Nisam primetio da je
pobedu Imamogluove CHP pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. Iz
vlasti nije bilo ni za očekivati. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala
štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić
Razumem da režimski
mediji prećute pobedu Ekrema Imamoglua na izborima u Istanbulu, ali da to urade
i ne opozicioni nego profesionalni mediji, to mi nije jasno. No, svejedno,
poraz moćnog Redžepa Tajipa Erdogana u glavnom gradu od velikog je, možda i
presudnog, značaja za Tursku. Jer, kao što je rekao sam Erdogan: “Ko vlada Istanbulom,
vlada i Turskom.” A to znači da je vrlo važno i za Evropu. A ono što je važno
za Evropu, važno je za ceo svet.
Još više nego za Evropu, međutim, Imamogluova pobeda, tačnije Erdoganov poraz,
važna je za Srbiju. Tačnije, za Aleksandra Vučića. Vidi se to (i) po tome što
je Vučić u funkciji predsednika Srbije svom kolegi turskom predsedniku čestitao
izbornu pobedu na lokalnim izborima 31. marta, što se u takvim slučajevima ne
radi i što je veliki diplomatski “gaf”. Ali i inače, Erdogan
je jedan od najbližih Vučićevih političkih prijatelja.
Kao što je poznato, Erdogan je zbog navodnih neregularnosti poništio izbore u
Istanbulu. Tada je izgubio (tj. njegova Stranka prava i razvoja) sa 13.000
glasova razlike, sada je njegov protivkandidat dobio 700.000 glasova više.
Kada smo već kod čestitanja, nisam primetio – možda sam propustio – da je
pobedu Imamogluove Republikansko-narodne partije (CHP) pozdravio i pobedniku
čestitao bilo ko iz opozicije. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta
da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić.
Naime, nije današnja Turska neka uzor-demokratija. Naprotiv. U poslednjih nekoliko
godina, tj. od sumnjivog vojnog puča jula 2016, u Turskoj je uhapšeno oko
50.000 ljudi. Mnogi su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Među uhapšenima
bilo je najviše pripadnika vojske i policije, ali i državnih službenika, lica
iz pravosuđa… Novinara! Da, uhapšeno je, kažu, oko 100 novinara i zatvoreno
150 medija. Zabranjene su i mnoge nevladine organizacije.
Sa druge strane, Erdoganova bliža i dalja familija bila je u središtu brojnih
korupcionaških i drugih skandala, a direktno ili indirektno imaju izuzetno jake
pozicije u biznisu.
Uprkos svemu tome, dakle, Imamoglu je uspeo da pobedi. Kako? Ako Vučić svoje
kadrove šalje u Kinu, možda bi opozicija svoje mogla da pošalje u Tursku.
Na večnu “vađevinu” Srba da smo 500 godina proveli pod Turcima, pa smo zato
zaostali, Turci su svoju zaostalost, kaže anegdota, pravdali time da su 500
godina vladali nad Srbima. Kako godine prolaze, sve više verujem da su Turci
bliže istini.
Potencijali
Srbije u obnovljivim izvorima energije još su u najvećoj meri neiskorišćeni
dobrim delom i zbog toga što je cena struje generalno niska, pa kupovina “zelene
energije” u velikoj meri opterećuje finansijski bilans Elektroprivrede
Zelena energija: Neiskorišćeni potencijali
Kada je u septembru prošle godine ministar energetike Aleksandar Antić najavio da će u 2020. biti iskorišćena celokupna kvota od 500 megavata za elektrane na vetar, nije ni slutio da će ga za manje od šest meseci sačekati veliko iznenađenje. Naime, 5. februara 2019. italijanska kompanija Fintel energija objavila je nameru da podigne vetropark ukupne snage 572 MW, najveći ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Kako je tom prilikom rekao generalni direktor Fintela Ticiano Đovaneti (Tiziano Giovannetti), ovim projektom Srbija će ući u red zemalja koje će se najbrže uključiti u energetsku tranziciju sa fosilnih goriva do čiste energije. Đovaneti, međutim, nije saopštio nikakve detalje, osim da će vetropark biti u Vojvodini i da će njegova kompanija biti stopostotni vlasnik, dakle da neće biti nikakvih partnera, saučesnika u poslu i slično. Od tada se, međutim, o ovom megaprojektu ništa nije čulo. Po svemu sudeći, upravo iz navedenog razloga. Kvota od 500 MW praktično je iscrpljena i sada bi Vlada Srbije trebalo da poveća kvotu, odnosno da odobri podizanje novih 500-600 – a možda i više jer možda ima još zainteresovanih – elektrana na vetar. Do kraja 2018, da podsetimo, u Srbiji u vetrogeneratorima bilo je instalisano ukupno 200 MW, ove godine trebalo je da bude završeno još 200 MW, a u idućoj je trebalo da bude završeno još 100 MW. Ukoliko država odobri podizanje novih gotovo 600 MW, to bi značilo da su kapaciteti u u elektranama na vetar premašili 1.000 MW.
