Monthly Archives: jun 2019

Imamo li Imamoglua

PEŠČANIK
Nisam primetio da je pobedu Imamogluove CHP pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. Iz vlasti nije bilo ni za očekivati. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić

Razumem da režimski mediji prećute pobedu Ekrema Imamoglua na izborima u Istanbulu, ali da to urade i ne opozicioni nego profesionalni mediji, to mi nije jasno. No, svejedno, poraz moćnog Redžepa Tajipa Erdogana u glavnom gradu od velikog je, možda i presudnog, značaja za Tursku. Jer, kao što je rekao sam Erdogan: “Ko vlada Istanbulom, vlada i Turskom.” A to znači da je vrlo važno i za Evropu. A ono što je važno za Evropu, važno je za ceo svet.

Još više nego za Evropu, međutim, Imamogluova pobeda, tačnije Erdoganov poraz, važna je za Srbiju. Tačnije, za Aleksandra Vučića. Vidi se to (i) po tome što je Vučić u funkciji predsednika Srbije svom kolegi turskom predsedniku čestitao izbornu pobedu na lokalnim izborima 31. marta, što se u takvim slučajevima ne radi i što je veliki diplomatski “gaf”. Ali i inače, Erdogan je jedan od najbližih Vučićevih političkih prijatelja.

Kao što je poznato, Erdogan je zbog navodnih neregularnosti poništio izbore u Istanbulu. Tada je izgubio (tj. njegova Stranka prava i razvoja) sa 13.000 glasova razlike, sada je njegov protivkandidat dobio 700.000 glasova više.

Kada smo već kod čestitanja, nisam primetio – možda sam propustio – da je pobedu Imamogluove Republikansko-narodne partije (CHP) pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić.

Naime, nije današnja Turska neka uzor-demokratija. Naprotiv. U poslednjih nekoliko godina, tj. od sumnjivog vojnog puča jula 2016, u Turskoj je uhapšeno oko 50.000 ljudi. Mnogi su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Među uhapšenima bilo je najviše pripadnika vojske i policije, ali i državnih službenika, lica iz pravosuđa… Novinara! Da, uhapšeno je, kažu, oko 100 novinara i zatvoreno 150 medija. Zabranjene su i mnoge nevladine organizacije.

Sa druge strane, Erdoganova bliža i dalja familija bila je u središtu brojnih korupcionaških i drugih skandala, a direktno ili indirektno imaju izuzetno jake pozicije u biznisu.

Uprkos svemu tome, dakle, Imamoglu je uspeo da pobedi. Kako? Ako Vučić svoje kadrove šalje u Kinu, možda bi opozicija svoje mogla da pošalje u Tursku.

Na večnu “vađevinu” Srba da smo 500 godina proveli pod Turcima, pa smo zato zaostali, Turci su svoju zaostalost, kaže anegdota, pravdali time da su 500 godina vladali nad Srbima. Kako godine prolaze, sve više verujem da su Turci bliže istini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jun 2019.

Da li će nam EU dogodine progledati kroz prste

NOVI MAGAZIN
Potencijali Srbije u obnovljivim izvorima energije još su u najvećoj meri neiskorišćeni dobrim delom i zbog toga što je cena struje generalno niska, pa kupovina “zelene energije” u velikoj meri opterećuje finansijski bilans Elektroprivrede

Zelena energija: Neiskorišćeni potencijali

Kada je u septembru prošle godine ministar energetike Aleksandar Antić najavio da će u 2020. biti iskorišćena celokupna kvota od 500 megavata za elektrane na vetar, nije ni slutio da će ga za manje od šest meseci sačekati veliko iznenađenje. Naime, 5. februara 2019. italijanska kompanija Fintel energija objavila je nameru da podigne vetropark ukupne snage 572 MW, najveći ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Kako je tom prilikom rekao generalni direktor Fintela Ticiano Đovaneti (Tiziano Giovannetti), ovim projektom Srbija će ući u red zemalja koje će se najbrže uključiti u energetsku tranziciju sa fosilnih goriva do čiste energije. Đovaneti, međutim, nije saopštio nikakve detalje, osim da će vetropark biti u Vojvodini i da će njegova kompanija biti stopostotni vlasnik, dakle da neće biti nikakvih partnera, saučesnika u poslu i slično. Od tada se, međutim, o ovom megaprojektu ništa nije čulo. Po svemu sudeći, upravo iz navedenog razloga. Kvota od 500 MW praktično je iscrpljena i sada bi Vlada Srbije trebalo da poveća kvotu, odnosno da odobri podizanje novih 500-600 – a možda i više jer možda ima još zainteresovanih – elektrana na vetar. Do kraja 2018, da podsetimo, u Srbiji u vetrogeneratorima bilo je instalisano ukupno 200 MW, ove godine trebalo je da bude završeno još 200 MW, a u idućoj je trebalo da bude završeno još 100 MW. Ukoliko država odobri podizanje novih gotovo 600 MW, to bi značilo da su kapaciteti u u elektranama na vetar premašili 1.000 MW.

Na osnovu brojnih studija utvrđeno je da bi Srbija mogla da dobije oko 2,5 milijarde kWh električne energije koristeći snagu vetra. To bi bilo oko 7-8 odsto njene ukupne proizvodnje električne energije, koja se poslednjih godina kreće oko 35-36 milijardi kWh.

Pitanje je, međutim, treba to li Srbiji, odnosno, da li joj se isplati. Jer je električna energija koja se proizvede iz vetra gotovo dvostruko skuplja (9,2 evrocenta po kWh) od prosečne cene električne energije u Srbiji (oko pet evrocenti za jedan kilovat-čas).

Skupo ili ne, zahvaljujući ovim ulaganjima zemlja će se značajno približiti cilju od 27 odsto udela “zelene energije” u ukupnoj potrošnji do 2020. Najveće učešće u novim “zelenim kapacitetima” imaju upravo vetroelektrane. Srbija je, naime, preuzela obavezu da udeo obnovljive energije u ukupnoj finalnoj potrošnji sa 22 odsto u 2009. poveća na 27 odsto do 2020. U 2014. Srbija je, prema podacima EUROSTAT-a, imala udeo obnovljive energije od 23,1 odsto. U ovom času nema podataka o tome koliki je udeo energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji energije, ali zvaničnici ne pokazuju neku zabrinutost. Da li računaju da će zadata kvota biti dostignuta ili da će nam Evropska unija “progledati kroz prste” ukoliko zaostatak bude mali, u krajnjoj liniji nije ni važno.

