Ana na popravnom

Da li će nova vlada biti vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta. Ako je suditi prema rezultatima prethodne, trebalo bi da bude drugo, ali ako uzmemo u obzir lik i delo nove-stare premijerke, biće prvo. Srbija će nastaviti da zaostaje

Nova vlada, stara parada
Od pet ciljeva koje je postavila sebi i svojoj vladi, Ana Brnabić je ispunila jedan, a i to polovično. Obećala je ubrzanje privrednog rasta, reformu državne uprave, reformu zdravstva, reformu javnih preduzeća i obrazovanje za 21. vek. Nešto je postigla samo kada je reč o prvom zadatku. Na svim ostalim ispitima je pala. Nije poznato da li je novi mandat popravni ispit ili Vučić samo pokušava da nekako ubije vreme do narednih izbora. Koji, po svemu sudeći, neće biti za četiri godine.

IRONIJA SUDBINE: Jeste ironija sudbina da se na dvadesetogodišnjicu petooktobarske revolucije naciji preko svih nacionalnih frekvencija obrati Aleksandar Vučić i saopšti ime mandatara za sastav nove Vlade Srbije. Sa druge strane, nema sumnje da trenutak nije slučajno izabran i da je Vučić time hteo da skrene pozornost sa tužnog jubileja i reflektore javnosti preusmeri na sebe i svoje postupke. On prosto ne trpi da iko drugi i išta drugo, makar i nakratko, bude u centru pažnje.
Ali, o tome kako nam se “dogodio Vučić” – mada posle “događanja naroda” to dođe nekako logično – pisali smo u prošlom broju, pa ovde nećemo ponavljati.
Izbor nove-stare premijerke – osim ako neko misli da Ana Brnabić neće uspeti da sastavi vladu – i više nego inače otvara pitanje da li će to biti vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta.
U stvari, teško je zamisliti da bude ovo drugo mada bi tako trebalo da bude. Jer, kontinuitet s prošlom vladom biće nešto prilično loše, pošto je ona zapravo uradila vrlo malo od onoga što je sama sebi zadala.
Najveći deo onoga što je u svom ekspozeu kao ciljeve postavila Ana Brnabić – nije ostvareno. To važi čak i za ono što je – ma kako paradoksalno zvučalo – na neki način postignuto.
U suštini, glavni zadatak koji je stara/nova premijerka pred sebe postavila bila je reforma javnog sektora. To, ruku na srce, uopšte nije ni mali ni lak zadatak. Jer to obuhvata, moglo bi se reći, četiri velike reforme: reformu javnih preduzeća, zatim reformu državne uprave i reformu javnih usluga, što opet obuhvata dva ogromna sektora – zdravstvo i obrazovanje.

ANA BRNABIĆ JE OBEĆALA PET STVARI: UBRZANJE PRIVREDNOG RASTA, REFORMU DRŽAVNE UPRAVE, REFORMU ZDRAVSTVA, REFORMU JAVNIH PREDUZEĆA I OBRAZOVANJE ZA 21. VEK. NEŠTO JE POSTIGLA SAMO KADA JE REČ O PRVOM ZADATKU. NA SVIM OSTALIM ISPITIMA JE PALA

Peti cilj koji je sebi postavila bivša vlada bio je brži privredni rast. I to je cilj za koji premijerka Brnabić može reći da ga je ispunila mada je zapravo sam rezultat prilično skroman. Tome je, doduše, u dobroj meri kumovala korona, ali i prethodne vlade su imale na šta da se “vade” (bilo da je to bila svetska ekonomska kriza, ili suša, ili poplava biblijskih razmera) za svoje rezultate. Kako god, Ana Brnabić će u svoje uspehe moći da upiše da je za četiri godine “vladavine” udvostručila stopu privrednog rasta. Naime, u razdoblju 2017-2020. Srbija će imati prosečan godišnji rast od dva (i nešto malo više) odsto, što je dvostruko više nego u prethodne (dok je, da se ne zaboravi, A. Vučić bio premijer) četiri (2013-2016) godine. Ipak, s tim rezultatom Srbija će se naći na repu zemalja jugoistočne Evrope.

