Značajne su konsekvence Đilasovih ideja kada se one uzmu ozbiljno i do kraja “razradi” privredni sistem na njima zasnovan. Ali, nije problem toliko Dragan Đilas koliko činjenica da slično misli najveći deo intelektualne i političke elite u Srbiji

Da počnem od kraja.

“Veći prihodi i bolji život građana je srž mog koncepta ekonomskog razvoja Srbije, koji ima za cilj da kroz javnu raspravu dođemo da modela privrednog rasta koji omogućava da korišćenjem sopstvenih prirodnih i ljudskih potencijala obezbedimo bolji život za građane Srbije. Kada nemate novca u porodici, imate dve mogućnosti. Prva je da štedite tako što smanjujete svoje troškove, uključujući i džeparac koji dajete deci. Drugi je da zarađujete više. Ja verujem da je jedino rešenje ovo drugo, a da je prvo samo odlaganje kraja”. Tako glasi poslednji pasus odgovora Dragana Đilasa na tekst Milojka Arsića, odnosno moj, objavljen nedavno na sajtu Peščanika.

Najpre, jedna reklo bi se “metodološka”, ali bitna napomena. “Veći prihodi i bolji život građana” nije “srž” Đilasovog koncepta. To su njegove lepe želje i dobre namere. Protiv kojih čovek ne bi imao ništa da “put u pakao nije popločan dobrim namerama”. A upravo je to srž, ako smem da upotrebim taj termin, Đilasovog koncepta. Što se vidi iz drugog dela navedenog pasusa. Upoređenje države s porodicom, naime, vrlo je nesrećno pre svega jer prirodno vodi do “pater familijasa” Vučića. Ali, i ako ga za trenutak prihvatimo, da bi bila jasnija dubina Đilasovog pogrešnog razumevanja stvari: porodica (može da) zarađuje, država ne zarađuje. Dok “glava porodice” ne uzima od drugih članova nego “spolja” unosi novac u porodičnu zajednicu, “glava države” (vlada) uzima od jednih članova i daje drugim članovima države (pri čemu ta “upotreba novca” može da bude korisna ili nekorisna za društvo, ali da u to sad ne ulazimo).

Drugo, “štednja” i “zarađivanje” se ne isključuju. Ako se troši neracionalno – na šminku, kafanu, kocku (na dug), a naša je država, uzgred, upravo tako proćerdala milijarde evra – kad skrešete te neracionalnosti imate više novca, a živite zdravije. Kada se na “državnom nivou” govori o štednji, onda se radi upravo o tome da se smanji tekuća potrošnja (koja se, treba li napominjati, u Srbiji finansirala zaduživanjem), a da se u okviru raspoloživih sredstava povećaju investicije.

Kad smo već kod investicija, iznenadio sam se što Đilas ne pravi razliku između državnih ili javnih i investicija državnih/javnih preduzeća. To su dve različite stvari, statistika, tj. budžet posebno vode samo ovo prvo. Te investicije su oko tri odsto BDP-a, odnosno oko milijardu evra. O tome kolike su investicije državnih preduzeća nema zvaničnih podataka, ali nema šanse da su onolike koliko Đilas priča (“EPS, Telekom i Grad Beograd su 2011. investirali preko milijardu evra”). Bilo bi lepo da je to Đilas bilo čime dokumentovao, ali nije, a i inače je njegov odnos prema činjenicama i brojevima prilično “liberalan”. To bi se možda još i moglo očekivati od nekog filozofa, ali od inženjera ni slučajno. Uzmimo Elektroprivredu Srbije. Prema jednoj nedavnoj analizi Fiskalnog saveta, EPS već godinama ulaže manje od 200 miliona evra, što nije dovoljno ni za tzv. amortizaciju, tj. za zamenu zastarele opreme novom (za šta bi prema računici FS trebalo bar još 150 miliona evra, tj. oko 350 miliona evra). Telekom investira još manje od EPS-a. A što se Beograda tiče, kolike god da su bile (neka kaže eksgradonačelnik) te investicije, gradska uprava ih nije “zaradila” nego je uzela kredit. To je bitno drugačije od onoga što Đilas predlaže za porodicu. Najvažnije, ako glava porodice uzme kredit, onda će ona i da ga vraća, a ako glava države ili grada uzme kredit, neće ga vraćati ona nego (Beo)građani. Tako je Srbija – održavajući u životu stotine propalih državnih preduzeća – dovedena do ivice bankrota.

