Monthly Archives: septembar 2019

Laža i paralaža

Država u suficitu, privreda u deficitu – to je osnovna odlika aktuelne ekonomske situacije u Srbiji

Srpsko stanovište

Kada se malo bolje pogleda, glavni Vučićevi protivnici, oni koji opstruišu njegove napore da Srbija konačno postane lider u regionu, ne samo u ekonomiji nego i u društvenim delatnostima, kulturi, nalaze se u njegovoj neposrednoj blizini. Ako Đukanović nije pokazao dovoljnu budnost – on izgleda samo Zorani Mihajlović ništa ne prašta – ako je Orlić bio zauzet opstrukcijom dijaloga sa opozicijom, kako je moguće da su na dužnosti zaspali i uvek na oprezu Martinović i Atlagić.

ŠORMAZ PROTIV VUČIĆA: Da li je posle izbora u Medveđi iko iz (demokratske javnosti) poslao pismo u Brisel, u Evropsku uniju ili u Berlin ili Pariz ili u Njujork, u Ujedinjene nacije da ih obavesti o tome pod kakvim su uslovima ti izbori održani. I da se žali i traži da ti izbori budu poništeni. Da to bude zvanično, sa potpisom i pečatom organizacije, kako god da se ona zvala. Da to ostane negde zapisano, zavedeno i pohranjeno. Da se zna i da ostane trag.
Jer, Medveđa je tog dana bila okupirana. Kolona velikih džipova, kažu 14, sa zatamnjenim staklima, pojedini bez registracija, špartala je gradom sa očiglednom namerom da uplaši građane. A neki debelovrati tipovi sprečavali su slobodno kretanje građana. Lica koja bi se najbolje mogla opisati kao “poznata organima gonjenja” upadala su u državne institucije i neovlašćeno preturala po državnim dokumentima. Doduše, Dragan Šormaz, funkcioner Srpske napredne stranke i narodni poslanik, rekao je da se radi o funkcionerima SNS zaduženim za izbore.”Svaki šraf je u obavezi da radi svoj deo. MAŠINA – zato i meljemo opoziciju”, tako je, od reči do reči, uključujući i velika slova, napisao Šormaz na Tviteru.
Pa, ako su funkcioneri što se kriju iza neprozirnih stakala i što voze kola bez registracije, kao da su ne daj Bože kriminalci koji su krenuli u pljačku. I gde baš svaki funkcioner da ima 120 kila. Jeste da je zlatno doba, ali nije zdravo…
Jasno je, naravno, o čemu je tu reč. Kao što je jasno da u takvoj situaciji slobodno izjašnjavanje građana nije moguće; oni gledaju kako da izvuku živu glavu, ne misle kako će da glasaju. Dakle, u Medveđi nije bilo slobodnih izbora. Ti izbori su pokradeni. I nema sumnje da to zna i Aleksandar Vučić. A ako to zna, onda zna i da u stvari nema podršku naroda. I da bez sile, u ovom ili onom obliku, nekad u vidu štangle, drugi put “molotovljevog koktela”, treći put ucene, četvrti mobinga, itd., da ne nabrajamo dalje – ne može da vlada. Toliko je puteva i pruga izgradio, a Srbi opet nezadovoljni.

VESIĆ PROTIV VUČIĆA
: Kako god, Vučić, nema sumnje, namerava večno da vlada. Ali, kao što vidimo, u Srbiji ni granit nije večan. Kada je početkom avgusta obilazio radove na Trgu Republike, Vučić je ushićeno rekao: “Ovo izgleda divno. Kažu da je ova kocka oko 25 kilograma, to su kvalitetne i dobre ploče. Hoće li vozila, autobusi, automobili koji ovuda budu prolazili, hoće li da unište ovu kocku? Neće, ne može”. Posle mesec dana, nakon što je Trg “55 dana pre roka” svečano otvoren i pušten u saobraćaj, ispostavilo se da upravo taj deo Trga koji je trebalo da “traje večno” već posle dve nedelje mora da se radi ponovo. Izvođačima radova, austrijskoj firmi Štrabag (da nema ona neke veze sa onim kriptofašistom Štraheom, u čiju su korist Vučićevi politički prijatelji išli da lobiraju kod srpskih građana u Beču) dat je novi rok od 40 dana da sve ponovo urade. Što znači da i pored neverovatno dugog roka od preko godinu dana, koji je dobila na početku, radovi neće biti završeni na vreme nego sa zakašnjenjem. Što će građane dodatno koštati, nešto u živcima zbog novog maltretiranja, a nešto u dinarima, pošto će dodatni radovi, kako je izjavio šef odborničke grupe SZS u Skupštini Beograda Nikola Jovanović, koštati dodatnih (na dosadašnjih 10 miliona evra) 34 miliona dinara.
Vesiću se, međutim, mora odati jedno priznanje. Ako se on usudio da tako masno slaže i izblamira Vučića, onda je pokazao popriličnu hrabrost. Osim ako laž nije bila Vučićeva ideja, a Vesić je samo kao dobar vojnik morao da posluša naređenje. Priznajemo da ovo deluje malo sumanuto, ali u današnjoj Srbiji to ne znači da nije i realno.
Ko je tu koga (prvo) nasamario, Vesić Vučića ili Vučić Vesića, nije ni važno. Bitno je da su nasamareni građani, koji iz svojih džepova plaćaju i Vučićevo i Vesićevo (masno) laganje.

