mijat

Rudna glava

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. Ako bi i mogla, koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da treba nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”

Vučić više ne može da održi ni najprozaičnije obećanje. Eto, rekao je da će ga vakcinisati “obična medicinska sestra”, a na kraju bocu mu je bocu dala doktorka specijalista dečije medicine, koja već 20 godina pelcuje decu. Nije bolelo. Usput je obećao put i fabriku. Razna sela – razni problemi, otud valjda nije čudo što, kako saznajemo iz pisma pročitanog na jednoj nesrećnoj televiziji, meštani Ritopeka traže da ih predsednik Vučić reši pasa lutalica.

Opoziciju, međutim, muče sasvim drugi problemi. Iz njenog najvećeg ili barem najglasnijeg dela, sve češće se čuju zahtevi za razdvajanjem – predsedničkih, beogradskih i republičkih – izbora iduće (a možda i krajem ove) godine. Taj zahtev najviše se obrazlaže tvrdnjom da će u suprotnom Vučić moći da vodi objedinjenu kampanju, što će mu doneti veliku prednost. Kao da će ga razdvajanje izbora u tome sprečiti. I kao da, koji god i gde god da se izbori održavaju, on lično nije bio na plakatima, u spotovima, na otvaranju svega i svačega. On iz kampanje, to je odavno jasno, praktično i ne izlazi.

Koliko je sve ovo jasno, toliko nije jasno šta bi opozicija razdvajanjem izbora dobila. Jer svaka kampanja zahteva ogromne materijalne i ljudske resurse. I sa jednim i sa drugim Vučić stoji mnogo bolje. Kako sada stvari izgledaju, opozicija bi teško izgurala i jednu ozbiljnu kampanju, a kamoli dve (ili tri). Tu gotovo da se ne zna koji je veći problem – finansijski ili kadrovski. Iako te dve stvari jesu povezane, nije sigurno da bi rešavanje prvog dovelo i do rešavanja drugog.

Opozicija ima lidere, ali nema ljude, ako razumete šta hoću da kažem. To jest, da ipak ne rizikujem, nema one hiljade aktivista po malim mestima, poput Rudne glave, recimo, koji bi ne samo razbijali strah koji naprednjaci uz pomoć svojih jurišnih odreda narodu uterali u kosti nego i čuvali glasačke kutije i izborni materijal kad dođe odlučujući trenutak. Jer, u kontekstu srpske istorije, 24. septembar je zapravo značajniji datum od 5. oktobra.

S tim u vezi, kritike koje se svako malo iz redova opozicije (manje partije, više analitičari) upućuju Evropi ne samo što su kontraproduktivne – jer skreću pažnju sa ključnih problema – nego su i deplasirane. Zapad Vučića ne podržava. Zapad sa Vučićem razgovara. Pošto je Evropska unija savez država, a ne partija i nevladinih organizacija. Pa se na tom “nivou” organizuje i komunikacija.

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. To jest, i ako bi mogla, otvara se pitanje koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da EU to ne bi ni trebalo da radi nego da nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”.

Dakle, Evropa čeka da se Srbija “urazumi”. I čeka već toliko dugo da je pravo čudo kako za nju već nije izgubila svako razumevanje. Možda i bi da ona, ovakva kakva je, ne predstavlja veliku opasnost. Jer, Srbija je danas najnedemokratskija država u regionu. Nema zemlje u kojoj su vlast i moć praktično potpuno u rukama jednog čoveka, gde su institucije u tolikoj meri razorene, gde je medijska tortura vladajuće partije tako snažna.

Niko se nije setio da je Rudna glava najstariji rudnik bakra ne samo u Evropi nego i u svetu, gde se metal topio pre 7.000 godina (u petom milenijumu pre nove ere), pa da od toga isprede neku priču.

Možda bi mogla opozicija: da pronađe neku svoju “Rudnu glavu”, gde će da se vakciniše protiv pošasti i krene u osvajanje vlasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. april 2021.

Aleksandar, Vučić i Gligorijević

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu

Početkom naredne sedmice (20. aprila) trebalo bi da se održi poslednje ročište i čuju završne reči optužbe i odbrane na suđenju za saobraćajnu nesreću u kojoj je na naplatnoj rampi Doljevac, na putu Beograd – Niš, 31. januara 2019. poginula Stanika Gligorijević. Suđenje će tako biti okončano, a da niko od njegovih glavnih aktera – ni tužilaštvo, ni advokati, ni veštaci, ni sudija – nije video ključni momenat. Nisu ga videli ni članovi porodice smrtno nastradale Stanike iako su to tražili. Reč je o dva minuta koja su zabeležile kamere na licu mesta. Na tom snimku, dakle, tačno se vidi šta se desilo, ko je i na koji način učestvovao u sudaru.

Snimak je, prema sopstvenom priznanju, video predsednik Aleksandar Vučić i od tada mu se gubi svaki trag. Snimku, ne Vučiću.

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu.

Kakav je to sudski proces koji traje gotovo dve godine, koji troši vreme i pare, ali i nerve oštećenih, a da niko nije video ono što je ključno i što bi omogućilo da se suđenje završi takoreći za pet minuta. To je, nema drugog zaključka, farsa od sudskog procesa, od suda, policije, tužilaštva, advokata, veštaka…

Kako to, međutim, da je taj dvominutni snimak video Aleksandar Vučić? Ako je to sam tražio, njegov zahtev je morao biti odbijen jer na to ni po kom osnovu nema pravo. A ako nije tražio nego su mu ponudili, morao je da odbije jer to ni na koji način ne spada u njegov posao nego, štaviše, predstavlja protivzakonito mešanje u rad pravosudnih organa. Morao je reći: pošaljite to tužilaštvu i sudu, to je njihov posao, neka se oni time bave.

Ovako, predsednik Vučić je izvrgao ruglu sve te institucije – i policiju, i tužilaštvo, i advokate, i veštake, i sudstvo. Sve ono što jednu državu čini državom. Pa ako njih nema, nema ni države. Postoji samo gola sila i bezobzirna moć.

Ne znam kakav bi trebalo da bude odgovor društva na ovu grubu zloupotrebu vlasti i besprizorno ruganje celokupnom pravnom poretku, sve do samog Ustava na njegovom vrhu.

Da advokati stupe u štrajk? I za manje stvari su štrajkovali mesecima. Takođe i sudije – iz solidarnosti s kolegom koji treba da donese presudu, a da nije upoznat sa ključnim činjenicama? Profesori Pravnog fakulteta – čemu sav njihov (kakav-takav) trud ako neko pred celim svetom može tako cinično da ih ismeva? Možda da se snimi TV serija o porodici Gligorijević? Tu bi Vučića mogao da glumi samo Vučić lično. Mislim, ko bi drugi bio dobar?

Ali, ma koliko sve ovo bilo užasno važno, čini se da u konkretnom slučaju postoji nešto još važnije. Nazvao bih to njegovom ljudskom dimenzijom. Reč je o želji mlađeg sina Stanike Gligorijević Aleksandra da vidi šta se desilo tog kobnog 31. januara. Namerno sam, naravno – iako neopravdano – izdvojio mlađeg sina ne bih li nekako kod predsednika Aleksandra Vučića izazvao empatiju prema svom imenjaku. I Danilovom (Vučićevog sina) vršnjaku.

Verovatno će ovo mnogima delovati patetično. Možda i jeste. Ili nam je i mrva ljudskosti postala preteško breme. Kako god, računam, koji bi se čovek oglušio – ako je već država bezdušna – o pravo Aleksandra Gligorijevića da sazna istinu

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2021.

Antivakcinaši & antiprofitaši

Koliki će biti pad stanovnika zavisi od toga hoće li se Srbija ekonomski razvijati ili tavoriti. Prema prvom scenariju, broj stanovnika Srbije će se sa sadašnjih oko sedam do 2060. godine smanjiti na 5,8 miliona. Prema drugoj, ekonomski depresivnoj varijanti, broj stanovnika će se gotovo prepoloviti, pašće na 3,9 miliona

Mnogi sigurno misle da stavljati u isti kontekst, a kamoli porediti antivakcinaše i antiprofitaše predstavlja u najmanju ruku miksovanje frogs and grandmothers, što bi rekao Vuk Drašković. Kada se, međutim, odbace neki “dekorativni” elementi, između njih postoji velika, suštinska sličnost. Vakcina doprinosi jačanju (opšteg i pojedinačnog) zdravlja, profit rešava problem (društvenog i ličnog) ekonomskog razvoja. Biti protiv jednog i/ili drugog u osnovi je isto; svodi se na, prosto rečeno, otpor napretku.

Ali dok antivakcinaštvo većina ljudi smatra nazadnim, dotle se antiprofitaštvo smatra naprednim. I dok antivakcinaši nailaze na osudu većine građanki i građana Srbije, na antiprofitaše većina gleda sa odobravanjem. Štaviše, oni su većina.

S tim u vezi prisetio sam se da je pre pola veka u SFR Jugoslaviji vođena velika polemika među ekonomistima. Na jednoj strani bili su “profitaši”, tj. oni koji su smatrali da osnovni zadatak (socijalističkog samoupravnog) preduzeća treba da bude dobit, na drugoj strani su bili “dohodaši”, tj. oni koji su negirali profitnu funkciju preduzeća. Među antiprofitašima, uzgred, bili su i praksisovci. Iako su važili za disidente – a i oni sami su tako sebe doživljavali – u toj stvari bili su saglasni sa zvaničnom politikom komunističke partije.

