Ključ Bosne, pa i celog (jugoistočnog) balkanskog prostora, nije to ništa nepoznato, nalazi se u Beogradu. Bez demokratske Srbije nema rešenja. Razvoj prilika u Srbiji, međutim, ne ide u tom smeru
Balkanske vrhuške su napravila pakt da vode rat, a međunarodna zajednica im u tome pomaže. Kad kažem Balkan mislim na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, a pod međunarodnom zajednicom podrazumevam Visokog predstavnika.
Da je Valentin Incko pitao Milorada Dodika kakvu uslugu da mu učini na odlasku – bolju ne bi mogao izabrati. A slično važi i za Aleksandra Vučića, Bakira Izetbegovića i Zorana Milanovića – čija je, uzgred, nedavna izjava da “Nikola Tesla ima veze sa Srbijom koliko i Brus Li” vrhunac političke tuposti – da pomenem samo najvažnije.
Da li je Incko bio svestan razvoja situacije koji će uslediti nakon njegovog Zakona o zabrani negiranja genocida u Srebrenici? Bilo bi naivno da nije – a on teško da je naivan čovek – pa se postavlja pitanje šta je želeo da postigne. Možda je mislio da će tako spasti svoju dušu pošto se za tuce godina njegovog “predstavnikovanja” nacionalno-politička situacija uglavnom pogoršavala. A možda je računao i da će dolivanjem ulja na vatru napraviti čistilište, te da će zakon kad-tad početi da deluje. Ako se u međuvremenu Bosna ne raspadne, što neće biti moguće bez novog rata, što, opet, sada deluje neverovatno, ali je ipak verovatnije nego početkom devedesetih.
Posebno je simptomatično da je Zakon donet u trenutku kada znaci neke nove (nacionalno pomiriteljske) politike počinju da se pomaljaju iz zemlje zaleđenog konflikta. U to bi se, recimo, mogli ubrojati nedavni izbori u Sarajevu (naročito rola, iako epizodna, Bogića Bogićevića) ili nedavno formiranje Inicijative “Spasimo rijeke Balkana”, koja je okupila ekologe iz BiH, Hrvatske i Srbije. I ma koliko balkanski zeleni bili (politički) još zeleni – posebno zato što su još previše crveni, tj. antiliberalno nastrojeni – to je pokret koji prati evropsku Zelenu agendu. Nije izvesno da najnoviji talas nadirućeg nacionalizma neće i njih izbaciti iz korita.
Ključ Bosne, pa i celog (jugoistočnog) balkanskog prostora, nije to ništa nepoznato, nalazi se u Beogradu. Bez demokratske Srbije nema rešenja. Razvoj prilika u Srbiji, međutim, ne ide u tom smeru. Naprotiv, pod naprednjacima svakim danom sve više jačaju sile koje vuku nazad.
Glavnu ulogu ratnog zveketala preuzeo je aktuelni ministar policije Aleksandar Vulin, koji već duže vreme nastupa kao frontmen agresivne nacionalističke politike. Zanimljivo je, analitičari su govorili da Vučić koristi Vulina kao svog “trbuhozborca” – da kaže nešto što za njega samog, iz ovog ili onog razloga, ne bi bilo uputno, a što bi mu kasnije omogućilo da odigrava ulogu mirotvorca.
Sada, međutim, Vulin sve više, koristeći Vučića kao grudobran, preuzima inicijativu, diktira tempo, postavlja repere i pomera granice. Izgleda, štaviše, da je otišao toliko daleko da ni Vučić neće moći da ga vrati. Pod uslovom, naravno, da želi. A čini se da ne želi.
Nekada je leto bilo noćna mora za medije; oskudica tema diktirala je naslove tipa “miš u pivu” i “bubašvaba u hlebu”. Nažalost, više nema “mrtve sezone”, kosturi neprekidno ispadaju iz ormara, a žrtve kao da su žive.
Možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne
Pre Vučića subota uveče na “malim ekranima” bila je namenjena odmoru i razbibrizi; kao predah između dve radne sedmice bila je rezervisana za lakše teme i zabavne sadržaje. Aleksandru Vučiću je, izgleda, malo horor koji građanima Srbije svakodnevno priređuju njegovi najbliži saradnici, on hoće lično da nam pusti svoj film strave i užasa, a naravno da njegov mora biti najduži i najstrašniji, nešto dosad neviđeno.
Priče koje su nekada bile ekskluziva crnih hronika, policijskih revija i specijalnih emisija, danas se emituju u udarnim terminima.
Pošto pretpostavljam da će najnoviji Vučićev nastup biti naširoko analiziran, ja ću se – poput sjajnog omnibusa Vladimira Pogačića iz 1957, na koji pokušavam da podsetim naslovom ovog teksta – ograničiti na tri.
Najpre, Vučić je na samom početku naglasio da je reč o – “uvezenom kriminalu”. Mislio je da će time krivicu bar delom prebaciti na drugog, a u stvari samo je povećao sopstvenu. Jer, kriminal se, kao i ljudi, seli tamo gde će imati bolje uslove za rad i razvoj, pa su tako i kriminalci rođeni u (Milovoj) Crnoj Gori došli u (Vučićevu) Srbiju.
Zanimljivo je s tim u vezi, neki će reći i indikativno, da Vučić nije rekao da je kriminal prošvercovan, tj. da se prošvercovao nego je baš upotrebio termin “uvoz”, koji označava nešto legalno, odnosno posao pri čijem su obavljanju uredno namirene sve državne dažbine.
Prema onome što je dosad poznato, to zaista jeste bilo tako. Kriminalci su “uvezeni” da bi uspostavili kontrolu nad “tribinom”, kako je to rekao predsednik Vučić, u čemu su bili angažovani ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja. Ko se tu kome posle oteo kontroli valjda će jednom, u ne tako skoroj budućnosti, biti utvrđeno.
Drugo, možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne. A davno je utvrđeno da postoji snažna veza između atmosfere u društvu i pojedinačnog ponašanja, između kolektivne i individualne psihologije.
I treće, pre tog horora Vučić je naciji dao malo anestezije u vidu “para iz helikoptera”: 20 evra za one, 30 za ove, biće za sve i biće još, samo budite dobri i slušajte me. To jest – slušajte Vučića.
Ono što, međutim, te subotnje večeri Vučić nije rekao jeste da te pare građani neće dobiti na poklon nego će sami sebi pozajmiti. Što će onda morati i da vrate – doduše, ne baš oni nego njihova deca i unuci – s kamatom, naravno.
Javni dug Srbije ove godine biće povećan za oko četiri milijarde evra: sa oko 26,5 milijardi na kraju 2020. na više od 30 milijardi na kraju 2021. godine.
Uzgred, javni dug za vreme “žutih” čitavu deceniju praktično je stagnirao: 31. 12. 2000. bio je 14,2 milijarde evra, a 31. 12. 2011. bio je 14,8 milijardi evra. Sredinom 2012, kada je Vučić preuzeo vlast, javni dug je bio oko 16 milijardi evra. Za manje od 10 godina, dakle, Vučić je uspeo da ga gotovo udvostruči.
Nikada niko u njenoj istoriji nije toliko zadužio Srbiju. Bukvalno. Tako da je Vučić zaista izrastao u pravog lidera. Samo što on neće da se pohvali, a šteta bi bilo da se za taj njegov podvig ne zna.
