Da bi zdravstveni sistem bio pouzdan i funkcionalan, potrebno je da ruke onih koji njime upravljaju budu čiste

Zdravstvena politika

Zdravstveni sistem Srbije je slab. To smo ovih dana često slušali od predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić. Doduše, to je u izvesnom smislu ličilo na otkrivanje tople vode jer to građani sasvim dobro znaju, ali nije razlog da se ne uzme kao povod za pitanje zašto je to tako. Odnosno, da li je moglo da bude i makar malo drugačije.
“Na današnji dan suficit je 31,8 milijardi dinara, što je 115 milijardi bolji rezultat od onoga što je predviđeno s Međunarodnim monetarnim fondom”, rekao je Vučić 1. septembra 2016. I dodao da je “Srbija jedna od pet evropskih zemalja koje imaju suficit budžeta”.
“U periodu jun-jul suficit u budžetu bio je 41,9 milijardi dinara, a bio je planiran deficit od 16,7 milijardi”, izjavio je 1. avgusta 2018. predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“U prvih šest meseci suficit državnog budžeta iznosio je 180 miliona evra. To je već četvrta godina da imamo više na prihodnoj nego na rashodnoj strani”, rekao Vučić 29. juna 2019”.
Para, dakle, ima; to jest para je bilo. Pitanje je kako se trošilo i na šta se potrošilo.

DA BI ZDRAVSTVENI SISTEM SRBIJE PRODISAO, POTREBAN MU JE RESPIRATOR, KOJI ĆE GA OSLOBODITI PRE SVEGA VIRUSA POLITIKANTSTVA, TJ. PARTIJSKE DRŽAVE

PLATE: U stvari nema tu neke tajne. Jer, nakon što je saopštio radosnu vest o visokom višku, Vučić je nastavio: “To omogućava rast plata i penzija.”
Godinu dana ranije, sredinom 2018, Fiskalni savet je sačinio studiju o zaradama u državnom sektoru. Nalazi su bili poražavajući. Pokazalo se, naime, da vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. I to toliko bolje, da je ta razlika prosto neverovatna. Ako je Srbija u tom trenutku po nečemu bila lider u regionu i Evropi, onda je lider bila po tome. Naime, prosečna plate u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Da su naši policajci debelo preplaćeni, pokazivalo je i poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope. Naime, relativno gledano, tj. u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bili su plaćeni bolje od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici bili su najgore plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju FS. Dokument je, dakle, sasvim jasno ukazivao na razloge što je iz državnog zdravstva Srbije, u razdoblju 2015-2017, otišlo preko 6.000 (oko pet odsto ukupno zaposlenih) medicinara.
Dotična analiza sadržala je preporuke, odnosno predlog mera koje treba preduzeti da se krene “ka uređenom sistemu zarada i zaposlenosti u državnom sektoru”. Suština reforme zarada u opštoj državi je da visina plata zaposlenih postane objektivna nadoknada za rad u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje. Zato će najbolji konkretan pokazatelj da Vlada zaista pravi zaokret ka uređenom sistemu zarada biti izrada budžeta za 2019. Tim budžetom morala bi da prestane praksa da se plate zaposlenih u državi znatno više povećavaju nego u privatnom sektoru, kao i to da se u pojedinačnim ministarstvima povećavaju bez jasnih ekonomskih parametara. Ukoliko se ovo ne desi, onda je započeta reforma zarada po svemu sudeći osuđena na neuspeh. A to u praksi znači da se neće promeniti višegodišnji trend odlaska najobrazovanijih i najstručnijih zaposlenih iz opšte države zbog neodgovarajućih plata (specijalisti medicine, IT stručnjaci i dr.), a da će u isto vreme preferencija prosečnog stanovnika Srbije ostati zapošljavanje u preplaćenom i sigurnom javnom sektoru na poslovima koji nisu zahtevni”, pisalo je, između ostalog, u predlozima.
I država kao da je pokazala razumevanje za navedene preporuke. Ali više nego stidljivo. Budžetom za 2019, naime, predviđeno je da plate zdravstvenih radnika rastu najbrže – ali ne svih i sasvim, sasvim malo. U okviru prosečnog rasta plata u javnom sektoru od devet odsto, medicinske sestre i tehničari dobili su najviše – 12 odsto, zatim lekari 10 odsto, vojska i policija devet odsto, prosveta 8,5 odsto itd. U apsolutnom iznosu, gledano na prosek, snage “nacionalne bezbednosti” dobile su isto koliko i snage “narodnog zdravlja”

MEDICINARI U SRBIJI, RELATIVNO GLEDANO, PLAĆENI SU SLABIJE NEGO NJIHOVE KOLEGE U SREDNJOJ EVROPI, DOK SU SRPSKI POLICAJCI MNOGO BOLJE PLAĆENI NEGO POLICAJCI U ZEMLJAMA SREDNJE EVROPE

Budžet za 2020. pokušao je da još malo popravi stvari. Prosečno povećanje plata u javnom sektoru iznosilo je 9,6 odsto, pri čemu 15 odsto za medicinske tehničare, 10 odsto za lekare, osam odsto za ostale zaposlene u zdravstvu; devet odsto za MUP i vojsku, osam odsto za upravu itd. Sudeći po novinskim naslovima – prekasno jer su medicinari već kao reka napuštali Srbiju.

