INTERVJUI

Demokratija u Srbiji saterana je u ćošak

Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo

Intervju Raša Nedeljkov, Crta

Naš sagovornik Raša Nedeljkov programski je direktor Crte, organizacije nedavno brutalno napadnute od poslanika Skupštine Srbije. To je bio povod za ovaj razgovor, teme su, razume se, prevazilazile povod.

Proteklih nedelja bili ste izloženi brutalnim napadima režima. Jeste li o tome obavestili neke evropske institucije i kakav je bio odgovor?
Mi smo pre svega obavestili javnost, i to onu koja nije pratila prenos skupštinske sednice na kojoj su poslanici vladajuće većine optužili Crtu za najteža krivična dela, uz slanje poruke našoj direktorki u mafijaškom maniru: “Znamo gde živiš.” Objavili smo jedan tvit i jedan post na Fejsbuku, a onda je počela da stiže podrška sa svih strana. Pre svega od građana, što nam najviše i znači.
Ovim poslednjim institucionalnim napadima na civilno društvo i nezavisne medije pređena je crvena linija i zbog toga je stigla direktna i nedvosmislena poruka od Evropske unije. Ocena Evropskog parlamenta da je “zgrožen” orkestriranim napadima poslanika i tabloida na Crtu, Otvoreni parlament i Krik sada je deo zvaničnog izveštaja EP o Srbiji. Ta činjenica će ostati zauvek zapisana u našem “dosijeu” na putu ka EU i, bez dileme, apsolutnu odgovornost snosi vladajuća većina.
 
Šta po vašem mišljenju trenutno najviše zabrinjava u političkom životu Srbije?
Najviše zabrinjava izmeštanje političke borbe iz institucionalnog okvira. Propadanje je dugotrajan proces, tako da i to što izaziva najveću zabrinutost nije vest od danas ili juče nego nešto na šta odavno upozoravamo. Julski protesti prošle godine pokazali su kako iz velikih napetosti u društvu lako možemo da skliznemo u nasilje.
Atmosfera u kojoj se podstiče govor mržnje i nasilja, u kojoj se svi koji postavljaju pitanja od javnog interesa etiketiraju kao neprijatelji države, u kojoj se crvena linija svakog dana sve više pomera, izaziva veliku zabrinutost. Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo. Sa druge strane, građani se sve više povlače u sebe, ne veruju da ima smisla da učestvuju u demokratskim procesima, da svojim angažmanom mogu da utiču na promene u državi i društvu. Građani su anastezirani i postaju naviknuti na život u atmosferi nasilja. Demokratija u Srbiji je u lošem stanju, saterana je u ćošak i pred pucanjem je.
 
Kako će se situacija dalje razvijati, vidite li neki rasplet na vidiku?
Izuzetno je zabrinjavajuće permanentno širenje tenzije koje ima obrise paranoje kada se svako malo govori o pokušajima državnih udara i atentata na predsednika države. A naše društvo još živi u traumi atentata. Kako građani da se osećaju ako tabloidi, koje iz mnogo razloga doživljavamo kao megafone režima, već mesecima šalju poruke o tome da je i aparat državne sile, policija, u velikoj meri odmetnut od zakona i van svake kontrole, leglo zavera puno veza sa organizovanim kriminalom?
Plašim se da aktuelni režim posle 10 godina na čelu države demonstrira najdirektnije odsustvo bilo kakve namere da od Srbije napravi demokratsko društvo s jakim institucijama koje podstiču debatu i učešće građana u demokratskim procesima.
 
Verujete li da će vlast i opozicija u dogledno vreme sesti za zajednički sto i otpočeti dijalog? I zašto tako mislite?
Sa dijalogom se već uveliko kasni. Teško je nadati se da ćemo u skorije vreme imati uslove za poštene i slobodne izbore. Iz dana u dan se u sve većoj meri normalizuju pojave kao što su nasilje i progon neistomišljenika. Kako onda možemo da očekujemo da dijalog zaista bude dijalog? Ako se ima u vidu da se u nedavno usvojenom mišljenju Vladine Radne grupe za saradnju sa OEBS/ODHIR u potpunosti ignorišu ključni problemi izbora, a da se predlažu neka nova rešenja za unapređenje izbornog procesa, izgleda da je dijalog završen i pre nego što je počeo.
 
Udaljava li se Vučić, po vašem mišljenju, od Evropske unije?
Dominantni diskurs u najkraćem kaže: želeli bismo da imamo viši životni standard, a za poštovanje zakona, odgovornost institucija i funkcionera, transparentnost procesa odlučivanja i upravljanja javnim finansijama – kome je to važno. To možda najbolje oslikava izjava ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina da “Srbiju prema EU privlači ekonomija, a od EU je odbija politika” i da moli “Evropljane da svoje političke stavove, pritiske na naše pravosuđe i licemerje zadrže za sebe”. Dok je deklarativno Srbija opredeljena za evropski put, u praksi je upravo suprotno. Umesto demokratskih, evropskih vrednosti svakodnevno svedočimo sve većem zarobljavanju institucija i koncentraciji moći u rukama jednog čoveka. Činjenice pokazuju da se udaljavamo od evropskih vrednosti. Na primer, analiza medijskog izveštavanja koju je Crta radila pokazuje da su EU, SAD, Rusija i Kina u domaćim medijima u 2020. uglavnom bile spominjane u neutralnom tonalitetu, ali da je primetno da su objave sa pozitivnim tonalitetom predominantno bile rezervisane za Rusiju i Kinu, a one s negativnim za EU i SAD.
 
Vidite li proevropsku alternativu aktuelnoj vlasti?
Nažalost, čini se da je proevropska orijentacija u Srbiji sve ugroženija. S jedne strane, građani su sve manje zainteresovani za evropski put Srbije. Istraživanje javnog mnjenja koje je Crta sprovela krajem prošle godine pokazuje da 46 odsto građana proces pristupanja EU uopšte ili vrlo malo interesuje, a tek trećina bi se obradovala da dođe do toga. Sa druge strane, iz programa i platformi političkih aktera evropsko pitanje kao da je iščezlo. U slučaju vladajuće većine evropski put je samo deklarativan. Stavove opozicije po ovom pitanju gotovo da i nemamo priliku da čujemo jer je ona medijski malo zastupljena. Ali svakako ne ohrabruje to što, na primer, među 30 tačaka programa ujedinjene opozicije iz 2018. za evropsko pitanje nije bilo mesta.
 
Kakvo je vaše mišljenje, treba li opozicija Vučiću da se suprotstavi u jednoj, dve, tri ili više kolona. Ko bi te kolone činio?
Nije na nama da dajemo savete kako bi opozicija trebalo da se organizuje. Iskreno se nadam da će oni doneti odluku za koju smatraju da je u interesu građana. Naravno da je važno popravljanje izbornih uslova, ali ipak mislim da kompletno delovanje opozicije ne bi smelo da se svede na to. Neophodno je građanima ponuditi smislene politike i planove za konkretna rešenja njihovih problema. Takođe, gledajući iskustva iz nekih drugih zemalja, koje kao i Srbija već dugo klize u autoritarizam, možda i opozicija ovde mora da razmišlja o načinu učešća na izborima za koje uslovi neće biti dovoljno fer.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. april 2021.

Živimo u zemlji neslobode, nepoverenja i nepravde

Šta nam pričaju, a šta nam se događa, kakve nam podatke iznose, a koji su istiniti, u kakvom društvu živimo, a kakvo bismo želeli da budemo

Intervju Dejan Šoškić, ekonomista

Gotovo svakodnevno s najviših mesta u državi građani su prosto bombardovani izjavama o Srbiji kao ekonomskom lideru u Evropi i drugim fantastičnim rezultatima. To je bio povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Predsednik Vučić je nedavno izjavio da bi šteta od zatvaranja privrede iznosila 190 miliona evra dnevno. Da li je to realno?
Nažalost, mi već godinama slušamo izjave naših zvaničnika koje su faktički netačne. Samo ako pogledamo koliki je BDP Srbije, a on je prema zvaničnim podacima NBS 2020. iznosio 46,9 miliona evra, i ako to podelimo sa 365 dana, vidimo da je dnevni BDP oko 129 miliona evra. Dakle, i ako bi sve stalo, tj. kada bi elektrane prestale da prave struju, kada bi krave prestale da daju mleko, dnevni gubitak bi bio maksimalno 129 miliona. Kada se uvode mere ograničavanja kretanja, posledice postoje u domenu trgovine (mada raste onlajn trgovina), ugostiteljstvu, organizaciji javnih događaja i još ponegde, ali to ni izbliza ne znači da je ukupna privreda stala, daleko od toga. Naravno, pitanje ostaje kako tu izjavu razumeti? Moguće je, naravno, da je u pitanju prosto greška. Ako, međutim, nije greška, onda je reč ili o nenamernom iznošenje neistina, tj. neznanju, ili o svesnom iznošenje neistina, tj. manipulaciji.

Da li je pomoć države privredi dobro odmerena, kako sa stanovišta potreba tako i sa stanovišta mogućnosti?
Neki elementi podrške bili su dobri, posebno u prvom paketu mera, kao što su pomoć preduzećima oko isplate plata, prolongiranje otplate kredita, državne garancije za kredite, neke poreske olakšice. Pojedine mere su mogle biti znatno bolje, kao što su linearna pomoć svim građanima i svim preduzećima, koju je trebalo dati samo onima koji su zbog pandemije ostali potpuno ili bez najvećeg dela svojih prihoda. Neke mere su, međutim, bile potpuno pogrešne, kao što je mogući otkup korporativnih obveznica od centralne banke, moguća pomoć države kroz dokapitalizaciju preduzeća i ukidanje bitnih postupaka u procesu izdavanja dužničkih hartija od vrednosti. Ove mere koštaju Srbiju mnogo i mislim da su se isti ili slični rezultati mogli postići i sa znatno manjim davanjima.

Zloupotrebljava li aktuelna vlast tu pomoć u političko-marketinške svrhe?
Neke od tih mera, kao što su linearna pomoć svim građanima ili svim penzionerima, nezavisno od toga da li je pandemija izazvala bilo kakve promene u njihovim prihodima, upućuju na populizam. Vrlo su skupe i narušavaju fiskalnu poziciju zemlje, na šta su ukazivali i stručnjaci iz Fiskalnog saveta. Drugim rečima, sve nas koštaju kao poreske obveznike, a verovatno daju političku popularnost samo onima koji su ih doneli.

Krije li vlast od građana da se zapravo radi o kreditima koje će oni sami morati da vrate?
Prosečan građanin verovatno vidi samo kratkoročnu dobit u vidu dodatnog prihoda i ne vodi previše računa da to znači rast duga zemlje i rast obaveza koje ćemo svi kao poreski obveznici plaćati u narednom periodu. Otuda takve mere, kao kratkoročne i zavodljive, posebno ako se donose u vreme političkih izbora, u bilo kojoj zemlji teško da mogu izbeći ocenu da su politički motivisane s ciljem popravljanja izbornih šansi partijama koje sačinjavaju vladu u tom trenutku.

Da li je Srbija zaista imala najmanji pad BDP-a u celoj Evropi, kao što tvrdi predsednik Vučić?
Čitava ta priča s najmanjim padom BDP-a u Srbiji faktički je netačna i suštinski pogrešna. Netačna je jer u Evropi ima i zemalja koje ne samo da su imale manji pad od Srbije, poput Belorusije, nego su, kao Irska i Turska, u 2020. ostvarile rast. Sa druge strane, priča je pogrešna jer rast u uslovima pandemije dominantno zavisi od strukture određene privrede. Zemlje koje proizvode manje sofisticirane proizvode, koje imaju manje učešće usluga, posebno turizma, u BDP-u ili koje imaju veliko učešće poljoprivrede, tj. siromašne zemlje, kao i one koje su manje integrisane u globalnu podelu rada, imaju i manje negativne efekte pandemije na BDP. Procene Svetske banke o tome koliko će koje zemlje biti pogođene pandemijom tokom 2020. išle su od minus jedan odsto BDP-a za nerazvijene zemlje Afrike do minus osam odsto BDP-a za razvijene zemlje Evrope. Otuda bilo kakva samohvala o našim privrednim rezultatima tokom 2020. realno je neutemeljena i više ulazi u domen političke propagande nego realnosti.

ZNAČAJNO POBOLJŠANJE NA EKONOMSKOM PLANU MOGUĆE JE SAMO AKO POLITIČKA STRUKTURA, ALI I DRUŠTVO U CELINI RAZUME ZNAČAJ VLADAVINE PRAVA, SNAGE INSTITUCIJA I SLOBODNE KONKURENCIJE

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku. Da li je to dinamična, potentna privreda koja može da obezbedi potreban rast u narednim godinama?
Ne, srpska privreda svakako ne ulazi u kategoriju dinamičnih privreda. Nasuprot tome, ona je jedna od najsporije rastućih privreda u poslednjih 10 godina u Evropi. U dve godine, 2018. i 2019, imali smo nešto više stope rasta, tj. iznad četiri odsto, ali je i to nedovoljno za bilo kakvo pristizanje centralne i istočne Evrope. Naše ukupne investicije su niske, niže od proseka u regionu i daleko ispod potrebnog nivoa od 25 odsto BDP-a da bismo mogli potencijalno da stvaramo više i održive stope privrednog rasta. Posebno je loše što su u strukturi investicija u našoj zemlji najmanje domaće privatne investicije koje, po pravilu, treba da predstavljaju okosnicu privrednog rasta. Nizak nivo investicija je prirodna posledica lošeg privrednog ambijenta. Podsetimo se, Srbija je 2016. u tzv. Moneyval izveštaju Saveta Evrope ocenjena kao zemlja koja se suočava sa značajnim izazovima i slabostima u domenu pranja novca i kao zemlja u kojoj organizovane kriminalne grupe, umešane u krijumčarenje narkotika i ljudi, predstavljaju značajan izazov za pranje novca i slično. Zbog ovih i niza drugih stvari početkom 2018. smo stavljeni na crnu listu FATF, međunarodne organizacije za suzbijanje pranja novca i finansiranja terorizma. Istina, od juna 2019. više nismo na toj listi, ali smo i dalje ostali na režimu pojačanog nadzora. U takvim uslovima naravno da nije moguće govoriti o bilo kakvoj dinamičnoj privredi.

Hoće li ove godine biti dostignut planirani rast BDP-a od šest odsto i, ako neće, zašto?
Osnovno pitanje je odakle je moguć toliki rast? Da je pad ekonomske aktivnosti tokom 2020. bio veći i da sada imamo mnogo neiskorišćenih produktivnih kapaciteta na raspolaganju, onda bi i veći rast 2021. bio ostvariv. Dodatno, da je bila loša poljoprivredna godina 2020, s mogućom dobrom poljoprivrednom godinom 2021. mogli bismo možda imati nešto veći rast. Međutim, ni jedno ni drugo nije slučaj. Otud realan i održiv viši privredni rast u Srbiji moguć je ako smo prethodno imali relativno visoke investicije. Ali investicije u Srbiji su u padu tokom 2020. U ozbiljnom su padu strane direktne investicije, a domaće privatne investicije su ionako stabilno niske već godinama i ne predstavljaju motornu snagu privrednog razvoja, što bi inače morale biti. Dobro je da javne, državne investicije nisu smanjivane i da se ne planira njihovo smanjivanje u narednom periodu jer bi onda i skromnije stope privrednog rasta od najavljivanih bile za nas nedostižne. Ako su investicije niske i ako smo prošle godine imali manji pad BDP-a i relativno dobru poljoprivrednu godinu – što čini relativno visoku osnovu za izračunavanje privrednog rasta naredne godine – očekivanja da će se u 2021. ostvariti rast BDP-a od šest odsto, po mom mišljenju, preterana su i nerealna. Većina međunarodnih institucija očekuje rast do pet odsto, a po mom mišljenju neće biti iznenađenje i ako rast bude nešto skromniji.

Rekli ste već da su domaće privatne investicije niske zbog lošeg privrednog ambijenta, možete li to malo da konkretizujete?
Po mom mišljenju, ima nekoliko međusobno povezanih razloga za to. Prvi i ključni razlog je u nesposobnosti domaćeg pravosudnog sistema da efikasno štiti svojinu i ugovor, tj. da u relativno kratkom roku efikasno, kompetentno i nepristrasno presuđuje i sprovodi svoje presude. Drugim rečima, u onome na šta nam stalno ukazuje i Evropska komisija: u odsustvu zadovoljavajućeg nivoa vladavine prava. Drugi razlog je u činjenici da korupcija narušava tržišnu privredu i slobodnu konkurenciju. To znači – namešteni poslovi sa državom, sem toga što su koruptivni i protivzakoniti, šalju i jasnu poruku privatnom sektoru: ne investirajte ako nemate ili ne želite veze sa državom, tj. s političkim partijama, jer samostalno, na bazi sopstvene sposobnosti i konkurentnosti direktno nećete dobijati poslove sa državom. Treći razlog je u činjenici opšteg pokoravanja institucija politici, tj. u slabim institucijama u kojima političke partije najčešće imenuju lojalne, nekompetentne rukovodioce s “cash and carry” diplomama. Takve institucije po pravilu ne rade svoj posao profesionalno, nezavisno i efikasno i kreiraju ambijent koji odbija poštene preduzetnike. Konačno, i sam privatni sektor ima svoja dva dela. Jedan deo “privatne” privrede nastaje i razvija se na poslovima sa državom. Videli smo poslednjih decenija kako neka preduzeća naglo rastu i naglo nestaju sa dolaskom i odlaskom sa vlasti pojedinih političkih partija. Takva preduzeća po svoj prilici nemaju ni nameru ni sposobnosti da se dugoročno i pošteno bave svojim poslom već zapravo služe za dobijanje državnih poslova i izvlačenja novca za političke stranke i interesne grupe. U normalnim uslovima taj novac bi upravo predstavljao osnov za buduće investicije tog privatnog sektora. U koruptivnim uslovima, bez vladavine prava, taj novac se izvlači iz privrednih tokova. Naposletku, taj drugi deo privatne privrede, u kojem rade pravi i kompetentni preduzetnici i njihovi zaposleni, u poslovima sa državom nalazi svoje mesto uglavnom tek kao podizvođač, gde su posao prinuđeni da rade po niskim cenama, sa izuzetno niskom akumulacijom, tj. profitabilnošću iz koje niti ima prostora da se investira, niti ima dobrih poslovnih rezultata da se od banke uzmu krediti, niti ima motiva da se investira u posao koji je zbog korupcije doveden na ivicu rentabilnosti. Ukratko, verujem da niske domaće privatne investicije ukazuju da u uslovima visoke korupcije, bez vladavine prava i uz narušavanje konkurencije i slobodnog tržišta, nije moguće ubrzanje privrednog rasta.