NEISPUNJENO: Tu se lista (kakvog-takvog) uspeha Brnabićkine vlade završava. Na sva četiri preostala navedena polja praktično ništa nije učinjeno.
Kada je reč o reformi državne uprave, tu je stvar ostala na onome što je urađeno u doba Kori Udovički 2015. Ni to nije bilo mnogo, ali je makar utvrđeno na čemu smo, tj. kakav je sistem zarada i zapošljavanja u državi. Tačnije, ustanovljeno je da u tom pogledu vlada pravi haos. Ispostavilo se, naime, da se zarade u državnom sektoru određuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka. Prema analizi koju je svojevremeno napravio Fiskalni savet, plate državnih službenika formiraju se na “čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”.
Međutim, umesto da od tada taj “antisistem” polako bude “razmontiravan” i da se postepeno u njega unose elementi reda i zakona, haos je samo povećavan. U stvari, neko će reći da je u tom ludilu ipak bilo sistema, pošto “na kraju dana”, kada se sve skupi, vidimo da su neka ministarstva prolazila znatno bolje od ostalih. To pre svega važi za ministarstva sile, naročito policije. “Povećanje zarada po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine vršeno je bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koju zaposleni obavlja. Tako se došlo do apsurdne situacije da računovođa u MUP-u prethodne četiri godine dobije povećanje zarade od 28 odsto, a računovođa u Ministarstvu poljoprivrede 12 odsto – iako oba zaposlena rade isti posao kod istog poslodavca, tj. države”, pisao je Fiskalni savet 2018.

U RAZDOBLJU 2017-2020. SRBIJA ĆE IMATI PROSEČAN GODIŠNJI RAST OD DVA (I NEŠTO MALO VIŠE) ODSTO, ŠTO JE DVOSTRUKO VIŠE NEGO U PRETHODNE (DOK JE, DA SE NE ZABORAVI, A. VUČIĆ BIO PREMIJER) ČETIRI (2013-2016) GODINE

Od ove godine počinjemo, naravno, zato što i Ana Brnabić od nje preuzima sve ingerencije i prerogative u pogledu formulisanja ekonomske politike i sprovođenja obećanih reformi. Mogla je, dakle, da u punoj meri pokaže svoje reformske kapacitete. Ali propustila je da to uradi.
Nedostatak volje ili znanja, nije ni bitno, još se bolje video prilikom pripreme budžeta za 2019. Fiskalni savet nije bio lenj nego je 2018. čak i sasvim konkretno predložio koliko bi povećanje plata za pojedine sektore u narednoj godini trebalo da iznosi. Prema tom predlogu, plate u zdravstvu trebalo je da porastu sedam odsto, u prosveti šest, a u MUP-u dva do tri odsto. Ostatak zaposlenih u javnom sektoru, njih nešto manje od trećine, trebalo je da dobiju povećanje zarada od pet odsto koliko bi trebalo da bude – u skladu sa guberom – prosek ukupnog povećanja. “Na ovaj način obezbedilo bi se to da već u 2019. počnu da se otklanjaju najočigledniji dispariteti zarada u opštoj državi”, objašnjavao je FS. Vlada AB, međutim, pribegla je “solomonskom” rešenju, tj. odlučila je da ukupno povećanje bude mnogo veće – u proseku devet odsto. “Raspored povećanja izgledao je ovako: medicinske sestre i tehničari dobili su 12 odsto, lekari 10, MUP, BIA, Vojska, prosveta i socijala devet odsto; 8,5 odsto za Poresku upravu i Carinu; i na kraju sedam odsto za državnu upravu.
Za ovu 2020. godinu ponovilo se isto, pa je FS kao najgori deo budžeta ocenio upravo “upravljanje sistemom zarada i zapošljavanjem u državi”. Savet je posebno istakao da je povećanje plata u proseku od 9,6 odsto “previsoko i ekonomski neutemeljeno”. Doduše, sektor zdravstva je i ovog puta dobio najviše povećanje – 15 odsto, ali je, kako ističe FS, “sektor bezbednosti opet dobio iznad prosečno povećanje” (devet odsto) iako “zaposleni u ovom sektoru već sada imaju daleko viša primanja od svih drugih” državnih uposlenika. Generalno pak posmatrano, sve to je imalo još jednu negativnu posledicu od šireg društvenog značaja. Ionako prevelika i neopravdana razlika između plata u javnom i privatnom sektoru povećana je na gotovo trećinu – u korist onih prvih, razume se.