Inače, kada je reč o ukupnim kapacitetima obnovljivih izvora energije u Srbiji, oni iznose 5,6 miliona tona ekvivalentne nafte (ten). Oko dve trećine tih potencijala (3,3 miliona ten) nalazi se u biomasi, od čega na drvnu biomasu (koja je mahom zastupljena u centralnoj Srbiji) otpada oko 1,5 miliona ten. Potencijal poljoprivredne biomase (ostaci u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i primarnoj preradi voća), koja je dostupna uglavnom u Vojvodini, iznosi oko 1,8 miliona tona naftnog ekvivalenta, ali stepen njenog iskorišćenja nije veći od dva odsto.

Kada je reč o elektranama na biomasu i biogas, dosad je iskorišćen vrlo mali deo raspoloživih kapaciteta. Drugim rečima, još nisu iskorišćene propisane kvote koje će važiti do 2020, i to prema sledećim kategorijama: a) Za elektrane na biomasu kvota je 100 MW, a dosad instalisana snaga iznosi 11 MW; 2) Za elektrane na biogas kvota je 30 MW, a iskorišćeno je 13 MW; c) Za elektrane na deponijski gas slobodno je svih propisanih 10 MW; d) Za elektrane na otpad takođe je slobodna celokupna propisana snaga od tri megavata.

Pored toga, kapacitet solarnih elektrana na zemlji (dakle nisu uračunati tzv. fotovoltaici postavljeni na kućama, zgradama i industrijskim objektima) iznosi 5,3 MW, dok je ukupan kapacitet izgrađenih minihidroelektrana 46,5 MW.

Do kraja 2020. Srbija posle 30 godina treba da dobije novu termoelektranu. Reč je novom bloku B3 u TE Kostolac, snage 350 MW, koji je izgrađen kineskim kreditom od 700 miliona dolara. Tome treba dodati i termoelektranu-toplanu u Pančevu snage 200 MW, koja takođe treba da bude završena iduće godine. Time će kapacitet Termoelektrana u Srbiji premašiti 5.000 MW. Ukupna instalisana snaga velikih hidroelektrana iznosi oko 3.000 MW.

Republika Srbija, za razliku od zemalja Evropske unije, nema kvantifikovanu obavezu smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, iz Vlade Srbije je početkom 2018. najavljeno da će TE Morava biti ugašena do kraja 2023. upravo iz ekoloških razloga. No, to svakako neće biti dovoljno da bi Srbija zadovoljila obaveze koje će tek uslediti i koje će direktno uticati na mogućnosti i opcije razvoja elektroenergetskog sektora (konkurentnost domaćeg uglja, izbor goriva i tehnologija sa nižim emisijama CO2, porast troškova proizvodnje i same cene električne energije). S obzirom na pridruživanje Srbije EU i očekivani ulazak u EU ETS (European Union Emission Trading System, tj. sistem za trgovinu emisijama) u periodu 2023-2028, može se očekivati da će cene za CO2 sertifikate imati značajan uticaj na troškove EPS-ovih kapaciteta na ugalj, odnosno na cenu električne energije iz EPS-ovog proizvodnog portfolija. U ovom trenutku grube procene pokazuju da taj iznos ide do 2,5 evrocenti po kWh proizvedenom u termoelektranama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. jun 2019.

Državna bezbednost protiv privrede

PEŠČANIK
Istina je spora, ali dostižna. Polako izbija na videlo zašto je sredinom maja Rusija zabranila uvoz mesa iz četiri srpske kompanije. Karneks, Matijević, Zlatiborac i Big Bul bili su žrtve, blago rečeno, državne nemarnosti

Istina je spora, ali dostižna. Polako izbija na videlo zašto je sredinom maja Rusija zabranila uvoz mesa iz četiri srpske kompanije. Karneks, Matijević, Zlatiborac i Big Bul bili su žrtve, blago rečeno, državne nemarnosti. Jer, prema pouzdanim izvorima, oko osamdeset odsto propusta koje su utvrdili ruski inspekcijski organi odnose se zapravo na ono što je trebalo da urade – a nisu uradile – razne državne službe.

Ovde se odmah nameće pitanje zašto dotične firme o tome nisu obavestile javnost i tako se bar malo zaštitile od neosnovanih napada kojima su bile izložene? Odgovor je koliko jednostavan toliko i neverovatan: zato što su uhvaćene na prepad. To jest – zato što su prepadnute. Zato što su na sastanku u Vladi Srbije, na kojem je trebalo da se razgovara o otklanjanju uočenih propusta, bile izložene grubim insinuacijama i pretnjama. Na tom sastanku – kojem, inače, nije prisustvovao niko iz nadležnog Ministarstva poljoprivrede – glavnu reč je vodio “neki debeovac”, koji je odmah, takoreći s vrata, počeo oštro da napada, pa i vređa, predstavnike pomenutih preduzeća. Pošto se iz dokumentacije kojom su svi raspolagali jasno videlo da zapravo državna administracija snosi najveći deo odgovornosti, jedan od prisutnih se osmelio i pitao dotičnog debeovca zašto tako govori kada je greška pre svega na strani države. Na to je ovaj počeo sa još težim kvalifikacijama, zapretivši na kraju prisutnima da će ih sve pohapsiti.

Posle toga izašlo je ono saopštenje u kojem se oklevetane firme “posipaju pepelom” i obećavaju da će učinjene propuste ispraviti u najkraćem roku.

Posebnu pažnju ovde zaslužuju komentari na društvenim mrežama i portalima, pošto je vest objavljena. Svi su oni, naime, praktično bez izuzetka, osuli drvlje i kamenje na domaće proizvođače, kriveći ih da su nešto muvali i pokušali da podvale Rusima. Takođe, u najvećem broju reakcija tvrdilo se da je sporan kvalitet proizvoda, a ne da se radi o nedostacima prateće dokumentacije, na šta su i ruski izvori ukazivali. To pokazuje koliko je domaće javno mnjenje zatrovano kampanjom koju protiv preduzetnika već godinama vodi Vučićeva vlast, pa su joj poverovali i oni koji iz dna duše ne podnose Vučića.

Debeovskom rukovođenju (poljo)privredom, kažu upućeni, ovde nije kraj. Sličan sastanak sprema se sa otkupljivačima malina, tzv. hladnjačarima. Od njih će se tražiti da malinu otkupljuju za 150 dinara, tj. za oko 1,3 evra po kilogramu. Što je gotovo dvostruko više od trenutne cene u Poljskoj, koja iznosi 0,7 evra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. jun 2019.

