mijat

Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva

PEŠČANIK, , , , ,
Da će Putin za teroristički napad okriviti Zapad i pre svega Ukrajinu, videlo se više po srpskim nego po ruskim medijima

Odmah posle terorističkog napada u Moskvi bilo je jasno da će Vladimir Putin, bez obzira ko budu konkretni izvršioci, za to okriviti Zapad i, pre svega, Ukrajinu. Videlo se to – na prvi pogled paradoksalno, mada je u stvari logično – više po srpskim nego po ruskim medijima. Dok su drugi bili uzdržani, prvi su bili nedvosmisleni. Ni to nije neobično. Ruski mediji su ipak vodili računa da njihove informacije deluju koliko toliko verodostojno, tj. da makar izgleda da su izrečene optužbe zasnovane na rezultatima istrage. Srpski su, kao i svi poslušnici, hteli da pokažu maksimalnu revnost i da se što više dodvore moskovskom hazjajinu.

Putin, naravno, nije imao drugog izbora. To jest, mogao je imati da je drugačiji, ali kao i svi diktatori i on je krivca morao da pronađe u drugom, tj. drugima.

Pitanje je samo da li je Putin stvarno toliko nesposoban ili je nešto drugo posredi? Odnosno, kao odgovor, nameće se pitanje zašto je Putin ignorisao informacije koje su do njega stizale? Jeste da su, prema onome što znamo, te obavesti (o pripremanju terorističkog napada) dolazile iz stranih izvora, ali nije isključeno, štaviše malo je verovatno, da i u ruskoj obaveštajnoj službi nije bilo ljudi koji su mu to isto govorili. Kako se moglo desiti – čak ni arogancija i bahatost tu ne deluju kao dovoljno ubedljivo objašnjenje – da čovek takve karijere poput Putinove, dakle iskusnog obaveštajca, preko takvih, nesumnjivo pouzdanih, dojava pređe kao preko lanjskog snega? To je i u suprotnosti sa omnipotentnošću na kojoj je ruski predsednik gradio svoj imidž u javnosti.

Druga mogućnost je da je Putin znao, ili bio svestan, šta će se desiti – ne nužno i precizno kada i gde – ali da je namerno bagatelisao upozorenja. To, naravno, deluje monstruozno, ali zar Slobodan Milošević nije znao da će tog kobnog 22. aprila 1999. godine biti bombardovan RTS. I ne samo on, nego i mnogi ispod njega. Ne radi se ovde o Putinovom i Miloševićevom karakteru, već o karakteru njihovih režima.

Šta god da je u pitanju, nesposobnost ili nešto drugo, Putin je, razume se, rešio da iz te nacionalne tragedije (kao što je, uzgred, nameravao i Milošević) izvuče lični politički profit. Odnosno, odlučio je, najpre, da za terorizam u Moskvi optuži Zapad i pre svega Ukrajinu, a da onda to iskoristi kao opravdanje za još žešće razaranje ukrajinskih gradova i sela.

Iako burni međunarodni tokovi ugrožavaju i njegovu poziciju, Aleksandar Vučić takođe nastoji da ih navede na sopstvenu vodenicu. Pri tome nije reč o nekoj strateškoj, dugoročnoj koristi, nego o prilično konkretnoj i kratkoročnoj. Reč je o beogradskim izborima. Nema sumnje da bi gubitak vlasti u Beogradu Vučić doživeo kao kataklizmu. I to ne prvenstveno, kao što se obično misli, iz političko-simboličnih i psiholoških (jer bi to označilo početak njegovog kraja) nego iz sasvim prozaičnih, finansijskih razloga. Projekat „Skok u budućnost“, odnosno Expo 2027, donosi milijarde evra. To je „zlatna koka“ koju Vučić, zajedno sa svojim pomagačima, nikako ne želi da ispusti iz ruku.

U tom cilju spreman je da upotrebi sva sredstva. Dva su osnovna: nacionalizam i totalitarizam. Kada je reč o prvom, to se postiže – i podiže – forsiranjem nacionalnih tema. Recimo, Aleksandar Šapić govori kako Beogradu treba „srpska vlast“. Bilo bi normalno reći da je Beogradu potrebna beogradska vlast – kao Kraljevu kraljevačka, Subotici subotička i tako redom – ali bi zapravo najbolje bilo zalagati se (ako se već Šapić pita, a pita se, gde je i zašto pogrešio) da Beograd, kao i svako drugo mesto na zemaljskoj kugli, dobije ljudsku, poštenu, vlast. Upravo to je, međutim, tema koja se želi eliminisati iz (pred)izbornog nadmetanja.

Tome služe i priče o zaveri protiv Srbije i Srba, o ugroženosti „vitalnih interesa“ srpstva generalno (pisma, tj. ćirilice, jezika, „patrijarhalnih vrednosti“ koje su, navodno, autentično sprske) i slično. Dirigent je, naravno, Aleksandar Vučić ali je u realizaciji najagilniji Aleksandar treći, tj. Vulin, koji opslužuje po dve televizije na sat (što bi trebalo da izbegava, i on i onaj koji ga šalje, jer se već na drugom gostovanju osetio „zamor materijala“ i nedostatak fokusa).

Kada je reč o propovedanju totalitarizma, argumentacija je sledeća: Evropa je trula, liberalizam je mrtav, „demokratija se raspada“. I, povrh svega, kako je to (gostujući na TV Hepi malo pre Vulina, valjda da bi mu dao teorijsku podlogu) rekao dr Slobodan Reljić, „autoritarni sistemi uopšte nisu tako loši, evo uzmite za primer Kinu – ekonomski jača, brine o svom narodu“ („demosu“ – upotrebio je zapravo Reljić grčki termin, insinuirajući da je to prava demokratija), „vojno jača…“, sve u svemu, bolje se poželeti ne može. Samo se može preporučiti.