KADA SE MALO BOLJE POGLEDA, GLAVNI VUČIĆEVI PROTIVNICI, ONI KOJI OPSTRUIŠU NJEGOVE NAPORE DA SRBIJA KONAČNO POSTANE LIDER U REGIONU, NE SAMO U EKONOMIJI NEGO I U DRUŠTVENIM DELATNOSTIMA, KULTURI, NALAZE SE U NJEGOVOJ NEPOSREDNOJ BLIZINI. AKO ĐUKANOVIĆ NIJE POKAZAO DOVOLJNU BUDNOST – ON IZGLEDA SAMO ZORANI MIHAJLOVIĆ NIŠTA NE PRAŠTA – AKO JE ORLIĆ BIO ZAUZET OPSTRUKCIJOM DIJALOGA SA OPOZICIJOM, KAKO JE MOGUĆE DA SU NA DUŽNOSTI ZASPALI I UVEK NA OPREZU MARTINOVIĆ I ATLAGIĆ 

VULIN PROTIV VUČIĆA: Kada je već o vojnicima reč, o čemu ćemo nego o ministru vojnom. Pošto je za dve nedelje obavio ono za šta je običnim ljudima potrebno godinu dana i odslužio vojni rok – nije poznato, možda je bio proglašen i primernim vojnikom – Aleksandar Vulin je postao rezervni vojni starešina. Doduše – počasni. Ali je zato dobio pravu figuricu “Cara Lazara”. I jedno i drugo zbilo se na “obeležavanju 100 godina od osnivanja Organizacije rezervnih vojnih starešina Srbije” u nedelju 15. septembra u Kruševcu.
Tom prilikom – u tome je poenta – Vulin je “izjavio da svi građani treba da budu spremni da služe svojoj državi”, to jest “da se bore za svoju zemlju i da se pripremaju za odbranu svoje zemlje”. Istina, Vulin je dodao da “to ne znači samo vojska, to ne znači samo oružje”, ali je ipak najviše insistirao na vojničkoj tradiciji. “Srpski narod je, kao narod vojničkih pobednika, pobeđivao zato što niko nije mogao da razluči gde prestaje narod, a gde počinje vojska. Zato je i bio nepobediv”, rekao je Vulin. Sve laž do laži, što bi rekao Desimir Tošić. Naravno “srpski narod je pobeđivao”, ali je znao i te kako i da izgubi. Da ne idemo dalje u istoriju, setimo se samo ne tako davnih devedesetih, kada je Aleksandar Vulin iz sve snage potpirivao vatru, a onda kad je buknula pobegao jer je bio – nesposoban. Tek smo posle videli na šta je sve sposoban. Pa tako i sad – da “iz mrtvih” izvuče organizaciju koja, međutim, kako je rekao njen predsednik Milojko Nikolić, “okuplja 88 organizacija sa više od 17.000 članova, koje pokrivaju čitavu teritoriju Srbije”. Vrlo respektabilna armija glasača, zar ne. Tako da je na kraju “predsednik Nikolić” od “ministra Vulina” sasvim opravdano dobio Plaketu Ministarstva odbrane. Koju će tek imati da zasluži.
Zaslužio, ne zaslužio, predstavlja to još jedan korak u militarizaciji srpskog društva sa jednog od najviših “komandnih visova” u državi.

MAJA PROTIV VUČIĆA: Drugi korak napravljen je sa još višeg mesta. Doduše, pre nego što će “iskoračiti”, Maja Gojković je sa mesta predsednice Skupštine “sišla u klupe” i predlog iznela kao “obična poslanica”, ali nema sumnje da to nije bio čin “ličnog kreativnog mišljenja” nego partijski zadatak s vrha. A Maja je tu samo poslužila kao “opitni kunić”. Elem, govoreći o Zakonu o patentima, Gojković je rekla da Srbija “mnogo ulaže u zdravstvene radnike, u obrazovanje naučnika, a oni posle odu”, te da zbog toga država treba da “pooštri uslove” za odlazak kadrova u koje ulaže.
Tako je “na mala vrata” i “ispod žita” najavljena mogućnost da se pojedinim profesijama zabrani, ograniči, oteža odlazak u inostranstvo. Maja je spomenula zdravstvene radnike jer su oni trenutno možda najbolnija tačka, ali nema sumnje da embargo ne bi mogao da važi samo za njih nego bi morao da se odnosi, recimo, i na – sportiste. Jer ako država – direktno i indirektno: preko (para)državnih firmi i parama iz budžeta – finansira sportske klubove, ako gradi sportske hale i stadione (evo sad će uložiti 120 miliona evra u šest stadiona), to znači da je ona uložila i u određene sportiste. Iz čega sledi da bi i sportisti podlegali zabrani (u kojoj god meri da ona bude sprovedena) odlaska u inostranstvo. Izgleda da Majin nalogodavac o tome nije mislio. Što opet ne znači da, ma koliko bilo stupidno, neće biti realizovano. Ako ne u ovom slučaju, onda u nekom drugom, ako ne na ovaj, onda na neki drugi način.
Nije stvar samo u tome što je to duboko protivustavno. Problem je što to pokazuje “majnd set”, što bi rekao Sergej Trifunović, ove antinarodne vlasti. To je logika prohibicija, restrikcija, restauracija, destrukcija. Ali, najvažnije, to je antievropska logika, to je logika “zatvorene države” i uhapšenog društva u kojima napreduje jedan i oni oko njega, a ostali… hm, koji ostali? Ostali su još samo oni koji moraju, a uskoro će i oni otići.
Možda Kinezi i neće da izvoze svoj sistem i političku i ostalu ideologiju, ali šta mogu, kad smo mi navalili da uvozimo.