Ili neće ili ne ume – jer evo, tamo gde se pohvalio, pogrešio je. Rekao je, naime, da će ove godine Srbija po bruto domaćem proizvodu nadmašiti Hrvatsku. “To nikad nije bilo”, rekao je Vučić.
To nažalost – Vučićevu, razume se – nije tačno. Recimo, Srbija je 1990. ostvarila BDP od 51 milijarde evra, a Hrvatska 32 milijarde. I bez Kosova Srbija je imala veći BDP – 42 milijarde evra. Uopšte, u celom tom razdoblju Hrvatska je po stanovniku imala BDP veći za četvrtinu, ali je Srbija, budući duplo brojnija (10 naspram pet miliona stanovnika), imala znatno veći ukupni BDP.
Čini se da savetnici mnogo lažu Vučića. Po svemu sudeći – zato što on to od njih i traži
Ove godine navršava se tri decenije otkako je Zoran Đinđić u Borbi objavio tekst “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” i dve i po decenije otkako je objavljena knjiga pod istim naslovom. Posle 30 godina, dakle, Srbija i dalje tapka u mestu. S tim što je sada više okrenuta Istoku
Prošlost kao savremenost, i obrnuto
Ove godine se obeležavaju razne obljetnice, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ponajviše upravo one vezane za (još “bivšiju”) Jugoslaviju. Sve su one uglavnom istorijskog karaktera, dakle služe podsećanju po principu Čika Jove Zmaja: “Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu što je negda bilo”. I tu se stvar manje-više završava. Evo, međutim, jednog podsećanja koje je još uvek aktuelno, odnosno koje nam više ukazuje na sadašnjost nego što nas vraća u prošlost. Ove godine, počećemo od bližeg “jubileja”, navršava se tačno dve i po decenije od poslednje knjige Zorana Đinđića objavljene za njegovog života. Reč je o delu čiji smo naziv pozajmili za ovaj tekst, dakle “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu”, koju je 1996. objavio novosadski Cepelin. Knjiga je zapravo (i)zbornik Đinđićevih članaka publikovanih između 1989. i 1994. Od ukupno 23 eseja, 19 ih je iz novosadskog magazina Stav, dva iz Borbe i po jedan iz NIN-a i Demokratije.
STAV: Kao što to u “Reči priređivača” primećuje Radovan Čolević, glavni urednik Stava, “u fokusu ove knjige nalazi se srpsko društvo sa iskušenjima i menama kroz koje je prolazilo u poslednjih pet godina”. Prema Čolevićevom mišljenju takođe, “procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u raspravama i tekstovima dr Đinđića dobili su originalnog tumača koji je pronikao u njihovu suštinu, razotkrivajući istovremeno i uzroke nemogućnosti demokratskog društvenog preobražaja”. Zbog toga je ta knjiga istovremeno bila i “dokument krize, njeno promišljanje od kompetentnog tumača pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadržala u sebi”. Jer, konstatuje na kraju glodur Čolević, Đinđić “u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlači ideju o sukobu dva potpuno različita koncepta, od kojih je na kraju prevagu odneo društveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideološkim predznakom bio obeležen”.
RETKE SU POLITIČKE ANALIZE KOJE IMAJU TEORIJSKE AMBICIJE. TEORETIČARI SU SUJETNI. ONI ČEKAJU DA ISTORIJA ZAVRŠI SVOJ POSAO DA BI POKUPILI ČAURE, OBJAVILI KO JE POBEDIO I PROCENILI UDEO POJEDINIH FAKTORA I UČESNIKA
Ali izrečene pohvale nisu bile glavni razlog Čolevićevoj odluci da sačini jedan ovakav zbornik. Urednik, naime, ističe da su “oko Đinđićeve političke misli”, naročito “od kada je autor postao i značajna politička ličnost”, nastale “mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja”, te se otud pojavila potreba da se “otklone mistifikacije”, odnosno da se “na jednom mestu skupljenim Đinđićevim tekstovima omogući kritičkoj javnosti uvid u sadržinu ideja, stavova i političkih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao”. A u razgovoru sa autorom, kao svojevrsnim uvodom u knjigu, konstatujući da su sada prikupljeni tekstovi “već tada bili retkost u domaćoj političkoj publicistici”, te da “ni danas nema nečeg uporedivog”, Čolević pita jednostavno: “Zbog čega?” Đinđić odgovara: “Autori koji drže do svog renomea prave političke analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, učesnicima u nekom događaju se možda i može oprostiti kratkovidost pri proceni tog događaja, analitičarima ne može. Zbog toga analitičari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budućnost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kad pišete o onom što se upravo događa. Nešto što kritikujete možda će doneti pozitivne rezultate, nešto što podržavate možda će se ispostaviti kao promašaj. Vaše objavljene procene postaju dokument vaših grešaka. Zbog toga su retke političke analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretičari su sujetni. Oni čekaju da istorija završi svoj posao da bi pokupili čaure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i učesnika.”
U SRBIJI JE NAPRAVLJEN SVOJEVRSTAN “MOLOTOVLJEV KOKTEL NACIONALIZMA I KOMUNIZMA” KOJI JE IMAO “SASVIM DOBRU PROĐU KOD ŽEDNE PUBLIKE” UPRKOS “VELIKOJ OPASNOSTI DA NAM NA KRAJU SAGORI USTA”, PISAO JE ĐINĐIĆ. U MEĐUVREMENU JE, MEĐUTIM, NA SCENU STUPIO “SNAŽAN ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM”. UBRZO JE TAJ ANTIDEMOKRATIZAM IZ SEDLA IZBACIO KOMUNIZAM, TAKO DA JE OSTAO SAMO ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM
INTELEKTUALCI: Ni Đinđićev odgovor na sledeće pitanje dominantnom delu inteligencije nije se mogao svideti. Pitanje: “Ovi tekstovi su … i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i uključivanje u dnevna zbivanja odgovara predstavi o ‘angažovanom intelektualcu’. To je svojevremeno bila vrlo popularna tema, od Sartra do naših domaćih disidenata.” Odgovor: “Ja mislim da je to večna tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su saučesnici u onome što se događa, bilo da govore ili da ćute. Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kad stvari krenu u pogrešnom pravcu. To ne mogu da čine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinačnim problemima i procesima. U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora jasno da opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.” Međutim, tu je kod srpske inteligencije Đinđić uočavao ponašanje koje mu se nije dopadalo, a zbog čega se on nije dopadao toj inteligenciji. Reč je o – pesimizmu. Naime, piše Đinđić: “Ništa nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobučeni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, različite vrste nihilizma, u smislu ‘svi su oni isti’, ‘ništa se ovde ne može promeniti’, ‘ovaj narod nije ni zaslužio bolje’ i slično. U svakom čoveku postoji nada i strah. Pitanje je samo da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija ponovo postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika povremeno da preplavi nadu i želju za promenama.” Strah od rizika (i) promena pokazao se najrizičnijim. Jer, kao što sada znamo, nije prošlo mnogo, svega nekoliko godina, a rat je zaista počeo da besni i u Srbiji. Paradoksalno, tačno je i obrnuto: od tada je prošlo prilično vremena, ali se situacija nije mnogo promenila. Jeste da ne besni rat, ali su neki baš besni i kao da jedva čekaju. Kaže Vučić: “Svi se u regionu dramatično naoružavaju”. Pa kako da se ne naoružavaju kad se vi, gospodine predsedniče, svaki čas hvalite nekim novim oružjem koje ste nabavili i kad svako malo organizujete neku tenkovsku izložbu za decu i omladinu, i neku vojnu vežbu za one malo starije. A paradržavne televizije (televizije privatne, a pare državne, tj. naše) pune su intelektualaca koji sa strašću evociraju uspomene na ratove devedesetih, vajkaju se što nije (a moglo je lako biti) osvojeno (i) Sarajevo i škripe zubima i/ili zubalima, ko šta ima.
