Ima li društvo pravo da se brani od pojedinaca koji ugrožavaju ako ne baš opstanak, a onda napredak svakako?

Slučaj Novaka Đokovića je najbolji primer koliko je Srbija sposobna i spremna da upropasti i ono najbolje što ima. I to ne ona “krezuba” nego baš “pristojna” Srbija.

Pre gotovo tačno dve decenije, februara 2003. godine, Zoran Đinđić je u Banjaluci tamošnjim studentima održao predavanje u kojem je, između ostalog, rekao da se se svaka zajednica (i pojedinac, naravno) nalazi u nekom okruženju, užem i širem. Tim okruženjem vladaju određene pravilnosti i zakonomernosti. Zadatak zajednice je da utvrdi koje su to zakonomernosti i da im se prilagodi, odnosno da iz njih izvuče najviše koristi za sebe. Ako želi da bude uspešna. Mi smo, nasuprot tome, rekao je Đinđić, često odbijali da poštujemo ta pravila zato što smo, navodno, nebeski narod za koga norme ovog sveta ne važe. Zbog toga smo na kraju plaćali “ovozemaljsku cenu”.

Sada se – ako se za ono što se dogodilo Đokoviću ne optužuju satanisti, Bil Gejts, banke, korporacije, Bilderberg grupa i ostale mračne sile koje vladaju svetom, što nam se servira s nacionalnih televizija – “Nole nacionale” opravdava slobodom izbora.

Zapadna civilizacija je izgrađena na filozofiji slobode pojedinca. Ali i na razumevanju da je sloboda jednog povezana sa slobodom svih. Dakle, druga strana medalje slobode je – odgovornost. Drugim rečima – obaveza da se korišćenjem svog prava na slobodu ne povredi sloboda drugih ljudi.

U stvari, to su razumeli i pojedinci na našim prostorima. Reči Marka Miljanova “junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe” to najbolje potvrđuju. Problem je što to u Srbiji nije prihvaćeno kao opšte pravilo ponašanja; znamo kako treba, ali to ne poštujemo.

Pre biće tome sad i pola veka Bora Đorđević je napisao pesmu čiji su stihovi, otprilike, glasili: “Pravila, pravila, da bi me udavila ili kičmu savila” itd. Možda je to bio izraz mladalačkog bunta jer, evo, autor sentence o Slovencima kao “bečkim konjušarima” pod stare dane je otišao da živi u deželi – ali se čini da je najčuveniji srpski roker dobro osetio bilo svoje nacije.

Država se od organizovane bande koja raspolaže “monopolom fizičke prinude” na određenoj teritoriji razlikuje po zakonima. Istim pravilima koja važe za sve. U Srbiji se smatra da zakon važi samo za slabe i nemoćne. Oni moćni, naročito ako su na vlasti, ne podležu pravilima. Predsednik države to praktično svakodnevno demonstrira.

U razvijenom svetu država je ta koja vodi računa da ono temeljno pravilo ljudskog društva o slobodi bude poštovano. Inače, ništa od društva, zajednica se svodi na vučji čopor.

Na taj način država se stara o opštem dobru. Da li je u javnom interesu da bude što manje obolelih? Da li, sa druge strane, nevakcinisani doprinose bržem širenju bolesti i (ugrožavajući ne samo sebe nego i druge) povećanju broja obolelih? Time degradiraju napore da se broj bolesnih smanji i epidemija stavi pod (kakvu-takvu) kontrolu. Ima li društvo pravo da se brani od pojedinaca koji ugrožavaju ako ne baš opstanak, a onda napredak svakako?

Iako je svoj uspeh postigao u svetu, Novakovo ponašanje oko vakcine (da ne idemo dalje) govori da je u popriličnom nesporazumu s tim svetom. Dosad je mnogo puta pokazao da ume da se izvuče i iz najtežih situacija. Nadajmo se da će to uspeti i ovog puta. Mada, ova arena je nešto drugačija od sportske. I potrebna su neka druga znanja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. januar 2022.