Monthly Archives: jul 2019

Vučićeva politika destrukcije

Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu

Država

Veličina razorne moći Aleksandra Vučića nigde se tako dobro ne vidi kao na onome čemu je on najbliži, u čijem se središtu zapravo nalazi. Na državi. To jest, možda se i ne vidi na prvi pogled, ali građanke i građani Srbije to sve više osećaju po kvalitetu svog života, koji se svakodnevno udaljava ne samo od onoga u razvijenim evropskim državama nego i u regionu. Što je najgore – stanje je sve gore. I tako je već punih pet, a uskoro će biti i šest godina.

PROIZVODNJA HAOSA: Plata računovođe u Ministarstvu unutrašnjih poslova u prethodne četiri godine povećana je gotovo za trećinu (tačnije 28 odsto), a računovođe u Ministarstvu poljoprivrede tek nešto više od jedne desetine, tj. 12 odsto. Iako oba zaposlena rade isti posao i kod istog poslodavca, države. Možete li da zamislite da se tako nešto desi kod privatnog poslodavca. Naravno da ne možete.
Ovaj podatak, preuzet iz nedavno (4. jula) objavljene analize Fiskalnog saveta (pod dugim i rogobatnim imenom: “Platni razredi i zaposlenost u državnom sektoru Srbije: od nedovršene reforme do održivog sistema”), najbolje ilustruje haos koji vlada u državi. A to je samo vrh ledenog brega. Pre samo nešto više od godinu dana, 1. juna 2018, Fiskalni savet je napravio sličnu, zapravo još obimniju (na oko 100 strana) studiju u kojoj je detaljno ukazao na pogubne posledice odlaganja reformi u ovoj oblasti. Činjenica da se u tako kratkom roku dva puta opširno bavio istom temom upućuje da je stanje krajnje alarmantno. Samo da podsetimo, nered i samovolju u ovoj oblasti najbolje odražava činjenica da se “zarade u državnom sektoru utvrđuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka, a formiraju na temelju čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”. Haos je ovde blaga reč.
Taj haos, međutim, nije nikakva “božja kazna” – osim ako neko pod tim ne podrazumeva samog Vučića. To je rezultat politike koju aktuelni predsednik vodi otkako je, praktično, preuzeo državno kormilo 2012. Sa druge strane, koliko su red i sistem, pravednost i pravičnost važni, pokazuju sledeći redovi iz pomenute studije FS.
“Uređen sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru jedan je od osnovnih stubova na kojima počiva funkcionalna država – a u Srbiji taj sistem ne postoji. Funkcionalnu državu ne definišu samo finansijska stabilnost i uravnotežen budžet već i njena sposobnost da građanima obezbedi pristup kvalitetnim uslugama javnog sektora (zdravstvo, prosveta, bezbednost, sudstvo), izgrađenu infrastrukturu, dobre zakone koji se dosledno sprovode, očuvanu životnu sredinu, efikasnu administraciju. Da bi država sve ove važne zadatke ispunila, ključno je da raspolaže odgovarajućim brojem zaposlenih koji su motivisani da rade i imaju potrebne kvalifikacije – tj. da ima uređen sistem zarada i zaposlenosti. Ako taj sistem nije postavljen na pravi način, ni država ne može dobro da funkcioniše. Druga strana ove relacije je u tome što unapređenje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi ima pozitivne uticaje na kvalitet života svih građana, pa bi zbog toga Vlada ovoj reformi morala da se posveti mnogo ozbiljnije nego dosad. Sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru u Srbiji trenutno nije dobro uređen, a moglo bi se slobodno reći i da je haotičan. Na to neposredno ukazuju manjak kvalifikovanih zaposlenih u važnim delovima javnog sektora (zdravstvo, inspekcijske službe, upravljanje investicionim projektima), ogromne razlike u platama na istim poslovima u različitim delovima javnog sektora, a isto to vidi se i posredno, kroz veliki broj neujednačenih propisa koji regulišu ovu oblast i veoma nizak kvalitet osnovnih usluga koje država pruža svojim građanima. Na svim relevantnim međunarodnim listama koje ocenjuju kvalitet zdravstva, prosvete, infrastrukture, koje mere rasprostranjenost korupcije i dr., Srbija je po pravilu među najlošije ocenjenim evropskim zemljama”.
Ovo je, dakle, suština nalaza do kojeg je došao Fiskalni savet. Iz nje sve proističe i u njoj se sve završava. Da li je uređen i “transparentan” sistem zarada u javnom sektoru nešto nedostižno, nešto što niko drugi nije uspeo da uradi ili su uspeli samo retki u svetu? Nije, naravno.Doduše, kako ističe FS, “uređenje zarada i zaposlenosti u opštoj državi jeste jedna od najkompleksnijih reformi” i predstavlja “veliki stručni i politički izazov”. Ipak, “najveći broj evropskih zemalja bio bio u stanju da na taj izazov uspešno odgovori”. Dakle, kada je reč o stručnom delu reforme, “olakšavajuća okolnost za Srbiju je u tome što je najveći broj evropskih zemalja već uredio svoj sistem zarada i zaposlenosti, tako da Srbija može da koristi repere i iskustva uporedivih zemalja”. Na kraju krajeva, priznaje FS, i dobar deo njegovih preporuka nastao je iz komparativnih analiza. “Međutim, glavni izazov ove reforme nije njen stručni deo. Tu postoje zadovoljavajući kapaciteti u državnoj upravi koji s tim mogu da se nose (mada je ostalo još mnogo posla). Problemi s kojima Vlada godinama ne može da se izbori su političke prirode. Da bi se sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi uredio, potrebno je da se nadvladaju interesi i pritisci najmoćnijih sindikata i da se prestane sa donošenjem populističkih odluka – što je, po svemu sudeći, glavni razlog zbog kojeg ova važna reforma još uvek nije sprovedena”.

OD GOREG GORE: Nije stvar, međutim, samo u tome što su reforme odlagane. Ono što je Vučićeva vlast radila od (kraja) 2013, kada je reforma najavljena, samo je pogoršavalo situaciju. “Umesto očekivanih poboljšanja, u međuvremenu je došlo samo do dodatnog urušavanja sistema usled ad hok povećanja zarada po pojedinačnim ministarstvima (koja se sprovode od 2016) i produžavanja mere zabrane zapošljavanja (koja je trebalo da se završi još 2015). Zarade po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine povećavane su bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koji zaposleni obavlja… Slično tome, višegodišnja zabrana zapošljavanja ne samo što je zamrzla postojeću lošu strukturu zaposlenosti već je i dodatno povećala manjak zaposlenih na nekim ključnim pozicijama javnog sektora prirodnim odlaskom zaposlenih u penziju, uz niske stope zamene (lekari, poreski inspektori i drugo)”.

VELIČINA RAZORNE MOĆI ALEKSANDRA VUČIĆA NIGDE SE TAKO DOBRO NE VIDI KAO NA ONOME ČEMU JE ON NAJBLIŽI, U ČIJEM SE SREDIŠTU ZAPRAVO NALAZI. NA DRŽAVI.