PARADRŽAVNE TELEVIZIJE (TELEVIZIJE PRIVATNE, A PARE DRŽAVNE, TJ. NAŠE) PUNE SU INTELEKTUALACA KOJI SA STRAŠĆU EVOCIRAJU USPOMENE NA RATOVE DEVEDESETIH, VAJKAJU SE ŠTO NIJE OSVOJENO SARAJEVO I ŠKRIPE ZUBIMA, ILI ZUBALIMA, KO ŠTA IMA
BORBA: Knjiga “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” zapravo je naslovljena po istoimenom članku objavljenom u Borbi juna 1991. Srbija nije na Istoku, kaže tu Đinđić, jer za razliku od svih drugih zemalja istočne Evrope nije odbacila socijalizam, a nije ni na Zapadu jer nije prihvatila demokratiju. U Srbiji je zapravo napravljen svojevrstan “molotovljev koktel nacionalizma i komunizma” koji je imao “sasvim dobru prođu kod žedne publike” uprkos “velikoj opasnosti da nam na kraju sagori usta”, pisao je Đinđić. Nije baš da nije pokazao osećaj za perspektivu, zar ne? U međuvremenu je, međutim, piše dalje Đinđić, na scenu stupio “snažan antidemokratski nacionalizam”. Ubrzo je taj antidemokratizam iz sedla izbacio komunizam, tako da je ostao samo antidemokratski nacionalizam. Zoran Đinđić je to napisao, da ponovimo, pre 30 godina. Kada se pogleda današnja Srbija reklo bi se da stanje nije takoreći ni za dlaku izmenjeno. Ona, kao, pregovara o priključenju Zapadu, ali više gleda na suprotnu stranu. I kao da bi htela da se ulogori na Istoku, ali ne može jer sve što je čini državom dolazi sa Zapada. Tako da još uvek važi stara formula: Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu. U međuvremenu, međutim, antidemokratski nacionalizam jači je nego ikada. Što zapravo čini da je sve bliža – Istoku.
KAŽE VUČIĆ: “SVI SE U REGIONU DRAMATIČNO NAORUŽAVAJU”. PA KAKO DA SE NE NAORUŽAVAJU KAD SE VI, GOSPODINE PREDSEDNIČE, SVAKI ČAS HVALITE NEKIM NOVIM ORUŽJEM KOJE STE NABAVILI I KAD SVAKO MALO ORGANIZUJETE NEKU TENKOVSKU IZLOŽBU ZA DECU I OMLADINU, I NEKU VOJNU VEŽBU ZA ONE MALO STARIJE
U stvari, opet je tu ključna uloga dominantnog dela intelektualne elite. Većina stanovništva zapravo već živi po pravilima Zapada, tj. o “svom ruvu i kruvu”; štaviše, ono tamo i samo odlazi ne samo da radi i zaradi nego i da se trajno nastani. Srbiju ka Istoku guraju oni gore već pomenuti redovni učesnici TV seansi, po pravilu udobno zavaljeni na državnim jaslama, bilo srpskim bilo ruskim, nekad obema.
Smešno je što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama
Obavestili su me, nisam gledao, da je predsednik Vučić na moj prošlonedeljni članak “Branko Milanović je pogrešio” na Peščaniku i tim povodom gostovanje na televiziji News Max Adria odgovorio rekavši kako ja ne znam da igram šah. Moja drugarica Bojana, koja mi je to javila, kaže da joj je bilo smešno što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama.
Bojana je nesumnjivo u pravu – to jeste smešno. I tu bi ova priča mogla da se završi. Ipak, osećam obavezu da dodam nekoliko rečenica.
Prvo, od toga što ja – recimo da je tako – ne znam da igram šah, građani Srbije nemaju nikakve štete; zbog toga, međutim, što Aleksandar Vučić ne zna da vodi državu, građani Srbije trpe ogromnu štetu. Drugo, za razliku od velike većine, ja dakle ne mislim da sve ovo što radi, Vučić radi iz zle namere. Verujem da bi on hteo da bude bolje, ali naprosto ne zna kako to da postigne. I to ga strašno frustrira, što povremeno izbija na površinu. A pošto ne može da podnese istinu, onda plaća hiljade dvorjana da mu kliču i aplaudiraju, da se dive njegovom novom odelu mada svi vide da je predsednik jednostavno – go. Plaća ih, naravno, našim novcem. I zato oni grabe i levom i desnom jer nisu sigurni dokle će ovo da traje, kad će da pukne. A on svako malo mora da ih okuplja i smiruje, da se ne pokolju oko plena. Jer – ima još. A i on će da vlada zauvek.
Dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova “vezana trgovina” izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju. Duplo golo.
Što ti je propaganda. Vučićevo “sitno kolo do kola” čulo se ne do Stambola nego do Bristola. I to onog u Americi. Simbolički govoreći, naravno.
Svakodnevno ponavljanje priče o ubrzanom razvoju Srbije, liderstvu u regionu, pa i šire, u Evropi, prihvaćeno je i tamo gde se ne bi očekivalo. Pa smo tako nedavno i od najboljih poznavalaca – a Branko Milanović je nesumnjivo ime koje zaslužuje najveće poštovanje – čuli da Srbija beleži visok privredni rast. Što je zatim objašnjeno “zamenom demokratije za rast”. To jest time što su njeni stanovnici zarad bržeg ekonomskog razvoja žrtvovali slobodu, ljudska prava i slično.
Ostaviću ovog puta po strani pitanje – takođe važno – da li je zaista i u kojoj meri reč o dobrovoljnoj žrtvi, a koliko se radi o sili i iznudi. Pozabaviću se samo rastom.
A tu podaci govore da Srbija “pod Vučićem” nije ostvarila nikakav spektakularan napredak. Naprotiv. U razdoblju od 2013. do 2019. (da prvu godinu Vučićeve vladavine, 2012, kao i prošlu 2020, godinu korone, benevolentno preskočimo) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 2,1 odsto. U isto vreme zemlje Centralno-istočne Evrope zabeležile su prosečan rast BDP-a od 3,4 odsto. Dakle, Srbija se razvijala za trećinu sporije. To je ogroman zaostatak. Zapravo, od 11 zemalja CIE niži godišnji rast BDP-a od Srbije imala je samo Hrvatska.
