Monthly Archives: januar 2020

Hoćemo da promenimo Srbiju

NOVI MAGAZIN
Ova priča može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje

Nauka i društvo

Aktuelna vlast u poslednje vreme intenzivno najavljuje brojne mere i akcije za povratak mladih i visokoobrazovanih ljudi iz inostranstva. Ovo je, međutim, priča o onima koji su se već vratili, dakle nezavisno, a ponekad i uprkos onome što ih je čekalo.
Uzorak je slučajan i nije reprezentativan jer su sticajem okolnosti svi sagovornici sa jednog mesta – iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Otud možda više nego kao pravilo ova priča može da posluži kao kockica u mozaiku, ali je svakako zanimljiva, a može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta, ponavljamo, mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje.

JEDAN POZIV MENJA SVE: Za početak, da prvo to sumiramo, niko se nije vratio zato što je dobio bilo kakav poziv, a kamoli da ga je čekalo sigurno mesto i dobro plaćen posao. Razlozi koje navode naši sagovornici su i “profesionalni” i privatni”, ali je zapravo ključan bio entuzijazam i želja da se ovde oprobaju i dokažu u svakoj sferi života.
“Ja sam na Dan žena prošle godine uspešno odbranila doktorsku disertaciju o procesima privatizacije pružanja zdravstvene nege trudnicama i porodiljama u Srbiji. Uvek sam želela da se vratim, ne samo zbog porodice već i zbog dubokog ubeđenja da ako istražujem društveno-političke teme vezane za Balkan, ta istraživanja moraju da budu dostupna i od koristi zajednici koju istražujem. Nauka, a pogotovo društvena nauka može i mora da izađe izvan akademskih krugova i da bude angažovana. Zato sam htela da se vratim, ali sam sve do leta prošle godine mislila da je to nemoguće i da će mi u Srbiji sva vrata biti zatvorena. Od starijih koleginica i kolega čula sam samo negativna, čak traumatična iskustva procesa nostrifikacije diploma u Srbiji. Ukratko, opšte uverenje je bilo – nemoj ni pokušavati”, ispričala je Ljiljana Pantović (Univerzitet u Pitsburgu, SAD).
Kod Aleksandra Pavlovića (Univerzitet u Notingemu, Velika Britanija) slučaj gotovo da je obrnut jer su prevagnuli porodični razlozi i generalno način života. “U Engleskoj su ljudi prijatni, ali i odvojeni. Ne ulazi se ljudima u kuće osim u retkim slučajevima, porodice nisu tako vezane kao kod nas, gde smo zbog nemaštine i međusobnih prepletenih odnosa upućeni jedni na druge. To mi je nedostajalo, neki prisan odnos s ljudima. Drugo, većina naših ljudi tamo je ‘raspolućena’, jednom nogom tamo, drugom ovde, razmišljaju o povratku ili o pokretanju nekog biznisa ovde. Ja sam, prosto, želeo da živim u svojoj zemlji, među svojom familijom i prijateljima”.
Irena Fiket (Univerzitet Sapienca / Sijena / Bolonja / Firenca, Italija) primer je“mešovitog slučaja”: “Planirala sam da se vratim na ograničeno vreme jer sam se plašila da neću imati mogućnosti da nastavim akademsku karijeru u Srbiji. Ne zbog toga što sam se brinula imam li dovoljno kvalifikacija već zbog zatvorenosti sistema”, kaže Irena.
Zanimljivo je da i Ljiljana misli da je “srpska naučna zajednica velikim delom izolovana i funkcioniše sa mnogo poteškoća”, dok je Đurđa Trajković (Univerzitet u Viskonsinu / Mičigenu / Tenesiju / Indijani, SAD) kad se vratila čak bila spremna da napusti nauku jer nije verovala da će naći posao u struci.
Aleksandar je imao baš loše iskustvo. “Povratak je bio težak, pretežak – već dogovoreni posao mi je propao. U Srbiji nije nikakav problem da vam nešto obećaju i da vas slažu ili ignorišu posle toga. Moj doktorat nisu želeli da priznaju na državnom fakultetu, na kojem sam, uzgred, završio osnovne i magistarske studije. U suštini, moji prihodi u ovih šest godina nakon povratka mahom dolaze iz inostranstva, znači imam mogućnost da konkurišem za naučne boravke u inostranstvu i od tih boravaka zaradim za život moje porodice. Moja je plata doktora nauka do februara prošle godine bila 50.000 dinara zbog čudne klasifikacije ministarstva u koju sam upao po povratku. Od tada se ponešto poboljšalo, ali i dalje se pristojan život ostvaruje zahvaljujući dodatnim prihodima sa projekata, a ne od plate”.

