Sadašnji nizak nivo razvoja i nizak standard građana nisu dominantno posledica ekonomske politike i reformi (privatizacija, liberalizacija i dr.) koje su sprovođene u Srbiji nakon 2000. godine nego kraha privrede Srbije tokom devedesetih godina

Kadrovske promene su samo prvi korak u rešavanju situacije koju smo zatekli. To je pre neki dan, obrazlažući smenu 11 direktora bolnica po Srbiji, izjavio ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Kao što je to neko već primetio, predstavnici aktuelne vlasti, naročito iz Srpske napredne stranke i naročito premijer, uporno govore o “situaciji koju su zatekli”, kao da su na vlast došli juče, a ne pre četiri godine. Zato tema ovog teksta neće biti pomenuta egzekucija – koja zbog načina na koji je izvedena, tj. đuture i nekom vrstom prekog suda, predstavlja prvorazredni skandal – već malo podsećanje na to ko je kakvu i kada situaciju zatekao, odnosno, preciznije, na glavne uzroke situacije u kojoj se Srbija danas nalazi. O tome je, naime, reč u članku Milojka Arsića, profesora Ekonomskog fakulteta, “Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom devedesetih godina”, u kojem se autor bavi mogućim i stvarnim, tj. ostvarenim ekonomskim rastom u Srbiji od 1989. do 2015. godine. Tekst je u stvari objavljen pre pola godine (Kvartalni monitor br. 44; april), ali je, eto, nekako tek sad došao “kao kec na 11”.

Motiv za ovu analizu, kao što sam Arsić ističe, jeste u potrebi da se objasni današnji veliki zaostatak Srbije za zemljama s kojima je nekada bila egal, ako nije bila i razvijenija. Jer, bruto domaći proizvod zemalja centralnoistočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija) bio je 2015. godine u proseku 60 odsto veći nego četvrt veka ranije, dok je Srbija još uvek 25 odsto ispod tog nivoa. Tako da su danas ove zemlje, gledano u celini, gotovo dvostruko (tj. tačno 85 odsto) razvijenije od Srbije.

Posmatrano razdoblje, iz razloga koje ne treba posebno objašnjavati, Arsić deli na dva dela: do 2000. godine i posle nje. Već je iz statističkih podataka manje-više poznato da je prvu godinu novog milenijuma Srbija dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – 53 odsto). Ono što, međutim, nije poznato jesu neke unutrašnje, “dubinske” karakteristike te destrukcije, koje su uticale ne samo na enormni “jednokratni” pad ukupnog nacionalnog proizvoda nego su i sasekle krila budućeg razvoja.

Jedan od najvažnijih pokazatelja tog sunovrata jeste podatak, koji Arsić iznosi, da je ukupni kapital privrede Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka smanjen 40 odsto. Glavni uzrok te “kapitalne destrukcije kapitala” jeste u vrlo niskim investicijama koje su tokom devedesetih prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a. Niskim ulaganjima, naglašava Arsić, “posebno su bile pogođene one komponente kapitala koje se relativno brzo amortizuju (koje, dakle, u kratkom roku treba da budu zamenjene novim – prim. M.L.) kao što je slučaj sa opremom”. Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je 45 odsto. O tome svedoči i podatak da je početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Sve u svemu, “tokom devedesetih faktički je izvršena deindustrijalizacija Srbije”, zaključuje Arsić.

Ali, to nije sve. Pored fizičkog, propao je i ljudski kapital. “Tokom 90-ih došlo je sasvim izvesno do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer, veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom bili su onemogućeni usled sankcija. Inače, u svetu su te devedesete bile godine snažne ekspanzije privrede i brzog tehničkog progresa, zbog čega su brzo zastarevala znanja i veštine zaposlenih. Do dodatnog gubljenja ljudskog kapitala došlo je zbog iseljavanja iz zemlje velikog broja kvalifikovanih radnika, inženjera i menadžera”, kaže Arsić.