Konkretan povod za ovo “smatranje”, priznajem, jeste “slučaj Rio Tinto”. Za posebnu je priču kako se jadarit, mineral jedinstven u čitavom svetu, koji u sebi sadrži vrlo tražene metale litijum i bor (a koji je ime dobio po reci Jadar u čijoj okolini je pronađen), od fantastičnog otkrića koje Srbiji treba da donese pravo bogatstvo pretvorio u veliku pretnju i zamračio perspektivu, ako ne cele zemlje, a ono svakako čitave Rađevine, kako se inače naziva taj deo zapadne Srbije.

Praktično, najvažniji argument koji se ističe protiv otvaranja rudnika jeste da će američka kompanija iz tog posla izvlačiti profit. Ekološki razlozi – da će proizvodnja litijuma i bora za vjeki vjekov zagaditi i zemlju i vodu na tom području samo su paravan. Neću da kažem da ekologija nije važna, naprotiv, ali ovde se i ne postavljaju zahtevi za ispunjavanjem najviših ekoloških standarda i za odgovarajuću zaštitu životne sredine nego se jednostavno traži da otvaranje rudnika bude zabranjeno – i tačka. Da je ekologija od drugorazrednog značaja svedoči u ovom slučaju i snažan angažman Mlađe Đorđevića, visokog funkcionera Evroazijske ekonomske unije, ruskog pandana Evropskoj uniji. Uostalom, rad državnih termoelektrana koje već godinama bukvalno truju gotovo pola Srbije ne izaziva ni izbliza toliku uznemirenost (ekološke) javnosti. Valjda zato što ne donose profit. A drugo, ne treba smetnuti sa uma da je i stočarstvo veliki zagađivač, pa i poljoprivreda uopšte.

Ovo ne znači da “projekat jadarit” ne nosi i određene opasnosti. Najveća je u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke. Sa druge strane, međutim, njegova realizacija deluje kontra ne samo Vučića nego i svake autoritarne vlasti generalno. Naime, Vučićeva glasačka baza je u ruralnim sredinama i među siromašnijim slojevima. Industrijalizacija, koja podiže obrazovni nivo i materijalno bogatstvo stanovništva, sprečava zagađenje društva nedemokratskom vlašću, pa onda, ili paralelno, jačanjem institucionalne ekološke svesti, i zagađenje prirode. Istorija zapadne civilizacije to je najbolje pokazala.

Drugo, s prethodnim povezano, kao argument protiv rudnika moglo se ovih dana čuti da će jednom (sada se kaže posle 50 godina, a nedavno se tvrdilo da je vek eksploatacije svega 10 godina) Rio Tinto otići, a nama će ostaviti “opustošenu” zemlju. Naprotiv, razvoj industrije, čija bi “inicijalna kapisla” mogao da bude jadarit, predstavlja šansu da neko na toj zemlji tamo ostane. I ne samo tamo nego i u celoj Srbiji.

Prema projekcijama koje je pre neku godinu radio Zavod za statistiku, Srbiji preti ozbiljna depopulacija – još veća od sadašnje. Koliki će biti pad stanovnika zavisi od toga hoće li se Srbija ekonomski razvijati ili tavoriti. Prema prvom scenariju, broj stanovnika Srbije će se sa sadašnjih oko sedam do 2060. godine smanjiti na 5,8 miliona. Prema drugoj, ekonomski depresivnoj varijanti, broj stanovnika će se gotovo prepoloviti, pašće na 3,9 miliona.

Rađevina će, dakle, biti pusta, a Srbijom će i dalje vladati neki Vučić. Možda baš Danilo, daleko bilo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. april 2021.

Demokratija u Srbiji saterana je u ćošak

Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo

Intervju Raša Nedeljkov, Crta

Naš sagovornik Raša Nedeljkov programski je direktor Crte, organizacije nedavno brutalno napadnute od poslanika Skupštine Srbije. To je bio povod za ovaj razgovor, teme su, razume se, prevazilazile povod.

Proteklih nedelja bili ste izloženi brutalnim napadima režima. Jeste li o tome obavestili neke evropske institucije i kakav je bio odgovor?
Mi smo pre svega obavestili javnost, i to onu koja nije pratila prenos skupštinske sednice na kojoj su poslanici vladajuće većine optužili Crtu za najteža krivična dela, uz slanje poruke našoj direktorki u mafijaškom maniru: “Znamo gde živiš.” Objavili smo jedan tvit i jedan post na Fejsbuku, a onda je počela da stiže podrška sa svih strana. Pre svega od građana, što nam najviše i znači.
Ovim poslednjim institucionalnim napadima na civilno društvo i nezavisne medije pređena je crvena linija i zbog toga je stigla direktna i nedvosmislena poruka od Evropske unije. Ocena Evropskog parlamenta da je “zgrožen” orkestriranim napadima poslanika i tabloida na Crtu, Otvoreni parlament i Krik sada je deo zvaničnog izveštaja EP o Srbiji. Ta činjenica će ostati zauvek zapisana u našem “dosijeu” na putu ka EU i, bez dileme, apsolutnu odgovornost snosi vladajuća većina.
 
Šta po vašem mišljenju trenutno najviše zabrinjava u političkom životu Srbije?
Najviše zabrinjava izmeštanje političke borbe iz institucionalnog okvira. Propadanje je dugotrajan proces, tako da i to što izaziva najveću zabrinutost nije vest od danas ili juče nego nešto na šta odavno upozoravamo. Julski protesti prošle godine pokazali su kako iz velikih napetosti u društvu lako možemo da skliznemo u nasilje.
Atmosfera u kojoj se podstiče govor mržnje i nasilja, u kojoj se svi koji postavljaju pitanja od javnog interesa etiketiraju kao neprijatelji države, u kojoj se crvena linija svakog dana sve više pomera, izaziva veliku zabrinutost. Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo. Sa druge strane, građani se sve više povlače u sebe, ne veruju da ima smisla da učestvuju u demokratskim procesima, da svojim angažmanom mogu da utiču na promene u državi i društvu. Građani su anastezirani i postaju naviknuti na život u atmosferi nasilja. Demokratija u Srbiji je u lošem stanju, saterana je u ćošak i pred pucanjem je.
 
Kako će se situacija dalje razvijati, vidite li neki rasplet na vidiku?
Izuzetno je zabrinjavajuće permanentno širenje tenzije koje ima obrise paranoje kada se svako malo govori o pokušajima državnih udara i atentata na predsednika države. A naše društvo još živi u traumi atentata. Kako građani da se osećaju ako tabloidi, koje iz mnogo razloga doživljavamo kao megafone režima, već mesecima šalju poruke o tome da je i aparat državne sile, policija, u velikoj meri odmetnut od zakona i van svake kontrole, leglo zavera puno veza sa organizovanim kriminalom?
Plašim se da aktuelni režim posle 10 godina na čelu države demonstrira najdirektnije odsustvo bilo kakve namere da od Srbije napravi demokratsko društvo s jakim institucijama koje podstiču debatu i učešće građana u demokratskim procesima.
 
Verujete li da će vlast i opozicija u dogledno vreme sesti za zajednički sto i otpočeti dijalog? I zašto tako mislite?
Sa dijalogom se već uveliko kasni. Teško je nadati se da ćemo u skorije vreme imati uslove za poštene i slobodne izbore. Iz dana u dan se u sve većoj meri normalizuju pojave kao što su nasilje i progon neistomišljenika. Kako onda možemo da očekujemo da dijalog zaista bude dijalog? Ako se ima u vidu da se u nedavno usvojenom mišljenju Vladine Radne grupe za saradnju sa OEBS/ODHIR u potpunosti ignorišu ključni problemi izbora, a da se predlažu neka nova rešenja za unapređenje izbornog procesa, izgleda da je dijalog završen i pre nego što je počeo.
 
Udaljava li se Vučić, po vašem mišljenju, od Evropske unije?
Dominantni diskurs u najkraćem kaže: želeli bismo da imamo viši životni standard, a za poštovanje zakona, odgovornost institucija i funkcionera, transparentnost procesa odlučivanja i upravljanja javnim finansijama – kome je to važno. To možda najbolje oslikava izjava ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina da “Srbiju prema EU privlači ekonomija, a od EU je odbija politika” i da moli “Evropljane da svoje političke stavove, pritiske na naše pravosuđe i licemerje zadrže za sebe”. Dok je deklarativno Srbija opredeljena za evropski put, u praksi je upravo suprotno. Umesto demokratskih, evropskih vrednosti svakodnevno svedočimo sve većem zarobljavanju institucija i koncentraciji moći u rukama jednog čoveka. Činjenice pokazuju da se udaljavamo od evropskih vrednosti. Na primer, analiza medijskog izveštavanja koju je Crta radila pokazuje da su EU, SAD, Rusija i Kina u domaćim medijima u 2020. uglavnom bile spominjane u neutralnom tonalitetu, ali da je primetno da su objave sa pozitivnim tonalitetom predominantno bile rezervisane za Rusiju i Kinu, a one s negativnim za EU i SAD.
 
