BLOG

Sećanje na Desimira Tošića

Danas bi Desimir Tošić, da je poživeo, napunio 101 godinu. Umro je takoreći na pragu svog 88. rođendana, 7. februara 2008. Rodom iz Temske, pored Pirota, dospeo je do Oksforda, pored Londona, vratio se u Srbiju devedesetih do bi do Ostrva skoknuo samo da počine, a onda se zauvek skrasio u otadžbini.
U znak sećanja objavljujemo prvu glavu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”.

PROLOG: OD TEMSKE DO ENGLESKE, I NAZAD

Ivan D. Pajić, lekar, za svog je dugogodišnjeg prijatelja Desimira Tošića rekao da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista”, a Aleksandar Lebl, novinar, koji je Tošića poznavao još od školskih dana, da je “bio – a izgleda i ostao –
umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas, po obrazovanju sociolog, saradnik Naše reči od svojih studentskih dana, za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga istoričar Dejan Đokić, koji je Tošićeve uvodnike sakupio u knjigu, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina? Ko je pogrešio? Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (filozofske) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica. Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna?
Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Sa druge strane, u mnogim stvarima Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije… U tom smislu, bio je kritičar svega postojećeg. Iako, eto paradoksa, do nauka onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, Tošić se suštinski razlikovao po odnosu prema Jugoslaviji. Dok su oni smatrali (i smatraju) da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka, Tošić je u zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda video jedinu mogućnost za ostvarenje nacionalnog sna – svi Srbi u jednoj državi.

Tako se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer istu je poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu: s jedne strane – protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane – protiv komunista u Jugoslaviji. A kada se vratio u zemlju, našao se između “nacionalnih narcisa” i “anacionalnih narcisa”.
Desimir Tošić je, kako to primećuje istoričar Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.
Profesionalna vizura uslovila je da gotovo istovetno bude i gledište istoričarke Latinke Perović, po čijem mišljenju Tošić pokušaje realizacije nacionalnog programa “vidi kao seriju istorijskih poraza srpskog naroda” i “u tom smislu Tošić je pesimist”. Sa druge strane, međutim, “njegov istrajni politički angažman na principima slobode i moderne demokratije, govori o njegovom optimizmu”.

Akademici ga nisu voleli. Na to je uzvraćao istom merom. Skup o Slobodanu Jovanoviću u Akademiji nauka morao je da napusti. “Smetali su mu dugi govori”, kaže advokat Slobodan Vučković. “Jednom akademiku je skoro podviknuo: “Već pet minuta izlažete, a niste dotakli predmet rasprave, molim vas pređite na stvar ili ustupite mesto sledećem govorniku… mnogi su nezadovoljno gunđali”. S druge strane, “bibliotekarke su ga prosto obožavale”. I ovde je naklonost bila dvosmerna.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv. Bio je član Glavnog odbora i potpredsednik Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, dobio je nagradu “Konstantin Obradović” za borbu za ljudska prava, proglašen je za Najevropljanina.
Objavio je 10 knjiga: prvu u emigraciji, u Francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, Totalitarizam i prava čoveka; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, Srpski nacionalni problemi.
Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – Adam kao seljački i nacionalni ideolog, o najmlađem od četiri brata Pribićevića, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju, do kojeg je u međuvremenu (septembra 1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, Stvarnost protiv zabluda. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom Snaga i nemoć – naš komunizam 1945–1990. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, O ljudima, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje O ljudima, 2002 – Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – Ko je Milovan Đilas; 2005 – Crkva, država i društvo; 2006 – Demokratska stranka 1920–1941. i drugo izdanje Stvarnosti protiv zabluda; 2007 – Lične beleške. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov Kritikom ka prosvećivanju precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik Dve godišnjice Desimira Tošića, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada, a zatim Hrast Slobode Desimir Tošić 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku gotovo bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo. Jer, kao što u Dve godišnjice primećuje još jedan njegov prijatelj iz emigracije, matematičar Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita.”

U knjizi Ko je Milovan Đilas, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku, književnom kritičaru Vasiliju Kaleziću, postavlja dva pitanja – prvo:
“Zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina?” i drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”
Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, odnosno da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina, jer on se u tom času sa svojom sudbinom već bio pomirio. Pošto je još 1995. godine u pismu jednom prijatelju napisao: “To što sam objavio, bilo rečju bilo člankom, prebogato je, rekao bih, ali nije ostavilo, bar na sadašnje ljude, nikakav trag. Imati ‘obožavatelje’ nije isto što i imati uticaja”. Prema sopstvenoj računici Tošić je do tog časa, ne računajući intervjue, objavio 607 članaka: 410 u emigraciji i 177 nakon povratka u domovinu. Ako se prosek za tih pet godina “ekstrapolira” i na narednih 12 godina, do kraja Tošićevog života, to je još oko 400 članaka. Opet bez intervjua ni u štampanim a kamoli u elektronskim medijima. Sve u svemu, oko hiljadu napisa. I – nikom ništa.