KO ŽIV KO MRTAV: Na pitanje da li čovek mora biti materijalno obezbeđen sa neke druge strane da bi se u Srbiji mogao baviti naukom, naši sagovornici odgovaraju negativno, ali više zato što misle da to nije društveno “poželjan” model nego zato što tako stvari ne funkcionišu u praksi.
“Ne mislim da čovek (ili žena) mora da bude materijalno obezbeđen da bi se bavio naukom. Bavljenje naukom nije hobi već bi država trebalo da obezbedi materijalne i afektivne uslove u kojima će taj jedan posao biti dovoljan. Sa te strane, nauka nije različita od neke druge vrste posla, ali mi se čini da se eksploatiše naša strast i želja da se bavimo intelektualnim radom. To je veoma opasno jer ne živi se od ljubavi i to uvodi konkurenciju i agresiju među ljudima u mikrosredini iako su, u stvari, problemi strukturalni, a ne individualni”.
Andrea Perunović (Univerzitet Pariz 8, Francuska), ukazujući da “put do akademske karijere u Srbiji dobrim delom zavisi od materijalne situiranosti pojedinca”, iznosi primer za ugled. “U Francuskoj se”, kaže, “taj problem rešava iz socijalnih davanja i studentske pomoći. Studentkinje i studenti doktorskih studija u Francuskoj su dobro čuvani i vrednovani, a kod nas, čini mi se, ipak važi parola ‘snađi se’, pa ‘ko živ ko mrtav’. I Francuzima je teško da po odbranjenom doktoratu nađu posao, ali imaju institucionalnu podršku i zaštitu države na tom putu. I na kraju ga u ogromnom broju slučajeva nađu”.
Iako ističu da su odnosima i mogućnostima koje im se pružaju u instituciji u kojoj rade vrlo zadovoljni – što smo mi ovde izostavili – naši sagovornici o naučnoj zajednici u Srbiji nemaju baš dobro mišljenje. “Srpska naučna zajednica je toliko zatvorena i okrenuta sebi, da ni nobelovca ne bi prihvatila – što zbog internih politika, što zbog uplitanja politike”, kaže Ljiljana Pantović.

RAZLOZI ZA POVRATAK KOJE NAVODE NAŠI SAGOVORNICI SU I “PROFESIONALNI” I PRIVATNI”, ALI JE ZAPRAVO KLJUČAN BIO ENTUZIJAZAM I ŽELJA DA SE OVDE OPROBAJU I DOKAŽU U SVAKOJ SFERI ŽIVOTA

“Daću vam sopstveni primer”, odgovara Irena Fiket (što smo upravo i tražili, zar ne): “Godinama sam pokušavala da sa institucijama u Srbiji ostvarim kontakt i saradnju dok sam boravila u inostranstvu kako bih videla postoje li mogućnosti za moj povratak. Nije bilo otvorenih i transparentnih konkursa, preciziranog opisa poslova, a još manje jasnoća u vezi sa zaradom. Pokušavajući da ovaj sistem razumem, došla sam do sledećih informacija: otvorenih konkursa za zapošljavanje bilo kojeg tipa – na naučnom projektu, kao predavač, kao postdoktorant, dakle, ne onih koji daju mogućnost da se unutar neke institucije ostane doživotno – nema, a kada ih i ima, oni su unapred predodređeni za neke ljude koji se već nalaze unutar sistema. Otvorenost koja bi unutar akademskog sistema morala da bude prioritet apsolutno ne postoji u Srbiji. Otpor ne dolazi samo od onih u vrhu akademskih hijerarhija već i od mlađih kolega i koleginica koji, zapravo, svoje karijere grade u odnosima zavisnosti s prethodnima, očekujući povratnu ‘uslugu’ u ličnom napredovanju.”
“Sujeta, taština i arogancija univerzalne su ljudske osobine, ali one su u anglosaksonskoj akademiji u izvesnom smislu sistemski sputane, dok su u Srbiji podstaknute”, nadovezuje se Aleksandar. “Previše je sitnih ličnih privilegija i odnosa moći koji zavise od poznanstava i nekakvih privatnih lojalnosti, a malo meritokratije i zdrave konkurencije. ”
Sistemski gledano, postoje sredstva za privlačenje naših ljudi spolja da se uključe u nauku u Srbiji, da dođu u naše institute, ali ne postoji prava inicijativa, sistemsko, dobro osmišljeno i dobro promovisano rešenje za to. Mladi odlaze stihijski, neki zbog lične ambicije i ostvarenja, ali mnogi iz nemoći, s pola volje, samo zato što nemaju mogućnost da dobiju pravu priliku da ovde ostvare svoj potencijal. To je ono što se može uraditi, ne možemo ljudima ponuditi velike plate, ali možemo stvoriti jednu prijatnu, zdravu atmosferu, pružiti profesionalnu satisfakciju mladima i omogućiti im da se razvijaju. To bi mnoge od njih motivisalo da barem snažno pokušaju da ostanu ovde i ostvare se, umesto da troše energiju na prijave za odlazak”.

