Monthly Archives: jun 2019

Srpski istoričari zabranjeni u Banjaluci

Nacionalistička ideologija je temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji i regionu

Intervju Milivoj Bešlin, istoričar

Ovaj razgovor sa istoričarom Milivojem Bešlinom vođen je neposredno pošto je svedočio u procesu za rehabilitaciju Nikoli Kalabiću – jer se državni tužilac žalio na prvostepenu, rehabilitujuću presudu – i svega nekoliko dana nakon što je grupi srpskih istoričara zabranjeno učešće na tribini u Banjaluci. Povoda je, dakle, bilo i više nego što je potrebno.

Bili ste svedok u procesu za rehabilitaciju Kalabića. Kako vidite ulogu istoričara u tim procesima.
Svedočim pred Višim sudom u Valjevu. Tužiteljka se žalila na rešenje o rehabilitaciji. Sudija je korektan i profesionalan. Iako me satima ispituje, često i na okolnosti koje nisu relevantne ili se meni tako čini, trudi se da pokaže širinu. Advokat predlagača Kalabićeve rehabilitacije u jednom trenutku me pita mislim li zaista da su svedoci 1945. pred Državnom komisijom mogli da se sećaju šta se dogodilo dve ili tri godine ranije. Čudim se pitanju i podsećam da Specijalni sud i tužilaštvo za ratne zločine i danas postoje u Beogradu i sude optuženima za zločine počinjene tokom ratova koji su se desili pre četvrt veka. Uostalom, odgovaram mu kontrapitanjem, misli li da bi majka kojoj su pred očima zaklali dete mogla da zaboravi. Naglašeno se trudim da tokom svedočenja ne budem advokat bilo koje strane u jugoslovenskim ratovima tokom Drugog svetskog rata. Branim struku i metod. Trudim se da sudu ponudim jedno razumevanje istorije i prava koje će ih uveriti u štetnost postupka koji je na svom kraju imao obeskrivljavanje komandanta kolaboracionističke formacije koja je počinila nezapamćene zločine nad seljačkim stanovništvom okupirane Srbije. Ipak, jedan princip sam prekršio. Istoričari ne treba da budu svedoci na sudu, osim kao građani (očevici). Istorijsku istinu ne bi trebalo da utvrđuje sud već kritička istoriografija. Jedino “svedočenje” koje rado prihvatam ovih dana bila je priča za Peščanik o srpsko-albanskim odnosima tokom 20. veka.

Šta su rehabilitacije donele srpskom društvu?
Posle skupštine Srbije, koja je donosila sramne revizionističke zakone, pa Vlade Srbije, koja je svojevremeno osnivala “specijalne komisije” za “otkopavanje istorije” i, najzad, sudstva – sve grane vlasti dale su ogroman doprinos revizionističkim politikama istorije. Stotine odluka o rehabilitacijama, uglavnom kvislinga iz Drugog svetskog rata, to je korpus pseudoistorije koji je napisalo srpsko pravosuđe. Istoričari su i tu bili tek prateći vokali, uglavnom bacajući struku i lični i profesionalni integritet pod noge. Nažalost, akteri revizionističkih politika uglavnom su bili i jedini glasovi koje je sud dozvolio da se čuju. Tako je i Nikola Kalabić rehabilitovan. Komandant četničke Gorske garde, strah i trepet seljačkog stanovništva okupirane Srbije, poznat po klanjima, silovanjima i pljački. Nakon akcija pustošenja sela i terora nad civilima, umeo je da svome komandantu Draži Mihailoviću pošalje depešu koja bi se završavala rečenicom – “sve sam poklao”.

Da li je istorija u Srbiji učiteljica života ili sluškinja?
Dvadeseti vek se pokazao kao najpogodnija platforma za konstrukciju poželjne slike prošlosti. I dok je istorija podešavana, romantizovana, prilagođavana novom ideološkom hegemonom narativu, stvarnost – politička, društvena, ekonomska, kulturna – samo je potvrđivala besmislenost iluzije da je falsifikovanje i politička upotreba prošlosti održiv proces. Kod nas, kao i drugde u istočnoj i srednjoj Evropi država je bila katalizator istorijskog revizionizma – izvrtanja, falsifikovanja, prećutkivanja i ideološkog prevrednovanja prošlosti. Istoriografija je pristala ili makar njeni delovi, da igra ulogu sluškinje političkih elita.
Prošlost legitimiše. Nacionalistička ideologija – temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji, regionu i većem delu Evrope – posebno prisan odnos ima prema istoriji. Velikan istoriografije Erik Hobsbom pisao je da nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno. Prevedeno na srpski, kako je govorio tokom krvavog rata za jugoslovensko nasleđe otrovni nacionalistički pisac i propagator – između istine i Srbije, biram Srbiju. Mnogi istoričari odavno su prigrlili navedeni obrazac.