KASNO MARKO…
: Ovaj manevar prema zdravstvenim radnicima došao je, međutim, prekasno – u času kada su oni već masovno počeli da slede staru parolu “Go west, young man”. Sve mane zdravstvenog sistema Srbije razotkrila je korona. S jedne strane, zapravo, samog zdravstvenog sistema, tačnije nedostatak i ljudi i opreme, a sa druge, u konkretnom slučaju još i više, upravljanja ovim složenim “organizmom”. Kada je reč o ovom drugom, da napravimo malu digresiju, tj. da se vratimo korak unazad, na prethodnu temu, pokazali su se i efekti digitalizacije na kojoj je Ana Brnabić u svom ekspozeu vrlo snažno insistirala, stavljajući je u red najviših prioriteta. To jest, mogli smo da vidimo da je digitalizacija, poput svake druge tehnologije, kao barut: može da pomogne da se napravi tunel, ali i da se sruši most. Koliko Srbija na polju odbrane narodnog zdravlja zaostaje, najbolje je pokazala skorašnja analiza (opet) Fiskalnog saveta. Koristeći podatke Eurostata, FS je upoređivao broj pojedinih medicinskih uređaja ili delova opreme na 100.000 stanovnika. Prema tim pokazateljima, dakle, kaže se u analizi, “državno zdravstvo u Srbiji raspolaže sa upola manje CT skenera, gama-kamera i jedinica za radio-terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju nego što je to slučaj u zemljama CIE. Pri tome”, ističe FS, “čak i uz blago povećanje javnih ulaganja u poslednje dve decenije, nivo investicija nije bio dovoljan da se osetnije smanji zaostatak koji Srbija ima u odnosu na posmatrane zemlje. Štaviše, u pojedinim slučajevima (PET skeneri, jedinice za angiografiju) proširio se jaz u odnosu na zemlje CIE. Pored medicinske opreme, Srbija ne raspolaže ni dovoljnim brojem bolničkih kreveta za određene vrste nege. Premda je, prema podacima Eurostata, ukupan broj postelja na 100.000 stanovnika u javnim ustanovama zdravstvene zaštite u Srbiji nešto viši nego u zemljama CIE (oko 560 u Srbiji naspram 550 CIE, podaci za 2018), izveštaji Batuta ukazuju na nesrazmeru u pogledu raspoređenosti kreveta za različite vidove nege – višak postelja za kratkotrajnu hospitalizaciju i manjak za stacionarno lečenje posebnih bolesti. Dakle, lošija opremljenost zdravstvenih ustanova još je jedan pokazatelj nedovoljnog ulaganja države u zdravstvo”, konstatuje Fiskalni savet.

DESETINE HILJADA VISOKOŠKOLSKIH PREDAVAČA U SRBIJI, ŠTO BI SE REKLO “SIVA MASA”, ZAPRAVO SU SAMO MASA, I TO AMORFNA. UMESTO DA POKREĆE, OVA LUMPENINTELIGENCIJA SRBIJU ZAPRAVO OKREĆE. U MESTU

Slabi uslovi rada i nedovoljne plate – pri čemu su od apsolutne visine često više boleli nepravedni relativni odnosi – doveli su do toga da “Srbija ima manji broj i lošiju strukturu medicinskog osoblja nego zemlje centralno-istočne Evrope”, zaključio je u svojoj analizi FS. Iako lekari i drugo medicinsko osoblje nisu direktno povezani s kapitalnim ulaganjima, raspoloživost kadra i njegova struktura predstavljaju najvažniji resurs zdravstvenog sistema. Ipak, uporedna analiza sa zemljama CIE ukazuje da Srbiji nedostaju lekari specijalisti i bolje obučene medicinske sestre. Naime, Srbija je u 2018. imala oko 300 lekara na 100.000 stanovnika, što je za petinu manje nego u zemljama CIE (u proseku oko 360 na 100.000 stanovnika).
Ali, po svoj prilici, nisu čak ni ti relativno loši materijalni uslovi ono što je najveći problem u zdravstvu Srbije danas. Problem je loša uprava, koja, naravno, u skladu sa onom narodnom da riba od glave smrdi, ide sa vrha. To je najbolje pokazala covid-epidemija. Lekari koji su pokušali da kažu istinu kažnjeni su smenama ili čak i otpuštanjem.
Kada je reč o prosveti, Ana Brnabić je obećala “obrazovanje za 21. vek”. U stvarnosti, što će reći po sistemu vrednosti, Srbija se vratila u devetnaesti. Glavno sredstvo vladanja školskim sistemom u Srbiji, od osnovnog preko srednjeg do visokog jeste – represija. Naravno, to na univerzitetima nije tako očigledno, ali je to zapravo jedno mrtvo more. Potkupljeni relativno visokim platama, praktično bez ikakvih obaveza u nastavi, a inače bez ikakvog doprinosa u nauci, desetine hiljada visokoškolskih predavača u Srbiji, što bi se reklo “siva masa”, zapravo su samo masa, i to amorfna. Umesto da pokreće, ova lumpeninteligencija Srbiju zapravo okreće. U mestu.
Ono što je univerzitet u “nadgradnji”, to je Elektroprivreda Srbije u “bazi” – da iskoristimo ove marksističke termine, pitanje je da li ih se više iko seća. U normalnim zemljama jedan tako veliki i složen, i visokosofisticiran tehničko-tehnološki sistem zapravo je pokretač razvoja celokupne privrede. U Srbiji EPS je već godinama praktično kočnica.
EPS zapravo živi od “stare slave”, tj. od kapaciteta podignutih do kraja osamdesetih u SFR Jugoslaviji. Poslednjih desetak godina situacija se sve više pogoršava. S jedne strane, EPS ima previše zaposlenih i previsoke plate; sa druge strane, profit mu je nizak, a investicije još niže. Prema nekim ranijim studijama, recimo, EPS je imao profit od oko 2.000 evra po radniku, a češka kompanija ČEZ desetostruko više – 20.000 evra. Što se investicija pak tiče, EPS već godinama ulaže manje nego što je potrebno za održavanje postojeće opreme, a kamoli da se ulaže u nove kapacitete. Uprkos mnogobrojnim upozorenjima stručnjaka takoreći sa svih strana, EPS je i dalje ostao kao neki “tamni vilajet” nepristupačan običnom čoveku, nepodložan redu i zakonu.
Ono što važi za EPS, važi praktično bez izuzetka i za sva ostala javna preduzeća.
Najteži zadatak koji će se pred Anu Brnabić postaviti, makar do kraja ove godine, jeste da ispuni predsednikovu prognozu o rastu bruto domaćeg proizvoda. “Očekujemo da Srbija na kraju godine nema negativan rast BDP-a, po čemu ćemo biti ubedljivo najbolji u Evropi”, rekao je Vučić početkom avgusta. Već smo navikli da se predsednikove prognoze nažalost ostvaruju sa dve-tri godine zakašnjenja, ako se ikada ostvare. Voleli bismo da ovog puta Vučić bude u pravu. Pogotovo što mu to nije uspelo sa BDP-om u drugom tromesečju. Naime, tada je već slavodobitno objavljeno da je Srbija s padom BDP-a od 6,4 odsto druga u Evropi, pošto samo Litvanija ima niži pad (5,5 odsto). A onda kad su stigli kompletni podaci Eurostata ispostavilo se da su od Srbije bolji i Finska (pad od 4,5 odsto) i Estonija (5,6 odsto) i Irska s padom od 6,1 odsto.
Ekonomisti se pak i dalje drže svojih malo sumornijih prognoza. Prema njihovim računicama, pad će ove godine biti tri, u najboljem slučaju dva odsto. Još je, međutim, važnije da se u prvom slučaju za iduću godinu prognozira rast od pet, a u drugom – četiri odsto. Što znači da će Srbija u 2020. i 2021. ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od svega jedan odsto. Strašno malo za zemlju siromašnu i zaostalu kao što je Srbija.