Vidite li proevropsku alternativu aktuelnoj vlasti?
Nažalost, čini se da je proevropska orijentacija u Srbiji sve ugroženija. S jedne strane, građani su sve manje zainteresovani za evropski put Srbije. Istraživanje javnog mnjenja koje je Crta sprovela krajem prošle godine pokazuje da 46 odsto građana proces pristupanja EU uopšte ili vrlo malo interesuje, a tek trećina bi se obradovala da dođe do toga. Sa druge strane, iz programa i platformi političkih aktera evropsko pitanje kao da je iščezlo. U slučaju vladajuće većine evropski put je samo deklarativan. Stavove opozicije po ovom pitanju gotovo da i nemamo priliku da čujemo jer je ona medijski malo zastupljena. Ali svakako ne ohrabruje to što, na primer, među 30 tačaka programa ujedinjene opozicije iz 2018. za evropsko pitanje nije bilo mesta.
 
Kakvo je vaše mišljenje, treba li opozicija Vučiću da se suprotstavi u jednoj, dve, tri ili više kolona. Ko bi te kolone činio?
Nije na nama da dajemo savete kako bi opozicija trebalo da se organizuje. Iskreno se nadam da će oni doneti odluku za koju smatraju da je u interesu građana. Naravno da je važno popravljanje izbornih uslova, ali ipak mislim da kompletno delovanje opozicije ne bi smelo da se svede na to. Neophodno je građanima ponuditi smislene politike i planove za konkretna rešenja njihovih problema. Takođe, gledajući iskustva iz nekih drugih zemalja, koje kao i Srbija već dugo klize u autoritarizam, možda i opozicija ovde mora da razmišlja o načinu učešća na izborima za koje uslovi neće biti dovoljno fer.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. april 2021.

Vučićeva prevara koja ne zastareva

Ako širenje lažnih vesti ne ulazi u domen pravne patologije, ne znači da ne potpada pod neke druge kategorije društveno (pa i lično, po samog izvršioca) štetnog ponašanja. Koje takođe zahtevaju odgovarajući tretman. I adekvatnu terapiju

Jedino u šta ne treba sumnjati od onoga što je predsednik Aleksandar Vučić u ponedeljak 29. marta rekao na Srećnoj televiziji jeste da nije izbacio loptu iz gola na utakmici Srbija – Portugalija. U stvari, čitava ta emisija bila je zanimljiva samo zbog jedne stvari – da vidimo da li će se Vučić na bilo koji način osvrnuti na svoju tvrdnju da će Srbija u 2020. ostvariti najveći privredni rast u Evropi. Prema očekivanju – to se nije desilo. Mislim, ni jedno ni drugo: niti je Srbija bila prva u Evropi, niti je Vučić svoju tvrdnju pomenuo.

A gotovo da nije bilo dana, počev od oktobra prošle godine, da Vučić, ili Siniša Mali, ili neko sličan nije rekao kako je Srbija evropski lider. Ostale ćemo zanemariti, ovde ćemo navesti samo Vučićeve izjave. A ni njih sve, ko bi to podneo.

Tako je, recimo, 14. oktobra Vučić rekao da će “pad BDP-a Srbije u 2020. biti 1,5 odsto, što znači da će biti najbolja u Evropi”. Pa je 2. novembra rekao da na osnovu podataka iz prva tri tromesečja “svakako možemo da tvrdimo da će Srbija imati najveći rast BDP-a za celu 2020. godinu u Evropi”. Zatim je 9. decembra izjavio da će “Srbija ove godine prema rastu bruto domaćeg proizvoda biti najbolja u Evropi i verujemo da će pad BDP-a biti manji od minus jedan”. Konačno, 11. januara 2021. Vučić je, da bi svoju izjavu još više ojačao, na kraju s ponosom dodao: “Srbija nikad nije bila prva u Evropi po stopi rasta”.

Ništa od ovoga nije tačno. Pa čak ni poslednja rečenica. Jer, bivalo je da Srbija bude prva u Evropi po stopi rasta, samo što to nije bilo za vreme Vučića nego je bilo za vreme Đinđića. Ali, o tome sam pisao više puta, pa sad neću ponavljati.

Ono što je ovde ključno – sve te silne Vučićeve tvrdnje o liderskoj poziciji Srbije u Evropi pokazale su se (nažalost) kao neistinite. Ne samo da Srbija nije najbolja nego nije uspela da osvoji ni bronzanu medalju, da se sportski izrazim. Bolje od Srbije (prema podacima Eurostata) bile su najpre Irska, koja je ostvarila rast BDP-a od 3,4 odsto, i Turska, sa rastom od 1,8 odsto. A manji pad BDP-a od Srbije (jedan odsto) imale su Norveška i Litvanija s padom od 0,8 odsto.

Ruku na srce, ni peto mesto u evropskim okvirima nije loše, naprotiv, ali šta da se radi kad je Vučić tvrdio da je Srbija najbolja. I hajde da je to rekao jednom, dvaput, čovek bi mogao pomisliti da je reč o grešci, ali on je to ponavljao svaki čas, na svakom mestu, u svakoj prilici. To, dakle, ne može biti slučajno. Neprekidno ponavljanje neistina, sad ovih sad onih, pokazuje jasnu nameru da se narod obmane i da se ljudima manipuliše. Širenje lažnih vesti pod određenim uslovima može biti i krivično delo. Možda ovo nije baš taj slučaj, ali ako ne ulazi u domen pravne patologije, ne znači da ne potpada pod neke druge kategorije društveno (pa i lično, po samog izvršioca) štetnog ponašanja. Koje takođe zahtevaju odgovarajući tretman. I adekvatnu terapiju. Dogodine – na izborima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. april 2021.

Živimo u zemlji neslobode, nepoverenja i nepravde

Šta nam pričaju, a šta nam se događa, kakve nam podatke iznose, a koji su istiniti, u kakvom društvu živimo, a kakvo bismo želeli da budemo

Intervju Dejan Šoškić, ekonomista

Gotovo svakodnevno s najviših mesta u državi građani su prosto bombardovani izjavama o Srbiji kao ekonomskom lideru u Evropi i drugim fantastičnim rezultatima. To je bio povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Predsednik Vučić je nedavno izjavio da bi šteta od zatvaranja privrede iznosila 190 miliona evra dnevno. Da li je to realno?
Nažalost, mi već godinama slušamo izjave naših zvaničnika koje su faktički netačne. Samo ako pogledamo koliki je BDP Srbije, a on je prema zvaničnim podacima NBS 2020. iznosio 46,9 miliona evra, i ako to podelimo sa 365 dana, vidimo da je dnevni BDP oko 129 miliona evra. Dakle, i ako bi sve stalo, tj. kada bi elektrane prestale da prave struju, kada bi krave prestale da daju mleko, dnevni gubitak bi bio maksimalno 129 miliona. Kada se uvode mere ograničavanja kretanja, posledice postoje u domenu trgovine (mada raste onlajn trgovina), ugostiteljstvu, organizaciji javnih događaja i još ponegde, ali to ni izbliza ne znači da je ukupna privreda stala, daleko od toga. Naravno, pitanje ostaje kako tu izjavu razumeti? Moguće je, naravno, da je u pitanju prosto greška. Ako, međutim, nije greška, onda je reč ili o nenamernom iznošenje neistina, tj. neznanju, ili o svesnom iznošenje neistina, tj. manipulaciji.

Da li je pomoć države privredi dobro odmerena, kako sa stanovišta potreba tako i sa stanovišta mogućnosti?
Neki elementi podrške bili su dobri, posebno u prvom paketu mera, kao što su pomoć preduzećima oko isplate plata, prolongiranje otplate kredita, državne garancije za kredite, neke poreske olakšice. Pojedine mere su mogle biti znatno bolje, kao što su linearna pomoć svim građanima i svim preduzećima, koju je trebalo dati samo onima koji su zbog pandemije ostali potpuno ili bez najvećeg dela svojih prihoda. Neke mere su, međutim, bile potpuno pogrešne, kao što je mogući otkup korporativnih obveznica od centralne banke, moguća pomoć države kroz dokapitalizaciju preduzeća i ukidanje bitnih postupaka u procesu izdavanja dužničkih hartija od vrednosti. Ove mere koštaju Srbiju mnogo i mislim da su se isti ili slični rezultati mogli postići i sa znatno manjim davanjima.

Zloupotrebljava li aktuelna vlast tu pomoć u političko-marketinške svrhe?
Neke od tih mera, kao što su linearna pomoć svim građanima ili svim penzionerima, nezavisno od toga da li je pandemija izazvala bilo kakve promene u njihovim prihodima, upućuju na populizam. Vrlo su skupe i narušavaju fiskalnu poziciju zemlje, na šta su ukazivali i stručnjaci iz Fiskalnog saveta. Drugim rečima, sve nas koštaju kao poreske obveznike, a verovatno daju političku popularnost samo onima koji su ih doneli.

Krije li vlast od građana da se zapravo radi o kreditima koje će oni sami morati da vrate?
Prosečan građanin verovatno vidi samo kratkoročnu dobit u vidu dodatnog prihoda i ne vodi previše računa da to znači rast duga zemlje i rast obaveza koje ćemo svi kao poreski obveznici plaćati u narednom periodu. Otuda takve mere, kao kratkoročne i zavodljive, posebno ako se donose u vreme političkih izbora, u bilo kojoj zemlji teško da mogu izbeći ocenu da su politički motivisane s ciljem popravljanja izbornih šansi partijama koje sačinjavaju vladu u tom trenutku.