Nove Vučićeve obmane

PEŠČANIK
Dok naprednjaci na čelu sa svojim šefom napreduju u izmišljanju stvarnosti i obmanjivanju javnosti, Srbija zaostaje

Skupština Srbije propustila je još jednu priliku da ozbiljno raspravlja o ozbiljnoj stvari. Doduše, to i nije neko iznenađenje – bilo bi da je bilo drugačije. Radi se o Izveštaju Fiskalnog saveta za 2018, koji je i u široj javnosti prošao nezapaženo. Što u konkurenciji sa Beogradom pod vodom i organizovanim kriminalom, gde se u ulozi organizatora pojavljuje policija, i nije neko čudo.

Dakle, koji su bili glavni, rečeno jezikom skupštinskih izveštača, akcenti u parlamentarnoj diskusiji? Đorđe Milićević, recimo, poslanik Socijalističke partije, Fiskalnom savetu najviše je zamerio to što je kritikovao izjavu Svetske banke da bi Srbija mogla da ostvari privredni rast od sedam odsto. Iz čega proizlazi da Milićević misli da može. A što, opet, znači da je vlast, kojoj i sam pripada, nesposobna jer taj rast već godinama ne uspeva da dostigne, jedva ako dođe do polovine.

Poslanik Srpske napredne stranke Veroljub Arsić bio je još oštriji. On je Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, pitao voli li svoju zemlju. Ugledni ekonomista, akademik, odgovorio je nešto sasvim razumno, što je kod naprednjaka u sali izazvalo provalu besa, pa su tražili da Petrović svoju ljubav dokaže na poligrafu. Dobro – nisu tražili, ali mogli su; taj zahtev visio je kao Damoklov mač nad Skupštinom.

No, da ne ispadne da gledam samo u tuđe dvorište, ni opozicija se nije proslavila doprinosom. Tako je Đorđe Vukadinović zamerio Fiskalnom savetu što na Međunarodni monetarni fond gleda kao na “svetu kravu”. Svako je, naravno, podložan kritici, ali zašto bi MMF trebalo kritikovati, Vukadinović nije rekao.

U stvari, znam zašto je Arsić oklevetao Petrovića. Dva dana pre Skupštine, dakle u ponedeljak 17. juna, zasedao je Glavni odbor SNS-a. Na tom skupu predsednik Arsićeve stranke Aleksandar Vučić rekao je da “Srbija raste brže nego što raste svet, a značajno brže nego što raste Evropa”. Pa je Arsić poverovao da je to istina. U stvari, verovatno nije poverovao – nije on ni lud ni naivan – ali je shvatio da je to direktiva.

A sad evo zašto bi i Vukadinović mogao da bude manje strog prema”svetskom finansijskom policajcu”. Ne samo, pa ni pre svega, zato što je njegovo glavno pravilo ne prostiri se preko gubera – što zvuči vrlo poznato, zar ne – nego zato što tamo uvek možete da nađete tačne podatke.

I kao što se vidi iz tabele, ti podaci pokazuju da ni jedna ni druga Vučićeva tvrdnja nije tačna. Prosečan rast bruto domaćeg proizvoda Srbije u poslednjih šest godina, koliko je Srpska napredna stranka na vlasti (da drugu polovinu 2012. ne računamo), iznosio je 2,1 odsto. To je minimalno da minimalnije ne može biti, iznad rasta koji je u istom razdoblju ostvarila Evropska unija (1,9 odsto). Što je i prirodno jer EU uglavnom čine zemlje mnogo razvijenije od Srbije, čiji je procentualni rast BDP-a po prirodi stvari mnogo manji od rasta koji ostvaruju nerazvijene zemlje.

Kada se, međutim, uporedi sa rastom celog sveta (3,5 odsto), tu je već Srbija daleko zaostala. A još veći je njen zaostatak za zemljama u razvoju. Ta velika grupa, koja na svetskom nivou obuhvata čak 155 zemalja, ostvarila je od 2013. do, zaključno, 2018. rast od zbilja impresivnih 4,7 odsto, više nego dvostruko veći od Srbije. I u odnosu na evropske zemlje u razvoju, koje su ostvarile rast BDP-a od zavidnih 4,4 odsto, Srbija je daleko zaostala. A zaostaje i iza zemalja centralno-istočne Evrope jer su one za poslednjih šest godina ostvarile prosečan privredni rast od 3,4 odsto, tj. dvostruko veći od Srbije.

Sve u svemu, dok naprednjaci na čelu sa svojim šefom napreduju u izmišljanju stvarnosti i obmanjivanju javnosti, Srbija zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jun 2019.

Daleko smo od demokratskih standarda

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
O tome da li će parlamentarni izbori biti u redovnom ili vanrednom roku, kao i da li postoje uslovi da se oni održe u fer i demokratskoj atmosferi, za Novi magazin govori Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima

Intervju Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA

Predsednik Srbije (neki ne propuštaju da dodaju: nelegitimni) Aleksandar Vučić je u ponedeljak na Glavnom odboru svoje stranke (što nije u duhu Ustava) blagoizvoleo izjaviti da će skupštinski izbori biti u martu ili aprilu iduće godine. Prema nekim glasovima iz opozicije pak izbori bi mogli biti već ove jeseni. Kad god da budu, međutim, nije izvesno da će (sva) opozicija na njima učestvovati. To će zavisiti od toga da li će vlast popustiti, odreći se mehanizama kojima čvrsto kontroliše i medije i birače (o ucenama da ne govorimo), i omogućiti da ti izbori budu koliko-toliko fer i pošteni. Sagovornik Novog magazina tim povodom bio je Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima.

Šta mislite da li će izbori biti u redovnom roku ili će do njih ipak doći do kraja godine. Od čega to zavisi?
Mi smo u neprekidnoj izbornoj kampanji i večitom osećaju vanrednosti političkog stanja. Imali smo, na primer, redovne predsedničke izbore 2017, ali je zapravo sve u vezi s njima bilo vanredno. U tom smislu ključno je hoće li se dolazeći parlamentarni izbori, redovni ili vanredni, održati u fer i demokratskoj atmosferi. Pitanje je da li ćemo imati dovoljno vremena i političke odgovornosti da otvorimo dijalog između relevantnih političkih aktera, institucija, civilnog društva i medija o konkretnim predlozima za promenu izbornih uslova.
CRTA kontinuirano radi na preporukama za unapređenje izbornih uslova, ali da bi one bile primenjene, neophodno je da javni interes prevlada partijski oportunizam.