Jednom je književnica Vida Ognjenović rekla Tošiću da nikada neće imati potrebe da kao Lenjin razočarano zavapi da je orao more. Mislim da bi se danas i Vida složila da nije dobro videla ono što dolazi.
Dakle, zbilja, zašto mudri i čovekoljubivi Desimir Tošić, kako je to lepo i tačno rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan, umesto da bude proučavan? I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje, Službeni glasnik – da ne bude zabune. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Neko bi možda rekao da Srbija prosto nije razumela Tošića, te da zato nije sledila njegov trag. Ekonomista Vladimir Gligorov, međutim, kaže da ga je zapravo jako dobro razumela. Ona Srbija, razume se, koja ima uticaja, i koja je dobro raspoređena po “komandnim visovima”, bilo da je vlast, bilo opozicija, ali kojoj nije odgovaralo to što je Tošić govorio, i zagovarao.
Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošića kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.
Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.
S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to u pomenutoj knjizi primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centralna Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se očituje u drugom Tošićevom mladenačkom članku “Smisao slobode”, objavljenom u omladinskom časopisu Reč marta 1941. godine.
Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može, doduše, i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije, ili, u poslednje tri decenije, iskustvo Srbije. Ali, onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se, nakon povratka, u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “Meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim političkim, ekonomskim i, uopšte, društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.
“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je neku godinu pred smrt, nakon što je u Srbiji proveo gotovo dve decenije i stekao iskustvo koje je stekao.
Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u grotlo zaborava, u tminu i nepomen?

To je tema ove knjige.

19. februar 2021, Beograd

I ljudi i novac “glasaju nogama” – beže iz Srbije

Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena, bilo da je reč o infrastrukturnim objektima ili se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama

Mijat Lakićević u intervjuu za Slobodnu misao

Novi paket mera za pomoć građanima i privredi zbog koronavirusa opterećen je marketingom, ocenjuje Mijat Lakićević, urednik “Novog magazina”, u razgovoru za Slobodnu misao: “Aktuelna vlast to predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa. Istina je, naravno, suprotna, pošto vlast ulažući naš novac izvlači najveći profit obezbeđujući tako sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina”.

Kako ocenjujete novi paket mera koji je nedavno usvojila Vlada Srbije?
U najkraćem – kao opterećen marketingom. Naime, jasno je da država u kataklizmičnim situacijama, kao što je ova pandemija treba da pritekne u pomoć privredi. Kad već neprekidno od nje uzima, red je i da joj makar povremeno nešto od toga vrati. S tim što opet ovde treba imati dve stvari u vidu. Prvo, u interesu je države, ako hoćete i neposredno aktuelne vlasti, da pomogne privredi pošto ako bi ona propala ne bi više imao ko da plaća poreze pa ne bi bilo para za finansiranje zdravstva, školstva, kulture, ne bi bilo ni para za penzije itd. Dakle, brzo bi nastalo socijalno nezadovoljstvo koje bi aktuelnu vlast srušilo. Drugo, i važnije, država ne daje svoje pare, nego uzima zajmove koje će, kada za to dođe vreme, vratiti ista ta privreda. Drugim rečima, država unapred uzima naše buduće prihode i deli ih po sopstvenom nahođenju. I, konačno, sve to aktuelna vlast predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa, kao da se nečeg lično odriče, maltene sama čini veliku žrtvu. Istina je naravno suprotna pošto vlast ulažući naš novac sama izvlači najveći profit obezbeđujući sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina.

Koje ekonomske parametre koristi vladajuća struktura u Srbiji da bi uverila građane da je ekonomija u Srbiji bila veoma uspešna, čak i najuspešnija u Evropi tokom 2020? Da li je ta tvrdnja istinita kada je bilo koji ekonomski parametar u pitanju?
Vlast se praktično poziva na jedan jedini pokazatelj – kretanje bruto domaćeg proizvoda. Verovatno će zaista – mada podaci još nisu konačni – Srbija prošle godine zabeležiti najmanji pad BDP-a. Biće negde između jedan i 1,5 odsto. Zemlje Evropske unije će po svoj prilici imati već pad, ali treba sačekati rezultate drugih evropskih zemalja, Belorusije recimo. No, svejedno, manji pad Srbije svojevremeno sam ilustrovao slikom o mestu na lestvici privrednog razvoja. Oni koji su na toj lestvici visoko mogu i više da padnu. Srbija pak, koja je praktično na najnižoj prečagi, i da hoće ne može mnogo da padne.

