Kada su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji

Kosovo

Ovih dana kao da se uoči evropskih izbora čine poslednji napori da se kosovski čvor rasplete, da ne bi posle morao da se seče. Više to, zapravo, liči na poslednje trzaje “umiruće” briselske administracije. Vide to, naravno, i “ovnovi” na balkanskom brvnu, pa su promenili retoriku, ali im je ćud ostala ista. Ali kad su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji. Sad su sve oči uprte u Berlin između uskršnjih i prvomajskih praznika, mada je Aleksandar Vučić rekao da se 29. aprila, uprkos Emanuelu Makronu i Angeli Merkel, neće desiti ništa.

OPCIJE: Pred Srbijom, Kosovom i čitavim regionom Zapadnog Balkana, da ne idemo dalje, dva su moguća scenarija. Jedan je – u ovom trenutku realniji – da ne dođe ni do kakvog rešenja. Odnosno, rešenje je – jer nisu retki oni koji to tako vide – status quo. Dakle, zamrznuti konflikt. Drugi scenario podrazumeva sporazum Srba i Albanaca, to jest Srbije i Kosova, kakav god da taj sporazum bude. Strogo logički gledano, tri su moguće “opcije”: “reintegracija” Kosova u Srbiju; priznanje Kosova od Srbije ili (takozvano) razgraničenje. U prvo ne veruju ni oni koji to propagiraju. Drugo podrazumeva da priznanje može biti formalno i izričito ili neformalno, odnosno da se Srbija ne suprotstavlja prijemu Kosova u Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije (UNESCO, Interpol itd). U ovom drugom slučaju Srbija bi, naravno, morala da postigne dogovor sa Rusijom. Na prvi pogled paradoksalno, ali iako Moskva često ističe da će u tom pogledu “poštovati volju” Srbije, nije isključeno da bi mogla tome da se suprotstavi iz sopstvenih interesa. Odnosno, nije nezamislivo da Rusija (is)postavi neke sopstvene računice i uslove i traži ustupke za sebe, pre svega od Amerike, što bi čitavu stvar dodatno zakomplikovalo, možda i odložilo.
Kad je pak reč o “razgraničenju”, oko čega su izgleda u jednom trenutku, iako to nijedan od njih nije potvrdio, predsednici Vučić i Tači postigli (kakvu-takvu) saglasnost – i što je, makar spolja, zaličilo na kompromis poput onog između Zaeva i Ciprasa – ono je na obe strane naišlo na snažno odbijanje i izazvalo dodatne podele.
Konfuziju je možda pojačavala činjenica da nije baš bilo jasno šta razgraničenje podrazumeva. Tek kada je ta ideja (definitivno?) propala, Hašim Tači je uneo malo više svetla natuknuvši da se radi o “minimalnoj korekciji granica”. Ipak, ostaje nejasno šta je to “minimalna korekcija” jer ono što je za Srbe minimalno, za Albance može biti maksimalno, tj. neprihvatljivo, i obrnuto. U nekim spekulacijama tim povodom računalo se da bi Srbija trebalo da dobije ceo sever Kosova, tj. od Severne Mitrovice naviše. Malo je verovatno da se to zaista uzimalo u ozbiljno razmatranje. Ima indicija da je Vučić “ciljao” na Gazivode, dok je Tači, sa druge strane, mislio na nekoliko potkopaoničkih sela ili da se granica “vrati” na stanje pre nego što ju je, kažu, Petar Stambolić pomerio ka severu da bi navodno “poboljšao” strukturu stanovništva, tj. povećao “srpski korpus” u pokrajini za koju se tada činilo da će zanavek ostati “srpska”, tačnije u sastavu Srbije.
Ideja o razgraničenju naišla je, međutim, na žestok otpor, kako na Kosovu tako i u Srbiji. U Srbiji, pomalo paradoksalno, kako od onih koji se zalažu za priznavanje Kosova tako i od onih koji su protiv priznavanja po bilo koju cenu.
Tako se, zapravo, stiče utisak da bi bilo kakvo rešenje, odnosno sporazum (političkih predstavnika) dve (zavađene) strane, u jednoj ili drugoj sredini, a možda i u obe, naišao na više protivljenja nego odobravanja. Što znači da će biti potrebno mnogo veštine, odlučnosti i hrabrosti da se ono “p(r)ogura”. Štaviše, da to neće biti ni moguće bez snažne, svesrdne i svestrane potpore međunarodne zajednice. Verovatno čak i njenog direktnog učešća u tom sporazum(evanj)u, praktično nekog novog Dejtona. Što u ovom trenutku ne deluje izgledno.
To ukazuje na širinu konteksta koji određuje (ekonomske) posledice. Naime, iako ne treba imati iluzija u pogledu značaja kosovskog čvora, iako je on sigurno pri kraju liste svetskih problema, on je ipak svetski problem. Za to ne treba bolje potvrde od činjenice da se o njemu i dan-danas raspravlja u Savetu bezbednosti.
Fakat je, takođe, da se danas na Kosovu ne sukobljavaju samo Srbi i Albanci nego i Rusi i Amerikanci. Iako Tramp ne zna gde je Kosovo, on tu ima svoju bazu. A jedva stotinak kilometara dalje ima je, makar simbolično, i Rusija.
Taj kontekst, dakle, utiče i na širinu i dubinu ekonomskih konsekvenci jednog ili drugog rešenja. Jedna je ekonomska perspektiva ako na “Kosovo polju” Rusi i Amerikanci ukrštaju pesnice, a druga ako jedni drugima pruže ruku.
Dakle, za razrešenje kosovskog čvora moguće je zamisliti dve mogućnosti, to jest, dva takoreći “ideal-tipska, scenarija: “crni” i “ružičasti”.

