INTERVJUI

Srbijom vlada beznađe

Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje, kaže u razgovoru za Novi magazin prvi čovek Paraćina

Intervju Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin

Saša Paunović je trenutno sigurno najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji – upravlja Paraćinom već 15 godina. Vučić nije birao sredstva da ga svrgne “sa vlasti”, ali građani to nisu dozvolili. Paunović je takođe jedan od najstarijih, po stažu razume se, članova Demokratske stranke, u koju se upisao 1992. godine, a danas obavlja dužnost potpredsednika. Sve to govori da je reč o stabilnom i doslednom, a ipak uspešnom čoveku, kakvih je malo preostalo na političkoj sceni Srbije. Sapienti sat.

Kakva je moć lokalnih samouprava da utiču na kvalitet života svojih sugrađana?
Lokalne samouprave mogu osetno unaprediti kvalitet života građana, naravno u oblastima za koje su nadležne. To pre svega znači kroz izgradnju infrastrukture – vodovodna i kanalizaciona mreža, asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina, podizanje vrtića, opremanje škola. Tu su, naravno, i ograničenja zbog kojih pre svega u oblasti komunalnog reda nije moguće učiniti više, recimo kad je reč o saobraćaju, smanjenju broja pasa lutalica, gde su opštinske nadležnosti nedovoljne da se stvarno reše problemi, a građani često ne razumeju da su zakoni prosto takvi da vezuju ruke lokalnim službama. Dakle, ima mnogo prostora za rad, ali bi bilo moguće da se uz male izmene zakona omogući bolji rad lokalnih službi.

Mislio sam, u stvari, pre svega na model finansiranja gradova i opština?
Zakon o finansiranju više je puta “krpljen”, i to zbog trenutnih političkih potreba ove ili one vladajuće stranke u tom trenutku, a ne zato što je izmenama prethodila ozbiljna analiza. Drastično su umanjeni izvorni lokalni prihodi, država je uzela ogroman deo lokalnih budžeta od 2012. godine uz različita “opravdanja”, pa ponekad čak i “greškom” koju su ministri finansija kasnije javno priznavali, ali e nikad nisu ispravljali. Ako je državni budžet u suficitu, zašto se opštinama ne vrate oteti prihodi? U ovom trenutku potpuno je nejasno kako i zašto neka opština dobija više transfernih sredstava od druge. Poznato je da je u vreme G17+ nekoliko lokalnih samouprava “privremeno” dobilo neuporedivo veći transfer od sličnih koje nisu bile “u milosti”, ali to kasnije niko nije ni ispravljao ni proveravao. Potpuno je van pameti da u svakoj opštini najmanje dvostruko više prihoduju vulkanizeri od zamene letnjih i zimskih guma nego lokalne samouprave od lokalne takse za registraciju vozila, iz koje bi po logici stvari trebalo održavati sve ulice i puteve na teritoriji opštine.
Posebna priča su davanja iz tekuće budžetske rezerve. Neko iz budžeta Republike dobije 300, neko 20 miliona, a neko ništa, bez ikakvog razumnog obrazloženja. Tako neuređen i netransparentan sistem dovodi do klijentelizma i posebne vrste korupcije, gde zapravo nije bitno ko koliko dobro radi na lokalu nego koliko je ko privatno, a ne partijski i politički, “dobar” sa onim ko trenutno drži kasu. U takvoj atmosferi nema razvoja zemlje.

Kakva je struktura opštinskog budžeta Paraćina? Koliko izdvajate za investicije, a koliko za subvencije?
Budžet za 2019. planiran ja na milijardu i 770 miliona dinara, računajući i kreditna sredstva koja se po zakonu koriste samo za kapitalne investicije. Investicioni deo je 467 miliona dinara, to jest, da budem sasvim precizan, 26,4 odsto budžeta, dok subvencije iznose devet miliona dinara ili pola odsto.

Investicije su mnogo veće od državnih.
Da, mada moram da priznam da su investicije ove godine iznad uobičajenih, jer realizujemo veliki projekat izgradnje industrijskog parka. Obično se za kapitalne investicije izdvaja ispod 20 odsto budžeta.
Sa druge strane, opština u ovom trenutku ima potpisane ugovore sa državnim i međunarodnim institucijama kojima se sprovode kapitalne investicije u vrednosti od preko 12 miliona evra, ali se ovi poslovi ne realizuju preko budžeta, pa se na ovaj način i ne mogu iskazati.

