Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala
Opskurni tipovi svake
fele, kada pripremaju neko nepočinstvo ili hoće da prikriju ono koje su već
napravili, obično se dogovore. Ovi naši lumeni ni to ne umeju. Premijerka Ana
Brnabić kaže da je “Srbija 2025” petogodišnji plan, a predsednik Aleksandar
Vučić govori o ciljevima koji treba da budu ostvareni 2025. Naime, ako je plan
petogodišnji, a počinje 2020, onda se on završava 2024. godine. Ako se,
međutim, ciljevi, recimo plate, postavljaju za 2025, onda plan traje šest
godina.
Neko će reći – sitnica. Istini za volju, to i nije neko epohalno otkriće, ali –
sitnice čine život. Makar za obične ljude, koji ne barataju kamionima i
avionima. A opet, ako se ne znaju elementarne stvari kao što je rok na koji se
neki plan odnosi, kako uopšte možete da proveravate računicu na kojoj se
zasniva. To jest, zašto biste se uopšte ozbiljno bavili nečim što je tako neozbiljno
sastavljeno.
Koliko je plan aljkavo i/ili amaterski napravljen najbolje pokazuje upravo ono
što je izazvalo najviše kontroverzi. Razume se – prosečna plata od 900 evra. Ako
se ipak upustimo u taj zaludan i rizičan posao, pa pretpostavimo da se očekuje
da prosečna zarada u Srbiji sad već “famoznih” 900 evra dostigne u decembru
2025, to znači da bi trebalo prosečno godišnje da raste oko 10 odsto. U isto
vreme, međutim, predviđeno je da se godišnji privredni rast kreće, kako je
rekao Vučić, od “konzervativna” četiri do “realnih” pet odsto. O veštačkom
naduvavanju rasta BDP-a već je bilo reči, pa se time ovde
nećemo baviti nego ćemo samo pretpostaviti da će biti ostvarena “realna
prognoza”. Dakle, ako BDP bude rastao oko pet odsto godišnje, to znači da će se
plate povećavati dvostruko brže od proizvodnje. A ako se u obzir uzme
predviđeni rast zaposlenosti (oko dva odsto), to znači da će plate rasti čak
tri puta brže od produktivnosti, čiji će prosečan godišnji rast iznositi oko
tri odsto. Da za svaki slučaj razimiramo: Vučić kaže da će plate rasti
dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno”
čak blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala.
Mada to ne znači i – nemoguće. Jer, uz već pomenuti kreativni doprinos
statistike, moguće je zamisliti scenario u kojem Vučić, odnosno Jorgovanka
Tabaković po njegovom “savetu” – kao u već čuvenom slučaju sa kupovinom zlata –
obara evro, tj. podiže vrednost dinara do granice koja mu je potrebna da ispuni
dato obećanje.
Što će istovremeno učiniti i s platama u javnom sektoru. Koje su, zahvaljujući
ničim opravdanom rastu po desetak odsto u poslednje dve godine, već u oktobru
2019. preskočile “magičnu” granicu i dostigle 510 evra. U isto vreme pak plate
u privatnom sektoru bile su miljama daleko od cilja, tj. iznosile su (svega)
435 evra. Ta već enormna razlika (od dvadesetak odsto) u decembru će sigurno
biti povećana jer su se božić bate i deda mrazevi razmileli po javnom sektoru,
pa su bonuse, stimulacije i 13. plate delili i šakom i kapom.
Sve u svemu: “karikanje” privrednog rasta, veštačko jačanje dinara i nerealno
povećanje plata u javnom sektoru i – eto plate od 900 evra.
Dok se tako zidaju kule u vazduhu, ono što bi trebalo da bude temelj privrednog
i svakog drugog napretka Srbije, industrija – (pro)pada. Za 11 meseci ove
godine industrijska proizvodnja u Srbiji bila je 0,4 odsto manja nego prošle
godine u istom razdoblju, pri čemu je pad one najvažnije, prerađivačke industrije,
bio još i malo veći – 0,5 odsto.
I umesto da premijerka i predsednik građanima objasne šta se dešava sa
industrijom, zašto ona nazaduje, zašto je privatni sektor u tako lošoj
situaciji, zašto malo investira, kada će privreda i građani početi da se rasterećuju
ogromnih dažbina, zašto uvoz i ove godine (kao i prethodne dve) raste brže od
izvoza (7,7 prema 7,4 odsto za 11 meseci) Ana Brnabić i Aleksandar Vučić
buncaju o velikim državnim ulaganjima, o rastu budžeta i javne potrošnje,
nacionalnim investicionim planovima i nacionalnim fudbalskim stadionima.
Kad neko, kao u bunilu, priča nepovezano i nerazumljivo, nekada se govorilo da
se “najeo bunike”. Trave se menjaju, ali običaju ostaju; ne znamo čega su se
najeli ovi naši državni rukovodioci, ali da se od njihovih lakozapaljivih fraza
sve puši – puši se.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. januar 2020.