Da li je Srbija zaista imala najmanji pad BDP-a u celoj Evropi, kao što tvrdi predsednik Vučić?
Čitava ta priča s najmanjim padom BDP-a u Srbiji faktički je netačna i suštinski pogrešna. Netačna je jer u Evropi ima i zemalja koje ne samo da su imale manji pad od Srbije, poput Belorusije, nego su, kao Irska i Turska, u 2020. ostvarile rast. Sa druge strane, priča je pogrešna jer rast u uslovima pandemije dominantno zavisi od strukture određene privrede. Zemlje koje proizvode manje sofisticirane proizvode, koje imaju manje učešće usluga, posebno turizma, u BDP-u ili koje imaju veliko učešće poljoprivrede, tj. siromašne zemlje, kao i one koje su manje integrisane u globalnu podelu rada, imaju i manje negativne efekte pandemije na BDP. Procene Svetske banke o tome koliko će koje zemlje biti pogođene pandemijom tokom 2020. išle su od minus jedan odsto BDP-a za nerazvijene zemlje Afrike do minus osam odsto BDP-a za razvijene zemlje Evrope. Otuda bilo kakva samohvala o našim privrednim rezultatima tokom 2020. realno je neutemeljena i više ulazi u domen političke propagande nego realnosti.

ZNAČAJNO POBOLJŠANJE NA EKONOMSKOM PLANU MOGUĆE JE SAMO AKO POLITIČKA STRUKTURA, ALI I DRUŠTVO U CELINI RAZUME ZNAČAJ VLADAVINE PRAVA, SNAGE INSTITUCIJA I SLOBODNE KONKURENCIJE

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku. Da li je to dinamična, potentna privreda koja može da obezbedi potreban rast u narednim godinama?
Ne, srpska privreda svakako ne ulazi u kategoriju dinamičnih privreda. Nasuprot tome, ona je jedna od najsporije rastućih privreda u poslednjih 10 godina u Evropi. U dve godine, 2018. i 2019, imali smo nešto više stope rasta, tj. iznad četiri odsto, ali je i to nedovoljno za bilo kakvo pristizanje centralne i istočne Evrope. Naše ukupne investicije su niske, niže od proseka u regionu i daleko ispod potrebnog nivoa od 25 odsto BDP-a da bismo mogli potencijalno da stvaramo više i održive stope privrednog rasta. Posebno je loše što su u strukturi investicija u našoj zemlji najmanje domaće privatne investicije koje, po pravilu, treba da predstavljaju okosnicu privrednog rasta. Nizak nivo investicija je prirodna posledica lošeg privrednog ambijenta. Podsetimo se, Srbija je 2016. u tzv. Moneyval izveštaju Saveta Evrope ocenjena kao zemlja koja se suočava sa značajnim izazovima i slabostima u domenu pranja novca i kao zemlja u kojoj organizovane kriminalne grupe, umešane u krijumčarenje narkotika i ljudi, predstavljaju značajan izazov za pranje novca i slično. Zbog ovih i niza drugih stvari početkom 2018. smo stavljeni na crnu listu FATF, međunarodne organizacije za suzbijanje pranja novca i finansiranja terorizma. Istina, od juna 2019. više nismo na toj listi, ali smo i dalje ostali na režimu pojačanog nadzora. U takvim uslovima naravno da nije moguće govoriti o bilo kakvoj dinamičnoj privredi.

Hoće li ove godine biti dostignut planirani rast BDP-a od šest odsto i, ako neće, zašto?
Osnovno pitanje je odakle je moguć toliki rast? Da je pad ekonomske aktivnosti tokom 2020. bio veći i da sada imamo mnogo neiskorišćenih produktivnih kapaciteta na raspolaganju, onda bi i veći rast 2021. bio ostvariv. Dodatno, da je bila loša poljoprivredna godina 2020, s mogućom dobrom poljoprivrednom godinom 2021. mogli bismo možda imati nešto veći rast. Međutim, ni jedno ni drugo nije slučaj. Otud realan i održiv viši privredni rast u Srbiji moguć je ako smo prethodno imali relativno visoke investicije. Ali investicije u Srbiji su u padu tokom 2020. U ozbiljnom su padu strane direktne investicije, a domaće privatne investicije su ionako stabilno niske već godinama i ne predstavljaju motornu snagu privrednog razvoja, što bi inače morale biti. Dobro je da javne, državne investicije nisu smanjivane i da se ne planira njihovo smanjivanje u narednom periodu jer bi onda i skromnije stope privrednog rasta od najavljivanih bile za nas nedostižne. Ako su investicije niske i ako smo prošle godine imali manji pad BDP-a i relativno dobru poljoprivrednu godinu – što čini relativno visoku osnovu za izračunavanje privrednog rasta naredne godine – očekivanja da će se u 2021. ostvariti rast BDP-a od šest odsto, po mom mišljenju, preterana su i nerealna. Većina međunarodnih institucija očekuje rast do pet odsto, a po mom mišljenju neće biti iznenađenje i ako rast bude nešto skromniji.

Rekli ste već da su domaće privatne investicije niske zbog lošeg privrednog ambijenta, možete li to malo da konkretizujete?
Po mom mišljenju, ima nekoliko međusobno povezanih razloga za to. Prvi i ključni razlog je u nesposobnosti domaćeg pravosudnog sistema da efikasno štiti svojinu i ugovor, tj. da u relativno kratkom roku efikasno, kompetentno i nepristrasno presuđuje i sprovodi svoje presude. Drugim rečima, u onome na šta nam stalno ukazuje i Evropska komisija: u odsustvu zadovoljavajućeg nivoa vladavine prava. Drugi razlog je u činjenici da korupcija narušava tržišnu privredu i slobodnu konkurenciju. To znači – namešteni poslovi sa državom, sem toga što su koruptivni i protivzakoniti, šalju i jasnu poruku privatnom sektoru: ne investirajte ako nemate ili ne želite veze sa državom, tj. s političkim partijama, jer samostalno, na bazi sopstvene sposobnosti i konkurentnosti direktno nećete dobijati poslove sa državom. Treći razlog je u činjenici opšteg pokoravanja institucija politici, tj. u slabim institucijama u kojima političke partije najčešće imenuju lojalne, nekompetentne rukovodioce s “cash and carry” diplomama. Takve institucije po pravilu ne rade svoj posao profesionalno, nezavisno i efikasno i kreiraju ambijent koji odbija poštene preduzetnike. Konačno, i sam privatni sektor ima svoja dva dela. Jedan deo “privatne” privrede nastaje i razvija se na poslovima sa državom. Videli smo poslednjih decenija kako neka preduzeća naglo rastu i naglo nestaju sa dolaskom i odlaskom sa vlasti pojedinih političkih partija. Takva preduzeća po svoj prilici nemaju ni nameru ni sposobnosti da se dugoročno i pošteno bave svojim poslom već zapravo služe za dobijanje državnih poslova i izvlačenja novca za političke stranke i interesne grupe. U normalnim uslovima taj novac bi upravo predstavljao osnov za buduće investicije tog privatnog sektora. U koruptivnim uslovima, bez vladavine prava, taj novac se izvlači iz privrednih tokova. Naposletku, taj drugi deo privatne privrede, u kojem rade pravi i kompetentni preduzetnici i njihovi zaposleni, u poslovima sa državom nalazi svoje mesto uglavnom tek kao podizvođač, gde su posao prinuđeni da rade po niskim cenama, sa izuzetno niskom akumulacijom, tj. profitabilnošću iz koje niti ima prostora da se investira, niti ima dobrih poslovnih rezultata da se od banke uzmu krediti, niti ima motiva da se investira u posao koji je zbog korupcije doveden na ivicu rentabilnosti. Ukratko, verujem da niske domaće privatne investicije ukazuju da u uslovima visoke korupcije, bez vladavine prava i uz narušavanje konkurencije i slobodnog tržišta, nije moguće ubrzanje privrednog rasta.

CENA POLITIKE FIKSNOG KURSA JE RESTRIKTIVNIJA MONETARNA POLITIKA KOJA DOPRINOSI NIŽIM STOPAMA PRIVREDNOG RASTA, ALI I SMANJIVANJU KONKURENTNOSTI DOMAĆE PRIVREDE I OTEŽAVANJU IZVOZA

Nešto brži rast poslednjih godina posledica je vrlo visokog rasta građevinarstva, dok istovremeno industrija stagnira. Kako to komentarišete?
Dobro je da postoji rast u oblasti građevinarstva, ali nije dobro da se misli kako se na građevinarstvu može bazirati ukupan privredni razvoj. Građevinarstvo i rast u toj oblasti treba da bude srazmeran rastu u drugim oblastima. Ako govorimo o izgradnji infrastrukture, ona je važna i može biti jedan od faktora budućeg rasta ostatka privrede. Međutim, ako govorimo o stanogradnji, ona bi trebalo da bude pre posledica, a ne uzrok privrednog rasta u drugim, konkurentnim privrednim granama. Nesrazmerno visoko učešće stanogradnje u strukturi BDP-a može biti i izvor finansijske nestabilnosti, kao što se već desilo u Americi i Španiji, i ne može biti osnova dugoročnog privrednog rasta. Ono što je ključno za infrastrukturne projekte koje izvodi država jeste da se odvijaju uz visok nivo transparentnosti finansiranja, slobodnu konkurenciju izvođača, efikasnu kontrolu kvaliteta obavljenih radova i javno poređenje cene izgradnje kilometra infrastrukture sa cenama slične infrastrukture u svetu. Ničega od toga kod nas, međutim, nema. Sa druge strane, industrija je, po pravilu, više u domenu razmenjivog dela BDP-a i kao takva u većoj meri je izložena globalnoj konkurenciji. Uporno odsustvo viših stopa privrednog rasta u industriji može se tumačiti i kao pokazatelj odsustva rasta konkurentnosti domaće privrede. To ne treba da čudi ako zemlja ima fiksni kurs, a podiže plate bez adekvatnog rasta produktivnosti. A to je upravo ono što gledamo poslednjih godina u našoj zemlji.