Kako ide naplata prihoda? Često se čuje da lokalne samouprave nedovoljno pažnje poklanjaju naplati poreza na imovinu jer štite lokalne “tajkune”.
Prema izveštaju lokalne poreske administracije, od 146 miliona razrezanog poreza za fizička lica godišnje se naplaćuje 121 milion, što je oko 80 odsto. Kod pravnih lica je naplata veća, iznosi 86 odsto, jer je od razrezanih blizu 65 miliona naplaćeno oko 56 miliona dinara.
Ovde mogu s punom sigurnošću da kažem da kod nas nema povlašćenih, a glavni problemi se odnose na stare dugove. Kod fizičkih lica reč je o problemima nastalim zbog preuzete republičke baze koja je puna nepreciznosti, uz veliki broj poreskih obveznika rođenih pre 1920. godine. Kod pravnih lica problem je sa obveznicima u stečaju i likvidaciji, gde su dugovi praktično nenaplativi.
Paraćin je više puta ažurirao poresku bazu, pa smo tako od desetak hiljada stigli do 22.000 poreskih obveznika. S obzirom na to da sav posao, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, radi ukupno šest zaposlenih, što znači da na jednog zaposlenog dolazi više od 3.600 obveznika, rezultati su fantastični.

Kakav je odnos sa republičkim organima vlasti? Osećate li opstrukciju i neravnopravnost Paraćina sa gradovima u kojima je na vlasti SNS?
U nekim oblastima opstrukcija je očigledna, a u nekim se čini da nikakvih problema nema. Na primer, više je nego očigledna opstrukcija Ministarstva za rad i zapošljavanje kad je reč o zakonom propisanoj saglasnosti za postavljenje direktora centara za socijalni rad. Naime, Zakonom je propisano da se Ministarstvu najpre šalje predlog za imenovanje v.d. direktora, a da se on postavlja na Skupštini po dobijenoj saglasnosti Ministarstva. Poslali smo tri puta predloge za imenovanje i nijednom nismo dobili ni odgovor. Na ovaj način, prostim ćutanjem, Ministarstvo nas sprečava da postavimo v.d. direktora.

OPOZICIONE PARTIJE SU SMIŠLJENO I SISTEMATSKI, FINANSIJSKI, ORGANIZACIONO I MEDIJSKI RAZORENE OD VLASTI 


Da stvar bude još smešnija, pre nekoliko dana dobili smo “saglasnost” da možemo za v.d. direktora imenovati lice za koje tu saglasnost nikad nismo tražili. Još uvek pokušavamo da razjasnimo o čemu se uopšte radi i na koji način je nekom u Ministarstvu uopšte palo na pamet da nam šalje “saglasnost” ovakvog tipa. U javnosti se spekuliše da je osoba o kojoj je reč imala podršku SNS-a za postavljenje, ali je izgleda ispuštena iz vida činjenica da je ipak, prema važećim propisima, mora postaviti skupština opštine. Takvih primera ima još, od bukvalno maltretiranja sa zabranom zapošljavanja do diskriminacije kod dodele sredstava iz tekuće budžetske rezerve.
Sa druge strane, već sam pomenuo da realizujemo čitav niz velikih projekata i uz učešće državnih institucija i po javnim konkursima na kojima smo dobili državna sredstva. Ima potpuno profesionalnih delova države, gde je još uvek najbitnije da ste ispunili uslove konkursa i da imate urednu dokumentaciju.

Da li je Srbija, generalno gledano, previše centralizovana zemlja?
Zemlja u kojoj je već godinama na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i gde nekakva fantomska komisija Vlade Srbije u Beogradu, čiji članovi možda nikad nisu ni bili u Paraćinu, odlučuje o tome koliko radnika koja opštinska služba može zaposliti na neodređeno vreme, jeste zemlja u kojoj nema nikakve decentralizacije.
Potpuno je van pameti sistem u kojem Paraćin ima za četvrtinu, tj. 140 radnika manje od zakonom propisanog maksimalnog broja i za šest godina ne dobije saglasnost da se u ustanovama i javnim preduzećima zaposle radnici ni na radnim mestima gde treba zameniti one koji su, nažalost, preminuli. Kako da vodite takvu organizaciju?

Imaju li gradovi dovoljno prostora za inicijativu, recimo u privlačenju investitora, ili je, na kraju, ključ uvek u Beogradu?
“Privlačenje investitora” se, ako nemate nekakav resurs kojeg nema na drugom mestu, na primer blizinu aerodroma i Beograda kao izvora radne snage, rudnik ili termocentralu u komšiluku, svodi na infrastrukturne uslove, a to opet znači – na pare. Ovog trenutka, na primer, u Paraćinu se realizuje sredstvima lokalnih investitora pet projekata koji treba u oblasti turizma direktno da uposle preko sto radnika, što za Paraćin nije malo. Investitorima ne treba “pozitivna poslovna klima” ni “predusretljiva profesionalna administracija” nego asfaltiran put, vodovod i kanalizacija, što mi sve odlično znamo kako da izgradimo, samo što je država smanjila lokalne budžete za više od 25 odsto u odnosu na 2012. godinu. Tih 25 odsto ne možete da oduzmete od grejanja škola i plata zaposlenih u Centru za socijalni rad i u vrtićima nego morate da smanjite kapitalne investicije. Bez para nema “privlačenja investicija”. Prvo pare, pa infrastrukturni uslovi, planski dokumenti – što opet košta – pa tek onda sve druge mere.
Dakle, i ovde je reč o centralizaciji, ovog puta finansijskoj. Sve pare su pokupljene i stavljene u državni budžet, koji ima “suficit”, a ovde hotel od 8.000 kvadrata i objekat od više miliona evra na auto-putu čeka osnovnu infrastrukturu jer su naše pare u nekom Beograd, u koji kao prioritet stavlja izgradnju fudbalskih stadiona i subvencioniranje avionskih karata. Šta dalje reći