Stara srpska izreka kaže: čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za džep da vidim gde mi je novčanik.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 29. mart 2024.

Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant

PEŠČANIK, , , , , ,
Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam

Postoji li čovek koji ne voli slobodu? Postoji. Taj čovek je Rus.

Pre nego što produžimo dalje, moramo ovde da se vratimo korak nazad, tj. na pitanje. Neko će, naime, pomisliti – mnogi možda – da je ono bespredmetno. Jer, kakav bi to čovek bio – ako bi uopšte bio čovek – koji ljubi lance i katance. Pitanje, međutim, nije besmisleno upravo zbog toga što je odgovor – kao što smo videli u konkretnom slučaju – pozitivan. Taj i takav čovek je, dakle, Rus.

Tako, u stvari, misle srpski rusofili. Jer, upravo rusofili – a ne rusofobi, recimo – veruju da su Rusi na nedavnim predsedničkim izborima takoreći jednoglasno glasali za diktaturu, tj. izabrali neslobodu. To na prvi pogled deluje paradoksalno. Kako mogu biti rusofili oni koji Ruse trpaju u zatvor i pri tome još tvrde da je to za njihovo dobro; štaviše, da sami Rusi to žele. Zar na taj način oni ne onečovečuju ruskog čoveka kao ljudsko biće i ruski narod kao ljudski rod. Pitanje je, razume se, retoričko.

Paradoks je, međutim, prividan. Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam. Uostalom, njihovi mediji su Putina već odavno proglasili za cara.

Ali, srpski rusofili se tu ne zaustavljaju. Njima je rusko osvajanje trećine ukrajinske teritorije malo. Malo im je i cela Ukrajina. Oni bodre Putina da posle Ukrajine krene dalje na zapad, da osvoji i pokori Evropu. Naravno – trulu i dekadentnu.

Navodno je Putin krenuo u rat da ne bi dozvolio da NATO dođe na granice Rusije. A kao što vidimo, postigao je upravo suprotno – to da se danas Severnoatlantski savez nalazi na granicama Rusije. I ne da nije oslabio tog svog najvećeg neprijatelja nego ga je ojačao i, štaviše, proširio zemljama koje su to prethodno decenijama odbijale.

Nije Putin napao Ukrajinu zato da NATO ne bi došao na granice Rusije nego da Evropa ne bi ušla u Rusiju.

Putina ne može da sruši američka sila, ali mogu evropske vrednosti. Na američku silu on ima odgovor – bomba na bombu. Ono na šta nema odgovor to su evropske vrednosti – sloboda, demokratija, ljudska prava. Slobodni izbori ruše Putina.

Dok je u sukobu sa američkom silom, on može da bude miran, vlast mu je osigurana. Pretnja silom njega ne plaši i ne uznemirava. Ali „pretnja mirom“ je već nešto drugo. Mir mu ne dozvoljava da mirno spava. To je prava pretnja za njega – kao i za sve diktatore.

Ne moramo da idemo daleko – ni u istoriji ni u geografiji. Setimo se Slobodana Miloševića. Zar on nije išao iz rata u rat dok svaki nije izgubio. Na kraju i onaj koji je doveo u Srbiju. Zar Aleksandar Vučić nije, malo-pomalo, u potpunosti obnovio ratnu retoriku tako da je danas u Srbiji glavna društvena podela – podela na patriote i izdajnike.

Evropska unija je mirovni projekat. Ideja ujedinjene Evrope pripada korpusu prosvetiteljskih ideja. Ona je začetak, nukleus realizacije ideje o večnom miru čiji je rodonačelnik jedan od najvećih filozofa prosvetiteljstva Imanuel Kant.

Za mesec dana, 22. aprila, biće tačno tri stotine godina od rođenja ovog velikog nemačkog – i svetskog, dabome – filozofa.

Kant je najpoznatiji kao tvorac kategoričkog imperativa, moralnog načela koje kaže da čovek treba da postupa tako da „njegova volja može da posluži kao princip opšteg zakonodavstva“. Ili, malo slobodnije rečeno, kao što ovih dana piše na jednom beogradskom bilbordu, da se prema drugima ponaša onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema njemu.

Iz toga je proistekla ideja da sloboda jednog čoveka može da bude ograničena samo (isto takvom i tolikom) slobodom drugih. Sredstvo kojim se to postiže, odnosno utvrđuje i uređuje, jeste zakon. Iz čega je nastala ideja o vladavini prava.

Tek u tako organizovanoj zajednici njenim članovima zagarantovan je mir i – napredak. Takvu zajedinicu Kant je nazivao građanskim društvom.

Građansko društvo, međutim, smatrao je Kant, nije moguće ostvariti u jednoj državi. Uzgred, ovu ideju je kasnije prigrlio Marks rekavši da je komunizam moguć samo kao svetski proces, od čega je posle Staljin odstupio – ali to je druga priča. Elem, da se vratimo našoj temi, kao što nije moguće da unutar jedne države vi budete slobodni, a da vaši susedi budu u ropstvu, tako to nije moguće na međunarodnom planu. Ne samo teorijski-načelno, iz moralnih razloga, nego ni praktično-politički. Zato što će autokratiji smetati vaša demokratija. Sloboda je zarazna. Diktator ne samo da neće dozvoliti prodor liberalnih ideja na svoju teritoriju nego će nastojati da podrije i sruši demokratski režim u svom (bližem ili daljem) komšiluku.

Da bi se obezbedio mir između država potrebna je – svetska federacija, smatrao je Kant. Vladimir Gligorov je voleo da kaže – svetska država.

„Kantov pacifizam podrazumevao je univerzalistički kosmopolitizam“ – kažu teoretičari prava. Drugim rečima, Kant je bio pacifista i kosmopolita. Jednom rečju – globalista. Preteča globalizma.