CRNI SCENARIO: Status quo, odnosno zamrznuti konflikt, imao bi niz negativnih posledica, direktnih i indirektnih, kratkoročnih i dugoročnih. Pre svega za Srbiju, ali onda u drugom krugu i za region.
Nema sumnje da će Kosovo zadržati (tj. ako nakratko, kao što se ovih dana najavljuje, od njih odustane, vratiće ih) takse na robu iz Srbije (i Bosne i Hercegovine). Srbija je na Kosovo plasirala robe u vrednosti od oko 450 miliona evra. Odmah nakon uvođenja taksi iz Privredne komore Srbije stizale su informacije da Srbija dnevno gubi oko milion evra. Naravno, postoji teoretska šansa da se nađu nova tržišta, ali to nije lako i ne može biti brzo. Ekonomisti su izračunali da bi ostanak taksi na snazi tokom cele 2019. bruto domaći proizvod Srbije smanjio 0,5-0,7 odsto. To je 1,5-2 milijarde evra. Drugi ekonomisti malo sumnjaju u ovu procenu, pojedini privrednici su govorili da bi za deo te robe mogla da se nađu nova tržišta, što znači da bi šteta mogla da bude i manja. Neka bude i upola manja, to je oko milijardu evra, a to su i za znatno razvijenije zemlje od Srbije ogromne pare.
Drugo, među kompanijama koje su pogođene kosovskim merama nalaze se i strane firme u Srbiji (Henkel, Koka kola, Hemofarm itd). One su sigurno u svojim izveštajima navele i šta je uzrok slabijih poslovnih rezultata. To negativno utiče na opšti privredni imidž Srbije, odnosno označilo bi Srbiju kao zemlju s povećanim poslovnim rizikom. To loše utiče, tj. smanjuje investicije.
Treće, s prethodnim povezano, povećan rizik zemlje znači skuplje kredite na međunarodnom finansijskom tržištu. To, s jedne strane, smanjuje mogućnost zaduživanja, a sa druge smanjuje konkurentnost srpskih firmi na međunarodnom tržištu.
Četvrto, zamrznuti konflikt povećao bi uticaj Rusije u Srbiji. To ne bi donelo novac, ali bi donelo porast nedemokratskih i represivnih tendencija, što bi dovelo do iseljavanja domaćeg kapitala.
Peto, druga strana te medalje je usporavanje evropskog puta Srbije, što bi takođe imalo negativne posledice po razvoj.
Šesto, to bi moglo negativno da se odrazi i na poslovne aktivnosti Kine u Srbiji. Naime, za razliku od Rusije, Kini bi i odgovaralo da se Srbija u dogledno vreme nađe u Evropskoj uniji jer bi tako na bolji način bile valorizovane njene investicije i projekti koje kreditira.
Sedmo, niže stope privrednog rasta imalo bi za posledicu dalje zaostajanje, naročito za zemljama centralno-istočne Evrope – umesto da ih polako sustižemo.
Osmo, nepovoljne ekonomske, političke i socijalne prilike dovele bi do nepovoljnih demografskih tokova, odnosno do još većeg iseljavanja stanovništva, naročito mlađih i obrazovanih ljudi. Što bi, naravno, imalo povratan negativan efekat na privredni rast.
Deveto – a možda bi to trebalo staviti na prvo mesto – zamrznuti konflikt bi doveo u teži položaj i srpsko stanovništvo na Kosovu, koje bi počelo (još brže) da se iseljava tražeći perspektivu ili u Srbiji ili (verovatnije) još dalje u Zapadnoj Evropi.
Poslednje, deseto, takva Srbija, opterećena tenzijama, pritisnuta siromaštvom, okovana nacionalizmom, delovala bi destabilizirajuće na ceo Zapadni Balkan, pa i šire. Što bi se, naravno, negativno odrazilo na razvoj celog regiona. U takvoj situaciji nije nemoguće zamisliti neki neformalni “sanitarni kordon” oko onoga što je ostalo od “srpskih zemalja”.