VLAST NE BRINE ZA PROVINCIJU, OSIM KAO ZA RESURS GLASOVA NA IZBORIMA KOJI SE KAD DOĐE VREME IMAJU ISPORUČITI PO KOMANDI 


Kako bi to moglo da se promeni, imate li neki konkretan predlog? Šta je najvažnije za razvoj unutrašnjosti Srbije, tj. šta bi trebalo da ima, a što sada nema?
Da bi se obezbedile osnove za ravnomerni razvoj i zdravu utakmicu opština i gradova neophodno je doneti nove zakone kojima će se zaista obezbediti poštovanje lokalne samouprave i pravičnost i transparentnost finansiranja. Konkretno – ukinuti ovakvu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru odmah. Objaviti kako koja opština dobija transferna sredstva, po kojoj formuli. Suzbiti korupciju izmenom zakona o lokalnim izborima tako što će biti bitnije ko je kandidat nego iz koje je stranke i ko mu je lider. Onemogućiti dodelu sredstava iz tekuće budžetske rezerve Republike po ličnom ćefu. Sprečiti nerazumno i populističko trošenje para iz lokalnih budžeta na razne kvazisocijalne mere, a zapravo na kupovinu glasova u opštinama koje istovremeno ne plaćaju račune za struju, gas, u kojima prokišnjavaju škole.
Sledeća stvar jeste omogućavanje lakog i jeftinog investiranja, ali ne samo za strance već najpre za mala i srednja lokalna i regionalna preduzeća, koja su zapravo glavni nosioci razvoja i zapošljavanja. To ne znači nove subvencije nego obezbeđivanje infrastrukturno opremljenog zemljišta pod povoljnim uslovima, podrška da se brzo reše svi problemi koji nisu vezani direktno za poslovanje, što je briga samog investitora. Naime, prosečno malo preduzeće bar tri godine utroši baveći se perifernim stvarima u odnosu na svoj osnovni proizvod – gde naći parcelu, kako se priključiti na infrastrukturu, kako napraviti zgradu, umesto da se bave temama kao što su – kako nabaviti efikasniju mašinu, kako se predstaviti na tržištu i bolje prodati svoj proizvod, kako unaprediti proces proizvodnje, što je osnovno za njihov rad.
Na kraju, važno je i bolje povezivanje unutrašnjosti i velikih centara. Ukoliko mogu vozom da za pola sata stignem do posla u velikom centru ili da brzo auto-putem stignem do Kraljeva i Kruševca, naravno da ću imati veće šanse za uspešno poslovanje i pronalaženje boljeg posla.

Kakva je atmosfera među stanovnicima Paraćina, ali još važnije, generalno u unutrašnjosti Srbije?
Migracija iz sela u grad, iz manjih gradova u veće, iz većih u prestonicu i iz cele Srbije u inostranstvo uvek je bila prisutna, ali sada dobija galopirajuće razmere. Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje. Odlaze ljudi koji imaju posao, odlaze zaposleni u državnim i lokalnim službama, sa radnih mesta na neodređeno, što je ranije bilo nezamislivo. Beznađe je, čini se, glavna crta atmosfere u malim mestima, životarenje koje se shvata kao prelazni period, trpljenje do odlaska u neku zamišljenu bolju budućnost, ali negde daleko, ne ovde. Kao da smo svi na nekoj velikoj železničkoj stanici i svako čeka svoj voz, nema svrhe tu u tom međuprostoru do krajnje tačke puta trošiti vreme na upoznavanje i druženje i na sve ono što život zapravo čini životom.

Da li je javnost u Beogradu obaveštena o prilikama u manjim mestima, osećate li se kao da ste “odsečeni” od “sveta”?
Navikli smo da nas glavne informativne emisije javnog servisa obaveštavaju o vremenu i gužvama u glavnom gradu i o temama koje pokrivaju oblast prestonice, do koje mobilna ekipa RTS-a može da stigne u radno vreme i da izmontira prilog za popodnevni program.