A i od onog dobrog što je na početku urađeno, ubrzo se odustalo. Naime, “pošto je krajem 2013. najavljeno objavljivanje registra svih radnih mesta sa pripadajućim primanjima zaposlenih, u januaru 2014. na sajtu Ministarstva finansija zaista su se pojavili prvi podaci o broju zaposlenih u državnim organima sa sredstvima isplaćenim za njihove zarade”. Doduše, ovi su podaci bili prilično nepotpuni jer su “obuhvatali samo manji deo zaposlenih u opštoj državi”, a nisu ni “sadržali dovoljno informacija o strukturi zaposlenosti i platama za pojedinačna radna mesta”. Međutim, “ono što je poražavajuće” i naglašava se u pomenutoj analizi, ovaj registar, ma koliko nesavršen, “nije iskorišćen kao osnova za njegovo dalje unapređenje već se umesto toga sredinom 2015. prestalo sa objavljivanjem i tih podataka”. Tako je Srbija i po ovom osnovu ostala daleko iza ne samo uvek naprednije Slovenije nego i iza nekada iza nje jako zaostale Rumunije, kao i po kapacitetima, reklo bi se, mnogo manje Crne Gore.
Nije, međutim, ovde kraj destrukciji srpske države. “Najnovije odlaganje uvođenja sistema platnih razreda napraviće dodatnu štetu”, kažu u Fiskalnom savetu, a “možda i najavljuje da je Vlada od reforme zarada potpuno odustala”. Naime, “iako reformu plata u opštoj državi od samog početka procesa”, tj. od već pominjane 2013, “prati probijanje definisanih rokova, sve doskoro nije postojala sumnja u opredeljenje Vlade da sprovede ovu važnu reformu. Međutim, događaji iz prethodnih pola godine ukazuju na to da se od ove reforme možda u potpunosti odustaje. Tako je 8. decembra 2018. u poslednji čas izmenjen deo Zakona o sistemu plata u javnom sektoru (iz decembra 2017), kojim je bilo predviđeno da se sistem platnih razreda primenjuje od 1. januara 2019. Ovom izmenom zakonski rok za početak primene platnih razreda pomeren je na 1. januar 2020”. Cilj tog odlaganja bio je, nije teško zaključiti, da se omogući još jedno “ad hok povećanje zarada zaposlenih u javnom sektoru u 2019”. Naravno ni tu samovolji vlasti nije bio kraj. “Nedugo potom Vlada je pripremila Nacrt Fiskalne strategije za 2020, koji predviđa da se uvođenje sistema platnih razreda pomeri još dalje u budućnost, na sredinu 2020, bez objašnjenja zbog čega je došlo do novog odlaganja”. “Objašnjenja”, naravno, nije bilo, ali je svima jasno o čemu se radi. Jer, kao što primećuje FS, “pomeranje roka na sredinu 2020. znači da će se i krajem 2019. sprovesti još jedno populističko ad hok povećanje zarada po sektorima opšte države, bez jasnih kriterijuma”. To će, kaže FS, “dodatno udaljiti Srbiju od uređenog sistema zarada u opštoj državi”, ali će omogućiti da Vučić dobar deo svog biračkog tela, osim štapom, sada i šargarepom privoli da za njega glasaju na izborima iduće godine. Tako da zaključak Fiskalnog saveta da “iako tehnokratski deo Vlade godinama radi na izradi objektivnih parametara za uvođenje jedinstvenog sistema plata u opštoj državi, u Vladi uvek na kraju prevlada stav da se povećanje zarada u opštoj državi nastavi po političkim prioritetima”, svakako jeste tačan, neki bi rekli i ubitačan, ali nema sumnje da se Vučićeva vlast zbog njega neće mnogo potresti. A “pitanje da li postoji volja da se to u dogledno vreme promeni” više je retoričko nego stvarno. Uvođenje uređenog i pravičnog sistema plata u javnom sektoru, kakav odgovara civilizovanom društvu i državi, nije u interesu ove vlasti.
“Odustajanje od reforme nije, međutim, najgore što nam se može desiti. Još veća opasnost”, upozorava Fiskalni savet, preti od “usvajanje lošeg sistema platnih razreda”, a kako trenutno stvari stoje, najverovatnije je da će se “Vlada” opredeliti upravo za neko takvo “rešenje”. Naime, iako je “reforma sistema platnih razreda u početku bila zamišljena na dobrim principima, vremenom je došlo do derogacije ovih principa (i to ne samo zbog paušalnog povećanja zarada pojedinačnim sektorima države, koje traje od 2016). Naime, pravljeni su ustupci najmoćnijim sindikatima prilikom utvrđivanja koeficijenata zarada (prosveta); planiran je suviše uzak raspon od najniže do najviše zarade (koji bi išao naruku najvećem broju zaposlenih u javnom sektoru, ali ne bi ostavio prostor za nagrađivanje manjeg broja najstručnijih zaposlenih); napravljen je veliki broj sektorskih izuzetaka iz jedinstvenog zakona (policija, vojska, funkcioneri); planirano je da ne postoji prelazni period između sadašnjeg stanja i novog sistema platnih razreda – što zapravo znači da će novi sistem biti veoma blizak postojećem lošem stanju; minimalna zarada podizana je preko rasta produktivnosti privrede”, itd. Na kraju, čak Fiskalni savet preporučuje kabinetu Ane Brnabić da “ukoliko nije u stanju da to uradi u skladu sa dobrom ekonomskom praksom, onda bi najbolje bilo da od čitave reforme odustane. Uvođenje lošeg sistema platnih razreda samo će ‘zacementirati’ postojeće haotično stanje i otežati buduće stvarne reforme”.
Sve u svemu, zaključak koji se nameće jasan je i nedvosmislen. Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. A to onda znači i sve ljude koji žive u Srbiji, kojima bi ta država trebalo da služi.

Srbija, policijski raj

Zaposleni u opštoj državi trebalo bi da budu jednako plaćeni za isti rad, što znači da se u jedinstveni sistem platnih razreda moraju uključiti svi sektori opšte države. Jedan od osnovnih principa uređenja sistema zarada jeste da svi zaposleni u državi budu ravnopravni, tj. da isti, generički, poslovi budu jednako plaćeni kod svih budžetskih korisnika. Da bi ovaj princip mogao da se poštuje, neophodno je da svi zaposleni u opštoj državi uđu u jedinstven sistem platnih razreda. To, međutim, trenutno nije slučaj. Oko 20 odsto zaposlenih u opštoj državi trenutno je van sistema platnih razreda (policija, vojska, funkcioneri), što nije slučaj u drugim evropskim zemljama koje su uredile sistem zarada u javnom sektoru (Slovenija, Rumunija). U planovima Vlade najavljeno je da će sektor bezbednosti ući u jedinstveni sistem platnih razreda tokom 2019, ali po svemu sudeći od toga neće biti ništa. Prošle godine je prosečna plata u policiji (73.000) preko 30 odsto bila veća nego u zdravstvu (55.000). O povlašćenom položaju policije govori podatak da je njihova prosečna plata veća od republičkog proseka oko 40 odsto, dok u centralno-istočnoj Evropi ta razlika iznosi oko 25 odsto.

Uravnilovka

Ako Vlada želi da zadrži najkvalitetnije ljude u javnom sektoru, potreban je dovoljno širok raspon zarada. To ne samo da nije trenutno slučaj nego se i ne planira. Prosečna zarada u opštoj državi trenutno je oko 20 odsto veća nego u privatnom sektoru, ali je raspon zarada za najveći deo javnog sektora relativno mali – lekar specijalista u Srbiji ima samo tri puta veću platu od najniže plate nekvalifikovanog radnika. To za posledicu ima da je javni sektor u Srbiji atraktivan radnicima sa prosečnim i ispod prosečnim kvalifikacijama (koji bi bili produktivniji u privatnom sektoru), a destimulativan za najstručnije i najpotrebnije zaposlene, koji onda napuštaju javni sektor. Ovo je jedan od ključnih razloga niskog kvaliteta usluga koje pruža država, ali u isto vreme ide naruku ubedljivoj većini zaposlenih u javnom sektoru – i samim tim će biti potrebna snažna politička volja da se promeni. Međunarodna praksa pokazuje da je najčešći raspon između najniže i najviše zarade u evropskim zemljama 1:12. U Srbiji je novim Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru definisan raspon između najnižeg i najvišeg koeficijenta za zarade od 1:7,5, što samo po sebi ne predstavlja veliki problem. Problem je, međutim, u tome što je osnovica s kojom bi se množili propisani koeficijenti planirana suviše nisko – na nivou koji je tek nešto iznad polovine minimalne zarade. To praktično znači da su najniži koeficijenti (u rasponu 1 do 2) besmisleni jer bi svi zaposleni sa ovim koeficijentima primali istu, minimalnu zaradu, a stvarni raspon između najniže i najviše zarade u državi ne bi bio 1:7,5 već približno 1:4, što je ispod svakog evropskog standarda.

