Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve

Prosto ne znam kako da počnem. Znam da to nije dobar početak, ali ne mogu drugačije. Jer, može recimo ovako, ozbiljno. Nijedna biblijska izreka nije se u Srbiji tako lepo primila kao ona da je “batina iz raja izašla”. Od demagoga do pedagoga, od dna do vrha društvene piramide, nema ko to ne zagovara.

A može i ovako, infantilno. Pada mi na pamet ona stara dečija pesmica: “Ana i Boško, to su srca dva, ljubili se grlili, sve do pola dva”. Jer, evo, dvoje ljudi koji se nalaze, ili bolje, misle da se nalaze na suprotnim polovima političke scene, u proteklih nekoliko dana posegli su (tačnije, zapretili su, mada ko zna šta bi bilo kad bi bilo) za istim sredstvom u obračunu s političkim protivnicima – policijskim pendrekom. Figurativno rečeno.

Dakle, u Srbiji nije važno da li ste muško ili žensko, jeste li završili visoke škole u inostranstvu ili u zemlji, da li ste gej ili strejt, imate li ćerke ili sinove – ako počnete da se bavite politikom, tj. ako ste političar(ka), sva je prilika da ćete završiti kao batinaš(ica).

Najpre se premijerka Ana Brnabić na mitingu vladajuće Srpske napredne stranke u Požarevcu okupljenoj masi “izvinila” što protiv građana koji širom Srbije već danima protestuju nije upotrebila policiju. Uopšte, predsednica Vlade se sve viši trudi da dokaže da ona nije i neće da bude fikus. A cinizam koji pri tome manifestuje sve je ubedljiviji. Ana je opet pokazala da je dobar i vredan učenik, a ni talenat joj se ne može osporiti.

Sa druge strane, Boško Obradović se još nije ni domogao vladarskog žezla, a već je počeo da preti palicom. Kakav je to pandurski mentalitet ukorenjen u Srbima i Srpkinjama koji izbije čim ih malo zagrebete ispod kože? Opisali su to i Branislav Nušić u “Sumnjivom licu” i Dušan Kovačević u “Balkanskom špijunu”, ali džabe. Ismejemo se i izađemo kao da se radi o nekom drugom. I sutra opet po starom.

Prisećam se u ovom trenutku kako je pre 30 i kusur godina na zlokobnoj Osmoj sednici (CK SK Srbije) Radoš Smiljković sa govornice uskliknuo “Na ljutu ranu – ljuta trava”. Ljuta rana bila je, naravno, Kosovo i demonstracije tamošnjih Albanaca, a ljuta trava – tenkovi. Deceniju i po nakon toga srpska politika je svaki problem pokušavala da reši prvo silom. Pa onda opet silom. Pa silom. I tako, evo, do dana današnjeg. Doduše, pošto su nam u međuvremenu izbili (skoro) sve zube, sad uglavnom kevćemo i pomalo režimo. Ali, što reče mudri – i zato brzo zaboravljeni Desimir Tošić – da mi slučajno imamo tu silu kojom raspolažu Amerikanci – jao svetu.

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. U Srbiji se između politike i policije ne pravi (gotovo) nikakva razlika. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. april 2019.