Mario Reljanović tvrdi da “je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko sedam odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine”. Podaci kojima ja raspolažem su bitno drugačiji

Hteo bih da se osvrnem na tvrdnju Maria Reljanovića da “je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko sedam odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine”. Naime, podaci kojima raspolažem su bitno drugačiji.

Prema publikaciji “O dva veka razvoja Srbije – beleške Miodraga Nikolića”, koju je 2017. izdao Republički zavod za statistiku, Jugoslavija je u razdoblju od 1950. do 1990. ostvarila sledeći rast. Za prvu deceniju (1950-1960) indeks rasta je iznosio 187 (što znači da je ukupan rast bio 87 odsto, odnosno da je prosečna godišnja stopa rasta iznosila oko 6,5 odsto); za drugu 184 (6,3%); za treću 174 (5,7%) i za četvrtu (1980-1990) indeks je bio 96, što znači da je zabeležen godišnji pad BDP-a od oko 0,4 odsto. Na osnovu toga dolazi se do zaključka da je prosečna godišnja stopa rasta između 1950. i 1990. godine iznosila 4,5 odsto. To uopšte nije mala stopa, ali je daleko od sedam odsto, koliko pominje Reljanović.

Sličan zaključak može se izvesti i iz knjige Ljubomira Madžara “Suton socijalističkih privreda”, obimne (na blizu 500 stranica) uporedne analize razvoja socijalističkih i kapitalističkih zemalja izdate 1990. Podaci koje navodi Madžar dati su u sledećoj tabeli:

Stope rasta jugoslovenske privrede
Razdoblje	Porast (%)
1952-60.	8,91
1960-64.	8,11
1964-70.	5,11
1970-80.	5,74
1980-87.	0,83

Iz tabele sledi da je Jugoslavija u razdoblju 1952-1987. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od oko 4,8 odsto. To je vrlo blizu, mada nešto više (zato što su izostali podaci za slabije rane pedesete i kasne osamdesete godine) od gorepomenutih 4,5 odsto.

Međutim, ono što je u Madžarevoj knjizi posebno zanimljivo jeste sledeći zaključak. “Za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u sklopu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja. Taj položaj je bio rezultat kapitalističkog razvoja do Drugog svetskog rata i, naravno, početne pozicije za taj razvitak nasleđene su iz ranijih vremena. U dosad odigranim rundama borbe za privredni i društveni progres nova Jugoslavija nije izašla kao pobednik. Moglo bi se reći da je gubila na poene (kroz opadanje procentno izraženih indeksa relativnog nivoa), da je time na ivici nokdauna i da nam ostaje nada da se nokdaun neće izroditi u nokaut”.

Kao što sada znamo, do nokauta je, nažalost, zaista došlo. Ali to za našu priču nije važno; važna je pomenuta uporedna analiza. Madžar je poredio – kao zemlje sličnog stepena razvoja – Austriju, Grčku, Italiju, Japan, Mađarsku, Tursku i Španiju, sa jedne, i Jugoslaviju, Srbiju, užu Srbiju, Vojvodinu, Hrvatsku i Sloveniju, sa druge strane. Evo tabele.

Dohodak po stanovniku (u USD)
Zemlja	1950.	1986.
Austrija	1,108	9.99
Grčka	430	3.68
Italija	1.022	8.55
Japan	591	12.84
Mađarska	769	2.02
Turska	389	1.11
Jugoslavija	469	2.3
– Srbija	407	2.075
– Uža Srbija	450	2.291
– Vojvodina	387	2.714
– Hrvatska	532	2.873
– Slovenija	820	4.664

Madžar je posebno ukazao na rezultate poređenja Srbije i Grčke, Hrvatske i Italije, te Slovenije i Austrije. Srbija je 1950. bila po stepenu razvoja vrlo blizu Grčkoj, tj. na 94,7 odsto grčkog nivoa, da bi 1986. bila na svega 56,4 odsto grčkog stepena razvijenosti. Posebno je porazno što je uža Srbija (dakle, bez Vojvodine i Kosova) 1950. bila razvijenija od Grčke 4,7 odsto, dok je 1986. pala na 62,3 odsto grčkog nivoa.