A kako, s obzirom na to, ocenjujete sadašnju političku situaciju. Tu pre svega imamo u vidu nasilje koje raste i tenzije koje se pojačavaju. Koliko je to opasno po društvo uopšte, a pogotovo za izražavanje volje građana?
Nasilje koje se ne sankcioniše krajnje je opasno. Ono dalje gura Srbiju u stanje preddemokratskog društva. Institucije su prečesto slabe da se odupru pritiscima. Zakoni se primenjuju selektivno, a usvajaju naprečac. Među ljudima nije izgrađena svest o posledicama slabljenja demokratije, pa samim tim i postoji velika inertnost u odnosu na kršenja ljudskih prava i sloboda. U javnom prostoru nema dijaloga niti oko jednog jedinog problema. Svako ko se usudi da drugačije misli postaje označen kao protivnik i izdajnik, naročito u malim sredinama. Znanje i profesija ustupaju mesto slepoj i ucenjenoj lojalnosti. U takvim okolnostima daleko smo od demokratskih standarda. Izostaje javno suočavanje argumenata u cilju nalaženja najboljih rešenja. Pobeđuju oni koji su najglasniji. Takvo stanje stvari nije od juče i proizvod je negativnih procesa koji dugo traju, ali u datom trenutku najveću odgovornost za nedemokratsku klimu u Srbiji snose oni koji imaju najveću moć.

Očekujete li da će tenzije do izbora rasti ili padati, i zašto?
Ukoliko se vlast ne otvori za dijalog, tenzije će neminovno rasti. U uzavreloj atmosferi u kojoj se generiše strah kao osnovno osećanje, mnogo lakše se manipuliše biračima i skreće pažnja sa činjenice da niko ne nudi rešenja za visoku korupciju, životni standard, radna prava, odlazak mladih ljudi itd. Tenzije su deo političkog folklora koji zamenjuje dijalog o suštinskim pitanjima. Prvi znak spremnosti na dijalog ogledao bi se u tome da predstavnici vlasti postanu dostupni za malobrojne nezavisne medije i kritički intonirana pitanja.

Hoće li vlast popustiti i izaći u susret zahtevima opozicije, i kojim. Šta bi tu bio neki minimum?
Poslednjih nedelja dobijamo signale od predstavnika vlasti da postoji spremnost da se radi na nekim segmentima izbornih uslova. To je pomak u pozitivnom pravcu. Važno je da dogovor predstavnika vlasti, opozicije, stručne domaće i međunarodne javnosti bude pretočen u zakonske i podzakonske akte. CRTA je nedavno ponudila platformu za promenu izbornih uslova. Među tim uslovima postoje sporije ostvarive stvari, poput suzbijanja potkupljivanja i pritisaka na birače, i one koje je lakše sprovesti, poput revizije biračkog spiska. Spremni smo da pomognemo u sređivanju biračkog spiska kroz monitoring aktivnosti koje će sprovoditi nadležni organi. Važno je da se krene makar i od lakših stvari kako bi klupko počelo da se otpetljava. Nesporan je značaj rešavanja problema biračkog spiska, ali moramo da znamo da birački spisak nije najveći problem u vezi sa izbornim procesom.

Verujete li sad zbilja da će birački spiskovi biti koliko-toliko sređeni do izbora?
Verujem da birački spisak u maloj meri utiče na ishod izbornih rezultata u Srbiji, ali i te kako je bitan kao izvor nepoverenja građana u izbore. Upravo zbog toga trebalo bi pod hitno sprovesti javni proces revizije biračkog spiska, predvođen nadležnim ministarstvom. Nakon prvog koraka – dijagnoze, moći ćemo do govorimo o terapiji.

Da li je opozicija suviše izdeljena i treba li očekivati još neko ukrupnjavanje uoči izbora?
Jedna od pretpostavki za funkcionalnu parlamentarnu demokratiju jesu i snažne demokratske partije na vlasti i u opoziciji. Što je jača opozicija, to će bolja vlast biti. Otuda mislim da je neophodno da se opozicione partije presaberu i odlučnije založe za sistemska rešenja problema građana. Procesi ujedinjenja i povezivanja aktera u političkoj borbi načelno su pozitivni pomaci. Dugoročno gledajući, bitno je da ukrupnjavanja ne budu motivisana isključivo izbornom matematikom i partijskim kalkulacijama nego da se odvijaju na principijelnim osnovama i kredibilnim programskim konsenzusima.

Sprema li se opozicija adekvatno za izbore. Stiče se utisak da, zapravo, radi malo, naročito u unutrašnjosti, na upoznavanju sa biračima i da, ako bi im Vučić dao sve što traže, opet ne bi ostvarili neki naročiti uspeh?
Mislim da politički život nikako ne smemo da svedemo na pitanje hoće li neki pojedinac, konkretno Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi, nekome dati sve ili ništa. Za početak, opozicija se suočava s nemogućnošću pristupa mainstream medijima i to je svakako objektivan problem. Naravno, opozicija ima i čitav niz subjektivnih slabosti i za početak bih joj savetovao da pažljivije sluša građane jer oni, čini mi se, često pokazuju viši nivo političke zrelosti od svojih predstavnika.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jun 2019.

Vučić i preporod sela

PEŠČANIK
Srbija nije ispunila standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa i zbog toga ne može da izvozi u EU. Istovremeno, Crna Gora i BiH su to uradile i sada izvoze. To su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni

Vučiću mora da pada rejting. To je prva pomisao koja čoveku padne na pamet kada čuje vest da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao konstitutivnoj sednici Nacionalnog tima za preporod sela. Naime, jasno je da od tog velikog i šarolikog društva – uzgred, u timu su sve sami autoriteti za poljoprivredu, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport, samo nema nijednog seljaka – za selo neće biti nikakve koristi. Ali idu izbori, treba pokriti – finansijski, dabome – svaki delić biračkog tela.

Da je tako, potvrđuju i najavljene izmene Zakona o agraru, od kojih se očekuje da spreče propadanje srpskog stočarstva. Zapravo, aktuelna vlast od svojih prvih dana – u skladu sa, mora se reći, savetima izvesnih stručnjaka – pokušava da unapredi stočarstvo. U tom cilju poslednjih pet-šest godina stalno je dograđivan sistem privilegija za stočare. Jedna od glavnih mera bilo je pravo prečeg zakupa zemlje. To pravo se predviđenim izmenama još više proširuje, odnosno produžava na osam do 10 godina. Drugim rečima, kada se državna zemlja izdaje u zakup, prvo se namire stočari, a za druge – ratare, recimo – šta ostane.

I, kakav je bio rezultat te mere dosad? Da li se stanje u stočarstvu popravilo? Kao što nadležni saopštavaju – nije. Stočarska proizvodnja je pala, ali se korupcija povećala. Kako? Pa tako što su stočari – ne svi, naravno, ali je primera bilo napretek – zemlju koju bi dobili odmah po višoj ceni, naravno, izdavali u zakup ratarima. Onda su se i neki ratari dosetili, pa su počinjali da se bave (i) stočarstvom, što je takođe bilo loše. Sve u svemu, trostruko golo: loše za stočarstvo, loše za ratarstvo, loše i za građanstvo.