Da bi se stekla kompletna slika o “uspešnosti” ekonomije određene zemlje, koje bi sve parametre trebalo uzeti u obzir? Kako u tom slučaju stoji Srbija u poređenju sa drugim evropskim zemljama?
Obično se kao prvi pokazatelj uzima bruto domaći proizvod po stanovniku, zatim je tu svakako prosečna plata, stepen nezaposlenosti i slično. Kada se sve to uzme u obzir Srbija je svakako na repu Evrope. Najbolje je da kao kriterijum uzmemo BDP po stanovniku i apsolutno i relativno, tj. po kupovnoj snazi. Dakle, tako gledano, da ne opterećujemo intervju brojkama, Srbija je po privrednoj razvijenosti ispred Albanije, Bosna i Hercegovine, Severne Makedonije i Kosova, ali je iza Crne Gore, ispred koje je uvek bila. Ovo govorim prema podacima za 2019, možda će se kada je reč o Crnoj Gori, situacija promeniti jer je njen turizam jako pogođen koronom, ali to ne menja suštinu. Neće se međutim ništa promeniti u poređenju sa nekim drugim susedima. A tu su tek podaci poražavajući. Jer, ispred Srbije je Hrvatska, koja je uvek bila razvijenija, ali su ispred Srbije danas i Mađarska, pa čak i Rumunija i Bugarska, za koje je pre tridesetak godina Srbija bila Eldorado.
Ali “običnim” građankama i građanima mogu da preporučim, u stvari uveren sam da oni taj kriterijum i sami, u ličnom životu i radu, primenjuju. Reč je o nekoj vrsti “glasanja nogama”, što znači da ljudi idu tamo gde (im) je bolje. Kao što vidimo poslednjih godina, ljudi idu iz Srbije da rade ne samo u Nemačku, Austriju, Francusku, kao ranije, nego i u Slovačku, Češku, Mađarsku ali i u – Rumuniju. Za sve te bivše socijalističke zemlje, ponoviću, Srbija je u SFR Jugoslaviji bila Amerika, sada je obrnuto.

Zašto zvaničnici krše propise o javnim nabavkama i sakrivaju cene respiratora, vakcina, pa čak i cenu spomenika Stefanu Nemanji?
Mogu da vidim samo jedan razlog. To je korupcija. Jer kada bi sve te javne nabavke zaista bile javne a ne tajne, odmah bi se videlo koliko je sve to skuplje nego kada bi se nabavljalo na tržištu, kroz nadmetanje prodavaca. Kao što bi se videlo ko se sve u te poslove i koliko “ugradio”. Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena – bilo da je reč o infrastrukturnim objektima bilo da se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama. Primera radi, veliki infrastrukturni poslovi koji se finansiraju kineskim kreditima i gde su glavni izvođači kineske firme pravo su leglo mita i korupcije. Krediti su znatno skuplji nego što se mogu dobiti od međunarodnih finansijskih organizacija, a i građevinski radovi koštaju najmanje 20-30 odsto iznad realne cene.

Koje poteze bi trebalo da povuče Vlada Srbije, na kraći i duži rok, radi popravljanja ekonomske situacije u zemlji?
Pa, najbolje bi bilo da se povuče. Ovo je naravno šaljiv odgovor, ali u njemu ima i više od pola istine. Glavni problem Srbije jeste ne samo zarobljena država, kako je to već utvrdila i Evropska unija, nego i zarobljena privreda, kako je to u jednoj svojoj kolumni nedavno napisao Vladimir Gligorov. Da su razvojni potencijali Srbije sputani, osakaćeni bolje reći, najbolje pokazuju niske privatne investicije. Naime, da bi se Srbija ubrzano razvijala potrebno je da investicije čine oko 25 odsto bruto domaćeg proizvoda, a one su ispod 20 odsto. To znači da bi trebalo da budu oko 12 milijardi evra godišnje. Strane investicije su – zahvaljujući nerazumno visokim subvencijama – već dostigle svoj maksimum, tj. premašile su tri milijarde evra. Javne investicije su takođe blizu maksimuma, tj. blizu su dve milijarde evra. Domaće privatne investicije upola su manje od potrebnih. Kreću se oko 3-4 milijarde a trebalo bi da budu 6-7 milijardi evra. Ali privatni investitori, a to su hiljade malih i srednjih preduzetnika, ne smeju da investiraju, jer će ako se pokaže da imaju novca, da su uspešni, odmah da im na vrata dođu Vučićevi reketaši. Ljudi se povlače, ne šire biznis ili iznose novac i investiraju u inostranstvu. Dakle u inostranstvo ne beže samo ljudi nego i novac. To se neće promeniti dok je ova garnitura na vlasti.

Slobodnamisao.rs
16. febriara 2021.

Granit od papira

U petak 12. februara iz štampe je izašla moja knjiga Desimir Tošić: Između ekstrema. Tim povodom, kao neku vrstu “trejlera”, objavljujemo rezenciju dr Dubravke Stojanović, profesorke istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Ne znam ima li zemlje koja se više poziva na svoje tradicije, a koja brže i uspešnije zaboravlja svoje istaknute pojedince od Srbije? Svaki proces istorijskog pamćenja nužno pravi selekciju, svaka sadašnjost bira prošlost koja joj odgovara, izvlači vrednosti koje su joj potrebne, naglašava pojedince koji joj se uklapaju, izbacuje one koji smetaju. Ali u kulturi sećanja u Srbiji taj proces pamćenja i zaboravljanja dinamičniji je nego drugde, pre svega zbog čestih i radikalnih političkih zaokreta i stalne nestabilnosti. Na tim krivinama istorije ispali su mnogi čije bi delo bilo od velikog značaja u našem večnom traženju kompasa i pravca. Možda je baš to znak da nam jasan pravac nikada nije bio potreban i da su svesno brisani iz sećanja svi koji su iz prošlosti mogli da usmere našu budućnost.

