Da bi zdravstveni sistem bio pouzdan i funkcionalan, potrebno je da ruke onih koji njime upravljaju budu čiste

Zdravstvena politika

Zdravstveni sistem Srbije je slab. To smo ovih dana često slušali od predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić. Doduše, to je u izvesnom smislu ličilo na otkrivanje tople vode jer to građani sasvim dobro znaju, ali nije razlog da se ne uzme kao povod za pitanje zašto je to tako. Odnosno, da li je moglo da bude i makar malo drugačije.
“Na današnji dan suficit je 31,8 milijardi dinara, što je 115 milijardi bolji rezultat od onoga što je predviđeno s Međunarodnim monetarnim fondom”, rekao je Vučić 1. septembra 2016. I dodao da je “Srbija jedna od pet evropskih zemalja koje imaju suficit budžeta”.
“U periodu jun-jul suficit u budžetu bio je 41,9 milijardi dinara, a bio je planiran deficit od 16,7 milijardi”, izjavio je 1. avgusta 2018. predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“U prvih šest meseci suficit državnog budžeta iznosio je 180 miliona evra. To je već četvrta godina da imamo više na prihodnoj nego na rashodnoj strani”, rekao Vučić 29. juna 2019”.
Para, dakle, ima; to jest para je bilo. Pitanje je kako se trošilo i na šta se potrošilo.

DA BI ZDRAVSTVENI SISTEM SRBIJE PRODISAO, POTREBAN MU JE RESPIRATOR, KOJI ĆE GA OSLOBODITI PRE SVEGA VIRUSA POLITIKANTSTVA, TJ. PARTIJSKE DRŽAVE

PLATE: U stvari nema tu neke tajne. Jer, nakon što je saopštio radosnu vest o visokom višku, Vučić je nastavio: “To omogućava rast plata i penzija.”
Godinu dana ranije, sredinom 2018, Fiskalni savet je sačinio studiju o zaradama u državnom sektoru. Nalazi su bili poražavajući. Pokazalo se, naime, da vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. I to toliko bolje, da je ta razlika prosto neverovatna. Ako je Srbija u tom trenutku po nečemu bila lider u regionu i Evropi, onda je lider bila po tome. Naime, prosečna plate u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Da su naši policajci debelo preplaćeni, pokazivalo je i poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope. Naime, relativno gledano, tj. u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bili su plaćeni bolje od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici bili su najgore plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju FS. Dokument je, dakle, sasvim jasno ukazivao na razloge što je iz državnog zdravstva Srbije, u razdoblju 2015-2017, otišlo preko 6.000 (oko pet odsto ukupno zaposlenih) medicinara.
Dotična analiza sadržala je preporuke, odnosno predlog mera koje treba preduzeti da se krene “ka uređenom sistemu zarada i zaposlenosti u državnom sektoru”. Suština reforme zarada u opštoj državi je da visina plata zaposlenih postane objektivna nadoknada za rad u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje. Zato će najbolji konkretan pokazatelj da Vlada zaista pravi zaokret ka uređenom sistemu zarada biti izrada budžeta za 2019. Tim budžetom morala bi da prestane praksa da se plate zaposlenih u državi znatno više povećavaju nego u privatnom sektoru, kao i to da se u pojedinačnim ministarstvima povećavaju bez jasnih ekonomskih parametara. Ukoliko se ovo ne desi, onda je započeta reforma zarada po svemu sudeći osuđena na neuspeh. A to u praksi znači da se neće promeniti višegodišnji trend odlaska najobrazovanijih i najstručnijih zaposlenih iz opšte države zbog neodgovarajućih plata (specijalisti medicine, IT stručnjaci i dr.), a da će u isto vreme preferencija prosečnog stanovnika Srbije ostati zapošljavanje u preplaćenom i sigurnom javnom sektoru na poslovima koji nisu zahtevni”, pisalo je, između ostalog, u predlozima.
I država kao da je pokazala razumevanje za navedene preporuke. Ali više nego stidljivo. Budžetom za 2019, naime, predviđeno je da plate zdravstvenih radnika rastu najbrže – ali ne svih i sasvim, sasvim malo. U okviru prosečnog rasta plata u javnom sektoru od devet odsto, medicinske sestre i tehničari dobili su najviše – 12 odsto, zatim lekari 10 odsto, vojska i policija devet odsto, prosveta 8,5 odsto itd. U apsolutnom iznosu, gledano na prosek, snage “nacionalne bezbednosti” dobile su isto koliko i snage “narodnog zdravlja”

