinu stanovništva, a u nekim godinama učestvuje u bruto nacionalnom dohotku sa gotovo 40 odsto. Kako se došlo do tih sedam odsto i zašto baš toliko? Nije suština priče u brojkama već da vojvođanska administracija mora da ima mogućnost da samostalno odlučuje o svojim prihodima i da ima garantovane nadležnosti koje može da konzumira. Šta reći ako znamo da je ustavnim zakonom bilo definisano da su Zakon o finansiranju Vojvodine i Zakon o nadležnosti trebalo da budu doneti do 31. decembra 2008, a danas – 11 godina kasnije – i dalje nisu.

Šta je bilo sa idejom Vojvodina u Evropi regija? Kao da je nestala?
Nije nestala ideja, ali su promenom vlasti u Vojvodini postavljeni neki drugi prioriteti. Iskreno se nadam da će vladajuća nomenklatura u Vojvodini shvatiti da su oni na tim mestima ne zato da bi bili partijski poslušnici Beogradu već da bi radili u interesu građanki i građana Vojvodine. A samim tim, kada radite u njihovom interesu – radite i u interesu čitave Srbije. Ekonomski jaka Vojvodina može da znači samo prosperitetnu Srbiju i nikako drugačije. Dakle, EU standardi u Vojvodini će pomoći da se isti primene i u čitavoj Republici i zato se nadam da će i evropski kontakti Vojvodine u budućnosti biti bolje korišćeni.

Gubi li se poslednjih godina identitet Vojvodine? Može li Vojvodina svojom ekonomskom snagom, sa jedne, i svojom multietničkom kulturom, sa druge strane, vući Srbiju ka Evropskoj uniji ili se i ona, Vojvodina, utopila u “šumadijski bluz”?
Po prirodi sam optimista i verujem da Vojvodina može i treba da i dalje bude most između Evrope i Srbije i motor koji će je vući, ali da bi Vojvodina mogla da ispuni ta očekivanja, vojvođanska administracija mora imati alate koji su potrebni da bi se naša pokrajina ekonomski razvijala i napredovala. Vojvodina je u poslednjih 30 godina u ekonomskom smislu doživela mnogo veći sunovrat nego ostali delovi Srbije, što znači da je to direktna posledica gubitka autonomije. Osamdesetih godina prošlog veka, u periodu kada je Vojvodina imala punu autonomiju u okviru SFRJ, po svim ekonomskim parametrima – ali i po visini plata i penzija – bila je jedan od najrazvijenijih delova, rame uz rame sa Slovenijom i Hrvatskom. Danas Vojvodina u nekim svojim krajevima predstavlja nerazvijeni deo Srbije. Jedina šansa za oporavak, ne samo Vojvodine već i čitave države, jeste razumevanje da autonomija nije problem već deo rešenja. Izgradnja moderne Srbije u kojoj će razlike koje postoje biti šansa za razvoj, a ne prepreka jeste jedini put kojim možemo ići. Nadam se da će Liga socijaldemokrata Vojvodine i budući Vojvođanski front za ovakve ideje pronaći saveznike i u drugim delovima Srbije.

Jedno od pitanja oko kojeg se dele i stranke i građani jeste Kosovo. Vidite li u dogledno vreme rešenje ili će prevladati “zamrznuti konflikt”?
Zamrznuti konflikt je nešto najgore što se Srbiji i Kosovu može dogoditi. Jer to znači dalje ekonomsko propadanje i izolaciju. A ni jedni ni drugi to ne mogu da podnesu. Nestabilna i besperspektivna društva ljudi napuštaju, a gubitak stanovništva umanjuje šansu za napredak. Dakle, održavanjem nestabilnosti i nerešavanjem konflikta vi otvarate neku vrstu vrzinog kola koje će nas u konačnom rezultatu dovesti do ekonomskog kolapsa i depopulacije društva. Liga je jedna od retkih političkih stranaka koja je vrlo jasna i precizna, a koja već godinama govori da se mora priznati realnost na Kosovu, da se mora ići u pravcu potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma i da se moraju, ne samo sa Kosovom već sa svim eksjugoslovenskim republikama, razvijati dobri i korektni odnosi. Srbija nema više snage i ne može da podnese nove sukobe, nove izolacije i nova politička zaoštravanja. Važno je da se i ostali politički faktori vrlo jasno i precizno izjasne po pitanju Kosova jer kosovska mitomanija je kamen oko vrata moderne Srbije i ukoliko se ne bude rešavalo pitanje Kosova tonućemo sve dublje.

Kome “zamrznuti konflikt” najviše odgovara i zašto?
Ruskoj politici na Balkanu jer postojanjem više konfliktnih zona na Zapadnom Balkanu Rusija skida pritisak sa sebe po pitanju Krima i ekonomskih sankcija. Kada postoje problemi koji se moraju rešavati kroz Ujedinjene nacije, ona ima mogućnost pregovora sa EU i SAD jer se tada i ona pita kao stalna članica Saveta bezbednosti. U situaciji gde imate Crnu Goru u NATO-u i na putu ka Evropskoj uniji, Severnu Makedoniju pred vratima NATO-a i sa jasnom evropskom perspektivom koja je posledica rešenog spora oko imena sa Grčkom, ruska politika može da računa na konflikte u BiH i na konflikt Srbija – Kosovo, pa se plašim da će sve više praviti pritisak u tom pravcu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.

Tempo

NOVI MAGAZIN
Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju

Jasno je da upad u RTS nije prihvatljiv kao način političkog delovanja i da je bio kontraproduktivan za opoziciju. Ali, samo kratkoročno, tj. taktički gledano. Strateški bi se taj potez mogao shvatiti kao žrtva figure da bi se dobilo na tempu. I zaista – to se i desilo. Opozicija je odjednom iz pasive benevolentnih šetača prešla u ofanzivu. Ona sad ima aktivnu poziciju i u prilici je da prva povlači poteze, dok je vlast prinuđena na reaktivno delovanje. Koje je takvo da izaziva još veće nezadovoljstvo.

Naravno, takva situacija neće trajati unedogled i na opoziciji je da iskoristi ovaj “momentum”. Prvo, tako što će formalno preuzeti vođstvo, tj. organizaciju i artikulaciju protesta. To znači da više ne sme biti “rekvizita” poput vešala, fantomki i motorki, kao ni parola “idite na Kosovo” i slično. Drugo, mora da napravi plan budućih akcija, naravno fleksibilan . Što je posebno važno, taj plan treba da obuhvati i unutrašnjost Srbije.