Među takve pojedince spada Desimir Tošić. Čovek koji se intenzivno bavio Srbijom, njenim političkim dilemama i skretanjima, saplitanjima i pokušajima podizanja. Gledao je on Srbiju i iznutra i spolja, živeći i u njoj i izvan nje, kao njena žrtva i kao heroj. I upravo zbog svih tih perspektiva iz kojih ju je sagledavao, zahvaljujući svom kritičkom daru i oštrom peru, poznavao ju je i razumeo bolje od većine drugih koji su o njoj pisali. Bio je oštar kritičar, ali što bi se reklo, konstruktivan, s nepresušnim optimizmom i verom da ipak može i mora biti bolje. Pisao je i govorio neumorno, do samog kraja, kao da ni posle svega nije izgubio nadu da će ga neko čuti.

Nisu ga čuli. I ne samo što ga nisu čuli nego su se brzo po njegovom odlasku potrudili da se ugasi i svako sećanje na njega. Retko ga ko pominje, a njegova Demokratska stranka je, kao i sama Srbija, definitivno zalutala. Simbolično, pečat zaboravljanju stavio je i Službeni glasnik ukidanjem nagrade s njegovim imenom koju je dodeljivao za najbolju publicističku knjigu.

Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i publicista, odlučio je da se suprotstavi tom sistemskom zaboravljanju. Posle dugog istraživanja napisao je kapitalnu knjigu koja će sprečiti da se Tošićevo ime izbriše. Ova knjiga je veći spomenik Tošiću nego da se bilo ko setio da mu podigne granitni monument i sakrije ga negde u beogradskim budžacima, kao što se to desilo mnogim velikanima – da ne bude da su zaboravljeni, ali da ih se ni slučajno ne setimo. Knjiga Mijata Lakićevića je sad taj granit od papira koji neće dozvoliti da Tošića nema među nama. Biće tu, upozoravaće, analiziraće, opominjaće i jasno će pokazivati put. Onome ko hoće da čuje i da vidi.

Nisam mogla da se odlučim kako bih ovu obimnu studiju okarakterisala u recenziji. Možda je najbolje da napišem sve tri kvalifikacije oko kojih sam imala dileme: biografija 20. veka, knjiga-arhiv i anali. Ova knjiga jeste biografija 20. veka jer se Tošićeva biografija podudara sa značajnim delom prošlog veka, budući da je njegova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina prošlog stoleća. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. U knjizi je ranom periodu njegovog delovanja u Demokratskoj omladini posvećen značajan prostor, i te stranice čine posebnu vrednost Lakićevićevog dela. Tošićev otac, naime, u strahu da bi okupatorske snage mogle da nađu njegove mladalačke političke zapise, sve je spalio tokom rata, tako da je autor biografije morao da rekonstruiše ovaj značajan period na osnovu Tošićevih i tuđih zapisa i sećanja. Slika te mladosti pre Drugog svetskog rata je slika jedne žive i bogate političke scene, angažovane omladine, debata oko velikih pitanja kakva danas mogu da se zamisle samo uz veliku maštu. Centralno mesto tog dela svakako su Tošićevo učešće u demonstracijama 27. marta i njegovo razmišljanje o tom događaju kao autentičnoj pobuni protiv pristupanja Trećem rajhu, pobuni koja je u ovoj knjizi očišćena i od kasnijeg komunističkog prisvajanja i od osuda tog događaja koje se mogu čuti u današnjim mejnstrim krugovima. Samom Tošiću ta je pobuna bila veoma važna, pa s pravom zauzima značajno mesto i u ovoj knjizi. Dalje u knjizi pratimo Tošića u Drugom svetskom ratu, u zarobljeništvu, emigraciji, njegov povratak u Srbiju i u Demokratsku stranku, svedočanstva o godinama u opoziciji i onima posle 2000. godine. Ova knjiga je i, da parafraziram, “biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija 20. veka, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika.

Monografiju Mijata Lakićevića možemo da nazovemo i knjiga-arhiv. Ona je arhiv zato što je i zbirka izvora jer u njoj više od autora govori sam Tošić. Govori kroz svoja sećanja, pisma, intervjue i, na prvom mestu, kroz svoje tekstove objavljene pre svega u Našoj reči, časopisu koji je u Londonu uređivao i za koji je neumorno pisao, a koje je Lakićević okupio i ovom knjigom ponudio javnosti “na uvid”. Može se postaviti pitanje zašto su ti izvori često dati in extenso, ali odgovor je odmah spreman – ova knjiga nije samo način da se sačuva sećanje na Desimira Tošića nego i da budućim čitaocima i istraživačima ponudi izvore prvog reda, same dokumente, da oni nastave da ih proučavaju i na njima dalje grade nezaborav za Tošića. Zato je ova knjiga i knjiga-arhiv, zbirka izvora koji će zahvaljujući ovom izdanju ostati sačuvani da bi Tošić sam iz njih govorio, bez nesporazuma i “pokvarenih telefona”. Iza ove knjige stoji sam Tošić, kao garant njene autentičnosti. Zahvaljujući tom Lakićevićevom postupku Tošić će ostati britak i oštar, bez naknadnog otupljivanja oštrice i prilagođavanja ko zna čijim političkim ukusima. Desimir je bio svoj, a takav je ostao i u ovoj knjizi.