Koliko ste imali prilike da se upoznate sa radom opština u Evropi i šta je to pokazalo?
Video sam kako funkcionišu lokalne samouprave u tridesetak zemalja, ne samo u Evropi. I mogu da kažem da su lokalne samouprave u Srbiji u pogledu kapaciteta sposobnije i od nekih zemalja Evropske unije, o zemljama bivšeg istočnog bloka da ne govorimo. Ovde je duh lokalne samouprave živ još iz vremena bivše SFRJ.
Tragično je što smo stalno na samoj ivici da napravimo nešto dobro od zemlje u kojoj živimo, da napravimo funkcionalan sistem koristeći tradiciju i kapacitete koje imamo. Nije potrebno ni mnogo “prepisivati” ni praviti sve iz početka, što je česta greška – pokušaj da se neki drugi sistem ovde nekritički iskopira ili ideja da ovde ništa ne valja, pa sve mora da opet iz temelja se izgradi. Samo treba da “stanemo na loptu” i umesto “modernih” rešenja za koja je neko iz državne vlasti čuo na nekom seminaru o “podizanju kapaciteta”, sednemo i dogovorimo se koje to servise želimo da imamo, koliko to košta, kako ćemo to finansirati i koje dostižne ciljeve želimo u oblasti uslova života da obezbedimo za građane, pa da tome prilagodimo zakone i organizaciju lokalnih službi. Nažalost, umesto toga, sa svakom novom vladom i novim ministrom u ovoj ili onoj oblasti kreće se iz početka i taman kad novi ministar shvati da nema potrebe da otkriva toplu vodu i rupu na saksiji, eto novih izbora i nove vlade i novog “revolucionara”. Nije nam potrebna revolucija, potrebna nam je postepena i mudra evolucija u unapređenju rada lokalnih samouprava, pre svega u delu uvođenja reda u troškove, tj. rashode budžeta.

Jesu li opozicione političke partije zapostavile “provinciju”?
Opozicione partije su smišljeno i sistematski, finansijski, organizaciono i medijski razorene od vlasti. Finansijski izmenama zakona, iscrpljivanjem kroz nepotrebne izbore; organizaciono kroz pretnje, pritiske, hapšenja bez optužnica, zastrašivanje svake vrste, a medijski kroz neverovatnu i nezakonitu organizovanu hajku protiv svakoga ko se usudio da ima suprotno mišljenje od vlasti. Zato je teško reći da su opozicione partije zapostavile “provinciju”, mi smo opet na početku, borimo se za slobodne medije, za slobodne i fer izbore, za poštovanje zakona, a to nije borba provincije ili prestonice nego svih koji žele slobodno da žive protiv onih koji slobodu ukidaju. Tu nema podele na centar i unutrašnjost.

NIJE NAM POTREBNA REVOLUCIJA, POTREBNA NAM JE POSTEPENA I MUDRA EVOLUCIJA U UNAPREĐENJU RADA LOKALNIH SAMOUPRAVA, PRE SVEGA U DELU UVOĐENJA REDA U RASHODE BUDŽETA 


A kakav je odnos vladajućih stranaka?
Priroda sadašnje vlasti je autoritarnost, što znači hijerarhija zasnovana na strahu i interesu, od mesne zajednice do države finansirana uz neviđeno korišćenje državnih resursa svake vrste. Vlast ne brine o provinciji, ali voli da priča o tome kako brine, međutim ko god negde, makar i sam bio iz vlasti, šapatom saopšti da je nečim nezadovoljan, imaće za vratom svu silesiju zloupotrebe državnih institucija i takozvanih medija. Nema tu brige za provinciju, osim kao za resurs glasova na izborima koji se kad dođe vreme imaju isporučiti po komandi.

Da li je Demokratska stranka “na dobrom putu”, tj. na putu da povrati staru slavu i snagu?
Videćemo. Demokratska stranka je bila najviše na udaru kao najozbiljniji i najorganizovaniji protivnik sadašnjeg režima. Preživeli smo i sada sledi konsolidacija. Očekujem da se oko Demokratske stranke, u okviru zajedničke borbe za ciljeve koje je postavio Savez za Srbiju čiji smo osnivač, okupe srodne političke organizacije i da tako ujedinjeni u sledećem koraku budemo okosnica građanskih i proevropskih snaga. Do tada će svakome biti očigledno ono što sada primećuju samo oni sa dužim političkim stažom – nema demokratije i nema promena bez ozbiljne političke organizacije sa demokratskim ustrojstvom, a i dalje je najozbiljnija takva organizacija Demokratska stranka. Dakle, prvi zadatak je osposobiti Demokratsku stranku da bude funkcionalna politička organizacija.

Gde vi vidite najveću prepreku bržem razvoju Srbije?
Slabe institucije, koje su takve jer ih korumpira partijska država, koja je takva zbog izbornog zakona koji vođama partija daje svu vlast, a onda te slabe institucije ne uspevaju da obezbede ljudska prava, slobode i pluralizam neophodan u demokratskom društvu, pa nemamo slobodu medija ni lokalnu samoupravu.