CENA POLITIKE FIKSNOG KURSA JE RESTRIKTIVNIJA MONETARNA POLITIKA KOJA DOPRINOSI NIŽIM STOPAMA PRIVREDNOG RASTA, ALI I SMANJIVANJU KONKURENTNOSTI DOMAĆE PRIVREDE I OTEŽAVANJU IZVOZA

Nešto brži rast poslednjih godina posledica je vrlo visokog rasta građevinarstva, dok istovremeno industrija stagnira. Kako to komentarišete?
Dobro je da postoji rast u oblasti građevinarstva, ali nije dobro da se misli kako se na građevinarstvu može bazirati ukupan privredni razvoj. Građevinarstvo i rast u toj oblasti treba da bude srazmeran rastu u drugim oblastima. Ako govorimo o izgradnji infrastrukture, ona je važna i može biti jedan od faktora budućeg rasta ostatka privrede. Međutim, ako govorimo o stanogradnji, ona bi trebalo da bude pre posledica, a ne uzrok privrednog rasta u drugim, konkurentnim privrednim granama. Nesrazmerno visoko učešće stanogradnje u strukturi BDP-a može biti i izvor finansijske nestabilnosti, kao što se već desilo u Americi i Španiji, i ne može biti osnova dugoročnog privrednog rasta. Ono što je ključno za infrastrukturne projekte koje izvodi država jeste da se odvijaju uz visok nivo transparentnosti finansiranja, slobodnu konkurenciju izvođača, efikasnu kontrolu kvaliteta obavljenih radova i javno poređenje cene izgradnje kilometra infrastrukture sa cenama slične infrastrukture u svetu. Ničega od toga kod nas, međutim, nema. Sa druge strane, industrija je, po pravilu, više u domenu razmenjivog dela BDP-a i kao takva u većoj meri je izložena globalnoj konkurenciji. Uporno odsustvo viših stopa privrednog rasta u industriji može se tumačiti i kao pokazatelj odsustva rasta konkurentnosti domaće privrede. To ne treba da čudi ako zemlja ima fiksni kurs, a podiže plate bez adekvatnog rasta produktivnosti. A to je upravo ono što gledamo poslednjih godina u našoj zemlji.

Kad ste već pomenuli kurs, šta mislite o ulozi Narodne banke, da li ona svojom politikom podstiče ili guši izvozno orijentisana preduzeća?
Fiksni kurs koji nezvanično sprovodi NBS poslednjih godina ima svoju cenu, posebno u uslovima nedovoljno konkurentne privrede, kakva je naša. Cena takve politike je restriktivnija monetarna politika radi fiksiranja kursa, koja doprinosi nižim stopama privrednog rasta, ali i smanjivanju konkurentnosti domaće privrede i otežavanju izvoza. Ovo posebno dolazi do izražaja ako nemate dovoljan rast produktivnosti, a plate u zemlji rastu. Ako takvo stanje opstaje, stvaraju se preduslovi za rast deficita tekućeg dela platnog bilansa. Prema podacima NBS, taj deficit je porastao sa oko tri odsto BDP-a 2016. na oko sedam odsto 2019. To nije dobar trend i predstavlja osnovu za dalji rast duga naše zemlje. Fiksni kurs se može sprovoditi, ali ga je potrebno usvojiti kao zvanični monetarni režim i uskladiti ga sa ostalim ekonomskim politikama u zemlji. To kod nas, nažalost, nije slučaj.

Kakvo je stanje u bankarstvu, pokazuju li banke dovoljno spremnosti da prate privredu, jesu li kamatne stope adekvatne i da li su banke nezavisne od političke vlasti ili su prinuđene da ulaze u određene dilove sa državom?
Banke treba razumeti i podržati da rade svoj posao na način koji dugoročno podiže privredni rast, zaposlenost i blagostanje u zemlji. Bankarskom regulativom i drugim državnim merama treba obezbediti “fino podešavanje” tokova novca da prolaskom kroz bankarski sektor više odlazi u razmenjivi i konkurentni deo naše privrede i da jača finansijsku stabilnost bez narušavanja profitabilnosti banaka. Banke treba slobodno da rade svoj posao bez pritisaka države, ali uz puno razumevanje svoje važne uloge u privrednom sistemu.

OČEKIVANJA DA ĆE SE U 2021. OSTVARITI RAST BDP-A OD ŠEST ODSTO, PO MOM MIŠLJENJU, PRETERANA SU I NEREALNA

Politika nije vaša uža specijalnost, da tako kažem, ali su ekonomija i politika tesno povezane. Može li se očekivati neko značajnije poboljšanje na ekonomskom planu pre nego što dođe do promena na političkom?
Značajno poboljšanje na ekonomskom planu moguće je samo ako politička struktura, ali i društvo u celini razume značaj vladavine prava, snage institucija i slobodne konkurencije. Tek tada, uz mnogo veće ulaganje i mnogo veće rezultate u oblasti obrazovanja, nauke i zdravstvene zaštite, uključujući i ekologiju, tj. uz mnogo veće ulaganje u ljude, moguće je i pametnim ekonomskim politikama kreirati privredni sistem koji se ubrzano razvija i kreira blagostanje.

Da li bi zbog svega o čemu smo govorili na javnoj sceni trebalo da budu prisutnije ekonomske teme?
Mislim da se u našem društvu izgubila slobodna i kompetentna diskusija o mnogim društvenim pitanjima, pa i o ekonomskim temama. Ta slobodna diskusija o društvenim pitanjima, javne rasprave u vezi sa zakonima, inicijative građana za rešavanje konkretnih problema, sve to zahteva platformu slobodnih medija i slobodnog informisanja. To su ne samo bitne pretpostavke slobode građana svake zemlje već i osnov donošenja kvalitetnih odluka u vezi s problemima i izazovima koje ima svako društvo. Naša zemlja je, čini se, postala društvo neslobode, nepoverenja i nepravde u kojem kao da neistine imaju veća prava od istine. Takvo društvo mora da se menja ako želi da zadrži istorijsku šansu opstanka i razvoja.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 25. mart 2021.

Treći paket pomoći morao je da bude mnogo racionalniji

Država se zadužuje, tj. zadužuje sve građane Srbije da bi dala novac onima kojima nije potreban

Intervju Danko Brčerević, Fiskalni savet

Treći paket pomoći privredi i građanima koji je nedavno usvojila Vlada Srbije bio je samo povod za razgovor sa Dankom Brčerevićem, glavnim ekonomistom Fiskalnog saveta. U fokusu su bili generalno stanje i perspektive srpske privrede.

Kako ocenjujete novi paket Vlade za pomoć privredi? Da li je dobro odmeren?
Opravdano je da se donesu nove antikrizne mere jer epidemija i dalje traje i ekonomski ugrožava deo privrede i stanovništva. Međutim, najavljeni paket trebalo je da bude mnogo racionalniji. Nije u redu da se sredstva daju i preduzećima koja tokom krize nemaju probleme u poslovanju ili građanima s visokim prihodima. To ne bi bilo u redu ni da u budžetu postoji višak novca, a naročito je problematično sad kad se finansira zaduživanjem zemlje.

Vlada stalno govori o pomoći od dve i po milijarde evra mada je ona tek nešto veća od dve milijarde. Možete li da napraviti kratku strukturu te pomoći?
Najpre, trebalo bi reći da je budžetski trošak paketa upola manji, tj. oko milijardu evra. Polovinu paketa čine državne garancije koje nisu neposredni trošak države, bar ne u 2021. Pojednostavljeno rečeno, privreda će se zadužiti milijardu evra kod banaka, a država bankama daje garanciju da će im u narednim godinama pokriti deo troškova ukoliko preduzeća ne budu u mogućnosti da vraćaju kredite. Preostalih milijardu evra, koje jesu budžetski trošak u 2021, idu na više različitih mera. Isplata 60 evra svim punoletnim građanima u dve rate i penzionerima još dodatnih 50 evra koštaće 450 miliona. Zatim, država će tri meseca uplaćivati privatnim preduzećima polovinu minimalca za sve zaposlene, što će biti trošak od oko 500 miliona evra. Uslov za korišćenje ove pomoći je da preduzeće ne sme da otpusti više od 10 odsto zaposlenih. Dalje, dodatno će se podržati preduzeća iz sektora turizma i ugostiteljstva, koja će dobiti još jedan minimalac za svakog zaposlenog, gradski hoteli će dobiti 350 evra po krevetu i još 150 evra po sobi, a autobuski prevoznici će dobiti 3.600 evra po autobusu (6 meseci po 600 evra). Ove poslednje, nazovimo ih sektorske mere, koštaće ukupno oko 60 miliona evra

NAPOKON BI TREBALO REFORMISATI JAVNA PREDUZEĆA KOJA BI MOGLA DA BUDU VAŽAN POKRETAČ PRIVREDNOG RASTA, UMESTO DA, KAO DOSAD, BUDU KOČNICA

Kako će se ta pomoć finansirati? Ide li nešto iz budžeta ili je sve iz kredita?
Finansiraće se zaduživanjem. Budžet Srbije za 2021. već je u solidnom minusu i bez ovih mera. Da podsetim, predviđen je previsok rast plata u javnom sektoru – nakon 10 odsto 2020, dobijaju gotovo pet odsto 2021. Zatim, tu su nova sredstva za Er Srbiju, velika ulaganja u opremanje bezbednosnog sektora i drugo. Najavljeni antikrizni paket dodatno će povećati ovaj minus, i to se može finansirati samo dodatnim zaduživanjem zemlje – u iznosu od oko 1,5 milijardi evra, koliko je inicijalno bilo planirano budžetom. Pošto je sad kasno da se promeni odluka o povećanju zarada u javnom sektoru, važna preporuka Fiskalnog saveta je da se u 2021. odustane od projekata koji nisu prioritetni kako bi dodatno zaduživanje, koje je neizbežno, bilo što manje.


Najviše kritika bilo je na neselektivnost prethodnih paketa, ali se vlast opet na to oglušila. Zašto?
To je pitanje za Vladu. Kod isplata stanovništvu tačno je da ne može potpuno precizno da se prepozna koji građani su stvarno ugroženi i da se samo njima daje pomoć – između ostalog i zato što još uvek nisu napravljene socijalne karte iako se to godinama najavljuje. Međutim, mi smo još u oktobru prošle godine ponudili model koji je izvodljiv, a prema kojem su sa manje sredstava mogli da se postignu isti socijalni efekti. Slična priča je i sa preduzećima, gde se novac deli i apotekama, firmama za dostavu hrane i drugim preduzećima koja tokom krize posluju bolje nego pre krize. Ovako nije moralo da se radi jer je na osnovu poslovanja u 2020. bilo lako prepoznati ko je zaista ugrožen, a ko nije i onda novac usmeriti samo tamo gde treba. Vlada možda o tome ne razmišlja na isti način jer su trenutne globalne okolnosti takve da je zaduživanje države veoma lako. Najvažnije centralne banke u svetu snažno su povećale ponudu novca kao reakciju na krizu, pa su finansijska tržišta preplavljena novcem, a kamatne stope su niske. U Fiskalnom savetu jesmo svesni i toga, ali naš stav je da novac nikad ne bi smeo olako da se troši i javni dug povećava više nego što je neophodno. Koliko god da su uslovi za zaduživanje trenutno povoljni, ovaj novi dug kad-tad će doći na naplatu svim građanima Srbije.

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku? Da li je ona živa, inovativna, potentna ili zakržljala, zakrečenih “krvnih sudova”?
Ima i jednog i drugog. Na primer, često se govori o uspesima Srbije u digitalizaciji. Kompjuterske usluge u Srbiji od 2010. rastu u proseku više od 12 odsto godišnje, a izvoz ove delatnosti povećan je u prethodnoj deceniji čak deset puta. Međutim, ova delatnost čini svega oko 2,5 odsto privrede Srbije i oko pet odsto ukupnog izvoza. Mnogo veći deo srpske privrede nije ni izbliza toliko uspešan, zapravo raste primetno ispod svog potencijala. Zbog nedovoljnog privrednog rasta u prethodnoj deceniji znatno su nam u životnom standardu odmakle i zemlje s kojima smo nekada bili ekonomski slični, poput Rumunije i Bugarske. Zbog toga je objektivna ocena privrednog razvoja Srbije ipak više loša nego dobra.

Relativno visoki rast BDP-a prethodnih godina dugujemo izuzetnom visokom rastu građevinarstva. Kako biste to ocenili, da li se građevinarstvo tako forsira i grade čak i nepotrebni objekti da bi se izgurala viša stopa rasta?
Zapravo, rast privrede nije bio visok. Prosečan rast BDP-a pre krize, od 2017. do 2019. bio je svega 3,6 odsto. Kad su druge zemlje Centralne i Istočne Evrope bile na istom nivou razvoja kao Srbija rasle su u proseku pet odsto godišnje. Tih pet odsto je objektivan reper za rast BDP-a Srbije, a mi smo već duže vreme i u najboljim godinama ispod toga. Kad je građevinarstvo u pitanju, ocena Fiskalnog saveta je da je načelno dobro što je država snažno povećala ulaganja u infrastrukturu. Stanje osnovne infrastrukture u Srbiji veoma je loše, a najveći deo sredstava i dalje se usmerava na velike putne i železničke koridore, koji su nesporni prioriteti. Ali pitanje je vrlo relevantno kad se gleda unapred, tj. šta će se desiti kad se završe nesporni prioriteti. Srbija ima ogromne potrebe za ulaganjima u komunalnu infrastrukturu, smanjenje ekološkog zagađenja, zdravstvo i obrazovanje, a najavljuju se neka ulaganja koja ne deluju prioritetno, poput izgradnje sportskih stadiona. Zato je važno da se unapredi i učini potpuno transparentnim sistem selekcije investicionih projekata.

BUDŽET NIJE TREBALO DA SE PROJEKTUJE SA STOPOM RASTA OD ŠEST ODSTO NITI DA SE PLATE U JAVNOM SEKTORU TOLIKO POVEĆAVAJU

U isto vreme rast industrije bio je mnogo niži.
Naša industrija se ne razvija potrebnim tempom, što je ozbiljan ekonomski problem. Prosečan rast industrijske proizvodnje u Srbiji pre zdravstvene krize bio je oko 2,5 odsto godišnje, što je niže od ostvarenog rasta ukupne privrede. Uspešne tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope svoj uspeh duguju pre svega razvoju industrijske proizvodnje, a u okviru nje prerađivačke industrije. Ako Srbija želi da ima održive stope rasta BDP-a od pet odsto, onda bi industrijska proizvodnja trebalo da raste još brže od toga, bar 5,5 do šest odsto.

U Srbiji su visoke strane investicije, ali su domaće privatne investicije niske, zašto?
Zato što nije dobar ambijent za investiranje, a iza toga prvenstveno stoji izražena korupcija i nedovoljna vladavina prava. Na strane investitore ovaj problem ne utiče toliko jer oni ne zavise mnogo od domaćeg tržišta već svoje proizvode uglavnom izvoze. Takođe, njima su na raspolaganju državne agencije koje im pomažu u komunikaciji sa domaćom administracijom. I onda dolazimo do neobične situacije da Srbija prednjači u regionu po privlačenju SDI, a ima najmanje investicije domaćeg privatnog sektora. Mi smo radili statističku analizu, koja je na uzorku uporedivih evropskih zemalja potvrdila da su investicije i privredni rast zaista veće tamo gde je viši nivo vladavine prava i manja korupcija.

Za ovu godinu planirana je stopa rasta BDP-a od šest odsto, hoće li biti ostvarena?
Lično mi deluje da je to preterano optimistična prognoza. Međutim, niko trenutno ne može pouzdano da pretpostavi kojom brzinom će se u 2021. oporavljati ni domaća ni svetska ekonomija. Zato sad nema mnogo svrhe raspravljati o tome koliki će biti privredni rast u 2021. Ono što je u vremenu povećane neizvesnosti važno, jeste da se javne finansije vode naročito oprezno. Zbog toga budžet nije trebalo da se projektuje sa stopom rasta od šest odsto niti da se plate u javnom sektoru toliko povećavaju. Ako stopa rasta bude niža od predviđenih šest procenata – a to lako može da se desi – onda će javni prihodi biti manji od planiranih, fiskalni deficit će biti još veći, kao i javni dug.

U SRBIJI SU DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE NISKE ZATO ŠTO NIJE DOBAR AMBIJENT, VELIKA JE KORUPCIJA, A SLABA VLADAVINA PRAVA

Čemu možemo da se nadamo kad je reč o privrednom razvoju Srbije u narednim godinama?
Kad se situacija u narednim godinama stabilizuje verovatno ćemo se vratiti tamo gde smo bili i pre krize, a to su prosečne stope privrednog rasta od 3,5-4 odsto. Neke godine bi mogle biti malo bolje, neke malo lošije, ali u dugom roku Srbija će teško imati veći privredni rast bez sprovođenja ozbiljnijih reformi koje se godinama izbegavaju.

Na čemu bi rast trebalo da se zasniva, pa da stvarno dostignemo te odavno priželjkivane, a i obećavane stope od pet, šest odsto?
Potencijal koji se ne koristi dovoljno jesu pomenute investicije i rast domaćeg privatnog sektora. Da bi se taj potencijal iskoristio, neophodno je unapređenje institucija, povećanje vladavine prava, smanjenje korupcije. To bi motivisalo ljude s konkurentnim poslovnim idejama i kvalitetima da posluju i ulažu, ali i uopšte, da vide svoju budućnost u Srbiji. Zatim, napokon bi trebalo reformisati javna preduzeća koja bi mogla da budu važan pokretač privrednog rasta, umesto da, kao dosad, budu kočnica. U okviru ovih preduzeća najvažniji je EPS. Učinak našeg obrazovnog sistema trebalo bi da se poboljša jer je ispod proseka uporedivih zemalja, što koči rast produktivnosti radne snage i otežava transfer znanja i primenu novih tehnologija. Na kraju, država bi trebalo da poveća investicije u zaštitu životne sredine, prosvetu i zdravstvo. Poslednje studije MMF-a ukazuju na izuzetno veliki uticaj ovih investicija na privredni rast. One u kratkom roku angažuju domaću operativu i materijale, ali su još važnije u dugom roku, pošto su to ulaganja u ljudske resurse. Zdravo i obrazovano stanovništvo glavni je resurs potreban za brz privredni rast zemlje u dužem roku i u njega treba investirati.

Da li bi povećana emigracija stanovništva mogla da ugrozi privredni rast Srbije?
Svakako. Ovo je još jedan veliki problem kojem se ne pristupa na odgovarajući i strateški način. Mi smo ga detaljnije analizirali i videli da emigracije iz Srbije, ali i iz drugih zemalja regiona sve više rastu. Iza tog trenda je povećana tražnja za kvalifikovanom radnom snagom zemalja razvijene Evrope, pre svega Nemačke. Dakle, ovo nisu privremeni trendovi već nešto što će trajati i u narednim godinama. Možda sad ovi trendovi ne izgledaju toliko zabrinjavajuće jer utiču na smanjenje stope nezaposlenosti u Srbiji, a manjak kvalifikovane radne snage odražava se i na nešto brži rast zarada. Takođe, i doznake iz inostranstva su u 2018. i 2019. bile rekordno visoke. Međutim, zemlja ovako ostaje bez svojih najvrednijih resursa, kvalifikovanih ljudi u punoj radnoj snazi, što će u dužem roku umanjiti privredni rast. To će biti i fiskalni problem jer će rasti troškovi sve starijeg stanovništva za penzije i zdravstvo, a neće biti dovoljno radno aktivnih ljudi da uplaćuju poreze i doprinose u budžet.