INVESTICIJE: Nije, međutim, sve ni u platama. Izdvajanja za medicinsku opremu, ali i uopšte za uređenje zdravstvenih ustanova, bila su daleko ispod potreba. A, s obzirom na viškove u državnoj kasi, i znatno ispod mogućnosti.
Recimo, da ne idemo dublje u prošlost, tzv. kapitalni rashodi budžeta za 2019. povećani su 38 milijardi dinara (sa 127 milijardi u 2018. na 165 milijardi dinara u 2019), ali je od toga najveći deo otišao na vojsku i policiju. Pri čemu su i u 2018. vojska i policija dobile znatno preko plana i to gotovo 50 odsto više: umesto 21 milijarde dobili su 30 milijardi dinara.
“Prema budžetskom planu za 2019. investicije u vojsku i policiju dostići će skoro trećinu svih kapitalnih rashoda čitave države (uključujući i lokalnu samoupravu)”, piše u analizi ovogodišnjeg državnog proračuna, koju je takođe uradio Fiskalni savet. “Zato bi bilo dobro”, piše u istom materijalu, “da Skupština bude što je detaljnije moguće upoznata s namenom i opravdanošću ovih rashoda, tj. zašto je prilikom preraspodeljivanja sredstava višestruko veći iznos opredeljen za odbranu i bezbednost nego za investicije u školstvo, zdravstvo i zaštitu životne sredine – što su oblasti u kojima su investicije nesporno preko potrebne”. Jer, kaže dalje FS, “ulaganja države u prosvetu i zdravstvo godinama su ispod polovine onoga što za te namene izdvajaju druge uporedive zemlje centralno-istočne Evrope… Međutim, i pored nespornih potreba, budžet za 2019. ne predviđa dovoljan rast izdvajanja za ove namene”, konstatovao je FS.
Budžet za 2020. je opet, to valja priznati, bio nešto bolji. “Investicije Republike u zdravstvo, prosvetu i saobraćajnu infrastrukturu povećavaju se za više od 200 miliona evra (oko 3,5 milijardi dinara,) dok se ekonomski neproduktivni rashodi za opremanje vojske i policije smanjuju” – priznaje i Fiskalni savet – ali će ona “i pored planiranog umanjenja i u 2020. biti na relativno visokom nivou, tj. više od dva puta iznad proseka zemalja CIE”.

ULAGANJA DRŽAVE U PROSVETU I ZDRAVSTVO GODINAMA SU ISPOD POLOVINE ONOGA ŠTO ZA TE NAMENE IZDVAJAJU DRUGE UPOREDIVE ZEMLJE CENTRALNO-ISTOČNE EVROPE

Sa druge strane, iako je budžetom predviđeno povećanje ulaganja u zdravstvo za (na prvi pogled, čini se, ogromnih) 40 odsto, to u praksi zapravo znači samo povećanje sa pet na sedam milijardi dinara. Da bi čitalac – i čitateljka, razume se – shvatio “red veličina”, neka posluži samo (još) jedan podatak:
Za kazne i penale u 2020. izdvojeno je 22 milijarde dinara. Manje je čak bitno što je to pet puta više nego 2010. (mada čovek mora da se zapita s kim se i oko čega to sudi naša država kad tako silno gubi); mnogo je bitnije da je to tri puta više nego u nabavku instrumenata i aparata za bolnice i domove zdravlja. Koji ne samo da nemaju respiratore – oko kojih se poslednjih dana, s razlogom, doduše, podigla velika galama – nego ni sredstva za mnogo prozaičnije bolesti i normalnije stanje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. mart 2020.

Narodna banka Srbije smanjila je referentnu kamatnu stopu sa 2,25 na 1,75 odsto da bi jeftinim novcem podstakla banke i privredu, ali pitanje je kakvi će biti krajnji efekti, a premijerka Ana Brnabić je najavila ulaganje dodatne 24 milijarde dinara u nove javne radove

Izvanredno stanje i njegove posledice

Nakon uvođenja vanrednog stanja jasno je da će posledice epidemije koronavirusa na privredu Srbije biti vrlo teške. Jedino nije jasno da li će mere koje je preduzela država doprineti jačanju ili slabljenju tih posledica. Odnosno, hoće li i kako država privatnim preduzećima nadoknaditi načinjenu im štetu.

HORECA: Već u prvom trenutku, dok se korona u Srbiji još nije bila ni zahuktala – a kažu da još nije na vrhuncu moći – bilo je očigledno da će HoReCa, to jest hoteli, restorani i kafei biti teško pogođeni. Jednom rečju – turizam.
Promet hotelijera smanjen je u poslednje vreme 90 odsto, izjavio je pre nedelju dana Tomislav Momirović, predsednik UO “Mona” hotela. “Naš posao u ovom trenutku ne postoji, problemi su počeli još pre nekoliko meseci, kada su prvo kineski turisti prestali da dolaze, a od tada je sve gore”, rekao je Momirović. Takođe, pad turizma, tj. sunovrat gostiju u hotelima i restoranima izazvaće pad potrošnje prehrambenih proizvoda, što znači da će trpeti proizvođači hrane. To što građani prave zalihe gubitak tih prihoda neće moći da nadoknadi. S tim u vezi, čak i ako promet prehrambenih proizvoda u trgovinama poraste, pašće promet druge robe. Sve u svemu, imaćemo i pad trgovinskih usluga.
Takođe, pad turizma izazvaće pad saobraćaja, što će dovesti do pada prometa naftnih derivata, tako da će biti pogođena i naftna industrija.
Koliko će pasti industrija u celini teško je u ovom trenutku proceniti; to će zavisiti od dužine trajanja, odnosno od dubine i širine epidemije, tj. od broja obolelih. U svakom slučaju, za malu i slabu privredu Srbije to će biti ozbiljan udarac. Već sada je jasno da predviđeni privredni rast od četiri odsto za ovu godinu neće biti ostvaren. Pitanje je, doduše, da li bi bio i bez korone, ali ovako će Vučić imati dobar razlog da se “vadi”.
Pitanje je šta na ublažavanju posledica može da uradi država. Narodna banka Srbije smanjila je referentnu kamatnu stopu sa 2,25 na 1,75 odsto da bi jeftinim novcem podstakla banke i privredu, ali pitanje je kakvi će biti krajnji efekti. Premijerka Ana Brnabić je najavila ulaganje dodatne 24 milijarde dinara u nove javne radove, ali je tu efekat još upitniji.