Hrvatska je pak 1950. bila upola nerazvijenija od Italije (52,1 odsto), dok je 1986. pala na trećinu (33,6 odsto) italijanskog nivoa. Slično je prošla i Slovenija, koja je 1950. bila na tri četvrtine (74 odsto) austrijskog stepena razvijenosti, da bi 1986. pala na ispod polovine (46,7 odsto).

Sa druge strane, Mađarska je 1950. bila dvostruko razvijenija od Vojvodine, da bi je posle tri i po decenije Vojvodina pretekla za trećinu (bila je razvijenija 34,4 odsto). Madžar posebno pominje da je slično kao Mađarska pod socijalizmom prošla i Čehoslovačka, “koja je po retrogradnim procesima u svom razvoju ni manje ni više nego paradigmatičan primer – ona se od prosperitetne, tehnološki napredne i kulturno emancipovane zemlje, postepeno pretvara u stagnantno društvo i nerazvijenu zemlju”.

U vezi sa ekonomskim merenjima treba pomenuti i sledeći Madžarev zaključak: “manipulacija, doterivanja cifara i falsifikata” odlika su socijalističke statistike. “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana, da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada nisu potcenjeni”. Govoreći o statistici u SSSR-u, Madžar se poziva na Birmana, koji “otvoreno i bez ograda ističe da su zvanični podaci o industrijskom rastu direktno preuveličani; kako bi… uopšte bilo moguće da se od 1940. do 1980. godine industrijska proizvodnja poveća 20 puta”.

Madžar poredi razvoj dve velike grupe socijalističkih (cela istočna Evropa, plus Jugoslavija i Kina) i kapitalističkih zemalja (cela zapadna Evropa, plus SAD, Kanada, Japan, Turska i Indija) između 1950. i 1980. U knjizi je data velika tabela, ali ću ja ovde navesti samo dva Madžareva zaključka. Prvo, da su socijalističke zemlje znatno precenjivale svoje stope rasta. I, drugo, da uprkos tome, “socijalističke zemlje nisu ostvarile brži rast od kapitalističkih zemalja”. I ima, zapravo, još jedan, treći zaključak: “politički uticaj na statistički iskaz razvojnih rezultata” iziskuje da se “kao jedino pouzdan pristup” uzme “utvrđivanje konačnog rezultata velikog socijalističkog privredno-političkog eksperimenta”.

Jer, “za zemlje koje sve vreme iskazuju visoke stope, na kraju se ispostavi da se nisu makle mnogo od početka. Komparacija nivoa prikazuje razvojne rezultate socijalističkih zemalja u daleko nepovoljnijem svetlu nego komparacije stopa… Nalazi su zastrašujući… Zaostajanje svih socijalističkih zemalja… toliko je drastično, da bi to mogao biti povod za istinski dalekosežno, pa stoga zasad još uvek malo verovatno preispitivanje vladajuće doktrine. Koliko vredi revolucionarni preobražaj koji je Srbiju bacio na 60 odsto grčkog nivoa”.

Najzad, kaže Madžar: “Cifre ništa ne govore o kvalitetu. Inferiornost socijalističkog sveta upravo je tu spektakularna i beznadežna… Iza kvaliteta krije se čitav jedan univerzum činilaca blagostanja… Inferiornost u kvantitativnim pokazateljima je nesumnjiva. Možda bi ih na mahove trebalo ipak ignorisati jer stvaraju privid da su razlike manje nego što jesu. Možda su prave razlike ipak one koje se javljaju na beskrajnom području kvaliteta i o kojima nikad nećemo imati dovoljno realističnu predstavu.”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. maj 2019.