Možda će ovaj problem biti rešen kad prosečna plata dostigne 900 evra 2025?
Neće, sve i kad bi to bila kredibilna prognoza. U Hrvatskoj je trenutno prosečna plata 900 evra, a to je u isto vreme jedna od evropskih zemalja s najvećom emigracijom. Put kojim bi trebalo ići jeste uređenje države, smanjenje korupcije, poboljšanje javnih usluga poput zdravstva i prosvete. Naše empirijsko istraživanje, ali i nezavisna istraživanja drugih institucija, poput EBRD-a, pokazuju da je upravo to glavni kanal preko kojeg se može uticati na smanjenje emigracije. Neke pojedinačne mere koje državni zvaničnici pominju u javnosti, poput izgradnje jeftinih stanova za stručnjake ili finansijski i poreski podsticaji, mogli bi zaista da zadrže u zemlji neke pojedince koji razmišljaju o emigraciji. Međutim, to neće moći značajno da uspori moguće iseljavanje preko 200.000 stanovnika Srbije u narednih pet godina. Ovakve mere, ako su pažljivo i dobro dizajnirane, mogle bi biti samo dobar dodatak, ali nikako i zamena za potrebno jačanje institucija i sveobuhvatne reforme javnog sektora.

Mijat Lakićević, Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 18. februar 2021.

Vučić je pritisnut aferama

Zašto je politika Sizifov posao i kako je, uprkos tome, moguće pobediti Vučića

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za intervju sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma, jeste pitanje u jednoj TV emisiji – zašto niko nije stao u odbranu predsednika SANU Vladimira Kosića, pošto je grubo napadnut nakon jedne svoje izjave o Kosovu. Naime, GDF je odmah izdao saopštenje u kojem podržava akademika Kostića. Saopštenje je poslato svim medijima, ali je izgleda ostalo neprimećeno. Zato je i naš razgovor počeo odatle.

Pogađa li vas odnos medija prema GDF-u i kako to objašnjavate?
Nezainteresovanost medija za to naše saopštenje nije me iznenadila iako mi uvek teško padne saznanje da je u postojećoj medijskoj raspodeli moći u Srbiji bavljenje politikom Sizifov posao. Sa druge strane, društvo je do te mere anestezirano poslednjih sedamnaest godina i dodatno ušančeno u mitove i tabue, da i očigledne stvari bivaju prećutkivane. Što se tiče napada na predsednika SANU, čini mi se da je reakcija na njegove reči u Srbiji nekako, nažalost, očekivana. Koja je razlika između reagovanja jednog kikboksera i potpisnika peticije – oko sto intelektualaca – koji traže njegovu smenu? Možda samo u diskursu. Suština rečenog je identična. Nažalost, još uvek je premalo nas koji razumemo istinu koju je predsednik SANU rekao i hvala mu na tome.

Pošto je u pozadini povoda bilo Kosovo, da odmah pređemo na najteže pitanje – kakvo je vaše načelno mišljenje o rešavanju kosovskog čvora?
Pre svega mislim da je konačno rešavanje kosovskog pitanja najvažnija stvar za Srbiju. Svima je jasno da bez toga nema uslova da se do kraja dovede proces raspada bivše Jugoslavije. Tu mislim, između ostalog, i na reformu Dejtona, koja bi od Bosne i Hercegovine napravila funkcionalnu državu. Takođe je jasno da ništa nema od članstva u EU dok se ove stvari ne reše. Logično bi bilo da se nama žuri u EU. Put nam je poznat, ali potrebna je pre svega politička hrabrost i odlučnost.
Moramo da imamo na umu kako smo došli dovde. Srbija je devedesetih vodila četiri rata, osećajući se silno. Pre svega, naš nacionalizam u sadejstvu sa hrvatskim doveo je do krvavog raspada Jugoslavije i do preko 130.000 žrtava. Gotovo milion ljudi je etnički proterano. Srbija je nakon rata na Kosovu 1999. kapitulirala, a predsednik Vučić to danas naziva delimičnom kapitulacijom. Potpisan je Kumanovski sporazum i nakon toga izglasana Rezolucija 1244, koju Vučić danas tumači kao 10 odsto povoljnu za Srbiju i 90 odsto za Albance. Zatim je potpisan sporazum u Briselu 2013. u kojem se kaže da Srbija i Kosovo neće ometati jedno drugo u procesu EU integracija. Izostalo je objašnjenje javnosti da EU mogu da pristupe samo nezavisne države. Ovo su sve činjenice, tako da samo možemo da zamislimo kako je svet video našu politiku poslednjih 17 godina i zašto na nas gledaju kao na delinkvente koje povremeno pohvale za neke poteze kako ne bi pravili veće probleme, kao u vreme Miloševića. Podržavam svako rešenje do kojeg će doći u pregovorima s Prištinom posredstvom EU i SAD i ne bih smatrao bilo kog potpisnika takvog sporazuma izdajnikom već patriotom.

A šta mislite o stavu akademika Kostića da Kosovo ni de jure ni de facto nije naše?
U najvećem delu sam saglasan s tom konstatacijom. De facto je Kosovo nezavisno i to je nešto što više niko i ne negira. Kako drugačije da definišemo mogućnost uvođenja carina Srbiji od kosovske vlade, granične procedure prilikom ulaska i izlaska iz Kosova, izlazak na izbore po kosovskim zakonima i sveukupno sprovođenje vlasti. Da bismo rekli da je i de jure nezavisno, neophodno je dovesti do kraja pregovarački proces s Prištinom. Kontekst pregovora trasiran je kroz Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, Ahtisarijev plan koji je integrisan u kosovski ustav i briselski sporazum. Ne vidim da je moguće drugačije doći do de jure rešenja i tada će biti potpuno tačno ono što je akademik Kostić rekao.

Vladika Grigorije je poslednjih sedmica izložen oštrim napadima Srpske napredne stranke. Jesu li oni posledica njegove izjave da je Kosovo naše ili najave da će okupiti 300 mladih ljudi spremnih da se bore za promenu sistema u Srbiji?
Da je Kosovo razlog, to bi bio dobar signal. To bi značilo da bar neko od njih ima svest o realnosti pred kojom je Srbija. Ipak se tu radi o strahu da se kojim slučajem ne okrnji apsolutna vlast SNS vladikinim direktnim ili indirektnim angažovanjem u politici preko tajanstvenih 300 “apostola” spremnih za promenu sistema. Bilo bi dobro da nam vladika kaže koji sistem bi on uveo. Sistem je izraz politike koja se vodi. Iz onoga što je dosad izneo nema ni govora o promeni politike već se, naprotiv, vidi kontinuitet istog sistema.

PODRŽAVAM SVAKO REŠENJE DO KOJEG ĆE DOĆI U PREGOVORIMA S PRIŠTINOM POSREDSTVOM EU/SAD INSTITUCIJA; NE BIH SMATRAO BILO KOG POTPISNIKA TAKVOG SPORAZUMA IZDAJNIKOM VEĆ PATRIOTOM

Šta mislite da li bi političko angažovanje jednog vladike, makar i Grigorijevih karakteristika, bilo dobro za Srbiju. I da li bi donelo promenu na čelu države?
Vlast se pribojava Grigorija pre svega jer se na sličan način obraća njihovom biračkom telu i jer postoji opasnost da mu poveruju da je baš on ili neki Krivokapić taj koji je pravoverniji od Vučića po nacionalnim pitanjima. Ne vidim političke argumente zbog kojih bih podržao Grigorijev angažman. Ne vidim političku razliku u stavovima kod njega i pokojnih Amfilohija i Irineja. O njihovim političkim stavovima ne mislim ništa dobro. Razlika je samo u načinu obraćanja narodu. Grigorije to čini zavodljivije, moram to da kažem. Svestan je svoje popularnosti i ne mislim da će njegovim angažovanjem u politici društvo dobiti bilo šta bolje od onoga što imamo danas. Nama je neophodna temeljna politička promena, kao i iskrena analiza stanja u kojem se nalazimo. Nakon toga moramo da postavimo magistralne političke pravce kretanja. To smo uradili jednom 2001. s vladom Zorana Đinđića.

Šta nam pojava vladike Grigorija na javnoj/političkoj sceni govori o stanju opozicije u Srbiji?
To nam govori o konfuziji, nemoći, nedostatku političara koji mogu da daju odgovor kako i gde vide Srbiju za pet, deset godina. Pre 20-30 godina bilo je nezamislivo da alternativu tražimo u vladikama i popovima. Tadašnja opozicija je 2000. u gotovo nemogućim uslovima uspela da dođe do birača i smeni daleko opasniji Miloševićev režim od ovog današnjeg. Tada su ubijani politički protivnici, zatvarane novinske redakcije po kratkom postupku, da ne govorim o vređanjima i ponižavanjima koja su dolazila od vlasti. Tadašnji opozicioni uspeh došao je pre svega jer je postojala jasno vidljiva evropska agenda koja je garantovala bolji život.

Započeli ste određene procese saradnje, šta ste dosad uradili, s kim ste se povezali?
Napravili smo dogovor o saradnji sa strankom Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd. Spojio nas je jasan politički cilj – Srbija na Zapadu, neophodnost rešavanja kosovskog problema i novi ljudi u politici. Srbija na Zapadu predstavlja nedvosmislen sistem vrednosti i više je od članstva u EU. Problem Kosova je apsolutno prepreka na putu ka Evropi, a samim tim mora biti prioritetno pitanje. Takođe, s novim ljudima neophodna je i nova politika. Postavljajući stvari na ovakav način dolazimo do alternativne politike čitavom političkom establišmentu. Dosad smo uspeli da napravimo dogovor sa pet, šest lokalnih organizacija u Srbiji. Nemam ni najmanju sumnju da ćemo biti organizaciono spremni za izbore ukoliko razgovori oko izbornih uslova posredstvom evroparlamentaraca budu uspešno završeni. Ohrabren sam nakon brojnih razgovora s ljudima po Srbiji koji žele da učestvuju u promenama sistema.

Predizborna kampanja je uveliko počela, ali je opozicija ozbiljno hendikepirana. S jedne strane, za nju su zatvoreni glavni mediji, posebno to važi za tzv. javni servis, tj. RTS, a sa druge, praktično je zabranjen rad na terenu, direktan dodir sa biračima. Kako mislite da prebrodite te teškoće?
Rad je veoma otežan i sve se svelo na malo štampanih profesionalnih medija i aplikacija putem kojih komuniciramo u širem sastavu. Takođe, za nas je još teža situacija zbog trenutne raspodele medijske moći. Vlast kontroliše sve televizije s nacionalnim frekvencijama i deo kablovskih operatera, a opoziciona grupacija oko bivšeg Saveza za Srbiju ostatak kablovskih operatera. Na taj način doveli su političku scenu na najprimitivniji nivo s kojeg ćemo se teško podići.

DANAS JE MNOGO VAŽNIJE KO ĆE POSLE VUČIĆA DOĆI NA VLAST NEGO HOĆE LI ON OSTATI JOŠ GODINU DANA

Iako deluje moćno, Aleksandar Vučić se sve više zapetljava u razne afere. Kako gledate na priču o prisluškivanju i državnom udaru?
Što se tiče državnog udara, to nije priča ni za “laku noć, deco”. Prisluškivanje je, međutim, zanimljiva tema. Pre svega, postoje zakonito i nezakonito prisluškivanje. Pravno je stvar jasna. Legalna prisluškivanja su pod kontrolom suda. Kada je, međutim, reč o nelegalnom prisluškivanju, postoje dokazi, objavljeni u štampi, da je u kabinetu ministra policije oformljen centar za prisluškivanje. Njime je rukovodila državna sekretarka koja je smenjena pod sumnjom da je pripadnik kavačkog klana. Siguran sam da ovakav centar ne može biti osnovan bez Vučićevog znanja, a time se vidi da ne veruje ni predsedniku suda Stepanoviću ni direktoru BIA Bati Gašiću. Nema dileme da vlast vrši pritisak na sve segmente društvenog života. Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi?

Čini se da Vučića ipak najviše žulja Jovanjica. Šta taj slučaj pokazuje?
Ovaj slučaj pokazuje suštinu definicije organizovanog kriminala: nema ozbiljnog kriminala bez učešća policije i državne vlasti. O tome smo se uverili u akciji Sablja 2003. Iz medija smo saznali da je Koluvija uhapšen zbog nasilničke vožnje i tom prilikom se predstavljao kao policajac. Nakon toga policija dolazi u Jovanjicu i desilo se neobjašnjivo. Koluvija biva pušten kući kao da je reč o grešci, i time mu se daje prostor da kontroliše štetu. Pritiskom javnosti sutradan je uhapšen, ali ostala je zagonetka ko je odlučio da pusti narko-dilera da ode kući. Pravnici kažu da o tome odlučuje Viši tužilac, a takođe tvrde da u poslednjih 20 godina niko nije pušten ni za kilogram marihuane, a kamoli za 1.700 kilograma. Takođe je simptomatično da su branioci u ovom predmetu bivši policajci, rođaci policajaca ili zastupnici Ministra unutrašnjih poslova i, gle čuda, Koluviju brani “čuveni advokat” Vladimir Đukanović, perjanica SNS, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva, član Državnog veća tužilaca. Sumnjam da iko ozbiljan može da veruje da je Đukanović format advokata koga bi neko angažovao da nije na vlasti!

Koji su, po vašem mišljenju, glavni efekti ili glavne odlike Vučićeve vladavine?
Najopasniji efekat je urušavanje institucija, koje bi morale da budu najveća brana bilo čijoj samovolji, a samim tim i najbitnija infrastruktura demokratski uređene države. Glavna odlika Vučićeve vladavine je zasigurno autoritarnost, u kojoj očigledno uživa i kojom se obilato razmeće, i neprekidni populizam, kojim se održava na vlasti. Još je Monteskije utvrdio da svaki čovek koji poseduje moć ima i sklonost da je zloupotrebi i da u tome ide onoliko daleko dok mu se ne postave granice. Nažalost, tih granica za Vučića ovde nema. Još jedna od Vučićevih odlika je politički kukavičluk jer nema hrabrosti da reši najbitniji problem – pitanje Kosova. Malo mu je očigledno 200 poslanika, velika podrška javnosti i svih institucija. Zamišljam gde bi Srbija danas bila da je Zoran Đinđić imao takvu podršku, da ne govorim o podršci predsednika SANU.

Hoće li na sledećim izborima glavna tema biti Kosovo?
Kosovo kao najveća politička prepreka ka EU mora da bude u fokusu kampanje, kao i regionalna politika. Moramo da podržimo reformu Dejtona kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna. Takođe treba podržati Pupovca i Miloševića u nastojanju da urede život Srba u Hrvatskoj i prihvatiti da je Crna Gora nezavisna država. To su bitne teme i od sledećih izbora zavisi nam kako ćemo urediti život. Jedino tako je moguće trasirati put ka EU. Time se prirodno smanjuju uslovi za bujanje kriminala, korupcije, pljačke narodne imovine i za prljave poslove vlasti. Na taj način se otvara i prostor za bitnu temu – ekonomiju.

POSTOJE DOKAZI, OBJAVLJENI U ŠTAMPI, DA JE U KABINETU MINISTRA POLICIJE OFORMLJEN CENTAR ZA PRISLUŠKIVANJE. SIGURAN SAM DA OVAKAV CENTAR NE MOŽE BITI OSNOVAN BEZ VUČIĆEVOG ZNANJA

Kad ste već pomenuli ekonomiju, nekako je ona u ovom razgovoru nepravedno skrajnuta, šta mislite o privrednom ambijentu u Srbiji?
Privredni ambijent je loš, i to je osnovni razlog što nema domaćih investicija. Domaći privrednici najbolje znaju kakve su nam institucije i zbog toga ne žele da rizikuju. Nema efikasnog pravosuđa, nisu svi pred zakonom jednaki, caruje politički monopol, partija na vlasti diktira uslove poslovanja, privatni sektor je potpuno zanemaren, mere se dominantno donose u korist javnog sektora i otud su u njemu plate 30-40 odsto veće nego u privatnom iako privatnici izdržavaju javni sektor. Država se okrenula špekulativnim kineskim kreditima, poslovi se sklapaju direktnim pogodbama bez tendera, kompletna infrastruktura se izgrađuje bez tendera, kao i privatizacija velikih preduzeća. Neophodno je doneti niz zakona i mera u cilju podrške privatnog sektora, posebno malih i srednjih preduzeća: smanjiti poreze na rad, pojednostaviti način vođenja dokumentacije, promeniti zakone kako bi se ubrzao rad organa uprave, pre svega Katastra, Republičkog geodetskog zavoda. Sklon sam da predložim donošenje zakona protiv maltretiranja privrednika i građana…

Kakav bi to bio zakon?
Zakon bi imao samo tri člana. Prvi, državni organ ne sme od stranke u postupku da traži dokumenta koja izdaje drugi državni organ, zatim – zakon stupa na snagu u roku od šest meseci i treći član bi propisivao kaznu za odgovorno lice od tri miliona dinara. Ali, da nastavim odgovor na prethodno pitanje, svi inspekcijski zapisnici moraju biti javno dostupni dokumenti. Takođe treba smanjiti parafiskalne namete i obimnu dokumentaciju. Ovo je samo deo mera koje bi morale biti donete, a o reformi javnog sektora poput zdravstva i prosvete – za koju je neophodna finansijska podrška EU – još nismo ni počeli da govorimo.

Opozicija je u ovom času prilično razjedinjena. Da li bi trebalo da se ujedini ili je i realnije, a i plodotvornije da ide u dve, pa možda i tri kolone?
Za mene je osnovno pitanje politički stav po najbitnijim problemima koja muče naše društvo. Samo na toj osnovi možemo se dogovarati o nastupu na izborima. Logično bi bilo da se formira jak, nedvosmisleno proevropski blok, pored konzervativnog. Na taj način bismo napravili rezultat i sigurno motivisali opozicione birače da izađu na izbore. SNS bi sigurno izgubio Beograd, a bila bi i velika borba oko predsedničkih izbora. Vučić je pritisnut aferama, neefikasnim rešavanjem problem, o EU se više i ne govori, tj. nijedno poglavlje nije otvoreno cele prošle godine. Danas je mnogo važnije ko će posle njega doći na vlast nego hoće li on ostati još godinu dana. Ne treba nasedati na mantru da je dovoljno da bude smenjen uz pomoć jedne liste na kojoj bi bila cela opozicija, nakon čega bi bila uvedena demokratija, a tek onda doneta odluka kojim putem će Srbija ići. Ne možemo stalno da tapkamo u mestu jer je Srbija pre 20 godina donela jasnu odluku gde želi da ide, a to je Evropska unija. Glosa 1
Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi

Video:

Razgovarao: Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 21. januar 2021.