Kad ste već pomenuli kurs, šta mislite o ulozi Narodne banke, da li ona svojom politikom podstiče ili guši izvozno orijentisana preduzeća?
Fiksni kurs koji nezvanično sprovodi NBS poslednjih godina ima svoju cenu, posebno u uslovima nedovoljno konkurentne privrede, kakva je naša. Cena takve politike je restriktivnija monetarna politika radi fiksiranja kursa, koja doprinosi nižim stopama privrednog rasta, ali i smanjivanju konkurentnosti domaće privrede i otežavanju izvoza. Ovo posebno dolazi do izražaja ako nemate dovoljan rast produktivnosti, a plate u zemlji rastu. Ako takvo stanje opstaje, stvaraju se preduslovi za rast deficita tekućeg dela platnog bilansa. Prema podacima NBS, taj deficit je porastao sa oko tri odsto BDP-a 2016. na oko sedam odsto 2019. To nije dobar trend i predstavlja osnovu za dalji rast duga naše zemlje. Fiksni kurs se može sprovoditi, ali ga je potrebno usvojiti kao zvanični monetarni režim i uskladiti ga sa ostalim ekonomskim politikama u zemlji. To kod nas, nažalost, nije slučaj.

Kakvo je stanje u bankarstvu, pokazuju li banke dovoljno spremnosti da prate privredu, jesu li kamatne stope adekvatne i da li su banke nezavisne od političke vlasti ili su prinuđene da ulaze u određene dilove sa državom?
Banke treba razumeti i podržati da rade svoj posao na način koji dugoročno podiže privredni rast, zaposlenost i blagostanje u zemlji. Bankarskom regulativom i drugim državnim merama treba obezbediti “fino podešavanje” tokova novca da prolaskom kroz bankarski sektor više odlazi u razmenjivi i konkurentni deo naše privrede i da jača finansijsku stabilnost bez narušavanja profitabilnosti banaka. Banke treba slobodno da rade svoj posao bez pritisaka države, ali uz puno razumevanje svoje važne uloge u privrednom sistemu.

OČEKIVANJA DA ĆE SE U 2021. OSTVARITI RAST BDP-A OD ŠEST ODSTO, PO MOM MIŠLJENJU, PRETERANA SU I NEREALNA

Politika nije vaša uža specijalnost, da tako kažem, ali su ekonomija i politika tesno povezane. Može li se očekivati neko značajnije poboljšanje na ekonomskom planu pre nego što dođe do promena na političkom?
Značajno poboljšanje na ekonomskom planu moguće je samo ako politička struktura, ali i društvo u celini razume značaj vladavine prava, snage institucija i slobodne konkurencije. Tek tada, uz mnogo veće ulaganje i mnogo veće rezultate u oblasti obrazovanja, nauke i zdravstvene zaštite, uključujući i ekologiju, tj. uz mnogo veće ulaganje u ljude, moguće je i pametnim ekonomskim politikama kreirati privredni sistem koji se ubrzano razvija i kreira blagostanje.

Da li bi zbog svega o čemu smo govorili na javnoj sceni trebalo da budu prisutnije ekonomske teme?
Mislim da se u našem društvu izgubila slobodna i kompetentna diskusija o mnogim društvenim pitanjima, pa i o ekonomskim temama. Ta slobodna diskusija o društvenim pitanjima, javne rasprave u vezi sa zakonima, inicijative građana za rešavanje konkretnih problema, sve to zahteva platformu slobodnih medija i slobodnog informisanja. To su ne samo bitne pretpostavke slobode građana svake zemlje već i osnov donošenja kvalitetnih odluka u vezi s problemima i izazovima koje ima svako društvo. Naša zemlja je, čini se, postala društvo neslobode, nepoverenja i nepravde u kojem kao da neistine imaju veća prava od istine. Takvo društvo mora da se menja ako želi da zadrži istorijsku šansu opstanka i razvoja.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 25. mart 2021.

Vučić ojadio Srbiju za 10 milijardi evra

Građane Srbije je zaostatak u razvoju koštao desetak milijardi evra i bar isto toliko im je posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti

Ovih dana suočeni smo sa grozničavim pokušajima aktuelnih vlasti da, s jedne strane, zadovolje potrebu za očuvanjem ekonomije, a sa druge, da se ne ugrozi zdravlje ljudi; i obrnuto. Ili, kako nam je ona sama servirala, da pronađe balans između ekonomije i zdravlja. Dilema je, zapravo, u najvećoj meri lažna, ali dok vlast pokušava da pronađe balans, nije zgoreg da mi pogledamo bilans. Drugim rečima, da se osvrnemo na ekonomske posledice Vučićeve vladavine u prethodnih osam (2013-2020) godina.

Nećemo ulaziti u “sitna crevca”, nije ovo ni mesto ni prilika za to, dovoljno će biti da utvrdimo najosnovnije. Logično je u tom kontekstu da počnemo od glavnog pokazatelja, onog koji na neki način sintetizuje ekonomsko stanje jedne zemlje. Reč je, nije teško pogoditi, o bruto domaćem proizvodu kao meri onoga što određeno društvo stvori tokom godinu dana. Elem, u poslednjih osam godina BDP Srbije porastao je sa oko 35 na 45 milijardi evra, dakle za oko 10 milijardi. Da li je to mnogo ili malo?

Do odgovora je najlakše doći preko jednog drugog podatka, tj. stope privrednog rasta. Prosečan godišnji rast BDP-a u pomenutom razdoblju iznosio je dva odsto. U isto vreme, međutim, prosečan ekonomski rast u zemljama centralno-istočne Evrope – s kojima ima smisla porediti Srbiju – iznosio je tri odsto. Ova razlika od jednog procentnog poena mnogima može izgledati mala, ali ona zapravo pokazuje da su se te zemlje razvijale 50 odsto brže od Srbije. Ima, međutim, zemalja čiji je razvoj bio još brži. Recimo – Rumunija, koja je imala prosečan rast od četiri odsto. To znači da se Rumunija razvijala dvostruko brže od Srbije. I to ne godinu ili dve nego gotovo čitavu deceniju.

A u stvari, budući da je Srbija znatno nerazvijenija od Rumunije, bilo bi prirodnije da je ovaj odnos bio obrnut. Ali dobro, ne mora; međutim, ono što bi moralo da bude to je da Srbija ima bar jednaku stopu rasta kao Rumunija. Da se Srbija razvijala po stopi od četiri odsto godišnje, njen bruto domaći proizvod porastao bi za još 10 milijardi. U stvari, i više, ali da sad u tu računicu ne ulazimo.

Zaključak je jasan: zbog lošeg upravljanja nacionalnim resursima, odnosno zbog loše Vučićeve vlasti, građani Srbije su oštećeni za (najmanje) 10 milijardi evra.

To, međutim, nije sve. Pre dve godine troje ekonomista (Pavle Petrović, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić) objasnilo je razloge ovako niske (prosečne) stope rasta. I tada sam pisao o tome, ali ćemo ovog puta problemu prići iz drugog ugla. Naime, sasvim uprošćeno govoreći, osnovni uzrok sporog razvoja Srbije jeste nedostatak vladavine prava, koji se može svesti na – korupciju. Iz ovoga pak sledi novi zaključak. Ne samo da korupcija sputava ekonomski rast, onemogućavajući građane da povećaju svoje prihode, nego im i direktno zavlači ruku u džep tako što njihove pare preko državnih kanala preliva u džepove pojedinaca bliskih režimu. Svako malo zabeleži se neki takav slučaj. Najsvežiji primer je ona nabavka softvera za 60 miliona evra po ceni (prema nekim procenama) stostruko višoj od tržišne. Neka je to preterano, neka je cena “samo” deset puta naduvana, to znači da su građani opljačkani za čitavih 50 i kusur miliona evra. Ili, drugi primer, zaduživanje. U maju 2020. Srbija je uzela kredit od dve milijarde evra na međunarodnom finansijskom tržištu sa kamatom od 3,4 odsto, a mogla je da uzme kredit od Međunarodnog monetarnog fonda za trećinu pomenute cene. Tu je nekome napravljena zarada od oko 35 miliona evra, na štetu (građana) Srbije, razume se. Još zvoni, idemo dalje, u ušima ona kupovina kablovskih operatera (Kopernikus i Radijus vektor), koje je država, posredstvom Telekoma, platila nešto preko 300 miliona evra, tj. pet do šest puta iznad tržišne cene, čime su građani “operisani” od jedno 250 miliona evra.

