Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan
Kao što se pre tri
decenije srpstvo nije branilo (ni odbranilo) u Kninu, tako se ni danas ne brani
na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.
Ali, nisu terazijski samo Crnogorci nego i Bosanci i Srbijanci, pa po krugu
dvojke jedni drugima dovikuju “ja tebi vojvodo, ti meni serdare”. Tako da vest
da je koalicija SNS-SPS u ovom gradiću između Čačka i Užica “pukla ko prangija”
nije izazvala nikakvo zanimanje velegradske javnosti. Za ovu vladajuću to i ne
čudi, njima i ne ide u račun da se to raščuje, ali to što tome ni opozicione
partije nisu posvetile nikakvu pažnju – bez obzira na njihovu poslovičnu “nesnađenost”
– ipak predstavlja iznenađenje.
Naravno, “čudo u Požegi” nije se desilo slučajno. Prethodio je tome dug,
naporan, ali – da ne bude baš sve kao kod Vučića – i pametan rad.
Ima već dve godine – a Novi magazin je o tome, da se pohvalimo, prvi pisao –
kako je grupa Požežana krenula u donkihotovsku borbu protiv osione i bahate
lokalne vlasti. Da su bili samo bahati ni po jada nego su bili i lopovi. Pomenuta
grupa entuzijasta, mnogi bi rekli zaluđenika, nije se, međutim, zadovoljila
vikend-šetnjama po varoši (valjda zato što je Požega mala, pa i nema bogzna šta
usput da se vidi) nego je presavila tabak, pa sva ta zlodela stavila na papir i
prosledila tužilaštvu.
Nisu, međutim, ni naprednjaci sedeli skrštenih ruku. Ohrabreni Vučićevom
podrškom, i oni su napisali tužbe protiv kolovođa protesta.
I – šta se desilo? Šta god mi o njemu mislili – pravosuđe je oslobodilo kolovođe.
To je bila prva velika pobeda građana, koji su se u međuvremenu organizovali u
Inicijativu za Požegu.
Sa druge strane, praktično u isto vreme, u maju prošle
godine pohapšen je ceo vrh opštinskog rukovodstva: predsednik opštine Milan
Božić (SNS), predsednica Skupštine opštine Zorica Mitrović, njen suprug Milenko
Mitrović, kao i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U novembru je uhapšen i direktor Razvojne
agencije Požege Slavko Dobrić.
Na to je Dačić – ocenivši verovatno da je kompromitacija isuviše velika za
mrvice koje dobija sa stola i pri tom ga još stalno “zapišavaju” Vučićevi
talibani – naredio svojima da se povuku i napuste društvo naprednjaka.
Ko zna šta bi bilo da Vučiću u pomoć nisu pritekli oni koji na Terazijama
izigravaju ljutu i beskompromisnu opoziciju. Poput DSS-a, recimo.
Požega je ovde, naravno, samo metafora ili paradigma. Cela Srbija se sastoji od
desetina, pa i stotina “Požega”.
Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere,
od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu
je smrtni ishod neminovan. Samo, naravno, neko to pitanje treba da potegne.
Možda je paradoksalno, ali stiče se utisak da Vučić još najbolje stoji u Beogradu.
Kako god bilo, međutim, nesumnjivo je da on bez provincije neće moći da bude
srušen.
“Svaki svoga ubijte subašu”, što reče Karađorđe u “Buni na dahije”.
Naravno, to je metafora. Prošlo je vreme Karađorđa – iako u Požegi ima jedan
Đorđe kome je majka kad je bio mali govorila „.., šta učini”– sada su “moderna vremena”.
Ali ova naša manje liče na Čaplinova, a više na Nušićeva.
U Titovo vreme “opštenarodne odbrane” govorilo se da smo “kao jež”. Možda
je došao trenutak da budemo kao – Požega.
Krušik, Jovanjica, Badnjevac… Birajte.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. januar 2020.