MALI PROTIV VUČIĆA: Država u plusu, privreda u minusu. Ministarstvo finansija, naime, na čelu sa Sinišom Malim, do kraja avgusta (umesto planiranog manjka od oko 14 milijardi) ostvarilo je višak u državnoj kasi od 46,4 milijarde dinara. Sa druge strane, industrijska proizvodnja za sedam meseci – što je poslednji raspoloživi podatak – manja je od prošlogodišnje u istom razdoblju za 1,3 odsto. Pad u prerađivačkoj industriji iznosi 1,4 odsto.
Pored industrije “kleca” i poljoprivreda. Naime, bruto domaći proizvod u poljoprivredi ostvaren u drugom tromesečju manji je pola procenta nego u istom razdoblju prethodne godine. Rast, u stvari, vuče građevinarstvo (plus od 16,8 odsto) iako je dobar deo tih radova i nepotreban i preskup (izgradnja stadiona, rekonstrukcija trgova i ulica itd.) i, po svemu sudeći, glavni cilj mu je da napumpa stopu privrednog rasta i tako sakrije pogubne efekte tekuće ekonomske politike. Sve je to, naravno, bilo malo, pa je posle mnogo natezanja BDP u drugom tromesečju naguran na 2,9 odsto (a i prvobitna procena za prvi kvartal od 2,5 odsto povećana je u međuvremenu na 2,7 odsto), što je ipak još uvek daleko od za 2019. planiranih 3,5 odsto. A naročito daleko od prošlogodišnjeg rasta BDP-a od 4,2 odsto.
Ovakvi trendovi negativno su se odrazili na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz za sedam meseci (10,1 milijarda evra) jeste porastao 7,2 odsto, ali je uvoz (13,7 milijardi evra) porastao 10,4 odsto u odnosu na isto razdoblje prošle godine. To je dovelo do povećanja deficita na 3,6 milijardi evra, što je čak 20 odsto više nego prošle godine u isto vreme.

TO JE ANTIEVROPSKA LOGIKA, TO JE LOGIKA “ZATVORENE DRŽAVE” I UHAPŠENOG DRUŠTVA U KOJIMA NAPREDUJE JEDAN I ONI OKO NJEGA, A OSTALI... HM, KOJI OSTALI? OSTALI SU JOŠ SAMO ONI KOJI MORAJU, A USKORO ĆE I ONI OTIĆI 

Glavni uzrok skromnog rasta izvoza i znatno većeg rasta uvoza nalazi se u deviznoj politici, odnosno u precenjenom dinaru i potcenjenom evru. Ovakvo “veštačko održavanje kursa dinara”, s jedne strane, povećava bruto domaći proizvod u evrima, a sa druge strane smanjuje učešće javnog duga u BDP-u, pa se tako ekonomski rezultati vlasti čine boljim nego što stvarno jesu.
Povećanje uvoza, ma koliko u suštini bilo loše za srpsku ekonomiju, zapravo dobro dođe aktuelnoj vlasti jer povećava prihode od carina i PDV-a. Pa tako država ostvaruje višak i može da povećava plate u javnom sektoru. A to povećanja plata – koje će u javnom sektoru od 1. novembra, kako je najavila premijerka Ana Brnabić, iznositi od osam do 15 odsto, a i u privatnom se, zbog nedostatka radne snage, kreće oko 10 odsto – znatno je veće i od rasta produktivnosti i od rasta proizvodnje, zbog čega će imati nepovoljne efekte po konkurentnost privrede Srbije na međunarodnom tržištu. A bez snažnog rasta izvoza nema ni snažnog rasta proizvodnje; Srbija po rastu BDP-a ostaje zakovana za dno liste među zemljama centralne i istočne Evrope.
Nije sporno da pojedini delovi javnog sektora zaslužuju povećanje plata, recimo medicinsko osoblje, ali uz njih se “šlepaju” mnogi koji ne zaslužuju povećanje, bar ne tako “đuture”. Umesto da se manji deo viška para u državnoj kasi raspodeli pažljivo, štedljivo i selektivno, a da se veći deo tog viška iskoristi za smanjivanje poreza, ministar Mali je najavio smanjenje dažbina na plate od iduće godine za svega jedan procentni poen, tj. sa 62 na 61 odsto. Ako je u izvesnom smislu fer da se, pošto su javne finansije dovedene u red, ukine “vanredno stanje” u državnom sektoru, to još više važi za privatni sektor. Jer on, prvo, nije ni bio kriv za kolaps javnih finansija, a drugo, i važnije, privatni sektor je zapravo na svojim leđima izneo fiskalnu stabilizaciju. Pošto je državna kasa “sanirana” ne zahvaljujući štednji nego pre svega zahvaljujući povećanim poreskim prihodima, odnosno povećanom zahvatanju od privrede i građana. Najpre, to pokazuju podaci – prosečna poreska stopa od 2012. do 2017. porasla je 13,6 odsto. Drugo, računice pokazuju da su državni prihodi za poslednje četiri godine (2015-2018) u odnosu na 2014. ukupno porasli 1.100 milijardi dinara, odnosno blizu 10 milijardi evra.
I najjače bi to slomilo, ali ne i Vučića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. septembar 2019.