Najviše se para iz državnih u privatne kanale prebacuje na infrastrukturnim projektima. Na izgradnji gasovoda Turski tok, ako je verovati zvaničnim podacima, kopanje jednog metra kanala (za polaganje cevi) koštalo je 2.000 evra. Posebno su za vlast “lukrativni” poslovi s Kinezima. Poređenja s projektima koje finansiraju evropske institucije pokazuju da su kineski 20-30 odsto skuplji. Jasno je kuda, tj. kome ide taj novac. S obzirom na to da je reč o milijardama evra, proizlazi da se iz džepova građana Srbije izvlače stotine miliona evra.

Na kraju i jedan sumarni, može i sumorni pogled. Srbija iz državnog budžeta poslednjih godina troši oko tri milijarde evra na “kupovinu robe i usluga”, javne investicije i slično. I poslednji evro od tih para ide režimskim firmama, grupama, pojedincima. Opet je reč, dakle, o desetinama milijardi evra.

Sve u svemu, ne samo da je desetak milijardi evra građane Srbije koštao zaostatak u razvoju nego im je bar isto toliko posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti.

Terali bilans, isterali debalans, što bi rekao naš narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2021.

Mart, 27.

Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom

Na jednoj slici građani koji se dave u smradu fekalija, na drugoj predsednik Vučić, ushićen nad arapskom trpezom prepunom svakojakih đakonija. To je Srbija danas. I to nije metafora, to je dokumentarna istina.

Da li je to slučajno?

O martu se često govori kao o mesecu jubileja – po pravilu nesrećnih. Evo, međutim, prilike da se podsetimo jednog događaja koji imamo razloga da slavimo. Reč je o antifašističkim demonstracijama 27. marta 1941, od kojih ove godine, dakle, pada tačno osam decenija. Tada se srpski narod pobunio protiv sporazuma s Hitlerom i “upisao se u istoriju”, kako je govorio Desimir Tošić. Poslednjih godina, međutim, sve češće se čuje da je 27. mart bio greška i da je bilo pametnije sačekati kraj rata u zavetrini, a onda se priključiti pobednicima. Ne zna se da li je ovo smešnije ili jadnije, ali nije najvažnije. U stvari, to nije nova priča. Prilika je, s tim u vezi, da se prisetimo još jednog jubileja. Pre 30 godina, 1991, hit u beogradskim pozorištima bila je drama “Knez Pavle” Slobodana Selenića. U predstavi je, generalno uzeto, kraljevski namesnik, do tada smatran za izdajnika, rehabilitovan i kao “politički realista” pozitivno ocenjen, dok su negativnu ocenu dobili oni koji su vikali “Bolje grob nego rob”.

Upravo u skladu s tim kulturno-istorijskim “obrascem” Srbija je devedesetih godina krenula putem “ispisivanja iz istorije”. Da s tog puta ne skrenemo – u času kada je postalo jasno da Zoran Đinđić Srbiju definitivno okreće ka Evropi – pobrinula se ruka atentatora. Mračne sile koje su tu ruku navodile – a bilo ih je bogami mnogo – iako naslućivane, još nisu otkrivene. Pokazalo se, kao što smo pisali u prošlom broju, da je Zoran Đinđić bio vododelnica; njegovim uklanjanjem Srbija je od Evrope počela da se udaljava.

Danas je Srbija – više od svega ostalog – eksponent ruskih i kineskih interesa na tlu Evrope: ruskih političkih, a kineskih ekonomskih. U arapskim, ruskim i kineskim despotijama Vučića primaju s najvećim uvažavanjem, niko mu ne stavlja primedbe ni zbog gušenja slobode ni zbog gašenja demokratije niti zbog gaženja prava. Naprotiv.

Uopšte, ka tom i takvom “modelu” države i društva “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”, što reče Slobodan Aligrudić u “Sjećaš li se Doli Bel”. Ipak, ovo je Balkan, nije ni Bliski ni Daleki Istok.

U poslednjih godinu dana monolit SNS-a počinje da se kruni. Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom.

Istovremeno, agresivnost naprednjaka na političkoj sceni – baš kada se očekivalo da makar zbog fingiranja dijaloga počne da jenjava – pojačava se. Svima koji se percipiraju kao neprijatelji – a to su svi koji nisu uz Vučića – bilo da je reč o partijama, nevladinim organizacijama, medijima, pojedincima, otvoreno se preti prebijanjem. I to ne više preko tabloida i društvenih mreža nego iz skupštinskih klupa.

Tako da je zagađenje prirodne sredine, o čemu je bilo reči na početku, šala-zabava u odnosu na zagađenje društvene sredine. Socijalna atmosfera zatrovana je mnogo više od ekološke.

Iako, međutim, društvena napetost raste, teško bi bilo reći da je “pred pucanjem”. Štaviše, realnijom se čini procena da može da potraje. Zato je dobro što postoji 27. mart, makar imamo na šta da se ugledamo. Na nama je da odlučimo koji ćemo put na ovom raskršću da odaberemo. Ako ne ove godine, onda dogodine.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. mart 2021.

Zoran Đinđić: Vododelnica

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu

Sporovi i nesporazumi, koji nisu bili mali, potisnuti su u drugi ili još neki dalji plan. Tačnije, vreme je pokazalo da su oni bili nevažni jer je iz pozadine nadirao neprijatelj, maskiran i podmukao, koji će Srbiju zavesti na potpuno drugu stranu.
Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”

SAMO JEDAN IDEAL: Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, ‘Srbiju u Evropi’”. Međutim na tom putu, toj prečici bolje reći, isprečile su se bile, po Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir apstinencija… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’”, ali snage koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’ već poruku da ‘jedemo srpsku salatu’… da ne primamo za manuelne radnike Albance…”. Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko nego i dalje, unazad, u titoističke strukture i još dalje” u prošlost, “u nešto”, kako kaže Tošić, “neviđeno”.
Treću prepreku Tošić vidi u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik Vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. “Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti” – citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles Tajmsa iz 1997. godine.
Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić preporučuje knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, Srbija u Evropi. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić, iako je hapšen još kao mlad, nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki: ‘Korene totalitarizma vidim’ – citira opet Tošić Đinđića – ‘u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.”
Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da “svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje”, a zatim da “antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu”, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. “jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk”. A u stvari, Zoran Đinđić se “u više navrata, posebno posle dolaska na vlast, žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica sa dvostrukim aršinom jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našom javnošću, nije ‘varao’ zapadne predstavnikekao što je to činio Milošević”. ‘Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one’ – dokumentuje Tošić svoju tvrdnju Đinđićevim intervjuom nemačkom Špiglu 16. jula 2001.

NESPORAZUM SA ELITOM: Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i oni pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinari, eksperta za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS”.
Posebno mesto u Tošićevom opisu ove “zavereničke grupe” pripalo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavnu sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja” koja je ne samo “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči: ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’” – citrao je Tošić vladiku Amfilohija Radovića (prema Tanjugu od 30. juna 2001), ne pominjući mu, doduše, ime. “Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključuje Tošić.
Izražavajući, dalje, čuđenje što je državni tužilac preko svega prešao ćutke, Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na izrečenu pretnju: ‘To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno’. “Međutim”, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila.”
Uz napomenu da “neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, a profesionalne ubice su završile posao”, Tošić je Đinđića uporedio sa Džonom Kenedijem. Kao što je za američkog predsednika, povodom njegovog dolaska na vlast pre gotovo pola veka, rekao da je “nov čovek”, tako je i za Đinđića napisao da je bio “nov čovek” i “moderan čovek”, koji je “stalno žudeo za nekim poboljšanjem” i koji bi “da je ostao živ, sigurno išao dalje u društvenu revoluciju jer je i njegova misao bila živa i stalno u pokretu”.
Nije Desimir u svojim tekstovima izbegavao da pomene i “velike greške” koje je Zoran napravio, ali ih je razumevao kao neminovnost na putu krupnih društvenih promena. Bez obzira na te greške, Tošić ističe da je Đinđić “veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije Srbija ne može u Evropu”.
Na kraju, zaključuje Desimir Tošić, Zoran Đinđić će “za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete”.

(Priređeno na osnovu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”)
Foto: “Fondacija Zoran Đinđić”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2021.

Kako je Koštunica rušio Đinđića

Dok je Koštunica hteo ministarstva vojske i policije, Đinđića su zanimala ministarstva ekonomije i socijale

Martovsko sećanje na 2001-2003.

Hapšenje Slobodana Miloševića (mart), izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (jun), afera Gavrilović (avgust), pobuna “crvenih beretki” (novembar) – samo da se ovo dešavalo u prvoj godini vlade Zorana Đinđića, da je sve drugo, dakle, bilo normalno kao u bilo kojoj normalnoj zemlji, bilo bi to dovoljno da se kaže da je reč o izuzetno burnoj godini. Opasnoj, zapravo.
Ono što ipak prvo treba reći o toj vladi (zakletvu položila 25. januara 2001) jeste da ona uopšte nije imala onih uobičajenih “prvih sto dana”, za vreme kojih se na miru, bez spoljnih i unutrašnjih pritisaka, postavljaju temelji budućeg rada. Doba slavlja je zapravo potrošio novoizabrani predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Čaša meda posle petooktobarske revolucije ispijena je, Đinđićevom kabinetu je ostala čaša žuči. Drugim rečima, od Đinđićeve vlade su svi očekivali rezultate, sad i odmah, i međunarodna i domaća javnost. Stranci su, naravno, očekivali pre svega punu i bezrezervnu saradnju sa sudom u Hagu, a domaća, ona najšira pogotovo, radikalno poboljšanje ekonomske situacije, veće plate i penzije, normalizaciju snabdevanja. Sindikati, koji 10 godina nisu smeli da pisnu, sad su se uskopistili i počeli da štrajkuju.
Na trećoj strani, međutim, konsolidovali su se i “neprijatelji revolucije”, tj. protivnici reformi. A njih nije bilo malo. Ne samo na strani poraženih (socijalista, julovaca, radikala) nego i među pobednicima, tj. u velikoj i šarenolikoj Demokratskoj opoziciji Srbije.