OSTAJU OVDE: Još je možda veći problem opšta društvena, da ne kažemo politička atmosfera u Srbiji. “Specifičnost humanistike kojom se bavim jeste da kao takva uvek zavisi od društvene i političke klime jer joj je cilj da promeni tu klimu. Samim tim, ljudi iz humanistike najizloženiji su u društvu jer rizikuju da kroz kritiku budu prokaženi. Ipak, postoje tu neki paradoksi koji su čudni. S jedne strane, baviti se naukom na periferiji slobodnije je jer nema mnogo normi i protokola koji regulišu sadržaj tog rada, pa postoji sloboda za misao. Sa druge strane, rizikuje se irelevantnost i dalja marginalizacija”, Kaže Đurđa Trajković. “Promišljanje iziskuje određenu dozu mira. Naći taj neophodni mir u Srbiji mnogo je teže nego u Francuskoj. Takva situacija ponekada jeste sama po sebi izazov i izvor inspiracije, ali na duže vreme, bojim se, postaje toksična”, dodaje Andrea Perunović.
Ipak, na pitanje planiraju li da ponovo odu u inostranstvo, naši sagovornici odgovaraju negativno. Mada ne zato što su oduševljeni onim što imaju ovde. Razlozi za ostanak su različiti. “Nemam nameru da opet idem. Iz tvrdoglavosti i upornosti ostajem ovde da se borim. Očekivanja su bila minimalna jer sam znala u šta se vraćam”, kaže Đurđa.
Ljiljana ni “odlazak ni povratak” ne vidi kao “nešto poražavajuće”. Tome pre svega doprinosi pojava poznata kao – globalizacija. Jer, “ni odlazak ni ostanak ne moraju značiti prekidanje veze i spoja između naše i svetske naučne zajednice. Trenutno na institutu pokrećemo inicijativu mapiranja i umrežavanja naše naučne dijaspore s maticom da bismo umanjili postojeći jaz u širenju znanja”. “Danas imate mogućnost da Pariz i Njujork dođu u Beograd jer imaju zbog čega, da vi odete tamo sa svojim kolegama jer imate šta da ponudite. Imate priliku da povezujete tačke globalnog visokog školstva i nauke stvarajući internacionalnu mrežu u kojoj geografska odrednica nekako gubi na važnosti”, ističe Andrea.
“Svet se povezao, posebno se nauka globalizovala, evropski fondovi za projekte i konkursi za boravke dostupni su svima i smatram da svako ko ima ambiciju da se dokaže i pokaže, odmeri s kolegama iz inostranstva, da promoviše svoj rad, ima priliku za to”, uveren je Aleksandar.

Engleska trava

Akademski posao i, uopšte, život u Engleskoj mnogo je lagodniji nego u Srbiji – kakav god posao da radite, plata vam je dovoljna da iznajmite stan, odnosno plaćate ratu za stan/kuću koju ste kupili, ljudi su mahom prijatni, sistem je tu za vas, znači nema neljubaznih šalterskih službenika niti teških svađa na ulicama, psovanja.
Akademski posao je strukturiran, kao i čitavo društvo – zna se šta vam je posao, od kada do kada, šta mogu da traže i očekuju od vas, a šta ne. S jednom karticom imate pristup biblioteci, preko koje možete sve, nabaviti sve knjige, kopirati, skenirati, štampati. Biblioteka tokom semestra radi 24 sata dnevno. Dakle, akademsko okruženje vam omogućava da ne trošite vreme i energiju na neke logističke stvari na koje vam u Srbiji prolazi život i tako možete da date svoj maksimum, odnosno postignete više nego u Srbiji u naučnom smislu. Kada bismo se malo primakli tome, verujem da bi napredak bio osetan. (Aleksandar Pavlović)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. januar 2020.

SNS mora da nestane s političke scene

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
U vreme Ivana Stambolića govorilo se da Srbijom vlada jedanaest ljudi. U doba Miloševića govorilo se da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on

Intervju Danica Popović

Nikako da u Srbiji nastupe normalna vremena, pa da sa ekonomistima razgovarate prevashodno, ako već ne i isključivo, o ekonomiji. Tako je bilo i u ovom razgovoru sa Danicom Popović, profesorkom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Obično se na kraju jedne godine postavlja pitanje šta nam je ona donela, ali da malo okrenemo stvar, pa da pitamo šta nam je 2019. odnela? Šta smo izgubili?
Mi gubimo zdrav razum, to je naš osnovni problem. Ove godine, više nego prethodne, koju god vest da čujem, ja ne znam kako da je tumačim. Ne samo da je lažna nego u kom pravcu ide i zašto je govore. Putevi informacija potpuno su obesmišljeni i to je, čini mi se, najvažnije što nam je 2019. godina oduzela.

Imate li neki konkretan primer?
Jedna od osnovnih stvari je stopa rasta. Ne samo da predsednik Vučić stalno govori kako je Srbija lider po rastu, iako je zapravo na repu, nego su to počeli da nam govore i MMF i Svetska banka. Jer, evo, nedavno su izjavili da Srbija može dugoročno u periodu od deset godina da ostvaruje prosečni rast od sedam odsto godišnje. Kao što je direktor Svetske banke izjavio na jednom sastanku, oni na Srbiju gledaju kao na klijenta. Pa ako klijent voli da se govori o stopi rasta od sedam odsto – šta nas košta da to izgovorimo i zadovoljimo svog klijenta. Tako da vi gubite poverenje u sopstveni zdrav razum.