Gde je srpska istorija u evropskim okvirima?
Koliko je srpska istoriografija ispala iz globalnih naučnih tokova, svedoči i reakcija na posetu jednog od najcenjenijih svetskih istoričara današnjice – Maksa Berholca. Stupidarija ultradesničarskih istoričara kojom su osporavali briljantnu monografiju Holma Zundhausena, (“Istorija Srbije od 19. do 21. veka”) argumentom da “stranac” ne može da razume “našu” istoriju, izgleda se iznova pojavila u mnogo težim društvenim okolnostima ponovne izolacije i provincijalizacije. “Nasilje kao generativna sila” Maksa Berholca jeste obrazac kako se piše istorija. Knjiga daje odgovor na pitanje zbog čega se na Balkanu, a Srbija u tome prednjači, nasilje samo opisuje da bi se na površinskom nivou ubirali populistički poeni, a ne postoji minimum napora da se ono dubinski objasni. Najzad, koliko bi domicilnih istoričara bilo u stanju da shvati Berholcov koncept identiteta kao socijalnih konstrukata, kada svojim studentima pričaju o večnom i nepromenljivom, zauvek datom identitetu, kao nekoj vrsti genetskog koda.

Kakvo je stanje sa istorijom u regionu?
Proteklog meseca proveo sam mnogo vremena u Zagrebu učestvujući na manifestaciji Clio fest i u Sarajevu na History festu. Teško je opisati sve panele, konferencije, debate, promocije knjige, izložbe i druge prateće programe tokom nekoliko dana, koliko su trajale obe manifestacije. Tako jedno društvo živi, na taj način se istoriografija čupa iz kandži ideoloških i političkih zloupotreba. Ne čudi me što se ništa slično nije pojavilo u Beogradu i Srbiji. Tamo gde se negira pluralni i kritički karakter istorijske nauke ne može doći do manifestacije koja služi navedenim ciljevima. Monolitnoj i autoritarnoj nacionalističkoj ideologiji potrebna je jednodimenzionalna istoriografija.

Prema nekim informacijama, grupi istoričara zabranjena je tribina u Banjaluci?
“Srbija na steroidima” je manji bosanskohercegovački entitet. Zbog toga nam je u Banjaluci faktički zabranjeno održavanje naučnih debata u okviru History festa. Ipak, za razliku od anonimnih kukavica koje su nas dočekale nepotpisanim, ogavnim pamfletom-napadom, mi smo pod svojim imenima došli u Banjaluku i održali predviđeni program, makar i u potkrovlju hotela u kojem smo bili smešteni. Anonimne kukavice i fašistoidni propagatori, čuvari nakaznog poretka na kojem je nastao kontroverzni entitet ‒ nisu nas uplašili, a nisu ni pobedili. Istorija se ne može zaustaviti, ne može se trajno falsifikovati, ne vredi je tako uporno negirati. Svaki takav pokušaj besmislen je i privremen. Neznalice i revizionisti to nauče na teži način.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Čekajući Vučića

Zašto je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju počela u tajnosti

Turski tok

Postoje svi uslovi da Turski tok kroz Srbiju bude završen sredinom decembra, kao što je i planirano. To je prošle nedelje, u petak 7. juna u Sankt Peterburgu rekao Aleksandar Antić, ministar energetike Srbije. Istog dana, na istom mestu, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gazproma, “izneo je čvrst stav da Srbija apsolutno može očekivati da će Gazprom obezbediti sve neophodne količine gasa za snabdevanje”. Te dve izjave, jedna pored druge, navode na pomisao da će u najgorem slučaju početkom iduće godine Srbija pod Vučićevom vlašću ostvariti još jedan “svoj san” – otvoriće drugi pravac snabdevanja “plavim zlatom”.
Ako je to već tako, postavlja se pitanje zašto se ovaj projekat drži “lou profajl”, tj. sprovodi se, kako tvrde najviši zvaničnici zemlje, punom parom, ali bez uobičajenih političko-marketinških “priključenija”. A ono što pre svega buni jeste zašto je sam početak radova bio obavijen velom tajnosti.