VLADINIM MERAMA POTPUNO SU, ZAPRAVO, ZAŠTIĆENI PENZIONERI I JAVNI SEKTOR, POŠTO ĆE ONI SVE PRINADLEŽNOSTI PRIMATI KAO DA JE STANJE REDOVNO, DOK JE PRIVATNI SEKTOR OSTAVLJEN NA MILOST I NEMILOST KAKO SAME EPIDEMIJE TAKO I MERA DRŽAVNE UPRAVE

JAVNI RADOVI: Zapravo, pre svega za to je potrebno napraviti, a dok se oni naprave epidemija će biti završena i, drugo, Srbija i sa ovim infrastrukturnim projektima muku muči jer nema ni firmi ni ljudi koji bi sve to mogli da urade, pa se radna snaga uvozi. Na konferenciji za novinare, odgovarajući na pitanje kako da se ne umanjuju zarade zaposlenima koji su, ne svojom krivicom, u izolaciji, navela je da se razmišlja o tome, te dodala da će takve informacije biti dostupne preko info servisa Privredne komore.
“Tokom dana ćemo imati tačan Pravilnik o tome kako se sve firme ponašaju u takvim situacijama. Mi smo dobili i dopise od sindikata, ja sam dogovorila da se, ukoliko ima potrebe, nađemo s njima i reagujemo”, rekla je Brnabić u četvrtak 12. marta.
Ne samo, naravno, da “pravilnici” još nisu ugledali svetlo dana nego je u međuvremenu objavljeno vanredno stanje, koje je dodatno zamutilo situaciju. Tim merama kojima je država dodatno osakatila privredni život znatno su ograničene mogućnosti poslovanja, pa u skladu s tim i ostvarivanja prihoda, dok, sa druge strane, nisu predviđene nikakve mere kojima bi se preduzećima nadoknadili pretrpljeni gubici.
Vladinim merama potpuno su, zapravo, zaštićeni penzioneri i javni sektor, pošto će oni sve prinadležnosti primati kao da je stanje redovno, dok je privatni sektor ostavljen na milost i nemilost kako same epidemije tako i mera državne uprave.

ZA GRAĐANE SRBIJE PROBLEM JE ŠTO SE PREDSEDNIK ALEKSANDAR VUČIĆ NUDI ZA GLAVNOG KINESKOG SAVEZNIKA U NJENOM RATU PROTIV EVROPSKE UNIJE

Svet na ivici recesije

Kakvi će biti efekti koronavirusa na svetsku i, posebno, evropsku privredu, u ovom času nije moguće precizno reći, ali da će posledice biti vrlo ozbiljne, više nema sumnje. Naime, svetska privreda po svemu sudeći ulazi u recesiju. Kina, Japan, Evropska unija, pa i Sjedinjene Države, ako je verovati berzama, u svakom slučaju, sva je prilika neće moći da izbegnu pad privredne aktivnosti. Američki Institut za međunarodne finansije predviđa da će kineski privredni rast sa prvobitno planiranih šest pasti na četiri odsto. U isto vreme za Sjedinjene Države se kaže da se “približavaju području recesije”. Blumbergovi ekonomisti su pre dve nedelje, 6. marta, izašli s procenom da će koronavirus globalnu ekonomiju koštati 2.700 milijardi dolara. To je oko tri odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, koji je prošle godine iznosio oko 90.000 milijardi dolara. Verovatno će naredne procene biti još nepovoljnije. Isto važi i za globalni BDP. Doskoro se predviđalo smanjenje predviđene stope rasta za jedan odsto; više neće biti iznenađenje ako budu i veće. Kada je reč o Evropi, s obzirom na to da je, ako ne računamo Kinu, ona najteže pogođena, pad bi mogao da bude i veći. U ovom času to se niko i ne usuđuje da prognozira.
Već se postavlja pitanje kako će pandemija uticati na buduću saradnju između Evrope i Kine. Naravno, na to je sada teško odgovoriti. Ono što je, međutim, izvesno jeste da će to pre svega zavisiti od Kine. Da li će ona nastaviti svoj ekonomski rat protiv Evropske unije ili će odustati od svoje agresivne politike i pokušati da odnose sa Evropom gradi na fer i transparentnim postupcima. Za građane Srbije problem je što se predsednik Aleksandar Vučić nudi za glavnog kineskog saveznika u onoj prvoj varijanti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. mart 2020.

Da bi prikrio svoju neozbiljnost i neodgovornost (u skladu sa onim svojim prethodnikom koji je manji problem rešavao pravljenjem većeg), Vučić sad izvodi vojsku na ulice

Redakciji se javio čovek koga je majka, žena od 90 godina, još tokom Vučićevog 45-minutnog proglašenja vanrednog stanja usplahireno zvala i pitala da li će njegov sin, a njen unuk sad biti mobilisan. Tako da je čovek morao da je smiruje.