Danas se u Srbiji često može čuti da se trenutno „u svetu bije bitka između globalizma i suverenizma“. U izvesnom smislu, to je tačno, ali samo prividno, tj. na prvi pogled. Sukob je zapravo mnogo dublji, ta bitka se vodi oko samih temelja (svake) ljudske zajednice.

Naime, globalizam je posledica, rezultat liberalizma. Sloboda – zasad pre svega u ekonomiji – postepeno je u poslednja dva veka osvajala sve veći deo čovečanstva. Ekonomski liberalizam, zato što se pokazao kao jedino sposoban da reši egzistencijalne probleme naroda, a onda i osigura njihov napredak – osim u nekoliko enklava čiji stanovnici zbog toga plaćaju visoku cenu – prihvaćen je širom zemaljskog šara.

S političkim slobodama išlo je (i ide) teže, jer one udaraju direktno u temelje (aktuelnih) vlasti. Zato je, kao protivteža smišljen suverenizam. Nominalno, pošto ga niko nije definisao, to bi trebalo da bude (ma koliko tautološki zvučalo) zalaganje za poštovanje, tj. primat suvereniteta pojedinačnih država.

U suštini, suverenizam je paravan. Najpre, u savremenim uslovima sve zemlje, pa čak i najmoćnije, odrekle su se jednog dela svog idealno, tj. bukvalno shvaćenog suvereniteta. Drugo, priča o državnom suverenitetu svojevrsni je „fejk njuz“. Jer, „po definiciji“, suverenitet pripada narodu.

Prikrivajući te činjenice zagovornici suverenizma, zapravo, sa jedne strane zamagljuju, a sa druge strane protežiraju samovolju vladaoca, tj. onog koji je trenutno na vlasti. Suverenizam je, dakle, antidemokratski, neliberalno, autoritarno nastrojena ideologija. Da je tako, vidi se i po tome koje zemlje, tj. čiji lideri zastupaju takve stavove. Najglasnija i najjasnija u tome jeste upravo Rusija, zatim Kina, a onda i neke druge, manje zemlje, opet simptomatično, one koje s pomenutim imaju bliske odnose.

Sve u svemu, sukob između globalista i suverenista, tj. između globalizma i suverenizma, u suštini je sukob između liberalizma i autokratije, između prosvetiteljske i apsolutističke države. Sasvim u skladu s tim je činjenica da su na srpskoj političkoj sceni svi rusofili istovremeno i antiliberali.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2024.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN, ,
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Virus

NOVI MAGAZIN, ,
Nalažu li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti

Pismo koje je Sindikat zaposlenih policije nedavno uputio gimnazijama u Srbiji – potisnuto drugim događajima, prvenstveno onim oko (beogradskih) izbora – brzo je palo zaborav. A reč je o događaju mnogo većeg značaja i dubljeg značenja nego što se na prvi pogled čini. I Nestoroviću su se svi smejali, kad evo njega u Skupštini, a nije isključeno – ako ne sad, onda uskoro – i ministar da postane.

Ako uopšte treba podsećati, SZP je zaključio (ne zna se kad, gde i zbog čega) da je roman „Dorotej“ Dobrila Nenadića – uzgred, „oca“ srpske maline, ali to je druga tema – „neprimeren za školski uzrast“ i tim povodom postavio niz pitanja. U najkraćem: „Ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama da roman uvedu u nastavu, da li su gimnazije dobile saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje, da li se s tim slažu zaposleni u gimnazijama“ itsl.

Reagovali su – objašnjavaju u odgovoru na novinarsko pitanje zašto su odlučili da se bave procenom vrednosti književnih dela – „zbog naše vere, kulture i roditeljskog vaspitanja“. Jer oni su, kažu, „prvo roditelji“ koji poštuju „svoju pravoslavnu veru“, pa „tek potom predstavnici Sindikata zaposlenih policije“.

Nije im palo na pamet da su – ili bi bar trebalo da budu – pre svega ljudi. Pa još ako su pored toga zabrinuti roditelji, zar ne bi trebalo da se prvo zabrinu za onog mladića, nečijeg sina, koga su njihove kolege policajci bez ikakvog razloga brutalno maltretirali, tukli i mučili. To bi nekako i hrišćanska vera, ako su stvarno vernici, od njih trebalo da zahteva. Zar ne bi trebalo, dalje, prvo da istraže – što bi za njih, s obzirom na njihov posao, trebalo da bude mnogo jednostavnije od onoga u šta su se upustili – ko su ti (ne)ljudi koji su pomenuto zlodelo učinili, da li su možda članovi njihovog sindikata i da onda o tome, i o svojim koracima u vezi s tim, obaveste javnost Srbije. Da li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje nalažu da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti.

Takvo jedno pismo moglo je da stigne iz srpskih gimnazija na adresu Sindikata zaposlenih policije. I trebalo je. Moglo je u tom odgovoru da se policiji postavi i pitanje ko je rušio u Savamali, gde su dva minuta snimka sa doljevačke rampe, zašto se proganjaju policijski inspektori koji su otkrili Jovanjicu itd. Pa kad postave ta i mnoga druga, slična pitanja – da onda šta god hoće pitaju gimnazije. Neko takvo ili slično pismo bilo bi znak da je u Srbiji gimnazija jača i važnija nego policija i da je biti direktor gimnazije u društvu i državi bar jednako vredno i cenjeno kao i biti direktor policije.

Još se jedno pitanje, možda i najvažnije, ovde postavlja. Da li je stvarno moguće da pokretači cele ove akcije ne znaju da školske programe ne propisuju škole nego država. Nije moguće. Ali da je pismo upućeno na pravu adresu, to ni izbliza ne bi izazvalo tako širok efekat. Dakle, cilj je ovde da se uzdrma društvo, preciznije prosveta – i prosvećenost – kao temelj civilizovanog društva.