Politika subvencija ima(la) je još jednu manu. Ona je podsticala proizvodnju na malom i zatvorenom tržištu kakvo je srpsko. Tako da se dešavalo da pojedinci, privučeni subvencijama, ulože pare u stočarstvo, onda dođe do povećanja proizvodnje, što znači i do porasta ponude na tržištu, ali pošto nije bilo mogućnosti za izvoz, cena je padala i ljudi su gubili novac. Tako je država svojom pogrešnom politikom (iza koje su, istina, to moram da ponovim, uvek stajali “stručnjaci”) upropastila veliki broj ljudi. Za tu štetu nikada niko nije snosio nikakve konsekvence, makar moralne i stručne, ako ne i neke druge.

Na kraju, najvažnije, zašto Srbija ne može da izvozi. Rusko tržište se pokazalo kao lažna nada, a za evropsko, u najkraćem, Srbija nije ispunila potrebne standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa. Recimo, kada je reč o svinjama, nije rešen problem sa svinjskom kugom. Zbog toga ni čuveni Klemens Tenis još nije došao u Srbiju. Čemu povećanje proizvodnje svinjetine ako izvoz u Evropu nije moguć. Kada je, zatim, reč o govedarstvu, Srbija nije uspostavila sistem kontrole koji isključuje rizik od bolesti ludih krava. Kod piletine se pak radi o sistemu kontrole koji garantuje da meso nije zaraženo salmonelom, itd.

Ako neko misli da je to nešto neizvodljivo, treba da zna da je Crna Gora uspela da izgradi sistem kontrole goveđeg mesa i da je dobila pravo na izvoz u EU, a da je to isto Bosni i Hercegovini uspelo s piletinom. Uzgred, to su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni ili, eto, nisu zaslužili da se nađu u Nacionalnom timu.

I sad, pošto sve te silne subvencije stočarima nisu dale rezultate, kao rešenje predlaže se – povećanje subvencija.

Ovaj slučaj je zbilja paradigmatičan. Jer lepo pokazuje šta se dešava kada država radi ono što ne treba, a ne radi ono što treba. Upliće se direktno u privredni život dodeljujući različite privilegije jednoj grupi učesnika na tržištu i destimulišući drugu grupu, umesto da uspostavlja pravila i standarde i stara se o njihovom poštovanju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jun 2019.

Dugi jezik Jova Bakića

PEŠČANIK
Godine dvehiljadite ona ključna, “revolucionarna” promena nije se dogodila 5. oktobra. Do tog “kopernikanskog obrta” u Srbiji došlo je dve nedelje ranije, na izborima 24. septembra

Ljubodrag Stojadinović je valjda prvi pokušao da spase Jova Bakića od sebe samog; onda je to – doduše sa bitno drugačije pozicije od Stojadinovićeve – učinio i Zoran Panović, kao i još neki. Ne sumnjam u njihove dobre namere, ali verujem u izreku da je put u pakao popločan dobrim namerama.

Kada pročita ono o upadu u RTS sa dugim cevima, čovek ne zna je li to tužnije ili smešnije. Kakav je uopšte smisao te priče? Osim da nekome stvarno padne na pamet da uradi tako nešto, a onda to uopšte ne bi bilo smešno.

Ali to zapravo i nije tako važno. Očekivalo bi se od profesora sociologije da se malo pozabavi dubinskim društvenim procesima koji na površinu izbacuju ovu ili onu politiku. Recimo, razlike između Portugalije pre (gotovo) pola veka i Srbije danas su takve i tolike da svaku analogiju čine besmislenom. A pogotovo “preporučivanje” neke “revolucije karanfila” s vojnom diktaturom u pozadini kao ikebanom.

Od doktora nauka očekivalo bi se takođe da nema iluzija. No, i naučnici su ljudi, pa možda nije strašno kada im se to desi jednom. Dakle, može se razumeti to što je Jovo Bakić, kako je sam rekao, “gajio iluziju” da je “Milošević glavni problem i kada taj režim padne mi ćemo znatno brže ići napred, novi političari će biti pošteni”. Ali, ako dozvolite, nedopustivo je posle samo dve decenije ponovo imati istu takvu iluziju. I misliti da će sve biti drugačije samo da skinemo Vučića i malo pojurimo njegove tajkune po ulicama. S mafijom može da se obračuna samo prav(n)a država.

No, i to je manji problem. Ključno je što ova i ovakva priča Jova Bakića savršeno odgovara Vučiću, a ne odgovara opoziciji. Otud, nije Bakić slučajno pozvan u policiju. To, naravno, jeste antidemokratski, može se upotrebiti i teža reč, ali to nije učinjeno da bi policija stekla neka “operativna saznanja” o revoluciji koju Bakić priprema niti su inspektori očekivali da će ga uplašiti jer oni znaju da Jova Bakića (bar na taj način) nije moguće uplašiti. Cilj tog malog i ne naročito visprenog političko-policijskog lukavstva je dvostruk. S jedne strane, da se, ako ne baš od Jova Bakića napravi žrtva, heroj, lider, onda makar da ga se malo pogura u prvi plan. I tako, s njegovim radikalnim idejama, unese još malo konfuzije u ionako razdrobljenu opozicionu političku scenu. I da se opozicija još više veže za radikalna politička rešenja, koja u širokim biračkim masama nemaju podršku. Drugo, s prethodnim povezano – tako se oni delovi opozicije koji su spremni na naporan i organizovan politički rad po celoj Srbiji marginalizuju; slabi se njihova odlučnost, njihova snaga i njihov uticaj.

Da bi tako građani zaboravili na najvažnije. Godine dvehiljadite ona ključna, “revolucionarna” promena nije se dogodila 5. oktobra. Do tog “kopernikanskog obrta” u Srbiji došlo je dve nedelje ranije, na izborima 24. septembra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. jun 2019.

Srpski istoričari zabranjeni u Banjaluci

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Nacionalistička ideologija je temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji i regionu

Intervju Milivoj Bešlin, istoričar

Ovaj razgovor sa istoričarom Milivojem Bešlinom vođen je neposredno pošto je svedočio u procesu za rehabilitaciju Nikoli Kalabiću – jer se državni tužilac žalio na prvostepenu, rehabilitujuću presudu – i svega nekoliko dana nakon što je grupi srpskih istoričara zabranjeno učešće na tribini u Banjaluci. Povoda je, dakle, bilo i više nego što je potrebno.