Dobro, ali sa druge strane, to bi moglo da se shvati i kao kritika. Jer, ako Srbija može da ostvaruje rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manje, to onda ne govori baš pozitivno o ljudima koji vode zemlju i privredu.
Verovatno je to tačno, ali mislim da je vlasti bitnije da se misli da je njihov potencijal ogroman, da je to bila ideja. Kao – mi možemo i više i bolje, samo ih ne puštamo da rade. Međutim, ako konkretnije pogledamo tu stopu rasta, ono što je opasno to je premeštanje te objektivno ostvarene stope rasta na građevinarstvo. Dat je prioritet izgradnji svega i svačega, koji se, kao što vidite u Beogradu, ogleda u rušenju svega i svačega, pa tako pet puta. Naravno, svako novo podizanje i Trga Republike i svega ostalog donosi rast BDP-a, ali se postavlja pitanje ako je građevinarstvo poraslo 30 odsto sa svim ovim radovima, a Vlada hoće i iduće godine da ostvari visoku stopu rasta, to znači da će i iduće godine morati ne samo sve isto ovo da ponove nego i da uvećaju još 30 odsto, pa se prema tome nekako ne radujem takvom rastu.

Nuspojava ovog rasta je porast zagađenja, to nismo imali ranijih godina?
Bor i Smederevo ponovo su postali izuzetno zagađeni gradovi. Ali tako je kad se u 21. veku rast gradi na železarama kao Velika Britanija u 19. veku. Zar je to nešto čemu smo se nadali. Meni nikako nije jasno kako neko ko je pripadnik naše generacije i ko je pre 20 godina imao određenu viziju života i privrede u Srbiji, sad kad vidi šta se dešava može ovde da opstane. I kako može da razmišlja da njegova deca sutra ostanu ovde. Zar zaista nije bolje da svi negde odu. Ja ne bih niti ću da idem, ali tvrdim da je bolje.

Kada se govori o rastu, nesporno je da je potencijal veći. Po vašem mišljenju, šta su pretpostavke koje bi trebalo da se ostvare da bismo postigli veći rast?
U ekonomiji postoji kategorija potencijalnog rasta. Potencijalni je onaj koji se dobije, ako se privreda kreće ciklično, kada se provuče linija kroz vrhove ciklusa. U doba omraženog Tadića i žutih stopa rasta je dolazila do blizu tih sedam odsto, tako da ako je to mogao taj omraženi Tadić da realizuje, svakako da može i ovaj aktuelni supermen. Nije problem u tome da li je to moguće, naravno da jeste. Ono što ovde nedostaje jeste bilo kakva inicijativa bilo gde. Ovde jedan čovek donosi sve odluke u zemlji, i to je najveći problem. Meni je skoro palo na pamet da se u vreme Ivana Stambolića govorilo da jedanaest ljudi vladaju Srbijom. U doba Miloševića se govorilo da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on. To je jedan nivo priče. A drugi je da su ovi njegovi poslušnici sebe ozbiljno shvatili i da su počeli još više da tlače ljude ispod sebe. U takvoj situaciji niko nema podsticaj da donese odluku, da nešto napravi. Sve što bi neko, bilo ko, sam uradio, samoinicijativno, skopčano je s velikim rizikom. A čak i ako bi nešto uspelo, to bi prisvojio vrh SNS-a, tako da zašto bi to neko radio. Znači, to je osnovna stvar koja ovde nedostaje – da se nekako oslobodi privatna inicijativa na svim nivoima. Govorim o ličnoj inicijativi, više čak nego privatnoj. U državnoj službi, u sudstvu, bilo gde – da postoji lična inicijativa da se stvari poprave. To je svuda zabranjeno. Ono što bi moralo da se uradi jeste da se sudstvo oslobodi.

“MI GUBIMO ZDRAV RAZUM, TO JE NAŠ OSNOVNI PROBLEM”

U stvari, ja mislim da je to ključ svih priča, i to naročito u oblasti privatne svojine. Da se te parnice koje sada traju po šest-sedam godina svedu na najviše dva meseca. Tako se to radi u svetu. Da ja znam, ko god mi ne plati isporučenu robu, usluge, bilo šta, da ću ja tu robu naplatiti za dva meseca. I onda mogu da poslujem dalje, a ne moram da se učlanim u SNS da bih došla do svojih para. Dok se to ne desi, ljudi jednostavno neće hteti da rade. A jednom kad se to desi, SNS je izgubio vlast.

Ili je možda obrnuto; prvo SNS mora da izgubi vlast, da bi sudstvo postalo nezavisno?
Da bi Srbija postala uspešna zemlja SNS mora da nestane s političke scene. Fizički neka ostanu koliko god hoće, ali sa političke scene SNS mora da nestane jer je pokupio i realnu, i monetarnu, i fiskalnu, i svaku drugu vlast u ovoj zemlji. I niko više ne sme da progovori. Oni koji progovore budu kažnjavani. Čak je i Fiskalni savet dospevao u Kurir i blaćen je. Šta god ko prigovori – doživi “atentat”. Sudstvo je ključno – da narod vidi da ga neko štiti i da će onaj ko ugrožava njegov Ustavom i zakonom garantovan položaj zbog toga biti kažnjen.