Srbija u tranziciji kasni četvrt veka

Ono što je ljudima najvažnije, a to je njihov životni standard, zavisi upravo od toga koliko je suštinski sprovedena tranzicija

Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libeka

Zašto Srbija zaostaje? Da li je za to kriva tranzicija ili izostanak tranzicije? Prvo je uobičajeno mišljenje u Srbiji; drugo zastupa sagovornik Novog magazina Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba (Libek), koji je nedavno o tome objavio zanimljiv članak.
“Evropska banka za obnovu i razvoj od početka devedesetih godina prati proces tranzicije u zemljama centralne i istočne Evrope”, objašnjava na početku Gajić izvore komparacije. “Napravili su neku vrstu skale koja meri koliko je tranzicija napredovala u svakoj od tih zemalja. Ja sam uzeo šest najvažnijih oblasti – liberalizacija cena, liberalizacija spoljne trgovine i devizne politike, privatizacija malih i srednjih preduzeća, privatizacija velikih preduzeća, upravljanje preduzećima i antimonopolska politika – i poredio gde se danas nalazi Srbija i gde se nalaze ostale zemlje. Otprilike možemo da kažemo da su u gotovo svim zemljama u tranziciji inicijalne reforme, početkom devedesetih, bile veoma duboke, korenite i suštinske, tako da se skor tih zemalja za nekoliko godina povećao na 3-3,5 na skali od jedan do 4,3, što je maksimalan broj poena i označava način poslovanja kao u razvijenim zemljama zapada. Sa druge strane, Srbija je cele devedesete prespavala, pa smo znatno bolju startnu poziciju, koju nam je u nasleđe ostavila Jugoslavija, vrlo brzo prokockali”.

Da kažemo nešto o pojedinim kriterijumima, recimo, u Srbiji se vrlo loše govori o privatizaciji, kakve smo tu rezultate postigli?
U slučaju malih preduzeća zapravo i nismo toliko loši, štaviše, ostvaren je značajan napredak jer je većina malih i srednjih preduzeća privatizovana. Međutim, država je i dalje vlasnik velikog broja preduzeća na ovaj ili onaj način. Recimo, Srbijagas je vlasnik Toze Markovića u Kikindi ili, sa druge strane, PIO fond i različite državne institucije takođe su vlasnici akcija u manjim preduzećima. Dakle, kod nas proces privatizacije još uvek nije završen. Procenjuje se da u preduzećima u restrukturiranju još uvek radi 39.000 ljudi. To uopšte nije mali broj kad se posmatra ukupan broj zaposlenih u industriji. Mnogo manji napredak je, zapravo, u oblasti velikih preduzeća. Tu se pre svega misli na nekoliko preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na slobodnom tržištu, kao što su Telekom, Komercijalna banka, Dunav osiguranje. Povrh toga, imamo i javna preduzeća u koja čak nisu uvedeni ni bilo kakvi standardi korporativnog upravljanja, osim na papiru. Njima vladaju politika i partije, a ne poslovno iskustvo i biznis planovi.

Koja su ta preduzeća?
EPS, Pošta Srbije, itd. Dakle, u oblasti privatizacije velikih preduzeća u Srbiji još uvek nije napravljen dovoljan iskorak. ČEZ, najveći proizvođač struje u Češkoj, privatna je kompanija.
 
A kad se radi o kriterijumu upravljanja preduzećima, šta je tu bilo ključno u merenju?
Tu je, zapravo, reč o tome kakvi su standardi u donošenju poslovnih odluka i postavljanju menadžmenta. Propisuje li ministarstvo dekretom ko je direktor nekog javnog preduzeća ili član njegovog upravnog odbora i, sa druge strane, postoji li manji ili veći uticaj politike u donošenju odluka menadžmenta. Srbija tu jako loše stoji. Sa druge strane, ni ostale zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi koje su prošle tranziciju još uvek nisu dostigle standard zapadne Evrope, i one prilično kaskaju, ali mi smo slabiji od njih.