Šok je, naravno, bio i za druge građane. Samo dvadesetak dana ranije predsednik i najodgovorniji ljudi (zdravstva) Srbije terali su šegu s koronom. Za lekare je to bio “najsmešniji virus u istoriji čovečanstva”, a za Vučića razlog da se nazdravi. “Alkohol gde postavite, tu koronavirus ne raste. Ja sam sebi našao dodatni razlog da popijem po jednu čašicu dnevno iako to nema veze s tim alkoholom, ali sam to sebi izmislio, da znate… A Zlatibor je saopštio da čist medicinski alkohol ubija koronavirus, a ja računam da i ono gde nije baš čist alkohol nego, ono, 41-42 stepena, da i to dobro deluje”, rekao je Aleksandar Vučić 26. februara ove godine.

Pa sad, da bi prikrio tu svoju neozbiljnost i neodgovornost (u skladu sa onim svojim prethodnikom koji je manji problem rešavao pravljenjem većeg), izvodi vojsku na ulice. Navodno, tako je bar rečeno, da čuvaju bolnice, pošte i slične ustanove, mada vidimo da se šetaju i po ulici sa automatima nagotovs, kao da očekuju da svakog časa korona iskoči iza nekog ćoška.

Štaviše, Vučić je to učinio grubo kršeći najviši pravni akt zemlje Ustav. Jednostavno je proglasio da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane. Zašto to nije moguće, tj. zašto se suspenduje “narodno predstavništvo”, nijednom rečju nije objasnio niti obrazložio. Tako je još jednom pokazao da za njega institucije ne postoje, a pravne norme ne važe. I da je servilnost tih nazovi institucija dostigla tragikomične razmere.

Posebno je indikativno da je Vučić uvođenje vanrednog stanja iskoristio za obračun sa Evropskom unijom i približavanje Kini, sa druge strane. Zato što, navodno, nije htela da pokaže solidarnost sa Srbijom. On, koji je nekoliko dana ranije potpuno zabranio izvoz osnovnih životnih namirnica i dezinfekcionih sredstava, žali se što je EU ograničila izvoz medicinske opreme i materijala. Tačnije, izvoz je uslovila saglasnošću vlade, dok je Vučićev “embargo” bio potpun i bezuslovan. U suštini, opet je pokušao da sopstvenu krivicu zamaskira napadom na druge. Ne bi trebalo isključiti mogućnost da je upravo zbog takvog Vučićevog nastupa Angela Merkel otkazala njihov razgovor predviđen za sutradan, tj. ponedeljak.

Sve ovo što se poslednjih sedmica dešava u Srbiji – da se vratimo na domaći teren – pokazuje zapravo pad Vučićevog rejtinga, odnosno nizak nivo poverenja koje uživa među građanima. Ako su za njega takvi “lupinzi” u govoru i ponašanju normalni, za dobar deo građana nisu. Možda bi bilo drugačije kada bi Vučić iskreno priznao grešku umesto da onima koji su ga na grešku upozoravali govori “lažete” iako video-snimci jasno pokazuju da govore istinu. Drugim rečima, možda je poverenje polovine građana dovoljno za ubedljivu pobedu na izborima, ali nije dovoljno kada je potrebno sprovesti mere i politike koje traže razumevanje, angažman i poverenje čitavog društva. To što su (ako su) građani “nedisciplinovani”, to je posledica činjenice da predsednik – i vlast u celini, tj. i Skupština i Vlada – nije predsednik svih građana (niti se baš trudi) nego je predsednik (odnosno vlast) samo svojih glasača.

________________________________________
*Ital. corrotto: žalost za pokojnikom, možda od lat. cor ruptum: prepuklo srce

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. mart 2020.

Analiza Saveta za borbu protiv korupcije pokazuje zavidnu kreativnost Vučićeve vlasti u pronalaženju načina da izvrgne ruglu zakone i Ustav ove zemlje

Vladavina prava

Da se politička volja ne bi pretvorila u samovolju, ona mora da bude ograničena zakonom. U pronalaženju načina da ovo temeljno pravilo svakog civilizovanog društva izvrgne ruglu, aktuelna vlast je pokazala đavolsku kreativnost. O tome ubedljivo svedoči analiza Saveta za borbu protiv korupcije. Analiza nije nova, dapače, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ali u aktuelnom, predizbornom kontekstu, a posebno zbog toga što baš i nije zadobila naročitu pažnju javnosti, zaslužuje da se na nju podseti.
Elem, u toj studiji iz decembra prošle godine na tridesetak strana pod nazivom “Vladavina prava kao osnov borbe protiv sistemske korupcije”, čitavim nizom primera ukazano je na široko rasprostranjeno kršenje osnovnih postulata ustavnosti i zakonitosti.