A šta bi, po vašem mišljenju, bilo prvo što bi trebalo uraditi?
Prva stvar koju treba uraditi jeste da se izmeni izborni zakon, da poslanici i odbornici zaista odgovaraju građanima, a ne vođama partija, da dobijemo stvarni parlament koji će odražavati pluralizam u društvu, interese raznih delova zemlje, a u toj borbi interesa svakome će odgovarati slobodni mediji i prave institucije, uključujući i stvarnu lokalnu samoupravu.

Šta mislite, može li Srbija 2025. da uđe u EU? I ako da i ako ne – zašto?
Srbija ovim tempom neće 2025. ni u kom slučaju ispuniti sve standarde koji su potrebni za zemlju članicu Evropske unije. U nekim oblastima, kao što su sloboda medija, slobodni i fer izbori, poštovanje ljudskih prava i sloboda, Srbija se kreće u suprotnom pravcu od članstva u EU. Osim u slučaju nekog čuda, na primer političke odluke Unije da integriše Zapadni Balkan, taj rok nije realan.
Na kraju krajeva, nije članstvo u EU cilj sam po sebi, bolje bi bilo da se zaista bavimo uređenjem naše države zbog nas samih, a ne da se bavimo simuliranjem uređenja države da bismo impresionirali činovnike u Briselu, što je, čini mi se, dosad uglavnom bila sadržina naših aktivnosti na, pod znacima navoda, putu ka EU.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2019.

2019. će biti teška za Srbiju

Za 2018. sagovornica Novog magazina kaže da je “godina propuštenih prilika”, a da će ova koja upravo počinje biti još teža

Intervju Sonja Biserko

Razgovor sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, obavljen je na samom kraju 2018, pa je zato na neki način bilo logično da se na početku osvrnemo upravo na minulu godinu.
“Mislim da je 2018. godina propuštenih prilika i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Unutrašnjem zato što imamo devastaciju političkog života, institucija, medija… Lokalni izbori u Lučanima pokazali su zapravo model koji će verovatno preovladavati na svim budućim izborima, bez obzira na to što Vučić još uvek ima visoku podršku. Očigledno da njega uznemiravaju protesti građana, mada još uvek bez nekog većeg efekta, jer ga na neki način opominju šta može da se desi u dogledno vreme. Činjenica je, isto tako, da je Vučić tokom svoje šestogodišnje vladavine sistematski uništavao opoziciju, na neki način uništio politički život Srbije i sve sveo na sebe i svoju partiju. U projekciji budućih događaja u Srbiji, ako se taj bunt zbilja proširi, stvara se problem budući da na drugoj strani još uvek nemamo političku ponudu koja bi građanstvo na neki način ‘galvanizovala’ za neki cilj”.

Štaviše, čak se politizacija protesta namerno izbegava?
Takvi protesti obično prerastu u nešto više i vrlo je važno da li će se pojaviti subjekt koji će umeti da kanališe to nezadovoljstvo na konstruktivan način, inače preti opasnost da se to zbilja pretvori u nekakvu anarhiju. Srbija stvarno ide po ivici noža zato što je ovo sada već nekako vrlo zapušteno društvo.

U kom smislu?
Već 20 godina Srbija pokušava da se nekako orijentiše u kom pravcu ide. Dvehiljadita se ovde u velikoj meri glorifikuje, a zapravo je tada samo uklonjen Slobodan Milošević, a ubistvo Zorana Đinđića je pokazalo koliko je to Miloševićevo nasleđe duboko i kriminalizovano. Mislim da su sve političke elite nakon 2000. imale težak zadatak da se s tim nose, mnogi nisu bili spremni ili nisu ni znali kako da to učine. Pokazalo se, zapravo, da je manje-više cela elita bila nesposobna da se distancira od Miloševićevog programa. Kao da su nekako priželjkivali situaciju ili neki međunarodni kontekst u kojem bi bile ostvarive te aspiracije, koje su još uvek žive u određenim krugovima. To je onda na vlast dovelo naprednjake, koji su odmah imali žestoku kampanju protiv bivše vlasti i njenog nasleđa. Pre svega tako što su kriminalizovali ne samo, sad već, lidere opozicije nego i ceo period od 2000. do 2012. godine. Sve što je urađeno, recimo, na planu suočavanja sa prošlošću i saradnje sa Haškim tribunalom, dobilo je pečat kriminala i kriminalizacije.

Svo to vreme Vučić ima podršku međunarodne zajednice.
Vučić je dobio podršku međunarodne zajednice zbog toga što je pristao na dijalog sa Prištinom, što je potpisao Briselski sporazum, koji je u početku davao nade da će se ta situacija rešiti. Neki značajni sporazumi su potpisani, neki su čak u izvesnoj meri sprovedeni. Ali poslednje 2-3 godine to je sve stalo zato što očigledno vlast nije spremna da napravi prodor u pravcu definitivnog rešavanja kosovskog problema. A to je jedan od glavnih uslova za pristupanje Evropskoj uniji.