A oblast antimonopolske politike?
Ovi indikatori mere da li postoji nezavisna institucija koja se bavi politikom zaštite konkurencije i koliko je zapravo ona efikasna u svom radu. Mi imamo vrlo loše rezultate sve do 2005, kad je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije. Međutim, ostaje zamerka da njen rad nije dovoljno efikasan, da su njene odluke ili spore ili da nisu u skladu sa evropskim pravilima.

Gde je Srbija najslabija kad se uzme svih šest kriterijuma?
Mislim da smo najslabiji ne samo po ovom indeksu nego i kada posmatramo ostale izvore informacija, pre svega u oblasti upravljanja javnim preduzećima i u oblasti zaštite konkurencije. U stvari, ovo drugo možemo da ostavimo po strani zato što kad imamo slobodnu trgovinu, pa ne zavisimo od lokalnog ponuđača nego ipak možemo da kupimo nešto što dolazi iz inostranstva, čak i da naručimo preko interneta, to možda za veliki broj ljudi i nije nešto presudno. Ali poslovanje državnih preuzeća utiče na sve nas. Mi imamo situaciju da kada javno preduzeće posluje dobro, onda zapravo dolazi do povećanja broja zaposlenih i da povećanja plata, ali kad preduzeće posluje loše, to zapravo pada na teret svih građana. Pored toga što plaćamo više cene njihovih usluga, mi moramo i preko budžeta i poreza da im dajemo subvencije kako bi oni, zapravo, mogli da posluju.

Na kraju, kakav je vaš zaključak?
Zaključak je da se Srbija danas nalazi tamo gde su najuspešnije zemlje u tranziciji bile 1995. Međutim, glavni zaključak do kojeg sam došao jeste da tranzicija može da bude dobra stvar. Može da bude i loša za privredu neke zemlje, ali to opet sve zavisi od prirode same tranzicije. Mislim da je pogrešno govoriti da je tranzicija svuda loša, kad mi vidimo odmah, bukvalno malo severnije na granicama oko nas kako se živi u zemljama kao što je Mađarska, Češka i Poljska, gde su zapravo plate visoke, gde standard raste. Minimalna plata u Poljskoj je 500 evra, što je više nego što je prosečna zarada u Srbiji. Prosečna zarada u Poljskoj je 1.000 evra. To sigurno nije zato što je tranzicija loša nego, naprotiv, što je Poljska uspela da sprovede tranziciju do kraja. Sa druge strane, pošto smo kasnili i pošto nismo hteli da radimo sve ono što je radila Poljska pre nas, mi smo zapravo ostali negde u limbu. Dakle, mi sada živimo samo posledice svih onih odluka koje su donošene u prošlosti. Em što je Srbija kasnila deset godina za drugim zemljama nego i te naše reforme nisu bile toliko brze i dubinske da bismo uopšte mogli da se približimo drugim zemljama u tranziciji. I kad pogledamo po regionima, najdalje su odmakle baltičke zemlje – Estonija, Letonija, Litvanija. Za njima je odmah ovih pet zemlja iz centralne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija. Za njima kaskaju Hrvatska, Bugarska i Rumunija kao najnovije članice Evropske unije i tek posle za njima ide red ovih zemalja takozvanog zapadnog Balkana – Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija i Makedonija. I kada pogledamo visinu prosečnih plata, one u potpunosti prate ovaj redosled. Najviše plate su u Estoniji, njih prate Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovenija itd. U narednom ešelonu su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, koje nisu mnogo naprednije od nas. Na kraju ostaje poslednji ešelon sa zemljama iz našeg regiona. Interesantno je, zapravo, da ono što je ljudima najvažnije, a to je kakav je njihov životni standard, upravo prati to koliko je dubinski bila sprovedena tranzicija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. septembar 2019.

Sikter

Reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”

Ne znamo za svet, ali reč godine 2019. u Srbiji biće – sikter.

“Vi, stranci, dobrodošli, dragi ste nam gosti, a da srušite Srbiju da dobiju vlast oni koji nisu dobili narodno poverenje – sikter, od toga nema ništa. Srbija će da čuva svoju slobodu, nezavisnost i suverenitet”. To je u nedelju 1. septembra na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke rekao (njen) predsednik Aleksandar Vučić, uz, kako su javili mediji, “gromoglasan aplauz prisutnih u hali Pinki u Zemunu”

Pre manje od pola godine Vučić je “sikter” poručio kosovskim Albancima. “Sikter s tim papirom bando iz Prištine”, rekao je 8. marta na mitingu u Sremskoj Mitrovici, u okviru političke kampanje Budućnost Srbije.

“Sikter” je, naravno, turcizam, tačnije turska reč, izuzetno uvredljiva, kojom se želi poniziti onaj ili oni kojima je upućena i koja bi se najplastičnije mogla prevesti kao “marš, stoko”. Ili “odbij, marvo”, tako nekako.

Ali očigledno, reći to (samo) “Šiptarima”, za Vučića nije bilo dovoljno. Da bi održao borbenu gotovost svojih jedinica, on stalno mora da dodaje gas, pa je “poruku” sikter morao da proširi na još veći krug ljudi.