Opoziciju dosadašnje greške nisu skupo koštale pre svega iz jednog razloga. Koliko god, naime, ona svojim potezima odbijala demonstrante, toliko su Vučićevi mediji svojom besomučnom propagandom građane ponovo vraćali na ulicu. U tom smislu Mitrović i Vučićević najveća su podrška Đilasu i Jeremiću. S lažnim vestima isto je kao s lošim novcem – što ih više emitujete, to su bezvredniji.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac u jednom trenutku je rekao, parafraziramo, kako Vučić ne razume ulogu u kojoj se nalazi, tj. ne razume da je on predsednik svih građana. Ova Lutovčeva tvrdnja na prvi pogled deluje naivno, ali, sa druge strane, Vučićevi javni nastupi pokazuju da on to stvarno ne razume. Jer, sa drugačijom retorikom njegovi postupci ne bi bili toliko iritantni.

Recimo, kada kaže da će saslušati građane, ali da neće da razgovara s liderima opozicije, Vučić “zaboravlja” da to niko od njega i ne traži. On uporno sebe pokušava da instalira kao jedinu instancu kojoj se u Srbiji vredi obratiti. Pa ko s njim razgovara, taj može da računa da je uspeo u životu. A radi se o tome da s Vučićem niko ne treba da razgovara da bi Srbija funkcionisala. U stvari, u uspešnim zemljama to je osnovno pravilo: postoje ustanove, i one rade. Ne mora čak ni 24 sata dnevno, dovoljno je od devet do pet.

Radio-televizija Srbije jedna je od institucija koje ne rade. Stalnim, potpuno neosnovanim napadima zbog navodno neobjektivne uređivačke politike, tim u suštini providnim manevrom, Vučić je uspeo da “mic po mic” načisto skuva RTS, kao onu žabu u loncu.

Obraćajući se javnosti, direktor “javnog medijskog servisa” izvinio se svojim radnicima što im država i on lično nisu obezbedili uslove za normalan rad. I bio je u pravu. Ali ne toliko zbog onoga što se dešavalo te subotnje večeri 16. marta nego zbog nedelja i meseci pre toga. Ne da RTS nije bio pri vrhu profesionalnih standarda, kako je neko blagoglagoljio, nego je bio pri samom dnu. Od servisa svih građana pretvorio se u servis jednog čoveka .

Isto važi za Skupštinu, Tužilaštvo, sudstvo, Agenciju za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Narodnu banku…

Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju.

Traži se, dakle, sloboda govora i ugovora, zbora i izbora. U ime tog cilja, i tog prava, demonstrira stotine hiljada građana Srbije. To je preduslov za konstituisanje i države i politike.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.

Kapitalizam, socijalizam, klijentelizam

PEŠČANIK
Srbija je društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom

Dok se na visokom nivou vode rasprave šta je bolje, državni kapitalizam ili demokratski socijalizam, u Srbiji buja – klijentelizam.

To je ono društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom.

Načini i sredstva razvoja i širenja klijentelizma su različiti.

Najnoviji primer imali smo pre neki dan, zato ćemo njemu posvetiti najviše pažnje. Bez većeg interesovanja javnosti prošla je vest (utorak, 12. mart) da je u Arilju počela izgradnja fabrike za preradu voća u koju su sredstva “zajednički” uložile Srbija i Mađarska. U informaciji se još kaže da će se “u prvoj fazi u ariljskoj fabrici proizvoditi kaše i voćni koncentrati, dok će se u Mađarskoj “raditi dorada” (valjda sokovi – M.L.), ali da je planirano da “u kasnijim fazama u Arilju bude kompletna proizvodnja”. U vesti se ne kaže kolika je vrednost te investicije, ali se s mnogo optimizma naglašava značaj činjenice da je reč o prerađivačkom kapacitetu jer, kako je “polažući kamen temeljac” rekao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, “prerada voća i izvoz u inostranstvo predstavljaju spas za poljoprivrednike u Srbiji”.

Dobro, to s preradom i izvozom zvuči razumno, ali kome je palo na pamet da to treba da bude “državni posao”? Po istoj logici moglo bi Ministarstvo privrede da investira u fabriku obuće. “Kad ono, međutim” – greška. Neće to biti državna fabrika. Nego privatna. Doduše, to saznajemo tek negde pri kraju vesti, ali fakat je – država Srbija je (o mađarskim novcima neka brinu Mađari) uložila pare u privatnu fabriku. Bolje rečeno – poklonila. Zna se i ime poklonoprimca, tj. vlasnika, kao i ime fabrike, ali to za ovu priču nije važno.

Šta, kako, koliko? Ništa se ne zna. A nisu to pare ministra Nedimovića ni Vlade Srbije, ne daju oni svoje nego tuđe, tj. pare građana Srbije. Kako je Vlada dodelila te pare? Preko javnog konkursa, kao što je red? Ne, naravno. Nikakav tender, nikakva pravila, nikakva konkurencija. Ministar je pare delio po sopstvenom nahođenju. (Mada, sudeći prema nekim prethodnim slučajevima, pitanje je koliko su ga i pitali.)

Dalje, šta je predviđeno ugovorom (pretpostavljam da ugovora ipak ima), ko preuzima kakve obaveze, šta ako se investicija pokaže kao promašaj? Jeste u preradi spas, što bi rekao ministar, ali svega petnaestak kilometara od Arilja, u Požegi, postoji Budimka, ogromna prerađivačka fabrika koja se nije pokazala kao spas nego kao propast.

Što je još gore, sa Ariljem nije završena priča. “Sledeće lokacije koje zajedno napadamo (misli se s Mađarima – prim. M.L.) su Merošina, Bojnik, Koceljeva… Videćemo gde ćemo završiti”, pun je preduzetničkog poleta Nedimović. Gde – možda ne znamo, ali kako – znamo.

Ne čudi, međutim, taj entuzijazam gospodina ministra. Dobio je od Vlade stotine miliona evra, pa sad može da se igra investitora do mile volje. I to bez rizika, pošto niti ministar očekuje niti se od ministra očekuje siguran profit. Drugim rečima, kao što Nedimović od od “svojih ulaganja” ne zahteva finansijsku dobit, tako ni Vlada, tj. predsednik Vučić, ne zahtevaju to od Nedimovića. Ono što svako od svog klijenta u ovom lancu očekuje jeste da osigura sigurne glasove. To je ono što se u ovom biznisu traži i broji. Kada do glasanja dođe.

Drugi način širenja klijentelizma je preko sve veće infiltracije kineskih kompanija (bilo investicijama bilo kreditima) u srpsku privredu. Aleksandar Vučić je još kao premijer govorio, a i danas, kao predsednik, često ponavlja kako “moli” kineskog predsednika Si Đinpinga da kupi ovo ili ono u Srbiji. Zašto moli? Zato što je od Srbije napravio državu u kojoj uslovi za investiranje nisu normalni, pa su potrebne ili debele stimulacije ili da investitori zapravo i ne ulažu svoj novac. Što je slučaj s kineskim kompanijama koje su, i kad su formalno privatne, zapravo u rukama centralnog komiteta, odnosno šefa partije lično. Pa na njihove odluke često presudan uticaj imaju politički, a ne ekonomski razlozi.