ŠAJKAŠ, DRUGI PUT: Da podsetimo, izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju zvanično je počela sredinom maja (15), dok su pripremni radovi počeli još krajem aprila – izjavio je na RTS-u u utorak 21. maja već pomenuti Antić. Gostovanje na državnoj televiziji čoveka koji je po svoj prilici neposredno zadužen za realizaciju ovog velikog projekta bilo je na neki način iznuđeno reakcijom javnosti na nešto raniju vest, takođe državne televizije, o početku izgradnje gasovoda. Naime, u Srbiji se i manji poduhvati započinju uz mnogo više pompe – što podrazumeva i učešće u glavnoj ulozi predsednika Aleksandra Vučića, koje je ovog puta izostalo – pa su se (opravdano) pojavile sumnje.
Ubrzo je postalo jasno zbog čega vlast nije želela da ovaj događaj udari “na sva zvona”. Naime, izgradnja Turskog toka počela je na istom mestu gde i (pre gotovo šest godina, u novembru 2013) izgradnja Južnog toka – kod malog bačkog sela Šajkaš. Tada je, doduše ne na licu mesta nego u Palati Srbija, održana glamurozna svečanost, a znak za početak radova putem direktnog video-linka dao je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Taj projekat je, međutim, kao što je poznato, neslavno propao, pa je očigledno Vučić odlučio da izbegne ta neprijatna sećanja i asocijacije.

IZGRADNJA TURSKOG TOKA POČELA JE NA ISTOM MESTU GDE I U NOVEMBRU 2013. IZGRADNJA JUŽNOG TOKA – KOD MALOG BAČKOG SELA ŠAJKAŠ

No, nema sumnje da će se on u nekom trenutku pojaviti jer je ovog puta odlučnost mnogo veća. Kako su tokom maja takođe javljali mediji, u Luku Novi Sad (onu istu koju je, uzgred, nedavno kupila arapska kompanija Port Dubai) već je stigao prvi kontingent od 7.000 tona cevi koje se razvoze duž trase budućeg gasovoda, a do decembra, kada bi ovaj deo posla trebalo da bude završen, biće dopremljeno oko 50.000 tona cevi. Takođe, objavljeno je i da je Ministarstvo građevinarstva dosad izdalo dozvole za radove na drugoj i trećoj deonici, kao i za pripremne radove na prvoj deonici gasovoda. Inače, gasovod koji je dugačak 400 kilometara ima četiri deonice: prva je Zaječar – Velika Plana; druga Velika plana – Kovin; treća Kovin – Žabalj i četvrta Žabalj – Kanjiža.
Gasovod, da i na to podsetimo, u Srbiju ulazi iz Bugarske kod Zaječara, a izlazi kod Horgoša (blizu Kanjiže), i dalje ide u Mađarsku. Jedan krak ići će prema Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, gde će se transportovati oko milijardu (od ukupnog kapaciteta koji je 13,5 milijardi) kubika gasa, a drugi od mesta Gospođinci do jedinog podzemnog skladišta gasa u Srbiji – Banatski dvor. To bi trebalo da omogući da se kapacitet ovog rezervoara sa sadašnjih 350 miliona kubika gasa poveća na 750 miliona kubika, čime bi, ističe se, Srbija potpuno osigurala snabdevanje i u slučaju izuzetno duge i hladne zime. Krak prema Hrvatskoj, o čemu se svojevremeno takođe govorilo, sada nije u planu.
Kada je reč o finansiranju gasovoda, ni tu se ne očekuju problemi. Prema izjavi već pomenutog ministra Antića istom prilikom, “30 odsto sredstava obezbeđuju akcionari Gastransa – Srbijagas i Gazprom, ostalo je projektno finansiranje”. Srbijagas je pak još u novembru 2018. potpisao ugovore sa pet banaka o dugoročnom kreditu u iznosu od 60 miliona evra za izgradnju gasovoda Turski tok preko Srbije. Garant tog zajma je, naravno, država, zbog čega se u javnosti odmah pojavio strah da će dug u konačnici morati da vraćaju poreski obveznici. Na to je odgovoreno da je reč o vrlo komercijalnom poslu, pa će se dug vraćati iz profita. Zanimljivo je da je Gastrans, koje je glavni realizator Turskog toka, nastao promenom imena preduzeća Južni tok (u kojem je Srbijagas imao 49, a Gazprom 51 odsto) koje je bilo zaduženo za realizaciju istoimenog projekta.
Ono što, međutim, budi sumnju u realnost Turskog toka jeste činjenica da Bugarska još prilično okleva sa izgradnjom gasovoda preko svoje teritorije. Doduše, nedavno je, opet na državnoj televiziji, objavljeno da je Bugarska obećala da će gradnja početi u junu. “Tenderi su na vreme završeni i izvođači su izabrani. Slede radovi koji su neophodni za gradnju gasovoda, a on će sigurno biti izgrađen. Konačno, gas će stizati do granice sa Srbijom”, izjavio je Dimitri Šterev, stručnjak kompanije Bulgartransgas. Takođe, ministarka energetike Bugarske rekla je da se već “gradi 11 kilometara gasovoda od tursko-bugarske granice”.