ČETIRI PIKA: Ima jedna fotografija na kojoj smrtno ozbiljan Zoran Đinđić stoji pored američkog državnog sekretara Kolina Pauela koji nešto priča. To je bila prva Đinđićeva poseta Sjedinjenim Državama u funkciji premijera i nije bila – nasuprot očekivanjima – nimalo prijatna. Ne zato što otprilike u isto vreme, početkom februara, traje pobuna u južnoj Srbiji gde OVPMB (tzv. Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca) rovari već dve godine, već zato što gospodin Pauel pred srpskog premijera, koji praktično nije ni uspeo pošteno da zagreje stolicu, iznosi težak ultimatum. Slobodan Milošević mora biti uhapšen do 31. marta. Inače – to je drugi deo iste rečenice – ništa od američke ekonomske, a i svake druge pomoći.
Manji je Đinđiću problem OVPMB, to “kad je teško – Čović” rešava. Sa druge strane vetar duva. Znajući da se pred vladom nalazi težak zadatak, Koštunica pokušava da je destabilizuje. Nije prošlo ni dva meseca (a kamoli sto dana) od njenog ustoličenja, Koštunica na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije upozorava svoje ljudstvo da treba da se priprema za skorašnje izbore.
Đinđić je znao da je hapšenje Miloševića neminovnost, ali je očekivao da će dobiti više vremena. Ne toliko da bi se napisala optužnica nego zato što je znao, u najmanju ruku sumnjao, da je između Koštunice i Miloševića sklopljen neki sporazum. Koji se, između ostalog, ogledao u sasvim praktičnoj činjenici da je Miloševića obezbeđivala – vojska. Nad kojom je, naravno, stajao Koštunica. Tako da predsednik Vlade Srbije i pored najbolje volje nije imao pristup bivšem predsedniku Jugoslavije.
Otud hapšenje nije moglo da bude izvedeno onako kako to pravila službe nalažu. Ne samo da je postojala opasnost od sukoba između vojske i policije nego je oko Miloševićeve rezidencije bilo mnogo njegovih pristalica, a unutra nepoznati broj dobro naoružanih espeesovaca. Situacija je rešena bondovskim angažmanom Čedomira Jovanovića – čija je funkcija u tom trenutku bila šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini – koji je posle višesatnih dramatičnih pregovora uspeo da nagovori Miloševića da se preda i praktično dobrovoljno ode u zatvor.
Bio je to tek prvi čin. Drugi je bilo Miloševićevo izručenje. Pritisak na Đinđića bio je ogroman. Ne toliko zapravo spoljašnji koliko unutrašnji. On, koji je svoju misiju video u povratku Srbije u svet i ubrzanom razvoju, nije imao vremena za gubljenje. A sve je zavisilo od saradnje s Hagom. Najbolje se to očitovalo na primeru donatorske konferencije. Predviđena za početak juna, prvo je visila u vazduhu, a onda je odložena za kraj istog meseca. Bilo bi logično da je to brinulo i Koštunicu, ali njemu je bilo svejedno. Naravno, i on je znao pred kakvim se zadatkom nalaze Srbija i Jugoslavija. Kad je početkom maja boravio u Vašingtonu, gde mu je je uručeno priznanje Državnik godine Ist-Vest instituta, Koštunica se sreo sa Džordžom Bušom, koji mu je jasno izložio zahteve SAD. Američkom predsedniku, međutim, Koštunica u tom času nije pominjao ni rupe ni sviralu. To je ostavio za domaću javnost.
Nastala je prav(n)a drama. Problem je bio u tome što je za formalnopravno ustanovljenje saradnje s Hagom bilo potrebno doneti zakon na saveznom nivou. Ali tamo je crnogorska Socijalistička narodna partija Momira Bulatovića bila protiv, a Koštunica nije činio ništa da ih ubedi u suprotno. Tako da je zakon u parlamentu propao. Onda je 23. juna, na inicijativu Momčila Grubača, saveznog ministra pravde, Vlada bez Crnogoraca usvojila uredbu o saradnji s Hagom. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus izjavljuje: “Mi nikoga ne prodajemo, mi izvršavamo svoje međunarodne obaveze”.
Nekoliko dana nakon toga, međutim, Koštunica je (26. juna) primio delegaciju SPS-a i rekao da “ne postoji nikakva mogućnost izručenja naših građana Haškom tribunalu pre donatorske konferencije zakazane za 29. jun”. Dva dana kasnije, u prepodnevnim časovima 28. juna, Savezni ustavni sud donosi odluku o privremenoj suspenziji uredbe.
U tom trenutku Vlada Srbije odlučuje da “aktivira” član 135 republičkog Ustava. Njime je, naime, predviđeno da Srbija, ukoliko savezni organi ne obavljaju svoju funkciju, može da preuzme njihove nadležnosti. Milošević je u večernjim časovima helikopterom iz kruga zatvora poslat u Hag.
Koštunica je odmah oštro napao postupak Vlade Srbije nazivajući ga “državnim udarom”. Amfilohije Radović je tada izgovorio prvu od dve svoje najčuvenije rečenice. Rekavši da su oni koji su to učinili “naneli sebi i svom narodu najveći stid i sramotu” i da su “riješili da ispišu sebe iz istorije”, vladika SPC nije se zaustavio na osudama. “Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, rekao je Amfilohije. Kada su ga kasnije upitali šta misli o ovoj poruci, Zoran Đinđić je odgovorio: “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost.”
Ispostavilo se, kako će to nakon atentata reći Desimir Tošić, da “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila”. Možda nije odapeo strelu, ali je Amfilohije luk svakako zategao.
Uprkos oštroj kritici Vojislav Koštunica, međutim, nije napustio Vladu. Dok je, za razliku od njega, predsednik Savezne vlade Zoran Žižić podneo ostavku. Znao je očigledno predsednik SRJ da je međunarodna zajednica zdušno podržala Miloševićevo izručenje, te da rušenjem Vlade zbog toga ne bi stekao simpatije zemalja koje su u njemu još uvek videle petooktobarskog pobednika.

KOŠTUNICA JE UZ POMOĆ VOJSKE SABOTIRAO HAPŠENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA; UZ POMOĆ SNP-A SPREČAVAO JE DONOŠENJE ZAKONA O SARADNJI S HAGOM I MILOŠEVIĆEVO IZRUČENJE; ZA UBISTVO POLICAJCA MOMIRA GAVRILOVIĆA POTPUNO NEOSNOVANO JE OPTUŽIO ĐINĐIĆA; PODRŽAO JE POBUNU “CRVENIH BERETKI” KOJU JE INSPIRISALO ANTIHAŠKO BRATSTVO

Kao povod za napuštanje Vlade Koštunica je pak iskoristio jedan događaj od mnogo manjeg značaja. Trećeg avgusta ispred zgrade u kojoj je stanovao ubijen je bivši oficir državne bezbednosti Momir Gavrilović. Za to je Koštunica praktično, bez pardona, optužio Đinđića. Preko tabloida (od kojih je neke osnovala vojna služba bezbednosti) u javnost su lansirane razne varijante priče čija je suština bila ista: Gavrilović je ubijen zato što je predsedniku Jugoslavije doneo dokaze o bliskim vezama Vlade Srbije s kriminalnim krugovima. Koštuničini ljudi su tvrdili kako će uskoro javnosti biti predstavljeni dokumenti koje je Gavrilović predao.
Zoran Đinđić je bio vrlo ljut. Tražio je od Koštunice da odmah objavi Gavrilovićev kompromitujući materijal ili da povuče svoje izjave o Vladi. Ali Koštunica nije uradio ni jedno ni drugo. Nikada nikakvi dokumenti o saradnji bilo kog ministra, a pogotovo premijera s kriminalcima nisu objavljeni. Ali šum je, što bi rekao Velimir Ćurgus Kazimir, ostao.
A Koštunica je ovu potpuno iskonstruisanu, na presnim lažima zasnovanu aferu, iskoristio da konačno (17. avgusta) svoje ministre povuče iz republičke Vlade. Vispreni mada često (namerno?) konfuzni Dušan Mihajlović detektovao je suštinu spora s Vladom: “Nama se zamera što smo otkrili masovne grobnice i time obelodanili najveći zločin”, rekao je tadašnji ministar policije.
Kada je (9. novembra) izbila pobuna Jedinice za specijalne operacije, tzv. “crvenih beretki”, Đinđić je bio u Sjedinjenim Državama. “Čoveče, sedim s predsednikom Amerike koji mi se obraća kao da sam lider supersile. Mislio sam da sanjam kad mi je Buš rekao da smo nas dvojica ljudi koji će promeniti svet jer imamo hrabrost i snagu da donesemo teške odluke. Na jednoj strani Buš koji kaže svet je naš, a trenutak posle toga, na drugoj strani ti koji mi kažeš da se pobunio JSO i da možda neću imati gde da se vratim”, napisao je u svojim sećanjima Čedomir Jovanović. Pobuna je doživela kulminaciju u ponedeljak 12. novembra, kad su specijalci pod punom ratnom opremom svojim borbenim vozilima blokirali auto-put kod Sava centra, praktično u centru Beograda. Ova demonstracija sile, koju su mnogi okarakterisali kao puč, imala je neskrivenu podršku predsednika Koštunice. To se posebno očitovalo u njegovoj izjavi 15. novembra “da su uniforme radna odeća specijalaca, kao beli mantili lekarima, a oružje simbol njihove uniforme”. Heklerima su verovatno svakako tepali, ali ih simbolom sigurno niko nikada nije nazvao. Još je zanimljivije da je veliki legalista samo ponovio ono što je nekoliko dana ranije izgovorio veliki Legija, Milorad Ulemek, neformalni lider jedinice.
Razne zamerke su upućivane načinu na koji je Đinđić apsolvirao ovu krizu. Kao u najmanju ruku olakšavajuća okolnost ostaje činjenica da premijer u tom trenutku nije mogao – što bi inače bilo normalno – da se osloni na vojsku jer je ona bila pod Koštuničinom kontrolom. Zvuči poznato, zar ne. Ali to je za neku drugu priču. Za ovu je važno da je povod za pobunu JSO bio relativno banalan – njihovo učešće u hapšenju braće Banović, Predraga i Nenada, na osnovu poternice Haškog tribunala.