Strani “trgovci” uvek donose običaje svoje zemlje. A “društveni model” u današnjoj Kini odlikuje pre svega tesna i koruptivna veza između političke vlasti i biznisa. Jednom rečju – klijentelizam. Tu vrstu odnosa i ponašanja Kinezi po prirodi stvari pokušavaju da prenesu u zemlje u koje dolaze. I imaju to više uspeha što su u njoj institucije slabije.

Kao treći vid klijentelizma može se za ovu priliku uzeti Telekomova kupovina pojedinih kablovskih operatera. Tu je, štaviše, “igra” dvostruka. S jedne strane, Telekom kao firma u šakama aktuelnog režima tako preuzima kontrolu nad velikim delom informativnog prostora, potiskujući privatne kompanije koje vlastima nisu po volji.

Sa druge strane, na taj način deo državnog novca (tačnije, novca poreskih obveznika) odlazi u džepove privatnika bliskih vlastima. Ali tu se priča ne završava. Jer, ti privatnici, koji su svoje firme navodno prodali po basnoslovnim cenama, odmah za te pare kupuju druge medijske kuće. Cilj je očigledan – kontrola još jednog broja kanala uticaja na javno mnjenje, sada posredstvom (navodno) privatnih kompanija.

A u pozadini svega, kao i u prethodnim slučajevima (kao i u onima koji ovde nisu spomenuti) jeste – kontrola biračkog tela. I izigravanje demokratije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2019.

“Sikter s tim papirom, bando…”

PEŠČANIK
U suštini, Vučić se kiti tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni

Obraćajući se svojim pristalicama u Sremskoj Mitrovici, odakle je uzet i naslov ovog teksta, Aleksandar Vučić je (u petak, 8. marta) rekao da će “uskoro biti objavljena ‘Bela knjiga’ o uništenim fabrikama od 2000. do 2012. godine”.

Tako je Vučić, zapravo, ponovio već oveštalu tezu o “pljačkaškoj privatizaciji”, koju je zapravo dosad već nebrojeno puta iznosio, ali koju zastupaju i oni koji o Vučiću inače misle sve najgore. Pre svega zbog njih, jer Vučića istina i ne zanima, nije loše nešto reći najpre o efektima privatizacije, a onda i o prilikama u kojima se ona odvijala. Ukratko, razume se, jer je to tema koja zaslužuje celu knjigu.

U proces privatizacije ušlo je, grubo govoreći, nešto više od 3.000 preduzeća. Od toga je do 2012. godine privatizovano oko 2.500, dok je oko 500 preduzeća, uglavnom onih čije su privatizacije poništene, ostalo u tzv. “portfelju” Agencije za privatizaciju. Iako se Vučić kada je došao na vlast zakonom obavezao da se privatizacija okonča do kraja 2015, taj rok je stalno produžavan, a onda više nije ni produžavan nego zakon jednostavno nije poštovan, pa je i dan-danas neprivatizovano ostalo gotovo 100 firmi s nekoliko desetina hiljada “zaposlenih”. Od onih čiji je “status”, kako se to govorilo, “rešen”, najveći broj je otišao u stečaj, dok je jedan takođe značajan broj preduzeća podržavljen. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ona koja su prodata: Železara “Smederevo”, Galenika, RTB “Bor”…

Generalno se pak proces privatizacije može podeliti na dve “etape”: pre i posle Zakona o privatizaciji koji je donela vlada Zorana Đinđića. Što je posebno važno, model privatizacije koji je tim zakonom propisan dobio je praktično apsolutnu podršku ekonomske struke, čiji su pojedini predstavnici u njegovoj pripremi i direktno učestvovali.

U prvoj fazi, prema zakonu donetom u Miloševićevo vreme, koji je predviđao besplatnu podelu akcija, privatizovano je oko 800 preduzeća. Nakon 2001, pa do 2012. godine –da uzmemo razdoblje koje Vučić pominje – privatizovano je, dakle, oko 1.700 preduzeća. Prihod ostvaren prodajom preduzeća iznosi oko 1,5 milijardi evra, dok su ugovorene investicije blizu 850 miliona evra.

Nisu to, međutim, jedine ostvarene koristi. Privatizovana preduzeća neprekidno su povećavala prihode, tako da su oni krajem 2010. bili 70 odsto veći nego pre privatizacije. Drugo, vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je oko 50 odsto, dok je u neprivatizovanim smanjena za petinu. I, konačno, privatizovana preduzeća su pre privatizacije imala gubitak od oko 100 miliona evra, dok su 2010. ostvarila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme, neprivatizovana preduzeća kontinuirano su poslovala sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).

Sve u svemu, iako je nesumnjivo mogla da bude bolje sprovedena – da nije bio ubijen premijer Đinđić (za šta radikali, kojima je Vučić tada pripadao, snose ne malu odgovornost) i da Đinđićev naslednik Koštunica nije u značajnoj meri dezavuisao proces – privatizacija je Srbiji donela ogromnu korist i privredni napredak.

To najbolje potvrđuje visok rast u prvih 7-8 godina svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. U evrima: BDP je udvostručen, penzije utrostručene, plate učetvorostručene. O tome Vučić, koji je na vlasti proveo gotovo isto toliko vremena, može samo da sanja. Zapravo, to mu sve više postaje prava noćna mora. Sudeći bar po naporima – i parama građana Srbije – koje ulaže u svoju “industriju” laži.

Tom hiperprodukcijom Vučić ne želi samo da stvori lažnu sliku o prvih desetak i kusur godina trećeg milenijuma nego i da sakrije ono što se u Srbiji dešavalo u poslednjem desetleću 20. veka. U tekstu “Godine koje su pojeli naprednjaci” iz decembra 2017. može se o tome naći više detalja, pa ću ovom prilikom ponoviti samo nekoliko najbitnijih činjenica. Bruto domaći proizvod opao je u toj “kobnoj deceniji” 50 odsto, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme, kapital privrede takođe je praktično prepolovljen. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.

Povrh toga, Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Znanje naših inženjera zbog izolacije zemlje nije moglo da prati svetski tehničko-tehnološki razvoj. Tako je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla s fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jednom rečju – srpska privreda je bila devastirana.

To je, samo na ekonomskom planu, razume se, da druge ovde ne uzimamo u obzir, rezultat desetogodišnje vladavine “crveno-crne koalicije”, čiji su naslednici, malo premazani, danas ponovo na vlasti.

“Nisam zatvarao fabrike” – kaže Vučić. To je, u izvesnom smislu, i tačno. “Zatvaranje fabrika”, što nije nimalo prijatna dužnost, Vučić prepušta svojim potčinjenima, da se oni brukaju i znoje. A on ide i “otvara fabrike”. Kao da je on u njih uložio svoje pare.

“Imamo sve više novca” – kaže Vučić. Kao da je to njegov novac, tj. novac koji je on negde zaradio, a ne da je to u stvari novac građana Srbije. Što znači da kada tim parama, kroz subvencije, pomaže otvaranje (uglavnom stranih) preduzeća, on nije “uložio” svoje pare nego ono što je prethodno oteo od građana Srbije. U suštini, kiti se tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. mart 2019.