Na osnovu brojnih studija utvrđeno je da bi Srbija mogla da dobije oko 2,5 milijarde kWh električne energije koristeći snagu vetra. To bi bilo oko 7-8 odsto njene ukupne proizvodnje električne energije, koja se poslednjih godina kreće oko 35-36 milijardi kWh.
Pitanje je, međutim, treba to li Srbiji, odnosno, da li joj se isplati. Jer je električna energija koja se proizvede iz vetra gotovo dvostruko skuplja (9,2 evrocenta po kWh) od prosečne cene električne energije u Srbiji (oko pet evrocenti za jedan kilovat-čas).
Skupo ili ne, zahvaljujući ovim ulaganjima zemlja će se značajno približiti cilju od 27 odsto udela “zelene energije” u ukupnoj potrošnji do 2020. Najveće učešće u novim “zelenim kapacitetima” imaju upravo vetroelektrane. Srbija je, naime, preuzela obavezu da udeo obnovljive energije u ukupnoj finalnoj potrošnji sa 22 odsto u 2009. poveća na 27 odsto do 2020. U 2014. Srbija je, prema podacima EUROSTAT-a, imala udeo obnovljive energije od 23,1 odsto. U ovom času nema podataka o tome koliki je udeo energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji energije, ali zvaničnici ne pokazuju neku zabrinutost. Da li računaju da će zadata kvota biti dostignuta ili da će nam Evropska unija “progledati kroz prste” ukoliko zaostatak bude mali, u krajnjoj liniji nije ni važno.
Inače, kada je reč o ukupnim kapacitetima obnovljivih izvora energije u Srbiji, oni iznose 5,6 miliona tona ekvivalentne nafte (ten). Oko dve trećine tih potencijala (3,3 miliona ten) nalazi se u biomasi, od čega na drvnu biomasu (koja je mahom zastupljena u centralnoj Srbiji) otpada oko 1,5 miliona ten. Potencijal poljoprivredne biomase (ostaci u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i primarnoj preradi voća), koja je dostupna uglavnom u Vojvodini, iznosi oko 1,8 miliona tona naftnog ekvivalenta, ali stepen njenog iskorišćenja nije veći od dva odsto.
Kada je reč o elektranama na biomasu i biogas, dosad je iskorišćen vrlo mali deo raspoloživih kapaciteta. Drugim rečima, još nisu iskorišćene propisane kvote koje će važiti do 2020, i to prema sledećim kategorijama: a) Za elektrane na biomasu kvota je 100 MW, a dosad instalisana snaga iznosi 11 MW; 2) Za elektrane na biogas kvota je 30 MW, a iskorišćeno je 13 MW; c) Za elektrane na deponijski gas slobodno je svih propisanih 10 MW; d) Za elektrane na otpad takođe je slobodna celokupna propisana snaga od tri megavata.
Pored toga, kapacitet solarnih elektrana na zemlji (dakle nisu uračunati tzv. fotovoltaici postavljeni na kućama, zgradama i industrijskim objektima) iznosi 5,3 MW, dok je ukupan kapacitet izgrađenih minihidroelektrana 46,5 MW.
Do kraja 2020. Srbija posle 30 godina treba da dobije novu termoelektranu. Reč je novom bloku B3 u TE Kostolac, snage 350 MW, koji je izgrađen kineskim kreditom od 700 miliona dolara. Tome treba dodati i termoelektranu-toplanu u Pančevu snage 200 MW, koja takođe treba da bude završena iduće godine. Time će kapacitet Termoelektrana u Srbiji premašiti 5.000 MW. Ukupna instalisana snaga velikih hidroelektrana iznosi oko 3.000 MW.
Republika Srbija, za razliku od zemalja Evropske unije, nema kvantifikovanu obavezu smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, iz Vlade Srbije je početkom 2018. najavljeno da će TE Morava biti ugašena do kraja 2023. upravo iz ekoloških razloga. No, to svakako neće biti dovoljno da bi Srbija zadovoljila obaveze koje će tek uslediti i koje će direktno uticati na mogućnosti i opcije razvoja elektroenergetskog sektora (konkurentnost domaćeg uglja, izbor goriva i tehnologija sa nižim emisijama CO2, porast troškova proizvodnje i same cene električne energije). S obzirom na pridruživanje Srbije EU i očekivani ulazak u EU ETS (European Union Emission Trading System, tj. sistem za trgovinu emisijama) u periodu 2023-2028, može se očekivati da će cene za CO2 sertifikate imati značajan uticaj na troškove EPS-ovih kapaciteta na ugalj, odnosno na cenu električne energije iz EPS-ovog proizvodnog portfolija. U ovom trenutku grube procene pokazuju da taj iznos ide do 2,5 evrocenti po kWh proizvedenom u termoelektranama.