Ali zato u regionu Jugoistočne Evrope nije bilo nijedne zemlje koja je bila gora od Srbije. Sve su one – Albanija (2,5 odsto), Bosna i Hercegovina (2,7), Makedonija (2,8), Crna Gora (3,4), Kosovo (3,5 odsto) – u razdoblju 2013–2019. ostvarile veću stopu privrednog rasta.
Nije tako uvek bilo. Poređenja radi, u periodu od 2001. do 2008. Srbija je imala prosečan rast BDP-a od 6,6 odsto (od nje su bile bolje samo Letonija i Litvanija, koje su imale nešto malo iznad sedam odsto), dok je prosek zemalja CIE bio 5,4 odsto. U razdoblju 2008–2012. Srbija je zabeležila pad BDP-a od 0,2 odsto, dok je Centralno-istočna Evropa imala dvostruko veći prosečan godišnji pad – 0,4 odsto.
Uzgred, nije zgoreg napomenuti da je za razdoblje nakon 2013, u skladu s metodologijom Evropske unije, urađena revizija procene BDP-a, što je znatno podiglo stopu rasta. Takva revizija nije urađena za prethodne godine (2001–2012), navodno zbog nedostatka para. Kada bi to bilo urađeno, stopa rasta BDP-a do 2013. sigurno bi porasla.
Konačno, treba imati u vidu da se nešto veće stope ekonomskog rasta Srbije 2018. i 2019. godine – kada je rast iznosio 4,4 odnosno 4,2 odsto – podudaraju sa izuzetno niskim rastom industrije. Industrija je, naime, 2018. porasla 1,3 odsto, a 2019. 0,3 odsto. Istovremeno, građevinarstvo je 2019. poraslo čitavih 28,5 odsto. I rast drugih privrednih grana nekoliko puta je veći od industrijskog: trgovina i usluge po devet odsto; saobraćaj 6,4 odsto; telekomunikacije 5,7 odsto itd.
To je posledica zaokreta u privrednoj politici. Pošto su zbog lošeg ekonomskog ambijenta izostajale investicije u industriju, vlast odlučuje da (po kineskom receptu) započne velike građevinske projekte. To samo po sebi i ne mora da bude loše (mada je smisao nekih projekata krajnje upitan: gasovoda Balkanski tok ili auto-puta Kraljevo – Kruševac, recimo), ali je problem što je njihova vrednost fiktivna i služi tome da se veštački, tj. na papiru, poveća stopa privrednog rasta.
Sve u svemu, dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova “vezana trgovina” izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju.
Na srpskoj javnoj i političkoj sceni nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina
Intervju Dragan Banjac, glavni urednik portala Forum
Sagovornik Novog magazina Dragan Banjac bio je dugogodišnji novinar Borbe, dopisnik iz Dubrovnika i istočne Hercegovine. Godinu dana pratio je hercegovačko-dubrovačko ratište, a nakon povratka u Beograd radio u unutrašnjopolitičkoj redakciji, gde je bio i urednik. Banjac je bio prvi novinar iz Srbije koji je tokom rata u BiH (preko Mađarske, Italije ušao u opkoljeno Sarajevo, Mostar, Tuzlu… Bio je ratni reporter iz Slavonije, kasnije i sa Kosova. Nakon što je režim ugasio Borbu i Našu Borbu, radio je kao beogradski dopisnik sarajevske novinske agencije ONASA, Oslobođenja, podgoričkih listova Publika i Vijesti, pisao za Vreme, Monitor, radio u Blicu (urednik u Regionima), bio zamenik glavnog urednika Glasa javnosti, dopisnik Tagens cajtunga iz Ciriha, sarajevske Federalne televizije, urednik agencije MMV. U Republici je nepunih devet godina pisao poslednju stranu, sa stalnim nadnaslovom Odozdo gledano. Autor je dve knjige, Rasplitanje kosovskog čvora zajedno sa Fahri Muslijuom i Zloupotrebljene institucije sa grupom autora. Povod za razgovor bilo je predstavljanje portala Forum, na kojoj su govorili Svetislav Basara, Boško Jakšić, Zoran Vuletić i Milivoj Bešlin.
Pre nedelju dana pokrenuli ste portal Forum. O čemu je reč, da li će on formalno biti glasilo Građanskog demokratskog foruma, koliko će biti samostalan? Forum će, kao što piše u zaglavlju, biti portal građanske Srbije, samim tim i medij koji će pratiti rad GDF. Možda u svemu dodatnu zabunu unosi bliskost sa Zoranom Vuletićem, predsednikom GDF, ali i Nenadom Prokićem, Filipom Davidom, Latinkom Perović i ostalim članovima Političkog saveta ove društvene organizacije. Da postoji Građanski savez Srbije, onaj Vesne Pešić i Žarka Koraća, i Gorana Svilanovića, Forum bi i njih podržavao.
Šta će biti osnovni elementi vaše uređivačke politike? Ovaj portal je nešto novo i nešto što je, siguran sam, davno već izgubljeno i zaboravljeno na medijskoj sceni u Srbiji. Zalagaćemo se za profesionalnost, nezavisnost i naročito za učtivost. Ovo poslednje naglašavam jer su mediji kod nas godinama već prepuni banalnosti, nekulture i poganog jezika.
Kako je to počelo? Neki to dovode u vezu sa uspostavom višestranačja, možda. Radikali Vojislava Šešelja su bili šampioni. Njihov lider bezbroj puta je u Skupštini Srbije vređao Hrvate, Bošnjake, pogrešno izgovarao ime haške tužiteljice Karle del Ponte. Nisu zaostajali ni njegovi najbliži saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Uvreda i govora mržnje danas, čini se, ima još više? Osim govora mržnje, na srpskoj javnoj i političkoj sceni, recimo, nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od raspada Jugoslavije u Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima. Evo primera s vrha: juna 2019. na stranačkom skupu srpski predsednik Aleksandar Vučić kritikovao je svog partijskog funkcionera Zorana Babića zbog letovanja u Hrvatskoj. “Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću. Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima jer naš narod nema drugove na Brionima”. Usledio je gromoglasan aplauz. Čuvam i stranu jednog starijeg beogradskog dnevnog lista. Izlazi na ćirilici, a nije Politika. Subota, 22. jula 1995, strana četiri. Evo svih pet naslova: ‘Feslije bi Ozren’, ‘Jenki slomljenih krila’, ‘Ćirilica na lomači’, ‘Ljiljani venu – Janezi plaču’ i ‘Rešenje za Bosnu pregovori’. Kako te 1995. tako i danas. To je naša slika.