Naravno, to što se na udaru odmah našla opozicija nije nikakvo iznenađenje. Vučić je u pogledu kvalifikacija koje upućuje političkim protivnicima odavno prestao da se kontroliše. Zaštićen potpunom pravnom neodgovornošću, on sipa uvrede, ničim potkrepljene optužbe i klevete bez mere i računa. Prosto kao da padne u trans i nema sile koja može da ga obuzda.

Ipak nije bilo očekivano da će se na isti način poneti i prema svekolikoj tzv. međunarodnoj zajednici. Na prvi pogled izgleda da je to “sikter” strancima upućeno greškom. Odnosno, da je posledica nepreciznosti koja se javlja kada se govor manje-više improvizuje, a ne čita unapred pripremljeni tekst u kojem je svaka reč pažljivo odmerena. Ili ga je zanela okupljena masa, pa mu se omaklo u nastupu strasti. Tačno je verovatno i jedno i drugo, ali to ne znači da nije došlo iz dubine duše. Jer, razumljivo je da i Vučiću – ma kako jak i spreman na svaku žrtvu za dobro Srbije bio – mora da se smuči od tolikog ulagivanja Putinu, Trampu, Merkelki, Makronu, Đinpingu, Orbanu, Erdoganu… I da poželi da im svima kaže “sikter, bre, Srbija je moja, ima da radim šta hoću”.

Kao što već radi sa svojom strankom. Jer, u stvari, mada ne tako direktno, Vučić je “sikter, bre” uputio pre svega članovima i funkcionerima svoje partije. Pošto im je poručio da će bar polovina njih biti smenjena. A kao vrhunac poniženja, da ne bi on prljao ruke, nije rekao čijim radom nije zadovoljan nego je njima samima ostavio da sprovedu samo/kritiku i da se razvrstaju na one koji otpadaju i one koji ostaju.

Stvar je odmah shvatio Vulin, valjda mu je to baba Jula usadila u karakter, pa se prvi posuo pepelom i “revidirao”.

Kao i obično, reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.

Poverenje ili podozrenje

Politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, koju Srbija vodi pod Vučićem, na svim stranama umesto poverenja izaziva podozrenje. Nepoverenje pak svaku vrstu veza, pa i poslovnih, s tom zemljom čini visoko rizičnim. To smanjuje ulaganja i usporava društveni razvoj

Između Evropske i Evroazijske unije

Knez Miloš Obrenović bio je poznat kao snishodljiv prema stranim silama, a surov i bezobziran prema domaćem stanovništvu. Dajući auto-putu od Obrenovca do Čačka ime “Miloš Veliki” – iako isto ime nosi i jedna od glavnih beogradskih ulica – Aleksandar Vučić je očigledno želeo da afirmiše taj i takav karakter, odnosno tu i takvu “politiku”. Politiku, zapravo, kakvu on vodi praktično od dolaska na vlast 2012/2013. Pa se sad setio da ne bi bilo loše da joj da i “istorijski” legitimitet.
Problem s tom politikom je, međutim, u tome što protokom vremena izaziva sve više sumnji i rezervi; ljudi vas procene kao nepouzdanog saveznika i neiskrenog partnera.

MALI RUSKI TROJANSKI KONJ: Upravo to se dogodilo ovih dana. Uoči sastanka ministara spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana s kolegama iz Evropske unije, Miroslav Lajčak iz Slovačke uputio je vrlo oštre reči na račun spoljne politike Beograda. Povod je, naravno, pristupanje Srbije Evroazijskoj ekonomskoj uniji, što bi trebalo da bude ozvaničeno 25. oktobra. Kako su izvestili mediji, najavljeno potpisivanje trgovinskog sporazuma sa “proruskom grupacijom” Lajčak je ocenio kao “zbunjujuće” i poručio da se “ne može ići u više pravaca istovremeno”. ”Ako ste ozbiljni u svojoj evropskoj orijentaciji, onda pratite političke izbore koji vas tome približavaju. Ovaj korak nije jedan od tih”, rekao je slovački šef diplomatije.
Dejvid Mekalister, predsednik spoljnopolitičkog komiteta u Evropskom parlamentu i donedavni izvestilac za Srbiju, bio je, moglo bi se reći i u skladu sa svojom funkcijom, nešto blaži. On je za Radio Slobodna Evropa rekao da bi tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini EAEU i Srbije trebalo da bude u skladu sa obavezama Beograda koje proizlaze iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno, morao bi da obuhvati “izlaznu klauzulu koja garantuje da Srbija može da otkaže sporazum do dana pristupanja u EU”.
“Srbija treba da obezbedi kompatibilnost svih svojih sporazuma o trgovini, investiranju i ekonomskoj saradnji, i druge relevantne sporazume, s pravnom tekovinom EU”, rekao je Mekalister.
Evropska komisija se istim povodom samo oglasila saopštenjem u kojem je rečeno da će Srbija morati da raskine novi trgovinski sporazum sa ruskom Evroazijskom ekonomskom unijom kada se pridruži Evropskoj uniji.
Iako reakcije koje dolaze iz Brisela mogu da deluju umirujuće, čak i ako to jesu, one su zapravo manje važne. Srbija, naime, treba da stekne poverenje ne samo organa i funkcionera Evropske unije nego, još više i pre svega, njenih članica. A nije nikakva tajna da veliki broj njih Srbe doživljava kao “male Ruse”, a Srbiju kao ruskog trojanskog konja.