Da se zadržimo još malo na unutrašnjim prilikama. Kako tumačite nasilje koje sve više koristi Srpska napredna stranka?
Verovatno ima više uzroka. Pre svega, to je odraz nemoći, odnosno nesposobnosti čelnih ljudi SNS-a da se nose sa društvenim problemima. Ali, sa druge strane, nema ni političke volje za tom vrstom razvoja unutar Srbije, pre svega na planu demokratizacije politike i društva. Predsednik Vučić je napao nezavisne medije, onemogućio njihovu, ne samo slobodnu distribuciju nego i oglašavanje u njima. Oduzevši im tako sredstva za opstanak. Urušio je sva nezavisna tela koja su u prethodnom periodu već dostigla zavidan nivo respektabilnosti i vidljivosti u društvu.
Istovremeno je gradio vlastitu mrežu civilnih organizacija koje treba da pokriju, tačnije uguše, ove koje su već etablirane poslednjih 20-30 godina. To baš ne ide tako lako, ali NVO koje su nastale u režiji vlasti imaju ogromnu finansijsku podršku.
Korupcija je, naravno, nastavljena još jačim tempom, slučaj Savamala je tu vrlo ilustrativan. Ali i na tom primeru se može videti da se na početku vrlo blagonakloni odnos Evropske unije prema Vučiću u poslednje vreme menja. Izveštaji EU o progresu Srbije bili su uvek benevolentni, izbegavane se oštrije kvalifikacije. Poslednji izveštaj je ipak, prvi put, poentirao neke stvari, kao što su Savamala i suočavanje sa prošlošću.
Sve nam to ukazuje na neku vrstu šizofrenije i nesposobnosti političke elite koja u ovom momentu rukovodi državom da se racionalno formulišu prioriteti društva

Uprkos tome, čini se da opozicija još nije našla pravi odgovor na sve to što rade SNS i Vučić?
Opozicione partije moraju dobro da razmisle, ako budu izlazili na sledeće izbore, s kakvom agendom će to uraditi. Mislim da ovo društvo, svi mi, treba da razmišljamo i o periodu od narednih 10 godina i da se pripremamo za preuzimanje kormila od ove vlasti. Devastacija je tako temeljna da će biti vrlo teško razgraničiti pre svega taj kriminal i tu krađu od onoga što zapravo treba da se radi u društvu. Mislim da, nažalost, odliv mladih generacija ukazuje i na to da u budućnosti možda i neće biti ljudi sposobnih da vode zemlju u pravcu koji je poželjan i koji formalno zastupa čak i ova vlast. U stvari, po mom mišljenju, Srbija nema alternativu, s obzirom na sve ono što dolazi od Evropske unije kao vrednosni sistem – pre svega tu mislim na vladavinu prava, na toleranciju, pluralizam, uključivost u svakom pogledu.

VUČIĆ JE TOKOM SVOJE ŠESTOGODIŠNJE VLADAVINE SISTEMATSKI UNIŠTAVAO OPOZICIJU, NA NEKI NAČIN UNIŠTIO POLITIČKI ŽIVOT SRBIJE I SVE SVEO NA SEBE I SVOJU PARTIJU

Mislite li da je bojkot izbora dobra ideja?
To jeste velika dilema i za građane koji treba da glasaju i za partije. U sličnoj situaciji je bio Đinđić devedeset i neke, kada nije izašao na izbore, pa se nekako to nije baš isplatilo, čini mi se. To je sad pitanje procene i pitanje da li će opozicija moći da se sabere, da se konstituiše na jedan način koji nudi nešto, ne samo kritiku Vučića jer to nije dovoljno. Mi se nalazimo u permanentnoj krizi koja zahteva kritiku svih nas i svega onoga što se društvu dešava. Naravno da je kritika Vučića legitimna i neophodna, ali se isto tako mora dublje ući u neke stvari kako bi se artikulisala agenda koja bi bila uverljiva za građane. Međutim, ovo što se pokazalo u Lučanima i pre toga svodi se na čist banditizam. Tu su korišćena sva moguća sredstva koja su vlasti na raspolaganju kako bi se stvorila atmosfera straha, pritiska, kontrole, svega i svačega. Organizacija Crta, koja je nadzirala te izbore, iako je imala oko 130 ljudi, nije mogla da se nosi sa armijom SNS-ovaca koji su na raspolaganju imali praktično sve: od motorola do automobila i drugih stvari koje su zapravo uticale na to kako će ljudi glasati. S obzirom na to, i na slab pristup medijima, mislim da opozicione partije treba da se organizuju na jedan drugi način – da obilaze Srbiju, da razgovaraju s ljudima, da rasteruju strah. Ali nema sumnje da će zadatak opozicije biti izuzetno težak jer ni sama naprednjačka stranka nije konstruisana kao prava partija već kao neka paravojska koja je poslušna svom lideru jer od njega zavisi. I on uživa veliku popularnost. Ali onog momenta kad njemu počne da pada popularnost, a to će se jednom desiti, ta će se podrška unutar same partije raspasti. Već se čuju razni glasovi unutar same partije ko je namirio svoje interese, ko nije, ko je dobio višu poziciju. Ali još uvek on to može da kontroliše, s obzirom na to da od njega pre svega zavisi da li će ta partija ostati na vlasti ili neće.