Ne zaostaju ni političari? Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina. Najnoviju epizodu Šešelj je odigrao početkom februara ove godine sa Nenadom Čankom, predsednikom LSV. “S ratnim zločincem nema razgovora. Ne ide se da se o žrtvama govori dok je ratni zločinac u studiju”, “Svinjo debela, hajde, ućutkaj me. Molim vas da promenite pelene, ovaj smrad se ne može izdržati”, “Vojislav Šešelj je psihopata… on je kukavica koja se junači nad slabijima od sebe, onda kada iza njega stoji država i službe kojima decenijama verno služi”. Šešelj: “Videćeš ti. Da ti nije ovih telohranitelja, sad bi bio pretvoren u ćevap”, “Takvog bilmeza i govedo kao što je Nenad Čanak samo bi dobra motka mogla da opameti”. Sledi optužba da je Čanak tokom devedesetih radio za srpsku tajnu službu…
Istog dana kada je promovisan Forum objavljene su i nove novine – Nova. Takođe nedavno počela je da radi i nova televizija – Euronjuz. Kako vi to tumačite? Hteo sam da kupim nove novine, ali su “planule”. Moj komšija, inače univerzitetski profesor upravo na studijama novinarstva, reče da je obišao sve trafike, ali da ih nije našao. Da bi se utešio, jetko se našalio rekavši – kakve su to novine na A4 formatu. Dugo znam te ljude, sve su to dobre “zanatlije”, ali ne verujem da će NOVA imati znatan uticaj na svest ovdašnjih, većinskih, čitalaca koji će i dalje ostati verni tabloidima i njihovim lažima i banalnostima. Novu televiziju nisam gledao. Držim da se mogu upisati na dobro obaveštene, ali, recimo, RTS Dnevnik nisam gledao od raspada SFRJ…
Hoće li to doprineti razbistravanju u glavama ljudi ili će dovesti do još veće konfuzije? Glave ostaju mutne, a konfuzija je potpuna.
Kakav je odnos vlasti prema medijima? Vlast na medije utiče na više načina. Zgazila je one najvažnije i one koji su nevažni, ali umeju da pljuju na političke protivnike, druge narode, Zapad, EU, SAD… Sve medije koje pomaže vlast trebalo bi zabraniti. Ostatak je u rukama bogatog biznismena koji se nepravedno predstavlja opozicionarom.
A kako vam, izgleda politička scena Srbije – pre svega sa stanovišta političkih programa, odnosno vrednosti i načelnih opredeljenja za koja se partije zalažu? Programi su solidni, ali se ne primenjuju. Ovde nema politike. Samo nekakve improvizacije. Na svakom koraku se govori da je opozicija ista kao i vlast. Nema izlaza.
Šta je po vašem mišljenju gorući problem Srbije danas. Ili ako vam je teško da izdvojite jedan, onda možda dva ili tri? Ovo pitanje nisam očekivao. Ali evo tri: Kosovo, Evropska unija i suočavanje sa prošlošću. Čitaj – Srebrenica. Ni za jedan problem vlast ne haje, ni ič je to ne interesuje. Narodu su dosta TV vesti i tabloidi. I čovek koji se u ama baš sve razume.
Dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”
Intervju Jovan Komšić, politikolog
Da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti. Tako kaže naš sagovornik profesor političkih nauka dr Jovan Komšić, osnivač Škole političke ekologije. Ali ovde nije reč samo o autonomiji (severne srpske) Pokrajine Vojvodine. Reč je o autonomiji uopšte, a pre svega o autonomnosti čoveka-pojedinca. Za šta je conditio sine qua non – evropeizacija. Čime ste ispunili oba uslova – i nužan i dovoljan – da vas smatraju autošovinistom, koliko god to bilo besmisleno.
Vi se, između ostalog, bavite regionalizacijom, decentralizacijom, samoupravom, autonomijom. Pošto živite i radite u Vojvodini, počeli bismo od ovog poslednjeg, ne zato što je to danas neka aktuelna tema nego što uopšte nije tema. Postoji li autonomija Vojvodine i da li nam je uopšte potrebna? Misleći na neophodnost intelektualnog i političkog priznanja opštedruštvene – u tom smislu i “svesrpske” – koristi od pokrajinske autonomije, javno sam ovih decenija saopštavao stav “da kojim slučajem Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti”.
Zašto? Pa zato što je, nakon Drugog svetskog rata, “rođena” iz antifašističke, jugoslovenske vrednosno-političke “utrobe”; što je za samo četvrt veka efektivnog postojanja izbegla iskušenje “isterivanja đavola pomoću sotone” i, na taj način, snažno integrisala u “ranjivo” društveno tkivo Vojvodine i Srbije pripadnike kulturološki vrlo raznorodnih kolektiva; što je postala zamajac sveukupne modernizacije i ubrzano dostizala standarde socijalnih usluga koji nisu bili inferiorni čak i u poređenju sa stanjem u novoprimljenim članicama ondašnje Evropske zajednice itd. Dovoljno je, na kraju, samo uputiti na civilizacijski prestižno začinjanje procesa transformacije urođenika u građanina posredstvom pomirenja i efektivnih garancija mirnog suživota, političko-institucionalnog priznanja i negovanja identitetske osobenosti, smanjenja etničke distance, najvišeg procenta mešovitih brakova i slično. Malo li je za nepune dve decenije efektivne autonomije?
To je istorija, a danas? Uz sva posrtanja društva pod dejstvom neviđene agresije ratno-nacionalističkih suženja svesti, ovde se ipak našlo snage i mudrosti da se suzbije suludi ranotranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, na ruševinama jugoslovenske federacije, pod kvazipatriotskim plaštom “čistote”, “jednosti” i “celosti” resuverenizovane, nacionalne države iznova ugradi relikt varvarstva i “ubilačkih identiteta”, što reče Maluf. Makar da je samo zbog toga, treba nam teritorijalna autonomija u kojoj ćemo, kao građani, više prepoznavati međusobne sličnosti i komplementarnosti ljudskih interesa, a manje raditi na zatvaranju u etničke segmente, koji međusobno komuniciraju jedino posredstvom svojih političkih “poglavica” i njihove “dvorske svite”.
FRIDRIH HAJEK JE, RECIMO, OPRAVDANO UPOZORIO KAKO “POSTOJE JAKI RAZLOZI ZBOG KOJIH AKCIJA LOKALNIH VLASTI GENERALNO NUDI DRUGO NAJBOLJE REŠENJE TAMO GDE SE NE MOŽE OSLONITI NA PRIVATNU INICIJATIVU”
S prethodnim je tesno povezan jedan vaš rad naslovljen kao “Izazovi evropeizacije i decentralizacije Srbije”. Opet ćemo, na tragu prethodnog pitanja, prvo o drugom. Šta će nam uopšte ta decentralizacija? Moja višedecenijska zalaganja za nešto što se sa mnogo argumenata i oslonca na iskustva razvijenih društava stabilizovane liberalne demokratije naziva principima i institucijama evropskog regionalizma, nailazila su, a i danas nailaze na brojna nerazumevanja i osporavanja etnocentristički “kontaminirane” inteligencije i političkih preduzetnika tzv. srpskog sveta. Elem, centralistima-etnocentristima, kada bi hteli trezveno da razmišljaju i odgovorno da deluju, sugerišem da se zamisle nad sledećim Tokvilovim stavom: “Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.” Da ne govorimo o ekonomskoj racionalnosti decentralizacije odlučivanja i o nečemu što se u samoj srži teorije i prakse liberalne demokratije naziva “reprezentativnost”, “kapaciteti poverenja”, “bliskost” institucija i građana, mogućnosti “participacije u procesima odlučivanja”, “kontrola političkog dnevnog reda”, kao i “pravo razumevanje”, “regionalno umrežavanje” privrednih subjekata, medija, kulturnih i naučnih institucija, a sve u skladu sa evropskim principom i praksom supsidijarnosti.