MEDICINARI U SRBIJI, RELATIVNO GLEDANO, PLAĆENI SU SLABIJE NEGO NJIHOVE KOLEGE U SREDNJOJ EVROPI, DOK SU SRPSKI POLICAJCI MNOGO BOLJE PLAĆENI NEGO POLICAJCI U ZEMLJAMA SREDNJE EVROPE

Budžet za 2020. pokušao je da još malo popravi stvari. Prosečno povećanje plata u javnom sektoru iznosilo je 9,6 odsto, pri čemu 15 odsto za medicinske tehničare, 10 odsto za lekare, osam odsto za ostale zaposlene u zdravstvu; devet odsto za MUP i vojsku, osam odsto za upravu itd. Sudeći po novinskim naslovima – prekasno jer su medicinari već kao reka napuštali Srbiju.

INVESTICIJE: Nije, međutim, sve ni u platama. Izdvajanja za medicinsku opremu, ali i uopšte za uređenje zdravstvenih ustanova, bila su daleko ispod potreba. A, s obzirom na viškove u državnoj kasi, i znatno ispod mogućnosti.
Recimo, da ne idemo dublje u prošlost, tzv. kapitalni rashodi budžeta za 2019. povećani su 38 milijardi dinara (sa 127 milijardi u 2018. na 165 milijardi dinara u 2019), ali je od toga najveći deo otišao na vojsku i policiju. Pri čemu su i u 2018. vojska i policija dobile znatno preko plana i to gotovo 50 odsto više: umesto 21 milijarde dobili su 30 milijardi dinara.
“Prema budžetskom planu za 2019. investicije u vojsku i policiju dostići će skoro trećinu svih kapitalnih rashoda čitave države (uključujući i lokalnu samoupravu)”, piše u analizi ovogodišnjeg državnog proračuna, koju je takođe uradio Fiskalni savet. “Zato bi bilo dobro”, piše u istom materijalu, “da Skupština bude što je detaljnije moguće upoznata s namenom i opravdanošću ovih rashoda, tj. zašto je prilikom preraspodeljivanja sredstava višestruko veći iznos opredeljen za odbranu i bezbednost nego za investicije u školstvo, zdravstvo i zaštitu životne sredine – što su oblasti u kojima su investicije nesporno preko potrebne”. Jer, kaže dalje FS, “ulaganja države u prosvetu i zdravstvo godinama su ispod polovine onoga što za te namene izdvajaju druge uporedive zemlje centralno-istočne Evrope… Međutim, i pored nespornih potreba, budžet za 2019. ne predviđa dovoljan rast izdvajanja za ove namene”, konstatovao je FS.
Budžet za 2020. je opet, to valja priznati, bio nešto bolji. “Investicije Republike u zdravstvo, prosvetu i saobraćajnu infrastrukturu povećavaju se za više od 200 miliona evra (oko 3,5 milijardi dinara,) dok se ekonomski neproduktivni rashodi za opremanje vojske i policije smanjuju” – priznaje i Fiskalni savet – ali će ona “i pored planiranog umanjenja i u 2020. biti na relativno visokom nivou, tj. više od dva puta iznad proseka zemalja CIE”.

ULAGANJA DRŽAVE U PROSVETU I ZDRAVSTVO GODINAMA SU ISPOD POLOVINE ONOGA ŠTO ZA TE NAMENE IZDVAJAJU DRUGE UPOREDIVE ZEMLJE CENTRALNO-ISTOČNE EVROPE

Sa druge strane, iako je budžetom predviđeno povećanje ulaganja u zdravstvo za (na prvi pogled, čini se, ogromnih) 40 odsto, to u praksi zapravo znači samo povećanje sa pet na sedam milijardi dinara. Da bi čitalac – i čitateljka, razume se – shvatio “red veličina”, neka posluži samo (još) jedan podatak:
Za kazne i penale u 2020. izdvojeno je 22 milijarde dinara. Manje je čak bitno što je to pet puta više nego 2010. (mada čovek mora da se zapita s kim se i oko čega to sudi naša država kad tako silno gubi); mnogo je bitnije da je to tri puta više nego u nabavku instrumenata i aparata za bolnice i domove zdravlja. Koji ne samo da nemaju respiratore – oko kojih se poslednjih dana, s razlogom, doduše, podigla velika galama – nego ni sredstva za mnogo prozaičnije bolesti i normalnije stanje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. mart 2020.