ZAKONI ZA HAOS: Kad je reč o ovom drugom, Savet najpre ističe dve načelne stvari. Prvo, poslednjih godina zakoni se u Srbiji uglavnom donose po hitnom postupku. Čak u 80 odsto slučajeva. Što znači da je ono što bi trebalo da bude izuzetak postalo pravilo. To praktično potpuno isključuje širu javnost (kroz javnu raspravu) iz procesa donošenja zakona. Ali ne samo da Vučićeva vlast onemogućava da se čuje glas građana, on ne dozvoljava ni poslanicima opozicije da kažu svoje mišljenje. Naime, vladajuća većina u Skupštini podnosi stotine besmislenih amandmana (od kojih posle sama odustaje) da bi dezavuisala amandmane opozicije.
Dalje, zakoni se menjaju svaki čas. Što, naravno, dovodi do pravne nesigurnosti. “Savet je utvrdio da je za poslednjih pet godina: Zakon o javnom tužilaštvu izmenjen deset puta; Zakon o sudijama dvanaest puta; Zakon o uređenju sudova osam puta; Zakon o pravosudnoj akademiji dva puta; Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaca tri puta; Zakon o izvršenju i obezbeđenju četiri puta”. Drugim rečima, aktuelna vlast proizvodi pravni haos.
Ni to nije sve. Pojedinci, istina retki, koji se usude da kritikuju ovakvo ponašanje vlasti, izlažu se linču, kako u Skupštini tako i, još više, preko režimskih tabloida. Primer za to je Miodrag Majić, sudija krivičar Apelacionog suda u Beogradu, koji je proglašen za neznalicu i nepoštenog sudiju. “Napad na sudiju Majića primer je zastrašivanja onih sudija koji se oslanjaju na nezavisnost i stručnost. Ovakvo zastrašivanje sa pozicije vlasti direktno kompromituje vladavinu prava”, kaže se u izveštaju Saveta.
Ali, i kada kroz te falične procedure konačno donese zakone, aktuelna vlast ih se ne pridržava. Tu Savet Navodi nekoliko karakterističnih primera. Recimo, kada je reč o uređenju taksi službe, “svedoci smo”, kaže se u analizi, “da su predsednik Vlade i nadležni ministri u većem broju datih izjava povodom ovog slučaja priznali da imaju dilemu u vezi sa primenom, odnosno neprimenom zakona. Tvrdnja premijerke da je neko našao ‘rupe u zakonu’ predstavlja priznanje da vlast zanemaruje princip vladavine prava.
Najdrastičniji je svakako slučaj Savamale. “Za tri godine otkako se desio opštepoznati slučaj rušenja u Savamali, niko nije odgovarao za evidentno kršenje prava građana. Naprotiv, gradonačelnik koga je predsednik Vlade upotrebom reči ‘vrh gradske vlasti’ označio kao moguće odgovorno lice, unapređen je u ministra finansija… Noćno rušenje u centru grada, uz angažovanje građevinskih mašina i NN lica maskiranih fantomkama, koji su rušenje obezbeđivali tako što su prisutne građane, pa i čuvara predmetnih objekata protivpravno lišili slobode, vezivali ih i oduzimali im telefone, do danas je ostalo bez epiloga”, naglašava Savet.

ZA DVE GODINE (OD 2016. DO 2018) U SPOROVIMA KOJI SU MERITORNO REŠENI, OD 58 SPOROVA PRED SUDOM U STRAZBURU IZGUBLJENO IH JE 56, A DOBIJENA SU SAMO DVA 

U analizi se ukazuje na jedan slučaj u sasvim drugoj oblasti društva, ali po samo to društvo možda još razornijeg karaktera. Podseća se, naime, na korupciju na kragujevačkom Pravnom fakultetu, odnosno na “kupovinu ispita, diploma i doktorskih disertacija”, zbog čega je još 2007. započela istraga protiv velikog broja profesora ovog fakulteta. “Jedinstveni krivični postupak vođen je pred Višim sudom u Smederevu protiv 86 optuženih za 120 krivičnih dela. U isto vreme, sličan krivični postupak započet je i u Hrvatskoj. Posle nekoliko meseci postupak u Hrvatskoj okončan je osuđujućim presudama, dok je u Srbiji ostao skoro na početku. Savet se nekoliko puta obraćao Višem sudu u Smederevu (4. marta 2014, 4. aprila 2015, 29 decembra 2016. i 3. jula 2017), tražeći da se postupak ubrza jer je bilo očigledno da će zbog odugovlačenja nastupiti zastarelost”, ističe se u ovom dokumentu Saveta za borbu protiv korupcije.
Sledeća oblast u kojoj je Savet za borbu protiv korupcije identifikovao kršenje načela vladavine zakona jeste korišćenje prirodnih resursa. Konkretno, kada je reč o izgradnji minihidroelektrana, “očigledno je da država nije postupala u skladu sa Zakonom o javnoj svojini, praktično poklanjajući prirodno bogatstvo privatnim licima, što predstavlja još jedan primer nepoštovanja principa vladavine prava”. A kao “još jedan primer” naveden je slučaj (bivše?) planine Venčac kod Aranđelovca. “Prirodnog vrha ove planine, zbog iskopavanja mermera i kamena, više nema. Visina Venčaca je smanjena, ne zna se koliko jer se takvi podaci ne nalaze ni u jednom dostupnom dokumentu. Šta se desilo s vrhom planine, kome je i u kojem postupku država dala pravo na eksploataciju kamena i mermera, nije poznato”.

USTAV ZA PODSMEH: Prava i nadležnosti predsednika Republike Ustavom su vrlo precizno i strogo određeni. Tih propisa predsednik se, međutim, ni najmanje ne pridržava, “što obesmišljava Ustavom utvrđeno uređenje vlasti”, kaže Savet. “Tako npr. iz Ustava ne proizlazi da je predsednik Republike ovlašćen da daje državnu pomoć, odnosno da raspolaže finansijskim sredstvima države, kao i da učestvuje u pregovorima u vezi sa zaključivanjem privrednih poslova; da dogovara i obećava subvencije (uglavnom stranim privrednim subjektima), onako kako se to čini i afirmativno predstavlja javnosti”.
Savet posebno ukazuje na predsednikovo mešanje u pravosuđe. “U vreme dok je bio premijer, Aleksandar Vučić, sada predsednik Republike, na konferenciji za novinare u Vladi Srbije nazvao je Dragoslava Kosmajca najvećim narkodilerom u Srbiji. Rekao je: ‘Hteo sam da proverim sve veze i da vidim ko je na vezi sa Kosmajcem, da vidim što se pravite blesavi kada svi znate ko je najveći narkodiler u Srbiji’… ‘Ja kažem udarite na Kosmajca…’”, citira Savet.
Pa podseća na još neke, starije i “mlađe” primere. “Na konferenciji za novinare 16. marta 2015. Aleksandar Vučić je izjavio: ‘Imamo dokaze kako se tajkunsko-mafijaški lobiji, od zemunskog do Miškovićevog klana, bore da se ništa ne promeni kako bi mogli da nastave s pljačkom Srbije’.
Još jedan primer mešanja u rad pravosudnih organa je i izjava predsednika Republike: ‘Milan Radoičić je prihvatio poligrafsko ispitivanje. Prošao na poligrafu. Prošao za ubistvo Olivera Ivanovića. Ne samo da ga nije ubio nego nije učestvovao ni u organizaciji ni logistici’”.