Koliko nerešeno pitanje Kosova koči Srbiju, a koči i opoziciju jer i ona tu luta?
Oni pokušavaju da sruše Vučića na pitanju Kosova kao izdajnika, međutim, meni se čini da je to bilo jedno od retkih pitanja na kojem je trebalo sarađivati sa ovom vlašću u smislu da se podrži normalizacija sa Kosovom i da se prihvati sporazum. Dakle, da to ima podršku celog društva, a ne samo vlasti.

Šta mislite o pismu koje je uoči Nove godine američki predsednik poslao Vučiću i Tačiju?
Tramp ulazi u treću godinu svog mandata i sad počinje kampanja za neredne izbore i on hoće da ima nešto. On je sve usamljeniji, o čemu govore i brojne ankete. Pošto novi sastav Kongresa zaseda od januara, to će njemu znatno otežati neke odluke, pogotovo na spoljnopolitičkom planu, tako da nije izvesno šta je on zbilja hteo sa ovim. Koliko sam ja informisana, Pentagon je protiv podele, kao i predsednik Saveta za međunarodne odnose, koji je inače moćna institucija kada je reč o spoljnoj politici i mislim da je u ovom momentu to skinuto sa dnevnog reda. Sad je Haradinaj izašao sa nacrtom sveobuhvatnog sporazuma, to je, ja bih rekla, vrlo dobar nacrt koji ide u susret Srbiji sa svim tim tačkama koje su u njemu i on ima podršku civilnog društva i opozicije. Tači nikad nije ni imao podršku za svoju avanturu. Drugo, albansko društvo u celini je protiv podele, kao i srpska zajednica. Ja mislim da međunarodna zajednica neki put previđa razloge u samom društvu. Ja bih rekla da je kosovsko društvo mnogo dinamičnije nego naše u ovom momentu, da ima opoziciju, da ima slobodne medije…

Srpska zajednica je protiv podele, ali sa idejom da Kosovo ostane u Srbiji.
Kada govorimo o Srbima ispod Ibra, oni su protiv podele jer je njima sever Kosova kopča sa Srbijom. Severna Mitrovica ima sve institucije koje su relevantne za opstanak – Univerzitet, bolnicu… Najveći deo stranih donacija danas ide za civilno društvo na severu. Ranije je išlo na jug jer su se oni pre njih integrisali. Drugo, sever Kosova je prostor koji je u vakuumu, niti je u kosovskom režimu niti je u srpskom režimu, to je jedan “hab” za kriminalne radnje i bogaćenje nekoliko ljudi sa obe strane. To je nešto što mora da se odstrani, kao neka rak-rana koja truje celu zemlju i društvo. Radoičićevo ime, koji je, bar prema kazivanju tih ljudi, umešan u sve moguće situacije, ne sme ni da se pomene dole.

Često odlazite na Kosovo, kakav je vaš utisak?
Albanci su još uvek fokusirani na svoj suverenitet, priznanje, cela elita se time bavi. Za Srbe nema fizičkih, bezbednosnih problema, oni se ne žale na Albance u tom smislu. Oni se najviše žale na Srpsku listu i na Beograd jer Srpska lista je trebalo da se zalaže za interese srpske zajednice i da insistira na sprovođenju zakona, za koje inače svi kažu da su dobri. Ali ona se ne ponaša tako. Ona se uglavnom “ugrađuje” u sve što ide za srpsku zajednicu i ona njih ne percipira kao elitu koja radi za dobrobit te zajednice. Srpska zajednica, nakon što je stavljena na dnevni red podela i prekrajanje granica, živi u nekoj vrsti neizvesnosti i straha. Mladi ljudi tamo ako mogu uglavnom odlaze u Srbiju, na Maltu, u Rusiju.

