Zašto je i za Evropsku uniju bolje da zemlje Zapadnog Balkana odmah primi u svoje članstvo

Intervju Dejan Jović, budući evroparlamentarac

Dejan Jović, iako univerzitetski profesor ne spada u ljude koji se striktno drže katedre i fakultetskih obaveza, nikada nije bežao od javnog angažmana, naročito kao savetnik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića. Sada je, međutim, odlučio da u politiku uđe direktno, te se kandidovao za hrvatskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca u Evropskom parlamentu. To je bio povod za ovaj razgovor.

Odlučili ste da direktno uđete u politiku. Zašto ste to uradili, kakvi su bili vaši motivi?
Više je bilo motiva. Prvo, nekako mi se čini da je prirodno, s obzirom na to da sam u posljednjih pet godina, i u javnom prostoru i na akademskim mjestima, zagovarao jedan drukčiji pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, koji podrazumijeva brzo uključivanje svih tih zemalja i zajedno, ne jednu po jednu, u EU, da se onda pokušam angažirati i da to zagovaram i na mjestu gdje se o tome možda ne odlučuje, ali gdje se u svakom slučaju može mnogo više utjecati. Drugo, moj motiv je bio da pokažem da je potrebno da se ljudi koji se dugo profesionalno bave međunarodnim odnosima, a ja sam u toj struci već skoro tridesetak godina, uključuju u javni i društveni život. Nekako mi se čini da živimo u doba amaterokratije, u kojoj ljudi sve znaju, a malo čitaju i imaju vrlo čvrste stavove o stvarima koje zapravo ne poznaju dovoljno. I ne možemo se žaliti, ako dolazimo iz akademskog svijeta, što nam se to dešava ako se sami ne angažiramo. To su bili moji glavni motivi. Tu još, naravno, postoje i drugi, recimo da mi se čini da je potrebno ohrabriti posebno one koji se osjećaju nepredstavljenima, kao što su pripadnici raznih manjina u samoj Hrvatskoj i u Evropskoj uniji.

Vaš angažman dolazi u vreme velike krize Evrope i evropske ideje.
Meni je zapravo stalo do Evrope i Evropske unije i zabrinut sam bio čitavim nizom negativnih tendencija koje su se pojavile, najviše u Britaniji sa ovim Bregzitom, koji predstavlja pobjedu nacionalizma koji sada dovodi Britaniju u problem. Ne toliko Evropsku uniju koliko Britaniju, i nekako mi se činilo da je svaki glas vrijedan u tom evropskom prostoru koji bi upozoravao na važnost održanja Evropske unije i na negativne posledice koje bi mogle nastati iz njenog raspada.

Međutim, vi se angažujete upravo u trenutku kada iz Evrope prema Zapadnom Balkanu stižu ne baš ohrabrujući glasovi. Kako, s obzirom na to, vidite svoj zadatak i, uopšte, kako tumačite taj skepticizam prema proširenju?
Ja sam protivnik takve politike. Mislim da je ona u svemu pogrešna. Ako se Evropska unija ne proširi tamo gdje može i sad kad može, onda će ostaviti taj prostor drugima. To nisu samo drugi koji su neutralni nego imamo druge koji su moćni, a nisu prijatelji Evropske ideje niti evropskih vrijednosti. Na primjer, skeptični su prema liberalizmu, čak i prema liberalnoj demokratiji, pri tom ne mislim samo na Rusiju i Tursku, koje su otišle u nekom sasvim drugom smjeru, i Kinu, koja je sad tu prilično involvirana, nego mislim i na Sjedinjene Američke Države pod Trampom. Sjedinjene Države se sada pojavljuju kao snažna alternativa evropskoj ideji, ali se meni čini da ta alternativa nije bolja nego je lošija od onoga što je projekt evropskog jedinstva koji se ipak temelji na nekim zajedničkim vrijednostima.

