Daily Archives: 13.12.2019

Panika na Andrićevom vencu

PEŠČANIK, ,
Jedno je proizvodnja i prodaja oružja “tamo nekima”, da se oni tamo ubijaju, a proizvodnja i prodaja droge ovde, našoj deci, da se od njih prave narkomani, nešto je sasvim drugo

Vučevićeva tužba stigla je odmah, a Vučićeva ni do dana današnjeg. Iako je ova druga najavljena znatno pre prve.

Da podsetim, odmah pošto je “provaljeno” da je vlasnik poljoprivrednog dobra “Jovanjica” Predrag Koluvija (navodno) prilikom hapšenja zvao Andreja Vučića, ovaj je najavio da će tužiti Miroslava Aleksića, koji je izvršio “provalu” informacije. Aleksić je, kao što sam o tome već pisao, na to odgovorio da jedva čeka tužbu. Nekoliko dana kasnije Aleksandar Vučić najavljuje tužbu protiv samog sebe i brata mu; Miroslava ne pominje.

Iz toga nije teško zaključiti da Vučić ne želi da sudski proces izađe iz kruga familije. Uključivanje “trećih lica” moglo bi da dovede do neželjenih otkrića i nesagledivih posledica.

Zato se opredelio za svoj omiljeni informativno-propagandni rat. Ali ne protiv Aleksića nego protiv Dragana Đilasa i Boška Obradovića. Protiv kojih je odmah isfabrikovao “kompromitujuće” fotografije. Čak ni Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, koji je opet izneo optužbe na račun Vučića seniora rekavši da “Anđelko Vučić veoma često posećuje sedište BIA“, ovog puta nije izložen nikakvim napadima.

Uzgred, kad smo već kod ratova, javljaju se ideje da su afere Jovanjica i Krušik, koje je Jeremić okarakterisao kao “rat režimskih klanova”, zapravo posledica “špijunskog rata” (za koji se, takođe, odavno tvrdi da tinja na području Srbije, a i šire, Balkana) između ruskih i američkih obaveštajnih službi. Prvih, koje (ako je verovati Ponošu i Šutanovcu, i ne sporeći ogroman doprinos domaćih medija) prate puteve oružja, i drugih, koje su posebno zainteresovane za puteve droge. I novca, razume se, koji je u oba slučaja s tim povezan. Obe strane, kaže se, aferama žele da detronizuju najmoćnijeg čoveka Srbije ne bi li ga tako motivisale da ispuni ono što im je obećao. Bitka za Vučića, takoreći.

Kao posebno zanimljiv, i dosad neobjašnjen detalj navodi se da je i od hapšenja Aleksandra Obradovića i od hapšenja Predraga Koluvije do izbijanja njihovih slučajeva u javnost proteklo (najmanje) petnaestak dana. Zašto, šta se u međuvremenu dešavalo, pitanje je na koje odgovora još nema.

Kako god, dve teške afere potresaju Srbiju. Oružje i droga – nema ništa gore i crnje u savremenom svetu niti više kompromitujuće za jednu zemlju. Pri čemu se ova potonja, sa drogom, za Aleksandra Vučića čini još opasnijom. Ne samo zato što se u vezi sa njom pominju prvi ešeloni vlasti nego i zbog njenog (još uvek samo potencijalnog) odjeka u javnosti. Naime, jedno je proizvodnja i prodaja oružja “tamo nekima” (čak i iz svu beskrupuloznu pljačku i korupciju), da se oni tamo ubijaju, a proizvodnja i prodaja droge ovde (bez obzira na pakete sa etiketom “Kosovo”), našoj deci, da se od njih prave narkomani, nešto je sasvim drugo.

I to je ono što “ubija u pojam” Vučića. Aleksandra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. decembar 2019.