80 ODSTO ZAKONA U RAZDOBLJU 2016-2018. DONETO JE PO HITNOM POSTUPKU

A Aleksandra Obradovića, koji je otkrio aferu “Krušik”, Vučić je optužio da je podatke iznosio u javnost da bi zaštitio svoju majku, koja je, navodno, radila kod drugog konkurentskog trgovca oružjem. “Ovo je samo mali deo iz kojeg se vidi da izvršna vlast uzima sebi za pravo da optužuje, osuđuje, izvodi i ceni dokaze iako sasvim sigurno ni prema Ustavu ni prema Zakonu nije subjekt krivičnog postupka”, zaključuje Savet.
Kakve su posledice onemogućavanja slobodnog i profesionalnog rada pravosudnih organa najbolje pokazuje broj izgubljenih sporova pred sudom u Strazburu, kojima su prethodile odluke Ustavnog suda. Naime, za dve godine (od 2016. do 2018) u sporovima koji su meritorno rešeni, od 58 sporova pred sudom u Strazburu izgubljeno ih je 56, a dobijena su samo dva.

Devastacija ustavnog sudstva

Sudije Ustavnog suda biraju se i imenuju na način propisan Ustavom. Članom 172. Ustava propisano je da Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina. Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije. Pošto polovinu članova i Visokog saveta i Državnog veća bira Skupština (političari), to praktično znači da ni pet sudija Ustavnog suda ne biraju sudije nego da ih pretežno biraju političari, konstatuje Savet.
Takođe, “kada se pogledaju biografije sadašnjih sudija Ustavnog suda, uviđa se da je više od polovine sudija jedva navršilo 40 godina starosti, što znači da se radi o mladim sudijama, od kojih njih devetoro nisu prošli staž nosilaca pravosudnih funkcija u pravosuđu (sudija). U ukupnom broju sudija Ustavnog suda učestvuje devet sudija, kojima je prvo sudijsko zaposlenje izbor za sudiju Ustavnog suda”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. mart 2020.

Dva podsećanja na Zorana Đinđića pogledom Desimira Tošića

Uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu.
Iduće sedmice, 12. marta, navršiće se tačno 17 godina od mučkog ubistva prvog demokratskog premijera Srbije. To, istina, nije neka okrugla godišnjica, kada se obično prave opširniji prigodni prilozi, ali se nedavno (19. februara) jeste navršio ceo vek od rođenja Desimira Tošića. Takođe i 12 godina od Tošićeve smrti (7. februara 2008). Ali nije samo bliskost datuma ono što ukršta puteve Đinđića i Tošića.
Pre nego što se nešto više kaže o tome, nije, međutim, zgoreg podsetiti, a možda i tačnije većini ukazati na to ko je zapravo bio Desimir Tošić. U najkraćem, dakle, reč je o pripadniku podmlatka demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, koji je posle boravka u Logoru u Nemačkoj odlučio da se ne vraća u otadžbinu. U emigraciji je pune 43 godine uređivao časopis Naša reč i učestvovao u stvaranju Demokratske alternative koja je, pored Srba, okupljala i Hrvate (Vane Ivanović), Slovence (Ljubo Sirc) i Muslimane (Adil Zulfikarpašić). Vratio se u Jugoslaviju 1990. i odmah bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.
Za Tošića je iz tog perioda karakteristično da nikad nije spadao u “obožavatelje” (politike) Zorana Đinđića, a smenu predsednika Dragoljuba Mićunovića kritikovao je najoštrijim rečima. Štaviše, zbog toga je napustio DS i otišao u Mićunovićev Demokratski centar.
Međutim, kada je Đinđić ubijen, naročito s protokom vremena, sporovi i nesporazumi potiskivani su u drugi ili još neki dalji plan, a Tošić je sve više isticao koliko je to bio veliki i nenadoknadiv gubitak za Srbiju.

PREPREKE: Da se sada vratimo pomenutom članku. U njemu Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”
Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove”, odnosno “Srbiju u Evropi”. Međutim, na tom putu ili, ako hoćete, na toj prečici isprečile su se bile, prema Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir velika apstinencija na izborima… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’, ali snage koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’, koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na miloševićevsko zlo nego još dublje u prošlost”, u nešto, kako kaže Tošić, “još neviđeno”.
Treću prepreku Tošić je video u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “ nikada nije u toj meri bila iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. ‘Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti’, citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles tajmsa iz 1997.

