Između (razvoja) elektroprivrede i celokupne (privrede) Srbije postoji tesna veza. Umesto da bude zamajac ekonomskog razvoja zemlje, Elektroprivreda Srbije je postala kočnica. Kao neka elementarna nepogoda
Ko ne zna, mogao bi da pomisli da je EPS neki poljoprivredni kombinat. Pre neki dan, naime (sreda, 17. januar 2017, Politika), direktor Elektroprivrede Srbije Milorad Grčić, govoreći o poslovanju svoje firme prošle godine, silno se ižalio na vremenske (ne)prilike. Najpre je bio mraz, pa suša, pa su nastupile velike vrućine… Kao da gaji pšenicu i kukuruz, a ne proizvodi ugalj i struju.
Uprkos tim lošim meteorološkim uslovima, naglasio je međutim Grčić, EPS je prošle godine dobro poslovao i ostvario profit od blizu šest milijardi dinara. Što je ipak za dve milijarde, priznao je pošteno, manje nego godinu dana ranije, kada izgleda zima nije bila tako hladna ni leto tako vrelo.
Šalu na stranu – situacija sa EPS-om zbilja je ozbiljna. Ilustracije radi – da uzmemo onu prethodnu, bolju godinu; uostalom, bilansi za 2017. još nisu ozvaničeni – EPS je 2016. ostvario profit po radniku od oko 2.000 evra, a češka elektroprivredna kompanija ČEZ desetostruko više, preko 20.000 evra. Poređenjem EPS-a i ČEZ-a već sam se na ovom mestu bavio, pa to sad neću ponavljati, a nije ni tema ovog teksta.
Nije, dakle, ovde reč pre svega o elektroprivredi, naprotiv. EPS je najveće državno preduzeće, s najvećim brojem zaposlenih, koje koristi najveće prirodne resurse. Njegova imovina se procenjuje na 3-4 milijarde evra, od njegovog rada zavise i svi građani i čitava privreda.
Upravo o tome govori analiza koju su za savetovanje ekonomista pred sam kraj prošle godine (22. decembar, Ekonomski fakultet) pripremili Stojan Stamenković, Miladin Kovačević i Ivan Nikolić. Ovaj autorski trio je, dakle, napravio projekciju razvoja Srbije za razdoblje 2017-2025. godina. I prema toj projekciji, Srbija bi do 2020. trebalo da ostvari prosečan godišnji rast od 4,1 odsto, a nakon toga, od 2021. do 2025. godine, godišnji rast bi trebalo da iznosi pet odsto.
Zatim se, pomalo neočekivano, ali kao što će se ubrzo pokazati nimalo slučajno, autori osvrću na “Strategiju razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine, sa projekcijama do 2030. godine”. U tom dokumentu je, naime, razvoj elektroenergetskih kapaciteta, odnosno proizvodnje struje, planiran tako da odgovara potrebama industrijske proizvodnje koja se prosečno povećava pet odsto godišnje. U skladu s tim procenjene su i potrebne investicije investicije u elektroprivredu – ukupno na oko 11 milijardi evra.
I tu sad nastaje “kvaka 22”.
Taj rast industrijske proizvodnje od pet odsto, predviđen u Energetskoj strategiji, kažu Stamenković, Kovačević i Nikolić, dovoljan je za rast bruto domaćeg proizvoda od tri odsto. Da bi bila dostignuta stopa rasta BDP-a od pet odsto – koja se inače smatra minimalnom da bi Srbija počela da sustiže zemlje centralno-istočne Evrope – neophodno je da industrija raste sedam odsto godišnje. To, međutim, podiže i potrebu za električnom energijom, odnosno za proizvodnim kapacitetima, što znači da je potrebno povećati i investicije, verovatno na oko 15 milijardi evra – zaključuju autori.
Kako obezbediti tolike pare, prvo je pitanje koje se nameće.
Sam EPS već godinama investira daleko ispod minimuma. Kao što je na sajtu Peščanika takođe pisano, u referatu Fiskalnog saveta izloženom na kopaoničkom Biznis forumu prošlog marta, utvrđeno je da je EPS u razdoblju od 2013. do 2015. godine investirao 67 milijardi dinara, a bilo je neophodno da samo za amortizaciju, tj. za održavanje kapaciteta na postojećem nivou, izdvoji 116 milijardi dinara. Istovremeno, EPS se već godinama opire restrukturiranju; na tom polju u ovoj kompaniji nije urađeno praktično ništa, zbog toga je i dalje izuzetno neefikasna. Što je još gore, i ono malo profita što je ostvarivao, EPS-u je uzimala Vlada. Naravno, to je opravdavala fiskalnom stabilizacijom mada je zapravo u tome i prošle i pretprošle godine prekardašila znatno više smanjujući deficit nego što je bilo planirano. No, ako je levom rukom uzimala, desnom je još više davala, pošto je, kao što smo u već pomenutom tekstu takođe pisali, Vlada prošle godine u maju donela odluku da u kupovinu novih mašina za rudnik uglja Kolubara uloži 30 milijardi dinara (250 miliona evra).
Sve u svemu, iz ovoga se mogu izvući dva zaključka. Prvo, između (razvoja) elektroprivrede i celokupne (privrede) Srbije postoji tesna veza. I, drugo, umesto da bude zamajac ekonomskog razvoja zemlje, Elektroprivreda Srbije je postala kočnica. Kao neka elementarna nepogoda. Samo što svaka elementarna nepogoda, kao što je ispravno zapazio i direktor Grčić, prođe.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. januar 2018.