Nastavnici kao doktori

Najveća odstupanja od objektivnih merila uočena su kod vrednovanja poslova u prosveti. Naime, kako kažu u FS, ni u jednoj analiziranoj zemlji nisu “naišli na sistem koji podjednako vrednuje lekara specijalistu i nastavnika u školi”. Očigledno je da su nastavnici, zahvaljujući masovnim sindikatima, uspeli da se izbore za prilično visok položaj u hijerarhiji poslova, tj. za devetu platnu grupu, umesto prvobitno planirane osme.
To je država Srbija: nastavnike čiji đaci beleže najgore rezultate na PISA testovima nagrađuje, a lekare specijaliste rasteruje. Jer, za razliku od prvih, oni imaju gde da odu. U svet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. jul 2019.

Mirko je bio bolji

U prvom kvartalu od svih 16 zemalja zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije

Intervju: Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Na otvaranju aerodroma “Morava” kod Kraljeva predsednik Vučić je rekao da je “cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek”, ali to nije bio razlog za ovaj intervju. Razlog su slabi privredni rezultati u prvoj polovini godine.

Kako biste ocenili prvu polovinu 2019. Rast od 2,5 odsto znatno je niži od očekivanog. Ko je najviše zakazao?
Privreda Srbije je prošle godine ostvarila relativno visok rast od 4,3 odsto, ali je on dobrim delom bio rezultat jednokratnog oporavka poljoprivrede tokom prošle godine. Ako isključimo taj vrlo visok rast poljoprivrede i još neke druge jednokratne faktore, trend rasta prošle godine iznosio je 3,3 odsto. Taj trend rasta predstavlja osnov za prognozu onoga što je moglo da se očekuje u ovoj godini. Znači, rast od oko 3,5 odsto u 2019. pre nekoliko meseci predstavljao je realnu procenu. Međutim, u prvom kvartalu ostvaren je znatno slabiji rast, i to može da se pripiše dejstvu nekoliko vanrednih faktora. Najpre, to su slabi rezultati u elektroprivredi, u proizvodnji uglja i struje. Drugo, uvođenje kosovskih carina krajem prošle godine takođe je u određenoj meri – mada nije lako proceniti koliko – uticalo na usporavanje privredne aktivnosti. Pored toga, pad proizvodnje Fijata bio je veći nego što je očekivano. Posmatrano po delatnostima, najviše je zakazala industrijska proizvodnja, koja je u prvom kvartalu imala pad od 1,9 odsto, a u prvih pet meseci pad od 1,3 odsto. Industrijska proizvodnja je u prošloj godini imala rast od svega 1,3 odsto, tako da je nakon pojave niza nepovoljnih okolnosti lako skliznula u minus.

Šta se može očekivati do kraja godine?
Mi iz Kvartalnog monitora očekujemo da će u narednim kvartalima doći do ubrzanja rasta, pre svega zato što će neki od ovih jednokratnih faktora nestati. EPS je konsolidovao proizvodnju, NIS, čija je proizvodnja pala zbog remonta, to će nadoknaditi do kraja godine, što se tiče kosovskih carina, prilično je neizvesno koliko će trajati, izgleda da su sad rigoroznije nego što su bile u prvih pet meseci, tako da ako sve to uzmemo u obzir i ako poljoprivreda bude nešto slabija nego prošle godine, mogao bi da se očekuje rast od oko tri odsto u toku ove godine.
 
Šta to znači u poređenju sa okruženjem i zemljama centralne i istočne Evrope?
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije. Čak i da je Srbija ostvarila rast od 3,5 odsto, to bilo ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope, koji je iznosio 4,3 odsto. Kako sada stvari stoje, prosek zemalja CIE za 2019. mogao bi da bude oko četiri odsto.

Šta se može očekivati u narednim godinama, s obzirom na Vučićevu najavu rasta od pet, šest odsto?
Svake godine se najavljuje nešto spektakularno. Plate od 500 evra najavljivane su već tri godine, najviše stope rasta u Evropi takođe se stalno najavljuju. Da bismo imali rast od oko pet odsto u proseku u periodu od pet ili 10 godina, potrebno je, prvo, da se očuva makroekonomska stabilnost koju smo postigli tokom prethodnih godina. Kamatne stope su niske, imamo relativno stabilnu i nisku inflaciju, fiskalni bilans je približno u ravnoteži, ali je potrebno da i ekonomska politika bude više okrenuta rastu. To znači da se u većoj meri državni rashodi usmeravaju na javne investicije, kao i da se višak u državnoj kasi iskoristi za dodatno smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Mislim da za privredu Srbije nije dobar preterano jak dinar, koji direktno utiče na povećanje spoljnotrgovinskog bilansa. Jak dinar nije u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, odnosno s njenom produktivnošću. Prema tome, za ubrzanje rasta potrebne su određene promene u fiskalnoj i monetarnoj politici. Međutim, najvažniji napredak Srbija treba da ostvari u institucionalnoj sferi. Po kvalitetu institucija Srbija se nalazi među nekoliko najslabije plasiranih zemalja u Evropi. Obično delimo poslednja mesta sa Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom. Negde smo na drugom, negde na trećem ili četvrtom mestu otpozadi, i tu u stvari nema napretka, čak se u nekim segmentima stanje poslednjih godina pogoršava. Čini se da Vlada i ne priznaje da je stanje u ovoj oblasti loše već često optužuje one koji rade procene i merenja ili koji samo govore o rezultatima merenja da su pristrasni, zlonamerni i slično.

U vezi s tim, šta se može očekivati od nacionalnog investicionog plana koji je Vučić najavio?
Srbija ima neizgrađenu, zapuštenu i nekvalitetnu i nacionalnu i komunalnu infrastrukturu. Dakle, nije sporno da su potrebna velika ulaganja u narednih 5-10 godina da bi izgradili auto-puteve, rekonstruisali regionalne i lokalne puteve, modernizovali pruge, osposobili Dunav i Savu za rečni saobraćaj. Takođe, trebalo bi izgraditi irigacione sisteme za navodnjavanje i zaštitu od poplava, potrebna su velika ulaganja u komunalnu infrastrukturu. Osim standardnih usluga, kao što su vodosnabdevanje i kanalizacija, potrebna su velika ulaganja u unapređenje životne sredine – u opremu za prečišćavanje otpadnih voda, za preradu smeća i slično. U komunalnu infrastrukturu je vrlo malo ulagano tokom prethodnih decenija, pa su prema proceni Fiskalnog saveta u narednoj deceniji potrebne investicije od nekoliko milijardi evra.

Kolike su trenutno javne investicije, a kolike bi trebalo da budu?
U prošloj godini javne investicije iznosile su oko 1,5 milijardi evra. Ako bi se realizovalo ono što je najavljeno, javne investicije bi dostigle dve milijarde evra godišnje, što znači da bi se povećale za 500 miliona evra godišnje. Ili, govoreći u relativnim brojevima, trebalo bi da se sadašnjih četiri odsto BDP-a povećaju na pet odsto. Međutim, da bi se to dogodilo, potrebna je efikasnija, bolje organizovana država. Mi smo i ranije imali ambiciozne planove, recimo planirano je da se Koridor deset završi do 2016, a biće završen do kraja 2019. Moramo da unapredimo procedure koje se odnose na izbor investicija. Naime, da bi javne investicije dale odgovarajući doprinos rastu privrede i društvenom napretku, potrebno je, prvo, da se biraju projekti koji će biti opravdani sa stanovišta društva. Pitanje je, recimo, treba li praviti skijalište na Avali ili graditi kanalizaciju u podavalskim selima. Treba li graditi nacionalni stadion ako i Partizan i Zvezda najavljuju modernizaciju svojih? Mnogi u Evropi grade stadione, ali stadione na kojima se svake nedelje igraju utakmice i koji su gotovo uvek puni. A nama i ovi postojeći zvrje prazni.

To sugeriše neracionalnost javnih investicija.
Čak i ako je realizacija neke investicije opravdana sa društvenog stanovništva, da bi ona pozitivno uticala na društveno blagostanje, neophodno je da se realizuje efikasno, što znači da se realizuju po najnižim troškovima, u najkraćim rokovima, a da pri tome kvalitet bude solidan. Ako to nije slučaj, tada se kroz investicije neproduktivno rasipaju sredstava poreskih obveznika, što je po pravilu praćeno korupcijom. Neefikasna realizacija javnih investicija kod nas je skoro redovna pojava, što se manifestuje kroz kašnjenje u realizaciji projekata, visoke troškove i nizak kvalitet radova. Uzroci neefikasnosti su u lošim projektima, izboru izvođača bez tendera, fingiranim tenderima, lošem nadzoru.