Da se zadržimo još malo na polju ekonomije. Šta mislite o deviznoj politici, tj. o kursu dinara?
Pre svega, dinar je precenjen. Ranije kada je dinar bio precenjen najvažniji uzrok je bio uvozni lobi kojem to odgovara… Mišković i ostali tajkuni. Monetarna politika je jednim delom bila poslušna i benevolentna baš prema njima lično. Ovog puta osim uvoznika dobitnik ovakve politike je i država, koja otplaćuje dugove jer svaki put kad dinar apresira ona otplati još više.
Druga stvar koja se državi isplati to je tih čuvenih petsto evra prosečne plate, koja nikad neće biti dostignuta ako dinar ne bude i dalje apresirao, što više apresira, to ćemo više dobiti, kako se kaže, evara, u džep, a kupovna moć njihova će biti ista kao ono malo manje dinara prošlog meseca. Dakle, to su dve stvari koje državi odgovaraju, odgovaraju vlasti, a bogami i uvoznicima, koji su verovatno još uvek važni.

A građani? Jer se često kaže da bi, recimo, pad dinara povećao i rate za kredite građana.
Da, ali Vlada mora da bira: kad imaš jedno sredstvo u ruci, a treba dva cilja da zadovoljiš, jedan cilj je monetarna stabilnost, a drugi je povećanje izvoza. Ne može se praviti zemlja koja želi da izvozi uz ovakvu politiku. Tačno je da će oni koji su uzeli kredit u evrima platiti nešto više, isto važi i za državu, ali će čitava zemlja dobiti mnogo više kroz povećanje izvoza, što onda znači i snažnije povećanje privrednog rasta. Samo tako može se doći do te famozne stope od šest ili sedam odsto.

OSNOVNA STVAR KOJA OVDE NEDOSTAJE – DA SE NEKAKO OSLOBODI PRIVATNA INICIJATIVA NA SVIM NIVOIMA. GOVORIM O LIČNOJ INICIJATIVI VIŠE ČAK NEGO PRIVATNOJ. U DRŽAVNOJ SLUŽBI, U SUDSTVU, BILO GDE – DA POSTOJI LIČNA INICIJATIVA DA SE STVARI POPRAVE. TO JE SVUDA ZABRANJENO

I ne radi se samo ovde o ekonomiji. Kad nema rasta, više nema nade. Zato ljudi odlaze. Zašto da čekaju još sedam godina ili koliko već da dođe do promena. Nema zemlje, ali zaista nema, koji god model da je izabrala, koja je bez izvoza ostvarila rast. Da ne govorim o tome da Narodnu banku vodi izuzetno nekompetentna osoba koja sluša direktive svoje stranke.

Kada je reč o izvozu, sve više se govori o pristupanju Srbije Evroazijskoj uniji.
To je potpuno nerazumno. Mi imamo Evropskoj uniji prema slobodan izvoz. To je tržište, tu su ljudi bogati, to se ne može uporediti sa jednom Rusijom, Belorusijom… I umesto ta šansa da se iskoristi, a zaista bi moglo na razne načine, to se ne radi. Ovako je valjda lakše, zatvoriš ljude u partijsku ćeliju, daš im malo novca i završiš priču.

Kad ste pomenuli partijsku ćeliju, lako bi da je ćelija u pitanju, ali SNS je napravio partijsku državu, vi sami to često ističete.
Vučić je taj model samo doveo do savršene prostote. Taj model je postojao i ranije. Ja to pratim na fakultetu preko naših studentskih organizacija koje su uvek pod vođstvom partije koja je na vlasti. Iz partije na vlasti je i predsednik studentskog parlamenta. I ovaj ceo napad na mene dolazi iz tog fakultetskog krila SNS-a.

Nije, čini mi se, u javnosti poznata te sprega između studentskih organizacija i partija.
Ja sam jednom pitala, u doba G-17, dobro – zašto? A oni su rekli – zato im što omladina služi kao rezerva ako im bude potrebna za neke masovne manifestacije. Na jednom sastanku, sećam se, jedan mladić ustane i kaže: “Ja sam iz omladine G-17 plus, želim da kažem…” Ja kažem: izvinite, imate li vi ime, pa onda omladina… Tada. A zamislite kako je danas. Još je deset puta gore.

Kada ste govorili o značaju sudstva, to je deo društvenog ambijenta koji zovemo pravila, institucije. Vidite li vi način da se taj problem reši u Srbiji?
Ne mislim ja da je to nešto teško. Potrebno je da na vrh vlasti sedne osoba od integriteta. Evo, setite se vremena kad je Dragoslav Avramović bio guverner Narodne banke u doba najgorih kriminalaca, pored vlasti i svega ostalog, odjednom je narod stekao poverenje u njega i u dinar. Ne treba mnogo vremena da prođe.