A šta imate da kažete u odbranu samouprave? Zar to u Srbiji nije unapred izgubljena bitka? Kako se ne bih zaplitao-saplitao pitanjem: “Kud se dedoše lanjski snegovi”, braniću smisao odredbe člana 12 trenutno važećeg Ustava Republike Srbije. Nažalost, moram priznati da uopšte ne uočavam tragove poštovanja propisanog ograničenja državne vlasti našim, građanskim pravom na autonomiju i lokalnu samoupravu. Na delu su, zapravo, lokalne transmisije političkog “direktorijuma” – kako s razlogom profesor Madžar naziva naš Centar vlasti – i to s prevashodnim zadatkom da obezbede infrastrukturu za dolazak “belosvetskog” kapitala u “naš kraj”. To valjda trenutno tako mora, pored ostalog i zbog toga što dobija podršku nezaposlenog “puka”, koji vapi za izlaskom iz bede i beznađa. Treba, međutim, respektovati istorijske pouke i kad vam se učini da smo izvan svih normalnih tokova modernosti. Fridrih Hajek je, recimo, opravdano upozorio kako “postoje jaki razlozi zbog kojih akcija lokalnih vlasti generalno nudi drugo najbolje rešenje tamo gde se ne može osloniti na privatnu inicijativu”. Danas pak mnogi znalci naglašavaju da lek za nacionalne i globalne političke viruse, koji izazivaju i produbljuju krizu demokratije, valja potražiti upravo u rekonstrukciji zajednice počev od lokalnog nivoa. Na potezu su građani, ako ih ima? Jednog dana, meseca, godine, decenije, svakako će ih biti.
VARIJACIJE “PROPALE DRŽAVE”, “POLUDRŽAVE”, “NELIBERALNE DEMOKRATIJE” I SLIČNO NISU NIŠTA DRUGO DO LOGIČNI ISHODI “KONDOMINIJUMA” VLASTI I POTKUPLJIVOG SEGMENTA INTELIGENCIJE
A zašto evropeizacija? Bez obzira na strukturne i druge probleme, koji evidentno umanjuju magnetizam “meke moći” EU i na relaciji sa Srbijom diktiraju geopolitičku strategiju u stilu: “Ni previše blizu, ali ne i predaleko”, krajnje je neproduktivno potceniti ono što Evropsku uniju i dalje drži na najprestižnijem mestu globalnih dostignuća. To su njene humane vrednosti, pa tako, dokle god su demokratski, kulturni i ideološko-partijski “organizmi” ugrađeni u strukture upravljanja Unijom, ne možemo očekivati da će Evropljani biti impresionirani falsifikatima i surogatima liberalno-demokratskih procedura. Sa druge strane, ako i kada je konkretno o Vojvodini reč, moramo biti svesni da se jedino izgledna, realno raspoloživa perspektiva sistemskog iskoraka iz stanja fasadne autonomije krije u još nejakim “nedrima” globalnog društvenog procesa koji zovemo evropeizacijom Srbije. Nažalost, u slučaju da se, umesto demokratije, definitivno ukorene nabujali fenomeni “zarobljene države” i tako proces pridruživanja Srbije, kao i drugih preostalih segmenata tzv. Evrope Otomana Evropskoj uniji pretvori u nešto što nema kraja, “ne gine” nam niz novih epizoda u najpopularnijoj balkanskoj seriji autoritarno-centralističkog sabiranja i utiskivanja “homogenog kulturnog žiga na državno stado”, započetog epizodom “Antibirokratske revolucije” 1988. i pokličem: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš nam biti cela”.
Ko po vašem mišljenju pruža veći otpor evropeizaciji: inteligencija ili obični građani, da ne kažemo narod? Na pojavnom nivou nedovoljne “prijemčivosti za slobodu”, srpske manifestacije “demokratije bez naroda” i deficite kulturoloških podloga liberalno-demokratskog političkog takmičenja, podele i ravnoteže vlasti, mogli bismo objasniti na tragu maksime “Politika – to su ideje”. U skladu s tim, dakle, mislim da nivo svesti “novopečenih” građana, sa osvojenim pravom glasa, diktira manju potražnju za apstraktnim mislima i složenim političkim formulama. Preferencije su, zapravo, na strani izbora dobrog “kapetana broda i njegove posade”, kao i “fiksiranja cilja njihovog puta”. Upravo u komponenti ovih “velikih narativa”, kojima se trasiraju svrhe i ciljevi putešestvija od socijalizma ka kapitalizmu i demokratiji, od jednog državnog ustrojstva ka drugom, nalazim veliku ulogu i još veću odgovornost naše inteligencije za hazardersko razmišljanje i ponašanje u inicijalnoj fazi promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i, shodno takvim manirima, tumaranje državnog broda u močvari blokirane i nedovršene srpske državne, ekonomske, pravne i kulturološke tranzicije. To polje interakcijskog dejstva tzv. nacionalne inteligencije i vlastodržačkih, “državotvornih” struktura nazvao bih sindromom spojenih sudova između kvaziintelektualnih, naoko slobodnih “igara misli i stvaralaštva”, koje formiraju hegemone obrasce mišljenja, uverenja i manifestnih preferencija, s jedne strane, i ličnih i grupnih materijalnih interesa, sa druge strane, koji mehanizmom “crne kutije” uvezuju kulturnjake, bezbednjake, novinare i političare u skriveni, neformalno klijentelistički DNK našeg režima. Zato varijacije “propale države”, “poludržave”, “neliberalne demokratije” i slično nisu ništa drugo do logični ishodi “kondominijuma” vlasti i potkupljivog segmenta inteligencije.
PODROBNI EU MONITORING IMPLEMENTACIJE PRAVNIH TEKOVINA VLADAVINE PRAVA, SLOBODNE JAVNOSTI I POŠTOVANJA ČITAVE GAME OSTALIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA SMATRAM VRLO ZNAČAJNIM ALATOM ZA OČUVANJE KAKVIH-TAKVIH ŠANSI, UKLJUČUJUĆI I NOVE MOBILIZACIJE POSUSTALIH ENERGIJA SLOBODE
Sve ovo što ste rekli upućuje, čini se, na jedno – na strahove koji vladaju u Srbiji: od različitosti, pluralizma, a pre svega individualizma. Da li je to tačno i, ako jeste, kako to objašnjavate? Ništa suštinsko što se dešava u Srbiji nije toliko novo i osobeno da nije u istoriji već viđeno i objašnjeno. No, držim da je u našem slučaju naročito važno vaspitati građane za demokratiju, poštujući imperativ da se identitetskim konstruktima kao “lažnim prijateljima” ne zaluđuju istorijom istraumirane nacionalne zajednice, što pamte stare patnje i neretko sanjaju o osveti. Nažalost, upravo to su, u ime slobode i pluralizma, činili “očevi osnivači” tuđih i našeg “nacionalnog preporoda”, njihovi ideološki sekundanti i politički izvođači postjugoslovenskih, ra(t)nih radova na teritorijalno-političkom sabiranju “saplemenika” u jednu nedeljivu naciju. U takvim formativnim fazama, koje prete da zajednice večito zadrže na nivou “malodobnih plemena”, što bi rekao Džon Stjuart Mil, od “šume se ne vidi drveće”. Dejstvom političkih elita, uz “svesrdnu” pomoć dobro plaćenih urednika kontrolisanih medija, srž “državotvornosti” i “patriotizma” isključivo se vezuje za ideje i fenomene kolektivne slobode, užižene na “državni razlog” konsolidacije hijerarhijskog monopola prinude, a ne na, recimo, Periklovu, dva i po milenijuma staru objavu individualne slobode – “da svako ima pravo da živi kako mu se sviđa”, odnosno “da izabere da ide sopstvenim putem”. Da ne govorim o aktuelnosti Aristotelovog upozorenja da, zarad slobode, društvene harmonije, vrline, pravde i vladavine zakona, nikome u političkoj zajednici, bilo da je reč o pojedincu ili pak o masi, ne treba dopustiti da poseduje apsolutnu moć. Ali, ne samo preovlađujući tip naših političara, koji u procesu “autoritativne alokacije vrednosti” neće “meko”, partnerski da kreiraju i dele moć sa drugima – da razgovaraju, pregovaraju, usklađuju, sarađuju, ispunjavaju obećano – već i dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”.