Na prvi pogled paradoksalno, kod nas su jedino strane investicije na zadovoljavajućem nivou.
I bilo bi dobro da ih zadržimo na sadašnjem nivou, tj. na pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda. To je visok nivo stranih direktnih investicija. Srbija je po tome jedna od najuspešnijih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Međutim, u dužem periodu tako visok nivo stranih investicija nije održiv zato što dovodi do sve većeg odliva dohodaka po osnovu stranog kapitala, kroz dividende i slično. Naše ukupne obaveze prema inostranstvu po osnovu kapitala i kredita iznose blizu 90% BDP-a. Obaveze po osnovu stranog kapitala i kredita nisu identične – kredit mora da se vrati s kamatom, ali i kapital koji je ovde uložen pre ili kasnije počeće da povlači dividende iz Srbije. Zato bi bilo dobro da prokušamo da smanjimo podsticaje za strane investicije u obliku subvencija, da napravimo bolji privredni ambijent, bolju infrastrukturu, da smanjimo poreske stope, a ako su u pitanju podsticaji, da se oni fokusiraju pre svega na velike i na visokotehnološke investicije. Jedna od investicija kojoj bi trebalo dati stimulanse bio bi Folksvagen, da je odlučio da odabere Srbiju.

Domaće privatne investicije najviše zaostaju za potrebnim. Zašto?
One su oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu najmanje 15, u apsolutnim iznosima trebalo bi da budu preko dve milijarde evra godišnje veće nego što su sada. Uzrok niskim ulaganjima domaćih privrednika nije nedostatak novca. Preduzeća sama raspolažu solidnim sredstvima, a sa druge strane, mogu da se zaduže pod povoljnim uslovima jer su kamatne stope niske. Poreske stope su takođe niske u Srbiji. Porezi na kapital u Srbiji međi nižima su i u ovom delu Evrope i u celoj Evropi. To znači da se prepreke nalaze u nekim drugim segmentima. Ja mislim da su prepreke pre svega u lošem privrednom ambijentu, pravnoj nesigurnosti, neravnopravnosti učesnika na tržištu, raznim birokratskim barijerama za domaća preduzeća. Jedan od razloga što su strane investicije visoke upravo je u tome što stranci imaju posebne pogodnosti koje nisu dostupne domaćim preduzećima. Dakle, potrebno je stvoriti dobar ambijent za sva preduzeća u Srbiji, a ne samo za strane investitore i za privilegovane domaće. Ovakav ambijent kakav je sada u Srbiji ne može da generiše rast BDP-a od pet odsto. Potrebno je da se aktiviraju potencijali desetina hiljada malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, da zbog dobrih uslova oni investiraju, a da o tome nema vesti na televiziji, da se ne slika ni predsednik ni premijer. Pored toga, neki veliki kapitalisti počeli su sve više da ulažu u inostranstvo. A nema visokog privrednog rasta bez visokih domaćih investicija. To je presudno.

Nedavno ste rekli da je kod nas potrošnja još uvek prevelika. Kako to objasniti ljudima koji su vrlo nezadovoljni standardom?
Potrošnja je mala u odnosu na naše potrebe i želje, mala je i u odnosu na ono što drugi narodi troše u srednjoj Evropi, pogotovo zapadnoj, ali je velika u odnosu na proizvodnju koji stvaramo. Da bi društvo napredovalo, ono mora da ima dobru proporciju između dela dohotka koji troši i dela koji investira. Ako gledamo kratkoročno, onda ćemo što veći procenat toga da potrošimo, ali u tom slučaju potrošnja neće rasti u budućnosti. Ako želimo da potrošnja raste iz godine u godinu po relativno visokim stopama, onda značajan deo dohotka moramo da izdvojimo za investicije. Zemlje u centralnoj Evropi danas izdvajaju oko 22-23 odsto svog BDP-a za investicije, i to uglavnom iz sopstvenih sredstava, a Srbija svega 18-19 odsto, od čega trećinu iz stranih izvora.

MILOJKO ARSIĆ: KRITIKE NEOLIBERALIZMA U SRBIJI ČESTO SE KORISTE ZA OSPORAVANJE DEMOKRATIJE I TRŽIŠNE EKONOMIJE

Da je potrošnja u Srbiji velika u odnosu na našu proizvodnju, vidi se po tome što učešće privatne potrošnje u BDP-u iznosi 70 odsto, dok je u drugim zemljama centralne i istočne Evrope 60 odsto. A u Kini je samo 40 odsto. Druga strana te “medalje” je da su domaće investicije male, a to znači da ne stvaramo temelje za brz rast potrošnje u budućnosti.
Još jedan pokazatelj koji to potkrepljuje – naša potrošnja iznosi 48 odsto proseka Evropske unije, a proizvodnja je 40 odsto proseka EU. Na ovo je važno ukazati zato što još uvek ima ideja da rast BDP-a treba podsticati povećanjem potrošnje građana i države. Potrošnja treba da raste, ali tako da prati BDP, a ne da prednjači. Kad bi bilo moguće povećavati BDP povećanjem potrošnje, sve zemlje u svetu bile bi razvijene. Put do rasta je teži, on vodi kroz odricanje, a odricanje se sastoji u tome da deo dohotka uštedimo i investiramo ga u kapital.
 
Ovo što vi govorite veliki broj ljudi, inače vrlo prisutan u medijima, odmah kvalifikuje kao “stezanje kaiša” i odbacuje kao neoliberalizam. Vidite li vi liberalizam u ekonomskom sistemu Srbije?
Ni po čemu naš sistem ne može da se okarakteriše kao preterano liberalan. Učešće javne potrošnje u BDP-u ili procenat zaposlenih u državnim preduzećima veći su nego u zemljama našeg nivoa razvijenosti, što nikako nije liberalna politika. Mi smo restrukturiranje preduzeća toliko odlagali, da ono traje nekih petnaestak godina i još nije završeno. U jednom liberalnom sistemu to bi se završilo za dve-tri godine. Mi imamo velike subvencije, dok su cene nekih proizvoda ispod dugoročnih troškova (struja), što je suprotno liberalnim idejama. Imamo za naš nivo razvijenosti umerene poreske stope, nisu vrlo niske, što bi bila neka karakteristika liberalnog modela, itd. Sve u svemu, u Srbiji nema više liberalizma nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što znači da uzroke naših problema treba tražiti u nečem drugom.

U CELOM RAZDOBLJU OD 2008. DO 2012. CVETKOVIĆEVA VLADA JE, UPRKOS BROJNIM SLABOSTIMA, OSTVARILA PRIVREDNI PAD OD 0,2 ODSTO GODIŠNJE, DOK JE U ZEMLJAMA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE PROSEČNI GODIŠNJI PAD BIO 0,4 ODSTO. SADAŠNJA VLAST JE OD 2012. DO 2018. OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI PRIVREDNI RAST OD 2,1 ODSTO, A DRUGE ZEMLJE CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE 3,1 ODSTO

O čemu je onda reč?
Ono što neki ljudi u Srbiji brkaju s liberalizmom jeste izrazito neefikasna država, nedosledna primena zakona, korupcija i privilegovano bogaćenje. Protivnici kapitalizma neosnovano pripisuju dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina privatizaciji i liberalizaciji. Pod formom kritike neoliberalizma često se osporavaju neke opšte norme racionalnog ponašanja, poput poštovanja ugovora, tj. vraćanja kredita, niskog budžetskog deficita, usklađivanja potrošnje s proizvodnjom i dr. Deo javnosti liberalizam poistovećuje sa imperijalističkom politikom nekih zapadnih zemalja, ali imperijalizam nipošto nije ekskluzivna odlika liberalizma, on je prisutan u skoro svim državama, bez obzira na politički sistem. Štaviše, kritike neoliberalizma u Srbiji često se koriste za osporavanje demokratije i tržišne ekonomije kako bi se kao alternativa ponudio autokratski sistem i različiti oblici državne privrede – korporativni kapitalizam, ekstremni kejnzijanizam, neki oblik socijalizma.