A gde su tu onda institucije?
Institucije su ljudi. To je čuvena priča iz Engleske, kada su prvi put uveli one “lisice” za parkiranje na ulici, prvi automobil koji je “pazario” lisice bio je automobil princa Čarlsa zato što taj koji je seo gore on je samo doneo pravila, on se ne meša u ishod, šta god da se desi. I onda priča ide sasvim dobro. To se desilo u zemljama srednje Evrope. Kada su na vlast došli ljudi koji nisu bili nikakvi genijalci nego normalni ljudi koji su gledali da obezbede funkcionisanje institucija. I naravno, doveli su oko sebe kompetentne saradnike i relativno brzo su sredili stvari. Poljska danas ima tri puta veći BDP nego u doba socijalizma. A kad vratite demagoge kao što su braća Kačinjski u tu istu Poljsku, odjednom vidite da to više ništa ne radi, da sada nema rasta. Mađarska isto. Imala je ogromne uspehe, ali sa Orbanom više nema tog rasta. Češka isto. Svi su u zastoju. Češka najmanje od njih. Ali to je poenta cele priče, da ti daš ljudima samostalnost i, što je najbitnije, pravnu državu. I posle toga ne postoji sektor koji je prioritet, ne postoji. Svi sektori su podjednako prioritetni, svi mogu da dobiju kredite pod jednakim uslovima.
Zašto su Srbi odlični u sportu? Zato što su pravila jasna i poštuju se. I kad se vratiš u privredu, vidiš da je osnovni problem to što ne postoji nijedno pravilo koje je čvrsto, ne zna se šta je aut, ne zna se šta je stečaj. Ne zna se bilo šta osim da su neki prioritetni i kad bilo koga pitaš zašto bi to bio prioritet, oni nikad ne znaju da ti odgovore. Prioritet je ono što može da donosi najveći profit i privredni rast. U nekim zemljama je automobilska industrija, u drugim hemijska, u trećim elektronika. Ali šta je gde – to je ishod. Znači niko nije prvo rekao šta je prioritet nego je to bio rezultat.

Politička nameštaljka

Pre nekoliko meseci teško ste napadnuti od tabloida da ste plagirali prevod jedne knjige. Šta se sada s tim dešava?
Osnova cele priče jeste osporavanje doktorata Siniše Malog. Ja sam sebi napisala presudu kad sam potpisala peticiju da je odgovoran ne samo Siniša Mali nego i njegov mentor i njegova komisija. U to sam bila ubeđena, ne zato što je ta komisija bila odgovorna pre pet godina, jer vi zaista ne možete kao mentor – pogotovo pre pet godina, kada još nije bilo tih programa koji su danas usavršeni – da do u tančine poznajete svu literaturu. Međutim, kada vi posle godinu dana dođete do potrebnih saznanja i kad vidite da to zaista jeste plagijat, a nastavite da pričate da nije i štitite neke druge interese, onda mislim da postoji odgovornost komisije koja ne želi da kaže istinu. Ja mislim da sam tada sebi potpisala presudu da će ovako nešto da mi se desi. A desilo mi se to da su mene optužili za plagijat, odnosno da sam plagirala tuđi prevod. Naravno, optužba je potpuno apsurdna jer se uopšte ne radi o istoj knjizi, ali to je u tom trenutku vrlo zgodno došlo kao optužba, pogotovo što je moj prijatelj Stojan Babić, koji je sa mnom prvu knjigu prevodio, u međuvremenu umro. Ali završiće se to posle izvesnog vremena, makar u Strazburu jednog dana, i onda ću imati punu satisfakciju. Zasad ko god je to video i analizirao zna da je to politička nameštaljka.
Sa druge strane, mladića koji me je oklevetao kaznila je Disciplinska komisija fakulteta zbog lažnih optužbi; on se žalio, ali je drugostepena, odnosno disciplinska komisija Beogradskog univerziteta potvrdila prethodnu odluku. Takođe, i Etička komisija Ekonomskog fakulteta kaznila je u oktobru tog studenta strogim ukorom, on se opet žalio i sada se čeka na odluku Etičke komisije Univerziteta.