AKO PROPUSTIMO SADA I OVU PRILIKU, BOJIM SE DA ĆE STVARI IĆI U LOŠEM SMERU, U POTPUNO DRUGOM SMERU

Kad se radi o porukama koje dolaze iz Evropske unije, one su ambivalentne. Na neki način jeste tačno da i dalje prevladava skepticizam prema daljnjem proširenju na Zapadni Balkan, po mom sudu pogrešno, ali istovremeno imamo i neke glasove u drugom smjeru. Recimo, imali smo nedavno izjavu slovenačkog predsjednika Pahora da je proširenje na Zapadni Balkan prioritet i da ga tako treba tretirati. Takvih izjava nije bilo mnogo kad sam ja počeo zagovarati tu ideju 2014. Tada je to izgledalo kao iluzija i utopija, ali mi se čini da je Bregzit ipak malo osvestio ljude – šta bi se moglo desiti ako bi preovladao nacionalizam. Naravno, znamo da bi u našim krajevima u tom slučaju posljedice bile mnogo dramatičnije nego u Velikoj Britaniji. Evropska unija je doživjela neuspeh, relativan, sa Bregzitom, iako ćemo da vidimo na kraju hoće li to da bude neuspeh ili ne jer je Evropa sad jedinstvena, a Britanija razjedinjena. Ali ipak, to što se pokazalo da je mnogo ljudi za izlazak iz Evropske unije jeste neuspeh evropskog projekta. Ja mislim da je sad vrijeme da imamo uspeh evropskog projekta i to upravo na Zapadnom Balkanu.

DEJAN JOVIĆ: EVROPSKA UNIJA DANAS ČAK DOŽIVLJAVA NEKI SVOJ ZLATNI MOMENAT

Pod tim podrazumevate to da Zapadni Balkan bude uključen u Evropsku uniju?
Da, i to što prije. Ja razumijem skeptičnost prema sadašnjem stanju u pojedinim zemljama Zapadnog Balkana i odnosima između njih. Doista, po mom sudu, ti odnosi nisu tako dobri, možda i unutrašnji karakter tih zemalja nije tako demokratski kao što je bio prije, recimo, 10 godina. Ali moje pitanje je sljedeće: propustili smo priliku kad je Đinđić bio premijer ovdje, propustili smo sa Tadićem tu priliku, i te propuštene prilike na neki način su dovele do sve lošijeg stanja i do daljnjeg udaljavanja, zapravo, unutrašnjeg karaktera zemlje od same Evropske unije. Tako da ako propustimo sada i ovu priliku, ja se bojim da će stvari ići u lošem smeru, u potpuno drugom smeru. Ulazak u Evropsku uniju čak i ovako nesavršenih zemalja, koje ne ispunjavaju sve uslove, ipak je značajan korak napred. S tim što se ja zalažem za to da kad zemlje uđu u Evropsku uniju, to ne bude kraj priče nego da postoje dodatne kvalifikacije za šengen i za evrozonu koje bi ih dalje poticale na reforme. Dakle, ja ne mislim da bi one trebalo da uđu zato da bi zaustavile sve pozitivne reforme koje su dosad napravile nego upravo obrnuto, da bi ih trebalo ohrabriti, da bi trebalo sprečiti taj osećaj odbačenosti, poniženja i isključenosti i onda kad uđu da bi zapravo trebalo nastaviti s tim unutarnjim pritiskom i na njih, kao i na druge zemlje koje su već sada u Evropskoj uniji, da se dodatno demokratizuju.

Da se malo vratimo na Bregzit, nasuprot očekivanjima da će dovesti do paranje Evropske unije, smatra se da je on učvrstio evropsko jedinstvo.
Mislim da je on upozorenje svima koliko je zapravo komplikovano izaći iz Evropske unije. Možda je komplikovanije izaći iz Evropske unije nego u nju ući. Mi znamo za onu izreku da platiš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. I vidite da zapravo nema nekog gregzita ili fregzita, koji su se spominjali prije samog Bregzita, tako da je to dobra situacija za Evropsku uniju. Mislim da Evropska unija čak doživljava neki svoj zlatni moment, on će ostati samo moment, neće to toliko dugo trajati, Evropska unija ima svoje unutrašnje probleme i krize, ali oko pitanja Bregzita 27 zemalja je ujedinjeno na jednoj strani, a ona koja je očekivala da će izlazak pokrenuti cijeli talas tih antievropskih trendova, zapravo je razjedinjena. Ja mislim da je to vrlo važna poruka, tako da očekujem da će na predstojećim izborima antievropske snage, populističke, radikalno desne, dobiti više glasova nego što su dobile 2014, ali ne onoliko koliko smo strahovali da će biti prije nego što smo vidjeli iskustvo Bregzita.

