Monthly Archives: februar 2020

Vučić i Čika Jova Zmaj

Nisu u Srbiji nepoželjni samo imigranti. Nepoželjni su i građani Srbije koji ne slušaju Vučića; zato se organizuju Vacićevi batinaši po unutrašnjosti da prete lokalnom stanovništvu

Med i mleko tekli su sa Vučićevih usana. Govorio je aktivistima Srpske napredne stranke, pripremajući ih za predstojeće izbore. Naročito za kampanju “od vrata do vrata”. Da ne bude zabune, ne misli se na vrat, gušu nego na vrata, da ne kažemo dveri, mada, u stvari, ko zna šta Vučić misli.

Kako god, učio je (predsednik svih građana) svoje partijske pulene kako da budu pristojni i ljubazni, da ne odgovaraju na uvrede i provokacije, da onome ko se na njih baci kamenom uzvrate hlebom, a onome ko ih ošamari okrenu i drugi obraz, i tome slično. Kao da je patrijarh ili, bolje, papa – pošto naši crkveni velikodostojnici (čast izuzecima, tj. Grigoriju) nisu baš toliko tolerantni – a ne predsednik jedne balkanske države.

Gotovo da čovek ne poveruje. Tačnije – gotovo da poveruje, da nije toliko drugih slučajeva, ne reči nego dela koja govore sasvim suprotno.

Dakle da politički protivnici nisu prebijani metalnim šipkama, kao što se desilo Borislavu Stefanoviću, ili da nisu izlagani maltretiranju na poslu, kao Dragana Rakić. Ili da – kada je već o kampanji “za našu decu” reč – njihova, tj. deca Vučićevih političkih protivnika nisu izbacivana iz dečijih vrtića. Dotle to ide.

Ali, nisu nasilju izloženi samo članovi opozicionih partija nego i tzv. obični građani. U Grockoj je čoveku, Milanu Jovanoviću, zapaljena kuća (u kojoj zamalo i sam nije izgoreo), u Brusu je Marija Lukić izložena seksualnom napastvovanju.

U javnim preduzećima ljudi ostaju bez posla (Bogosav Nešović) zato što su odbili da budu botovi u koje se ubaci sendvič i oni rade šta se od njih traži. Ili zato da bi Vučićevi “mladi lavovi” (Martinović, Orlić…) došli do pete, šeste apanaže, kao što se desilo sa devet profesorki Više medicinske škole u Ćupriji. (Uzgred, zašto Beogradski univerzitet zbog toga nije stupio u generalni štrajk, radi se o njihovim kolegama.) Otpuštaju se iz službe policajci koji rade svoj posao “ni po babu ni po stričevima”. Slučaj Aleksandra Obradovića, koji je otpušten zato što je ukazao na korupciju najviših državnih funkcionera, da i ne pominjemo.

Sigurno je i Simonoviću, i Jutki, i Labanu (nepravedno zaboravljenom) i inima nepomenutima Vučić držao slične propovedi. Možda ga nisu razumeli? Ili su ga možda dobro razumeli. Jer, videli smo šta je Vučić govorio javno. Pitanje je – šta je govorio tajno. Možda im je obećao “sigurnu kuću” kod Šešelja, gde se, evo, upravo sklonio Jutka.

Inače, otkud Kneževićeve crne trojke da patroliraju ulicama Beograda i obračunavaju se s migrantima. Ali nisu u Srbiji nepoželjni samo imigranti. Nepoželjni su i građani Srbije koji ne slušaju Vučića; zato se organizuju Vacićevi batinaši po unutrašnjosti da prete lokalnom stanovništvu.

Ima, da se vratimo na početak, Čika Jova Zmaj jednu lepu i poučnu pesmu. Pesmica je za (našu) decu, ali je korisna i za odrasle. Počinje antologijski: “Stari patak ukraj bare držao je slovo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2020.

A. Vučić i naša deca

Započinjući kampanju još pre nego što su izbori i raspisani, predsednik Vučić je u TV emisiji povodom Kosova, rekao: “Ja bih da slavimo život i budućnost dece. Nije prošlo, nema problema, plaćaće deca cenu, kao i svaku drugu.”

Moje je da uradim ono što mislim da je najbolje za Srbiju, a ne da mislim o tome kako ću narodu da se dodvoravam. Tako je Aleksandar Vučić govorio 17. marta 2018.
I još je obećao: “Ja ću da guram po svaku cenu, a na narodu je da prihvati ili ne”, naglasivši na kraju: “To ću svakako uraditi i, naravno, preuzeti odgovornost na sebe”.