Kako se, čime, uz pomoć kakvih “tehnika i tehnologija” danas vlada Srbijom? Paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti predstavlja jedan od ključnih faktora efektivnog užiženja moći na jednoj personalizovanoj adresi nacije-države. Pritom, bez obzira na to što svaka “analogija hramlje”, uveren sam da je na putu do približno adekvatnih odgovora i te kako korisno uranjanje u tokove najkredibilnijih istorijsko-socioloških analiza, posebno onih faza moderne istorije kada je “princip Vođe” bio doveden do svog sistemskog vrhunca. Otud su danas ponovo aktuelna objašnjenja Hane Arent zašto u ambijentu “konfuzne hijerarhije”, bez “pouzdanih međunivoa koji bi pojedinačno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslušnosti”, najveću moć imaju pojedinci i grupe koji su najbolje upućeni u “lavirinte prenosnog mehanizma” upravljanja. Kada je pak reč o perspektivama, ne bih se kladio na kartu dugovečnosti aktuelne varijante stabilokratskog “braka iz računa” između vladavinskih elita nekih najmoćnijih članica EU i naših vlastodržaca. U tom smislu, pregovarački klaster, koji se temelji na podrobnom EU monitoringu implementacije pravnih tekovina (Acquis Communautaire) vladavine prava, slobodne javnosti i poštovanja čitave game ostalih ljudskih prava i sloboda, smatram vrlo značajnim alatom za očuvanje kakvih-takvih šansi, uključujući i nove mobilizacije posustalih energija slobode.
NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA, “ROĐENA” IZ ANTIFAŠISTIČKE, JUGOSLOVENSKE VREDNOSNO-POLITIČKE “UTROBE”, VOJVODINA JE ZA SAMO ČETVRT VEKA EFEKTIVNOG POSTOJANJA IZBEGLA ISKUŠENJE “ISTERIVANJA ĐAVOLA POMOĆU SOTONE” I NA TAJ NAČIN SNAŽNO INTEGRISALA U SVOJE “RANJIVO” DRUŠTVENO TKIVO PRIPADNIKE KULTUROLOŠKI VRLO RAZNORODNIH KOLEKTIVA
Da li je danas u Srbiji veći problem nedostatak slobode ili nedostatak pravde? I zašto? Tragajući za pretpostavkama “dobrog društva” kao okvira harmonizacije dva, neretko oprečna principa – slobode i jednakosti, a za pravdom se naročito traga kad su ugrožene i jedna i druga sastavnica poželjne društvene dobrote, slavni ekonomista i demokratski delatnik Džon Kenet Galbrajt zapisao je: “Potrebno je da se shvati da ništa u tolikoj meri ne poništava sve slobode pojedinca kao što to čini potpuno odsustvo novca. Poništava ili svodi na najmanju meru.” Na tragu rečenog, dokle god u Srbiji opstojava rizik od lakog sunovrata većeg segmenta populacije u zonu ispod crte apsolutnog siromaštva i dokle god je sve to udruženo sa raširenom kulturom bede, na tržištu političkih ideja uvek će biti veća potražnja za komponentom “pravde” u liku egalitaristički shvaćene “jednakosti” i njoj primerene raspodele. Nažalost, takav socio-ekonomski ambijent je “Eldorado” za demagoge najrazličitijih vrsta.
Vidite li, na kraju razgovora, svetlo na kraju tunela i možete li da procenite koliko je taj tunel dugačak? I vidite li društvene snage, subjekte koji bi do tog svetla mogli da nas dovedu, kako bi uopšte to kretanje trebalo ili moglo da izgleda? Ako je verovati onom Krležinom Zagorcu da nikad nije bilo da nekako nije, pojaviće se i to svetlo. Verovatno to neće biti ono svetlo koje će Kinezi ugledati kad probiju tunel ispod Fruške Gore, ali radovaću se i tome. Ako poživim, lakše i brže ću do mog zavičajnog, laćaračko-mitrovačkog parčeta “svinjskog” Srema. Iz druge, istorijsko-globalne perspektive gledano, nesporno je da će vreme biti najbolji sudija i ono sito što žito odvaja od kukolja. Verujem i da je “vreme na strani demokratije”, kako kaže Hantington. Jedino što ovde treba dugo trajati da bi se možda dočekao novi momentum sinergetskog spoja četiri faktora. Da mir i demokratiju na Balkanu požele: 1) domaće elite; 2) svetski moćnici; 3) da uđemo u zonu održivosti ekonomsko-socijalnog razvoja i da, uz sve to, 4) Srbi i ostali državljani naše Republike dostignu i potvrde svoje umeće građansko-demokratsko-institucionalnog suočavanja s posledicama sopstvenih odluka. Priznaćete, ovo poslednje nije nimalo lakše od prethodna tri uslova, naprotiv.
Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene”
I loš marketing je bolji od nikakvog marketinga, kaže stara trgovačka izreka. Samo utoliko se postupak Vuka Jeremića i družine može razumeti. Dakle, možda su odlaskom na Andrićev venac (siroti Andrić, šta je dočekao, kakvim god da ga je Basara opisao, ovo nije zaslužio) na “ferku s predsednikom” narodnjaci uspeli da skrenu pažnju na sebe i svoju političku opciju. Tačnije, na sebe možda i jesu, ali na političku opciju teško, pošto je u tom metežu politika ostala izvan svakog vidokruga.
A time idu niz dlaku baš Vučiću. Što je on ubrzo jasno manifestovao iskoristivši za to proslavu Vidovdana u Kruševcu. Da li je ikoga iznenadilo to što je praznik od izuzetnog nacionalnog i istorijskog značaja Vučić zloupotrebio u lične dnevno-političke svrhe i za najprizemniji obračun s političkim neprijateljima? Jer, fakat, za Vučića (ma koliko govorio suprotno) politički protivnici ne postoje, postoje samo politički neprijatelji. U stvari, samo – neprijatelji.
Sve što Vučić već godinama pokušava jeste da pokaže kako politički programi, da ne kažem ideje, nisu bitni, da su na političkoj sceni (osim njega) svi isti, da se drugi bore samo za vlast, te da tako politiku svede na golu silu, na borbu za fizički opstanak.