Da li je danas veći problem politički ili ekonomski sistem?
Mislim da je ključni problem u političkom sistemu i u nepovoljnom međunarodnom položaju naše zemlje. Privredni sistem i ekonomska politika kreiraju se u političkim procesima, pa njihove karakteristike zavise od političkog sistema. Neravnopravnost koja postoji u političkom sistemu preslikava se i na privredni sistem. Kao što su stranke izrazito neravnopravne u političkim procesima, tako su i preduzeća neravnopravna. Partijska država koja je formirana u političkim procesima vrlo je neefikasna i praćena je visokom korupcijom. Dodatni problem za privredu dolazi od nepovoljnog međunarodnog položaja Srbije, ali to je nešto sa čime su se suočavale sve vlade tokom poslednjih nekoliko decenija. Nepovoljan međunarodni položaj obuhvata pitanje Kosova i Metohije, probleme sa susednim zemljama, spore EU integracije i komplikovan geopolitički položaj. Stoga su promene u političkom sistemu i poboljšanje međunarodnog položaja Srbije uslov za dugoročni napredak njene privrede.

Nedavno vas je predsednik Vučić, posle vaše kritike njegovog NIP-a, “prozvao” rekavši da su u vreme Mirka Cvetkovića, čiji ste savetnik bili, ekonomski rezultati bili mnogo gori nego što su sada.
Jesu, to je tačno, ali to je slučaj i sa celom Evropom i svetom. Vlada Mirka Cvetkovića je radila u vreme svetske ekonomske krize, ona je formirana praktično na početku te krize i izgubila je izbore pre njenog okončanja. Ako gledamo kakve rezultate je postizala ta vlada od 2008. do 2012, oni su bili relativno bolji nego što sadašnja vlada postiže od 2012. do 2018.

Možete li to da potkrepite?
Recimo, u 2009, koja se navodi kao simbol neuspeha Cvetkovićeve vlade, zabeležen je pad BDP-a od 2,7 odsto. Međutim, prosečan pad u Evropi tada je bio 4,8 odsto, a u zemljama centralne i istočne Evrope 7-8 odsto. U 2009. od 37 zemalja za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP-a, samo devet je imalo veći rast od Srbije. Tada su i zapadnoevropske zemlje imale pad po pet odsto, a baltičke po 14-15 odsto. U celom razdoblju od 2008. do 2012. ta vlada je, uprkos brojnim slabostima, ostvarila privredni pad od 0,2 odsto godišnje, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope prosečni godišnji pad bio 0,4 odsto.
Od 2012. do 2018. imamo znatno povoljnije okolnosti u svetu u odnosu na period krize – kamatne stope su na istorijskom minimumu, ponuda jeftinog kapitala je velika, evropske privrede snažno rastu, a time i tražnja za našim proizvodima. U takvim uslovima sadašnja vlast je od 2012. do 2018. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od 2,1 odsto, a druge zemlje centralne i istočne Evrope 3,1 odsto. Znači, druge zemlje centralne i istočne Evrope su u poslednjih šest-sedam godina u odnosu na krizni period ubrzale rast za 3,5 procentnih poena, dok je Srbija ubrzala rast za samo 2,3 procentna.
Metodološki je neispravno da se rezultati u normalnim vremenima, nakon 2012, porede sa rezultatima u doba krize. Uvek se rezultati jedne države moraju upoređivati sa onim što su druge države ostvarile u istim periodima i sličnim međunarodnim i prirodnim okolnostima. Niko u Srbiji nije rekao da je Vučić najgori premijer u Evropi zato što je 2014. imao najveći pad BDP-a Evropi jer su te godine bile velike poplave. To nisu rekli ni njegovi politički protivnici ni ekonomisti, dok on optužuje Cvetkovićevu Vladu za pad u 2009, kada je svetska kriza bila na vrhuncu

Precenjen dinar

Rekli ste da je dinar precenjen, šta tu treba da se uradi?
Greška je napravljena ranije, 2017. i 2018, kada je bilo moguće da se spreči jačanje, a nije, kao što sada imamo veliki priliv kapitala, a dinar je konstantan, ne jača. Kina je tokom devedesetih godina prošlog veka imala najveći priliv kapitala u svetu, a njena valuta je slabila, država je otkupljivala devize i nije dozvolila da valuta ojača već je namerno slabila valutu da bi pojačala cenovnu konkurentnost. To su radile i druge dalekoistočne zemlje, pa su čak nekoliko decenija svesno imale potcenjenu valutu. Zato su prvo Japan, a posle Koreja, Kina i druge zemlje optuživane da potcenjuju svoju valutu i da po tom osnovu ostvaruju suficit u trgovini sa zapadnim zemljama.

To bi trebalo da uradi Srbija?
Ne mora da ima potcenjenu valutu, ali bar da bude blizu ravnotežnog nivoa. To je otprilike vrednost koja eliminiše deficit u tekućem platnom bilansu. Srbija je, međutim, prošle godine u tekućem bilansu plaćanja imala manjak od preko pet odsto BDP-a, a ove godine će verovatno biti još veći. To je znatno veći deficit nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Veći deficit imaju samo male zemlje u našem okruženju koje imaju veliki procenat stanovništva u inostranstvu, Bosna, Albanija, Crna Gora. Ne mislim, naravno, da bi sad trebalo da dođe do naglog i velikog slabljenja dinara – zato što imamo veliki stepen evroizacije – ali jedna oprezna politika u tom smeru bila bi dobro došla. Mi smo, međutim, u periodu kada je naša privreda slabije napredovala vodili politiku jačanja dinara. Dinar je za poslednje tri i po godine realno ojačao 7,5 odsto, dok je naša produktivnost rasla slično kao u Nemačkoj, a sporije nego u zemljama centralne Evrope.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 11. jul 2019.

Makron ili mikron

Ako Vučić i Brnabić igraju dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može reći da se sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire

Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Otprilike u ovo vreme prošle godine, na ovom istom mestu (NM 376), objavili smo tekst “Može li Francuska ponovo da bude Francuska”. Sa idejom da novi čovek na čelu francuske Republike, Emanuel Makron, kao baštinik humanističkih ideala Francuske revolucije, preuzme više odgovornosti, pa i (zajedno s Nemačkom) čelnu ulogu u izgradnji nove Evrope. Može li predsednik Makron – glasilo je pitanje – da unese vizionarstvo Francuske revolucije u današnju Evropu. Tačnije – u Evropsku uniju. Jer, ideja Evropske unije zapravo je jedan vid ideje Francuske revolucije. Evropska unija je nastala na tragu Francuske revolucije.

Naravno, radilo se o tome da bi zatvaranje vrata Evropske unije zemljama kandidatima, pa i Srbiji, pogodilo pre svega i najviše obične ljude. Vučić bi se, recimo, već nekako snašao. A ojačalo bi nacionaliste i populiste, tj. najžešće protivnike EU. Drugi argument bio je da je bolje nekog derana uvesti u kuću i dati mu sok nego ga ostaviti u dvorištu da vam kamenicama razbija prozore. Pa makar on nekoliko puta prosuo taj sok.

Posle godinu dana, uoči proslave jubilarne 230. godišnjice pada Bastilje: ista meta – isto odstojanje. Francuska je još dalje od proširenja Evropske unije, kao što je i Srbija, u suštini, još dalje od same Evropske unije iako se, formalno gledano, čini da joj ide u susret.

Ako Vučić i Brnabić igraju neku dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je, što bi se reklo, jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može kazati da se on očevidno sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire.

Opet, niko ne traži od Makrona da obeća da će Srbija 2025. postati članica “evropske porodice”. Ali ne mora ni da kaže da nipošto neće. Ne zato da bi nekome davao lažnu nadu nego zato što francuski predsednik neku nadu na taj način već daje. Naravno – protivnicima Evropske unije. A to znači i – svojim protivnicima. Pa, kakva je onda to (“mudra” ili “iskrena”) politika?

Proevropske snage u Srbiji imaju pravo da očekuju da Evropa – šta znači i Francuska – ne pomaže, ne hrabri i ne bodri antievropske snage.