Manje od dve godine kasnije, to jest tačno 17. februara 2020, predsednik Srbije priča sasvim drugu priču. A krivicu prebacuje na – narod. “Shvatio sam poruku naroda, bila nam je velika šansa, ali smo je propustili… Zapamtite moje reči za 20 godina: imali smo šansu, ali nismo imali dovoljno svesti i mudrosti”, poručio je Vučić na TV Hepi. I još je rekao da “ćemo zbog toga proći lošije u budućnosti, ali da njega niko neće moći da okrivi”.

Gde se izgubilo ono “ja ću da guram po svaku cenu”, “neću da se dodvoravam narodu”, “preuzeću odgovornost na sebe”. Ništa od toga nije ostalo, sve se pokazalo kao velika laž jer niti je “gurao po svaku cenu” niti je “preuzeo odgovornost na sebe”, a nije se nešto ni “narodu dodvoravao”. Pošto ga ništa nije ni pitao, a kamoli ubeđivao u ispravnost svog “kompromisa”, nego je samo pokazao ogroman kukavičluk i neodgovornost jer nije uradio ono što je “najbolje za Srbiju”. Pošto mu je najvažnije bilo da njega “niko neće moći da krivi”. Zbog čega sada pokušava da prebaci odgovornost na narod.

Ovih dana je Srpska napredna stranka objavila da u izbornu kampanju ulazi sa sloganom: “Aleksandar Vučić – za našu decu”. Slogan je, kao što je već primećeno, plagijat, ali nije to najvažnije.
Možda će neko, naime, pomisliti da će zarad dobrobiti “našeg najvećeg blaga”, “naše dece”, ako to već nije učinio za čitav narod, predsednik Vučić biti spreman na neke veće napore, teške odluke, pa i lične žrtve. Ništa, međutim, od toga.

Započinjući kampanju još pre nego što su izbori i raspisani, predsednik Vučić je u istoj TV emisiji, takođe povodom Kosova, rekao: “Ja bih da slavimo život i budućnost dece. Nije prošlo, nema problema, plaćaće deca cenu, kao i svaku drugu.”
Time je Aleksandar Vučić zapravo pokazao da ga ni deca i njihova budućnost ne zanimaju. “Nije prošlo… nema problema… cenu će plaćati deca!”
On je zaslužan za nove fabrike i puteve, ali za to što nema razrešenja kosovskog čvora kriv je narod. On bi da “slavi život”, ali ako to “ne prođe”, nema veze, “plaćaće deca”. Sama su kriva – misli u potaji Vučić – kad imaju takve roditelje.
To je suština predizbornog programa predsednika Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandra Vučića.

Građani Srbije, ako im je stalo do svoje i sve dece Srbije, neće glasati za Aleksandra Vučića. Jer, dajući glas tom, jednom, čoveku, glasaće na štetu sve dece. U Srbiji, a i šire.
Inače, plaćaće deca – zato što je on kukavica.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2020.

Gorostas sa Stare planine: 100 godina od rođenja Desimira Tošića

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968, uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Ovog februara (19) navršava se jedan vek od rođenja Desimira Tošića.

Desimirov dobar prijatelj Ivan D. Pajić dugogodišnji, sve do svoje smrti, saradnik “Naše reči” za Desimira će reći da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista” a Aleksandar Lebl da je “bio – a izgleda i ostao – umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga Dejan Đokić, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina, ko je pogrešio. Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom Rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (“filozofske”) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica? Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna.

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968, uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

U mnogo čemu Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije…

U izvesnom smislu, eto paradoksa, bio je “kritičar svega postojećeg”, iako do onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere, to jest do njihovog nauka, nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Desimir Tošić je, kako to primećuje Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.

Po odnosu prema Jugoslaviji Desimir Tošić se suštinski razlikovao i od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, koja smatra da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka.

Tako da se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer je istu poziciju imao zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu. S jedne strane protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane protiv komunista u Jugoslaviji.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv.

Bio je član glavnog odbora Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, proglašen je za “Najevropljanina”.

Objavio je 10 knjiga. Prvu u emigraciji, u francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, “Totalitarizam i prava čoveka”; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, “Srpski nacionalni problemi”. Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je “Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – “Adam (Pribićević) kao seljački i nacionalni ideolog”, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju do kojeg je u međuvremenu (1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, “Stvarnost protiv zabluda”. Ovim, moglo bi se reći, nastavlja svoj prvi rad – “Problemi nacionalnog jedinstva”, objavljen u listu demokratske omladine Demokrat 1940 godine. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom “Snaga i nemoć – naš komunizam 1945-1990”. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, “O ljudima”, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje “O ljudima”, 2002. “Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949-1953” knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – “Ko je Milovan Đilas”; 2005 – “Crkva, država i društvo”; 2006. – “Demokratska stranka 1920-1941.” i drugo izdanje “Stvarnosti protiv zabluda”. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov “Kritikom ka prosvećivanju” precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik “Dve godišnjice Desimira Tošića”, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada. A zatim “Hrast Slobode Desimir Tošić” 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku prosto bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo.