Vučić je suma svih srpskih problema

Nikada nijedan razgovor u mojoj četrdesetogodišnjoj novinarskoj karijeri nije izazvao toliko kontroverzi, da ne kažem odijuma, a da se još nije ni pojavio

Intervju Svetislav Basara, književnik i publicista

Kada je ovaj intervju dogovaran, sredinom decembra 2020, Svetislav Basara, književnik i publicista, bio je kolumnista lista Danas. Kada je početkom (n)ove godine pravljen, naš sagovornik je postao kolumnista Kurira. Ovaj “transfer decenije” dobro je prodrmao javnu scenu Srbije. Nisu retki oni koji su taj čin smatrali nekom vrstom izdaje. Zato je i ovaj razgovor morao početi odatle.

U svojoj poslednjoj kolumni u Danasu prelazak u Kurir objasnili ste prevelikim uticajem Dragana Đilasa na Danas. Mislite li da je manji uticaj Vučića na Kurir?
Ne, verovatno je mnogo veći. Ali meni, kako ćemo videti, nije smetao Đilasov uticaj na Danas, pa mi neće smetati ni Vučićev na Kurir. Malo ću odložiti ostatak odgovora. Nema u Srbiji medija koji nije pod jednim od ta dva uticaja, što je još jedna od mnoštva naopakosti koje pustoše Srbiju. U boljem delu sveta javnost i mediji utiču na politiku, a političari zaziru od javnosti i novinara. U Srbiji su novinari pretvoreni u stranačke telale, a novine u fanzine i propagandne flajere. Stvar isto stoji s televizijama. U Srbiji ne postoji – niti je ikada postojala – javnost iako za njeno postojanje ne treba ni dinara. Javnost – to je skup prećutnih, za sve važećih, nepisanih kriterijuma šta prolazi, šta ne. Ovde sve prolazi. Prelazim na finale odgovora. Iz Danasa nisam otišao u Kurir ni zbog Đilasa ni zbog redakcije nego zbog dva miliona “slobodara” koji povazdan kukaju nad medijskim mrakom, a od kojih samo žalosni četvorocifreni broj njih izdvoji 50 popišanih dinara i na trafici kupi štampani primerak.
Da je Danas imao tiraž od 150.000 primeraka – a Srbija neće izaći iz ovog senkrupa dok Danas ili neke slične novine ne budu imale toliko – on bi poslovao samoodrživo. Nije Vučić kriv za sve. Da skratim. Ta masovna inercija, ta fingirana histerija, ta samosažaljiva, ali agresivna defanzivnost, ta malodušnost i taj kukavičluk koji je istovremeno i temelj Vučićeve svemoći i izgovor za opozicioni nerad – počeli su da prodiru i u Danas, i zato sam i prešao u Kurir.

Očekujete li da ćete ubuduće imati veći uticaj, pogotovo na deo javnosti koji dosad nije imao priliku da se upozna sa idejama i stavovima koje zastupate?
Da, to je stvar uticaja. Taj uticaj i inače nije mali. Prema poslednjem Pageviewu, Famozno je prošle godine imao 2.440.094. A i namera mi je da moje političke i poetičke stavove predstavim široj publici, koja je od getoizirane bolje, pristojnije i bla, bla, bla Srbije endorasistički okvalifikovana kao gomila primitivaca i glupaka.

Hoće li se nešto promeniti u vašem pristupu kolumni – tematski ili na neki drugi način, očekujete li neke probleme ako više kritikujete Vučića?
Ne, unutar kulturološkog, poetičkog i političkog koordinatnog sistema Famoznog neće biti nikakvih promena, a strah od problema uzrok je mnogo opasnijih problema. Vučića ću kritikovati koliko i dosad, dakle sporadično, od prilike do prilike jer ja Vučića ne sagledavam kao glavni problem Srbije nego kao sumu svih srpskih problema, decenijama guranih pod tepih. Sigurno je, međutim, da bih Vučića kritikovao više da to nije postalo neka vrsta društvene legitimacije, građanske radne obaveze koja po automatizmu podrazumeva sluganski i nekritički odnos prema ličnostima iz takozvane opozicije, od kojih su neke opskurnije i subverzivnije od Vučića. Mislim, uzgred, da će Vučić još zadugo ostati na vlasti – i da će vladati ovako kako vlada – sve dok se ne pojavi respektabilna demokratsko-liberalna politička snaga koja će uvideti u kom grmu leži zec, a pre ili kasnije će se pojaviti.
Ko bi uostalom drugi i tehnički mogao vladati? Svidelo se to nekom ili ne – ni meni se ne sviđa – SNS je u ovom trenutku jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Na stranu žalosni učinci te organizovanosti.

A kakve su bile reakcije vaših prijatelja?
Moji najbliži prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja držim u potpunosti su me podržali u transferu iz Danasa u Kurir. U koji bih prešao sve i da me niko nije podržao.

Kako vam izgleda priča o državnom udaru, koju je prvo lansirao predsednik Vučić, a onda je preuzeli tabloidi?
Ko to uzima ozbiljno? Koji je to po redu državni udar? I može li, uopšte, biti državnog udara u “državi” u kojoj nema države u pravom smislu reči, koja je često sama po sebi državni udar.
Radi li to Vučić smišljeno ili spontano, ne znam, ali beskrajna priča o državnim udarima, kao i drugim čudima i pokorama, vrlo je efikasno bućkalo na koje se hvataju i Vučićevi idolopoklonici i kontraidolopoklonici

Hoćete da kažete da Vučić “diktira tempo” koji opozicija samo manje-više neuspešno prati?
Upravo to hoću da kažem, to već godinama govorim i to je glavni uzrok opozicione omraze na moju ličnost. Mi smo i inače kultura mimetizma, a to se pogotovo odnosi na politiku, kako Vučićevu tako i opozicionu. Podražavanje je zamena za nedostatak ideja. Osim odavno anahronih, devetnaestovekovnih, ni Vučić nema nikakvih ideja, ali ima snažnu organizaciju koja tu bezidejnost, a bogme i besmislenost sprovodi u delo, a pritom su ključevi od magacina sa brašnom i zejtinom u njegovim rukama. Opozicija ima snažnu želju da se vrati na vlast – stalno se zaboravlja da je to bivša, uzgred loša, vlast – ali želja nije isto što i ideja, a naročito to nije ako nema nikakve organizacije. Posledica toga je da opozicija uvek “odigra” onako kako Vučić želi. U suštini – šmirantski glumi opoziciju. Ponekad to bude toliko očigledno da dođem u napast da pomislim da to rade u dogovoru. Uopšte ne isključujem tu mogućnost.

SRBIJA NEĆE IZAĆI IZ OVOG SENKRUPA DOK DANAS ILI NEKE SLIČNE NOVINE NE BUDU IMALE TIRAŽ OD 150.000 PRIMERAKA

I šta je vaš predlog?
Godinama sam davao besplatne savete opoziciji – ignorišite ta cirkuziranja, trgnite se iz letargije i hipnotisanosti Vučićem, zabavite se svojim poslom, organizujte se politički, ojačajte stranke, izađite na izbore ili – ako vam je tako lakše i brže – svrgnite Vučića nasilnim putem. Naravno, uzalud.
Sada mi je vrlo drago što me tzv. opozicija nije poslušala – mada nije ni bilo opasnosti da me posluša – jer sam se u međuvremeni politički angažovao u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma, pa su mi i Vučić, i Đilas, i Jeremić, i Tadić podjednako politički protivnici iako ne i sinovi tame i neprijatelji. Ako sve bude kako je zamišljeno, mada okolnosti ne idu naruku, GDF će prerasti u liberalno-demokratsku stranku koja će pokušati da ponovo uradi ono što je uradio Đinđić – a uz pomoć Ćosića i VBA razvalio Tadić – da pokuša da građane Srbije prene iz začaranosti i da Srbiju iz plemenske sluđenosti i zatucanosti prevede u političku zajednicu slobodnih građana, a ne botova koji hipnotisani televizijama sede ispod podguzne trpeze i strpljivo čekaju mrvice koje padaju iz visokih čmarova. U ovom trenutku to izgleda kao nemoguća misija, ali uopšte nije. Iz ove fermentisane truleži mora nići novi kvalitet. Šansa će se ponovo ukazati. Sve što je potrebno da projekat ovoga puta uspe jeste da onaj ko u (relativno doglednoj) budućnosti bude ono što je bio Đinđić, bez oklevanja, metkom u potiljak, ubije onoga ko bude budući Koštunica – a i takav će se pojaviti – a ne da čeka da bude ubijen.

Da niste malo preterali? I da li je uopšte moguće tako izaći na “zelenu granu”?
Uopšte nisam preterao. Samo je tako moguće prekinuti lanac mimetičkog nasilja koji se proteže od Karađorđa do danas. Pogledajte političku istoriju Srbije. Uvek imamo jednu snažnu, dalekovidu ličnost s kojom u paru ide – u Karađorđevom slučaju to je Miloš – rezervni igrač starog poretka, spavač, potuljeni “čuvar tradicije”, koji (najčešće ubistvom) sprečava Dalekovidog u naumu da proces oslobađanja dovede do kraja. Pričao sam jednom – negde u drugoj polovini devedesetih, mnogo pre postpetooktobarskog raspleta – nakratko o tome sa Đinđićem, koji je o tome (briljantno) pisao u svojoj knjizi “Subjektivnost i nasilje”. Ama, to je bio devetnaesti vek, rekao je Zoran. Prevideo je – ne samo on, svi smo prevideli – da se u Srbiji 19. vek produžio i u 21.

NAMERA MI JE DA MOJE POLITIČKE I POETIČKE STAVOVE PREDSTAVIM ŠIROJ PUBLICI, KOJA JE OD GETOIZIRANE BOLJE, PRISTOJNIJE I BLA, BLA, BLA SRBIJE ENDORASISTIČKI OKVALIFIKOVANA KAO GOMILA PRIMITIVACA I GLUPAKA

Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja 56 odsto građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu, a 30 odsto da ne ide. Šta vi mislite, kuda ide Srbija?
Pre svega, 95 odsto građana Srbije ne zna ni kud udara, a i u boljim sredinama samo mali procenat ume da misli. Evo šta ja mislim kud Srbija ide.
Ide, zapravo srlja pravo u involuciju, u regresiju, u potonuće, u okean kolektivnog nesvesnog, radi iluzije dinamike podeljen na približno dve polovine, od kojih je svaka za onu drugu oličenje zla, ali koje savršeno funkcionišu. Videlo se to nedavno kad je Dežulović opisao Beograd kao kasabu, na šta je saborno graknula cela Srbija, počev od Gorana Vesića preko Vučićevih i Đilasovih medija zaključno s perjanicama “bolje” i “pristojne” itd. Srbije. Kao što su svojevremeno, u brzini na zlo i hitrini na grabež, u približno istom sastavu izašli na novobeogradske nadvožnjake da buketima cveća zaspu tenkove u pohodu na teritoriju koja nikada nije bila Srbija.
Rekavši kasaba, Dežulović nije mislio na manjkavu kanalizaciju, nakaradne spomenike i Beograd na vodi – za koji ne znam po čemu je arhitektonski nakaradniji od ostatka Beograda – nego na seljački narcizam, samozaljubljenost u sopstveni čemer, na očekivanje da nam se ceo svet divi kao što se mi divimo nama, na zatucanost, na nezainteresovanost za bilo šta izvan našeg atara, na gluvoću i slepilo za sve patnje osim sopstvenih. Na tome, uzgred, počiva i Vučićeva vlast.

Kako smo došli dotle da imamo ovakvu vlast, ako imamo u vidu one sjajne pobede u septembru i oktobru 2000. godine?
Ova vlast je pravedna, a rekao bih i nedovoljno stroga kazna za masovno saučesništvo u javnoj zaveri za streljanje Zorana Đinđića, a malo ko u Srbiji ne spada u tu grupu, uključujući i neke Zoranove bliske saradnike. Istorija retko daje šansu ljudskim društvima, a naše je takvo da svaku od tih šansi propusti, i to u velikom veselju. Uzmimo primer Seobe Srba koji su u 17. veku poslušali glas Proviđenja – ili, za ateiste, logiku istorije – i preselili se iz kosovskog karavilajeta u Srednju Evropu, gde su se ekonomski ojačali i kultivisali da bi, kad kucne čas, sunarodnicima iz Beogradskog pašaluka poslužili kao putevoditelji u budućnost. Tako je to zamislilo Proviđenje. Ali dogodilo se suprotno – seljačine iz Beogradskog pašaluka su mic po mic ponovo poseljačile vojvođanske Srbe. Čast izuzecima.
Taj proces je sada pri kraju. Upravo je u toku demontaža baroknih ikonostasa po vojvođanskim crkvama i njihova zamena pseudovizantijskim mazarijama.

Da li je taj put koji smo prešli u poslednjih dvadesetak godina posledica nekih dubljih naslaga u nacionu ili rezultat nedoraslosti, blago rečeno, društvene elite?
Rekoh da su ti famozni rascepi i “nesloge” veštački. Kao što su saborno skočili da sa Vesićem brane Beograd, tako su “bolji i pristojniji” Srbi(janci) – čim su videli da već 10. oktobra plata neće biti 3.000 evra, da Đinđić neće svima dati nacionalne frekvencije i direktorske položaje – Đinđiću listom okrenuli leđa i ostavili ga samog na vetrometini. Ostalo je (žalosna) istorija.

GRIGORIJE JE, ČINI MI SE, VIDEO DA JE AMFILOHIJEV PROJEKAT U CRNOJ GORI USPEO – IAKO JA TU NE VIDIM NIKAKAV USPEH – PA RAČUNA DA ĆE I ON USPETI U SRBIJI, I SAD TRAŽI KRIVOKAPIĆA. OPET DVOSTRUKA GREŠKA. U SRBIJI JE KRIVOKAPIĆ VEĆ NA VLASTI

Ali neka ostane zabeleženo i to da bi – da ne bi u svim mahalama i čaršijama opšteomraženog Bebe Popovića, koji je na silu naterao obezglavljene ministre da proglase vanredno stanje – puč bio izveden istog dana. Ili možda neko misli da su Šiptar, Duća, Zmija i Legija pucali u Đinđića da bi prva dvojica završili izrešetani u jarku (mrtva usta ne govore), a druga dvojica na višedecenijskoj robiji. Naglasiću takođe – a uopšte nije nevažno – da Vučić nije bio umešan u zaveru. Saberite, oduzmite, biće vam jasno ko jeste. Mogao bih i ja da kažem, ali mi se povraća kad izgovaram ta imena.

Čini li se i vama, da se malo našalimo, da u Srbiji trenutno besni rat između “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca”? To jest, pre nego što odgovorite na to pitanje, šta vi mislite o terminu “autošovinizam”? Kišjuhas je o tome nedavno napisao dva lepa traktata, ali nas zanima vaše, da izvinete, stanovište?
Kišjuhas je to kao sociolog lepo objasnio, pročitao sam oba njegova teksta. Ali u jungijanskom psihoanalitičkom svetlu, koje je meni bliže, ja umesto “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca” vidim dve grupe narcisoidnih tipova pod totalnom dominacijom Anime, obdarenih snažnim Idom i Egom, ali bez Superega, koji nisu prevazišli ni analnu fazu razvoja, proces individualizacije da ne pominjem. Samo retkima u Srbiji pođe za rukom da se otrgnu onom što se zove genius loci.

Da se sad vratimo prethodnom pitanju, da li je sukob koji smo pomenuli uopšte relevantan za srpsko društvo, odnosno za njegovu budućnost?
Gde vi vidite (i čujete) sukob? Pometnja nije dinamika, metež nije sukob. Mene ova isfolirana buka i bes podsećaju na scenu kojoj sam prisustvovao pre nekih trideset pet godina na Zlatiboru, na takozvanoj “Probi Guče”. Nabasah tada u šetnji na pustopoljinu na kojoj je sedam-osam trubačkih orkestara udaljenih pedesetak metara jedan od drugog u isti mah pred polupijanom publikom zurlalo svako svoju pesmu, dajući sve od sebe da nadzurla konkurenciju. Ali niko tu nikoga nije nadzurlao. Sve se spajalo u odvratnu kakofoniju u kojoj se nije razaznavalo šta ko zurla.

Ima li stvari u kojima se ova dva stvarno ili naizgled suprotstavljena pogleda ipak podudaraju – recimo, odnos prema Crnoj Gori?
Te dve, kako vi kažete, “strane”, mislim na mejnstrim, podudaraju se takoreći u svemu. Ako obratite pažnju – linija njihovog “sukoba” uopšte nema dodirnih tačaka s političkim konceptima nego s ličnostima. Za Đilasa, Jeremića (& varijabilni ostatak kompanije) nema ničeg spornog u tehnologiji Vučićeve vladavine – mada imaju izvesnih stilskih i leksičkih zamerki – za tu gospodu jedini je problem što oni nisu na Vučićevom mestu. Koliko sam video, a nisam nešto pomno zagledao, i vlast i opozicija su podjednako oduševljeni pobedom “srpske opcije”.

Kako vama izgledaju prvi postupci nove vlade? Izgleda da se početkom godine situacija tamo zakuvava.
Kako mi to izgleda? U odnosu na Vladu Crne Gore, koja izgleda kao vlada iz latinoameričke sapunice, čak i Vučićeva vlada izgleda kao vlada njenog veličanstva Elizabete II. Ti ljudi pojma nemaju kud udaraju niti šta hoće, osim što to hoće odmah i hoće da to bude “srpsko”. Gomila zbunjenih šarlatana/ki kojom potpredsedava turbošarlatan Abazović.

Sa ovim u vezi, kako gledate na projekat “srpskog sveta”, koji se u poslednje vreme sve više zagovara preko vlasti bliskih medija?
Kao još jedan sumanuti (i zaludni iako ne bezopasni) pokušaj srbifikacije, ako ne baš sveta – ipak je mnogo mačku goveđa glava – a ono bar regiona. Koštunica je bio otišao korak dalje, pa je srbifikovao i misao. Fundamentalizam kretenizma.