UKUPNA ROBNA RAZMENA SRBIJE SA EAEU PROŠLE GODINE IZNOSILA JE 3,4 MILIJARDE DOLARA (IZVOZ JE BIO MILIJARDU I 100 MILIONA DOLARA, A UVOZ 2,3 MILIJARDE USD), ŠTO JE SVEGA SEDAM ODSTO UKUPNE SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE (45 MILIJARDI DOLARA), A SA EU GOTOVO DVE TREĆINE (28,5 MILIJARDI USD)

U situaciji kada se Putinova Rusija pojavljuje ne samo kao politički prijatelj nego i kao finansijer onih političkih snaga, ekstremno nacionalističkih, unutar same Evropske unije, čiji je cilj njeno rasturanje i uništenje (Nacionalni front u Francuskoj, Liga sever u Italiji, Alternativa za Nemačku, Slobodarska partija Austrije, Fides u Mađarskoj, Zlatna zora u Grčkoj, da pomenemo samo najistaknutije), Srbija kao najveći prijatelj Rusije u Evropi nikome ne može ulivati poverenje. I onda uopšte neće biti iznenađenje ako u času odluke o prijemu Srbije u “evropsku porodicu naroda” – ako do toga ikada zaista i dođe – mnogi budu pružali (manje ili više tvrdokorni) otpor.
Da će sporazum Evroazijske ekonomske unije o slobodnoj trgovinskoj zoni sa Srbijom biti potpisan u oktobru ove godine, najavila je 11. aprila u Moskvi Veronika Nikišina, članica Odbora Evroazijske ekonomske komisije. Oglasio se i tadašnji ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin, koji je na svom tviter nalogu napisao da su pregovori sa Srbijom završeni i da je pokrenuta procedura da sporazum o slobodnoj trgovinskoj zoni bude potpisan u oktobru.
Pregovori su, zapravo, završeni mesec dana ranije. Naime, 12. marta je objavljeno da su potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić i ministarka trgovine Evroazijske unije Veronika Nikišina u Moskvi usaglasili konačan tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Kako je saopšteno tom prilikom, poslednjom “rundom razgovora rešena su sva sporna pitanja u pregovorima koji traju od 2016”.

FIJAT NA CRNOJ LISTI: Sam Ljajić je pak rekao da “nismo dobili sve što smo hteli, ali ćemo imati više robe na bescarinskom režimu nego što smo imali dosad. Tako će naši proizvođači moći da u neograničenim količinama izvoze sve vrste voćnih rakija, kao i sve vrste ovčijeg i kozijeg sira. Osim toga, dobili smo i kvotu od 2.000 tona za izvoz cigareta, kao i kvotu za 87.500 litara vinjaka i 400 tona polutvrdog i tvrdog kravljeg sira. Inače, ostale vrste kravljeg sira već se nalaze na bescarinskom režimu. Pored navedenih, novi sporazum sadrži i druge elemente koji će u velikoj meri smanjiti operativne troškove uvoza i izvoza, što će našim proizvođačima omogućiti da budu konkurentni na tržištu Evroazijske unije od preko 180 miliona ljudi”, pohvalio se ministar trgovine.
Kada se kaže da će ovaj sporazum omogućiti Srbiji da u pet zemalja članica Evroazijske unije – Rusiju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju – izvozi 99,5 odsto proizvoda bez plaćanja carina, to onda stvarno deluje korisno. Ali, kad se uzme u obzir da i dalje na ovo tržište neće moći ni jedan jedini “fijat 500” iz Kragujevca, stvari počnu da dobijaju drugačiji izgled. Ispada da se tri godine pregovaralo oko vinjaka i sira.
Ako se tome doda da je ukupna robna razmena Srbije sa EAEU prošle godine iznosila 3, 4 milijarde dolara (izvoz je bio milijardu i 100 miliona dolara, a uvoz 2,3 milijarde USD) što je svega sedam odsto ukupne spoljnotrgovinske razmene (45 milijardi dolara), a sa EU gotovo dve trećine (28,5 milijardi USD), onda se zaista čini da Srbija “kolje vola zbog kilo mesa”.
Možda, međutim, Lajčak ne bi bio tako oštar, da Srbija ne preduzima još niz poteza koji su u koliziji s politikom Evropske unije. Činjenica da se ona nije pridružila merama EU prema Rusiji čak je i manje važna. Srbija je, recimo, član Evropske energetske zajednice, ali mnoge njene odluke i propise, naročito one koji se odnose na gasovode, ne poštuje.
Na najosetljivijem – pitanju bezbednosti raskorak je još veći. Srbija je, naime, vrlo blisko povezana sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, koja se bazira na bezbednosno-vojnoj saradnji. Članice ovog saveza, nekom vrstom relikta Varšavskog pakta, jesu Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan. Zajedno sa Avganistanom Srbija – treba li reći kao jedina evropska zemlja – ima status posmatrača.