Bili ste svedok u procesu za rehabilitaciju Kalabića. Kako vidite ulogu istoričara u tim procesima.
Svedočim pred Višim sudom u Valjevu. Tužiteljka se žalila na rešenje o rehabilitaciji. Sudija je korektan i profesionalan. Iako me satima ispituje, često i na okolnosti koje nisu relevantne ili se meni tako čini, trudi se da pokaže širinu. Advokat predlagača Kalabićeve rehabilitacije u jednom trenutku me pita mislim li zaista da su svedoci 1945. pred Državnom komisijom mogli da se sećaju šta se dogodilo dve ili tri godine ranije. Čudim se pitanju i podsećam da Specijalni sud i tužilaštvo za ratne zločine i danas postoje u Beogradu i sude optuženima za zločine počinjene tokom ratova koji su se desili pre četvrt veka. Uostalom, odgovaram mu kontrapitanjem, misli li da bi majka kojoj su pred očima zaklali dete mogla da zaboravi. Naglašeno se trudim da tokom svedočenja ne budem advokat bilo koje strane u jugoslovenskim ratovima tokom Drugog svetskog rata. Branim struku i metod. Trudim se da sudu ponudim jedno razumevanje istorije i prava koje će ih uveriti u štetnost postupka koji je na svom kraju imao obeskrivljavanje komandanta kolaboracionističke formacije koja je počinila nezapamćene zločine nad seljačkim stanovništvom okupirane Srbije. Ipak, jedan princip sam prekršio. Istoričari ne treba da budu svedoci na sudu, osim kao građani (očevici). Istorijsku istinu ne bi trebalo da utvrđuje sud već kritička istoriografija. Jedino “svedočenje” koje rado prihvatam ovih dana bila je priča za Peščanik o srpsko-albanskim odnosima tokom 20. veka.

Šta su rehabilitacije donele srpskom društvu?
Posle skupštine Srbije, koja je donosila sramne revizionističke zakone, pa Vlade Srbije, koja je svojevremeno osnivala “specijalne komisije” za “otkopavanje istorije” i, najzad, sudstva – sve grane vlasti dale su ogroman doprinos revizionističkim politikama istorije. Stotine odluka o rehabilitacijama, uglavnom kvislinga iz Drugog svetskog rata, to je korpus pseudoistorije koji je napisalo srpsko pravosuđe. Istoričari su i tu bili tek prateći vokali, uglavnom bacajući struku i lični i profesionalni integritet pod noge. Nažalost, akteri revizionističkih politika uglavnom su bili i jedini glasovi koje je sud dozvolio da se čuju. Tako je i Nikola Kalabić rehabilitovan. Komandant četničke Gorske garde, strah i trepet seljačkog stanovništva okupirane Srbije, poznat po klanjima, silovanjima i pljački. Nakon akcija pustošenja sela i terora nad civilima, umeo je da svome komandantu Draži Mihailoviću pošalje depešu koja bi se završavala rečenicom – “sve sam poklao”.

Da li je istorija u Srbiji učiteljica života ili sluškinja?
Dvadeseti vek se pokazao kao najpogodnija platforma za konstrukciju poželjne slike prošlosti. I dok je istorija podešavana, romantizovana, prilagođavana novom ideološkom hegemonom narativu, stvarnost – politička, društvena, ekonomska, kulturna – samo je potvrđivala besmislenost iluzije da je falsifikovanje i politička upotreba prošlosti održiv proces. Kod nas, kao i drugde u istočnoj i srednjoj Evropi država je bila katalizator istorijskog revizionizma – izvrtanja, falsifikovanja, prećutkivanja i ideološkog prevrednovanja prošlosti. Istoriografija je pristala ili makar njeni delovi, da igra ulogu sluškinje političkih elita.
Prošlost legitimiše. Nacionalistička ideologija – temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji, regionu i većem delu Evrope – posebno prisan odnos ima prema istoriji. Velikan istoriografije Erik Hobsbom pisao je da nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno. Prevedeno na srpski, kako je govorio tokom krvavog rata za jugoslovensko nasleđe otrovni nacionalistički pisac i propagator – između istine i Srbije, biram Srbiju. Mnogi istoričari odavno su prigrlili navedeni obrazac.

Gde je srpska istorija u evropskim okvirima?
Koliko je srpska istoriografija ispala iz globalnih naučnih tokova, svedoči i reakcija na posetu jednog od najcenjenijih svetskih istoričara današnjice – Maksa Berholca. Stupidarija ultradesničarskih istoričara kojom su osporavali briljantnu monografiju Holma Zundhausena, (“Istorija Srbije od 19. do 21. veka”) argumentom da “stranac” ne može da razume “našu” istoriju, izgleda se iznova pojavila u mnogo težim društvenim okolnostima ponovne izolacije i provincijalizacije. “Nasilje kao generativna sila” Maksa Berholca jeste obrazac kako se piše istorija. Knjiga daje odgovor na pitanje zbog čega se na Balkanu, a Srbija u tome prednjači, nasilje samo opisuje da bi se na površinskom nivou ubirali populistički poeni, a ne postoji minimum napora da se ono dubinski objasni. Najzad, koliko bi domicilnih istoričara bilo u stanju da shvati Berholcov koncept identiteta kao socijalnih konstrukata, kada svojim studentima pričaju o večnom i nepromenljivom, zauvek datom identitetu, kao nekoj vrsti genetskog koda.

Kakvo je stanje sa istorijom u regionu?
Proteklog meseca proveo sam mnogo vremena u Zagrebu učestvujući na manifestaciji Clio fest i u Sarajevu na History festu. Teško je opisati sve panele, konferencije, debate, promocije knjige, izložbe i druge prateće programe tokom nekoliko dana, koliko su trajale obe manifestacije. Tako jedno društvo živi, na taj način se istoriografija čupa iz kandži ideoloških i političkih zloupotreba. Ne čudi me što se ništa slično nije pojavilo u Beogradu i Srbiji. Tamo gde se negira pluralni i kritički karakter istorijske nauke ne može doći do manifestacije koja služi navedenim ciljevima. Monolitnoj i autoritarnoj nacionalističkoj ideologiji potrebna je jednodimenzionalna istoriografija.