Vaš najnoviji roman “Kontraendorfin” svojevrstan je pokušaj demitologizacije srpskog književnog sveta i života, ali i života uopšte. Da li je ovakvo tumačenje ispravno?
O, ne. “Kontraendorfin” nije dekonstrukcija mitova – nije to posao umetnosti – “Kontraendorfin” je klinička slika posledica opustošenosti prouzrokovane pseudomitologijama. Mitovi su, inače, vrlo važni. Oni su sušta istina, ali u spoljašnji svet isijavaju samo onoliko istine koliko ovaj ili onaj naraštaj može da pojmi.
Ali mit se ne klepa u političkim radionicama nego se već gotov preuzima iz prošlosti. Nipošto se ne projektuje u prošlost, kao što je to bio slučaj sa srpskim mitovima, uključujući i kosovski. Razlika između pravog mita i pseudomita istovetna je razlici između simbola i saobraćajnog znaka, s napomenom da pseudomitski saobraćajni znaci uvek pokazuju pogrešan pravac. Da skratim, smisao ovdašnjih mitova, koji nikada nisu uobličeni u koherentnu celinu nego rade “na podrazumevanje”, nikada i nije bio razumevanje prošlosti nego opšta mobilizacija i generisanje zlopamćenja i osvetoljubivosti. Krvavo nam se to obilo o glavu. I još će nam se obijati.

SMISAO OVDAŠNJIH MITOVA NIKADA NIJE BIO RAZUMEVANJE PROŠLOSTI NEGO OPŠTA MOBILIZACIJA I GENERISANJE ZLOPAMĆENJA I OSVETOLJUBIVOSTI

Šta u ovom kontekstu mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve na javnoj sceni Srbije, ali i u regionu.
Ništa dobro. U stvari – vrlo loše. Svi ti mitovi potekli su i pušteni u opticaj upravo iz crkve, nakon što je – posle Vukove reforme i marginalizacije vojvođanskih arhijereja – i ona poseljačena.

Zbog neadekvatnog, blago rečeno, odnosa prema koroni, SPC je izgubila dva prva čoveka. Predstoje joj izbori. Mogu li oni doneti neke nove, sveže vetrove?
Još uvek ne vidim takve vetrove. Samo povetarce. I to je dovoljno. Ne treba potcenjivati efekat leptira. Uragan počinje kao povetarac.

Kad smo već kod izbora, uskoro će i oni mnogo važniji. Kako, s obzirom na tu okolnost, vidite vlast, a kako opoziciju? Može li se i kako ugroziti Vučić?
Uopšte ih ne gledam. Poslušao sam svoj savet i gledam svoja posla i posla Građanskog demokratskog foruma.

Mnogi su izjavu vladike Grigorija na Badnje veče protumačili kao odluku da se politički angažuje. Kako ste je vi razumeli i šta mislite da li bi to bila dobra ideja?
To je vrlo pogrešna ideja. Žao mi je što se i Grigorije, koga izuzetno cenim kao osobu, nahvatao na to bućkalo. Sama ideja da se kaluđeri pačaju u politiku dvostruko je pogrešna. Monaštvo – to je, ili bi bar trebalo da bude, napuštanje sveta, a u idealnoj perspektivi i apsolutna nebriga za sve spoljašnje. Samo tako se postiže svrha monaškog života – smirenje.
Sa druge strane, uprkos sve češćim izletima u metežni svet, kaluđeri su po prirodi stvari distancirani od sveta i nevični političkim marifetlucima. I tu se radi o mimetizmu. Grigorije je, čini mi se, video da je Amfilohijev projekat u Crnoj Gori uspeo – iako ja tu ne vidim nikakav uspeh – pa računa da će i on uspeti u Srbiji, i sad traži Krivokapića. Opet dvostruka greška. U Srbiji je Krivokapić već na vlasti. Onaj crnogorski je Krivokapić pod B.

Hoće li na tim izborima Kosovo biti glavna tema, tj. treba li na njoj graditi strategiju ili nametati druge probleme – korupcija, nepotizam, kriminal, gušenje prava i sloboda građana?
Kosovo je za srpske političare (svih boja) ono što je Jočiću bio Hilandar – magična reč, džoker za ućutkivanje. Siguran sam da se ni vlast ni opozicija – a političkih koncepata što se tiče, razlike među njima su minimalne, ako ih uopšte ima – neće lišiti sjajnog izgovora da na pitanja povezana s kriminalom, pravima, slobodama itd, itd. odgovore “sram te bilo, pitaš me to dok nam otimaju Kosovo”. Kosovo – ono pseudomitološko, ne stvarno – zapravo i služi kao skretnica pažnje sa bezbroj ostalih problema. Dok nije bilo u sastavu Srbije valjalo ga je “oslobađati”, kad je oslobođeno bačeno je u zapećak i prepušteno samo sebi. Sada, kada se osamostalilo, treba ga “zadržavati” pod fiktivnim suverenitetom države Srbije, koja – često se s tim šalim iako nije smešno – nije u stanju da uspostavi suverenitet ni nad stadionom Marakana, kilometar i po udaljenim od centra prestonice, splavove bolje da i ne pominjem.
Pol Virilo je davno napisao – država, to je kontrola nad teritorijom. Uspostavi li se kontrola nad teritorijom, lako se pod kontrolom drži i sve ostalo. Naše, međutim, političke elite, sve do jedne, misle da teritorije treba da čuvaju “istorijska prava”, “naše svetinje” i “srpski grobovi”. Dobro smo mi, u stvari, prošli.

Vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, a predsednik SANU Vladimir Kostić da nije. Šta vi kažete tim povodom?
To je posledica tragične pojmovne zbrke iz koje je i nastala ova finalna zbrka. Ako se pod “naše” podrazumeva “srpsko”, onda treba naglasiti da nijedno pravo ovoga sveta ne poznaje kolektivnu ili “nacionalnu” svojinu već samo privatnu i državnu. Hoću da kažem da ni dok je bilo pod suverenitetom Srbije – ako je ikada i bilo – Kosovo nije bilo “naše” nego mešavina privatnog i državnog vlasništva. Time je sve rečeno. Mada je, kako stvari stoje, uzalud rečeno.

ZORAN ĐINĐIĆ NIJE UMRO UZALUD. PRE BI SE MOGLO REĆI DA SMO MI UZALUDNO PREŽIVELI

Da li je bila uzaludna i žrtva Zorana Đinđića? To jest, ima li nade da na kraju ipak ne bude uzaludna? I da se ostvari njegov san – Srbija među evropskim narodima?
Nipošto. Pre bi se moglo reći da smo mi uzaludno preživeli. Đinđić jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud. Zoran je bio žrtva – na momente pomišljam i dobrovoljna – takozvanog “mimetičkog nasilja”, karakterističnog za primitivna društva. O tome je sjajno pisao Rene Žirar u knjizi “Posmatrah Sotonu kako poput munje pade”, a i drugde. Pokušaću da to ukratko predstavim. Zbog nagomilanih protivurečnosti ljudske zajedice u jednom trenutku dospevaju u ćorsokak. Onda se pojavljuje izaslanik Weltgeista, ličnost koja pokazuje (i počinje da krči) put iz ćorsokaka. Naivčina bi rekao da ga zajednica dočekuje raširenih ruku. Ali ne. Zajednica ne želi da napusti “stari put grešnika”, ujedinjuje se – svi do jednog – i ritualno ubija onoga ko joj pokazuje put ka slobodi. Posle ubistva privremeno nastupa olakšanje, ali ubrzo počinje raspadanje i truljenje starih formi, duga agonija koja prethodi slobodi, koja nastupa tek kad satrune svo zlo. Kao što sam već rekao, u toku je terminalna faza, fermentacija tih mentalnih leševa, koja nije nikakva garancija za iskorak iz čemera, ali koja može biti šansa. Đinđić je, u stvari, pobedio, iako ne na način na koji je bio naumio – tako da svi izađu iz bede.

Deo intervjua možete pogledati ovde:

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 14. januar 2021.

Država generator korupcije

Kada se sve skupi, izvorište (i čvorište) korupcije u Srbiji nalazi se u državi

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Nedavno je Transparentnost Srbija završila veliki Izveštaj o proceni integriteta poslovanja za Srbiju (na engleskom Bussiness Integrity Country Agenda – BICA). Analizom se procenjuje stanje unutar tri glavna aktera – javni sektor, privatni sektor i civilno društvo, kao i njihova međusobna interakcija. To je bio povod za ovaj razgovor s Nemanjom Nenadićem, direktorom Transparentnosti Srbija.

Prvo što pada u oči kad je reč o javnom sektoru u vašem istraživanju jeste diskrepanca između norme i stvarnosti. Drugim rečima, propisi su sasvim dobri, takoreći na evropskom nivou, ali je praksa daleko ispod tog nivoa.
Takav nalaz se često javlja u istraživanjima koje sprovodimo, tako da nas ni sada nije iznenadio. Prosečna ocena u istraživanju o uslovima za poslovanje sa integritetom je 85 za indikatore koji se tiču normativnog okvira, a 47 za njihovu primenu. Nema nijedne oblasti u kojoj su kroz primenu pravila u potpunosti iskorišćene mogućnosti koje pružaju propisi za stvaranje ambijenta za poslovanje sa integritetom. U nekim slučajevima to se može pripisati malim kapacitetima organa koji sprovode propise, što onda kontrole čini ne samo nedovoljnim već često i selektivnim, pa uzrokuje dodatne probleme.

U vašem istraživanju mediji su na kraju, ali nekako izgleda da baš dobro ilustruje ovo o čemu ste govorili. Dakle, država najviše finansira medije koji najviše lažu. Što znači da time direktno podstiče korupciju, zar ne?
Direktno finansiranje medija koji će pisati po volji vlasti i uskraćivanje takve podrške kvalitetnim projektima medija koji bi imali kritički osvrt, kao i manipulacije pri nabavkama usluga oglašavanja i sponzorstava od javnih preduzeća, samo su deo problema. Pošto je uticaj države na poslovanje u Srbiji veoma veliki, mediji koji žele svoj posao da rade profesionalno nailaze na prepreke i kada obezbeđuju druge izvore finansiranja, iz čisto privatnog sektora. Sa druge strane, ograničena je mogućnost da prežive na relativno malom i siromašnom tržištu samo od cene koju bi platili njihovi čitaoci. U takvoj situaciji donatorska podrška takođe ima veliki značaj, pa bi bilo dobro da se kroz tu podršku, pored istraživačkih novinarskih organizacija i udruženja koja obavljaju važan posao, u većoj meri obuhvati i izrada analitičkih i informativnih tekstova o korupciji i srodnim pitanjima i u klasičnim medijima.

S tim je, reklo bi se, povezan i loš tretman uzbunjivača, što je vaš sledeći nalaz. U čemu se to sve ogleda?
Tretman uzbunjivača se nesumnjivo poboljšao nakon što je donet Zakon iz 2014. jer su neki među njima ostvarili efikasniju pravnu zaštitu nego što je to ranije bio slučaj. Iako i u tom pogledu ima mnogih problema, glavni problem nije zaštita već to što uzbunjivačke prijave ostaju neispitane ili bez valjanog epiloga. Iako je Zakon, prema rečima predlagača, tj. Ministarstva pravde, donet da bi se povećao broj prijavljenih slučajeva korupcije, ne samo da taj cilj nije ostvaren već nije ni uspostavljen sistem za sveobuhvatno praćenje efekata primene – koliko ima prijava, na šta se one odnose, kako se po njima dalje postupa.

NEKOLIKO MESECI NAKON ŠTO JE PRIMENA ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA POČELA, ČAK JEDNA TREĆINA MINISTARSTAVA I ČETIRI OD PET POSMATRANIH JAVNIH PREDUZEĆA I DALJE NISU DONELI AKTE USKLAĐENE S NOVIM ZAKONOM. TO ZNAČI DA NIJEDNA NJIHOVA NABAVKA OD 1.7.2020, ČAK I NA ELEMENTARNOM, FORMALNOM NIVOU, NIJE PLANIRANA I SPROVEDENA U SKLADU S PRAVILIMA

Ovaj zakon takođe važi i za privatni sektor, ali su tu podaci o primeni još oskudniji. Obaveze se poštuju uglavnom samo na formalnom nivou, kroz donošenje obaveznih akata u firmama sa više od 10 zaposlenih. Jedna od stvari koje smo predložili je da same kompanije razmotre uvođenje nagrada za uzbunjivače koji svom informacijama pomognu da se reše problemi od značaja za njeno poslovanje, kad je već zakonodavac to propustio da učini.
Problem je što i same firme mogu doživeti odmazdu u obavljanju svoje delatnosti, tako što će im se na vrat navaliti razne inspekcije.

Da se vratimo na početnu ocenu; jedna od velikih prepreka je loša primena računovodstvenih standarda i pravila, što je, reklo bi se, conditio sine qua non, najelementarnija stvar za poslovanje s kredibilitetom.
U tom pogledu postoji, naravno, obaveza primene računovodstvenih propisa, mada su standardi za najveći deo pravnih lica niži od onih koje donose međunarodni računovodstveni standardi. Pored toga, možda je manje poznato da privredni subjekti sami određuju hoće li angažovati profesionalnog pružaoca usluge ili će odrediti nekog zaposlenog da radi taj posao. Regulativa u ovoj oblasti nije dovoljno dobra jer omogućava da se kao profesionalni pružalac usluge pojavi firma koja može imati i samo jednog sertifikovanog računovođu iako može imati mnogobrojne klijente. Generalno, istraživanje pokazuje da ne postoji sveobuhvatna kontrola poštovanja računovodstvenih propisa i jedino za šta se može reći da funkcioniše, jeste provera da li su firme uopšte podnele finansijske izveštaje, što je softverski rešeno u okviru Agencije za privredne registre.

Postoji li i u Srbiji ona poznata “tajna veza”: vlast ne dira privilegovane firme, zauzvrat dotične firme finansiraju partije na vlasti?
Analiza propisa i prakse koju smo ovog puta radili bila je ograničena mogućnošću da se dođe do validnih podataka. Širom sveta istraživači iz organizacija civilnog društva i mediji pokušavaju da utvrde tajne veze između firmi koje svojim prilozima omogućavaju strankama i kandidatima da vode skupe izborne kampanje i potonjih benefita koje te firme ostvaruju kroz dobijanje poslova od države, subvencije, zakone koji će ih staviti u povlašćeni tretman i tome slično. Tako nešto u Srbiji je nemoguće utvrditi, ne zato što smo “mimo sveta” kada je reč o kupovini uticaja na vođenje državne politike kroz finansiranje stranaka ili pojedinaca na vlasti već zato što o korporativnom finansiraju političkih aktera gotovo da uopšte nema podataka.

IAKO JE NOVI ZAKON O JAVNIM NABAVKAMA DONET NEDAVNO, UZ SLAVODOBITNO ZAKLINJANJE U POŠTOVANJE EU STANDARDA, NI PROPISI PO METODOLOGIJI OVOG ISTRAŽIVANJA NISU DOBILI NAJBOLJU OCENU

Kada se gledaju izveštaji o troškovima kampanje, i to ne samo poslednji već gotovo za sve izbore otkad je uvedena obaveza detaljnog izveštavanja, 2004, udeo ove vrste prihoda je zanemarljiv, a i tada su uglavnom prijavljivane donacije koje su u vlasništvu lidera stranaka. Sa druge strane, kontrola finansijskih izveštaja kampanje nikada nije bila dovoljno efikasna da bi dovela do zaključka da su postojali značajni neprijavljeni troškovi ili lažno prijavljeni troškovi, pa da se onda u sledećem koraku utvrdi njihov stvarni izvor. Tako nam ostaje samo obilje sumnji da deo novca koji je prijavljen kao donacija stranačkih pristalica u stvari potiče iz nekog drugog izvora ili da su ne samo javna preduzeća već i privatne firme, u stvari, plaćale stranački aktivizam ili podršku javnih ličnosti onima koji su u tom trenutku na vlasti, ali nema sudskih postupaka zbog toga.

Javne nabavke su po široko rasprostranjenom mišljenju u javnosti glavni kanal za korupciju. Šta je tu vaše istraživanje pokazalo?
Iako je novi zakon donet nedavno, uz slavodobitno zaklinjanje u poštovanje EU standarda, ni propisi po metodologiji ovog istraživanja nisu dobili najbolju ocenu. Arbitrarno odlučivanje isključeno je u fazi donošenja odluka o tome ko će dobiti posao. Međutim, ta arbitrarnost i dalje je veoma visoka kad naručioci određuju šta će uopšte nabavljati i u kojoj meri će pratiti izvršenje ugovora iako bi i ove oblasti trebalo da budu uređene njihovim internim aktima. Tu, međutim, nastaje prvi problem. Ovi interni akti nisu novina, postojali su i na osnovu Zakona iz 2012. U ranijem zakonu je postojala obaveza da se oni usklade s pravilima koja je utvrdila nekadašnja Uprava (sada Kancelarija) za javne nabavke, a postojao je i model akta koji su naručioci masovno koristili, mada je veliko pitanje koliko su ga primenjivali u praksi. Novi zakon je ukinuo ovu obavezu usklađivanja, a nije propisao ni rok za njihovo donošenje. Nekoliko meseci nakon što je primena Zakona počela, utvrdili smo da čak jedna trećina ministarstava i četiri od pet posmatranih javnih preduzeća i dalje nisu doneli akte usklađene s novim zakonom. To znači da nijedna njihova nabavka od 1. jula 2020, čak i na elementarnom, formalnom nivou nije planirana i sprovedena u skladu s pravilima.
Druga stvar koju Srbija čini, zbog čega je i iz EU dobila jasne poruke, jeste sprovođenje nabavki na osnovu međudržavnih sporazuma ili nekih ad hoc zakona i procedura za pojedine projekte.
Najzad, i tamo gde se nabavke sprovode, konkurencija je veoma mala, sa brojnim nabavkama za koje dolazi samo jedna ponuda.

I evo, možda, poslednjeg pitanja, s prethodnim u vezi, podstiče li država kod nas poslovanje sa integritetom ili ga obeshrabruje – u čemu se jedno ili drugo ogleda?
Sigurno je da ga ne podstiče. To se na prvi pogled može videti po činjenici da u Srbiji kompanije koje bi uvele i primenile antikorupcijske programe u svom poslovanju ne bi uživale nikakve prednosti u poslovanju sa državom. Na primer, to nije preduslov za dobijanje subvencija ili drugog vida državne pomoći.
Moglo bi se tvrditi da ako ne postoji “šargarepa”, makar postoji “štap”. Naime, firme koje ulaze u neke finansijske aranžmane sa državom moraju da dokažu da one i njihovi rukovodioci nisu kažnjavani za određena krivična dela, privredne prestupe i prekršaje – to je, recimo, slučaj u javnim nabavkama. Međutim, ako znamo, sa druge strane, da kažnjivost firmi za te prestupe u mnogo manjoj meri zavisi od toga da li su prestupi zaista načinjeni, a mnogo više od toga da li će neko uopšte biti predmet kontrole, a da je kontrolisanih subjekata mnogo manje nego onih koji imaju zakonske obaveze, lako se dolazi do zaključka da ni ova vrsta odvraćanja od koruptivnih i sličnih aktivnosti ne funkcioniše na adekvatan način.

