Važno je sada, kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode, da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije
Pobeda Zuzane Čaputove na predsedničkim izborima u Slovačkoj prošla je u Srbiji sasvim nezapaženo. Ne mislim pri tome toliko na aktuelnu vlast, gde se osim Vučića protokolarnom čestitkom – uzgred, ona Erdoganu, iako baš i nije pobedio, bila je mnogo srdačnija – niko nije oglasio, koliko na opoziciju. Koja nije ni beknula. Što i nije neko iznenađenje jer je isto bilo i kada je u Makedoniji pobedio Zaev. Jedino je Dragan Šutanovac, tadašnji šef Demokratske stranke, pokazao smelost da se sretne s novim makedonskim premijerom.
Još “indikativnije”, Zuzanu nije konstatovao ni dobar deo (opozicione) intelektualne elite. Oni koji su svojevremeno za pobede Orbana (koga već od “milja” zovu Viktator) i Kačinjskog (o)krivili Evropu, pronalazeći uzroke tih pobeda u slabosti Unije i istrošenosti njenog koncepta, sad kada su do izražaja došle suprotne snage i tendencije “gromoglasno ćute”. Upadljivo su izostale analize šta trijumf – bukvalno, ne figurativno – takve opcije znači za Evropu, a posebno šta bi mogao da znači za Srbiju.
U vezi sa ovim treba napomenuti da je i u objašnjenju “krize Evrope” došlo do potpune “inverzije”. Uzmimo, na primer, nama najbližu i najpoznatiju Grčku. Ispalo je, prema mnogim ovdašnjim analitičarima, da je krizu u Grčkoj izazvala Evropska unija, a ne da je zapravo Grčka svojim ogromnim javnim dugom ugrozila Evropu.
A krizu u Grčkoj, da i to bude jasno, nisu izazvale “pohlepne banke” nego (halapljiva?) grčka država. Koja je praktično potkupljivala svoje građane tako što je uzimala zajmove i onda im taj novac delila kroz plate, penzije i druge prinadležnosti za koje nije bilo realnog osnova u snazi nacionalne ekonomije. I, naravno, kad je došlo vreme da se dugovi vrate, onda kuku-lele. Štaviše, oni koji su prethodno godinama trošili nezarađeno nisu hteli da preuzmu odgovornost za svoje nerazumno ponašanje nego su krivicu bacali na svakoga ko im se učinio zgodan – a populistima svih boja i profesija uvek na pamet prvo padnu banke i Međunarodni monetarni fond. Uglavnom, svi su bili krivi sem onih koji su zajam uzeli i potrošili.
Da nije bilo Evrope, njene vlade i centralne banke, Grčka bi propala, a njeno bi se stanovništvo suočilo s posledicama prema kojima bi i Velika depresija iz 1929. bila “mačiji kašalj”. A slična sudbina zadesila bi verovatno i ostale tri zemlje iz slavnog PIGS sazvežđa – Portugaliju, Italiju i Španiju. Ovako, posle nekoliko godina ne baš tako stroge apstinencije – kad više nije bilo 13, 14. i 15. plate i kad su penzije pale ispod nemačkih – sunce i pesak u Grčkoj skupi su kao da su u Norveškoj. Isto važi i za one druge tri, gorepomenute.
Koliko je Evropa blagotvorna za njene članice najbolje je pokazao Bregzit. Nasuprot nadanjima, blago rečeno “evroskeptika”, da će početi “paranje” Evrope, a bogami i radnjama da se to desi, njeno jedinstvo je čvršće nego ikad u poslednjih desetak godina.
Naravno, to ne znači da u Evropi nema problema, uspona i padova. U stvari, njena istorija je sačinjena uglavnom od kriza. Za razliku od Sovjetskog Saveza, koji je stalno pucao od zdravlja – dok nije sasvim pukao.
Ali, u projektovanu sliku umorne i stare Evrope, koja samo što nije izdahnula, novo lice Zuzane Čaputove nikako se ne uklapa. Kao ni Zorana Zaeva, koji pošto-poto hoće u NATO.
Politički profil nove predsednice Slovačke obeležava borba za zaštitu čovekove okoline, sa jedne, i ljudska prava, sa druge strane. Čaputova je, dakle, pobedila zagovarajući autentične evropske vrednosti. U Slovačkoj, kao članici Evropske unije, ona to i nije morala da naglašava. Ali u Srbiji je to neophodno. Možda članstvo u Evropskoj uniji nije dovoljno za uspostavljanje vladavine prava, ali da je to nužan uslov, nesumnjivo jeste. Evropa, kao sredstvo i cilj, jedini je način da se u Srbiji izgrade evropske institucije.
Naročito je to važno sad kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode. Idealan je trenutak da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije.
Viktator je prošlost; Zuzana je budućnost.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2019.