ISTA META: Ali ni pre pet godina, kada je počinjan Južni tok, nije falilo ni volje ni para. Nedostajalo je samo zeleno svetlo Evropske unije. I danas je na tom semaforu još uvek upaljeno crveno. Naime, Evropska energetska zajednica traži da se poštuje pravilo slobodnog pristupa treće strane. Srbija to pravilo možda i može da ignoriše, što je dosad i radila – Srbijagas je potpuni monopolista, distributeri mogu samo od njega da kupuju gas – ali Bugarska ne može. Tako da je ovaj projekat još uvek “golub na grani”. Naime, čak je i ruski predsednik Vladimir Putin tokom svog boravka u Beogradu sredinom januara ove godine izjavio da “Rusija praktično priprema Turski tok kroz Srbiju, ali da, što se tiče daljih aktivnosti, sve zavisi od dugih zemalja”.

GRADITI GASOVOD IAKO GAS JOŠ NIJE OBEZBEĐEN NARAVNO DA JE NEŠTO ŠTO NEMA MNOGO SMISLA. OSIM ZA ONE KOJU GASOVOD GRADE. ILI SE U NJEGA UGRAĐUJU

Putin je prilikom već pomenutog boravka u Beogradu još izjavio da je Rusija spremna da investira 1,4 milijarde dolara u gasnu infrastrukturu u Srbiji”, ali niti je on niti je iko kasnije precizirao koliki se deo te sume odnosi na sam gasovod. Prema onome što je sada poznato, jedina sredstva koja su obezbeđena jeste onaj zajam od 60 miliona evra koji je uzeo Srbijagas.
Tokom konferencije Energetska bezbednost u regionu, održane početkom juna u Beogradu, ministar Antić je, odgovarajući na pitanje da li je Turski tok dobio saglasnost Evropske energetske zajednice, odgovorio da je “kompanija Gastrans od Agencije za energetiku dobila odobrenje za izuzeće od određenih odredbi Trećeg energetskog paketa u skladu sa Zakonom o energetici Srbije”. Ali to je srpska Agencija za energetiku. Kada je reč o Energetskoj zajednici, ona je “dala pozitivno mišljenje uz određene uslove”. Ti uslovi su, međutim, takvi da, kako je rekao Antić, “Ministarstvo vodi stalan dijalog sa Sekretarijatom energetske zajednice, te duboko veruje da ćemo do kraja ovog procesa naći jedno zajedničko, izbalansirano rešenje, koje će biti na zadovoljstvo svih učesnika”. Drugim rečima – saglasnosti još uvek nema.
Graditi gasovod iako gas još nije obezbeđen naravno da je nešto što nema mnogo smisla. Osim za one koji gasovod grade. Ili se u njega ugrađuju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Srbija na opasnom putu

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe

Đe smo bili svuđ smo poginuli – da parafraziram naziv one nezaboravne pozorišne predstave – ostalo je još samo fudbalsko polje Kosovo, ali i tu će uskoro “krvca da procveta”. Sudeći makar po izvinjenju koje je predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza uputio naciji posle poraza od Ukrajine u Lavovu (“Parizu istoka”, u kojem su 1939. od 340.000 stanovnika trećina bila Jevreji, dok ih je posle rata ostalo 300). Ne navijačima fudbalske reprezentacije, niti ljubiteljima fudbala uopšte nego celoj celcatoj naciji, a ko nije osetio sramotu posle tog „debakla“, taj i nije deo nacije nego izrod i izdajnik. I ubuduće, naredio je major Kokeza, za Srbiju ima da se gine. Onaj Mihajlović tražio je samo da se peva himna, ovaj traži “…oltar otadžbine”.

Nije samo jasno da li se ta ideja rodila u Kokezinoj glavi – što je malo verovatno – ili mu je to došapnuo neki vis maior, ali svejedno, i ovaj slučaj pokazuje koliko smo duboko zabasali. Kad sve postane nacionalno pitanje, znači da je đavo odneo naciju.

Drugi znak, koji s prethodnim (na prvi pogled) nema mnogo veze, jeste novo omalovažavanje Evrope. Konkretno sastanka predsednika Srbije, Albanije i Kosova sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom u Parizu, najavljenog za početak jula. Ministar spoljnih poslova Srbije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić, čim se vratio iz Rusije, počeo je da dovodi u sumnju pariski samit. Te da li će biti, te „ako ga bude“, te ako nas pozovu… Što je implicite značilo da Makron i Merkel nisu ni kadri da organizuju taj susret, da on i nema mnogo smisla, da Srbija nije mnogo ni zainteresovana za njega… i tome slično, svakakavo se značenje u to moglo učitati, ali ništa “laskavo“ za dve najjače članice Evropske unije. Onda je, posle nekoliko dana, to ponovio i predsednik Vučić. S kakvim motivima, da li da se i on malo dodvori Putinu – što mu je u konkurenciji sa Dačićem uzaludno – nije ni važno. Kako god bilo, to će Rusiji doneti neko sitno zadovoljstvo – jer su još malo zagorčali život Evropi – ali to Srbiji neće doneti ništa dobro. Zašto ministar spoljnih poslova Srbije vodi rusku spoljnu politiku, to je pitanje kojim bi morala da se pozabavi premijerka Ana Brnabić.