Zapretani potencijali

NOVI MAGAZIN
Kao veliki budući proizvođač bakra, litijuma, olova i cinka, Srbija bi mogla da postane centar evropske industrije elektromobila. Kako da ta šansa ne propadne

Rudarstvo

Zanimljivo je da na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu, čija je tema bila “Snažan rast kao imperativ”, nije bilo reči o rudarstvu. A upravo tu bi mogao da se nađe snažan i dugoročan izvor privrednog razvoja Srbije.
U isto vreme, međutim, dok su “ispod Pančićeve omorike” ekonomisti raspravljali o preprekama, odnosno podsticajima za napredak, u Kanadi je, daleko od očiju javnosti, na najvećem svetskom sajmu rudarstva resorni ministar u Vladi Srbije Aleksandar Antić pokušavao da ubedi šefove više od dve stotine kompanija da Srbija nije uzalud izbila na četvrto mesto u Evropi po atraktivnosti za ulaganja u rudarski sektor.

DAVOS: Ako nije na srpskom, o rudarstvu u Srbiji bilo je reči na Svetskom ekonomskom forumu u “originalnom”, švajcarskom Davosu. Doduše, ne baš u glavnom programu već više na “marginama skupa”, gde je predsednik Aleksandar Vučić takođe “jurio investitore”. Ali, sasvim konkretno, za otvaranje rudnika i eksploataciju – jadarita.
Već nekoliko godina o mineralu koji je naziv dobio po dolini reke Jadar blizu Loznice, gde je i pronađen, pričaju se prave bajke. Delom je tome doprinela i činjenica da je on po hemijskom sastavu (hidroksid-natrijum-litijum-borosilikat) istovetan kriptonitu, zelenom mineralu izmišljenom u stripovima o Supermenu. “Kada sam to video, zamalo sam pao sa stolice”, izjavio je svojevremeno minerolog dr Kris Stenli, koji je s timom stručnjaka iz Kanade proučavao materijal koji je pristigao u London iz lozničkog rudnika. Jedina razlika je, zapravo, u tome što jadarit u svom sastavu nema fluor, pa zato nije zelene boje.
Međutim, ono što nije bajka to je da jadarit sadrži vrlo vredne i retke metale litijum i bor. Ovaj prvi, poznat i kao najlakši metal na Planeti, osnovna je sirovina za proizvodnju baterija koje koriste automobili na električni pogon. Cena litijum karbonata u poslednje tri godine se utrostručila, pa jedna tona “belog zlata” danas košta 12.500 dolara. Ovaj mineral ima široku primenu i u raketnoj industriji.
Bor je takođe vrlo vredan. On je osnovni sastojak pri izradi stakla otpornog na toplotu, staklenih vlakana, keramike, đubriva, deterdženata, sredstava za zaštitu drvenih površina, kao i u izradi mnogih drugih proizvoda koji se koriste u domaćinstvu i u komercijalne svrhe.
Prema poslednjim informacijama, rezerve jadarita kreću se oko 135 miliona tona, a vrednost nalazišta procenjena je na 10 milijardi dolara. Očekuje se da bi rudnik mogao da bude otvoren 2023-2024. godine. I da bi Srbija onda mogla da daje najmanje 10 odsto svetske proizvodnje litijuma.
Krajem leta prošle godine Srbija je opet dospela u centar interesovanja svetskog biznisa. Tada je, naime, u razmaku od svega nekoliko dana kineska kompanija Ziđin kupila najpre Rudarsko-topioničarski basen “Bor”(za 1,46 milijardi dolara, uključujući i investicije), a onda i (praktično u istom rejonu) rudnik bakra Čukaru Peki, koji se oficijelno vodi kao nalazište “Timok”(tačnije, samo istražna prava – za 1,41 milijardu dolara). To bi, ako se ispune prognoze pomenutog ministra Antića, tj. kineska (nezvanična) obećanja, proizvodnju bakra u Srbiji trebalo da upetostruči za 3-4 godine. Odnosno da je poveća sa sadašnjih 40.000 tona na 200.000, a možda i svih 250.000 tona, čime bi Srbija postala najveći proizvođač bakra u Evropi.

KINEZI: “Akvizicija” koju je izvršila kineska kompanija tim je zanimljivija jer prošla godina nije bila najbolja za proizvođače metala. Naime, kako je sredinom januara izjavio Dominik Roberts, direktor operacija kompanije Mineko (Mineco), koja ima dva rudnika olova i cinka u Srbiji (Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosilegrad), kao i u Bosni i Hercegovini (Olovo i Gros kod Srebrenice), u 2018. je došlo do pada cene bakra 25, a cene olova i cinka 30 odsto. To je posledica delom političkih turbulencija, pre svega Bregzita, a onda i Trampovog trgovinskog rata s Kinom, Evropom, Meksikom i Kanadom, ali pre svega usporavanja kineskog rasta. Infrastrukturni projekti odloženi su ili otkazani, a pala je i proizvodnja u automobilskoj industriji.
Međutim, “pogled u budućnost” davao je Robertsu osnova za više optimizma. Naime, kako je rekao, “usvajanjem tehnologije električnih vozila bakar postaje sve značajniji. Ova vozila zahtevaju između 350 i 400 kilograma bakra za električna kola, posebno za namotaje za četiri elektromotora. Sa druge strane, 80 odsto svetske proizvodnje olova odlazi na akumulatore. Opet uglavnom za automobilsku industriju, ali sve više zbog toga što se akumulatori koriste za skladištenje energije proizvedene u solarnim i vetroelektranama (koja se, zato što je skupa, u mrežu pušta samo kad je potražnja najveća). Više od polovine proizvedenog cinka koristi se za zaštitu čelika, koji se opet najviše koristi u proizvodnji automobila i u infrastrukturnim objektima”.
Sve to govori da ovi metali imaju tržišnu budućnost jer “ponuda opada i čim se globalni trgovinski sistemi normalizuju, potražnja za njima će nastaviti da raste. O tome svedoči i činjenica da se Evropa vraća proizvodnji metala, od koje je svojevremeno, zbog jeftinih sirovina dobijanih iz Afrike i Latinske Amerike, praktično odustala.
Govoreći o Srbiji, pored dolaska kineske kompanije Ziđin, engleski stručnjak je posebno istakao značaj jadarita. Prema Robertsovim rečima,”u drugoj polovini prošle godine Rio Tinto (koji u Srbiji posluje pod imenom Rio Sava) doveo je novu menadžersku ekipu iz Australije sa zadatkom da otvore rudnik i radovi su znatno ubrzani”. Realizacija tog projekta takođe će“dati značajan doprinos srpskoj privredi tokom narednih godina i potpuno će promeniti lokalni razvoj u Loznici” istakao je Roberts.
Nije nelogično pretpostaviti da je ministar Antić u Kanadu išao pre svega da bi investitore zainteresovao za ovaj projekat, pošto je priča sa bakrom završena. Možda i zato da bi se napravila konkurencija Kinezima, koji su izgleda već bacili oko na jadarit. Naime, kako je predsednik Vučić rekao u Davosu, “Kinezi bi mogli da naprave fabriku električnih vozila u zapadnoj Srbiji, na potezu od Prijepolja do Krupnja”. Štaviše, Vučić je sugerisao da su Kinezi već stupili u kontakt sa Rio Tintom.
Pre nego što će Vučić ovo izjaviti u Davosu, 9. januara objavljena je vest da kineska kompanija Jinlong treba sredinom ove godine da preuzme Ikarbus, gde bi otpočela proizvodnju električnih autobusa. Nezvanično se takođe moglo čuti da Kinezi planiraju da odmah pored fabrike autobusa naprave i fabriku baterija. Potencijala, dakle, ima, samo što ova vlast pokazuje neverovatnu sposobnost da svaki potencijal upropasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2019.