Nije valjda da Makron dolazi zbog nekoliko kilometara podzemne železnice. Doduše, taj “projekat” je vredan preko milijardu evra, ali tek kao (potencijalni) deo Evropske unije Srbija postaje raj za investitore. Jer se u tom slučaju investicije koje Srbija mora (i može) da preduzme mere desetostrukim, pa i većim sumama.

Još važnije, dugoročno gledano, time se menja i geostrateški položaj Srbije, a da se ona, naravno, ne pomeri s mesta. Umesto da bude “stajna tačka” i “odskočna daska” imperijalnim silama koje se temelje na vrednostima bitno različitim, pa i suprotnim od evropskih, koje prete Uniji, Srbija postaje saveznik i oslonac Evrope.

Tako stvari stoje kada se s mikroplana pređe na makroperspektivu.

Makron ili mikron, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jul 2019.

Aleksandar Vučić, lažni zaštitnik “krezubih”

Dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša

Kao što se devedesetih, dok je narod rapidno siromašio, on lično rapidno bogatio i uz poklič “Juriš, Heroji sa Košara”, unosio nameštaj u novi stan, tako i danas, govoreći da se bori za siromašne, Aleksandar Vučić pare iz njihovih presipa u džepove bogatih.

Na mikroplanu najbolji primer je Aleksandar Martinović, visoki funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi on nekoliko puta povećao svoje prihode, nekoliko profesora jedne više škole u Ćupriji moralo je da ostane bez posla. Ne da Vučić, dakle, ne pomaže siromašnima, on ih i stvara.

Na makroplanu primer je Telekom. Ovo državno preduzeće kupuje firme čiji su vlasnici bliski vlasti i tako praktično pare koje pripadaju građanima Srbije sipa u džepove Vučićevih prijatelja.

U stvari, čitav državni sektor privrede tome služi. Elektroprivreda Srbije, Srbijagas, Fijat automobili Srbija, Er Srbija – sve to posluje sa gubicima ili uz ogromnu državnu finansijsku pomoć. Radi se bukvalno o milijardama evra. A sve to indirektno, kroz poreski sistem iz svojih džepova plaćaju siromašni građani Srbije. Uključujući i vrtoglavo visoke plate njihovih menadžera.

Četvrto, ogromni poreski nameti koji relativno više opterećuju siromašnije dovode do toga da se ta sredstva kroz partijsku državu prelivaju u plate bogatih članova vladajuće partije.

Još jedan elemenat privrednog ambijenta, devizna politika, služi ovoj preraspodeli od siromašnijih ka bogatijima. Najpre, devizni kurs daje lažnu sliku o ekonomskim performansama Srbije. Precenjeni dinar čini da su plate u evrima veće, kao i da je bruto domaći proizvod veći, a onda je i javni dug manji. Sve bi to bilo bitno drugačije da je kurs dinara, kako se to kaže, ravnotežan, kolokvijalno rečeno – realan. Druge posledice, međutim, daleko su teže. Nerealno visoka vrednost dinara dovodi do povećanja uvoza, što pak dovodi do bogaćenja uvoznika koji su uglavnom pod kontrolom Srpske napredne stranke, tj. Vučićevom. Sa druge strane, sposobni preduzetnici – oni kojima nikakva stranka nije potrebna – takvom politikom bivaju destimulisani da izvoze i tako razvijaju svoj biznis, što desetine hiljada ljudi zaposlenih kod njih dovodi na ivicu egzistencije.

Dalje, ogromna korupcija kojom su praćeni pre svega veliki infrastrukturni poslovi i krediti služi pre svega za finansiranje Vučićeve partijske nomenklature. Sami krediti padaju na teret siromašnijih građana jer oni praktično moraju da ih vraćaju. A korupcija pak direktno sprečava razvoj. Strani investitori dolaze samo ako ih se podmiti visokim subvencijama, što opet u najvećoj meri plaća slabijestojeće stanovništvo.

Sve to u konačnici izaziva nizak privredni rast. Za vreme Vučićeve vlasti, to je već opšte poznato, Srbija je imala niži rast od svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope. To ne pogađa toliko bogatije, tj. one koji su na pozicijama da kroz jednu ili drugu vrstu “rente” nadoknade gubitak. Ali ogromna većina građana nema tu mogućnost. Oni su direktni gubitnici i ekonomsko zaostajanje zemlje izaziva i njihovo materijalno zaostajanje.

Sve u svemu, dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. jul 2019.

Lumpeninteligencija

Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju

Da li se Vučićeva vlast zasniva na “lumpenproletarijatu”, nepismenima i neobrazovanima? To je, naime, teza koja preovlađuje među (posebno najžešćim) kritičarima aktuelnog režima. Da li je to tačno? To je važno ne samo iz “spoznajnih” razloga, da se zadovolji potreba za utvrđivanjem činjenica, nego i iz praktično-političkih, da bi se na osnovu tih saznanja odredila (nova) politika. To jest, nova (izborna) taktika i strategija opozicije.

U jednom smislu – da slabije obrazovani deo stanovništva daje “masu”, odnosno da iz tog dela “biračkog korpusa” Vučić dobija najviše glasova – to verovatno jeste tačno. Tako makar sugerišu istraživanja javnog mnjenja.

Međutim, “sivu masu” ili logistiku, rukovodeću strukturu, stranačku i svaku drugu Vučićevoj vlasti obezbeđuju visokoobrazovani. Atlagić i Martinović su profesori; Stefanović i Mali jesu možda lažni doktori nauka, ali moglo bi se navesti još više imena iz vrha ili bliskih vrhu Vučićeve vlasti čije doktorate niko ne osporava. Uostalom, zar za samog Aleksandra Vučića dekan Pravnog fakulteta nije rekao da je najbolji student u istoriji ove visokoškolske ustanove. I – ništa mu nije bilo. Mislim, Avramoviću.

Ovih dana se mnogo govori o moralu i moralnoj odgovornosti, ali je taj ulizički čin, nespojiv s “likom i delom” univerzitetskog nastavnika, prošao bez ikakve reakcije tog istog univerziteta. Uostalom, na onaj “apel 100” intelektualaca koji su podržali Sašu Jankovića režim je odgovorio “apelom 600” intelektualaca koji su podržali Vučića. Sve sami doktori nauka i profesori fakulteta, imenom i prezimenom, titulom i položajem, stalo je iza ili je bolje reći – ispred Aleksandra Vučića.

Dakle, onih nekoliko hiljada “sendvičara” koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Pravi problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju desetine, pa i stotine hiljada dinara – da bi ćutali.

A kada “režimski intelektualci”, na čelu sa predsednikom lično, grubo i nadasve primitivno izvređaju istaknute predstavnika “suprotnog tabora”, ovi drugi se oglase saopštenjem. Ne, ne mislim da treba dizati revoluciju – mada nam je temeljita promena neophodna – ali jedan mali generalni štrajk bio bi nešto sasvim drugo.

Naravno, ne važi ovo samo, niti pre svega za profesore. Čitava država – u širem smislu reči, dakle ne samo uprava nego i zdravstvo, prosveta u celini, kultura… – puna je visokoobrazovanih ljudi. Kao opravdanje ili objašnjenje za to što su plate u javnom sektoru znatno veće nego u privatnom, najpre se navodi upravo viša stručna sprema zaposlenih.

Sve u svemu, iz ovoga slede dva zaključka, odnosno dve vesti. Dobra i loša. Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju.

Loša vest je, zapravo, i dobra. Prvo, skinuta je “ljaga”, ako tako smem da kažem, sa “poniženih i uvređenih”, da oni održavaju Vučića. Ima, međutim, nešto još važnije. Za glavne protagoniste političke borbe to je zapravo “jeftinija” varijanta. I u materijalnom i u moralnom smislu. Lakše će im biti da na svoju stranu privuku te siromašn(ij)e jer su oni manje vezani za Vučićev režim od ovog u suštini privilegovanog, bolje stojećeg segmenta društva.

Jedino što da bi se do onih prvih došlo, mora malo da se izađe iz “kruga dvojke”.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. jul 2019.