Treći miljokaz na putu kojim se Srbija kreće je politički motivisano nasilje. Koje sve više raste. Za samo dva dana, u petak i subotu, u Novom Sadu su desničarski nacionalisti pretukli tri studenta iz suprotnog političkog tabora. Reč je o aktivistima nevladine organizacije “Krov nad glavom” i protesta #1od5miliona. Time je samo nastavljen niz iz Kruševca, Brusa, Požarevca, Grocke… Za sve ove slučajeve karakteristično je da su ih učinili predstavnici vlasti ili njima bliske grupe. I ništa manje važno – niko od počinilaca, čak i kada su uhvaćeni, dosad nije odgovarao. Tačnije, nijedan slučaj nije do kraja rešen, niko nije kažnjen. Drugim rečima, sezona lova na opoziciju je otvorena. A lovostaja nema. Država se pokazala totalno nespremnom, nevoljnom, nesposobnom – šta god – da zaštiti svoje građane. Što znači da države i nema.

Nije isključeno da u toj situaciji građani počnu da se, u cilju samoodbrane, samoorganizuju – lokalni frontovi su tako i nastali – možda i da se naoružavaju. Makar bejzbol palicama. Poput onog Šešeljevog vozača kome ni dlaka s glave nije falila. A kamoli da je istog trenutka uhapšen, osuđen i upućen na izdržavanje kazne.

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Ruski gubernator i/li kineski mandarin

Kakve su posledice sve tešnje saradnje Srbije i Kine

Ruski sveci i kineski novci – tako bi se u najkraćem mogla opisati srpska, tj. politika Aleksandra Vučića. Sa Rusijom nas vezuje pravoslavno bratstvo, a s Kinom čelično prijateljstvo. U prvom smo imali prilike da uživamo 10. maja na vojno-policijskoj paradi u Nišu na kojoj je marširao ruski gvozdeni puk. Nedelju dana kasnije na političko-privrednoj paradi u Preljini, prilikom otvaranja radova na auto-putu od Čačka do Požege mogli smo da se uverimo u drugo.