U ĐINĐIĆEVOJ POGIBIJI UČESTVOVAO JE KAO ZAVERENIK JEDAN VRLO ŠIROK KRUG LJUDI, POČEV OD ONIH KOJI SU IZIGRAVALI DA SU PRIPADNICI POKRETA OD PETOG OKTOBRA, PA DO ONIH KOJI SU KAO ‘LEGALISTI’ OŠTRILI NOŽEVE U MNOGIM SREDIŠTIMA NAŠEG DRUŠTVENOG SAZVEŽĐA. TU SU OKUPLJENI KAKO ONI KOJI SU NA VLASTI U ADMINISTRACIJI TAKO I POJEDINCI I ZAVERENIČKE GRUPE – POČEV OD IZVESNIH VLADIKA, NOVINARA, EKSPERATA ZA TELEVIZIJU, IZVESNIH OPOZICIONIH STRANAKA

Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić je preporučio knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, “Zoran Đinđić – Srbija u Evropi”. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić iako je hapšen još kao mlad nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki”. ‘Korene totalitarizma vidim – citira opet Tošić Đinđića – u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.

ZAVERA: Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da ‘svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje’, a zatim da ‘antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu’, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. ‘jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk’.
Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinara, eksperata za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji danas sede na vlasti, a koji su tobože pripadali snagama Petog oktobra, u poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je jednom, vrlo pametno, rekao jedan od vođa DOS-a: DOS je izvesnim ljudima učinio mnogo više nego što su oni učinili za DOS…”.
U svom “opisu” te “zavereničke grupe” Tošić je posebno istakao pripadnike crkve. Jer, kaže, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavni sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu”, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja”, koja ne samo da je “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči”. ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’, citrao je Tošić (prema Tanjugu od 30. juna 2001) vladiku Amfilohija Radovića. Tošić se čak čudio što je državni tužilac preko ovih pretnji ćutke prešao: “Da mi imamo prave javne tužioce, jedan tužilac bi morao da zove mitropolita na informativni razgovor, međutim nema takve hrabrosti u Srbiji, pošto jeste herojski narod, ali nije toliko hrabar”, primetio je cinično.
Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na vladikine pretnje: “To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno”. Međutim, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila… Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je u sledećoj rečenici Tošić.
Razlikovao se, prema Tošiću, Đinđić i od druge, “svetovne grupe” svojih političkih protivnika. “Đinđić stoji vrlo visoko prema svojim uštogljenim, neiskrenim, lažnim i dvostrukih aršina političkim protivnicima”, pisao je. Doduše, Tošić nije mislio da su politički neistomišljenici direktno došli glave Đinđiću: “Neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvršile posao”, napisao je.

CRKVA JE – MIRKO ĐORĐEVIĆ VRLO LEPO POSTAVLJA TAJ PROBLEM – UMESTO EVANGELIZACIJE PREŠLA NA KLERIKALIZACIJU, TJ. PRETVARANJE CRKVE U DRŽAVNU USTANOVU ILI RUKOVODEĆI FAKTOR DRŽAVE

Kako god, zaključak je bio sumoran: “Tako je otišao jedan veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu”.

CRKVA: Uzroke ubistva Zorana Đinđića Desimir Tošić je, dakle, video u rastućem nacionalizmu, što je pak, sa druge strane, usko povezivao sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Govorio je da “crkva danas učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “toga nije bilo u moje vreme… crkva tada nije imala funkciju koju sebi danas daje. Država je bila monarhija, a crkva je hodala pozadi i slušala. Kralj Aleksandar nikada nije otišao kod patrijarha, to je laž koju pronose izvesni episkopi, nego su patrijarsi dolazili kod kralja i kod kneza. Cela dva veka država je iznad crkve, pa čak i u srednjem veku”.
Nije slučajno da je iste te 2005. (u izdanju Biblioteke “Milan Grol” Centra za unapređivanje demokratije Demokratske stranke) Tošić objavio brošuru “Crkva, država i društvo”. Govoreći o javnom delovanju crkvenih velikodostojnika, Tošić kaže da je “problem da mi vidimo episkope koji stalno nešto jurišaju, napadaju… Naši episkopi su agitatori, nacionalistički konzervativni ekstremisti”. Tošić, međutim, nije mislio da je to većina u SPC-u, mislio je da “mi većinu episkopa ne čujemo”, i to je objašnjavao time da oni “veru osećaju dublje nego ovi naši episkopi koji su politikanti, koji hoće da se pokažu”. “Kad sam video da mitropolit Amfilohije ‘šalje’ Vladimira Popovića u zatvor”, kaže u tom kontekstu Tošić, “onda sam se setio da sam jedanput predložio da njega Crna Gora uzme za šefa MUP-a. Ja mislim da bi on mogao biti bolji kao policajac nego što je verski propovednik. Ono kako sam ja video episkope u moje vreme, moram da kažem da su oni bili smerni, zaista čovekoljubivi… Međutim, mi imamo nekoliko episkopa koji su napast za javno mnjenje, ja mislim da su napast i za crkvu i nadam se da će jednoga dana doći do otpora među mirjanima, kako se kaže, među vernicima, da će doći otpor i od sveštenstva…”.
Zanimljivo je da Tošić nije prezao ni od kritike samog patrijarha Pavla. Osvrćući se na njegov intervju “nekom slovenačkom listu” u kojem je rekao “da vera nije učestvovala u ratovima”, Tošić kaže da je to tačno “u smislu da se niko nije tukao kao pravoslavac, ili katolik, ili za islam”, ali da je “crkva bila akumulator tog nacionalističkog, vrlo opasnog gledišta po kome mi nismo ni za šta krivi, mi smo Božiji i herojski narod, ne možemo da imamo ubice, ali nas su ubijali… Tako je crkva preko svojih predstavnika relativizovala sve te nesreće, Bosna, Vukovar, Srebrenica, bombardovanje Sarajeva… Crkva više nego iko drugi, mnogo više nego politički ljudi, ima zadatak da govori i o našim zločinima, tj. o zločinima naših ljudi… morate govoriti o zločincima u svom narodu, pošto njega želite da popravite. A nećete ga popraviti ako ne govorite istinu. Ako ja ne priznajem istinu zato što se bavim politikom, sveštenici koji nisu zavisni od glasanja moraju da priznaju pre svih nas. Videli ste da je general Lazarević primljen kod patrijarha, i to je isto tako dokaz da oni ne priznaju Haški sud, da je Lazarević unapred oslobođen. Da su ga primili kao slobodnog čoveka, ja bih to pozdravio i mislim da bi svaki hrišćanin, ne samo pravoslavac, morao da pozdravi. Ali jednom čoveku koji je osumnjičen vi unapred dajete blagoslov”.