Srbijom vlada beznađe

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje, kaže u razgovoru za Novi magazin prvi čovek Paraćina

Intervju Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin

Saša Paunović je trenutno sigurno najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji – upravlja Paraćinom već 15 godina. Vučić nije birao sredstva da ga svrgne “sa vlasti”, ali građani to nisu dozvolili. Paunović je takođe jedan od najstarijih, po stažu razume se, članova Demokratske stranke, u koju se upisao 1992. godine, a danas obavlja dužnost potpredsednika. Sve to govori da je reč o stabilnom i doslednom, a ipak uspešnom čoveku, kakvih je malo preostalo na političkoj sceni Srbije. Sapienti sat.

Kakva je moć lokalnih samouprava da utiču na kvalitet života svojih sugrađana?
Lokalne samouprave mogu osetno unaprediti kvalitet života građana, naravno u oblastima za koje su nadležne. To pre svega znači kroz izgradnju infrastrukture – vodovodna i kanalizaciona mreža, asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina, podizanje vrtića, opremanje škola. Tu su, naravno, i ograničenja zbog kojih pre svega u oblasti komunalnog reda nije moguće učiniti više, recimo kad je reč o saobraćaju, smanjenju broja pasa lutalica, gde su opštinske nadležnosti nedovoljne da se stvarno reše problemi, a građani često ne razumeju da su zakoni prosto takvi da vezuju ruke lokalnim službama. Dakle, ima mnogo prostora za rad, ali bi bilo moguće da se uz male izmene zakona omogući bolji rad lokalnih službi.

Mislio sam, u stvari, pre svega na model finansiranja gradova i opština?
Zakon o finansiranju više je puta “krpljen”, i to zbog trenutnih političkih potreba ove ili one vladajuće stranke u tom trenutku, a ne zato što je izmenama prethodila ozbiljna analiza. Drastično su umanjeni izvorni lokalni prihodi, država je uzela ogroman deo lokalnih budžeta od 2012. godine uz različita “opravdanja”, pa ponekad čak i “greškom” koju su ministri finansija kasnije javno priznavali, ali e nikad nisu ispravljali. Ako je državni budžet u suficitu, zašto se opštinama ne vrate oteti prihodi? U ovom trenutku potpuno je nejasno kako i zašto neka opština dobija više transfernih sredstava od druge. Poznato je da je u vreme G17+ nekoliko lokalnih samouprava “privremeno” dobilo neuporedivo veći transfer od sličnih koje nisu bile “u milosti”, ali to kasnije niko nije ni ispravljao ni proveravao. Potpuno je van pameti da u svakoj opštini najmanje dvostruko više prihoduju vulkanizeri od zamene letnjih i zimskih guma nego lokalne samouprave od lokalne takse za registraciju vozila, iz koje bi po logici stvari trebalo održavati sve ulice i puteve na teritoriji opštine.
Posebna priča su davanja iz tekuće budžetske rezerve. Neko iz budžeta Republike dobije 300, neko 20 miliona, a neko ništa, bez ikakvog razumnog obrazloženja. Tako neuređen i netransparentan sistem dovodi do klijentelizma i posebne vrste korupcije, gde zapravo nije bitno ko koliko dobro radi na lokalu nego koliko je ko privatno, a ne partijski i politički, “dobar” sa onim ko trenutno drži kasu. U takvoj atmosferi nema razvoja zemlje.

Kakva je struktura opštinskog budžeta Paraćina? Koliko izdvajate za investicije, a koliko za subvencije?
Budžet za 2019. planiran ja na milijardu i 770 miliona dinara, računajući i kreditna sredstva koja se po zakonu koriste samo za kapitalne investicije. Investicioni deo je 467 miliona dinara, to jest, da budem sasvim precizan, 26,4 odsto budžeta, dok subvencije iznose devet miliona dinara ili pola odsto.

Investicije su mnogo veće od državnih.
Da, mada moram da priznam da su investicije ove godine iznad uobičajenih, jer realizujemo veliki projekat izgradnje industrijskog parka. Obično se za kapitalne investicije izdvaja ispod 20 odsto budžeta.
Sa druge strane, opština u ovom trenutku ima potpisane ugovore sa državnim i međunarodnim institucijama kojima se sprovode kapitalne investicije u vrednosti od preko 12 miliona evra, ali se ovi poslovi ne realizuju preko budžeta, pa se na ovaj način i ne mogu iskazati.

Kako ide naplata prihoda? Često se čuje da lokalne samouprave nedovoljno pažnje poklanjaju naplati poreza na imovinu jer štite lokalne “tajkune”.
Prema izveštaju lokalne poreske administracije, od 146 miliona razrezanog poreza za fizička lica godišnje se naplaćuje 121 milion, što je oko 80 odsto. Kod pravnih lica je naplata veća, iznosi 86 odsto, jer je od razrezanih blizu 65 miliona naplaćeno oko 56 miliona dinara.
Ovde mogu s punom sigurnošću da kažem da kod nas nema povlašćenih, a glavni problemi se odnose na stare dugove. Kod fizičkih lica reč je o problemima nastalim zbog preuzete republičke baze koja je puna nepreciznosti, uz veliki broj poreskih obveznika rođenih pre 1920. godine. Kod pravnih lica problem je sa obveznicima u stečaju i likvidaciji, gde su dugovi praktično nenaplativi.
Paraćin je više puta ažurirao poresku bazu, pa smo tako od desetak hiljada stigli do 22.000 poreskih obveznika. S obzirom na to da sav posao, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, radi ukupno šest zaposlenih, što znači da na jednog zaposlenog dolazi više od 3.600 obveznika, rezultati su fantastični.