PIK NA SLUŽBU: Ovaj nas detalj, međutim, vraća tačno godinu dana unazad, u 21. novembar 2000, kada je Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava predsednika Koštunice, “izvršio smotru” JSO u njenom centru u Kuli. U govoru koji je tom prilikom održao Nalić je posebno istakao da Đinđić namerava “da jedinicu proda Hagu” i da zato ona “treba da podrži predsednika Koštunicu”. Takođe značajno, Koštuničin savetnik je tada predstavljen i “kao budući ministar policije”. Na DOS-u, međutim, Nalićeva kandidatura nije prošla, što je Koštunicu jako naljutilo.
U stvari, nesporazumi s Koštunicom su i počeli zbog njegove ambicije da kontroliše ministarstva sile. Za razliku od Đinđića, koji se zanimao pre svega za ekonomske resore i tu tražio odrešene ruke (ne da bi postavio partijske ljude nego eksperte), Koštunica, za koga se inače smatralo da je operisan od pragmatike kao neki “knjiški moljac”, pikirao je prvenstveno vojsku i policiju. Tako je, sa jedne strane, rezolutno odbijao sve zahteve da smeni Miloševićevu desnu ruku, načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, a sa druge, na DOS-u onemogućavao (od 18 članica koalicije jedini je bio protiv, svih ostalih 17 bilo je “za”) smenu Miloševićeve leve ruke Radomira Markovića, načelnika republičke državne bezbednosti. (Uzgred, Koštunica će Pavkovića nezakonito oterati u penziju kada ovaj 2002. bude odbio da učestvuje u još jednoj nameštenoj aferi zvanoj – a i danas aktuelnoj, zar ne – prisluškivanje.) Višemesečni o(p)stanak na funkciji Marković je iskoristio da uništi 35.000 stranica dokumenata i skloni registar saradničkih mreža od 1945. do 2000. Nije valjda da VK to nije očekivao. A možda se i nadao.
Raskol u DOS-u počeo je zapravo već na sam dan srpske oktobarske revolucije. Petog oktobra oko podne (ništa lično) u prostorije Saveza za promene dolazi Vladeta Janković, potpredsednik DSS-a. Dok na ulicama ključa, on postavlja pitanje “šta se ovo dešava” i odmah odgovara: “Mi se sa ovim ne slažemo.”
Zoran Đinđić je kasnije govorio kako je “kontakt s Koštunicom izgubio 5. oktobra uveče”. Po kazivanju Čedomira Jovanovića, Koštunica je 6. oktobra napustio sastanak DOS-a, nikome ne rekavši kuda ide. Ispostavilo se da je s Pavkovićem otišao kod Miloševića.
Još jednog funkcionera Miloševićevog režima Koštunica je zadržao uz sebe. Rade Bulatović – uzgred, kum Nebojše Vujovića, visokog funkcionera SPS-a – postao je Koštuničin savetnik za bezbednost. Bulatović je inače radio u spoljnim poslovima i nikada formalno nije bio zaposlen u bezbednosnim službama. Po svoj prilici, Koštunica uopšte nije bio tako slabo obavešten kako se inače pravio.

POKAZALO SE DA JE LAŽ O ĐINĐIĆU KAO “MALOM SLOBI” SMIŠLJENA DA BI SE SAKRILA ISTINA O VOJISLAVU KOŠTUNICI KAO KONTINUITETU S MILOŠEVIĆEVIM REŽIMOM. REZERVNOM MILOŠEVIĆU, ŠTO BI REKAO BASARA. ILI – O MILOŠEVIĆU U DRUGOM PAKOVANJU. MEKŠEM, ALI OPAKIJEM. JER SE TO POKAZALO KAO PREDIGRA ZA VUČIĆA

Takođe, iako je Đinđić optuživan za veze s “kontroverznim” biznismenima, braća Karić, Bogoljub i Sreten bili su česti Koštuničini gosti u Palati federacije (danas Srbija).
S tim u vezi zanimljivo je da prvi napadi spolja na Đinđića dolaze baš iz tog miljea. Naime, već 20. oktobra Aleksandar Tijanić piše kako je Zoran Đinđić – “mali Sloba”. U tom času spiritus movens Demokratske opozicije Srbije nema nikakve vlasti. U istom tom času, međutim, Tijanić je visoko pozicionirani službenik u Karićevoj BK kompaniji – potpredsednik za medije i profesor novinarstva na BK univerzitetu. Očigledno je da tamo gde treba, uvek dobro informisani Saša zna u kom smeru idu događaji i po sistemu ‘napad je najbolja odbrana’ kreće u akciju. Ubrzo (16. januara) postaje Koštuničin savetnik za medije. Treba li podsećati da su i Tijanić i B. Karić bili ministri u Miloševićevim vladama.
I pominjani Gradimir Nalić bio je dugogodišnji službenik BK grupe. Čiji se, te “grupe”, brzometni uspon na privrednoj sceni Srbije, pogotovo u doba sankcija i izolacije, kada su podobni pojedinci preuzimali državne poslove, nije mogao ni zamisliti bez veza sa određenim bezbednosnim strukturama. Vremenom su te veze prerasle u tesno porodično prijateljstvo između familija Karić i Milošević.
Ne može se reći da Zoran Đinđić nije makar naslućivao o čemu se radi. Još sredinom oktobra 2000. u razgovoru sa Vesnom Mališić Đinđić iznosi svoja saznanja da je u vrhu SDB-a napravljena strategija da se između njega i Koštunice napravi rascep. Prema tom planu, Koštunica bi bio predstavljen kao neko ko “štiti mir, red, zakon, bezbednost”, dok bi Đinđić bio “zao duh”, doduše sada ne više u službi stranih sila već neko ko teži neograničenoj vlasti. Računalo se da će, ukoliko Đinđić bude srušen, “praktično, samo u drugoj formi biti zadržan kontinuitet”. “Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene”, rekao je u tom trenutku još uvek samo predsednik opozicione Demokratske stranke.
Iz današnje perspektive gledajući, može se reći da – zahvaljujući svom karakteru, a i dugom izbivanju iz zemlje – Đinđić ipak nije u punoj meri shvatao s kim je napravio političko partnerstvo.
Jer, nije se samo Koštunica okružio Miloševićevim kadrovima. I Demokratska stranka Srbije počela je da se puni sličnim ljudima. Fenomen od kojeg je Beli Preletačević napravio nomen – dakle “preletanje” iz jedne partije u drugu utemeljio je Vojislav Koštunica. Pošto je DSS praktično bio “kombi-partija”, dakle organizacija bez članstva, ona je, da bi se, što kažu komunisti “omasovila”, svoja vrata širom otvorila dojučerašnjim članovima SPS-a i JUL-a. U isto vreme Demokratska stranka je zabranila prijem novih članova. Desimir Tošić je ironično komentarisao: “Teško je razumeti da stranka koja inače sebi pridaje značajna moralna svojstva traži da joj se na osnovu ovog i ovakvog ljudskog materijala poveća kvota na zajedničkoj listi za republičke izbore.” Ali i ozbiljno upozoravao: “DSS ima jednu veliku tačku programa; to nije ni Milošević, ni naše stanje, ni naš ugled, ni naš standard – njihov cilj je uništiti Demokratsku stranku.”
Sve u svemu, pokazalo se da je laž o Đinđiću kao “malom Slobi” smišljena da bi se sakrila istina o Vojislavu Koštunici kao kontinuitetu s Miloševićevim režimom. Rezervnom Miloševiću, što bi rekao Basara. Ili – o Miloševiću u drugom pakovanju. Mekšem, da tako kažemo. Ali opakijem. Jer se to pokazalo kao predigra za Vučića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. mart 2021.