Dorotej je (zasad) odbranjen, ali tema je „legitimizovana“, još jedna breša u javnom prostoru je napravljena. I pitanje je šta će biti kada u Vladu uđu ravnozemljaši, antivakcinaši i ostali Nestorovići.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Željko Obradović, državni neprijatelj

PEŠČANIK, ,
Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „mislim da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti

Od kada se pre tri godine vratio u Srbiju i srpsku košarku, protiv Željka Obradovića se vodi pravi mali specijalni rat. Nižu se pokušaji da se taj čovek istera ako ne iz Srbije, a ono makar iz srpske košarke.

Prvi pokušaj usledio je već 2022. godine. Tada je, naime, Košarkaška liga Srbije, protivno sopstvenom Pravilniku, kaznila Obradovića zato što Partizan, zbog uslova na koje je imao primedbi, nije želeo da igra plej-of. O tome sam već pisao, pa tu priču ovde nećemo ponavljati.

Nakon toga bilo je dosta manjih napada – naročito preko društvenih mreža i naročito osporavanja Obradovićeve ličnosti, ali i stručnosti. Uoči ove sezone, tj. sredinom prošle godine, u tu borbu uključene su ne samo „zemaljske“ nego i „nebeske“ sile: pozivima iz „politike“ i iz „crkve“, kako su kasnije izvestili mediji, sprečen je već utanačen dolazak Nikole Mirotića u Partizan.

Do kulminacije, bar trenutno, došlo je ovih dana, tokom finala Kupa Radivoja Koraća kada su navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Nema sumnje da su tu navijači bili samo nosači; režiseri su bili među onima koji kontrolišu navijače. Već sama terminologija na to ukazuje – navijački rečnik je „sofisticiraniji“, oni pevaju „Željko Turčine…itd.“, da ne ulazimo u detalje. Da ne bude zabune, ni Partizanovi u tom pogledu nisu ništa bolji.

Obradović je na poruku sa „tribina“ odgovorio rekavši da „veća laž od toga nije izgovorena“, što je Aleksandar Vučić sutradan okarakterisao kao „odvratan napad na državu“. Parolu koja je izazvala Obradovićevu reakciju nije komentarisao. A zašto je to „napad na državu“, pogotovo „odvratan“, nije objasnio.

Reći za Obradovića da je „državni projekat“ nesumnjivo zvuči potpuno besmisleno. Pošto se on, posle dvodecenijskog rada u inostranstvu, u Srbiju vratio ne samo kao najtrofejniji već i kao, po takoreći opštem mišljenju, najbolji evropski košarkaški trener, dočekivan aplauzom širom inače zavađenog nam regiona, jasno je da njemu sa te strane država Srbija uopšte nije potrebna. Poput Novaka Đokovića više treba on Srbiji nego Srbija njemu. Da ima političke volje, recimo, mogao bi da bude iskorišćen kao mirovni projekat.

Ima, međutim, neko ko je zaista želeo da bude državni projekat. Naime, 2017. godine, pošto je Crvena zvezda osvojila treću uzastopnu titulu šampiona ABA lige, Nebojša Čović je izjavio: „Mislim da smo zaslužili, bez obzira šta ko pričao, da od ovog trenutka, pa dalje stvarno postanemo državni projekat“. Još je dodao tom prilikom da bi „želeo, naročito zbog Fajnal-fora u Beogradu 2018, da se popnemo stepenik više. I ove godine smo moralno i košarkaški zaslužili da budemo u Top 8. Onda su se umešale više sile i prenele poruku. Vi morate da budete mudri da shvatite tu poruku onako kakva jeste i da se spremite za sledeću sezonu“, rekao je predsednik KK CZ.

Ali usred tog velikog projekta pojavio se Željko Obradović i, pre svega rezultatima u Evroligi, ne samo na sportskom nego i na kulturološkom planu skrenuo pažnju na Beograd i Srbiju kao evropski košarkaški centar. I odjednom, oni koji su do juče bili glavni ili su još uvek glavni u Srbiji, više nisu bili u glavnoj ulozi, tj. više nisu bili glavni u Evropi. A to nije lako podneti.

Pošto se Aleksandar Vučić osetio povređenim, i u Partizan i u Zvezdu odmah je stigla finansijska policija. To je, u suštini, jedino što bi država trebalo da ima sa profesionalnim sportskim klubovima. Ne samo u košarci, naravno, i nikako ne kada je to ćeif Vučiću, nego kao svoj redovan posao.

Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „mislim da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. februar 2024.

Asanž i Navaljni

PEŠČANIK, , ,
Nema opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike

Razlika između Zapada i Putina je kao između Asanža i Navaljnog. Asanž je živ a Navaljni je mrtav. Možda neko misli da je to mala razlika, ali ne verujem da bi se Džulijan sa tim složio, Alekseju je već svejedno. Dakle, razlika između Zapada i Putina je kao između života i smrti.

Život, naravno, može biti ovakav i onakav, ali je ipak život i, kao takav, osim u nekim sasvim ekstremnim situacijama, neuporedivo bolji od smrti.

Tako da sve te paralele koje su se ovih dana mogle čuti između (položaja) Asanža i Navaljnog, a odatle izvedeno izjednačavanje Zapada i Putinove Rusije padaju u vodu i pokazuju se kao veštačke konstrukcije lišene smisla. I osećanja.

Naravno, Zapad nije raj na Zemlji, demokratija nije savršena, liberalizam je često na udaru sa raznih strana, ponajviše od državnih struktura.

Ipak, istovremeno, u tom liberalno-demokratskom poretku postoje desetine, pa i stotine, organizacija, udruženja, foruma, koji se bore za očuvanje i proširenje ljudskih prava i sloboda. I koje su se digle u Asanžovu odbranu. Te organizacije (koje, uzgred, često finansiraju te iste države) vrlo su moćne, imaju širok i otvoren pristup medijima, njihove članove niko ne hapsi. A u Rusiji hapse hiljade ljudi zato što su izašli da odaju poštu preminulom čoveku.