Kakav je odnos sa republičkim organima vlasti? Osećate li opstrukciju i neravnopravnost Paraćina sa gradovima u kojima je na vlasti SNS?
U nekim oblastima opstrukcija je očigledna, a u nekim se čini da nikakvih problema nema. Na primer, više je nego očigledna opstrukcija Ministarstva za rad i zapošljavanje kad je reč o zakonom propisanoj saglasnosti za postavljenje direktora centara za socijalni rad. Naime, Zakonom je propisano da se Ministarstvu najpre šalje predlog za imenovanje v.d. direktora, a da se on postavlja na Skupštini po dobijenoj saglasnosti Ministarstva. Poslali smo tri puta predloge za imenovanje i nijednom nismo dobili ni odgovor. Na ovaj način, prostim ćutanjem, Ministarstvo nas sprečava da postavimo v.d. direktora.

OPOZICIONE PARTIJE SU SMIŠLJENO I SISTEMATSKI, FINANSIJSKI, ORGANIZACIONO I MEDIJSKI RAZORENE OD VLASTI


Da stvar bude još smešnija, pre nekoliko dana dobili smo “saglasnost” da možemo za v.d. direktora imenovati lice za koje tu saglasnost nikad nismo tražili. Još uvek pokušavamo da razjasnimo o čemu se uopšte radi i na koji način je nekom u Ministarstvu uopšte palo na pamet da nam šalje “saglasnost” ovakvog tipa. U javnosti se spekuliše da je osoba o kojoj je reč imala podršku SNS-a za postavljenje, ali je izgleda ispuštena iz vida činjenica da je ipak, prema važećim propisima, mora postaviti skupština opštine. Takvih primera ima još, od bukvalno maltretiranja sa zabranom zapošljavanja do diskriminacije kod dodele sredstava iz tekuće budžetske rezerve.
Sa druge strane, već sam pomenuo da realizujemo čitav niz velikih projekata i uz učešće državnih institucija i po javnim konkursima na kojima smo dobili državna sredstva. Ima potpuno profesionalnih delova države, gde je još uvek najbitnije da ste ispunili uslove konkursa i da imate urednu dokumentaciju.

Da li je Srbija, generalno gledano, previše centralizovana zemlja?
Zemlja u kojoj je već godinama na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i gde nekakva fantomska komisija Vlade Srbije u Beogradu, čiji članovi možda nikad nisu ni bili u Paraćinu, odlučuje o tome koliko radnika koja opštinska služba može zaposliti na neodređeno vreme, jeste zemlja u kojoj nema nikakve decentralizacije.
Potpuno je van pameti sistem u kojem Paraćin ima za četvrtinu, tj. 140 radnika manje od zakonom propisanog maksimalnog broja i za šest godina ne dobije saglasnost da se u ustanovama i javnim preduzećima zaposle radnici ni na radnim mestima gde treba zameniti one koji su, nažalost, preminuli. Kako da vodite takvu organizaciju?

Imaju li gradovi dovoljno prostora za inicijativu, recimo u privlačenju investitora, ili je, na kraju, ključ uvek u Beogradu?
“Privlačenje investitora” se, ako nemate nekakav resurs kojeg nema na drugom mestu, na primer blizinu aerodroma i Beograda kao izvora radne snage, rudnik ili termocentralu u komšiluku, svodi na infrastrukturne uslove, a to opet znači – na pare. Ovog trenutka, na primer, u Paraćinu se realizuje sredstvima lokalnih investitora pet projekata koji treba u oblasti turizma direktno da uposle preko sto radnika, što za Paraćin nije malo. Investitorima ne treba “pozitivna poslovna klima” ni “predusretljiva profesionalna administracija” nego asfaltiran put, vodovod i kanalizacija, što mi sve odlično znamo kako da izgradimo, samo što je država smanjila lokalne budžete za više od 25 odsto u odnosu na 2012. godinu. Tih 25 odsto ne možete da oduzmete od grejanja škola i plata zaposlenih u Centru za socijalni rad i u vrtićima nego morate da smanjite kapitalne investicije. Bez para nema “privlačenja investicija”. Prvo pare, pa infrastrukturni uslovi, planski dokumenti – što opet košta – pa tek onda sve druge mere.
Dakle, i ovde je reč o centralizaciji, ovog puta finansijskoj. Sve pare su pokupljene i stavljene u državni budžet, koji ima “suficit”, a ovde hotel od 8.000 kvadrata i objekat od više miliona evra na auto-putu čeka osnovnu infrastrukturu jer su naše pare u nekom Beograd, u koji kao prioritet stavlja izgradnju fudbalskih stadiona i subvencioniranje avionskih karata. Šta dalje reći

VLAST NE BRINE ZA PROVINCIJU, OSIM KAO ZA RESURS GLASOVA NA IZBORIMA KOJI SE KAD DOĐE VREME IMAJU ISPORUČITI PO KOMANDI


Kako bi to moglo da se promeni, imate li neki konkretan predlog? Šta je najvažnije za razvoj unutrašnjosti Srbije, tj. šta bi trebalo da ima, a što sada nema?
Da bi se obezbedile osnove za ravnomerni razvoj i zdravu utakmicu opština i gradova neophodno je doneti nove zakone kojima će se zaista obezbediti poštovanje lokalne samouprave i pravičnost i transparentnost finansiranja. Konkretno – ukinuti ovakvu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru odmah. Objaviti kako koja opština dobija transferna sredstva, po kojoj formuli. Suzbiti korupciju izmenom zakona o lokalnim izborima tako što će biti bitnije ko je kandidat nego iz koje je stranke i ko mu je lider. Onemogućiti dodelu sredstava iz tekuće budžetske rezerve Republike po ličnom ćefu. Sprečiti nerazumno i populističko trošenje para iz lokalnih budžeta na razne kvazisocijalne mere, a zapravo na kupovinu glasova u opštinama koje istovremeno ne plaćaju račune za struju, gas, u kojima prokišnjavaju škole.
Sledeća stvar jeste omogućavanje lakog i jeftinog investiranja, ali ne samo za strance već najpre za mala i srednja lokalna i regionalna preduzeća, koja su zapravo glavni nosioci razvoja i zapošljavanja. To ne znači nove subvencije nego obezbeđivanje infrastrukturno opremljenog zemljišta pod povoljnim uslovima, podrška da se brzo reše svi problemi koji nisu vezani direktno za poslovanje, što je briga samog investitora. Naime, prosečno malo preduzeće bar tri godine utroši baveći se perifernim stvarima u odnosu na svoj osnovni proizvod – gde naći parcelu, kako se priključiti na infrastrukturu, kako napraviti zgradu, umesto da se bave temama kao što su – kako nabaviti efikasniju mašinu, kako se predstaviti na tržištu i bolje prodati svoj proizvod, kako unaprediti proces proizvodnje, što je osnovno za njihov rad.
Na kraju, važno je i bolje povezivanje unutrašnjosti i velikih centara. Ukoliko mogu vozom da za pola sata stignem do posla u velikom centru ili da brzo auto-putem stignem do Kraljeva i Kruševca, naravno da ću imati veće šanse za uspešno poslovanje i pronalaženje boljeg posla.