Nije sporno da javne investicije treba povećati (kao što sam i napisao – za oko 300 miliona evra) i javna preduzeća treba da povećaju investicije, takođe za oko 300 miliona evra, ali “šnjur” moraju da nose privatne investicije ratom od bar milijardu evra. Uostalom, da je država ovde radila svoj posao, tj. da je obezbedila slobodu preduzetništva i vladavinu prava, investicije bi bile mnogo veće.

Najbolji primer za to jeste Đilasova “fiksacija” – poljoprivreda. Upravo su seljaci svojim ulaganjima, često ometani pogrešnom agrarnom politikom, podigli poljoprivredu Srbije na najviše grane u svojoj istoriji (prošle godine izvoz duplo veći od uvoza – 3,2 naspram 1,5 milijardi evra). Potpuno je netačna Đilasova tvrdnja da se poljoprivreda u SFR Jugoslaviji (i Srbiji) održala zahvaljujući velikim državnim kombinatima. Naprotiv, seljaci su održali poljoprivredu. Pa se neefikasnost “pekaova” i “pikova” (za mlađe čitaoce, PIK je poljoprivredno-industrijski kombinat) nije toliko videla. Inače, tamo gde su dominirali sovhozi i kolhozi, kao u Rusiji i Kini, masovno se umiralo od gladi.

PKB jeste, kao što Đilas kaže, imao veću proizvodnju od prosečne. Ali zahvaljujući tome što u Srbiji postoji veliki broj malih proizvođača koji pšenicu gaje na hektar-dva. Podatke koje sam naveo u prošlom tekstu sad ću dopuniti: PKB ostvari prosečan prinos od oko sedam tona po hektaru, Delta agrar osam, a veliki farmeri oko 11 hektara.

“Mnogi su postavili pitanje: zašto ulagati baš u poljoprivredu? Jednostavno, zato što je poljoprivredno zemljište najveće prirodno bogatstvo kojim raspolažemo i država mora da bude odgovorna za upravljanje ovim resursom”, kaže Đilas.

Da li je poljoprivredno zemljište najveće bogatstvo i za druge zemlje, recimo za Nemačku ili Holandiju (koja je, kao što znamo, zemlju bukvalno otimala od mora) ili Ameriku? Verovatno jeste, sem ako Đilas ne misli da oni manje vole svoju zemlju, kako obradivu tako i ostalu, od Srpkinja i Srba. Pa ako vole jednako kao mi, kako njima nije palo na pamet da osnivaju državne poljoprivredne kombinate. Ili je njihova država baš zato što je odgovorna shvatila da je to loše, pa je zemlju na čuvanje (tj. obradu i eksploataciju) poverila privatnicima, tj. seljacima.

Povrh toga, kako je Dragan Đilas došao do zaključka da je baš zemlja naše najveće bogatstvo? Zar to ipak nisu ljudi? I inače se tvrdi kako smo izuzetno pametan i kreativan – a i vredan kad treba, tj. ima smisla – narod. Zar nagli rast (izvoza) ICT sektora to ne potvrđuje najbolje? Ako je već tako, zar onda država ne bi trebalo, štaviše morala “da bude odgovorna i za upravljanje ovim resursom”? Dakle, da osnuje neki državni ICT kombinat, da ih tu lepo zaposli, da im pristojnu platu i sve drugo što sleduje zaposlenim u poljoprivrednim kombinatima. Zašto da samo agroindustrijski radnici imaju tu privilegiju, a da ostali moraju da su muče na prokletom tržištu. To jest, ako je državno preduzeće dobitna kombinacija u poljoprivredi, zašto ne bi bilo i u drugim privrednim delatnostima.

Jer, ako Srbija ima, a ima, odličan geografski položaj, na raskrsnici je puteva, zar to takođe nije resurs. Pa, dalje, koliko samo prirodnih lepota imamo, kulturnih i istorijskih spomenika još iz rimskih vremena, o srednjem veku da i ne govorimo; zar to takođe nije resurs neprocenjive vrednosti. Zar država nije odgovorna i za korišćenje ovih resursa? Zašto da se to prepusti nekakvim trgovčićima i ugostiteljčićima kad možemo da osnujemo novi Geneks, Srboturs ili nešto slično, veliko.

Nije ovo nikakvo karikiranje. Naprotiv. Dragana Đilasa shvatam sasvim ozbiljno i sa uvažavanjem, ali to su konsekvence njegovih ideja kada se one, ideje, uzmu ozbiljno i kada se do kraja “razradi” privredni sistem na njima zasnovan.

Na kraju, nije problem toliko Dragan Đilas – da je tako, javne polemike verovatno ne bi bi bilo – koliko činjenica da slično misli najveći deo intelektualne i političke elite u Srbiji.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 23. jun 2017.