Jer, kao što u “Dve godišnjice” primećuje lucidni Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita”.

U knjizi “Ko je Milovan Đilas”, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku Vasiliju Kaleziću postavlja dva pitanja. Prvo: “zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina”? I drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”

Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, to jest da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina. Ali, zbilja, zašto “mudri i čovekoljubivi” Desimir Tošić, kako je rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan. Umesto da bude proučavan.

I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošić kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.

Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine, u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.

S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to već primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centrala Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se vidi iz drugog Tošićevog mladenačkog članka “Smisao slobode”, objavljenog u omladinskom časopisu “Reč” marta 1941. godine.

Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može doduše i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije. Ili, u poslednje tri decenije iskustvo Srbije. Ali onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se nakon povratka u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim ekonomskim, političkim i društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.

“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je posle iskustva koje je u Srbiji tokom gotovo dvodecenijskog boravka stekao, nekoliko godina pred smrt. Između ostalog i u Peščaniku čiji je redovan gost bio.

Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u “bunar zaborava”, u tminu i nepomen?

Vrlo brzo nakon povratka u zemlju Tošić se zamerio beogradskim opozicionim krugovima iako je bio ne samo član, nego i potpredsednik Demokratske stranke. Tačka razlaza bio je 27. mart, odnosno Trojni pakt. Svoj (kulturni) izraz ta dilema je dobila u drami Slobodana Selenića “Knez Pavle” koja je bila apsolutni pozorišni hit 1991. godine. Dok se u drami rehabilitovala “politika kneza Pavla”, kao odgovorna, a napadale martovske demonstracije, kao uzrok budućih zala, Tošić je, u NIN-u (“Žalopojke nad Pavlom Karađorđevićem”) zastupao sasvim suprotno gledište. Kneza Pavla je nazivao “ubeđenim nedemokratom”, čovekom “bez osećanja za srpski narod”, a njegov postupak “vezivanja za nacističku Nemačku i fašističku Italiju” – “antiistorijskim”. Tako je, istovremeno, došao u sukob ne samo sa opozicionim, nego i kulturnim beogradskim “mejnstrimom”.

A zamerio se i inteligenciji generalno. Desimir Tošić je sam sebe video kao nacionalistu, ali je 1992. pisao ovako: “Umobolnih nacionalističkih slogana bilo verovatno i u drugim vremenima razvoja srpskog naroda.., ali postoji jedna duboka i zastrašujuća razlika u poređenju sa današnjim vremenom. Naime, u ranijim vremenima tim se sloganima služio naš polusvet, ‘mali ljudi’ koji su bili neobavešteni, pomalo opijeni, bilo alkoholom bilo ekstremnim nacionalizmom. Danas umobolne nacionalističke slogane nose profesori univerziteta, pripadnici velike armije naših intelektualaca, čitači vesti i voditelji kulturnih programa. Izvor i udarna snaga proizvodnje nacionalnih predrasuda i nacionalističkih lakih i zastrašujući slogana nalazi se u našoj brojnoj inteligenciji”.

Bio je, u isto vreme, zaprepašćen masom “razbešnjenih antikomunista”, iako je od komunizma pobegao u emigraciju i lično od jugoslovenskih vlasti stradao neuporedivo više nego oni koji su se antikomunizmom najviše isticali.

Desimir Tošić je bio iskreni vernik, ali je na ulogu i uticaj crkve početkom devedesetih gledao izuzetno kritički. Otprilike kao Mirko Đorđević. Već 1992. govorio je da “Srpska pravoslavna crkva počinje da zahteva da odlučuje i o političkoj oblasti”. Takođe i, malo kasnije, da se u Kraljevini Jugoslaviji ministri nisu krstili toliko koliko se krste danas, kao i da kralj nije išao patrijarhu “na noge”, kao što to čine demokratski izabrani predsednici i premijeri, nego je bilo obrnuto.