EKONOMIJA: Pre oba ova događaja, međutim, bez imalo pompe Skupština Srbije odobrila je dva kineska kredita u ukupnoj vrednosti od blizu milijardu i po dolara. Pored jednog za pomenutu cestu, od oko 450 miliona dolara, tu je još i kredit od gotovo milijardu dolara za (brzu) prugu Novi Sad – Subotica. Tako je praktično u jednom danu dug Srbije prema Kini gotovo udvostručen: povećan je sa oko dve na 3,5 milijardi dolara.
Takođe, u poslednjih šest meseci znatno su povećane i kineske investicije. Tačnije, one koje su ugovorene iako još nisu i realizovane. Do toga je došlo pre svega zahvaljujući ulasku Kineske kompanije Ziđin u srpsku industriju bakra. Najpre kupovinom dve trećine Rudarsko-topioničarskog basena “Bor” za blizu milijardu i po dolara – precizno: 1.460.000.000 USD; od čega su oko 1,2 milijarde investicije – a zatim kupovinom rudnog nalazišta Čukaru Peki (od kanadske firme Nevsun za 1,4 milijarde USD) gde su u otvaranje rudnika (do 1922) planirane investicije od gotovo 600 miliona dolara. Na to je došla investicija kompanije Ling Long u proizvodnju auto-guma u Zrenjaninu od blizu milijardu dolara. Sve je to kineske investicije sa oko skromnih pola milijarde dolara podiglo na (kada preuzete obaveze budu ispunjene) fantastičnih 3,7 milijardi dolara.
Dakle, od preko sedam milijardi dolara koje treba da uđu u Srbiju u narednih nekoliko godina, jednu polovinu čine krediti, a drugu polovinu investicije. (Te investicije će se, doduše, opet finansirati iz kredita, mada za račun tih preduzeća, ali to je takođe zaduženje koje će na kraju morati da se vrati; da, međutim, sada u to ne ulazimo.) Ono što je u vezi s kineskim kapitalom još bitno – opet ćemo ponoviti – jeste to da je dosad od tih sedam i kusur milijardi potrošeno oko jedne četvrtine, dok preostale tri četvrtine tek treba da budu realizovane (bilo povlačenjem kredita, bilo okončanjem investicionih planova).
Sa druge strane, treba imati u vidu da se, pored pomenutih, govori o još nekim velikim srpsko-kineskim infrastrukturnim poduhvatima: metro i izgradnja sistema za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, most preko Dunava kod Pančeva, auto-put od Požege do granice sa Crnom Gorom, tj. do Boljara – sveukupno “teškim” jedno 2-3 milijarde dolara. Ali svi ti projekti još su u fazi “memoranduma o razumevanju” i “pisama o namerama”.
Upravo u vezi s projektima koji se finansiraju kineskim kreditima pojavljuje se ozbiljan problem: ti projekti su skupi. Skup je njihov građevinski deo, skup je i njihov finansijski deo.
Kada je reč o prvom, ključno je da kilometar puta ili pruge koje rade Kinezi košta znatno više nego kada ih radi neko drugi. Recimo, troškovi puta kroz Grdeličku klisuru (koji je otvoren dan posle početka izgradnje auto-puta Čačak – Požega, 18. maja) procenjeni su na oko 15,3 miliona evra po kilometru, dok će deonica Preljina – Požega u “kineskoj izvedbi” koštati 15,2 miliona evra, dakle otprilike isto, iako se težina trasa ne može porediti. Ceo južni koridor od Grabovnice do Levosoja (75 km), koji po težini odgovara deonici Preljina – Požega, koštao je (opet prema početnim proračunima) oko 13 miliona evra, dakle dva miliona evra jeftinije nego što rade Kinezi. Slično stvari stoje i sa železnicom. Recimo (brza) pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš Dimitrovgrad (110 km) koja se gradi parama Evropske investicione banke (130 miliona kredit i 70 miliona donacija) košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža.
U svakom slučaju, i u jednom i u drugom slučaju razlika je ogromna i ona nesumnjivo ide u nečije džepove. Samo je pitanje čije. Mada to, u stvari, baš i nije neka zagonetka.
Kada je reč o čisto finansijskoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih bankarskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gorepomenuti kredit za auto-put iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto. Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, taj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu sa ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.

RUSKI SVECI I KINESKI NOVCI – TAKO BI SE U NAJKRAĆEM MOGLA OPISATI
SRPSKA, TJ. POLITIKA ALEKSANDRA VUČIĆA. SA RUSIJOM NAS VEZUJE PRAVOSLAVNO BRATSTVO, A SA KINOM ČELIČNO PRIJATELJSTVO

IDEOLOGIJA: Da li je bilo slučajno što je predsednik Vučić (tek) tokom svog sedmog ili osmog boravka u Kini dobio priliku da razgovara s Vangom Huningom, glavnim ideologom moderne Kine, to jest kineske države i kineske komunističke partije. Ne slučajno, razume se, tu priliku je Vučić dobio nakon predavanja koje je za vreme aprilskog samita “Jedan pojas jedan put” u Pekingu, održao specijalnoj delegaciji Komunističke partije Kine. Ne, dakle, domaćim biznismenima, što bi s obzirom na makar formalni karakter pomenutog skupa bilo logično, ne čak ni visokim državnim činovnicima zaduženim za privredni razvoj, ne čak ni stručnjacima za spoljnu politiku i ekonomiju nego baš partijskim vojnicima i ideološkim čuvarima.
Vučić je, naravno, nakon susreta s Vangom bio prosto očaran, rekao je, u svom “stilu”, da je razgovor trebalo da traje 15 minuta, ali da su razgovarali više od sata, a zatim još toliko tokom zajedničkog ručka. “On je jedan od najzauzetijih ljudi na svetu. On je enciklopedija, čovek za koga kažu da je izuzetno doprineo tvrđem stavu Kine i jačanju pozicije Kine u međunarodnim odnosima”, rekao je, između ostalog, kako su preneli mediji, Aleksandar Vučić. Još je pri tome istakao da bi “želeo da pročita Vangovu knjigu ‘Narodni suverenitet’, koje više nema ni na kineskom jeziku”, te da je Vang obećao “da će pokušati, posebno zbog mene (tj. Vučića – prim. NM) preko ambasadorke Kine u Srbiji Čen Bo da nabavi knjigu”.
Srbija je tada prvi put čula za Vanga, ali je u svetu, pogotovo zapadnom, on dobro poznat. Vang Huning je član Stalnog komiteta Politbiroa CK KP Kine, član Sekretarijata Centralnog komiteta Kine i direktor Kancelarije za istraživanja politike CK KP Kine. Na sebe je naročito skrenuo pažnju pre dve godine kada je izabran u pomenuti komitet koji predstavlja neki vrstu saveta mudraca. Prvo zato što je on, kao neko ko je diplomirao francuski, bio prvi sa “društvenim obrazovanjem” u Politbirou, pošto su svi prethodno birani bili iz sfere prirodnih i tehničkih nauka. A drugo – možda i značajnije – ne samo da je Vang savetnik aktuelnom (i tada i sada) lideru Si Đinpingu, nego je tu ulogu imao i kod njegovih prethodnika, Hu Jintaoa i Jiang Zemina. Tada je za Vanga počelo da se govori da je “mozak koji stoji iza tri vrhovna lidera”.
Sa druge strane, oni koji ga baš ne vole kažu da “on nije čovek bilo kakve ideje već zagovara ideje koje se dopadaju aktuelnoj vlasti. A to je naglasak na značaju autoritarnog vođstva i primata centralne vlade, s partijom koja čvrsto kontroliše čitavo društvo”.