Puška

NOVI MAGAZIN
Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Zna to i Vučić

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Metaforično govoreći, razume se. Zna to i Vučić. Ali, dok je ovu drugu gledao sa ushićenjem – otprilike kao i onog psa koga je Rogozin pred njegovim očima potapao, pa oživljavao – zbog prve se opasno naljutio. Navodno, naravno. Jer, ona mu je došla kao kec na deset za predizborni marketing. Javni, dabome, pošto je u tajni već razaslao ministre po selima i gradovima Srbije da okupljaju odbore i skupljaju sigurne glasove.

Prošlo je neprimetno, ali ove godine se navršilo dve decenije otkako je, u aprilu 1999, Skupština tadašnje Savezne Republike Jugoslavije donela Odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije. Od tog posla posle nije bilo ništa, ali ovih dana kao da se ta ideja ponovo aktuelizuje. Ne samo po opskurnim portalima nego po tome što se predsednik Vučić u dva dana sreo prvo sa predsednikom Belorusije u Beogradu, a zatim i sa predsednikom Rusije u Sočiju. Ako je i čista slučajnost, mnogo je.

Jedan “diplomatski gaf”, baš kada je o Sočiju reč, privlači pažnju. Naime, dok je na sastanku srpske i ruske delegacije sa desne Putinove stane sedeo ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, pored Vučića nije bilo Dačića. Možda se, međutim, i ne radi o nekakvom gafu. To što je Lavrov tamo bio znači da je njegov šef Putin, a to što nije bilo Dačića ne znači da je i njemu šef Putin, pa nije znao s koje strane stola da sedne, već da on uživa značajan stepen samostalnosti (poput nekakvog slobodnog radikala), makar kada je o odnosima sa Rusijom reč. Ima Dačić svoje cevovode koji ga duboko i t(r)ajno povezuju s Moskvom. Kao i Nenad Popović. Kada je nedavno, glede evrointegracija, izašao sa stavom suprotnim zvaničnoj politici Srbije, ali bliskim politici Rusije, svi su, uključujući i Vučića, gledali na drugu stranu. A ni Tomislava Nikolića, sa dva tića, još ne treba sasvim otpisati. Svašta je taj preturio preko glave. Tako da je kandidata za Vučića koliko hoćete. A ovaj aktuelni zna će mu oni koji mu se najviše kunu na vernost, prvi zabiti nož u leđa.

Nisu, međutim, samo vladajuću koaliciju Rusi izbušili ko kantu. Mlađan Đorđević, savetnik SZS-a za odnose sa Rusijom i Evroazijom, istovremeno je i osoba od najvećeg ruskog poverenja, o čemu svedoči funkcija sekretara Skupštine naroda Evroazije. Vuk Jeremić se opasno pritajio, dok se Boško Obradović opasno aktivirao. Pri čemu je napad srpskim barjakom na Skupštinu – što je, srećom, sprečeno – ništa u poređenju sa razvijanjem barjaka Krima u istoj toj skupštini, što niko nije ni pokušavao da spreči. Sve u svemu, mlađani Obradović se sve više nameće kao lider, kako Saveza za Srbiju tako i Srbije same.

Sa druge strane, međutim, mora se primetiti da takvo, prorusko, ponašanje opozicije, tačnije onog njenog trenutno najvidljivijeg dela, nije bez svakog rezona. Naime, početkom decenije da biste pobedili na izborima morali ste da imate “pečat” Evropske unije; danas, krajem iste te decenije, morate da imate pečat Rusije. Sve idući na zapad, u Evropu, Vučić je Srbiju odveo na istok, u Rusiju. Čiji uticaj nikada nije bio veći, ni u komunističko ni u monarhističko doba. I nikada Rusija nije imala više jaja po raznim korpama u Srbiji.

Tako da se sve više čini da ko god, i kako god, u dogledno vreme bude osvojio vlast u Srbiji, biće to u stvari Vladimir Putin. Koji čeka spreman, ko zapeta puška.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. decembar 2019.