Asanž je, možda nije zgoreg podsetiti, optužen za špijunažu jer je (navodno) objavio tajne dokumente američke vojske. Sva krivica Alekseja Navaljnog bila je u njegovom pokušaju da se bavi politikom, odnosno što se kao političar suprotstavljao Putinovom režimu.

Zamislite nekoga ko objavi tajne dokumente kineske armije, ili ruske, ili (nedajbože) srpske. Ne bi bilo rupe na kugli zemaljskoj u koju bi mogao da se sakrije. Tamo se – a i ovde, kao što i nedavno iskustvo pokazuje – i za manje ubija. A Asanž se već tuce godina uspešno krije, i to gde – u Velikoj Britaniji, najvećem američkom savezniku.

Istina je, tamo gde je boravio i gde se trenutno nalazi Asanž, nisu (bili) baš humani uslovi – zatvor i kad je luksuzan nije human – ali su opet neuporedivo humaniji od onih u kojima je boravio Navaljni. Na kraju, može se reći da je upravo ta užasna dehumanizacija, ta surovost kojoj je godinama bio izložen, ubila Navaljnog. Prosto, organizam odustane od života i presudi sam sebi.

Ne mislim da bi Asanž (ukoliko do suđenja uopšte i dođe, jer tek treba da se odluči o njegovim izručenju Sjedinjenim Državama) trebalo da bude osuđen. Ne verujem da bi to donelo neku korist slobodi i demokratiji. Ali, još manje vidim da ima opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2024.

Vučić, Putinov saveznik

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji)

Biti jedini saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina u Evropi – Lukašenko se tu iz više razloga ne računa – jedini saveznik diktatora koji svoje protivnike surovo muči i na kraju ubija – to je „status“ Aleksandra Vučića danas.

Time što nije ustao da pozdravi Juliju, sad već nažalost udovicu Alekseja Navaljnog, Aleksandar Vučić je pokazao svoje pravo lice. Pokazao je odsustvo svakog poštovanja, ne samo prema supruzi umorenog čoveka nego i prema svim političkim prognanicima i žrtvama državnog nasilja.

Ali pokazao je Vučić i da se vrlo loše snalazi u iznenadnim situacijama, u prilikama koje nije sam priredio i za koje nije stigao da se pripremi. Zato je, kada se malo pribrao, organizovao marketinšku kampanju kontrole štete. Pa je organizovao razgovore u televizijskim emisijama – mada, naravno, ne kao njihove udarne teme – u kojima su za smrt Navaljnog krivcima proglašavani svi – osim Vladimira Putina.

Glavno što je tim povodom uspela da primeti omiljena Vučićeva voditeljka na ružičastoj televiziji jeste da je Julija Navaljna bila – našminkana. Umesto makar onog, što se kaže, ženskog saučešća – vulgarni cinizam i omalovažavanje žrtve.

Iz toga je nekako proistekla i glavna teza svih sagovornika u emisiji – da je, naime, sve to što se desilo u Putinovom Gulagu manje-više bilo očekivano. Nisu ni slutili koliko su bili u pravu. Jer zbilja, malo ko je očekivao – iako su se mnogi nadali – da će najčuveniji ruski opozicionar iz sibirskog kazamata izaći živ.

Kako će ubistvo Navaljnog uticati na zbivanja u Rusiji i Evropi, pa i u celom svetu, tek ćemo videti, i to može biti tema nekog drugog teksta. Kada je, međutim, o Srbiji reč, jedno je sigurno: „status“ Aleksandra Vučića određuje status Srbije. A to znači da je Srbija danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji).

Pitanje je, sa druge strane, da li će i koliko još dugo Vučić moći da vodi takvu politiku. Naime, zaoštravanje odnosa između Rusije i Evrope, odnosno Zapada, navodno neutralno (a faktički prorusko) držanje Srbije u tom sukobu, sve više ugrožava ekonomski razvoj zemlje. Šta ako, recimo, ukoliko Srbija nastavi sa aktuelnom politikom, Zapad odluči da bojkotuje Ekspo 2027, kao što je bojkotovao Olimpijadu u Moskvi 1980. godine?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. februar 2024.

Kad Vučić kupuje luku

PEŠČANIK,
Priča je toliko besmislena da je malo verovatno da i Vučić – koji, uzgred, uopšte nije neracionalan – to ne vidi. Dakle, pitanje je šta se iza ovog nerazumnog predloga/ideje krije? Kakvi i čiji interesi? Šta Vučić stvarno kupuje, odnosno prodaje?

„Srbija će da izvozi sve više, mi moramo da imamo luku. Važno nam je da koristimo kapacitete Soluna i Pireja, čak i da kupimo deo luke, određene kapacitete, 5-10 odsto. Mi imamo pare, to nije problem. Nama je potrebno da imamo brži izvoz u svet i razgovarali smo o tome“, rekao je Aleksandar Vučić posle razgovora s premijerom Grčke Kirijakosom Micotakisom.

Bubnuo i ostao živ – što bi rekao naš narod. No, ništa neuobičajeno za „vrhovnog komandanta“. Svako malo Vučić ispali neku nebulozu – da li mu je to u prirodi ili posledica marketinške strategije nije ni bitno, biće da ima ponešto od oboje – pa se onda svi oko njega češu.

Najpre, mada najmanje važno jer smo (i) na to već oguglali, jedan tako krupan i dalekosežan privredni poduhvat zahteva ozbiljnu analizu, predikciju rashoda i prihoda, isplativosti i održivosti, čime bi trebalo da se pozabavi jedan tim stručnjaka i o čemu bi, na kraju, trebalo da raspravlja i da odluku donese Vlada Srbije. To bi bio normalan put, ali odavno smo naučili da se od Vučića tako nešto ne može očekivati. Kad može centralnoj banci da naredi da kupuje zlato, što ne bi Vladi da kupi parče luke.