I na kraju, treći potencijalni opis ove knjige je knjiga-anali. Jer, zaista, knjiga ide od godine do godine. Možda bi se nekome i to činilo preteranim, možda nije svaka godina zaslužila svoje poglavlje, možda su važnije pojave nego godine… Ali ovo jeste originalan pristup koji omogućava čitaocu da oseti ritam, da se uživi u dinamiku jednog brzog političkog života. Knjiga uvlači čitaoca u priču, drži ga napetim onoliko koliko je napet bio um Desimira Tošića. Njegove sekiracije, potresi, dileme, razgovori, pisma, sve je tu i guta se kao najbolji politički triler.

Dr Dubravka Stojanović
U Beogradu, 19. 7. 2020.

Jesen demokratije

Dojadilo mi je toliko opšte klišetiranje, mrtvilo i mišljenja i pisanja oko nas – kaže Novica Milić

Intervju Novica Milić: Tri knjige

Krajem ove godine naš saradnik Novica Milić objavio je tri različite knjige: “Politička naratologija”, “Postestetika” i “Haosmos Basara”. To je bio povod za ovaj kratak razgovor.

Tri knjige odjednom, u doba korone?
Te tri knjige nastale su ranije, u raznim razdobljima. “Politička naratologija: Ogled o demokratiji” pisana je na osnovu jednog već desetogodišnjeg kursa o istoriji ideje demokratije. Prošla je kroz tri-četiri verzije koje sam pretprošlog leta pokušao da “sintetišem”, ali je svaka od tih verzija vukla na svoju stranu. Onda sam sve to napisao iznova, prošle zime, kad sam shvatio da treba da se odmaknem od političke filozofije ka istoriji, i tome je služila tzv. naratologija, razmišljanje o pričama. Uzeo sam četiri takve priče, odnosno narativa: antički, onako kako je zabeležen kod Herodota, Makijavelija kad sedi zatočen zbog navodne zavere protiv Medičija, a onda potom piše “Vladaoca”, rušenje Bastilje na početku Revolucije u Francuskoj 1789. godine, a onda, u naše doba, pad Berlinskog zida. Oko tih događaja i priča organizovao sam sve ostalo: antiku sa atinskom demokratijom i njenim osnovnim vrednostima, pojavu rimske republike kao forme države, srednjovekovne sukobe pape i cara, renesansno otkriće slobode i invencije pojedinca, moderne revolucije u Engleskoj, Americi, Francuskoj, izbijanje, a onda propast boljševičkih i fašističkih revolucija, problem savremenosti i budućnosti demokratije. Ostalo mi je bilo još da se odmaknem od nemačke teorije – možda najrazvijenije kad je o demokratiji reč – i anglosaksonske doktrine, takođe previše normativne za moj ukus, i da sa nizom mislilaca koji su deo naše savremenosti – poput Fukoa, Deride, Agambena itd. – vidim koja su današnja otvorena pitanja demokratije kao političkog poretka slobode, odgovornosti, javnosti, jednakosti prava, smenljivosti na izborima. Kad mi je ta potka pošla za rukom, posle je tkanje išlo relativno lako.

SAVREMENA UMETNOST, ONA KOJA SE JAVLJA U VIDU TZV. KONCEPTUALE, POSTALA JE UPITNA

I koji su otvoreni problemi demokratije danas?
Moderna demokratija kao liberalna demokratija očito je u odlasku jer je u odlasku i njena osnova iz projekta prosvetiteljstva o ljudskom napretku i emancipaciji. Države više oblikuju zajednice nego obratno. Jačaju sile kontrole, države ih razvijaju do mere koja je ranije bila nepoznata, a i društva ih oberučke prihvataju. Smenljivost vlasti je postala manje važna od izbornosti, pa je ova druga prešla u predvidljiv ritual. Javnost je uveliko dirigovana, a političke odgovornosti je sve manje. Slobode su dopuštene tamo gde su manje važne, čak se guraju u bahatost i nasilje, a jednakost u pravima je uglavnom fraza u sve komplikovanijim normativnim mehanizmima predstavničkih tela, pa smo sve manje predstavljeni i zastupljeni, a sve više zamenjeni. Transformacija moći i vrednosti u kojima se moć kreće u novim dinamikama – promenjene forme života, nove tehnologije, informatike, drugačije subjektivnosti, odnosno mentaliteti itd. – učinili su da liberalnu demokratiju lako smenjuju populizmi, autoritarne matrice, dirigovana javnost, kvaziidentiteti, čak religijske obnove. Što je demokratiju gurnulo u rijaliti-šou, s veštim klovnovima koji se predstavljaju kao državnici (Tramp, Boris Džonson, Vučić). Levica još čuči u izanđalim matricama marksizma (Marks je umro pre skoro 150 godina), pa desnica uspešno manipuliše nacijom, državom, ekonomijom. Tako da je politička sredina (tzv. srednja klasa, odnosno tamo gde su ljudi individue i stoga nosioci različitosti u slobodama) uglavnom potisnuta, stisnuta, razbijena iako je tu prostor politike najširi. Zaboravilo se da je demokratija stvar zajednice, a ne države, konkretna i lokalna, previše se poverovalo u njenu globalnu prirodu, u njen automatizam. A demokratije ima u meri u kojoj zajednica drži do osnovnih vrednosti, dok tzv. elita prima zadatak da stalno traga i predlaže nova rešenja za inače stare probleme slobode, jednakosti prava, odgovornosti, javnosti.