Novi investicioni cirkus

Novi investicioni ciklus, proslava Vidovdana na aerodromu “Morava”, dve godine Vlade Ane Brnabić – prethodna nedelja zaista je obilovala važnim događajima

Vlast i razvoj

Nije slučajno Aerodrom “Morava” u selu Lađevci kod Kraljeva otvoren na Dan nebeske Srbije, 28. juna. Valjda se time htelo poručiti kako, eto, Srbi i Srpkinje ponovo lete u nebo. Ali ovog puta na jedan sasvim drugačiji način, primeren 21. veku.
Bilo je, međutim, neke(gorke) simbolike u tome što za proslavu Vidovog dana i mesto tog uzletišta nije izabrana dolina Laba i Sitnice nego Ibra i Morave, nekoliko stotina kilometara severnije.
Mada, eto paradoksa, najveći korisnik nove vazdušne luke mogli bi da budu upravo Turci. Zbog veze s Novim Pazarom, odnosno Raškom oblašću ili Sandžakom, svejedno. Štaviše, bilo je nekih priča, pre desetak godina da bi oni mogli da se pojave u ulozi investitora. Ta priča se izjalovila, ali ih sada umesto mačem i štitom, kao pre šest i kusur vekova, dočekujemo hlebom i solju. I bolje je, naravno, što je tako.
Kao što je, uostalom, slučaj i s Nemcima. Na čiju je želju, izgleda, aerodrom i otvoren. Jer, kako je 18. oktobra prilikom posete Kraljevu rekao Vučić, “gosti iz Nemačke kompanije Leoni, koja 12 kilometara od ‘Morave’ gradi fabriku, želeli su da dođu preko Lađevaca”. I onda im je Vučić obećao da će aerodrom biti uskoro izgrađen. “To ćemo da završimo, rekao sam, do polovine sledeće godine, a može da bude i pre, u martu, aprilu sledeće godine. To vam sada ja kažem, a ranije sam bio, onako…”, rekao je Vučić.
Uprkos tome, međutim, za događaj u Lađevcima može se mirne duše reći da je imao više nacionalno-politički nego internacionalno-ekonomski značaj. Jer, političko-marketinški efekti su vidljivi, ali privredno-profitni teško. I ko zna koliko će još vode proteći Moravom i Ibrom dok novi aerodrom ne bude počeo da posluje sa dobitkom. Jer u ovom trenutku nema ni grubih naznaka koje bi kompanije aerodrom mogle da koriste, kao ni okvirnih proračuna o prihodima (rashodi su manje-više fiksni). A nije moralo tako da bude, da se zaista vodilo računa o ekonomiji i da su konsultovani stručnjaci.

RAZVOJ SRBIJE JE PODREĐEN, KAPACITETIMA ALEKSANDRA VUČIĆA DA OTVARA NOVE OBJEKTE. A POŠTO JE ON, IAKO RADI 48 SATI DNEVNO, OGRANIČENIH MOGUĆNOSTI, SRBIJA TAVORI NA REPU REGIONA, EVROPE I SVETA

PREZIR PREMA ZNANJU: Naime, jedno od glavnih pitanja uoči otvaranja aerodroma “Morava” bilo je da li će osim aviona tipa ATR i Boing 737 na njega moći da sleću i Erbasovi, dakle, u principu, sve veliki avioni. U ovom trenutku moramo da podsetimo na intervju s Petrom Mirosavljevićem, profesorom vazdušnog saobraćaja na beogradskom Saobraćajnom fakultetu, vođen pre gotovo tačno godinu dana (NM 380, avgust 2018). Tom prilikom Mirosavljević je, između ostalog, rekao da mu “uopšte nije jasno zašto država kada donosi odluke ne pita šta je sistem održivog razvoja jednog aerodroma, odnosno kako bi jedan aerodrom mogao sam sebe da finansira. Mi smo na fakultetu spremni da im u svakom trenutku pomognemo, ali nas niko ne pita”. Takođe, Mirosavljević je rekao da “kod nas postoji višedecenijska hipoteka Jat ervejza da pravi avion mora da ima 150-180 sedišta i da sve ispod toga nije avion. Međutim, to nije tačno. Kod nas ne postoji ideja o postepenom razvoju, dakle da treba da se počne od nečeg malog, da bi posle izvesnog vremena ono postalo veliko i ozbiljno. Kod nas se, na primer, ne veruje da je moguć saobraćaj avionom od 20 mesta. Već 15-20 godina mi na fakultetu pokušavamo da afirmišemo tu ideju. Jer, to je zapravo okosnica regionalnog saobraćaja, gde se aktiviraju sekundarni i tercijarni aerodromi kao što su Ponikve, ‘Morava’, Bor, Zrenjanin”.
Na pitanje koje se odmah logično postavlja, da li je standard u Srbiji toliko visok da bi bilo dovoljno putnika, Mirosavljević je odgovorio da su na fakultetu analizirali “podatke Republičkog zavoda za statistiku o broju putnika i ustanovili da postoji kritična masa putnika u unutrašnjosti Srbije”, dakle, “ljudi koji redovno putuju avionima, što bi pokrilo inicijalne, odnosno troškove održavanja regionalnog saobraćaja”.
Da bi se i na vazdušni saobraćaj mogla primeniti ona izreka “smole is beautiful” pokazuje i brzi rast biznis saobraćaja. “Dok se posle Jata i Er Srbija guši u gubicima, privatne avio-taksi kompanije stalno napreduju i svake godine kupe po jedan novi avion”, kaže Mirosavljević.
Na otvaranju Aerodroma “Morava” predsednik Vučić je rekao da će nešto slično pokušati da napravi i kod Bora i s Ponikvama kod Užica. Bor ćemo zasad ostaviti po strani, ali što se tiče aerodroma na Zlatiboru, tu aktuelna vlast zapravo već godinama sprečava otvaranje aerodroma. Naime, još pre tri godine – da ranije pokušaje ne pominjemo – predsednik Opštine Čajetina Milan Stamatović sazvao je skup privrednika i lokalnih i državnih funkcionera posvećen otvaranju aerodroma Ponikve. “Aerodrom Ponikve je odličan, ima dobru pistu koja treba da se sredi, ali je na dobroj lokaciji, ima i terminal. Ja sam prošle godine vodio neke razgovore sa Rajanerom, oni su bili spremni da lete na Ponikve, videli su da bi privukli saobraćaj sa Tuzle i Mostara, međutim, država za to nije pokazala nimalo sluha” – da se još jednom pozovemo na Mirosavljevića.
Tom prilikom rečeno je da je za otvaranje aerodroma Ponikve potrebno 2,4 miliona evra, otprilike četvrtina sume koju je aktuelna vlast uložila u kraljevački aerodrom. Ali, ne samo da Ponikve nisu mogle da dobiju tu sumu nego ni na taj skup niko ni iz Užica ni iz Republike Srbije (ali je došao iz Republike Srpske) nije smeo da dođe. Dokle to ide, svedoči činjenica da je učešće otkazao – iako je prvobitno prihvatio – i Emir Kusturica. Zašto? Ne zašto se Kusturica popišmanio nego zašto su Ponikve ostale na belom hlebu. Zato što Stamatović nije iz Srpske napredne stranke.
Dakle, ne samo što Vučićeva vlast ne pomaže razvoj pojedinih delova Srbija, ona pokušava da ih gurne u propast, ona je spremna da radi protiv svojih građana.