S tim u vezi, kad Vučić kaže „mi para imamo“, bilo bi dobro da kaže na koje pare misli. Ako je to onih nekoliko milijardi evra u Trezoru, kojima svako malo maše Siniša Mali, trebalo bi da kaže koliko od toga pripada Republici, a koliko raznim državnim entitetima – bolnice, fakulteti, policija i drugi – koji nešto naplaćuju od građana? Zašto su ti podaci tajna? Ključno je, međutim, da kada je o državi Srbiji reč, bez obzira na to što suma ne mora da bude velika, sasvim „odokativno“ oko stotinjak miliona evra – ako se ima u vidu da su Kinezi 2016. godine 67 odsto Luke Pirej platili 368,5 miliona evra – mora se imati u vidu da ona para zapravo nema. Štaviše, ona je svake godine u debelom finansijskom minusu. Samo u poslednje tri godine zadužila se za gotovo 10 milijardi evra.

Drugo, ni seljaku koji svakog dana prodaje krompir na pijaci ne pada na pamet da kupi pijacu. Niti transportnom preduzeću da kupi prugu ili auto-put. Zašto onda Vučić misli da bi trebalo da kupi luku (tj. makar pet odsto) da bi preko nje išla roba iz Srbije? Na kraju krajeva, ako kupite pet odsto preduzeća, vi niste kupili nijedan njegov fizički deo nego pravo da učestvujete u profitu. I pravo da učestvujete u odlučivanju mada se ono, sa pet odsto vlasništva, svodi na teoriju. A i kada bi Srbija kupila deo vlasništva, to korisnike, preduzeća-izvoznike ne bi oslobodilo plaćanja lučkih usluga.

Treće – neće izvoziti Srbija nego, recimo, kada je o automobilima koje Vučić apostrofira reč, proizvođač automobila. A to, ko god da je, Fijat ili neka kineska fabrika električnih vozila (na šta možda Vučić, kad se otvori rudnik litijuma, pikira), oni će sami tražiti svoja tržišta, pa i najbolje puteve do njih. Možda Vučić računa da se na ovaj način još malo približi Kinezima? Ili je to još jedno malo širenje „srpskog sveta“ kroz revitalizaciju stare (radikalske) ideje o srpskoj slobodnoj zoni u Solunu čiju je realizaciju omelo izbijanje Prvog svetskog rata, ali je u delo sprovedena u Kraljevini SHS?

Sve u svemu, priča je, racionalno gledajući, toliko besmislena da je malo verovatno da i Aleksandar Vučić – koji, uzgred, uopšte nije neracionalan – to ne vidi. Dakle, pitanje je šta se iza ovog nerazumnog predloga/ideje krije? To jest – kakvi i čiji interesi? Šta Vučić stvarno kupuje, odnosno – prodaje? Može da se nagađa, spektar čak i nije toliko širok, ali tu sferu prepuštamo drugima.

Šta god da prodaje, to nije njegovo, to je naše. I šta god da kupuje, od toga korist neće imati građani Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. februar 2024.

Jahači magle

OSTALI TEKSTOVI, Reagovanja,
Odgovor Miladinu Kovačeviću, direktoru Republičkog zavoda za statistiku

Možda je vreme da se dr Miladin Kovačević za trenutak zamisli. Jer, kako sam kaže, toliki ekonomisti (i ekonomski novinari) na jednoj strani, a on sâm na drugoj. Neću da kažem da u matematici ima mesta za demokratiju nego da nije valjda da su svi oni (tj. mi) „politički ostrašćeni“, a jedino on politički neiskvaren i nevin kao beba. I drugo, neće biti ni da je bruto domaći proizvod toliko komplikovan da samo jedan čovek zna da ga izračuna. U nedavnoj polemici koju je sa g. Kovačevićem vodio na stranicama Novog magazina je profesor Ljubomir Madžar (na koga se i ja u svom pređašnjem tekstu pozivam) sve pokušaje metodoloških mistifikacija ubedljivo razobličio.

U stvari, problem uopšte i nije u metodologiji nego u – manipulaciji. Sledstveno tome, moje primedbe se zapravo i ne odnose na Zavod za statistiku i njegov obračun BDP-a. Otud mi je malo nejasno zašto se g. Kovačević uopšte javlja kad njega niko nije dirao, još manje optuživao za bilo kakvu „zaveru“, od koje se on sad, kao, brani.

Ono što sam napisao – i što direktor RZS i ne pokušava da demantuje – jeste da podaci o visini bruto domaćeg proizvoda – iako „knjigovodstveno“ tačni – ne odgovaraju stvarnosti, tj. ne daju pravu sliku onoga što je zaista dobijeno, da tako kažem, na terenu. I to dvostruko.

Prvo, kada je reč o iskazivanju BDP-a u evrima – a što političari na vlasti, Siniša Mali i Aleksandar Vučić pre svega, isključivo koriste – zato što se tada u BDP uračunava i inflacija. Zbog toga BDP u evrima poslednjih nekoliko godina raste po 10-15 odsto, što je čisto računski tačno ali, kao što sam i napisao, nema veze sa istinom. Inače bi po rastu BDP-a Srbija bila svetski šampion, čemu, nažalost, nije ni blizu. Indikativno je da ovu „računsku malverzaciju“ g. Kovačević u svom članku ne pominje, iz čega zaključujem da se sa mnom slaže, što mi je, razume se, drago.

Drugo, kada je reč o „naduvavanju“ BDP-a izraženog u dinarima, najbolje će se suština videti na jednom „plastičnom“ mada zapravo sasvim realnom, tj. iz života primeru. Sećate se, dragi čitaoci, a i vi dragi g. Kovačeviću, auto-puta Ub – Lajkovac. Posle samo godinu dana on je toliko propao da je praktično morao ponovo da se gradi. Da li je prvi put njegova puna cena (prema projektu) ušla u BDP? Jeste. A kada je drugi put napravljen isti taj auto-put, da li je njegova vrednost ponovo ušla u vrednost BDP-a? Jeste, naravno. Dakle, nasuprot onoj reklami „platiš jedan, dobiješ dva“, mi smo platili dva puta, a dobili jedan isti auto-put. Ovo je drastičan primer (mada nije jedini takav) koji ilustruje, blago rečeno, neefikasnost javnih investicija u Srbiji.