Nije se Desimir Tošić baš slagao ni sa naučnim establišmentom. Štaviše, morao je da napusti skup u Srpskoj akademiji nauka posvećen Slobodanu Jovanoviću, zato što se pojedinim akademicima nije dopao njegov kritički odnos. Zbilja: “Slobodan Jovanović ne uviđa”.., “Slobodan Jovanović, nažalost nije razumevao”.., “Jovanović neće da prizna”.., “glava koja ne meri pravo”… “Slobodan Jovanović je teško razumevao”.., “karakterologija Slobodana Jovanovića je delimično ispravna”.., “stereotipna misao” Slobodana Jovanovića – tako pisati nije uobičajeno u Srbiji. A Tošić je pisao da misli da je “baš takav govor potreban u našem izuzetno kritičnom, istorijski kritičnom vremenu”. Jer, “treba naše društvo da se odvaja od jednoumlja, ne samo u ideološkom, stranačkom smislu, nego i od jednoumlja kada sudi o problemima i ljudima, čak i kada je reč o tako velikim ljudima kao što je bio Slobodan Jovanović”.

Kad se sve skupi, nameće se zaključak: Desimir Tošić je celog života plivao protiv struje. A to Srbi baš i ne vole.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19 februar 2020.

Bitka crnaca u tunelu

Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro. Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država

Pavle Grbović (Pokret slobodnih građana) kaže da od bojkota očekuje “da izazove ozbiljniju političku krizu” i “neku vrstu kreativnog haosa, iz kojeg će neko isplivati”.

Drugim rečima – očekuje se ono što piše u naslovu ovog teksta, po kom obojci kom opanci, što kaže naš narod. Nije to baš neka ponuda, zar ne.

Nikola Tomić, slobodni strelac, izneo je pak jednu prilično suvislu “tviter analizu” bojkota.

“Šta znači izlazak na ove izbore?

Pristali ste da SNS ostane na vlasti još četiri godine. Jer je to jedini mogući ishod.

Šta znači Bojkot izbora?

Nepristajanje na status kvo i nada u bržu promenu.

Da se nada ne protraći: snažno političko vođstvo + građanska odgovornost”.

Bez neke zluradosti – eto dva jaka argumenta protiv bojkota. Jer, odgovorni građani se ne rađaju preko noći, a ni snažno političko vođstvo nije na vidiku, tako da ispade po onoj Sartrovoj: “Nada je stvorena za one za koje nema nade”.

Šalu na stranu, nema sumnje da za bojkot ima jakih razloga. Ne u izbornim pravilima nego u kontroli nad društvom koju je Vučić uspostavio, a koja učesnike izbora čini u velikoj meri neravnopravnim.

Bojkot znači oduzimanje legitimiteta toj i takvoj vlasti. Naravno, koliko će biti to otkinuto parče zavisi od njegovog uspeha. Ukoliko na izbore izađe manje od polovine birača, to će parče biti vrlo veliko, u suprotnom, biće mnogo manje, ali će legitimitet ipak biti okrnjen.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju postavlja se pitanje kako će taj bojkot da se kapitalizuje. Odnosno, u kakvu će (pozitivnu) politiku da se preformuliše.

I zapravo tu se nalazi najveći problem. Političkim snagama opredeljenim za bojkot dominiraju (uz sve rezerve) evroskeptici i rusofili. Vrhovi “bojkotaša” imaju vrlo bliske personalne veze sa Rusijom – štaviše, zauzimaju visoke funkcije u Evroazijskoj uniji – a nemaju gotovo nikakve dodirne tačke sa Evropskom unijom.

S tim u vezi: najvažnija posledica tog krnjeg legitimiteta odnosiće se na Kosovo. “Krnja” Skupština neće u tom pogledu moći da donese nikakvu odluku. To jest, Vučić će imati alibi da rešavanje odlaže u nedogled. Što njemu zapravo i odgovara jer verovatno više i nije u stanju (ako je ikada i imao nameru) da “isporuči” bilo kakvo rešenje.

Sve češće se može čuti da je to zapravo “zadnja misao” bojkotaša – da onemoguće rešavanje kosovskog čvora. A to znači – zamrznuti konflikt. A to ide naruku Rusiji.

Izlazak na izbore je pak opasan jer ne samo da Vučiću daje legitimitet nego znači pristanak da se uđe u njegov (politički, skupštinski, medijski) žrvanj, koji lako može da obesmisli svaki pošteni napor da se “hodom kroz institucije” popravljaju stvari.

Tako da je situacija sad sledeća: Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro i što bi valjalo izbeći. Jer, dok je Vučić na vlasti, Srbija neće biti normalna država.

Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država.

Sve u svemu: ko izađe na izbore – kajaće se, a ko ne izađe – kajaće se takođe. Dakle, jedno kajanje nam ne gine.

Mada, trenutno ovo prvo izgleda kao manje kajanje. Jer se u tom slučaju Rusiji sužava prostor za ostvarivanje svog uticaja. Sa svim prtljagom, naročito klerikalno-nacionalističkim, koji uz to ide.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. januar 2020.