EPS bi trebalo da služi građanima Srbije, čije je vlasništvo. A ne da građani služe (zaposlenima u) EPS-u kao podloga za dobar život uz malo rada. I da se još pri tom, kad zatreba, busaju u grudi kako brane državne interese, a u stvari se bore za svoje privilegije
Dva velika državna preduzeća, oba infrastrukturna, jednome mreža ide po zemlji, a drugome po vazduhu, u jednom su plate sasvim prizemne, oko 300 evra, a u drugom su otišle visoko, za srpske prilike, nebu pod oblake, na 600 evra, pa se zato valjda tako i razlikuju: kao nebo i zemlja. Reč je, pogađate, o Železnici i Elektroprivredi.
Zato je i odnos zaposlenih prema reformi i racionalizaciji njihovih “kolektiva” tako temeljno različit. Dok se sindikat Železnice tako reći i ne čuje, sindikalci EPS-a prete da će u borbi protiv mrskog neprijatelja, ako treba, i poginuti. Tim rečima, ne karikiramo.
A broj radnika koji samo ove godine treba da napuste EPS daleko je manji nego u Železnicama Srbije. U prvoj firmi oko hiljadu, a u drugoj 2.700 ljudi. Ako se uzme u obzir da EPS ima blizu 36.000 zaposlenih, to je dva i po odsto; ŽS pak imaju oko 17.000 radnika, što znači da se njihov broj smanjuje za 15 odsto. Relativno, dakle, čak šest puta više.
O problemima s kojima se EPS suočava, ili je tačnije reći o problemima koje sa EPS-om imaju građani Srbije, a nemaju mogućnost da ih reše (previše zaposlenih, prevelike plate, brzorastući dug, nenaplativa potraživanja, gubici na mreži, niska cena) već smo pisali ove godine (“Ruganje narodu”, 7.7.2016. i “EPS: Pet problema nijednog rešenja”, 31.3.2016), pa to nećemo ponavljati. Ipak, nije zgoreg, naročito zbog tvrdnji, kako sindikalnog rukovodstva – što ne čudi – tako i novopostavljenog menadžmenta – što čudi, ali nije neobično – da u ovom preduzeću nema viška zaposlenih, EPS uporediti sa češkom elektroprivrednom kompanijom ČEZ.
EPS ima, kao što rekosmo, 36.000 zaposlenih, raspolaže elektranama ukupne snage 8.000 megavata i proizvodi oko 35 milijardi kilovat-časova električne energije; ČEZ ima 26.000 zaposlenih, 16.000 MW i proizvodi preko 60 milijardi kWh. Iz ovih podataka može se izvesti nekoliko indikativnih zaključaka. Najpre, EPS po radniku proizvodi milion kWh, a ČEZ dvostruko više – dva miliona kWh. Ali, EPS-ove elektrane, čisto “tehnički”, rade odlično: one proizvode pet miliona kWh po megavatu, a ČEZ-ove (nešto manje od) četiri. Međutim, na jedan megavat instalisane snage EPS ima pet radnika, a ČEZ jednog i po radnika. Što se odražava na poslovanje: u prvoj polovini ove godine ČEZ je ostvario profit od 600 miliona evra, a EPS oko 100 miliona evra. Ako bi se proporcije ČEZ-a primenile na EPS, u srpskoj kompaniji bi trebalo da radi oko 12.000 radnika. To znači da je u EPS-u više od dve trećine radnika – višak.
Dobro, budimo benevolentni, neka još jedna trećina bude koliko-toliko opravdano zaposlena (u sastavu EPS-a se, recimo, nalaze i površinski rudnici uglja koji zapošljavaju nekoliko hiljada radnika), ostaje ipak jedna trećina, 12.000, za čijim radom EPS nema potrebe. To jest, možda ima EPS, ali nemaju građani Srbije, čije je EPS vlasništvo. I kojima bi EPS trebalo da služi. A ne da oni služe (zaposlenima u) EPS-u kao podloga za dobar život uz malo rada. I da se još pri tom, kad zatreba, busaju u grudi kako brane državne interese, a u stvari se bore za svoje privilegije.
Uzgred, ČEZ je u većinskom vlasništvu češke države – 70 odsto; ali je preostalih 30 odsto privatnog kapitala bilo dovoljno da ČEZ bude ozbiljna profitabilna kompanija, a ne partijska prćija.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2016.