CIKLUS CIRKUS: Razvoj Srbije prilagođen je, tačnije podređen, kapacitetima Aleksandra Vučića da otvara nove objekte. A pošto je on, iako radi 48 sati dnevno, ograničenih mogućnosti, Srbija tavori na repu regiona, Evrope i sveta.Vidi se to i po novom investicionom ciklusu čiji bi detalji, kako je Vučić rekao, trebalo da budu objavljeni do kraja ove godine. Najvažnije se, međutim, već zna: taj “novi veliki investicioni plan” biće “vredan između pet i 10 milijardi evra”, “trajaće četiri ili pet godina” i očekuje se da obezbedi “privredni rast od preko pet ili šesto odsto BDP-a”.
Pošto se, valjda, dobro opekao sa onim obećanjem plate od 500 evra, sada su Vučićeva obećanja mnogo konfuznija, tj. “marketinški bolje sročena”: lepo zvuče, al’ ne zna se baš tačno šta znače.
Najpre, pet ili 10 milijardi – to uopšte nije svejedno, razlika je što bi reko Mujo, “drastićna”. Drugo, i važnije, nije baš jasno misli li Vučić da će u narednoj petoletci ukupne (buduće) državne investicije iznositi milijardu-dve godišnje ili će za toliko biti povećane ove sadašnje. Zapravo, Vučić nije pomenuo nikakvo povećanje investicija, iz čega bi se moglo zaključiti da se radi o prvom. Ako je tako, tj. u slučaju da se ostvari ona prva suma od milijardu evra, to onda nije nikakav investicioni ciklus, to je investiciona kataklizma. Jer država Srbija već sada ulaže oko milijardu i po evra.
Ukoliko pak taj novi investicioni plan bude predviđao državna ulaganja od dve milijarde evra godišnje, to će značiti povećanje od 500 miliona evra. To je dobro, mada ni to nije dovoljno. S obzirom na to da potreba ima toliko da se prosto ne zna šta je preče. Samo u komunalnu infrastrukturu i/ili ekologiju trebalo bi uložiti jedno 15 milijardi evra. Ali ekonomisti već godinama upozoravaju da bi javne investicije trebalo da budu znatno veće od onih koje je realizovala aktuelna vlast. Brojne su analize u tom pogledu dosad napravljene. Svi ekonomski tink-tenkovi – i Makroekonomske analize i trendovi (MAT), i Fond za razvoj ekonomske nauke (Kvartalni monitor – QM), i Fiskalni savet – potpuno su u tome saglasni. Recimo, prema podacima ovog poslednjeg, u zemljama centralnoistočne Evrope tokom njihovog ubrzanog razvoja, između 2006. i 2016. godine, javne investicije su se kretale oko 4,6 odsto bruto domaćeg proizvoda. U Srbiji se za vreme Vučićeve vladavine kreću oko tri odsto BDP-a. Tek su prošle godine dostigle 3,6 odsto BDP-a (oko 1,3 milijarde evra), dok je za 2019. planirano da dođu do četiri odsto BDP-a, odnosno oko 1,6 milijardi evra. Međutim, gotovo celokupno to povećanje otišlo je na kupovinu vojne i policijske opreme. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe.

ONO ŠTO VUČIĆEVA VLAST VEĆ GODINAMA NE USPEVA, TO JE DA MOTIVIŠE DOMAĆE PRIVREDNIKE DA ULAŽU. I ZATO SU UKUPNE INVESTICIJE NISKE, A STOPA PRIVREDNOG RASTA U PRETHODNIH PET GODINA JEDVA NEŠTO PREKO DVA ODSTO, DOK SE ZA NAREDNO PETOGODIŠTE (BAREM PREMA MMF-U) PREDVIĐA RAST BDP-A OD 3,5 ODSTO. DALEKO ISPOD ONOG KOJI OBEĆAVA VUČIĆ

Ali, čak i da javne investicije dođu na dve milijarde evra (pet odsto BDP-a), time problem niskog privrednog rasta, odnosno njegovog ubrzanja na “preko pet ili šest odsto”, kako je rekao Vučić, ne bio bio rešen. Jer, u Srbiji su na potrebnom ili blizu potrebnog nivoa samo strane investicije. One su poslednjih godina na sasvim pristojnom nivou od oko dve i po milijarde evra, prošle godine su dostigle čak tri milijarde i mogle bi mirne duše tu da se zaustave. Ali bi morala da se promeni njihova struktura, tj. da ih više bude u složenije privredne poduhvate, recimo u automobilsku industriju, a ne da zapošljavaju uglavnom manuelnu radnu snagu. I, naravno, da građani Srbije ne moraju da ih dodatno plaćaju kroz takozvane državne subvencije od 5-10.000 evra po radnom, mestu.
Međutim ono gde Srbija najviše zaostaje, to su privatne investicije. Trenutno su one oko 10-11 odsto BDP-a, tj. nešto preko četiri milijarde evra. Kada se tome dodaju javne i strane investicije, to znači da su ukupne investicije oko 18 odsto BDP-a. Da bi Srbija ostvarivala brz rast od preko pet ili šest odsto BDP-a, kao što je rekao Vučić, potrebno je da se investicije povećaju na oko 25 odsto BDP-a. Toliko su investirale zemlje centralno-istočne Evrope u već pomenutom decenijskom razdoblju. Kina, na koju Vučić voli da se ugleda, ulaže 45 odsto BDP-a. Ali, daleko je Kina, držimo se Rumunije.
Da bismo, međutim, dostigli Rumuniju, potrebno je povećati privatne investicije za oko 50 odsto, tj. sa 10-11 na 15-16 odsto BDP-a. Ili, u novcu, sa oko četiri na oko šest milijardi evra. Da bi ukupna ulaganja dostigla 10 milijardi evra. Što bi onda mogao da bude osnov za željeni rast od preko pet ili šest odsto.
Ali, kako naterati privatnike da povećaju ulaganja. Kad ih, kao što vidimo, Vučić rasteruje. Ako nemaju odgovarajuću člansku kartu.

ANIN OSMEJAK: U stvari, to je ključni razlog što su investicije poslednjih godina u Srbiji niske i zašto je, posledično, privredni rast nizak. U Srbiji zakoni ne važe. Onaj ko je blizak vlasti – može sve; onaj ko nije povezan s vlašću – ništa ne može.
A koliko je, ne poštovanje nego nipodaštavanje zakona postalo rasprostranjeno, tačnije koliko je zakonitost postala “deveta rupa na svirali”, najbolje je pokazala sama premijerka Ana Brnabić na konferenciji za štampu povodom dvogodišnjice rada Vlade. Naime, na novinarsko pitanje zašto je preko dve trećine direktora u državnom sektoru u “v.d. stanju” i praktično nelegalno na svojim pozicijama, Brnabić je odgovorila da je valjda važnije da su povećane plate i penzije nego da li su rešena tamo neka “administrativna pitanja”. I, očevidno kao znak ponosa što je smislila takav odgovor, krajičkom inače strogog, gotovo namrgođenog lica, prolebdeo je osmejak sličan grču.

NIJE SLUČAJNO AERODROM “MORAVA” U SELU LAĐEVCI KOD KRALJEVA OTVOREN NA DAN NEBESKE SRBIJE, 28. JUNA. VALJDA SE TIME HTELO PORUČITI KAKO, ETO, SRBI I SRPKINJE PONOVO LETE U NEBO. ALI OVOG PUTA NA JEDAN SASVIM DRUGAČIJI NAČIN, PRIMEREN 21. VEKU. BILO JE, MEĐUTIM, NEKE(GORKE) SIMBOLIKE U TOME ŠTO ZA PROSLAVU VIDOVOG DANA I MESTO TOG UZLETIŠTA NIJE IZABRANA DOLINA LABA I SITNICE NEGO IBRA I MORAVE, NEKOLIKO STOTINA KILOMETARA SEVERNIJE

Možete li da zamislite neku privatnu firmu čiji vlasnik ili direktor, svejedno, na pitanje zašto nije ispunio neke zakonske obaveze odgovara – pa valjda je važnije da sam isplatio plate zaposlenima od vaših zakona. Odrapili bi mu novčanu kaznu da se samo puši, ako ga ne bi poslali i u zatvor. Ali, eto, predsednica Vlade misli da ima pravo da krši zakone. I još se time hvali. Ova vlast se, kao što je poznato, uopšte ne ističe u poštovanju zakona, ali tako otvoren prezir prema zakonitosti odavno niko nije pokazao.
Ljudi to, naravno, vide. Može Vučićeva (i Anina?) vlast visokim subvencijama i drugim privilegijama da podmićuje strance da ulažu u Srbiju. Može da uzima kredite i sama investira. Ili da visokim porezima uzima novac od građana i privrede, pa da ga onda deli naokolo, bilo kroz investicije bilo kroz plate i penzije. Ali ono što Vučićeva vlast već godinama ne uspeva, to je da motiviše domaće privrednike da ulažu. I zato su ukupne investicije niske, a stopa privrednog rasta u prethodnih pet godina jedva nešto preko dva odsto, dok se za naredno petogodište (barem prema MMF-u) predviđa rast BDP-a od 3,5 odsto. Daleko ispod onog koji obećava Vučić.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. jul 2019.