Kako u tom kontekstu vidite pobedu Zuzane Čaputove u Slovačkoj?
Kao veliko ohrabrenje. To je veoma važno, posebno jer se radi o Slovačkoj, zemlji koja ima veoma veliki broj manjina, Mađara, Roma i drugih, čiji je položaj doista bio sve lošiji. Tamo postoji i radikalno desna stranka, koja je na ovim izborima ipak dobila priličan broj glasova, ali je u krajnjoj liniji poražena. S velikom zabrinutošću gledao sam na to što se poslednjih godina događa u Slovačkoj jer je to srednjoevropska zemlja, ne toliko različita od Hrvatske, Mađarske i Austrije, tako da mi je vrlo drago što se dogodio takav preokret.

A kako vidite odnos Hrvatske i Evropske unije?
Ovo što radimo s našom kampanjom za evropske izbore ima za cilj da testira evropski karakter Hrvatske. Mi smatramo da su to neodvojivi procesi – spoljna politika, odnosno politika prema Evropskoj uniji, i unutarnja politika. Hrvatska je mala zemlja koja s pravom očekuje da je se u Briselu, u evropskom kontekstu, tretira kao ravnopravnu i da ju se poštuje. I ona insistira na svojim specifičnostima, kulturalnim, političkim, ekonomskim i drugim, i ne želi da bude marginalizovana iako je, zapravo, ispod jedan odsto ukupnog broja stanovnika. Ali, ako to očekuje za sebe u Briselu, onda je red da isto to daje i malim zajednicama i ljudima, građanima ili grupama, koji su u manjini u samoj Hrvatskoj. Ne možete biti Evropljanin samo u Briselu, a kad se pojavi, na primer, kulturalna različitost, kada je na primer u pitanju ćirilica ili specifični način javnog iskazivanja nekog identiteta koji je manjinski, pri tom ne mislim samo na etnički manjinski nego na svaki drugi manjinski, onda kažete, čekajte, pa to je sad problem, nama to smeta i to je dezintegrirajuće. Ja mislim da će Hrvatska biti vjerodostojna u evropskom kontekstu onda kada ista pravila koja traži za sebe kao malu zemlju primeni na male zajednice u samom hrvatskom kontekstu.

Često ste u Beogradu, kako biste ocenili ono što Srbija radi u pogledu evropskih integracija?
Srbija ima jedan broj problema koji su specifični u odnosu na druge zemlje – i kandidate i članice Evropske unije. Nisu sasvim različiti jer, recimo, i Kipar ima problem integracije, pa je u Evropskoj uniji. Ali ipak nerazrešeno pitanje statusa Kosova najozbiljniji je problem za bilo kakvo uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Sa druge strane, kada se radi o članstvu, nisam siguran da je pametna i korisna politika uslovljavanja rešavanjem tog pitanja. Evropska unija također treba da shvati da postoje zemlje koje su specifične – Bosna i Hercegovina iz nekih razloga, Srbija, u nekom smislu, čak i Crna Gora, Severna Makedonija takođe. Jer, kao što smo videli u Severnoj Makedoniji, jedan od uslova za približavanje Evropskoj uniji bila je promena imena. Crna Gora je zemlja u kojoj trenutno nema etničke većine i u tom smislu više liči na ono što je ranije bila Bosna nego na sebe samu iz prošlosti. Tako da je manjinsko pitanje još uvek važno, kao evropsko pitanje. Voleo bih da Evropska unija ima malo više razumevanja za te specifičnosti. One ne bi smele da budu prepreka za ulazak u Evropsku uniju, treba naći neki kompromis. Ali istovremeno, naravno, potrebno je da se evropske vrednosti poštuju u unutarnjoj politici tih zemalja. Dakle, tu isto postoji raskorak; ono što vidimo u Hrvatskoj vidim takođe i u Srbiji, i drugde. Postoji razlika između, s jedne strane, retorički proevropske politike, a sa druge strane nespremnosti da se neke od tih evropskih metoda i vrednosti primene unutar same zemlje. Naročito bih rekao da to važi kad se radi o liberalnom i pluralističkom karakteru politike u tim zemljama, o zaštiti onih koji misle drukčije, političkoj manjini, opoziciji i drugim. Mislim da treba pokazati više evropskih vrednosti ako se stvarno želi da Evropa promeni svoju politiku.