Manje nego Dinkić, ali svakog meseca

Kako vam izgleda plan “Srbija 2025”, koji su uoči Nove godine predstavili premijerka i predsednik?
Ne znam koga Vučićevo obećanje o plati od 900 evra nije podsetilo na ono Dinkićevo predskazanje o akcijama od hiljadu evra, koje je – gle podudarnosti – Dinkić dao na početku Tadićeve predizborne kampanje! U oba obećanja nazire se ista marketinška tehnika, koja kaže: obećaj sada – ne ispuni nikada!
Pa ipak, mora se priznati da je Vučićevo obećanje pametnije: em je oročeno na pet godina (čega se tada niko neće ni sećati), em je iza njega stala i Svetska banka i MMF, sa svojim nerealnim projekcijama mogućeg srpskog privrednog rasta. Mora se dodati i treći uspeh plana “Srbija 2025”, u koji smo se uverili na video-snimku Vučićeve prezentacije: u sali je bilo zabranjeno i da neko kine, a da ga ne dočeka predsednikov uvređeni i preteći glas: “Molim???”
Zaista je nejasno koja je viša sila naterala čelnike Svetske banke i MMF-a da tokom prošle godine nekoliko puta ponove da Srbija na duži rok može da raste po stopi od sedam odsto – a da istovremeno, kad ih se upita znaju li ijednu evropsku zemlju koja je to ikada uradila – hladno kažu – e, pa ne znamo. Ali, eto Vučiću osnove da tu (nemoguću) stopu od sedam odsto pretvori u stopu od skoro 14 odsto, pa da za pet godina sadašnju prosečnu platu od 500 evra poveća na 900 evra mesečno!
Na sve to, predsednik države izjavljuje “Mi smo na ovome mnogo radili. Ovo nije nešto ofrlje urađeno.” I tu mu treba verovati. Ovo je dobro smišljen marketinški plan, koji se i ne odnosi na bilo kog neopredeljenog birača već je jasno usmeren na članove SNS-a i njihove prijatelje i rodbinu, čija primanja zavise od SNS-a. Oni će dobiti zadatak da ponavljaju: “Do Zlatibora za dva sata za dve godine”, “900 evra plata za pet godina” ili bilo šta drugo što do izbora izađe iz te marketinške kuhinje.
A ako ih neko opomene da govore neistinu i obmanjuju narod – taj će se naći u Kuriru, Informeru ili odmah u zatvoru, kao onaj uzbunjivač koji je izneo istinu, ali nije birao gde će je reći i čije će interese time ugroziti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2020.

Paradigma Požega

NOVI MAGAZIN
Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan

Kao što se pre tri decenije srpstvo nije branilo (ni odbranilo) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

Ali, nisu terazijski samo Crnogorci nego i Bosanci i Srbijanci, pa po krugu dvojke jedni drugima dovikuju “ja tebi vojvodo, ti meni serdare”. Tako da vest da je koalicija SNS-SPS u ovom gradiću između Čačka i Užica “pukla ko prangija” nije izazvala nikakvo zanimanje velegradske javnosti. Za ovu vladajuću to i ne čudi, njima i ne ide u račun da se to raščuje, ali to što tome ni opozicione partije nisu posvetile nikakvu pažnju – bez obzira na njihovu poslovičnu “nesnađenost” – ipak predstavlja iznenađenje.

Naravno, “čudo u Požegi” nije se desilo slučajno. Prethodio je tome dug, naporan, ali – da ne bude baš sve kao kod Vučića – i pametan rad.

Ima već dve godine – a Novi magazin je o tome, da se pohvalimo, prvi pisao – kako je grupa Požežana krenula u donkihotovsku borbu protiv osione i bahate lokalne vlasti. Da su bili samo bahati ni po jada nego su bili i lopovi. Pomenuta grupa entuzijasta, mnogi bi rekli zaluđenika, nije se, međutim, zadovoljila vikend-šetnjama po varoši (valjda zato što je Požega mala, pa i nema bogzna šta usput da se vidi) nego je presavila tabak, pa sva ta zlodela stavila na papir i prosledila tužilaštvu.

Nisu, međutim, ni naprednjaci sedeli skrštenih ruku. Ohrabreni Vučićevom podrškom, i oni su napisali tužbe protiv kolovođa protesta.

I – šta se desilo? Šta god mi o njemu mislili – pravosuđe je oslobodilo kolovođe. To je bila prva velika pobeda građana, koji su se u međuvremenu organizovali u Inicijativu za Požegu.

Sa druge strane, praktično u isto vreme, u maju prošle godine pohapšen je ceo vrh opštinskog rukovodstva: predsednik opštine Milan Božić (SNS), predsednica Skupštine opštine Zorica Mitrović, njen suprug Milenko Mitrović, kao i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U novembru je uhapšen i direktor Razvojne agencije Požege Slavko Dobrić.

Na to je Dačić – ocenivši verovatno da je kompromitacija isuviše velika za mrvice koje dobija sa stola i pri tom ga još stalno “zapišavaju” Vučićevi talibani – naredio svojima da se povuku i napuste društvo naprednjaka.

Ko zna šta bi bilo da Vučiću u pomoć nisu pritekli oni koji na Terazijama izigravaju ljutu i beskompromisnu opoziciju. Poput DSS-a, recimo.

Požega je ovde, naravno, samo metafora ili paradigma. Cela Srbija se sastoji od desetina, pa i stotina “Požega”.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan. Samo, naravno, neko to pitanje treba da potegne.

Možda je paradoksalno, ali stiče se utisak da Vučić još najbolje stoji u Beogradu. Kako god bilo, međutim, nesumnjivo je da on bez provincije neće moći da bude srušen.

“Svaki svoga ubijte subašu”, što reče Karađorđe u “Buni na dahije”.

Naravno, to je metafora. Prošlo je vreme Karađorđa – iako u Požegi ima jedan Đorđe kome je majka kad je bio mali govorila „.., šta učini”– sada su “moderna vremena”. Ali ova naša manje liče na Čaplinova, a više na Nušićeva.