RUŽIČASTI SCENARIO: Sa druge strane, “ružičasti scenario”, to jest neko rešenje koje bi bilo prihvaćeno – makar i uz proteste kakvih je bilo u Grčkoj (više) i Makedoniji (manje) nakon sporazuma o imenu ove druge – na obe strane, imao bi pozitivne efekte.
1) Najpre, to je sigurno vraćanje trgovine u normalne uzuse, sa svim pozitivnim posledicama koje iz toga proističu.
2) To rešenje moralo bi da bude sveobuhvatno, pa bi njime bili rešena dva problema koja su proteklih meseci bila u fokusu javnosti. Prvi je početkom februara ponovo aktuelizovana sudbina Rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata (skraćeno RMHK) Trepča, kako se ovaj socijalistički gigant, a danas obična ruina, svojevremeno zvao. Ovde se, čisto ilustracije radi, može notirati samo jedan problem koji možda i nije najveći. Rudarska okna jesu na teritoriji Kosova, ali je rudno telo na teritoriji Srbije. Slično je i kod drugog “hroničnog” spora: hidroelektrane i jezera Gazivode. Naime, sama hidroelektrana i veći deo jezera jesu na teritoriji Kosova, ali reke dolaze sa teritorije Srbije. Rešenje ovih problema, koje je tehnički relativno lako izvodljivo, pre svega privatizacija Trepče, imalo bi višestruko povoljan uticaj.
3) Rešenje bi omogućilo “slobodan protok kapitala”. Dakle, Srbija bi – to jest njeni biznismeni, kao i drugi, razume se – mogla da investira u tzv. srpske enklave, što bi bio garant i razvoja i opstanka tamošnjeg stanovništva.
4) Evropska perspektiva Kosova i Srbije smanjila bi rizike i povećala strane investicije, naročito na Kosovu. Pored onih u metalurgiju olova, cinka i nikla, posebno u eksploataciju rudnika uglja, odnosno izgradnju termoelektrana koje bi mogle da reše problem snabdevanja električnom energijom celog regiona.
5) Konačno, privredno prosperitetna, stabilna i demokratska Srbija vukla bi kao motor ceo region. Takva Srbija poboljšava investicioni ambijent – kako za ulaganja lokalnog tako i regionalnog (infrastrukturnog) karaktera: gasovodi, putevi, pruge – što bi sve omogućilo znatno brži ekonomski razvoj Zapadnog Balkana.
Kakav bi bio brojčani izraz “crnog”, odnosno “ružičastog scenarija”, nije lako izračunati. Tako nešto pak uradili su pre oko godinu dana stručnjaci iz Republičkog zavoda za statistiku na čelu sa Miladinom Kovačevićem. Prema toj analizi (rogobatnog naziva: Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine), posebno bi bili nepovoljni dugoročni demografski efekti. Broj stanovnika Srbije opao bi u slučaju zamrznutog konflikta sa 7,1 milion 2015. na nešto manje od četiri miliona 2060. godine. Sporazum, doduše, negativne demografske tendencije koje postoje već odavno, ne bi mogao da zaustavi, ali bi ih znatno ublažio, pa bi se broj stanovnika Srbije za 40 godina smanjio na (svega) 5,6 miliona.
Kada je reč o ekonomskim posledicama, u prvom slučaju prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda do 2060. godine iznosila bi 1,3 odsto, dok bi u drugom slučaju rast bio gotovo tri puta veći – 3,2 odsto. Najupečatljiviji pokazatelj ipak je visina BDP-a: sporazum donosi u 2030. BDP od oko 86 milijardi evra (što je više nego dvostruko i iznad prošlogodišnjeg), dok bi u suprotnom BDP bio oko 66 milijardi evra.
Kad smo već kod dugoročnih perspektiva, zagovornici zamrznutog konflikta, čija je osnovna ideja da se sačekaju “bolja vremena”, kao svoj moto otvoreno ili još češće prikriveno ističu slogan “dogodine u Prizrenu”. Naravno, kao repliku jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. O tome je bilo reči pre nešto više od mesec dana u uvodniku “Prizren, otvoren grad”, ali neke stvari nije zgoreg ponoviti. Dakle, jevrejska ideja/politika/cilj imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su kao nacija bili vlasnici velikog dela svetskog bogatstva. Neuporedivo većeg nego Srbi danas. Zahvaljujući tome mogli su mnogo više da utiču na politike najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu.
Drugo – kao posledica – imali su jakog saveznika. Toliko jakog, da se jači ne može zamisliti – Ameriku kada je bila na vrhuncu moći. Srbija za svoj cilj nema takvog saveznika. Naprotiv. Njen saveznik – Rusija, nema ni približno tu moć. A nema ni interes. Tako da je igra na rusku kartu – unapred izgubljena igra.
Da “rezimiramo”: ono što bi za Srbiju i čitav region bilo najbolje – nije realno; a ono što je realno – to je najgore. Tako bi se mogla sumirati analiza različitih “opcija”, tj. mogućnosti za (raz)rešenje kosovskog Gordijevog čvora. A šansa da se pojavi neki novi Aleksandar Veliki (svaka sličnost sa aktuelnim političkim ličnostima je slučajna) i preseče ga, svakim danom sve je manja.