“Govor brojki”, međutim, nije odslikavao gore opisanu katastrofu. Broj formalno zaposlenih tokom 90-ih, naime, opao je za oko 500.000 (sa 2,6 na 2,1 milion), tj. za oko 20 odsto. Ipak, to je bilo mnogo manje od pada proizvodnje i pada vrednosti kapitala, koji su, da podsetimo, smanjeni 50, odnosno 40 odsto. Takođe, devedesetih je i produktivnost opala 40 odsto. Iz svega toga sledi da je minimalni višak zaposlenih 2000. godine bio oko 40 odsto njihovog ukupnog broja. To jest – 800.000 radnika.

Da rezimiramo: stanje koje su nove vlasti zatekle 2000. godine bilo je sledeće: Proizvodnja, kapital, produktivnost (tačno ili gotovo) prepolovljeni, a sa druge strane broj zaposlenih (gotovo) duplo veći od broja potrebnih. Fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela, u njima nije bilo ni opreme niti ljudi koji bi zadovoljili potrebe savremenog tržišta.

Drugim rečima, potencijali privrede Srbije bili su takoreći uništeni. To je bila situacija u kojoj su DOS krajem 2000, odnosno Đinđićeva vlada početkom 2001, preuzeli kormilo srpskog broda.

Već iz podataka s početka ovog teksta – mada se to i golim okom može videti – jasno je da nakon 2000. dolazi do postepenog oporavka Srbije. O tome najrečitije svedoči činjenica da je BDP od tada do danas povećan oko 25 odsto (podsetimo: sa polovine na 75 odsto BDP-a iz 1989. godine). Ključan je, naravno, bio rast investicija. One u prve četiri godine prosečno iznose 17 odsto BDP-a, a najviši nivo dostižu pre krize (prosek četvorogodišta 23 odsto). Znatan porast ulaganja od 2004. do 2008. doveo je do porasta vrednosti kapitala, 15 odsto, i to je, nažalost, jedino razdoblje u poslednjih 25 godina kada u Srbiji kapital raste. Od 2009. godine dolazi do pada investicija (na, u proseku, 17 odsto godišnje), što se poklapa i sa stagnacijom bruto domaćeg proizvoda. Odnosno do toga da ostvareni bruto domaći proizvod bude oko 20 odsto niži od potencijalnog. Ipak, greške i promašaji u ekonomskoj (i ne samo ekonomskoj) politici poslednjih petnaestak godina, prema Arsićevom mišljenju, imali su mnogo lakše posledice od politike iz devedesetih. To jest, kako to kaže sam autor:

“Sadašnji nizak nivo razvoja i nizak standard građana nisu dominantno posledica ekonomske politike i reformi (privatizacija, liberalizacija i dr.) koje su sprovođene u Srbiji nakon 2000. godine nego kraha privrede Srbije tokom devedesetih godina”.

Na samom kraju, možda ne bi bilo fer ne reći da naslov ovog teksta nije sasvim adekvatan. Ne samo zato što današnji naprednjaci, tj. njihovi “preci”, ondašnji radikalci (od kojih su neki pretekli do dana današnjeg) nisu bili glavni nosioci tadašnje vlasti i politike – iako bi, da je bilo samo do njih, možda bilo i gore – pa im se isticanjem u prvi plan nanosi izvesna istorijska nepravda. Pored toga, naime, primetno je da mnogi koji naprednjake intimno ne mogu ni da smisle isto kao i oni misle da je pravo zlo nastalo posle dvehiljadite, sa liberalizacijom i privatizacijom. Ili da su one, bar, privredu Srbije dokusurile. U analizi koja je ovde ukratko prepričana, pokazano je da – ma koliko privatizacija bila nakaradna i bez obzira što liberalizacije praktično nije ni bilo – situacija u kojoj Srbiju zatičemo danas ima sasvim drugačije i dublje korene.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. oktobar 2016.