DAČIĆEVA ODBRANA: Da, na kraju, to pokušamo da objasnimo ovako: ako jedan čovek ima dvojicu komšija koji su u zavadi, ali on ide kod obojice i s njima se podjednako druži, hoće li to kod zavađenih izazivati više poverenja ili podozrenja. Da li će ga oni smatrati iskrenim prijateljem ili nekim ko, u skladu sa izrekom “dok se dvojica svađaju treći koristi”, pokušava da profitira na tom njihovom sukobu. U svakom slučaju, obojica će ga držati na distanci i neće s njim ulaziti ni u kakve ozbiljnije aranžmane.
Zato ministar spoljnih poslova Ivica Dačić greši kada, odazivajući se na Mekalisterovu opomenu i pokušavajući da odbrani Vučića od navedenih prigovora, kaže da “nije reč o tome da Srbija želi da postane član Evroazijske unije već da štiti državne, nacionalne i ekonomske interese”.

MILOŠ OBRENOVIĆ JE BIO POZNAT KAO SNISHODLJIV PREMA STRANIM SILAMA, A SUROV I BEZOBZIRAN PREMA DOMAĆEM STANOVNIŠTVU. DAJUĆI AUTO-PUTU IME “MILOŠ VELIKI”, VUČIĆ JE ŽELEO DA AFIRMIŠE TAJ I TAKAV KARAKTER, ODNOSNO TU I TAKVU “POLITIKU”. POLITIKU KAKVU ON VODI OD DOLASKA NA VLAST 2012/2013.

Doduše, postoji u srpskom narodu i ona izreka da “umiljato jagnje dve majke sisa”, ali se ona vrlo teško može primeniti na međunarodne odnose. Štaviše, iskustvo pokazuje da tu pre važi pravilo da se onome ko hoće da sedi na dve stolice – na kraju izmaknu obe.
Kao što je poručivala ona stara reklama za Narodnu banku: “Sve je u poverenju”, u svakom odnosu, pa i poslovnom, ključna je stvar poverenje. Poverenje ne samo u konkretnog poslovnog – da to uzmemo u fokus – partnera nego i u zemlju iz koje dolazi. Odnosno, da bude jasan i pouzdan pravni, politički, ekonomski okvir u kojem ta zemlja obitava. Jer to smanjuje poslovne rizike. Ako se neka zemlja nalazi ni tamo ni ovamo, ako se nešto stalno predomišlja, pa ide čas na jednu, čas na drugu stranu, prelazi iz jednog u drugi tabor, ta i takva zemlja postaje rizična za poslovanje.
I – da ne bude zabune – ovo se ne odnosi samo, pa ni pre svega, na strance, tj. na strane firme i tzv. strane investitore. Jer, odgovarajućom “politikom” – tako što će im davati specijalni tretman i povlašćeni status, što će ih na jedan ili drugi način, direktno ili indirektno, podmićivati – neka zemlja može čak i da privuče znatan broj stranih kompanija. Ono što se, međutim, ne može – pa ne može to, kao što se vidi, ni Aleksandar Vučić – na taj način ne možete privući domaće investitore. I zato su u Srbiji strane investicije visoke, oko dve i po milijarde evra, takoreći su na maksimumu, dok su domaća ulaganja niska. I ako baš nisu na minimumu, onda su svakako znatno ispod potrebnih. Kreću se oko četiri do pet milijardi evra, a trebalo bi da budu gotovo dvostruko veća – oko osam milijardi evra.
Posledice su očigledne. Privredni rast koji Srbija ostvaruje za vreme Vučićeve vladavine među najnižima je u centralno-istočnoj Evropi. Tačnije, od 17 zemalja CIE, u razdoblju od 2012. do 2018, samo je Hrvatska, sa prosečnim rastom od 1,8 odsto, gora od Srbije, koja je imala rast od 2,1 odsto. Lanjski (relativno) visoki rast od 4,2 odsto, kako odmiče 2019, sve više se pokazuje kao – eksces. U prvom tromesečju ove godine bruto domaći proizvod povećan je samo 2,5 odsto – daleko ispod planiranih 3,5 odsto – dok je u drugom tromesečju bio takav da Zavod za statistiku nije ni smeo da objavi podatke.
Tako da je politika koju Srbija pod Vučićem sprovodi poslednjih godina, politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, a sve pod firmom zaštite nacionalnih interesa, zapravo duboko suprotna nacionalnim interesima jer vodi ekonomskom, a onda i svakom drugom zaostajanju zemlje.

Nastanak EAEU

Predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je još 2005. rekao da je raspad SSSR-a bio “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”, ideju o formiranju Evroazijske unije prvi put je izneo 2011. Na kritike da pokušava da oživi Sovjetski Savez, Putin je u oktobru 2011. rekao da će Evroazijska unija biti “izgrađena na iskustvima Evropske unije i drugih regionalnih koalicija”. Ugovor o formiranju unije Rusija, Kazahstan i Belorusija potpisale su 2014, a stupio je na snagu 1. januara 2015. Uniji su se nekoliko meseci kasnije pridružile Jermenija i Kirgistan, a zatim su potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini sa Iranom, Vijetnamom i Kinom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.