I TAMO GDE SE NABAVKE SPROVODE, KONKURENCIJA JE VEOMA MALA, SA BROJNIM NABAVKAMA ZA KOJE DOLAZI SAMO JEDNA PONUDA

Ključni problem je ipak to što firme ne uživaju adekvatne stimulanse u vidu državne zaštite kad reše da ostvare svoja prava. Uzmimo opet za primer javne nabavke – ako neko preduzeće pravno ospori nabavku koja je očigledno nameštena već u fazi kada se definiše predmet nabavke, postavljaju uslovi i kriterijumi, u najboljem slučaju će sprečiti da posao dobije konkurent ili da javna sredstva budu uludo utrošena. Međutim, to ne znači da će nakon toga ta firma dobiti posao jer naručilac koji je “provaljen” može jednostavno odustati od nabavke. Neće dobiti ni nagradu za to što je sačuvala novac u budžetu niti neku naknadu štete, osim troškova samog postupka. Sa druge strane, vrlo je moguće da će sebi “navući bedu na vrat” i da će potom umanjiti šanse da dobije neki drugi posao sa vlastima. Povoljnija varijanta po samu takvu firmu, ali ne i po javni interes, jeste da dobije utešnu nagradu, na primer, da radi kao nečiji podizvođač, ako “ne talasa”.

Konačno, ako bi trebalo da se da neki zaključak, rezime, kako bi on izgledao.
Ima mnogo toga što smo utvrdili ovim istraživanjem, dali smo 40 preporuka za državne organe, privatni sektor, medije i civilno društvo. Nećemo se na tome zaustaviti – planiramo da u saradnji sa asocijacijama privrednika pokrenemo ova važna pitanja i da pokušamo da se stanje popravi, kako u zakonima, tako i u njihovoj primeni. Možda najpre baš u vezi s javnim nabavkama, kroz pritisak na naručioce da pozivaju sve koji ispunjavaju uslove da daju ponude, i ukazivanje na slučajeve gde je konkurencija bila neopravdano ograničena.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 24. decembar 2020.

Lek je najbolji lek

U vreme kada se gotovo isključivo govori o vakcini, profesor Savić skreće pažnju na ništa manje važnu temu – pronalaženje leka za koronu

Intervju dr Dragutin Savić

Sagovornik Novog magazina je dr Dragutin Savić, profesor molekularne genetike u penziji. Savić je posle specijalizacije na univerzitetu Džon Hopkins u Americi i usavršavanja u Parizu, Stokholmu i Kelnu osnovao predmet Molekularna genetika na Biološkom fakultetu, koji je predavao od 1973. do 1992. Jedan je od osnivača Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Od 1992. do penzije 2009. predavao je na Medicinskom i Farmaceutskom fakultetu Univerziteta Oklahoma. U vreme kad se gotovo isključivo govori o vakcini, profesor Savić skreće pažnju na ništa manje važnu temu – pronalaženje leka za koronu.

Nedavno se pojavila i vest da istraživači sa univerziteta Emori testiraju mali molekul MK-4482/EIDD, koji navodno zaustavlja covid-19 na jedan dan. Šta to znači u borbi protiv pandemije?
To je značajan podatak, ali je naslov suviše entuzijastičan. MK-4482/EIDD blokira razvoj bolesti, ali ne kod čoveka već kod eksperimentalne životinje, afričkog tvora. Naravno, na leku se ubrzano radi.

Šta bi lek trebalo da donese u odnosu na vakcinu, budući da je njena najveća mana izgleda to što se ne zna koliko će dugo štititi?
Kao što znamo, vakcinacija je stimulisanje sinteze specifičnih antitela koja prepoznaju protein na površini virusa koji omogućava prodor virusa u ćeliju-domaćina. Dakle, vezivanje antitela za taj protein, “spike”, tj. “šiljak”, kao što se vidi na priloženim slikama – blokira njegovu funkciju. Sve vakcine protiv SARS-CoV-2 virusa, koje su inače konstruisane na razne načine, imaju isti cilj – indukovanje sinteze antitela koja prepoznaju šiljak. Vakcinisana osoba stiče otpornost na infekciju tim virusom.
Problem je, međutim, u tome što virusi generalno, a pojedini naročito, prilično mutiraju, menjaju se. Zbog toga antitela ne mogu više da “blokiraju” virus, odnosno vakcina prestaje da deluje. Kada će se to desiti, ne znamo, tako da će samo praksa pokazati koliko će ove vakcine trajati.

DOK VAKCINA DELUJE SAMO NA JEDAN SASTOJAK VIRUSA (PROTEIN), ZBOG ČEGA IM NJEGOVA MUTACIJA ZNATNO SKRAĆUJE VEK, LEK KOJI ČINE KOKTELI MALIH MOLEKULA DELUJE NA SVE SASTOJKE, TE IMA MNOGO ŠIRI SPEKTAR DEJSTVA

Drugim rečima, efikasnosti vakcine zavisi od mutabilnosti virusa, koja je veoma različita kod raznih virusa. Na primer, virus HIV-a ima tako visok stepen mutacija – uzgred, najviši kod RNK virusa – da je pravljenje vakcine praktično nemoguće. HIV je ukroćen drugim pristupom, tretiranjem obolelih koktelom malih molekula. Jednostavnije rečeno – lekovima.

Šta se dešavalo kod HIV-a, objasnite nam malo detaljnije?
Kao što sam rekao, zbog izvanredno veliko brzine promene HIV virusa, vakcinacija nije bila moguća. Zbog toga je morao biti primenjen drugačiji pristup.
Za razliku od antitela, gde se bitka protiv virusa odvija van ćelije, mali molekuli deluju kad je virus već ušao u ćeliju, dakle, kad je osoba zaražena. Ti molekuli su 300-400 puta manji od antitela, lako prodiru u ćeliju i deaktiviraju proteine važne za razvoj virusa. Ključno je da dok vakcina deluje na jedan protein, koktelom malih molekula može se postići mnogo širi spektar dejstva. Takvih, inhibirajućih molekula već ima 24 i oni se mešaju u razne trostruke koktele. Da ne ulazim ovde preduboko u stručnu terminologiju vaši čitaoci treba da znaju da je na ovaj način HIV potpuno ukroćen. On, doduše, ostaje pritajen u organizmu i spreman je da se aktivira čim se prestane sa ovom “koktel terapijom”, ali od akutne, smrtonosne bolesti AIDS je postala hronična bolest koja se leči i oboleli vode praktično normalan život. Jedino što, nažalost, još nije pronađen način potpunog izlečenja, odnosno tretman kojim bi se HIV potpuno uklonio iz organizma mada je kod dva pacijenta detektovano potpuno odsustvo virusa.

Mutira li i SARS-CoV-2 isto tako?
Tu, ako mogu tako da kažem, imamo sreće. Za razliku od ostalih RNK virusa, kao što su influenca, ebola, SARS, MERS, a pogotovo HIV virusi, SARS-CoV-2 je veoma stabilan za jedan RNK virus. Mutacija ima, ali u daleko manjoj meri nego kod drugih RNK virusa. Zbog male mutabilnosti struktura onog “šiljka”, (tzv. antigenske determinante) duže vremena će ostati ista, te će i napravljene vakcine za ovaj protein biti duže aktivne. Koliko dugo, to niko ne zna – virus ipak mutira – ali će pravljenje novih vakcina, zbog uhodane tehnologije, biti brže.

Da pokušamo da rezimiramo – prednost leka bila bi u širem dejstvu?
Rekao bih da tretman malim molekulima kod virusa za koje mogu da se prave vakcine ima komplementarnu funkciju. Primenjuju se pre nego što se naprave vakcine, što je spor proces, ili su spremni za tretman ako vakcina prestane da deluje. Tako da, bez obzira na uspeh koji se očekuje od vakcina protiv SARS-Cov-2, paralelna istraživanja terapije malim molekulima veoma su intenzivna. Na primer, kompanija Novartis kompjuterskom simulacijom testira stotine hiljada molekula za borbu protiv virusa.
Za preparat remdesivir, kojim je nedavno lečen predsednik Amerike Donald Tramp – uzgred, konstruisan zapravo za tretiranje Ebole, gde se nije pokazao efikasnim, pa je odbačen – pokazalo se da nije nikakvo spasonosno sredstvo. Pouzdano je, naime, samo to da on ubrzava oporavak obolelih od covida-19 sa 15 na deset dana.

A ovaj nedavno najavljeni lek kojim smo počeli razgovor?
Molnupiravir, tj. MK-4482/EIDD, razvijen je ranije za tretiranje gripa, tj. influence. Međutim, prema poslednjim nalazima, on je pokazao spektakularne rezultate na eksperimentalnim životinjama, afričkim tvorovima, kao što rekoh. Istraživači sa Emori univerziteta se nadaju da će iste rezultate dobiti i na ljudima. U toku je druga faza testiranja. U svakom slučaju, molnupiravir ima veliku prednost jer se uzima kao pilula, dok se remdesivir daje intravenozno i veoma je skup.

Dakle, mislite da je vakcina takođe potrebna, ali da se mora raditi i na pronalaženju leka?
Bez obzira na verovatnu uspešnost vakcina, značajan je paralelni pristup terapijom malim molekulima. Bolje je pucati iz obe ruke. SARS-CoV-2 ipak stalno mutira.

Može li se u perspektivi očekivati eliminacija svih patogenih mikroorganizama?
Nažalost, ne. Molekularna genetika još uvek nije našla neki novi pristup koji bi okončao večiti menuet između tretiranja mikroorganizama sve novijim preparatima i njihovog mutiranja, odnosno sticanja otpornosti na te tretmane. To je igranka bez prestanka. Zbog zloupotrebe antibiotika vrlo brzo gubimo bitku s patogenim bakterijama. Enterobakterije su postale rezistentne na gotovo sve antibiotike. Neisseria gonorhoeae, uzročnik gonoreje, postala je otporna na penicilin, pa se tretira za ljudski organizam nimalo naivnim antibioticima. Najzad, bacil tuberkuloze je postao rezistentan na antibiotike koji su dosad bili najefikasniji. Spisak je mnogo duži.

Šta su virusi

Virusi su organizmi sastavljeni od genetičkog materijala (DNK ili RNK) koji je upakovan u kapsid, koji se, kako kod kojih virusa, sastoji od proteina, glikoproteina i lipida. Kapsid virusa je taj koji prepoznaje mesto na površini ćelije (receptor) i omogućava injektiranje virusnog genoma u ćeliju. Van ćelija na kojima parazitira virus je mrtav, neživ, kao na primer molekul kuhinjske soli. Tek po ulasku u živu ćeliju – ne u sapun, kako je nedavno izjavio jedan profesor Medicinskog fakulteta – njegov genom, DNK ili RNK, koji kodira sve neophodne molekule za sazrevanje novih virusa, potpuno preuzima metabolizam domaćina, što na kraju dovodi do smrti ćelije-domaćina. Drugim rečima, virus je apsolutni parazit koji u živu ćeliju unosi samo projekt njegove proliferacije, umnožavanja, zapisan u genetičkom kodu njegovog hromozoma. Sve ostalo uzima od domaćina.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2020.

Energetika, kočnica ili zamajac razvoja

Elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj

Intervju: Aleksandar Kovačević, energetski ekspert

Aleksandar Kovačević je jedan od dva autora analize energetskih politika zemalja Balkana, koju je Međunarodna Agencija za Energiju objavila 2008, i vodeći autor knjige “Zaglavljeni u prošlost: energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je objavio Program za razvoj Ujedinjenih nacija 2004. Obe knjige su izvršile znatan uticaj u oblasti formiranja energetskih politika i razvoju Ugovora o Energetskoj zajednici, kojem je Srbija pristupila još 2005.

Može li se danas za Srbiju reći da je energetski sigurna, bezbedna zemlja, ako takvo pitanje uopšte ima smisla?
Energetska bezbednost ima vise različitih aspekata. Može se posmatrati u kratkom, srednjem i dugom roku. Može se posmatrati u kontekstu različitih vidova energije. Isto tako, može se sagledati u kontekstu različitih scenarija privrednog razvoja. U makroekonomiji ovi se aspekti smatraju eksternim uticajima na ekonomiju jedne zemlje i retko se uzimaju u obzir u makroekonomskim modelima razvoja.

Šta to konkretno znači?
Svi su izgledi da je Srbija u kratkom roku i na zatečenom nivou ekonomske aktivnosti valjano snabdevena energijom. Time, međutim, niko nije zadovoljan. Stanovništvo bi želelo da troškovi energije budu manji, a prilike za zapošljavanje, plate i penzije znatno veće. Postoji i potreba da se poboljša komfor stanovanja i zdravstvene okolnosti u kojima stanovništvo živi. Ovo je, pored ostalog, povezano s pandemijom koronavirusa, gde postoji potreba da se znatno poboljša ventilacija u stambenim, javnim i komercijalnim objektima, što neminovno uvećava osetljivost energetskog sistema u odnosu na spoljne temperature. Videli smo, na primer, da je jedna značajna mera u zdravstvenim ustanovama tokom leta bilo otvaranje prozora i intenzivno provetravanje. Tokom zime ova strategija će imati i ozbiljnu energetsku dimenziju.
Dalje, u Srbiji se grade auto-putevi. Postoji pretpostavka da će se intenzitet korišćenja tih puteva uvećati s ciljem da se otvore ekonomske prilike za razne delove Srbije i tranzit robe i ljudi. Ovo implicira povećanje potrošnje energije u transportu. Zasad je korišćenje transportne infrastrukture sasvim nedovoljno. Sadašnjim obimom saobraćaja ne pokrivaju se ni direktni troškovi finansiranja i održavanja te infrastrukture. Za veći obim saobraćaja potrebno je i više energije.

Kakve su posledice na duži rok?
U dužim rokovima zatečeni sistem snabdevanja energijom nije održiv. Na primer, korišćenje ogrevnog drveta sada ograničava delovanje drvne industrije daleko ispod nivoa zaposlenosti i izvoza te industrije iz perioda osamdesetih godina prošlog veka. Imajući u vidu da je drvna industrija jedna od ključnih konkurentskih prednosti Srbije u Mediteranskom basenu, uočava se da ni ova situacija nije održiva.
Proces formiranja nacionalnog proizvoda ima neobično visoku materijalnu intenzivnost i veliku emisiju ugljen-dioksida po jedinici proizvoda. Drugim rečima, potrebno je pokrenuti veliku količinu materijala – zemlje, uglja, šljunka, peska, drveta… i emitovati veliki obim ugljen-dioksida da bi se ostvario nacionalni proizvod kojim niko nije zadovoljan. U konkurentskom okruženju Evropskog i Svetskog tržišta to nije održivo na iole duži rok.
Sadašnje stanje u energetici Srbije suočava se s fizičkim, političkim, pravnim i komercijalnim ograničenjima koja ga čine potpuno neodrživim već u srednjem roku od tri do pet godina. Ovo već sada vrši uticaj na investitore koji bi mogli biti zainteresovani za dugoročne investicije u različitim oblastima industrije i poljoprivrede. U tom periodu može doći i do problema sa sigurnošću snabdevanja, uz razne posledice koje iz toga mogu proizići.

CELOKUPNA ELEKTRIČNA ENERGIJA PROIZVEDENA IZ UGLJA NISKOG KVALITETA U SRBIJI, RADI ČEGA SE ISKOPA I PREMESTI PREKO 35 MILIONA TONA UGLJA I PREKO 100 MILIONA TONA JALOVINE GODIŠNJE, MOŽE SE PROIZVESTI IZ OKO 13 MILIONA TONA DRVENASTE BIOMASE

Mogu li se izdvojiti neke neuralgične tačke srpske energetike danas?
Formiranje nacionalnog proizvoda upotrebom energije nije dovoljno efikasno. Poznat je ovaj aspekt nedovoljne energetske efikasnosti. Srbija je preuzela da primeni odgovarajuće propise Evropske unije koji imaju za cilj uvećanje energetske efikasnosti korišćenja energije.
Problem u Srbiji je niska energetska efikasnost konverzije iz primarne u finalnu energiju. Srbija proizvodi premalo korisne toplote iz ogrevnog drveta, nedovoljno kvalitetne energije iz prirodnog gasa, nedovoljno korisne energije iz spaljivanja uglja, premalo ekonomskih vrednosti iz spaljivanja tečnih goriva i premalo komercijalne dobiti iz korišćenja hidroenergije.
Na primer, jedna tona dizel-goriva upotrebljena u rečno-morskom saobraćaju može da ostvari osamnaest puta veći transportni efekat u odnosu na drumski saobraćaj. Ako bi roba u transportu bila velike vrednosti, to bi moglo imati i srazmerno veći komercijalni rezultat.

Kako, dakle, energetika utiče na opšti ekonomski razvoj zemlje?
Ovi elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj.
Otklanjanje ovih okolnosti zahteva komercijalne investicije u velikom obimu. Sa druge strane, postoji ceo set okolnosti koje ograničavaju investicije uopšte, a u energetici posebno.
Dakle, znatno poboljšanje upotrebe postojeće imovine nameće se kao hitni prvi korak da se situacija poboljša i stvore preduslovi za nove investicije.

Da li je energetska strategija Srbije dobro postavljena? Je li dnevna politika uopšte u skladu s tom strategijom?
Srbija ima zvaničnu Strategiju energetike do 2025, s projekcijama do 2030. Ova strategija je usvojena 2014, pre nego što je Srbija potpisala i ratifikovala Pariski Sporazum pri Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Sada je u toku izrada novog Prostornog plana Srbije sa važnošću do 2035. i izrada nove Klimatske i energetske strategije u kontekstu Ugovora o Energetskoj zajednici koji Srbija ima s nekoliko drugih zemalja i Evropskom unijom.
Dakle, promene energetske strategije su neizbežne i može se reći da su već u toku. Problem je koordinacija između različitih dokumenata, vremena važenja i konkretnih rešenja na terenu. Tu bi novi Prostorni plan Srbije mogao biti od velike koristi kao ključni koordinativni mehanizam koji sve druge elemente smešta u realni prostor. Dobro bi došla jedna industrijska energetska strategija za period do 2035. sa vizijom do 2050, koja bi se onda mogla razraditi u komercijalnim strategijama najznačajnijih energetskih preduzeća: EPS-a, Srbijašuma, Voda Vojvodine, Beogradskih elektrana, Srbijavoda, toplana u Nišu, Novom Sadu, Boru i nekim drugim gradovima, te fonda imovine Republike Srbije.

Da li je EPS danas zamajac ili prepreka razvoju proizvodnje energije u Srbiji?
EPS je po različitim kriterijumima najveće preduzeće u Srbiji. Tokom poslovne istorije to preduzeće je bilo u stanju da ostvari rezultate po kojima se isticalo u Evropskim razmerama. Na primer, rekonstrukcija energetske infrastrukture i funkcionisanje elektroenergetskog sistema posle rata iz 1999. svrstavaju ovo preduzeća u sam evropski vrh.
Nažalost, komercijalno delovanje ovog preduzeća ograničeno je tesnim okvirom koji mu postavlja njegov vlasnik – država.