Resursi

Mnogi su intervenciju međunarodnih snaga na Kosovu pre dve decenije objašnjavali upravo ekonomskim razlozima. To jest, (navodnim) velikim prirodnim bogatstvima Kosova (i Metohije). Kakvo je zbilja to bogatstvo?
Prirodni resursi:
– Ugalj: 13-14 milijardi tona (10-12 na Kosovu i dve milijarde tona u Metohiji; vrednost procenjena na 400-500 milijardi dolara);
– Ruda olova i cinka: 46 miliona tona (5-6% metala u rudi, znatno ispod svetskog proseka);
– Ruda nikla: 18 miliona tona (1,3% metala u rudi);
– Ruda magnezita: osam miliona tona;
– Boksit: 1,6 miliona tona
– Voda: Značajne rezerve u planinskim masivima Mokre gore i Prokletija, izvori vrlo kvalitetne vode kapaciteta 10 kubnih metara u sekundi;
– Geotermalna energija: ležišta tople vode (60-80 stepeni Celzijusovih), rezerve pet milijardi kubika, iskoristivo oko milijardu kubika (ekvivalentno četiri miliona tona tečnih goriva);
– Poljoprivredno zemljište: 585.000 hektara (0,28 ha po stanovniku; Srbija 0,56 ha po stanovniku).
Sve u svemu, Kosovo ne može da se pohvali nekim velikim prirodnim bogatstvima. Najznačajnije su rezerve uglja, ali reč je o niskokvalitetnom lignitu koji je upotrebljiv jedino za proizvodnju električne energije.
Pored prirodnih resursa, tu su i “veštački”. Prema podacima koje je svojevremeno iznelo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, preduzeća iz Srbije imaju – ili je tačnije reći: imala su – u (nekadašnjoj) pokrajini 1.358 objekata. Samo imovina EPS-a procenjena je na oko tri milijarde evra. Što se tiče Železnica Srbije, knjigovodstvena vrednost njene imovine na Kosovu, računajući infrastrukturu i vozila, premašuje 200 miliona evra, dok je tržišna vrednost verovatno višestruko veća.
Prema u ovom trenutku raspoloživim podacima, na Kosovu je privatizovano više od 350 društvenih preduzeća, a prihod od privatizacije iznosi 350 miliona evra.
U vlasništvu države Srbije, prema podacima istog (sada nepostojećeg) ministarstva, nalazi(lo) se i 24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, službene zgrade površine veće od 1,4 miliona kvadratnih metara, više od 145.000 kvadratnih metara poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene i 750.000 kvadrata ostalih građevinskih objekata. Ukupna vrednost tog dela državne imovine bila je procenjena na 220 miliona evra.
A sveukupno, po beogradskim medijima ukupna vrednost srpske imovine na Kosovu procenjivana je na čak 200 milijardi evra. Sve ove podatke, međutim, treba uzeti s velikom rezervom (jer je za vreme vanrednog stanja na Kosovu, početkom devedesetih, znatan broj kosovskih firmi jednostavno priključivan firmama iz centralne Srbije) i ovde su navedeni kao ilustracija, a ne kao činjenica.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. april 2019.