Na taj način najpre želi da skrene pažnju sa stvarnih društvenih problema, posebno sa afera u koje se sve više zapetljava. Od svih njih – a ima ih nekoliko sa smrtnim ishodom, krađu stotina miliona evra da ne pominjemo – narko-Jovanjica, koja dovodi do njega lično, najveći mu je kamen o vratu. Sa druge strane, time želi da probudi, i produbi, najniže strasti i animalne težnje u ljudima.
Taj proces je u početku išao sporo, ali se protokom vremena i konsolidacijom vlasti sve više ubrzava, ako se točak srpske istorije sad nije sasvim otkačio.
Vučić od društva hoće da napravi vučje leglo u kojem ne važe pravila, nema ni običnih ljudskih obzira, u kojem su sva sredstva dozvoljena i gde važi princip “ko jači – tlači”.
Prema tom planu – koji je više sumanuti naum – Srbijom bi trebalo da zavlada nekoliko familija (Vučić, Mali, Brnabić, Mitrović, Ranković…) uz pomoć nekoliko desetina građevinskih preduzetnika i univerzitetskih profesora. U tome predsednik uživa neskrivene simpatije i obilate finansije Kine i Rusije.
Previše energije opozicija (makar njen najglasniji deo) troši da dokaže da Vučić nije normalan. Sigurno je, međutim, da najveći broj građana (i građanki!) Srbije jeste normalan. Opozicija mora da nađe način da ih privuče.
Prave vođe preuzimaju krivicu i kada nisu neposredno krivi; ovaj srpski sopstvenu krivicu prebacuje na naciju. Ne mislim da narodi nisu odgovorni za dela svojih lidera, ali to je ipak drugi tip “krivice”, nije za ovu priču.
I ta viktimizacija zapravo je sredstvo primitivizacije – svođenje nacije na pleme, na urođenike gde je svako ko ne sledi poglavicu autošovinista i izdajnik.
Pošto su tokom devedesetih vodili četiri rata i sva četiri izgubili, sada su srpski radikali, prerušeni u naprednjake, krenuli u rat protiv sopstvenog naroda. Vučić Srbiju vodi ka građanskom sukobu. Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene.”
Nije realno, reći će mnogi. Nije, ali koga su zmije ujedale i guštera se plaši.
Kakav god Vučić bio, u tom njegovom “ludilu” ima sistema. To jest, sve je to manje više pirotehnika: dimne bombe i petarde.
Ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. Srbija se “ocepila” pre Slovenije
Ovih dana, na mala vrata, pokušano je da se proturi novo tumačenje nedavne istorije – koje zapravo i nije novo nego mu je samo produžen rok upotrebe – i kao datum raspada Jugoslavije utvrdi 25. jun 1991. Kao povod za to je poslužila tridesetogodišnjica datuma kada je Skupština Slovenije donela odluku o “razdruživanju” sa Jugoslavijom, faktički o otcepljenju.
Nogu je povukao, treba li da čudi, RTS polusatnom emisijom, ali su njegov primer manje-više sledili i svi ostali (elektronski) mediji. Recept je već oproban, recimo u onoj seriji o hapšenju Slobodana Miloševića, ali najviše u “sećanjima” na rat s NATO alijansom u proleće 1999. Dakle, strogo ograničenje na sam događaj, o predistoriji i uzrocima ni reči. Kao što su se “potpuno neočekivano, ali zato iznenada”, na nebu iznad Srbije pojavili borbeni avioni, tako je i rezolucija slovenačkog parlamenta pala s neba.
Istina je, nažalost, potpuno drugačija.
Evo kako je o tome tada, početkom novembra 1990, pisao Zoran Đinđić u tekstu više nego simptomatičnog naziva “Srpski izazov – srpski odgovor”.
“Ne samo što je ta (srpska – M. L.) vlast, istrajno i metodski, potez za potezom, usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Još više od toga, ona je svojim konfederalnim konkurentima neprekidno potvrđivala ono što je želela da im ospori, naime, njihov državni suverenitet. U tom pogledu karakterističan je privredni bojkot Slovenije, kojim je de fakto potvrđeno da je Slovenija nezavisna država. (…) Srpske vlasti su”, nastavlja Đinđić, “povlačile sve deblji krug kredom oko Republike Srbije, istovremeno proizvodeći političke povode za ubrzano osamostaljivanje drugih republika.”
Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definiše kao nezavisna država u postojećim republičkim granicama. Faktični vrhunac doživljavamo ovih dana u odluci da Srbija uvede carine koje bi njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruženja.”
Ne zadovoljavajući se samo konstatacijama, Đinđić je ukazivao i na to kako bi se, na koji način, Srbija mogla odupreti separatističkim težnjama. Pisao je: “Pristalicama nezavisnih država kao vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je želja za demokratijom njihov stvarni cilj, a nezavisne države samo sredstvo. To se moglo učiniti samo tako što bi demokratija postala moguća i u zajedničkoj državi.” Ali tada je u Srbiji – ne samo vlast nego i lavovski deo inteligencije – zagovarano načelo: prvo država, onda demokratija.
Zoran Đinđić je, kao što je rečeno, tekst pisao u “realnom vremenu”, pa se mnogo toga podrazumevalo. Posle tri decenije na neke događaje valja podsetiti.
Do bojkota slovenačke robe, da time započnemo ovu kratku “istorijsku čitanku”, došlo je u decembru 1989. Prethodno je Slovenija zabranila tzv. miting istine (“firmu” pod kojom je prethodno izvedena “jogurt-revolucija”, tj. smena rukovodstava Kosova, Vojvodine i Crne Gore), zakazan za 1. decembar u Ljubljani.
Novim ustavom, donetim 28. septembra 1990, Srbija sebe praktično proglašava suverenom državom. Ključan je u njemu bio pretposlednji, 135. član, koji je Srbiji omogućavao da kad god poželi, tj. Kad god proceni da je to u njenom interesu, postupa po sopstvenom nahođenju, ne obazirući se na federalni Ustav, zakone ili odluke saveznih organa.
Da to nije bila prazna puška i puka retorika potvrđeno je manje od mesec dana posle donošenja Ustava, 23. oktobra, kada je Skupština Srbije usvojila “paket ekonomskih zakona” kojima su uvedeni poseban porez na promet i posebne takse na robu iz Slovenije i Hrvatske.
Nedugo zatim Srbija uvodi depozit od 50 odsto na kupovinu robe iz Slovenije i Hrvatske, a svoju suverenost zaokružuje odlukom da carine tretira kao sopstveni izvorni prihod, čime je praktično preuzela spoljne granice Jugoslavije prema zemljama s kojima se graničila. Takođe, i porez na promet, koji je bio originalni prihod federacije, prestaje da uplaćuje u savezni budžet.
Slovenačka odluka o osamostaljenju došla je, kao što se vidi, više od pola godine kasnije. Istina, Slovenija je 27. septembra 1989. usvojila amandmane na republički Ustav koji se često tumače kao čin definitivnog odvajanja od SFRJ. Najspornije u amandmanima, međutim, bilo je zapravo to što će vanredno stanje u “deželi” moći da proglasi samo Skupština Slovenije, na predlog Predsedništva Slovenije, a isto je trebalo da važi i za upotrebu oružanih snaga u miru. Prilično benigno, zar ne.
Sve u svemu, ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. Srbija se “ocepila” pre Slovenije.