Mnogo se u poslednje vreme govori o tome da je EPS najveći zagađivač u Evropi.
Elektroprivredna preduzeća u Evropi znatno su promenjena tokom prethodnih 15 godina. Obim zagađenja u odnosu na proizvedenu energiju svuda je znatno smanjen. Preduzeća su promenila odnos prema potrošačima. Njihova delatnost je bolje diversifikovana. Došlo je do promena vrednosti imovine u elektroenergetici: imovina, odnosno elektrane sa visokim intenzitetom emisije ugljen-dioksida izgubile su skoro svu vrednost, a neka druga imovina – na primer, znanje – uvećala je vrednost.
Razvoj EPS-a je u tom smislu usporen merama i potrebama fiskalne politike i sada je ovo preduzeće izloženo izuzetnom riziku, koji se dalje širi na celu privredu Srbije. Ukratko, obim emisija i zagađenja kritičan je komercijalni problem.

OGROMNA KOLIČINA ENERGIJE VISOKOG KVALITETA – OGREVNOG DRVETA, ELEKTRIČNE ENERGIJE I PRIRODNOG GASA – KORISTI SE ZA PROIZVODNJU TOPLE VODE I GREJANJE PROSTORA. ZEMLJA KOJA TO RADI PREDODREĐENA JE ZA SIROMAŠTVO

Kakva je budućnost termoelektrana u Srbiji?
Budućnost postojećih termoelektrana vrlo je ograničena, kako u smislu obima korišćenja tako i u smislu preostalog vremena rada. Vrednost ovih objekata skoro je potpuno izgubljena. Nedavno su pokušaji prodaje termoelektrana na lignit u Grčkoj, Bugarskoj ili Poljskoj uglavnom završili s vrlo niskim cenama iako svi ponuđeni objekti zadovoljavaju ekološke propise EU i nemaju problem nabavke goriva.
Srbija ne može biti izuzetak. Ključno pitanje je koliko se ekonomske vrednosti može izvući iz upotrebe ovih objekata u preostalom kratkom životnom veku. Odgovor na to pitanje opredeljuje budućnost EPS-a.
Sa druge strane, novi termoenergetski objekti treba da otvore nove perspektive razvoja.

Da li su hidropotencijali Srbije dovoljno iskorišćeni. Ima li tu prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete, ili su mini-hidroelektrane maksimum koji možemo da izvučemo?
Hidroenergetski potencijal Srbije je uglavnom iskorišćen u smislu izgradnje objekata za korišćenje raspoložive energije. Ima još malo prilika za izgradnju komercijalno održivih hidroelektrana srednjih ili velikih snaga. Najznačajniji objekti se nalaze u slivu Drine, na Savi i Dunavu. Njihova gradnja zahteva sporazum sa susednim zemljama.
Problem je komercijalno korišćenje postojećih objekata. Ti objekti mogu dati daleko veći finansijski rezultat. To, međutim, zahteva krupna organizaciona i prostorna podešavanja u Srbiji. Na primer, već decenijama se sistem Dunav – Tisa – Dunav ne posmatra kao hidrenergetski resurs strateškog značaja, pa se i ne koristi u tom kontekstu.

A mini-HE?
Male hidroelektrane su u ovim strateškim pitanjima sasvim marginalne. U pojedinim slučajevima ovi objekti mogu biti ozbiljan problem za postojeće velike hidroelektrane.
Ogroman gubitak gustine šuma na obraslom šumskom zemljištu u Srbiji u prethodnih 28 godina već je doveo i dovodi do promene vodnog režima na svim kritičnim objektima i smanjenja komercijalne vrednosti proizvedene energije. Da se razumemo, približno ista količina vode prolazi kroz elektranu, ali u režimu koji je znatno manje pogodan za proizvodnju energije i valorizaciju raspoloživog kapaciteta akumulacionih jezera.
Sledeće pitanje je sposobnost EPS-a da ovu visoko vrednu energiju upotrebi na Evropskom tržištu. Srbija je suviše mala da bi postojeći objekti ostvarili svoj puni ekonomski i strateški efekat.
Moglo bi se reći da je način korišćenje postojećih hidroenergetskih objekata u Srbiji, i politički i strateški, jedno od ključnih pitanja eventualnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Ovo pitanje bi trebalo da opredeli trgovinske odnose sa Unijom i da znatno utiče na položaj Srbije kada ili ako se nadje u Uniji.

POTENCIJAL SOLARNE ENERGIJE U SRBIJI VEĆI JE PO JEDINICI TERITORIJE OD EVROPSKOG PROSEKA

Dakle, ima li u Srbiji prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete?
Da. Ima i prostora, i znanja, i sposobnosti, i potrebe.
Može se reći ovako: komercijalne investicije u velike energetske objekte su ono što treba da nosi razvoj Srbije u narednih 10 godina znatno više i znatno efikasnije nego što su investicije u puteve i zgrade činile u prethodnoj deceniji.

Kakva može da bude uloga prirodnog gasa u Srbiji?
Vrlo velika, ali na potpuno drugi način od onoga kako se prirodni gas sada koristi. U ovom trenutku korišćenje prirodnog gasa izuzetno je neefikasno i produkuje vrlo malu ekonomsku vrednost.
Cena direktnog korišćenja prirodnog gasa za grejanje je ne samo ono što se plaća za uvoz gasa već i izgubljena zaposlenost i izgubljen nacionalni proizvod.
Gas je gorivo visokog ekonomskog potencijala koje može biti korišćeno u industriji, transportu i proizvodnji električne energije. Svaki kubni metar gasa spaljen radi proizvodnje tople vode ekonomski je gubitak čije razmere daleko prevazilaze cenu samog gasa.
U ovom smislu naročito se ističe ekonomski potencijal tečnog ili komprimovanog gasa koji se u Srbiji veoma malo koriste.

Kakvi su potencijali Srbije u zelenoj energiji – biomasa, sunčeva energija, koliko može da bude učešće ovih izvora energije u ukupnoj proizvodnji?
Pretpostavljam da su koristi energije vetra sada nesporne i svima poznate. Potencijal vetra u Srbiji srazmeran je teritoriji i geografskom položaju. Potrebno je da energetski sistem bude tako koncipiran da omogući korišćenje tog raspoloživog potencijala, bez obzira na to što on nije uporediv s potencijalom zemalja koje imaju izlaz na more i manji je od Evropskog proseka po jedinici teritorije.
Slična je situacija s potencijalom solarne energije. On je veći po jedinici teritorije od Evropskog proseka, ali je i ovde potrebno poboljšati sistemske pretpostavke za korišćenje raspoloživog potencijala.

RAZVOJ EPS-A JE U TOM SMISLU VRLO USPOREN MERAMA I POTREBAMA FISKALNE POLITIKE I SADA JE OVO PREDUZEĆE IZLOŽENO IZUZETNOM RIZIKU KOJI SE DALJE ŠIRI NA CELU PRIVREDU SRBIJE

Potencijal proizvodnje i upotrebe biomase za energetske svrhe znatno je povoljniji od Evropskog proseka. Može se reći da je to jedna od ključnih konkurentnih prednosti Srbije u oblasti energetike i industrije. Geografski položaj, kvalitet zemljišta, raspoloživost vode, transportni sistem, tehnička znanja u Srbiji omogućavaju korišćenje energije biomase u velikim razmerama, daleko iznad onoga što se može postići u ostalim Evropskim zemljama, srazmerno veličini.
Evo jednog poređenja: uz znanja koja su sada raspoloživa, celokupna električna energija proizvedena iz uglja niskog kvaliteta u Srbiji, radi čega se iskopa i premesti preko 35 miliona tona uglja i preko 100 miliona tona jalovine godišnje, može se proizvesti iz oko 13 miliona tona drvenaste biomase. To je približno proizvodnja zasada topole i drugih sličnih vrsta na oko 750.000 hektara, od čega oko 130.000 hektara već postoji. To je pak približno obim nekorišćenog zemljišta shodno nedavnom popisu poljoprivrede i šumarstva i analizi Dr Miladina Ševarlića sa Zavodom za Statistiku Srbije. Ova proizvodnja bi zaposlila približno onoliko ljudi koliko je sada zaposleno u proizvodnji uglja, ali bi njihova produktivnost drastično porasla. Produktivnost se, dakle, meri obimom korisne energije, a ne količinom materijala.
Posledica ovakve promene bila bi mnogostruko manja materijalna intenzivnost privrede Srbije, eliminacija emisije ugljen-dioksida i svih rizika za međunarodni položaj zemlje i spoljnu trgovinu koji iz toga proizilaze.

Da li bi trebalo ukinuti feed-in tarife?
Ugovorene feed-in tarife se ne mogu ukinuti bez štete za poziciju zemlje u odnosu na buduće komercijalne investitore. Mislim da su feed-in tarife već svuda prevaziđene kao vid podrške investicijama.
Ostaje platežno sposobna tražnja kao ključni mehanizam na kojem se investicije zasnivaju. Platežno sposobna tražnja u energetici zavisi od sposobnosti privrede da svrsishodno koristi energiju radi proizvodnje i uvećanja nacionalnog proizvoda. To je glavni problem u Srbiji, gde se energija vrlo slabo koristi. Ogromna količina energije visokog kvaliteta – ogrevnog drveta, električne energije i prirodnog gasa – koristi se za proizvodnju tople vode i grejanje prostora. Zemlja koja to radi predodređena je za siromaštvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. oktobar 2020.

Poraz DPS-a nije poraz suverenista

Energija i broj okupljenih na skupovima ispred Cetinjskog manastira i na podgoričkom Trgu nezavisnosti predstavljaju upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista

Intervju Darko Šuković, novinar

Sagovornik Novog magazina Darko Šuković poznati je crnogorski novinar. Počeo je u Radio Titogradu 1988, godinama pisao za Monitor, u razdoblju 1998-2001. bio zamenik glavnog urednika TVCG i, konačno, od 1. oktobra 2001. glavni je urednik, direktor i većinski vlasnik prvo radija, a onda i portala Antena M, što radi i danas.

Od izbora je prošlo tri sedmice, kakva je situacija u Crnoj Gori, da li je napetost splasla?

Samo na površini. Na ulici više nema euforičnih pristalica DF koji barjače obilježjima Srbije i prijete manjinama i neistoimišljenicima. Manjine, međutim, i dalje žive u strahu, a otvoreno ga priznaju samo najhrabriji. Strašno je šta su doživjeli muslimani na sjeveru Crne Gore, pogotovo u Pljevljima, uoči izbora i nekoliko dana nakon njih.
Stid me je, kao građanina Crne Gore, što im se opet, kao devedesetih, život pretvorio u košmar, što država nije uspjela da ih potpuno zaštiti od terora sljedbenika ideologije i djela Pavla Đurišića i Ratka Mladića, što je dio javnosti učinio sve da se taj teror nad njima sakrije ili minimizira, što su poniženi do mjere da ne smiju da progovore o drami koju preživljavaju.
Nijesam iznenađen, samo zgađen pokušajima medija koji su neraskidivo vezani uz tri liste koje su osvojile 41 mandat da manipulišu suštinom tih događaja, shvatajući da opasno kompromituju dolazeću vlast. Razočaran sam sporim i mlakim reakcijama zapadnih ambasada na fizičko nasilje i govor mržnje, na povampireni fašizam i gaženje po temeljnim vrijednostima zapadne civilizacije.

Ali zar sporazum tri pobedničke koalicije nije trebalo da spreči takav razvoj događaja?
Sporazum je početni ustupak antizapadnog, pansrpskog i proruskog Demokratskog fronta najmanjem subjektu buduće vlasti, Građanskom pokretu URA. Tačnije, imajući u vidu komešanja koja se dešavaju unutar DF kao daleko najjačeg jer imaju 27 poslanika subjekta “Trojnog pakta”, kao ustupak nosioca liste “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića i onih koji stoje iza njega. Sporazum je posljedica činjenice da URA, kao predvodnik koalicije “Crno na bijelo”, ima “kontrolni paket” od četvoro poslanika i da su za listu Dritana Abazovića, u ovom trenutku, ciljevi koje je DF promovisao u kampanji, ali i godinama unazad prevelik zalogaj.

Uzgred, jeste li čuli da u Beogradu taj sporazum zovu “Amfilohijev”?
Da, to se uklapa u priču koja kruži Crnom Gorom da je navodno taj mitropolit Srpske crkve naložio Zdravku Krivokapiću da ne škrtari sa ustupcima jer je krucijalni cilj predstojeći popis stanovništva. Do tada Vlada mora da funkcioniše, a na tom popisu broj Srba mora da bude veći od broja Crnogoraca.
Samo da još kažem da je sporazum i sedativ za zapadne ambasade jer sadrži obećanje da Crna Gora neće mijenjati spoljnopolitički kurs. Konačno, vjerujem da je na njegov sadržaj uticao i skup na Trgu nezavisnosti u Podgorici, kao i onaj ispred Cetinjskog manastira. Energija i broj okupljenih bili su upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista, one snage koja neće Crnu Goru kao koloniju unutar “srpskog sveta”.
 
Potpisnici sporazuma su praktično na suprotnim polovima političke scene. Kako na sporazum gledaju, recimo, glasači URA-e?
S pravom kao na svoj trijumf. U tom je sporazumu sve po njihovoj mjeri. No, imam utisak da se i unutar te političke grupacije već počinju pitati koliko su, sa 5,5 odsto glasova i četiri poslanika, realno u stanju da principe Sporazuma pretvore u agendu buduće vlade i politiku dolazeće vlasti, pogotovo u vrijednosti na kojima će raditi njihovi koalicioni partneri iz DF, odnosno koalicije “Za budućnost Crne Gore”.

A kako na Sporazum gledaju glasači Demokratskog fronta?
Tamo je sve naopako u odnosu na njihove političke ciljeve, ideologiju, emocije… Ne vidim kako bi mogli biti zadovoljni niti do mene dopiru informacije da jesu. Jasno je da će SPC morati na terenu da nastavi politički rad, ovaj put objašnjavajući glasačima DF kako treba da se strpe dok prođe popis i dok se ne steknu uslovi za izbore na kojima će velikosrpski kleronacionalisti pobijediti dovoljno ubjedljivo da sami formiraju vladu.
 
Pobednici najčešće ističu da neće biti osvete, tj. revanšizma, zašto se uopšte to naglašava? Da li ono što se dešavalo proteklih nedelja, počev od izborne noći do danas, govori u prilog tome?
Ne bih se saglasio da “najčešće ističu”. Rekao bih – ponekad pomenu. Čak se i nosiocima lista, konkretno Dritanu Abazoviću, ili njihovim prvim pobočnicima, kao glavnom savjetniku Zdravka Krivokapića, omakne poziv na gašenje medija, prijetnja smjenama, sudskim procesima… Nijesam na društvenim mrežama, ali imam informacije da je tamo drugi ešelon “Trojnog pakta” u ekstazi povodom te teme. Teško je bilo očekivati da tako dugo kumulirana frustracija ne pokulja vani i u toj formi. Istina je da su lideri tri liste poslali nekoliko poruka kontra takvoga ponašanja. Ali ne bih rekao da ih je njihovo biračko tijelo uzelo za ozbiljno.

SPORAZUM POBEDNIČKIH KOALICIJA JE POČETNI USTUPAK ANTIZAPADNOG, PANSRPSKOG I PRORUSKOG DEMOKRATSKOG FRONTA NAJMANJEM SUBJEKTU BUDUĆE VLASTI, GRAĐANSKOM POKRETU URA

A ima li reakcija pomenutih zapadnih ambasada?
One, kao i OEBS na tu hajku protiv novinara reaguju sporo, mlako ili nikako. Imam informaciju da je ambasadorka SAD bila obaviještena da je nekoliko mlađanih fašista u izbornoj noći došlo pod moj balkon i provociralo. Riješili smo to sami, uz podršku komšija, ne treba mi bilo čija zaštita, prezirem komercijalizaciju statusa žrtve, ali događaj pominjem kao primjer odsustva principa, pošto su u slučaju ranijih nasrtaja na novinare nekih drugih medijskih kuća ambasadori bili na licu mjesta brže od policije.

Na mitingu u Podgorici pevalo se “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije”, na Cetinju puštane Tompsonove pesme. Kako gledate na to?
Kao ne beznačajne pojave, koje spinovanjem treba pretvoriti u suštinu skupova koji su pokazali kako se voli građanska, multietnička, nezavisna Crna Gora. Kakve veze sa skupom ispred Cetinjskog manastira ima to što je, satima kasnije, u nekom kafiću na Balšića pazaru pušten Tompson? A Jadranka Barjaktarović nije to pjevala na mitingu nego takođe u jednom podgoričkom kafeu. Poštenije bi bilo da se oni koji po svaku cijenu crnogorske suvereniste hoće da predstave kao ustaše, zapitaju dokle su stigli u mržnji prema svemu crnogorskom i da li je čudno kad se revolt zbog brutalnog potiranja naše države i identiteta ispolji kroz pjesmu koju ste pomenuli.

Kako vidite buduću ulogu Amfilohija Radovića?
Pa, ako je Zdravko Krivokapić u jednom intervjuu kazao da mu je uzor Mahmud Ahmadinedžad, pogodite ko je kandidat da bude crnogorski Ali Hamnei? Otkad je došao u Crnu Goru, prije trideset godina, Risto Radović bavi se gotovo isključivo utjerivanjem srpstva i progonom crnogorstva iz svijesti pravoslavnog stanovništva Crne Gore. I ono malo vremena koje posveti vjeri dio je te osnovne misije – njegovo pravoslavlje je svetosavlje, kleronacionalizam koji nikakve veze nema sa Svetim Savom. No, Amfilohije je lokomotiva propagandne mašinerije koja zna kako treba sa neobrazovanim, zatucanim, uplašenim, sujevernim… Pogledajte nesrećne Berane u kojima hara korona, a prije neki dan popovi idu glavnom ulicom i tamjanom gone virus.
Amfilohije Radović vraća Crnu Goru u srednji vijek duhovno, da bi mogao u njoj voditi politiku krvi i tla. Kandidat za premijera, navodno prof. dr Zdravko Krivokapić ljubi mu ruku odmah nakon objave izbornih rezultata. Da, ovom slikom kažem da će Amfilohije raditi šta mu je ćeif i jedina prepreka u tome biće mu suverenisti, a ne nova vlast. Njegova najava vraćanja Aleksandrove kapele na Lovćen i gradnja crkve na Cetinju su igranje šibicom u magacinu sa eksplozivom.