Evo još jednog primera. Iz razgovora sa čelnicima međunarodnih banaka saznao sam da oni kada finansiraju infrastrukturne objekte u Srbiji angažuju svoje stručnjake da procene vrednost radova. Zašto? Zato da bi tačno znali koliko para treba da daju. Posledica – kilometar pruge kreditirane iz tog izvora košta znatno manje nego kada se ona finansira iz zajma koji daju, recimo, Kinezi. Ne treba biti doktor nauka, pa razumeti da građani Srbije ni u ovom slučaju ne dobijaju adekvatnu (u izvesnom smislu mogli bismo da kažemo tržišnu) vrednost za novac koji su potrošili. I da će ta razlika otići u nečije (a čije ako ne vlasti i vlastima bliskih privrednika) privatne džepove.

Zanimljivo je da g. Kovačeviću to izgleda ne smeta. Jer kaže da ja svojim tekstom šaljem „poruku“ da bi „Srbija trebalo da odustane od projekta Ekspo zato što postoji rizik i mogućnost korupcije“.

Najpre, bilo bi dobro kada bi g. Kovačević rekao šta je tačno Ekspo? I koliko će to da košta, i kakva se, makar okvirno, zarada očekuje. Jer, pre samo šest meseci, kada je Srbija dobila organizaciju, ova priredba je obuhvatala manje-više jednu beogradsku opštinu (Surčin) i izgradnju objekata makar posredno povezanih sa Ekspom. Sada je u Ekspo ugurana praktično cela Srbija i sve što će se u njoj u naredne tri godine graditi – od puteva i pruga preko naučno-tehnoloških parkova do banja, bolnica i dečjih vrtića. A cena se kretala od 12 milijardi evra u avgustu 2023. preko 15 milijardi u decembru do 18 milijardi evra, što je suma koju je izneo Aleksandar Vučić u subotu 20. januara 2024. „Kad je bal – nek je maskenbal“.

Nigde nisam napisao – to je lako proveriti – da od Ekspa treba odustati. Ali jesam, priznajem, izražavao određene rezerve prema načinu na koji se odlučuje o krupnim društvenim stvarima i postavio neka pitanja, praktično ista ona na koja sam odgovore zatražio i od g. Kovačevića. Ali umesto odgovora stižu diskvalifikacije (da sam „politički motivisan“) i denuncijacije (protiv sam razvoja Srbije, takoreći – izdajnik). A umesto razjašnjenja – diže se još veća prašina i pravi se još gušća magla. Što u izvesnom smislu mogu da razumem. Milijarde evra su na stolu.

Zar dr Miladin Kovačević stvarno misli da je Srbija dečji vrtić, a da su građanke i građani Srbije dečica koju veliki vaspitač uspavljuje bajkama za laku noć?

Na kraju, reč-dve o „modelu rasta“ koji, takođe na kraju svog reagovanja, pominje g. Kovačević. Mnogo je znakova koji ukazuju da Aleksandar Vučić, ne samo kada je o ekonomiji reč, voli da se ugleda na Kinu. Pa evo i ovaj srpski „Skok u budućnost“ asocira na kineski „Veliki skok unapred“, koji je pre više od pola veka lansirao Mao Cedung (prema novoj transkripciji Mao Zedong). Taj model je doveo do velike gladi i Kineze koštao 30-40 miliona života. Nisam toliki pesimista. U Srbiji neće doći do gladi, prosto je to nemoguće, ali da će doći do velike pljačke, to je nesumnjivo. Sa druge strane, nikakvog ekonomskog skoka neće biti. O tome svedoče godišnje stope rasta koje je sâm Aleksandar Vučić najavio: 3-4 odsto u proseku, pa toliko je bilo i pre korone, bez ikakvih (navodno) gigantskih poduhvata i teatralnih prezentacija

Mijat Lakićević
Medija centar, 25. januar 2024.

Reagovanje direktora Republičkog zavoda za statistiku na tekst „Hleba i igara – srpski EKSPO“

OSTALI TEKSTOVI, Reagovanja,

Portali Medija centar i Danas.rs

Predmet: Reagovanje na tekst „Hleba i igara – srpski EKSPO“, autora Mijata Lakićevića, koji je objavljen na portalu Medija centra, 11. januara 2024, i portalu Danas.rs, 18. januara 2024. u rubrici Lični stavovi.

Zaista je neverovatno da se, po ko zna koji put, od strane ekonomista i ekonomskih novinara iznova mogu čuti teorije zavere o „veštačkom naduvavanju BDP-a“ ili „lažnom rastu BDP-a“ tj. da se putem naduvavanja cena građevinskih radova za javne infrastrukturne projekte od strane vlasti veštački „naduvava“ ili „precenjuje“ BDP. U više navrata sam bio prinuđen da ovu besmislenu politikantsku mantru pobijam, misleći da niko ozbiljan više neće posezati za njom, makar nakon okončanja izbornih ciklusa. Ali eto, ponovo sam prinuđen da reagujem na ovu vrstu dezinformacija i teorija zavere – ovoga puta iz pera g. Mijata Lakićevića.