Kakva je atmosfera među stanovnicima Paraćina, ali još važnije, generalno u unutrašnjosti Srbije?
Migracija iz sela u grad, iz manjih gradova u veće, iz većih u prestonicu i iz cele Srbije u inostranstvo uvek je bila prisutna, ali sada dobija galopirajuće razmere. Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje. Odlaze ljudi koji imaju posao, odlaze zaposleni u državnim i lokalnim službama, sa radnih mesta na neodređeno, što je ranije bilo nezamislivo. Beznađe je, čini se, glavna crta atmosfere u malim mestima, životarenje koje se shvata kao prelazni period, trpljenje do odlaska u neku zamišljenu bolju budućnost, ali negde daleko, ne ovde. Kao da smo svi na nekoj velikoj železničkoj stanici i svako čeka svoj voz, nema svrhe tu u tom međuprostoru do krajnje tačke puta trošiti vreme na upoznavanje i druženje i na sve ono što život zapravo čini životom.

Da li je javnost u Beogradu obaveštena o prilikama u manjim mestima, osećate li se kao da ste “odsečeni” od “sveta”?
Navikli smo da nas glavne informativne emisije javnog servisa obaveštavaju o vremenu i gužvama u glavnom gradu i o temama koje pokrivaju oblast prestonice, do koje mobilna ekipa RTS-a može da stigne u radno vreme i da izmontira prilog za popodnevni program.

Koliko ste imali prilike da se upoznate sa radom opština u Evropi i šta je to pokazalo?
Video sam kako funkcionišu lokalne samouprave u tridesetak zemalja, ne samo u Evropi. I mogu da kažem da su lokalne samouprave u Srbiji u pogledu kapaciteta sposobnije i od nekih zemalja Evropske unije, o zemljama bivšeg istočnog bloka da ne govorimo. Ovde je duh lokalne samouprave živ još iz vremena bivše SFRJ.
Tragično je što smo stalno na samoj ivici da napravimo nešto dobro od zemlje u kojoj živimo, da napravimo funkcionalan sistem koristeći tradiciju i kapacitete koje imamo. Nije potrebno ni mnogo “prepisivati” ni praviti sve iz početka, što je česta greška – pokušaj da se neki drugi sistem ovde nekritički iskopira ili ideja da ovde ništa ne valja, pa sve mora da opet iz temelja se izgradi. Samo treba da “stanemo na loptu” i umesto “modernih” rešenja za koja je neko iz državne vlasti čuo na nekom seminaru o “podizanju kapaciteta”, sednemo i dogovorimo se koje to servise želimo da imamo, koliko to košta, kako ćemo to finansirati i koje dostižne ciljeve želimo u oblasti uslova života da obezbedimo za građane, pa da tome prilagodimo zakone i organizaciju lokalnih službi. Nažalost, umesto toga, sa svakom novom vladom i novim ministrom u ovoj ili onoj oblasti kreće se iz početka i taman kad novi ministar shvati da nema potrebe da otkriva toplu vodu i rupu na saksiji, eto novih izbora i nove vlade i novog “revolucionara”. Nije nam potrebna revolucija, potrebna nam je postepena i mudra evolucija u unapređenju rada lokalnih samouprava, pre svega u delu uvođenja reda u troškove, tj. rashode budžeta.

Jesu li opozicione političke partije zapostavile “provinciju”?
Opozicione partije su smišljeno i sistematski, finansijski, organizaciono i medijski razorene od vlasti. Finansijski izmenama zakona, iscrpljivanjem kroz nepotrebne izbore; organizaciono kroz pretnje, pritiske, hapšenja bez optužnica, zastrašivanje svake vrste, a medijski kroz neverovatnu i nezakonitu organizovanu hajku protiv svakoga ko se usudio da ima suprotno mišljenje od vlasti. Zato je teško reći da su opozicione partije zapostavile “provinciju”, mi smo opet na početku, borimo se za slobodne medije, za slobodne i fer izbore, za poštovanje zakona, a to nije borba provincije ili prestonice nego svih koji žele slobodno da žive protiv onih koji slobodu ukidaju. Tu nema podele na centar i unutrašnjost.

NIJE NAM POTREBNA REVOLUCIJA, POTREBNA NAM JE POSTEPENA I MUDRA EVOLUCIJA U UNAPREĐENJU RADA LOKALNIH SAMOUPRAVA, PRE SVEGA U DELU UVOĐENJA REDA U RASHODE BUDŽETA


A kakav je odnos vladajućih stranaka?
Priroda sadašnje vlasti je autoritarnost, što znači hijerarhija zasnovana na strahu i interesu, od mesne zajednice do države finansirana uz neviđeno korišćenje državnih resursa svake vrste. Vlast ne brine o provinciji, ali voli da priča o tome kako brine, međutim ko god negde, makar i sam bio iz vlasti, šapatom saopšti da je nečim nezadovoljan, imaće za vratom svu silesiju zloupotrebe državnih institucija i takozvanih medija. Nema tu brige za provinciju, osim kao za resurs glasova na izborima koji se kad dođe vreme imaju isporučiti po komandi.

Da li je Demokratska stranka “na dobrom putu”, tj. na putu da povrati staru slavu i snagu?
Videćemo. Demokratska stranka je bila najviše na udaru kao najozbiljniji i najorganizovaniji protivnik sadašnjeg režima. Preživeli smo i sada sledi konsolidacija. Očekujem da se oko Demokratske stranke, u okviru zajedničke borbe za ciljeve koje je postavio Savez za Srbiju čiji smo osnivač, okupe srodne političke organizacije i da tako ujedinjeni u sledećem koraku budemo okosnica građanskih i proevropskih snaga. Do tada će svakome biti očigledno ono što sada primećuju samo oni sa dužim političkim stažom – nema demokratije i nema promena bez ozbiljne političke organizacije sa demokratskim ustrojstvom, a i dalje je najozbiljnija takva organizacija Demokratska stranka. Dakle, prvi zadatak je osposobiti Demokratsku stranku da bude funkcionalna politička organizacija.

Gde vi vidite najveću prepreku bržem razvoju Srbije?
Slabe institucije, koje su takve jer ih korumpira partijska država, koja je takva zbog izbornog zakona koji vođama partija daje svu vlast, a onda te slabe institucije ne uspevaju da obezbede ljudska prava, slobode i pluralizam neophodan u demokratskom društvu, pa nemamo slobodu medija ni lokalnu samoupravu.

A šta bi, po vašem mišljenju, bilo prvo što bi trebalo uraditi?
Prva stvar koju treba uraditi jeste da se izmeni izborni zakon, da poslanici i odbornici zaista odgovaraju građanima, a ne vođama partija, da dobijemo stvarni parlament koji će odražavati pluralizam u društvu, interese raznih delova zemlje, a u toj borbi interesa svakome će odgovarati slobodni mediji i prave institucije, uključujući i stvarnu lokalnu samoupravu.