MODERNA DEMOKRATIJA KAO LIBERALNA DEMOKRATIJA OČITO JE U ODLASKU JER JE U ODLASKU I NJENA OSNOVA IZ PROJEKTA PROSVETITELJSTVA O LJUDSKOM NAPRETKU I EMANCIPACIJI

Vaša knjiga “Postestetika” ima podnaslov “Moć i savremena umetnost”, zašto?
I ta je knjiga rezultat jednog fakultetskog kursa, a o moći razmišlja ne samo kao o nečemu spolja, što nas ograničava i sputava – kako najčešće zamišljamo moć jer je doživljavamo kao vlast nad nama, a moć je šira od svog oblika vlasti – nego kao o pozitivnoj, stvaralačkoj snazi. Savremena umetnost, ona koja se javlja u vidu tzv. konceptuale, postala je upitna. Ne samo da je pod znak pitanja stavila raniju milenijumsku tradiciju umetnosti – kao kad Dišan uzme pisoar, malo ga izokrene i od toga napravi slučaj koji se smatra, još od jedne ankete među ekspertima pre petnaestak godina, za “najuticajnije delo savremene umetnosti” – već što u pitanje dovodi granicu između umetnosti i neumetnosti. Iako u toj knjizi nekome može izgledati da branim konceptualu, mene su zanimala pitanja više od odgovora. Radije u muzejima posmatram stare majstore platna i kičice iako me konceptualisti katkad zabavljaju svojim dosetkama. Ali prvima dajem prednost. Radije slušam Betovena nego Džona Kejdža – ako se tu ima šta čuti u “4’33”, tri stava tišine. Moć Dišanovog pisoara, tj. “Fontane”, u savremenoj umetnosti teško je osporiti, konceptualisti su uglavnom dišanovci, pa se treba onda upitati šta sve to znači, otkud dolazi, kuda vodi. Tome je knjiga posvećena.

A knjiga o Basari?
To je knjiga o Basari pripovedaču, o njegovim romanima i pričama. Ona je nastala iz raznih beležaka koje sam pravio tokom decenija. Naša sredina uglavnom nije svesna njegovog vanserijskog narativnog talenta, koji prevazilazi mnogo toga danas, u širim razmerama nego što je domaća literatura. Iza njegovog humora, cinizma, apsurda, kriju se stara i večna pitanja čovekovog uspenja i pada, metafizike, transcendencije, nihilizma u stvarnoj istoriji, haosa života i smrti. Ali to nije tumačenje Basare, to ostavljam drugima. Podnaslov je tu “Razmišljanja uz jednu književnost”. Šta mislimo, kako razmišljamo kad čitamo te romane, kojim kontekstima ih možemo okružiti kako bismo ih bolje osvetlili. Ispostavilo se da se ta knjiga pridružila po vremenu objavljivanja “Političkoj naratologiji” i “Postestetici”, ali to je usled okolnosti; kod nas, naročito u vreme korone, ne može se planirati vreme izdavanja, ne mogu to ni izdavači.

AKO SEBE NE IZNENADIM, SIGURNO NEĆU NI DRUGE. HERAKLITOVSKI VERUJEM DA JE SUNCE SVAKOG DANA NOVO. PA GA TREBA SLAVITI KAO IZVOR ŽIVOTA

Pišete li, posle svega, još nešto?
Jedna knjigetina – više od 800 stranica – o istoriji antičke (starogrčke, pa rimske) i onda renesansne književnosti, od početka, pa negde do 17. veka, najviše o odnosu pevanja i mišljenja, literature i filozofije, čeka u Službenom glasniku skoro godinu dana. Glasnik ima svoju temporalnost spore državne kuće, gde su knjige manje važne. A trenutno pokušavam da od grupe tekstova objavljivanih baš ovde, u Novom magazinu, sačinim jedan ogled o Srbiji, toj tužnoj temi naše svakodnevice. To bi bila publicistička, polemička, vrlo kritična knjiga tekuće problematike, rađena kao da nas čeka sudnji dan. Hoću da isprobam neke nove stilove i ritmove u pisanju, sa što manje mojih prokletstava, a to su sklonost teoriji, i dugačke rečenice – borim se protiv toga koliko god mogu. I još jedan rukopis čeka izdavača, knjiga o književnoj psihoanalizi. Nisam objavljivao knjige desetak godina, pa sada hoću da se lišim tih opsesija. Jer, kad objavite knjigu, ona je prepuštena čitaocima i kao autor možete je zaboraviti. Nalazim da je ta vrsta zaborava osveženje jer omogućuje da se bacim na nešto novo, da rizikujem na drugačije načine. Samo onaj ko rizikuje nešto novo ima šanse da uspe. Dojadilo mi je toliko opšte klišetiranje, mrtvilo i mišljenja i pisanja oko nas. Ako sebe ne iznenadim, sigurno neću ni druge. Heraklitovski verujem da je sunce svakog dana novo. Pa ga treba slaviti kao izvor života.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2020.