Da ponovim ono što sam već više puta rekao: Teorija zavere o „prenaduvanom BDP-u“ je prosto posledica nepoznavanja metodologije sistema nacionalnih računa i obračuna BDP-a koji se obračunava po međunarodno utvrđenim standardima i formulama. „Naduvavanje“ BDP-a na način na koji g. Lakićević pokušava da nam objasni jednostavno je – nemoguće. Naime, ukoliko je proizvođač dobara i usluga, bez obzira da li je reč o trgovcu na pijaci, zanatliji, novinaru (kao što je g. Lakićević) ili građevincu, uspeo da u realnoj transakciji boljim ugovaranjem cene, za sebe ostvari veći iznos marže i dobitka – ne znači da je uticao na „naduvavanje“ BDP-a. Isto kao što BDP Rusije ili Saudijske Arabije nije „lažan“, precenjen ili „naduvan“ zbog rasta cena gasa i nafte. Takođe, mogli bismo, ako bismo sledili „logiku“ g. Lakićevića da govorimo i „izduvanosti“ ili potcenjenosti BDP-a zato što EPS i druga javna preduzeća svoje proizvode i usluge prodaju ispod nekakve „realne“ tržišne cene i „međunarodnih standarda efikasnosti“.

Da čitaocima, i g. Lakićeviću, pojasnim i razliku između nominalnog i realnog rasta BDP-a koju on, opet spinujući neku teoriju zavere, bezrazložno mistifikuje. Nominalni rast je, prosto rečeno, zbir realne stope rasta ekonomske aktivnosti (realne stope rasta) i stope inflacije – i tako je u svakoj zemlji – i u zavisnosti od visine stope inflacije biće veća ili manja razlika između nominalnog i realnog BDP-a iz kojeg su eliminisani efekti rasta cena. Dakle, nikakve misterije i zavere tu nema i zato svaka nacionalna statistička institucija objavljuje kako nominalni BDP tako i realni BDP iskazan u cenama prethodne godine, kako bi se sagledali efekti inflacije na nominalni rast, odnosno kako bi se prikazao realni rast privrede. Kada je reč o obračunu realne stope rasta BDP-a i građevinarstva kao delatnosti, realne stope rasta u građevinarstvu se upravo obračunavaju tako da se eliminiše mogućnost onoga o čemu g. Lakićević govori – to misteriozno „precenjivanje BDP-a“. Stope realnog rasta delatnosti građevinarstva se obračunavaju na osnovu realnih, fizičkih pokazatelja (izgrađeni kvadratni metri i kilometri) a vrednost građevinskih radova koje obračunava statistika obuhvata samo troškove izgradnje (materijal, troškove radne snage i ostale direktne troškove gradnje), ne i profitnu marginu u kojoj se jedino može kriti to „naduvavanje“ cene o kojoj govori g. Lakićević. Samim tim, eliminacijom ovog elementa (profitne margine) iz obračuna vrednosti građevinskih radova i indeksa realnog rasta građevinarstva, metodološki je isključena mogućnost veštačkog naduvavanja realnog rasta – kako građevinske industrije tako i BDP-a.

Uvek se može govoriti o opravdanosti i efektivnosti javnih investicija i njihovoj održivosti, o javnim nabavkama i drugim dobro poznatim problemima efikasnosti države kao poslodavca i investitora, ali kada bi pomenute „sumnjive“ investicije i pomenute paušalne i nepotkrepljene cifre i procenti „podmazivanja“ zaista postojali u magnitudi o kojoj govori g. Lakićević to bi neminovno ostavilo teške i očevidne posledice u vidu rasta budžetskog deficita, javnog duga i u problemima sa naplatom poreskih prihoda koji ne bi bili praćeni rastom realnog BDP-a. To se, već godinama unazad, od kako se ova ingeniozna teorija o „veštačkom naduvavanju BDP-a“ javlja, niti jeste ostvarilo i, naravno – niti će. Uvek će, kao i u svakoj zemlji, postojati primeri korupcije i neracionalnog trošenja državnog novca, „podmazivanja“, promašenih investicija i projekata, ali i u Srbiji, kao i većini evropskih zemalja, pod striktnim fiskalnim monitoringom MMF-a i EU, reč je o ekscesima koje, naravno, ne treba ignorisati, ali koje materijalno značajno ne utiču na samu ekonomiju i državne finansije.
Investicije, strani kapital i rast privrede i zarada građana su najbolje sredstvo za borbu protiv korupcije jer ovom zlu oduzimaju njenu osnovnu pokretačku snagu i u tom smislu, ako želimo da pričamo o Ekspu, on predstavlja gigantsku ekonomsku i investicionu šansu Srbije koju ona ne sme propustiti. Čini se da je poruka g. Lakićevića da bi Srbija trebalo da odustane od ovog projekta zato što postoji rizik i mogućnost korupcije od, kako on procenjuje, 10% „podmazivanja“. Ispada da bi bilo najbolje da se u Srbiji ne pokreće nijedan projekat, da se ne izgradi nijedan put ili most kako bismo tako iskorenili „podmazivanje“ i korupciju ili, ne daj Bože, to „naduvavanje BDP-a“ kojim se obmanjuju građani.

Da zaključim, sa stanovišta čiste metodologije obračuna BDP-a, nominalnog i realnog, priča o „veštačkom naduvavanju“ i „lažnom rastu“ po osnovu javnih investicija su jeftina politička besmislica i popularna predizborna fikcija koju, u nedostatku argumenata, ideja i vizija, pokreću politički motivisani ekonomisti i novinari, kako bi po svaku cenu dezavuisali i diskreditovali model rasta ustanovljen 2015. godine. Ovaj model je produkovao impresivan investicioni i građevinski bum u Srbiji koji je uz SDI glavna pokretačka snaga naše privrede i zbog kojeg je uspela relativno dobro da prebrodi najveće svetske ekonomske poremećaje (pandemija, rat u Ukrajini, lanci snabdevanja itd.) i održava rast svoje privrede, otvarajući sebi nove investicione perspektive i izvore rasta kakav Ekspo sigurno jeste.

Direktor, Dr Miladin Kovačević
Medija centar, 18. januar 2024.

Originalni dokument u prilogu.

RZS_Reagovanje_Medija-centar_Danas_18.1.2024Download