Zna li se u ovom trenutku nešto o personalnom sastavu buduće vlade?
Previše spekulacija i premalo pouzdanih informacija. U ovom trenutku kada ni Skupština nije sastavljena (intervju je rađen u ponedeljak 21. septembra, a konstitutivna sednica Skupštine zakazana je za sredu 23. septembar – prim. NM), ne zna se čak ni ko će biti predsjednik parlamenta, a kamoli ministri. Javnost s više pažnje prati najave ko neće biti u vladi. Kako sada stvari stoje, pod velikim je upitnikom ulazak u izvršnu vlast lidera DF? Ne samo stoga što su Andrija Mandić i Milan Knežević prvostepeno osuđeni na po pet godina zatvora zbog učešća u pripremi nasilnog preuzimanja vlasti uoči izbora 2016, a Nebojša Medojević pod istragom zbog sumnje da je umiješan u pranje novca, nego i zbog njihove otvorene proruske politike.
Sudeći po reakcijama medija pod njihovom kontrolom, njih trojica, ali i brojni istaknuti predstavnici istočnog državnog kursa Crne Gore ne mire se s takvom vizijom podjele funkcija u budućoj vlasti. Naprotiv, izgleda da su zagrizli baš tamo gdje je otpor najveći – MUP, odbrana, Agencija za nacionalnu bezbjednost…

Važniji je naravno program, šta se tu može očekivati?
Prvi i najveći problem buduće vlade biće epidemijom ispražnjena državna kasa i velika spoljna zaduženost. Bojim se da nema eksperata koji bi, barem ne brzo i lako, mogli da riješe taj problem. Zato vjerujem da će, po Vučićevom obrascu, umjesto plata i penzija građanima ponuditi procesuiranja nosilaca funkcija koje su prethodnih godina označavali kao korumpirane.
Najavljen je set zakona, poput Zakona o porijeklu imovine, koji će obradovati ogromnu većinu građana Crne Gore. Potencijalni problem za novu vlast je što bi i gomila njihovih pokrovitelja morala da dokaže porijeklo ogromnog bogatstva, stečenog u statusu “žrtve režima”. Ili što bi za Zakon o lustraciji trebalo da glasa istaknuto pero ratnohuškačke Pobjede iz prve polovine 90-ih, poslanici koji su u Skupštini, u prethodnom sazivu, veličali Ratka Mladića i Radovana Karadžića, relativizovali genocid u Srebrenici…
Ako ministarstva “sile”, policija i ANB ostanu van domašaja ultradesnog, proruskog DF, vjerovatno će kao kompenzaciju dobiti ministarstvo kulture, obrazovanja, sporta… Resore preko kojih će institucionalno posrbljavati Crnogorce, još drskije prekrajati crnogorsku istoriju, na crnogorsku kulturnu baštinu stavljati srpski pečat, štampati falsifikate o državnom trošku. Za one koji znaju barem minimalno suštinu identitetskih problema, dovoljno je da čujete Zdravka Krivokapića kad kaže da nije “prosrbijanski nego procrnogorski” i da razumijete da je – prosrpski!

PLJEVALJSKI KOLJAČI IZ DRUGOG SVJETSKOG RATA, POP MACA I POP ŠILJAK, ZVANIČNI SU SVECI SPC

Kakvi bi mogli da budu strateški ciljevi novih vlasti?
Upravo sam vam rekao šta je suštinski, konačni cilj koalicije “Za budućnost CG”, koja je, zapravo, DF stopljen sa Srpskom crkvom: pretvaranje građanske Crne Gore na Zapadu u svetosavsku, srpsku Crnu Goru na Istoku. Demokrate, taj prethodnih dana najtiši konstituent buduće vlasti, uglavnom su sastavljeni od bivših unionista i samo su u identitetskim pitanjima “light” varijanta DF. GP URA ne može biti nikakva brana realizaciji tog plana. Oni se mogu baviti demontiranjem sistema, depolitizacijom institucija, jačanjem pravosuđa… S koliko iskrenosti i uspjeha, vidjećemo.
Šta će biti sa DPS-om, hoće li se raspasti, kao što pojedini pišu? Nebojša Medojević traži da se zabrani.
Nebojšu Medojevića odavno malo ko uzima ozbiljno. Ne vjerujem da će se DPS raspasti, a ni da će ostati kakav je. Iako su i sada najjača stranka pojedinačno, očigledno je da im treba temeljno resetovanje, kadrovsko čistilište i obnova. Ne vjerujem da će programski bilo šta važno mijenjati, po cijenu da ih napusti dio članova i simpatizera kojima je SPC važnija od države Crne Gore.
 
Kakav je Đukanovićev položaj, hoće li ostati na čelu partije?
Iznenadilo bi me da Đukanović sada napusti čelo stranke. Vjerujem da je u toku temeljna analiza izbornog neuspjeha i da slijedi kadrovsko čistilište. Đukanović je poznat kao čovjek koji se teško odriče saradnika. Neko u tome vidi njegov kvalitet, neko slabost. Čini mi se da sad svi smatraju da su duboki rezovi neminovnost i uslov opstanka DPS.
 
Kakav je odnos stranih činilaca prema Đukanoviću, vide li u njemu i dalje partnera ili bivšeg čoveka čiji su dani u politici, a možda i na slobodi odbrojani?
Formulacije su uglavnom kurtoazne. No, dalo bi se zaključiti kako su stranci zadovoljni što je, nakon 30 godina, došlo do promjene vlasti. Navodno, neki ambasadori su šokirani činjenicom da Đukanović nije izveo tenkove – kojih CG, inače, nema – na ulicu. Imam utisak da se od tog početnog zadovoljstva smjenom koalicije okupljene oko DPS klatno polako pomjera prema pitanju kakva vlada i vlast dolazi. Koja je njena agenda i na kojem sistemu vrijednosti će počivati.
U intervjuu TVCG Dritan Abazović je priznao involviranost stranog faktora u kreiranje dolazeće vlasti, potvrdivši da strane ambasade očekuju da URA ne prepusti DF-u resor unutrašnjih poslova, odbrane, nacionalnu bezbjednost… Šta to znači? Da “kvinta” smatra nepouzdanim političke subjekte s kojima će URA u koaliciju? A istovremeno se raduje silasku sa vlasti Đukanovićevog DPS i koalicije suverenista koji su Crnu Goru uveli u NATO i doveli u predvorje EU, trpeći ogroman pritisak Rusije i preuzimajući sve rizike suprotstavljanja Moskvi. No, dugo već gledamo zapadne ambasadore koje u Crnoj Gori podržavaju – moralno, finansijski i politički – ono protiv čega se bore u svojoj državi.
Đukanovićeva pozicija je očigledno teška, prvi put je u ovakvim okolnostima, ali ne bih rekao da je spreman na predaju. Mandat predsjednika Crne Gore traje do 2023. Ne vjerujem da se liderima EU dopala Đukanovićeva poruka iz intervjua za Face televiziju, ali vjerujem da će se, barem oni sa ozbiljnim državničkim kapacitetom, njime malo više pozabaviti. Upozorenje na opasnost od velikodržavnih projekata u regionu i posljedica koje bi imali razumjeti kao blefiranje političara satjeranog u tjesnac nakon izbornog poraza, mogu samo nedorasli ovom istorijskom trenutku.

Da li je stvarno, kao što kažete, ugrožena građanska i antifašistička orijentacija Crne Gore?
Naravno da jeste. Pa rekao sam da koalicija “Za budućnost Crne Gore”, koja nije odustala ni od jednog svog cilja, ima 27 mandata, dakle – dvije trećine nove parlamentarne većine. I da vaše čitaoce podsjetim, za njih je Ratko Mladić heroj, oni hoće spomenik Pavlu Đurišiću, ne žele državu u kojoj neki “Mevludin” može da primijeni zakon na nekom “Matiji”. Za njihovog duhovnog vođu muslimani su “lažni ljudi”, NATO je “četvrti rajh”, Crnogorci su “Đilasova kopilad”, Crna Gora je stvorena u “Brozovom jajcu” od onoga od čega se “pita ne pravi”, a pljevaljski koljači iz Drugog svjetskog rata, pop Maca i pop Šiljak, zvanični su sveci SPC. Pa sad, ako mislite da je antifašizam i građanski koncept s takvom vlašću na sigurnom, onda se Crnoj Gori stvarno desila sloboda.

I šta sad?
Postoji alternativa. Nju ste vidjeli na Trgu nezavisnosti i ispred Cetinjskog manastira. A to je samo dio energije i građana koji će braniti građansku, antifašističku Crnu Goru. Mali smo sistem i dobro se znamo, garantujem vam da bi neki visokopozicionirani na poslaničkoj listi GP URA, neki koji iz sjenke jako utiču na politiku te stranke, radije proveli minut na ova dva patriotska skupa nego vijek na litijama. To važi i za ogromnu većinu glasača te stranke.
Zato je “kolonijalna posluga”, kako od milošte suverenisti zovu jedan medijski koncern i gomilu NVO, besprizornom kampanjom pokušala da te skupove predstavi kao pokušaj prekrajanja izbornih rezultata.
Ništa od toga, bila je to čista, iskonska, nadpartijska, građanska, prozapadna, suverenistička Crna Gora. Nema načina da tu energiju i tu snagu iko ubije.

Vjerujete li u tezu da je sve ovo dogovor Vučića i Đukanovića. I Zdravko Krivokapić je pothranio te spekulacije.
Jeste, i odmah dobio packu iz DF-a. Ta teza je besmislica. Agresiju Srbije prema Crnoj Gori, muk kojim je to pratio Zapad i činjenicu da Podgorica nije preduzela gotovo ništa da se odupre, treba analizirati, ali objašnjenje sigurno nije u nekakvom tajnom paktu Vučića i Đukanovića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. septembar 2020.

Neću stati dok mafija ne ode sa vlasti

Države kao zaštitnice građana više nema, dobili smo Levijatan. Ipak, ovaj sistem neće još dugo, smatra naš sagovornik

Vojin Rakić, šef UNESCO Katedre za Evropu i Srbiju

Vojin Rakić, filozof po obrazovanju, doktorirao u Americi, živeo je mirnim profesorskim životom naučnog radnika, direktora Centra za bioetičke studije, sve dok se nije usudio da u javnost izađe sa poraznom analizom ponašanja vlasti u Srbiji tokom korone i da predsednika Vučića pozove da u TV duelu objasni postupke i podatke tokom “prvog pika” epidemije. Onda je bio izložen pravoj hajci preko režimskih medija. Što je najgore, ne samo on nego i njegova deca.

Ovih dana prorežimski mediji protiv vas vode pravu harangu. Kako se oseća čovek kad se iznenada nađe usred nečeg takvog?
Loše, ali samo iz jednog razloga: moja dečica nisu zaslužila da budu provlačena kroz režimske tabloide, posebno ne putem brutalnih laži.
Osim toga, odlično se osećam. Kada režimsko javno glasilo u današnjoj Srbiji objavi nešto protiv nekog ko je bio kritičan prema režimu, to je za tu osobu velika pohvala. Posebna je pohvala kada nekog “provuku” kroz režimski tabloid. I čovek ispodprosečne inteligencije zna da režimski tablodi imaju problem da napišu bilo šta što je istinito.
Moje ime i prezime nedavno je čak dospelo u naslov koji skoro da se proteže od leve do desne margine naslovne strane Politike. Naravno, u negativnom kontekstu. Nisam ni sanjao da ću postati neprijatelj režima broj jedan.

Taj tekst izazvao je posebne reakcije.
Koliko je naslov u neskladu sa samim tekstom u Politici, vidi se kada se taj tekst pročita. Neistinu da se UNESCO ogradio od mene, za koju Politika ne navodi nikakav izvor – osim “UNESCO” – te ako nema izvora informacije moglo bi se zaključiti da je Politika svom tekstu dala gebelsovsko lažljivi naslov, lično je morao zvanično da demantuje šef Svetske UNESCO katedre prof. dr Amnon Karmi. A morao je da demantuje i ostale izmišljotine o mojoj ulozi u UNESCO koje su plasirali režimski mediji. Kao ključno u tom pismu se navodi da je Vojin Rakić šef UNESCO Katedre za Evropu koja ima 40 sekcija, da UNESCO katedra za Srbiju postoji, te da je Rakić njen šef, što sve znači i da se ne predstavlja lažno, za šta je optužen.

AKO OVI NESREĆNICI POKUŠAJU DA ME FIZIČKI OSUJETE U TOME, UBISTVOM ILI HAPŠENJEM, UVERAVAM IH DA NI TIME NEĆE SPREČITI OSLOBOĐENJE SRBIJE

Srećom, ako se tako može reći, niste usamljeni na toj poziciji.
Ne radujem se što je neko drugi prošao kroz patnju. Mnoge ljude to pogodi, posebno što Vučić ima jedinstven manir da kroz tabloide provlači maloletnu decu onih koji su mu se zamerili.
Lično smatram da je “provlačenje” dece političkih protivnika kroz tabloide manir ne samo moralno posrnulih već i velikih kukavica. Ja sam već na novinarsko pitanje da li znam kako je Vučić reagovao na moj poziv njemu na TV duel odgovorio da imam pouzdanu informaciju da je najbližim saradnicima rekao da treba da me “provuku” kroz tabloide. To se nedelju dana kasnije i dogodilo sa mnom i mojom maloletnom decom. Sada Vučić verovatno pokušava da utvrdi ko je “krtica” u njegovim redovima. Takođe, moj saradnik zna veoma osetljive pojedinosti o Vučićevom intimnom privatnom životu, uključujući veoma bizarne detalje vezane za njegov odnos prema svojim ženama i deci. No, ja to nikada ne bih zloupotrebio. Vučićeva deca su nedužna. U decu i u svaku drugu porodičnu intimu se ne dira.

Uzrok tih napada su vaši nalazi da je u Srbiji epidemija zloupotrebljena za jačanje represije, odnosno vlasti. O čemu je reč?
UNESCO katedra za bioetiku za Evropu kojom rukovodim radi veliko naučno istraživanje o tome koliko su ograničavanja slobode građana bila proporcionalna pretnji covid-19 po javno zdravlje. Na moju ličnu veliku žalost, nalaz je da jedino u Srbiji neke represivne mere koje su uvedene nisu imale nikakve veze s pandemijom već s potrebom da se ojača autokratska vlast. Ima više primera, a jedan od njih je da su ograničene medijske slobode, te da su novinari čak i hapšeni zbog istinitog izveštavanja o stanju u bolnicama, na primer Ana Lalić. Građani su hapšeni zbog “širenja panike”. Zapravo, Vučić je počeo, potpuno protivzakonito da hapsi ljude zbog verbalnog delikta. Ta praksa vratila se prvi put posle osamdesetih godina prošlog veka.

DOVOLJAN RAZLOG ZA PONIŠTENJE IZBORA JE SNIMAK ŽENE KOJA ISPUNJAVA TUĐE GLASAČKE LISTIĆE

Još jedan zaključak iz tog istraživanja jeste da su u Srbiji podaci o epidemiji lažirani. Šta ste tačno utvrdili?
U našem istraživanju se pokazalo da postoji izvesna nesrazmera između broja umrlih u odnosu na broj zaraženih u nekim zemljama sa sličnim epidemiološkim situacijama i sličnim zdravstvenim sistemima. Belgija je posebno iskakala od okolnih zemalja sa četiri procenta više umrlih po zaraženom stanovniku. Ispostavilo se da je Belgija računala kao smrtne slučajeve od covida-19 sve one koji su umrli, a bili pozitivni na covid-19. Druge zemlje su koristile medicinske protokole koji su komplikovaniji.
No, u Srbiji je razlika između zvaničnih podataka (onih za javnost) i BIRN-ovih podataka (onih istinitih) čitavih 300 odsto. Tu diskrepanciju niko nije ni demantovao ni objasnio. Jasno je da su se vodile duple evidencije, jedna istinita i jedna lažna (ova druga za građane).

I posle toga počela je hajka. Kako uopšte vidite političku situaciji u Srbiji nakon izbora.
U maju su naglo relaksirane inače veoma rigorozne mere, s namerom da se održe izbori. To je dovelo do rasplamsavanja pandemije i do više stotina smrtnih slučajeva. “Izbori” su uspešno bojkotovani od najrelevantnijih opozicionih stranaka. No, čak i kao takvi, bili su falsifikovani. Dovoljan razlog za poništenje izbora može biti onaj snimak žene koja ispunjava tuđe glasačke listiće ukoliko se dokaže da je vladajuća “partija” stajala iza toga.
Sada nemamo legitimnu Skupštinu, nelegitimni poslanici će odabrati nelegitimnu Vladu, koju će činiti nelegitimni ministri. Prema tome, imaćemo jednog čoveka koji će imati svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Većinu sudova je već odavno stavio pod svoju kontrolu, tako da imamo klasičan primer autokratskog režima. Države kao zaštitnice građana više nema – dobili smo Levijatan. Zbog svoje vanvremenosti i bizarnosti, taj sistem verovatno neće dugo opstati.

DANAS JE ZA ČOVEKA NAJVEĆA POHVALA KADA GA “PROVUKU” KROZ REŽIMSKE TABLOIDE

Porast nasilja režima nad građanima, osim socijalno-političke, ima i ekonomsku dimenziju. Represija je, naime, po vašem mišljenju praćena pljačkom nacionalnih resursa?
Mafija koja se sastoji od paradržavnih formacija koje su zamenile državu naravno da ima izraženu strast prema sticanju novca. Pošto ne znaju kako se stiče ozbiljniji novac na uobičajen način – o čemu svedoče njihove diplome, od kojih su neke čak i falširane – oni pribegavaju krađi. Poznata je pljačka nacionalnih resursa i ne bih elaborirao šta je sve pokradeno. Važno je da jednog dana budu prinuđeni da sve što su pokrali vrate građanima Srbije.
Ove pljačke nacionalnih resursa su veleizdajničkih razmera i dodatno kompromituju ovu zemlju u svetu. A ono što Vučić čini jeste da one koji na to ukažu, želeći da pomognu građanima ove zemlje, preko svojih medija prikazuje kao izdajnike i one koji blate Srbiju.

Oslobođenje Srbije

Predsednik ste Centra za razvoj liberalizma. Liberalizam je, međutim, pod firmom neoliberalizma, na lošem glasu u Srbiji.
Ja pojam liberalizma koristim ne u smislu neoliberalizma, kao što se čini u nekim evropskim zemljama, ili levičarenja – što denotira ovaj pojam u SAD – već u izvornom, filozofskom smislu. Donekle Hobz, a svakako Lok i Ruso, bili su prvi liberali u tom smislu.
Kada govorimo o političkom liberalizmu, liberalna država po mojoj meri trebalo bi da se upliće samo tamo gde je neophodno, s tim što ta neophodnost uključuje negovanje jednakosti svih u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i jednakost mogućnosti svih kada je osnovno i srednje obrazovanje u pitanju. Ipak, takav liberalizam negovao bi individualne slobode, a i oslobodio bi građane naduvanog oporezivanja.
Razume se, ova pitanja u Srbiji će tek doći na red kada se ponovo uspostavi država i zameni mafiju koja sada vlada zemljom. Garantujem da neću stati dok se to ne dogodi. Nezavisno od institucije koju budem zastupao, neću se zaustaviti dok građani Srbije ne ostvare svoje prirodno pravo na slobodu, dostojanstvo i pravdu – pravo koje su svi ljudi dobili rođenjem. A ako ovi nesrećnici pokušaju da me fizički u tome osujete, ubistvom ili hapšenjem, uveravam ih da ni time neće sprečiti oslobođenje Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.