PROJEKTI KOJI SE FINANSIRAJU KINESKIM KREDITIMA SU SKUPI. SKUP JE NJIHOV GRAĐEVINSKI DEO, SKUP JE I NJIHOV FINANSIJSKI DEO

Bilo kako bilo, nakon poslednjeg kongresa KP Kine, na kojem je Si Đinping izabran za doživotnog predsednika, došlo je “do eksplicitne internacionalizacije Kineskog modela”. Kako su primetili strani analitičari, “opšti ton Đinpingove uverenosti u Kinu kao svetsku silu bio je propraćen dosad neviđenom promocijom kineskog modela razvoja za druge države, pogotovo zemlje u razvoju. Kako je Si rekao u govoru na kongresu, “oni nude način kako da se reše problemi s kojima je suočeno čovečanstvo i nove mogućnosti za druge države i nacije koje žele da ubrzaju svoj razvoj, uz očuvanje svoje nezavisnosti”. Takođe, kineski lider je reafirmisao strategiju kontrole informacija koju je već ranije promovisao i po čemu se razlikuje od svojih prethodnika. Posebno je govorio o internetu i društvenim medijima i… naglasio značaj inovacija i jačanja partijske propagande kako kod kuće tako i u inostranstvu”.
Sudeći po onome što su posle susreta Vanga i Vučića objavili kineski mediji, naš predsednik je “rekao da je Kina najiskreniji prijatelj Srbije, da srpska strana ceni dostignuća kineskog razvoja i spremna je da uči iz kineskih iskustava u razvoju. Takođe, izrazio je spremnost da konsoliduje i razvija partnerstvo s Kinom, da nastavi s međusobnom podrškom u međunarodnim odnosima, kao i da ostane duboko angažovan u zajedničkoj izgradnji inicijative ‘Pojas i put’”.
Bizarna je okolnost da je Vang rođen u istočnoj provinciji Šangdong, odakle je i jedan od najvećih kineskih filozofa Konfucije. Koji se kao poklonik jake centralne državne vlasti ponajviše slavi i uzdiže u današnjoj Kini, odnosno pod njegovim imenom se poslednjih decenija afirmiše kineska kultura širom sveta. A mogao je, recimo, biti izabran i Lao Ce, čiji je pogled na svet bitno drugačiji od Konfucijevog. Ako bi se ovaj drugi mogao nazvati kineskim etatistom, Lao Ce bi mogao biti neka vrsta kineskog liberala.

