EPS: Pet problema nijednog rešenja | Mijat Lakićević

EPS: Pet problema nijednog rešenja

Umesto da bude motor razvoja, EPS je u ovom trenutku najveća opasnost po srpsku ekonomiju i društvo. Tačnije – najveća opasnost koja dolazi iz privrede. Opasnosti koje dolaze iz kulturno-socijalnih sfera još su veće. Ono od čega se živi stalno izmiče javnosti Srbije; u centru pažnje je opet ono od čega se mre

 

EPS je ubedljivo najveće preduzeće u Srbiji. Njegov kapital se procenjuje na desetak milijardi evra (…), ima gotovo 40.000 zaposlenih, godišnji prihod od blizu dve milijarde evra. Dakle, on je mnogo veći nego i Železara i Bor i Srbijagas zajedno i zato nije čudo što Fiskalni savet kaže da ako bi stvari u EPS-u krenule po zlu, to bi “najverovatnije razorilo javne finansije Srbije”. A stvari u Elektroprivredi Srbije, ako po zlu nisu baš krenule, ni izdaleka ne stoje kako bi trebalo, već idu po ivici žileta.

Pet velikih problema, pokazuje nedavna analiza Fiskalnog saveta, preti da EPS baci na kolena. To su: 1) Previše zaposlenih; 2) Prevelike plate; 3) Nenaplativa potraživanja; 4) Gubici na mreži i krađe i 5) Niska cena.

Idemo redom. EPS je preduzeće sa ubedljivo najviše zaposlenih; prvo sledeće, Železnice Srbije, ima upola manje – oko 20.000 radnika. Procenjuje se da je od toga najmanje 5-10 hiljada suvišno. Međutim, iako je ovaj problem “detektovan”, Vučićeva vlada u protekle dve godine nije uradila ništa da bi on bio rešen. Za ovu godinu planirano je da se broj zaposlenih smanji za oko hiljadu, što ne predstavlja nikakvu racionalizaciju jer toliko otprilike treba da ode u penziju. Za racionalizaciju broja zaposlenih potrebna je nova sistematizacija radnih mesta (tj. potrebnih poslova), kao i novi kolektivni ugovor. Ni jedno ni drugo nije urađeno. Kolektivni ugovor je trebalo da bude potpisan do kraja prošle godine, ali nije zbog snažnog otpora zaposlenih i mlakog napora Vlade.

Ne samo da u EPS-u ima previše zaposlenih, nego su i njihove plate znatno iznad proseka. Prosečna plata u EPS-u duplo je veća od prosečne plate u zemlji. To se ponekad brani kvalifikacionom strukturom zaposlenih, ali razlike koja postoji u Srbiji nema ni u jednoj drugoj zemlji regiona. Posebno je simptomatično da EPS nije poštovao propise o smanjenju plata u javnom sektoru. Umesto da plate u njemu budu niže za 10 odsto, one su bile niže za svega dva odsto. Po svoj prilici to je urađeno svojevrsnom pravno-računovodstvenom mahinacijom: povećanjem koeficijenata i promenom klasifikacije poslova.

Iako ih ima previše i predobro su plaćeni, zaposleni u EPS-u svoj posao ne rade kako treba. O tome govore velika nenaplaćena potraživanja. Procenjuje se da EPS godišnje ne naplati najmanje 10 odsto isporučene električne energije, što znači gubitak od oko 20 milijardi dinara (200 miliona evra). Doduše, mora se priznati da ovde EPS ima jednu olakšavajuću okolnost: struju najviše ne plaćaju preduzeća u vlasništvu države. U takve, recimo, spadaju Železara Smederevo, RTB Bor, Petrohemija Pančevo i slična. To znači da na ovaj ili onaj način EPS od Vlade dobije nalog da i ne pokušava da uteruje ove dugove. Iako nesumnjivo deluje destimulativno na zaposlene, to ne može biti opravdanje da i sam EPS svoj proizvod tretira kao Alajbegovu slamu i da se i mnogim drugim potrošačima gleda kroz prste.

Gotovo jedna sedmina proizvedene električne energije ne stigne do potrošača jer se “izgubi u prenosu”. To znači da jedno 300 miliona evra godišnje “ode u vetar”. Više je uzroka za to: najpre, struktura potrošnje, tj. mali udeo industrije a veliki domaćinstava, pa se u distributivnoj mreži objektivno gubi dobar deo energije; zatim zastarela mreža i, treće, zastarela električna brojila. U stvari, u ovu kategoriju, pored pomenutih “objektivnih”, spada i jedan “subjektivni” uzrok – krađa. Koliko se tačno ukrade, a koliko izgubi nije poznato, ali je sveukupna šteta, relativno gledano, tri puta veća nego u drugim evropskim zemljama. Ovi takozvani “gubici na mreži” u Evropi iznose 5-6 odsto, a u Srbiji, kao što je rečeno, oko 15 odsto.

Konačno – cena. U poređenju sa prosečnom cenom u zemljama centralne i istočne Evrope, struja je u Srbiji upola jeftinija: tamo je 12 evrocenti po kilovat-satu, a ovde šest evrocenti. Struja u Srbiji je znatno, čak za 20 odsto, jeftinija nego u sledećoj najjeftinijoj zemlji, Bosni i Hercegovini (gde jedan kWh košta osam evrocenti). Ovde nije zgoreg podsetiti da je od prošlogodišnjeg poskupljenja struje za 12 odsto najviše koristi imala Vlada Srbije, jer se 7,5 odsto odnosilo na akcizu koja je budžetski prihod, dok je samo povećanje od 4,5 odsto išlo u kasu EPS-a. Nema, dakle, ekonomskih razloga da se cena struje zadržava na sadašnjem nivou, naprotiv. Aranžmanom sa MMF-om, štaviše, i predviđeno je da se u maju ove godine cena struje poveća – mada nije precizirano za koliko – ali je, sudeći prema predizbornim izjavama ovdašnjih zvaničnika, to poskupljenje odloženo. Doduše, sa druge strane, ako će samo cena struje da se poveća, a da sve drugo ostane isto, da se te pare “prelivaju” u plate i druge neopravdane troškove, onda je bolje da se ni to ne radi.

I to je zapravo situacija u kojoj se danas Elektroprivreda Srbije nalazi. EPS je danas loše vođeno, neorganizovano, neefikasno, visoko zaduženo, investiciono nesposobno preduzeće. Upravni odbor tog preduzeća, Vlada Srbije, jer ona suštinski ima sve menadžerske ingerencije nad najvećim i najvrednijim državnim preduzećem, već dve godine nije praktično ništa uradila da se to i takvo stanje promeni. Ili, da budemo sasvim blagonakloni, uradila je vrlo, vrlo malo, daleko manje nego što je neophodno, odnosno što bi nam dozvolilo da kažemo da je EPS na putu da postane respektabilna, snažna i zdrava kompanija. Naprotiv, kao što je rečeno na početku, umesto da bude motor razvoja, EPS je u ovom trenutku najveća opasnost po srpsku ekonomiju i društvo.

Tačnije – najveća opasnost koja dolazi iz privrede. Opasnosti koje dolaze iz kulturno-socijalnih sfera mnogo su veće, ali to je za neku drugu priču. Ono od čega se živi stalno izmiče javnosti Srbije; u centru pažnje je opet ono od čega se mre.

 

 

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 28. mart 2016.

 

 

Leave a Comment