U Titovo vreme “opštenarodne odbrane” govorilo se da smo “kao jež”. Možda je došao trenutak da budemo kao – Požega.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… Birajte.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. januar 2020.

Jovanjica 2025.

PEŠČANIK
Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala

Opskurni tipovi svake fele, kada pripremaju neko nepočinstvo ili hoće da prikriju ono koje su već napravili, obično se dogovore. Ovi naši lumeni ni to ne umeju. Premijerka Ana Brnabić kaže da je “Srbija 2025” petogodišnji plan, a predsednik Aleksandar Vučić govori o ciljevima koji treba da budu ostvareni 2025. Naime, ako je plan petogodišnji, a počinje 2020, onda se on završava 2024. godine. Ako se, međutim, ciljevi, recimo plate, postavljaju za 2025, onda plan traje šest godina.

Neko će reći – sitnica. Istini za volju, to i nije neko epohalno otkriće, ali – sitnice čine život. Makar za obične ljude, koji ne barataju kamionima i avionima. A opet, ako se ne znaju elementarne stvari kao što je rok na koji se neki plan odnosi, kako uopšte možete da proveravate računicu na kojoj se zasniva. To jest, zašto biste se uopšte ozbiljno bavili nečim što je tako neozbiljno sastavljeno.

Koliko je plan aljkavo i/ili amaterski napravljen najbolje pokazuje upravo ono što je izazvalo najviše kontroverzi. Razume se – prosečna plata od 900 evra. Ako se ipak upustimo u taj zaludan i rizičan posao, pa pretpostavimo da se očekuje da prosečna zarada u Srbiji sad već “famoznih” 900 evra dostigne u decembru 2025, to znači da bi trebalo prosečno godišnje da raste oko 10 odsto. U isto vreme, međutim, predviđeno je da se godišnji privredni rast kreće, kako je rekao Vučić, od “konzervativna” četiri do “realnih” pet odsto. O veštačkom naduvavanju rasta BDP-a već je bilo reči, pa se time ovde nećemo baviti nego ćemo samo pretpostaviti da će biti ostvarena “realna prognoza”. Dakle, ako BDP bude rastao oko pet odsto godišnje, to znači da će se plate povećavati dvostruko brže od proizvodnje. A ako se u obzir uzme predviđeni rast zaposlenosti (oko dva odsto), to znači da će plate rasti čak tri puta brže od produktivnosti, čiji će prosečan godišnji rast iznositi oko tri odsto. Da za svaki slučaj razimiramo: Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” čak blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala.

Mada to ne znači i – nemoguće. Jer, uz već pomenuti kreativni doprinos statistike, moguće je zamisliti scenario u kojem Vučić, odnosno Jorgovanka Tabaković po njegovom “savetu” – kao u već čuvenom slučaju sa kupovinom zlata – obara evro, tj. podiže vrednost dinara do granice koja mu je potrebna da ispuni dato obećanje.

Što će istovremeno učiniti i s platama u javnom sektoru. Koje su, zahvaljujući ničim opravdanom rastu po desetak odsto u poslednje dve godine, već u oktobru 2019. preskočile “magičnu” granicu i dostigle 510 evra. U isto vreme pak plate u privatnom sektoru bile su miljama daleko od cilja, tj. iznosile su (svega) 435 evra. Ta već enormna razlika (od dvadesetak odsto) u decembru će sigurno biti povećana jer su se božić bate i deda mrazevi razmileli po javnom sektoru, pa su bonuse, stimulacije i 13. plate delili i šakom i kapom.

Sve u svemu: “karikanje” privrednog rasta, veštačko jačanje dinara i nerealno povećanje plata u javnom sektoru i – eto plate od 900 evra.

Dok se tako zidaju kule u vazduhu, ono što bi trebalo da bude temelj privrednog i svakog drugog napretka Srbije, industrija – (pro)pada. Za 11 meseci ove godine industrijska proizvodnja u Srbiji bila je 0,4 odsto manja nego prošle godine u istom razdoblju, pri čemu je pad one najvažnije, prerađivačke industrije, bio još i malo veći – 0,5 odsto.

I umesto da premijerka i predsednik građanima objasne šta se dešava sa industrijom, zašto ona nazaduje, zašto je privatni sektor u tako lošoj situaciji, zašto malo investira, kada će privreda i građani početi da se rasterećuju ogromnih dažbina, zašto uvoz i ove godine (kao i prethodne dve) raste brže od izvoza (7,7 prema 7,4 odsto za 11 meseci) Ana Brnabić i Aleksandar Vučić buncaju o velikim državnim ulaganjima, o rastu budžeta i javne potrošnje, nacionalnim investicionim planovima i nacionalnim fudbalskim stadionima.

Kad neko, kao u bunilu, priča nepovezano i nerazumljivo, nekada se govorilo da se “najeo bunike”. Trave se menjaju, ali običaju ostaju; ne znamo čega su se najeli ovi naši državni rukovodioci, ali da se od njihovih lakozapaljivih fraza sve puši – puši se.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. januar 2020.