Prema nekim informacijama, grupi istoričara zabranjena je tribina u Banjaluci?
“Srbija na steroidima” je manji bosanskohercegovački entitet. Zbog toga nam je u Banjaluci faktički zabranjeno održavanje naučnih debata u okviru History festa. Ipak, za razliku od anonimnih kukavica koje su nas dočekale nepotpisanim, ogavnim pamfletom-napadom, mi smo pod svojim imenima došli u Banjaluku i održali predviđeni program, makar i u potkrovlju hotela u kojem smo bili smešteni. Anonimne kukavice i fašistoidni propagatori, čuvari nakaznog poretka na kojem je nastao kontroverzni entitet ‒ nisu nas uplašili, a nisu ni pobedili. Istorija se ne može zaustaviti, ne može se trajno falsifikovati, ne vredi je tako uporno negirati. Svaki takav pokušaj besmislen je i privremen. Neznalice i revizionisti to nauče na teži način.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Čekajući Vučića

NOVI MAGAZIN
Zašto je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju počela u tajnosti

Turski tok

Postoje svi uslovi da Turski tok kroz Srbiju bude završen sredinom decembra, kao što je i planirano. To je prošle nedelje, u petak 7. juna u Sankt Peterburgu rekao Aleksandar Antić, ministar energetike Srbije. Istog dana, na istom mestu, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gazproma, “izneo je čvrst stav da Srbija apsolutno može očekivati da će Gazprom obezbediti sve neophodne količine gasa za snabdevanje”. Te dve izjave, jedna pored druge, navode na pomisao da će u najgorem slučaju početkom iduće godine Srbija pod Vučićevom vlašću ostvariti još jedan “svoj san” – otvoriće drugi pravac snabdevanja “plavim zlatom”.
Ako je to već tako, postavlja se pitanje zašto se ovaj projekat drži “lou profajl”, tj. sprovodi se, kako tvrde najviši zvaničnici zemlje, punom parom, ali bez uobičajenih političko-marketinških “priključenija”. A ono što pre svega buni jeste zašto je sam početak radova bio obavijen velom tajnosti.

ŠAJKAŠ, DRUGI PUT: Da podsetimo, izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju zvanično je počela sredinom maja (15), dok su pripremni radovi počeli još krajem aprila – izjavio je na RTS-u u utorak 21. maja već pomenuti Antić. Gostovanje na državnoj televiziji čoveka koji je po svoj prilici neposredno zadužen za realizaciju ovog velikog projekta bilo je na neki način iznuđeno reakcijom javnosti na nešto raniju vest, takođe državne televizije, o početku izgradnje gasovoda. Naime, u Srbiji se i manji poduhvati započinju uz mnogo više pompe – što podrazumeva i učešće u glavnoj ulozi predsednika Aleksandra Vučića, koje je ovog puta izostalo – pa su se (opravdano) pojavile sumnje.
Ubrzo je postalo jasno zbog čega vlast nije želela da ovaj događaj udari “na sva zvona”. Naime, izgradnja Turskog toka počela je na istom mestu gde i (pre gotovo šest godina, u novembru 2013) izgradnja Južnog toka – kod malog bačkog sela Šajkaš. Tada je, doduše ne na licu mesta nego u Palati Srbija, održana glamurozna svečanost, a znak za početak radova putem direktnog video-linka dao je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Taj projekat je, međutim, kao što je poznato, neslavno propao, pa je očigledno Vučić odlučio da izbegne ta neprijatna sećanja i asocijacije. 

IZGRADNJA TURSKOG TOKA POČELA JE NA ISTOM MESTU GDE I U NOVEMBRU 2013. IZGRADNJA JUŽNOG TOKA – KOD MALOG BAČKOG SELA ŠAJKAŠ

No, nema sumnje da će se on u nekom trenutku pojaviti jer je ovog puta odlučnost mnogo veća. Kako su tokom maja takođe javljali mediji, u Luku Novi Sad (onu istu koju je, uzgred, nedavno kupila arapska kompanija Port Dubai) već je stigao prvi kontingent od 7.000 tona cevi koje se razvoze duž trase budućeg gasovoda, a do decembra, kada bi ovaj deo posla trebalo da bude završen, biće dopremljeno oko 50.000 tona cevi. Takođe, objavljeno je i da je Ministarstvo građevinarstva dosad izdalo dozvole za radove na drugoj i trećoj deonici, kao i za pripremne radove na prvoj deonici gasovoda. Inače, gasovod koji je dugačak 400 kilometara ima četiri deonice: prva je Zaječar – Velika Plana; druga Velika plana – Kovin; treća Kovin – Žabalj i četvrta Žabalj – Kanjiža.
Gasovod, da i na to podsetimo, u Srbiju ulazi iz Bugarske kod Zaječara, a izlazi kod Horgoša (blizu Kanjiže), i dalje ide u Mađarsku. Jedan krak ići će prema Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, gde će se transportovati oko milijardu (od ukupnog kapaciteta koji je 13,5 milijardi) kubika gasa, a drugi od mesta Gospođinci do jedinog podzemnog skladišta gasa u Srbiji – Banatski dvor. To bi trebalo da omogući da se kapacitet ovog rezervoara sa sadašnjih 350 miliona kubika gasa poveća na 750 miliona kubika, čime bi, ističe se, Srbija potpuno osigurala snabdevanje i u slučaju izuzetno duge i hladne zime. Krak prema Hrvatskoj, o čemu se svojevremeno takođe govorilo, sada nije u planu.
Kada je reč o finansiranju gasovoda, ni tu se ne očekuju problemi. Prema izjavi već pomenutog ministra Antića istom prilikom, “30 odsto sredstava obezbeđuju akcionari Gastransa – Srbijagas i Gazprom, ostalo je projektno finansiranje”. Srbijagas je pak još u novembru 2018. potpisao ugovore sa pet banaka o dugoročnom kreditu u iznosu od 60 miliona evra za izgradnju gasovoda Turski tok preko Srbije. Garant tog zajma je, naravno, država, zbog čega se u javnosti odmah pojavio strah da će dug u konačnici morati da vraćaju poreski obveznici. Na to je odgovoreno da je reč o vrlo komercijalnom poslu, pa će se dug vraćati iz profita. Zanimljivo je da je Gastrans, koje je glavni realizator Turskog toka, nastao promenom imena preduzeća Južni tok (u kojem je Srbijagas imao 49, a Gazprom 51 odsto) koje je bilo zaduženo za realizaciju istoimenog projekta.
Ono što, međutim, budi sumnju u realnost Turskog toka jeste činjenica da Bugarska još prilično okleva sa izgradnjom gasovoda preko svoje teritorije. Doduše, nedavno je, opet na državnoj televiziji, objavljeno da je Bugarska obećala da će gradnja početi u junu. “Tenderi su na vreme završeni i izvođači su izabrani. Slede radovi koji su neophodni za gradnju gasovoda, a on će sigurno biti izgrađen. Konačno, gas će stizati do granice sa Srbijom”, izjavio je Dimitri Šterev, stručnjak kompanije Bulgartransgas. Takođe, ministarka energetike Bugarske rekla je da se već “gradi 11 kilometara gasovoda od tursko-bugarske granice”.