Šta mislite, može li Srbija 2025. da uđe u EU? I ako da i ako ne – zašto?
Srbija ovim tempom neće 2025. ni u kom slučaju ispuniti sve standarde koji su potrebni za zemlju članicu Evropske unije. U nekim oblastima, kao što su sloboda medija, slobodni i fer izbori, poštovanje ljudskih prava i sloboda, Srbija se kreće u suprotnom pravcu od članstva u EU. Osim u slučaju nekog čuda, na primer političke odluke Unije da integriše Zapadni Balkan, taj rok nije realan.
Na kraju krajeva, nije članstvo u EU cilj sam po sebi, bolje bi bilo da se zaista bavimo uređenjem naše države zbog nas samih, a ne da se bavimo simuliranjem uređenja države da bismo impresionirali činovnike u Briselu, što je, čini mi se, dosad uglavnom bila sadržina naših aktivnosti na, pod znacima navoda, putu ka EU.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2019.

Poruka za Kopaonik: Dajte nam kiseonik

PEŠČANIK
Kako se nova “politička elita” učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme

Ovogodišnji Kopaonik biznis forum (3-6. mart) održava se pod nazivom “Srbija 10 godina posle velike recesije: snažan rast kao imperativ”. Tema prošlogodišnjeg, jubilarnog 25. Foruma bila je “Šta posle finansijske konsolidacije”, odnosno, kako su objašnjavali organizatori iz Saveza ekonomista Srbije, kako fiskalnu stabilnost merama ekonomske politike pretvoriti u održiv rast i razvoj. Pretprošle 2017. godine glavna preokupacija “Srpskog Davosa” bila je “Program reformi za Srbiju”, to jest – kako dobre rezultate fiskalne reforme pretvoriti u trajan rast.

Nisam išao dalje u prošlost, ali očigledno da “muka” koja muči preko hiljadu učesnika ovog skupa već godinama ostaje ista – slab privredni rast. Samo se naslovima malo “dodaje gas”. Džabe, pošto su se kola zaglavila u blatu i točkovi samo šlajfuju.

No, kad smo već kod naslova, iako na prvi pogled deluje i zgodno i razložno, čini se da je ipak razvojna problematika nepotrebno proširena na celu deceniju. Tako se, naime, fokus širi i rasplinjava, odnosno omogućava da se zaluta u potrazi za uzrocima, namerno ili slučajno. Bilo bi logičnije i trenutku primerenije da je tema omeđena na godine pod sadašnjom vlašću. Čak i da se odbaci prvih godinu i po dana, na koje se još mogao protezati uticaj bivših vlada, za zbivanja u poslednjih pola decenije zaslužna je isključivo aktuelna ekipa.

Dakle, da budem malo pretenciozan, adekvatniji naslov je mogao biti: Kako smo izgubili pet godina i kako da ne izgubimo još pet. Jer, kako stvari stoje – izgubićemo ih.

Dva se razloga mogu navesti u prilog ovoj pesimističkoj prognozi. Ima ih verovatno još, ali bar se meni čini da su ovo najvažniji. U poslednjih pet godina došlo je do dva paralelna procesa. S jedne strane – privreda je “dekintirana”, a sa druge – država je privatizovana.

Prvo o prvom. Cena fiskalne stabilizacije (ma koliko ona bila neophodna) bila je izuzetno visoka. Ne toliko u apsolutnom smislu, koliko zbog toga što su troškove konsolidacije platili oni koji nije trebalo da ih plate. Cenu je, konkretno rečeno, platila privreda. Privatna, pre svega. I to dvostruko. S jedne strane, novac kojim je “peglan” deficit u državnoj kasi manjim delom je obezbeđen smanjenjem potrošnje, tj. plata u javnom sektoru i penzija. Sveukupno je, naime, na taj način “namaknuto” tek oko 150 milijardi dinara. Mnogo više sredstava obezbeđeno je povećanim zahvatanjem iz privrede. U odnosu na 2014, kada je počeo “proces” konsolidacije, do 2018. godine zaključno, državna zahvatanja iz privrede povećana su preko 1.100 milijardi dinara. Drugim rečima, blizu 10 milijardi evra. U poslednjih pet godina bruto domaći proizvod porastao je ukupno oko 10 odsto, a izdvajanja iz privrede tri puta više – 30 odsto.

To, zapravo, govori da je od štednje, koja je najavljena kao okosnica finansijske konsolidacije, ostalo vrlo malo. Sa druge strane, za toliko novca koliko je izvučeno da se napuni državna kasa ostalo je manje para za investicije (pa i plate) u privatnom sektoru. A to znači i manje novih proizvodnih kapaciteta, što dalje znači manji privredni rast. Ne samo danas nego i sutra jer je sužena baza koja treba da generiše nove profite i nova ulaganja. Zato Srbija i danas ima investicije znatno manje od potrebnih. Zarad sređivanja državne blagajne praktično je žrtvovana privreda. Da ne kažemo – budućnost Srbije.

Ovom investicionom problemu treba dodati i jedan (re)distribucioni. To jest, samo malo drugačije rečeno, onu gorepomenutu privatizaciju države. Naime, kako se nova “politička elita” učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme.

Pare iz državnih fondova idu partijskim, ad hoc osnovanim firmama, tj. njihovim vlasnicima. Oni po pravilu ne stvaraju nikakvu novu vrednost, ništa ne investiraju i ne razvijaju se. Drugo, državne institucije, uključujući i javna preduzeća, koriste se za uhlebljenje desetina hiljada partijskih ljudi. Pošto oni niti znaju da rade niti su, često, zaposleni da bi radili, pada kapacitet, kvalitet i efikasnost države, što za posledicu ima da ona postaje kočnica razvoja. Treće, reketiraju se i/ili preuzimaju uspešna preduzeća i lukrativni poslovi, naročito izvozni. Na taj se način oni koji su stvorili i razvili firme i poslove, preduzetnici i inovatori, uklanjaju iz privrednog života. Neki se povlače, drugi, mlađi, beže u inostranstvo. Na površinu pak izbijaju paraziti i (polu)kriminalci koji sisaju bogatstvo koje su drugi stvorili.

Na Kopaoniku će sigurno biti rečeno mnogo dobrih i pametnih stvari. Ali kad govorim o ovome, uvek se setim čuvenog, iz vremena bivše SFRJ, Opatijskog savetovanja. Ono, doduše, nije bilo tako masovno i glamurozno kao ovo na Kopu, ali je okupljalo najbolje jugoslovenske ekonomiste. Dolazili su na taj “simposion” – baš kao i danas – i visoki državni zvaničnici i slušali šta imaju da im poruče ekonomski eksperti. Sve je bilo “miko fo”, što bi rekla Sterijina Fema, ali ništa od toga nije bilo primenjivano i sprovođeno u praksi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2, mart 2019.