Oko oktobra

Reč na dodeli nagrade Fondacije “Katarina Preradović, 10. oktobar 2020. godine. Nagradu su ove godine podelili Ana Lalić, novinarka portala NovaS, i Vuk Cvijić, novinar NIN-a

Poštovani članovi porodice Katarine Preradović – Nemanja, Nikola, Vladimire, Ljiljo, gospođo Gordana;
Poštovani gosti;
Poštovana publiko,
“Katarina Preradović”, kako se zove naša fondacija, nastala je sa željom, zadatkom da čuva sećanje na vrsnu, izuzetnu novinarku Katarinu Preradović. Ali isto toliko i s ciljem i obavezom da gaji, podstiče i promoviše hrabrost, istrajnost i doslednost u borbi za istinu, za informaciju, za saznavanje. Baš ono što je radila i čemu je Kaća – tako su je svi zvali – bila posvećena. I jedno i drugo, dakle, jeste naša misija.

Ličnost, i lik, Katarine Preradović – to se ovde mora reći – nije odlikovala pre svega oštrina fizionomije, što se na ovim slikama vidi, nego se na njemu odslikava oštrina uma. Katarinu nije krasila samo britkost stila, nego i britkost duha.
Katarina je recimo – toga sam se setio ovih dana, povodom događaja čiju smo dvadesetogodišnjicu obeležavali– pravila jasnu razliku između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Katarini je bilo jasno da se tu ne radi o sporu između dva lidera nego o sukobu dve koncepcije, dve vizije Srbije. I znala je šta znači i kuda vodi cupkanje na koncertu Svetlane Ražnatović.

U svakom zlu – da se vratimo u sadašnjost – ima i nešto dobro, kaže narodna poslovica. Ako u ovom našem današnjem zlu ima nešto dobro, onda su to – dobri novinari. I novinarke, razume se – da ne propustim da budem rodno korektan.

Verovatno ću biti pristrasan, ali meni se čini da ni u jednoj drugoj profesiji nema toliko istinskih profesionalaca, dakle onih koji interes javnosti i društva u celini pretpostavljaju sopstvenim interesima, kao što je to u novinarstvu.
O tome svedoči činjenica da smo mi u Fondaciji “Katarina Preradović” ove godine kao nijedne ranije imali teškoća da odaberemo najbolje. Toliko je bila kandidata i tako je bila oštra konkurencija.

Ali, da ne bude da sam sasvim pristrasan, ima i u drugim oblastima, izvan medijske, ljudi koji su zviždali, budili i bunili javnost ukazujući na svakojake marifetluke vlasti.
Oni su danas naši gosti. I ja im se u ime Fondacije zahvaljujem što su došli i počastvovali nas svojim učešćem na ovoj maloj svečanosti.

To su Jelisaveta Vasilić, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Aleksandar Obradović, sad već moglo bi se reći slavni uzbunjivač iz valjevskog Krušika i, u stvari, opet jedan naš kolega novinar, ali koji je – nezasluženo – ostao izvan pažnje javnosti, glavni urednik Portala Žig info iz Grocke Željko Matorčević.

(Nakon kratkog razgovora sa gostima, članica Fondacije Tamara Spaić saopštila je imena dobitnika nagrade. Priznanja je uručila prošlogodišnja dobitnica Tamara Skroza.)

Mijat Lakićević

Za budućnost Srbije

Pobeda opozicije u Crnoj Gori, čiji je glavni stožer koalicija oko DF, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučićevu njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli

Opozicija se nada da će se “reka slobode” iz Crne Gore preliti u Srbiju. Greši. Ta reka je pod kontrolom Aleksandra Vučića. Makar njen najveći deo, tj. matica.

S tom glavninom, dakle, Vučić je bio u tesnoj vezi. Njeni predstavnici su redovno dolazili u Beograd, Srbija je javno finansirala njihove aktivnosti milionima evra, a naivno bi bilo ne računati da su tajne sume bile još veće. Za divno čudo, javnost u Srbiji, naročito opoziciona, to je uspevala da ne vidi. Pa je govorila da su Vučić i Đukanović u dosluhu i da jedan drugom nabacuju političke voleje. Isti ti su, međutim, i dalje glavni tumači zbivanja, kako u Srbiji tako i šire.

Sve u svemu, pobeda opozicije, čiji je glavni stožer koalicija oko Demokratskog fronta, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučića. Tačnije – njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli, zbog čega su odmah u Vučićevim medijima provučeni kroz toplog zeca i proglašeni izdajnicima. Srpstva, dabome.

Uzgred, ko veruje da u radiju žive mali ljudi, taj može da veruje i da će Amfilohije Crnu Goru da uvede u Evropu. (Čovek kome su mnogi, koji inače svašta znaju, i zaboravili i oprostili onaj sramni govor nad odrom Zorana Đinđića.)

Drugim rečima, iako se gotovo unisono misli da je ekspertska vlada dobro rešenje, to je veliko pitanje. Može se lako desiti da ona samo posluži kao paravan iza kojeg će se političkom tehnologijom polako preparirati institucije i preusmeravati politika. Kao što je Vučić uradio formirajući vladu sa Dinkićevim ekspertima, na čije je čelo postavio Dačića. To je trajalo tačno dve godine. Posle znamo kako su se stvari razvijale.