INFORMACIJE I MANIPULACIJE

Manji pad privredne aktivnosti u Srbiji u odnosu na druge evropske zemlje nije posledica boljih ekonomskih politika već strukture domaće ekonomije. Privreda Srbije u većoj meri se oslanja na proizvodnju egzistencijalnih proizvoda za kojima tražnja u krizi nije značajno pala (poljoprivreda, prehrambena industrija, kućna hemija i drugo). Za razliku od Srbije, razvijenije evropske zemlje više se oslanjaju na auto-industriju, opremu, turizam i druge delatnosti koje u krizi imaju veći pad tražnje i, posledično, proizvodnje. Ovakvu pravilnost – da razvijenije zemlje imaju veći pad proizvodnje u krizi – u načelu potvrđuju i podaci za drugo tromesečje 2020. Međugodišnji pad BDP-a čitave EU u drugom kvartalu iznosio je 14 odsto, zemlje centralno-istočne Evrope (koje su manje razvijene od proseka EU) imale su pad od 9,9 odsto, a Srbija, koja je najmanje ekonomski razvijena, u Q2 je imala pad od 6,4 odsto.
Slične pristrasne interpretacije daju se i za kretanja na tržištu rada. Naime, u prvi plan se ističe rekordno niska stopa nezaposlenosti iz drugog tromesečja od 7,3 odsto. Do smanjenja stope nezaposlenosti u ovom razdoblju, međutim, nije došlo usled poboljšanja na tržištu rada već usled povećanja broja neaktivnih lica. Naime, prema definiciji Međunarodne organizacije rada, lice je nezaposleno ukoliko nema posao, aktivno ga traži i spremno je da počne da radi ukoliko bi mu posao bio ponuđen. Većina nezaposlenih lica u Srbiji nije bilo u mogućnosti da aktivno traži posao tokom drugog kvartala usled vanrednog stanja. Stoga, lica koja su izgubila posao na neformalnom tržištu rada tokom pandemije nisu bila u mogućnosti da počnu da rade ili da aktivno traže posao, pa su u drugom tromesečju 2020. postala neaktivna lica. Stvarni trendovi na tržištu rada pokazuju da je (u skladu sa očekivanjima) došlo do smanjenja zaposlenosti u neformalnoj ekonomiji, a da je zaposlenost ostala relativno stabilna u formalnom delu privrede, koji je mogao da računa na državnu pomoć.
(Kvartalni monitor 61)

Piše: Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. oktobar 2020.

Leave a Comment