ISTA META: Ali ni pre pet godina, kada je počinjan Južni tok, nije falilo ni volje ni para. Nedostajalo je samo zeleno svetlo Evropske unije. I danas je na tom semaforu još uvek upaljeno crveno. Naime, Evropska energetska zajednica traži da se poštuje pravilo slobodnog pristupa treće strane. Srbija to pravilo možda i može da ignoriše, što je dosad i radila – Srbijagas je potpuni monopolista, distributeri mogu samo od njega da kupuju gas – ali Bugarska ne može. Tako da je ovaj projekat još uvek “golub na grani”. Naime, čak je i ruski predsednik Vladimir Putin tokom svog boravka u Beogradu sredinom januara ove godine izjavio da “Rusija praktično priprema Turski tok kroz Srbiju, ali da, što se tiče daljih aktivnosti, sve zavisi od dugih zemalja”. 

GRADITI GASOVOD IAKO GAS JOŠ NIJE OBEZBEĐEN NARAVNO DA JE NEŠTO ŠTO NEMA MNOGO SMISLA. OSIM ZA ONE KOJU GASOVOD GRADE. ILI SE U NJEGA UGRAĐUJU

Putin je prilikom već pomenutog boravka u Beogradu još izjavio da je Rusija spremna da investira 1,4 milijarde dolara u gasnu infrastrukturu u Srbiji”, ali niti je on niti je iko kasnije precizirao koliki se deo te sume odnosi na sam gasovod. Prema onome što je sada poznato, jedina sredstva koja su obezbeđena jeste onaj zajam od 60 miliona evra koji je uzeo Srbijagas.
Tokom konferencije Energetska bezbednost u regionu, održane početkom juna u Beogradu, ministar Antić je, odgovarajući na pitanje da li je Turski tok dobio saglasnost Evropske energetske zajednice, odgovorio da je “kompanija Gastrans od Agencije za energetiku dobila odobrenje za izuzeće od određenih odredbi Trećeg energetskog paketa u skladu sa Zakonom o energetici Srbije”. Ali to je srpska Agencija za energetiku. Kada je reč o Energetskoj zajednici, ona je “dala pozitivno mišljenje uz određene uslove”. Ti uslovi su, međutim, takvi da, kako je rekao Antić, “Ministarstvo vodi stalan dijalog sa Sekretarijatom energetske zajednice, te duboko veruje da ćemo do kraja ovog procesa naći jedno zajedničko, izbalansirano rešenje, koje će biti na zadovoljstvo svih učesnika”. Drugim rečima – saglasnosti još uvek nema.
Graditi gasovod iako gas još nije obezbeđen naravno da je nešto što nema mnogo smisla. Osim za one koji gasovod grade. Ili se u njega ugrađuju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Srbija na opasnom putu

NOVI MAGAZIN
Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe

Đe smo bili svuđ smo poginuli – da parafraziram naziv one nezaboravne pozorišne predstave – ostalo je još samo fudbalsko polje Kosovo, ali i tu će uskoro “krvca da procveta”. Sudeći makar po izvinjenju koje je predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza uputio naciji posle poraza od Ukrajine u Lavovu (“Parizu istoka”, u kojem su 1939. od 340.000 stanovnika trećina bila Jevreji, dok ih je posle rata ostalo 300). Ne navijačima fudbalske reprezentacije, niti ljubiteljima fudbala uopšte nego celoj celcatoj naciji, a ko nije osetio sramotu posle tog „debakla“, taj i nije deo nacije nego izrod i izdajnik. I ubuduće, naredio je major Kokeza, za Srbiju ima da se gine. Onaj Mihajlović tražio je samo da se peva himna, ovaj traži “…oltar otadžbine”.

Nije samo jasno da li se ta ideja rodila u Kokezinoj glavi – što je malo verovatno – ili mu je to došapnuo neki vis maior, ali svejedno, i ovaj slučaj pokazuje koliko smo duboko zabasali. Kad sve postane nacionalno pitanje, znači da je đavo odneo naciju.

Drugi znak, koji s prethodnim (na prvi pogled) nema mnogo veze, jeste novo omalovažavanje Evrope. Konkretno sastanka predsednika Srbije, Albanije i Kosova sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom u Parizu, najavljenog za početak jula. Ministar spoljnih poslova Srbije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić, čim se vratio iz Rusije, počeo je da dovodi u sumnju pariski samit. Te da li će biti, te „ako ga bude“, te ako nas pozovu… Što je implicite značilo da Makron i Merkel nisu ni kadri da organizuju taj susret, da on i nema mnogo smisla, da Srbija nije mnogo ni zainteresovana za njega… i tome slično, svakakavo se značenje u to moglo učitati, ali ništa “laskavo“ za dve najjače članice Evropske unije. Onda je, posle nekoliko dana, to ponovio i predsednik Vučić. S kakvim motivima, da li da se i on malo dodvori Putinu – što mu je u konkurenciji sa Dačićem uzaludno – nije ni važno. Kako god bilo, to će Rusiji doneti neko sitno zadovoljstvo – jer su još malo zagorčali život Evropi – ali to Srbiji neće doneti ništa dobro. Zašto ministar spoljnih poslova Srbije vodi rusku spoljnu politiku, to je pitanje kojim bi morala da se pozabavi premijerka Ana Brnabić.

Treći miljokaz na putu kojim se Srbija kreće je politički motivisano nasilje. Koje sve više raste. Za samo dva dana, u petak i subotu, u Novom Sadu su desničarski nacionalisti pretukli tri studenta iz suprotnog političkog tabora. Reč je o aktivistima nevladine organizacije “Krov nad glavom” i protesta #1od5miliona. Time je samo nastavljen niz iz Kruševca, Brusa, Požarevca, Grocke… Za sve ove slučajeve karakteristično je da su ih učinili predstavnici vlasti ili njima bliske grupe. I ništa manje važno – niko od počinilaca, čak i kada su uhvaćeni, dosad nije odgovarao. Tačnije, nijedan slučaj nije do kraja rešen, niko nije kažnjen. Drugim rečima, sezona lova na opoziciju je otvorena. A lovostaja nema. Država se pokazala totalno nespremnom, nevoljnom, nesposobnom – šta god – da zaštiti svoje građane. Što znači da države i nema.

Nije isključeno da u toj situaciji građani počnu da se, u cilju samoodbrane, samoorganizuju – lokalni frontovi su tako i nastali – možda i da se naoružavaju. Makar bejzbol palicama. Poput onog Šešeljevog vozača kome ni dlaka s glave nije falila. A kamoli da je istog trenutka uhapšen, osuđen i upućen na izdržavanje kazne.

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.