U ovom trenutku dogovor Beograda i Prištine nije na vidiku. Može li neko treći, spolja, nametnuti rešenje, da li je moguća neka međunarodna konferencija o Kosovu?
Kada je reč o američkojinicijativi, s obzirom na poslednje događaje, posebno na Matisovu ostavku, teško mi je da procenim mada je za njih od prvorazrednog značaja da neutrališu uticaj Rusije na Balkanu. Sa druge strane, lokalni akteri u Beogradu računaju pre svega na rusku ulogu, da će Rusi prevladati jer stalno pišu o tome kako su oni vojno nadmoćni nad Amerikom i da će biti moguće ostvariti nekakvu preraspodelu na Balkanu. Imate ove ruske analitičare desničare, kao što su Dugin i Guskova, koji stalno govore da Rusija treba da ima reč u redefinisanju Balkana, govori se o nekoj pravoslavnoj federaciji itd. To su sve opcije koje kruže u određenim krugovima koje lokalni akteri uzimaju zdravo za gotovo.
Drugo, potpuno se gubi iz vida da su zemlje na Balkanu izuzetno mnogo upućene jedna na drugu, zbog čega je za takav prostor nabolje rešenje da bude pod jednim kišobranom, kao što je bila Jugoslavija. U današnjoj situaciji to su NATO i Evropska unija.

Vi smatrate da zamrznuti konflikt odgovara Rusiji jer jača njeno prisustvo u regionu, što još više otežava bilo kakav sporazum. Šta onda možemo da očekujemo u budućnosti, kako da se kosovski problem reši?
Srbija, navodno, ima prioritet kao glavni partner ruske politike na Balkanu, što je isto vrlo sumnjivo budući da Rusija ima vrlo istorijski osmišljenu strategiju ne samo na Balkanu nego i svugde u svom susedstvu. Tako da je ta tvrdnja da je Srbija baš glavni partner Rusije vrlo sporna. Ona je najspremnija da bude partner i da posluži kao neka vrsta instrumenta za rusku konfrontaciju sa Zapadom na ovom prostoru.
Sa druge strane, lokalni igrači vrlo često koriste Rusiju da bi zastrašili Zapad njenim navodnim uticajem. Taj uticaj nije mali, ali u svakom slučaju nije onako veliki kako se o tome govori. Rekla bih da je on u najvećoj meri prisutan u duhovnoj ili emotivnoj sferi, pošto je Rusija vrlo dobro prepoznala frustracije ovog društva zbog svih tih poraza poslednjih decenija i zbog nesposobnosti da se okrene ka reformama.
Naravno, Rusi će koristiti svoju poziciju da drže status quo koliko god je moguće, odnosno dok oni sami ne uspostave neku normalizaciju odnosa sa Amerikom, pre svega.

LOKALNI IGRAČI VRLO ČESTO KORISTE RUSIJU DA BI ZASTRAŠILI ZAPAD NJENIM NAVODNIM UTICAJEM. TAJ UTICAJ NIJE MALI, ALI U SVAKOM SLUČAJU NIJE ONAKO VELIKI KAKO SE O TOME GOVORI

Ko živ ko mrtav dok to sačekamo.
Nažalost, to je tako: Mislim da nam 2019. neće doneti neke velike intervencije Evropske unije, pre svega zbog toga što joj predstoje izbori. Mislim da će prisustvo Nemačke i dalje ostati vrlo značajno i da je dobro što je tako jer je ona najdublje ušla u ovo društvo, pre svega u srpsko, i ekonomski i na svim drugim planovima. Njena uloga bi trebalo da bude i na političkom planu mnogo ubedljivija, Merkelova je dosad vrlo jasno govorila šta su njene preferencije. Ona jeste oslabljena, ali će i naredne tri godine biti kancelarka.

Može li se desiti da jača uticaj Amerike nauštrb Evropske unije? A onda, sa druge strane, zbog nerešavanja kosovskog pitanja jača i uticaj Rusije, i da mi ovde u Srbiji imamo sukob Rusije i Amerike.
To već postoji. Ja u svakom slučaju smatram da će 2019. godina biti teška za Srbiju zbog međunarodnih okolnosti u kojima su mnoge stvari još nedefinisane. Evropska unija ide ka novim izborima i ona je sama u nekoj vrsti transformacije, pre svega zbog Bregzita, ali i zbog jačanja populizma i desnih pokreta. Sa druge strane, na svetskoj sceni takođe dolazi do izvesnih promena u pozicijama velikih sila. Amerika treba da se navikne da više nije jedina vodeća zemlja nego je i dalje relativno najjača, ali nije jedina. Rusija se vratila na scenu, bila je na kolenima jako dugo i traži svoje mesto. To isto važi i za Kinu.

Ali vi ste za to da Srbija prizna Kosovo?
Da. Sve ostalo je gubitak vremena i gubitak energije. Jer, ako se ide na promenu granica, vi ostavljate veći deo Srba sa one strane granične linije, znači niste rešili problem. Drugo, etnička homogenizacija i podele ne znače sigurnost, što je već utvrđeno u više situacija i o čemu ima mnogo naučnih analiza. Treće, tu je zapravo reč o nasilnom premeštanju stanovništva, a to nikad ne ide mirnim putem.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 10. januar 2019.