POLICIJA I POLITIKA: Da se uticaj Kine širi i na vanprivredne aktivnosti, svedoči i činjenica da su nedavno (19. maja) ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović i ministar javne bezbednosti Kine Džao Kedži potpisali tri dokumenta o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova. Jedan će omogućiti zajedničke policijske patrole u Srbiji (e da bi se navodno pomoglo kineskim turistima), drugi predviđa “brzo formiranje zajedničke radne grupe koja će sagledavati bezbednosne izazove u vezi s projektima koji se realizuju u Srbiji, ali i vezano za inicijativu Pojas i put”, dok se treći odnosi na “saradnju u oblasti visokotehnološkog kriminala i iskustvo Kine u vezi sa opasnostima u sajber prostoru”. Kina koja očigledno ne pušta svoje građane bez nadzora ni u inostranstvo kao (takozvane) turiste – iz drugih zemalja u svet odlazi mnogo više ljudi, pa nikome nije palo na pamet da traži to što traže Kinezi – sada će i našu vlast podučavati kako da to što efikasnije radi. I to ne samo u fizičkom, realnom nego i u virtuelnom, sajber prostoru.
Da li je za utehu ili brigu, tek sličan sporazum kao Srbija sa Kinom ranije je potpisala i Hrvatska, gde je nedavno kineski premijer Li Kećijang posle susreta sa hrvatskim kolegom Andrejem Plenkovićem najavio da dve zemlje otvaraju “dijamantsko razdoblje” u svojim odnosima.
Dok je prema kineskoj politici pun divljenja i mek kao pamuk, Vučić se prema zapadnim zemljama odnosi kao prema parijima. Tako je saopštenje zemalja Kvinte (tj. ambasada Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije i SAD) nakon izbora na severu Kosova prokomentarisao rečima: “Ja ništa gluplje u svom životu nisam pročitao”. Naravno, svako ko pročita tu Vučićevu izjavu mogao bi da izjavi isto to, ali nije u tome poenta. Nije reč, naravno, samo o tome da se prostakluk u civilizovanom svetu ne smatra nikakvom vrlinom nego da takvo ponašanje direktno šteti interesima Srbije i njenih građana. Srbija sutra s tim zemljama treba da sedne za isti sto i da razgovara. O čemu god da razgovara i šta god da hoće da postigne, šanse su joj takvim ponašanjem njenog predsednika bitno smanjene.
Jak lider, stroga centralizacija, čvrsta partijska kontrola celog društva – zar to nije ono što poslednjih godina (pokušava da) praktikuje Vučić. Doduše, nije da za to i ranije nije imao uzora, pre svega u Vladimiru Vladimiroviču Putinu, ali nije zgoreg upoznati se i sa dalekoistočnim iskustvima zemlje koja takvu politiku više ili manje praktikuje, evo, već 5.000 godina.

SEDAM MILIJARDI DOLARA IZNOSE DOSAD UGOVORENI KINESKI KREDITI I KINESKE INVESTICIJE

“EU neće propasti, ali smo se na vreme okrenuli Kini”. Ovo je možda najznačajnija rečenica koju je Aleksandar Vučić izgovorio tokom sednice Narodne skupštine posvećene Kosovu, pa valjda zbog toga i nije privukla odgovarajuću pažnju. Znači li to da je Srbija našla novog, dugoročno gledano najvećeg zaštitnika. Strateški, s obzirom na predviđanja da će 21. vek biti vek Kine, to može izgledati kao dobitna karta.
Mada, kada se sagledaju sve okolnosti, o kojima bi nešto trebalo da je napred rečeno, čini se da je dobitak mnogo veći za Vučića nego za Srbiju.
Na dan kada ovaj broj Novog magazina odlazi u štampu, u utorak 4. juna pada 30 godina od stravičnog masakra demonstranata na glavnom trgu u Pekingu, Tjenanmenu. Ne samo da na trgu nema nikakvog obeležja, da se o tome ne uči u školama, nego je to u današnjoj Kini najstrože zabranjena tema.

Zlatno doba

Kanda su te silne pohvale koje je doživeo u Pekingu Vučića malo ponele, pa je đipio u cipele Đinpinga. Ili je, videvši da Rusija i Kina kupuju zlato, i on odlučio da pođe njihovim stopama. Pa je, odmah posle sastanka sa MMF-om, kako su pisale novine, zvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i dao joj nalog da kupuje zlato. Do kraja ove godine 10 tona, a iduće godine još 20, tako da se ukupne zlatne rezerve Srbije podignu na 50 tona.
Kako god, ta stvar s kupovinom zlata čisto ekonomski i nije loša. Trenutak je povoljan. S jedne strane, cena je relativno niska – sada je oko 1.300 evra za uncu (jedna unca = 31 gram) – dok je pre 7-8 godina dostigla 1.900 evra za uncu; a sa druge strane, prinosi na državne obveznice pojedinih zemalja (što je takođe način na koji se čuvaju devizne rezerve) sada su niski, tako da se tu praktično ništa ne gubi.
Ono što je, zapravo, sporno jeste to što je predsednik Vučić dao nalog Narodnoj banci Srbije da kupuje zlato. Time je ne samo pokazao da centralna banka nije nezavisna institucija – što po Ustavu jeste, pa je, dakle, prekršio Ustav – nego je praktično ponizio, ne Jorgovanku Tabaković nego stručnjake koji rade u banci i koji svakako znaju kako i u čemu da se čuvaju “devizne rezerve”.
Pitanje koje se pojavilo u javnosti – zašto je Srbija prodala RTB “Bor”, a sada kupuje zlato, besmisleno je. Ne samo zato što “Bor” godišnje proizvodi tek oko jedne tone zlata nego zato što bi država Srbija i od “Bora” to zlato morala da kupi, dakle da ga plati, po istoj onoj ceni po kojoj se njime trguje na berzi.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. jun 2019.