KO VERUJE DA AMFILOHIJE RADOVIĆ MOŽE DA DONESE SLOBODU, TAJ VERUJE I DA ALEKSANDAR VUČIĆ MOŽE DA DONESE DEMOKRATIJU

Tošić je takođe istakao da srpski patrijarh “suviše pokriva jednu grupu episkopa”, pomenuvši među njima vladike Atanasija i Filareta. Naročito ovog drugog jer “ide u Hag da izljubi ruku našim ‘herojima’… A patrijarh ne reaguje… Generalno, ako ste vi šef i ne reagujete, onda čovek ima pravo da kaže da ste vi odgovorni”.
Ilustrujući pomenutu tezu o jačanju uticaja SPC, Tošić kao “vrlo interesantnu tendenciju” uočava “da crkva sebe predstavlja tako kao da je ona u svemu bila faktor”. “Kada sam video njihovu (crkvenu – NM) proslavu Prvog srpskog ustanka, imao sam utisak da taj ustanak nisu vodili seljaci na čelu s Karađorđem nego da su bili sve sami sveštenici. A oni su samo saučestvovali, činodejstvovali u trenucima kad se birao vođ i tako dalje, ali nisu oni bili, kao ustanova, nikakav faktor u Prvom ustanku. Ja na religiju gledam sasvim ozbiljno zato što mislim da savremeno društvo, koje ima toliko tragedija pred sobom i koje ne može da objasni mnoge pojave, i treba da traži neku utehu u crkvi, neko duhovno ‘rukovodstvo’. Ja sam očekivao da će crkva na tom planu, recimo u pogledu morala, da dejstvuje: ovo je jedno izuzetno koruptivno društvo i crkva bi moralisanjem mogla da utiče, bar u jednom delu, možda ne na sve naše tajkune, ali bar na neke. Međutim, crkva je – Mirko Đorđević vrlo lepo postavlja taj problem – umesto evangelizacije prešla na klerikalizaciju, tj. pretvaranje crkve u državnu ustanovu ili rukovodeći faktor države”.
Takav razvoj situacije poslednjih godina, prema Tošiću, omogućila je činjenica da se u snagama 5. oktobra “tuku dve struje, jedna crkvenjačka i jedna koja je htela sekularnu državu”, odnosno što je u tom prevratu “učestvovalo more ljudi koji nemaju nikakve veze s modernizacijom”. A Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna nego i “crkvena modernizacija”.
Ilustrujući tu modernost, Tošić poredi Amfilohijev sa govorom pariskog kardinala Lustižea nad odrom francuskog predsednika Miterana. “Porediti njega i našeg mitropolita, to je kao odnos episkopa prema nekom seoskom parohu u nekom selu na planini. To je vrlo jadan, meni je žao što moram da kažem, pošto sam ja sreo jednom poodavno mitropolita, to je jedan jadan rečnik… politikantski rečnik, uvredljiv”, dok je kardinal govorio “višim jezikom, intelektualnijim”, mada “on tako uvek govori”. Pri tome, dodaje Tošić, Lustiže je “imao problem” jer je Miteran “bio agnostik”, ali je kardinal, “suprotno od našeg mitropolita, u Miteranovim tekstovima tragao za dodirnim tačkama između hrišćanstva i njegovih humanističkih ideja, pa ga je čak povezao sa svetim Franjom Asiškim”. Tako “rade ljudi koji su pravi hrišćani i koji zaista vode crkvenu politiku na visokom nivou” napisao je Tošić.
“Ja ne znam slučaj da je sveštenik prilikom sahrane govorio protiv čoveka koji je mrtav. Ne znam. A mi smo to doživeli ovde, usred Beograda. To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice koji se sveti kriminalcu koga je uhvatio i ubio”, rekao je Desimir Tošić o govoru Amfilohija Radovića. I nastavio: “Mislim da u istoriji to što je uradio mitropolit crnogorsko-primorski sa Zoranom Đinđićem ne postoji, ja ne znam, ako neko zna, možda među članovima Akademije nauka, neka se javi, ja ću da povučem svoju reč”. Niko se nije javio. Ni iz Akademije, ni iz Crkve, ni šire.
Naravno, kao iskreni vernik, Tošić je razdvajao religiju od institucije. “Ja ne bih odbijao ljude od vere”, pisao je Tošić, “ali bi ih trebalo odvajati od jedne ubitačne crkvene politike koja stvara veliki haos u našem društvu. A mi haosa imamo dovoljno, nije nam potrebna pomoć i od crkve”.
Drugim rečima, da se vratimo današnjem vremenu obilnom podsećanjima na ono pređašnje, ko veruje da Amfilohije Radović može da donese slobodu, taj veruje i da Aleksandar Vučić može da donese demokratiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. mart 2020.