Naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše
Očekujem da se onaj anonimni tajkun (ili njegov gostryter, svejedno), koji svakog vikenda piše kolumnu u Danasu,
ogradi od teksta Marije Desivojević Cvetković u istom listu od srede 31. jula.
Mada, ko zna, i tajkuni su ljudi, a sezona godišnjih odmora je u punom jeku.
Ali, dok se on ne javi, da ja ulučim priliku. Naime, gotovo sve što je gospođa
Desivojević Cvetković, viša potpredsednica Delta holdinga, u svom tekstu “I u
agrar mora da se investira” preporučila kao lek za srpsku poljoprivredu – pogrešno
je. A “najpogrešnija” je svojevrsna “sprega” između države i velikih kompanija
koju prepisuje u tom svom receptu.
Najpre o podacima. “Po prinosu pšenice u 2018. godini
(7,5 tona po hektaru) Delta agrar je iznad proseka Evropske unije, SAD-a,
Argentine…”, piše g. Desivojević Cvetković. Pre tačno četiri godine, 30. jula
2015. u kolumni za portal RTV Vojvodine napisao sam sledeće redove: “Nedavno se
u jednom društvu poljoprivrednika poveo zanimljiv razgovor. Žetva pšenice upravo
je bila završena i po medijima su počeli da se objavljuju rezultati. ‘PKB je
ove godine ostvario rekordan prinos od 7,2 tone po hektaru’, javljeno je iz ove
kompanije. ‘Na našim njivama proizvedeno je 8,2 tone po hektaru’, pohvalila se
i Delta.
To je bio povod da neko jednog među okupljenima pita: ‘Pavle, koliko si ti imao
pšenice ove godine’?
‘U proseku oko 11 tona na 200 hektara, a bilo je i parcela sa 12, 13 tona’,
glasio je odgovor.
Drugi je, lalinski otežući, rekao: ‘Ta mi ne merimo po hektaru, ali imao sam
prosečno šest tona po jutru, a ponegde i 7-8 tona’. Ako neko slučajno ne zna,
to znači 10-11 tona po hektaru jer jutro ima oko 0,6 hektara… Tako je kad
paor nema pi-ar”.
Sada mogu da dodam i ovo. U Srbiji ima bar 1.000 poljoprivrednih gazdinstava,
praktično dakle “kompanija”, samo malih, ne velikih, koje imaju 40-50 odsto
veći prinos ne samo od ove ovde pomenute nego i od svih drugih tzv. velikih
kompanija. O tome kako su oni to znali da urade – pitajte njih. I tako je
praktično i u svim drugim delovima poljoprivrede.
Drugo, “niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno
finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi
strategiju i pravac razvoja”, kaže autorka. Dragan Đilas se ne bi složio ni sa
prvom rečenicom, ali ja se s njom slažem. Međutim – država niti treba da pravi
strategiju niti da određuje pravac razvoja. Srbija je puna mrtvih strategija, a
otkad je zacrtano da se podstiče razvoj stočarstva (u) njemu je sve gore. I
malina se lepo razvijala dok neko nije smislio da je to “strateški” proizvod.
Država bi, recimo, trebalo da omogući da srpski seljaci dobiju sredstva iz
evropskih fondova. Ali stotine miliona evra koje Evropa poklanja
poljoprivrednicima Srbije već godinama ostaje neiskorišćeno, praktično propada
zbog nesposobne države. I korumpirane. Koja sad, jelte, treba da napravi lepu i
pametnu strategiju.
A šta bi te pare značile za razvoj srpske poljoprivrede. Pa i za sigurnost, o
kojoj takođe piše g. Desivojević Cvetković. “Ako nešto muči srpskog seljaka,
onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti
dobra već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu. Pitanje
otkupa je takođe ono što može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se
bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom
srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To
znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman
poljoprivrednih proizvoda iz Srbije”.
Možda grešim, ali meni ovo poprilično liči na onu ostap-benderovsku maksimu: “Ideje
naše – benzin vaš”. To je ona “sprega”, odnosno treća krupna stvar u kojoj
greši “viša potpredsednica”. Uzgred,“mali proizvođač u zabačenom selu” u doba
modernih komunikacija – to ne postoji. Na lopti nema zabačenih mesta, sva su
podjednako udaljena od centra.
Važnije od toga, međutim, jeste pitanje zašto Delta – kao i sve druge velike
kompanije, razume se – ne pruži tu sigurnost kome god misli da treba. Pa ako je
to otkup – pošto već poznaje svetsko tržište – onda otkup. Ili dugoročni ugovor
o saradnji, šta god, ko sam ja da ih savetujem.
S tim što, naravno, ne treba to da bude posao rezervisan samo za velike. Ko zna
bolje – tj. ko da bolju cenu i ostale uslove – široko mu polje.
A država onda da radi ono što treba da radi – da se stara o tome da se ugovori
sprovode u delo, da nema prevara, laži, ucena, iznuda, da nema monopola i
kartela, itd.
Jednom rečju, da omogući pravnu izvesnost i sigurnost.
Jer, naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po
zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. avgust 2019.