DEJAN JOVIĆ: ŽIVIMO U DOBA AMATEROKRATIJE

A pokazuje li opozicija dovoljno evropskog entuzijazma ili i ona vrlo malo zagovara Evropu?
To je začarani krug. Ako Evropa kaže Kosovo je preduslov bilo kakvog približenja Evropskoj uniji, ili ako se tako razume poruka Evrope, onda je logično da se i vlast i opozicija fokusiraju na taj problem. Ali pogrešno je da se time uslovljava put prema Evropskoj uniji, kao što je pogrešno očekivati da se ta pitanja razreše pre ulaska u Evropsku uniju. Mislim da treba neka pitanja ostaviti za taj solidniji, čvršći kontekst u kojem će biti možda lakše da se te stvari razreše. Ovde ću povući paralelu sa odnosima između Velike Britanije i Republike Irske. One su zajednički ušle u Evropsku uniju, istog momenta, i to je pomoglo. Pitanje Severne Irske nije bilo razrešeno, ono je ostalo nerešeno. Ne samo da je ostalo nerešeno nego je uzrokovalo nasilje još čitav niz godina. Dvadeset i više godina nakon ulaska te dve zemlje u Evropsku uniju mi smo imali terorizam u Severnoj Irskoj, kojega srećom sada nemamo ovde u slučaju Kosova, niti u Bosni i Hercegovini, niti drugde. Ali sam taj evropski okvir veoma je pomogao da se to pitanje stavi izvan dnevnog reda. Kao što sada izlazak Velike Britanije može ponovno vratiti taj problem. Dakle, po mom mišljenju, ulazak u Evropsku uniju ne znači da je ta zemlja riješila sve svoje probleme, ali znači da ipak ima neku mogućnost da to razreši u jednom mirnijem, normalnijem i solidnijem kontekstu.
Kad se radi o opoziciji, voleo bih takođe da vidim i mnogo eksplicitnije proevropsku opoziciju, koja bi možda bila kritičnija prema pojedinim potezima vlasti i gradila evropsko javno mnjenje i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u drugim zemljama. Ako malo pogledate ispitivanje javnog mnjenja, nekako je ta skeptičnost i opreznost prema Evropskoj uniji i Zapadu općenito najveća među Srbima u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj i opozicije i vlasti da povećaju popularnost Evrope, da potiču proevropsko raspoloženje kod stanovnika.

VOLEO BIH DA VIDIM I MNOGO EKSPLICITNIJU PROEVROPSKU POZICIJU U SRBIJI

Imate li vi istomišljenika u Hrvatskoj ili bilo gde u Evropi, ili ćete biti sasvim usamljeni u Evropskom parlamentu?
Moje mišljenje je manjinsko i u mnogim aspektima drukčije od, ne bih rekao od svih nego od mnogih. Ali nikada, ni kad sam imao državnu poziciju kao savjetnik predsednika Republike, nisam smatrao da zato što je manjinsko ono ne bi trebalo da bude izgovoreno. Ja se zalažem za ono u što vjerujem i što je rezultat i mojih osobnih istraživanja i ekspertize na tom polju. Tako da to nameravam da činim i ubuduće. I dalje vjerujem u mogućnost uvjeravanja, racionalnog argumentiranja i u otvorenost sagovornika. Vidjećemo na izborima koliko u Hrvatskoj ima ljudi koji su spremni da podrže taj program. Ja apeliram na sve, dakle ne samo na ljude jedne nacionalnosti, iako sam na listi SDSS, nego apsolutno na sve građane koji misle da je ovo što predlažem korisno, da to podrže svojim glasom. Što se tiče sagovornika, ja sam ohrabren time što vidim ipak jedan pomak. Stvari koje su 2014. izgledale kao iluzija i utopija, posebno nakon ukrajinske krize, kad smo videli kuda može dovesti neka drukčija politika involviranja drugih aktera, sada nekako postaju, ne bih rekao prihvaćene, ali primaju se s manje otpora. Tako da mi je drago da vidim, recimo, da ipak jedan broj ljudi, uključujući i one na visokim funkcijama, razmišlja o brzom uključenju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Želimo vam sreću, kako na izborima tako i sa vašim idejama.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 25. april 2019.