S tim u vezi, izjava koju su posle sastanka dali lideri tri pobedničke – makar u ovom času tako izgleda – koalicije, takva je kao da je pisana u Vučićevom kabinetu. Med i mleko, svila i kadifa. Naravno, sve to prija čulima, ali bilo bi krajnje politički neiskusno i nevešto odmah na sva zvona najavljivati neku revoluciju i oštru promenu kursa. Mada, recimo, u programu koalicije Za budućnost Crne Gore piše da će po dolasku na vlast ukinuti evro.

Kada se pak radi o promeni vlasti ovde, u jednoj bitnoj stvari postoji razlika između Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori je polarizacija napravljena po nacionalnoj liniji: sudarili su se – uslovno rečeno, slika nije crno-bela – srpstvo (koje je više versko, nacionalno i prorusko) i crnogorstvo (koje je više građansko, državno i proevropsko). U Srbiji takve podele nema. Vučić je čvrsto zauzeo poziciju srpskog nacionalizma (to pokazuje, recimo, sve što se dešava oko spomenika Stefanu Nemanji), a opozicija – to jest, njena matica, da se opet poslužim tom metaforom – pokušava da ga svrgne još većim srpskim nacionalizmom. To će teško ići. Ona bi, dakle, morala da izgradi neku drugu platformu i njoj odgovarajuću strategiju. Kao logičan izbor nameće se Evropska unija. Ali opozicija to izbegava ili radi vrlo neodlučno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. septembar 2020.

Sova i vuk

Jednom davno, kaže legenda, postojala je jedna velika šuma. Vrlo duboka i mračna. Zvala se Šumadija, mada je po mnogima to samo mit

Ovo je basna o sovi i vuku. Jednom davno, kaže legenda, postojala je jedna velika šuma. Vrlo duboka i mračna. Zvala se Šumadija, mada je po mnogima to samo mit.

Gospodar te šume bio je jedan vuk. I on je bio veliki. I, pričalo se, prilično zao. Terorisao je sve životinje: zečeve, divlje svinje, lisice, srne… Čak i medvede, mada su oni već bili stari i umorni.

Sve je to gledala jedna sova. Gledala je, gledala tu muku šumskog življa, pa joj dosadilo. I rešila da nešto preduzme. Pošto nije mogla da se suprotstavi vuku “jedan na jedan”, što bi se danas reklo, odlučila je da ga – posmatra. Gledala je vuka neprestano svojim iskolačenim očima. Gde god vuk, tu i ona: gleda i ćuti.

I vuk je počeo da se nervira. Smetalo mu je da stalno bude pod nečijim budnim okom, promenio je ponašanje,više nije bio tako miran, počeo je sve češće da zavija.

Onda se sova odvažila da uzvrati. Kad god bi vuk počeo da arlauče, sova bi odgovorila svojim hukom.

Vuk – auuuu.
Sova – uu, uu, uu.

I tako danima. Oko sove su se okupile još neke životinje i počele da joj donose hranu, da je obaveštavaju gde se vuk nalazi i slično.

I vuk je svakim danom bivao sve nervozniji, sve je teže kontrolisao svoje reakcije, znojio se, oblizivao usne. I, kaže priča, jednog dana više nije mogao da izdrži taj pritisak. I napustio je šumu. Zauvek.

Mijat Lakićević
19. novembar 2019.

Ponovo radi blogoskop 2

Nekoliko dana uoči beogradskih izbora 4. marta ove godine, na naš sajt mijatlakicevic.com udarila je neka kuga. To, u stvari, kao što se posetioci verovatno sećaju, nije bio prvi napad. Prethodni se desio u januaru ove godine, a još pre njega u aprilu prošle, ali su bili mnogo slabiji, pa smo posle nekoliko dana uspevali da otklonimo posledice. U oba slučaja ja sam, sad vidim prilično neoprezno, zaključio da smo bili kolateralna šteta nekog većeg obračuna, a i nije bilo sredstava za dodatnu zaštitu, pa je blog nastavio da funkcioniše po starom. Ali, mračna sila koja hoće da satre sve pred sobom nije tako mislila. Ovog puta udar je bio razoran. Činilo se da niko nije preživeo i da obnova neće biti moguća.

 

A onda se pojavila CRTA i, kao u onoj  dečijoj pesmici “tačka, tačka, tačkica, crta, crta, crtica”, malo pomalo, podigla blog. On još nije kao što je bio, ali se polako vraća u pređašnje stanje. I biće, dajemo na znanje, opasan trostrukim zidom, daleko otporniji na hakere-kerbere i njihovog zlog gospodara.

 

Mijat Lakićević

24. jun 2018.

 

 

Pomahnitali voz

Šta nam još dolazi sa Zapada osim te ideologije ljudskih prava, tolerancije, “inkluzije”… Sve iluzija do iluzije. Danas prisustvujemo svojevrsnoj (ispočetka tihoj, ali kako vreme prolazi sve glasnijoj) rehabilitaciji Slobodana Miloševića i njegovih satrapa – gde je Milorad Vučelić samo najsvežiji primer – upravo kroz prizmu današnjeg odnosa Srbije prema zapadnim vrednostima. (više…)

Severna Srbija

O kakvoj liberalizaciji robnih i kapitalnih tokova može biti reč u zemlji u kojoj caruju monopoli i privilegije, a birokratske prepreke za privrednike i investitore gotovo da su nesavladive? Očigledno, Katić je dobrano posvađan sa elementarnim činjenicama (više…)