INTERVJUI

Kosovo je faktički nezavisno

Šta donosi “politički dogovor” tri građanske stranke, kako da se Srbija suoči sa istinom, za ili protiv razgraničenja, može li Vučić biti smenjen na izborima, koja su tri stuba njegove vladavine

Intervju Aleksandar Olenik, Građanski demokratski forum

Razgovor sa Aleksandrom Olenikom, predsednikom Građanskog demokratskog foruma – otcepljenim krilom Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića nakon što je organizaciju preuzeo Sergej Trifunović – vođen je 9. maja, na Dan Evrope, nekada Dan pobede, a dan nakon što je s Koalicijom “Tolerancija”, koja se sastoji od Bošnjačke građanske stranke, Crnogorske stranke i Vlaške narodne stranke, potpisan “politički dogovor” o saradnji. Isti takav dokument potpisan je i oko mesec dana ranije sa Strankom moderne Srbije. Otud je prirodno bilo da intervju započnemo pitanjem o platformi na kojoj je dogovor sklopljen.
“Razlog je jednostavan”, kaže Olenik. “Povezali su nas iste vrednosti i ključni politički stavovi koje zastupamo. Ovo je jedna od najprirodnijih veza koje sam ja imao prilike da vidim u poslednjih 20-30 godina na političkoj sceni Srbije”.
 
Koje biste tačke izdvojili kao ključne?
Najvažnija je – Srbija na Zapadu. Zatim, čovek u centru pažnje, naravno, ljudska prava, osuda svih zločina, genocida, kao i suočavanje sa istinom, sa krivičnim delima, odnosno ratnim zločinima i genocidom koji su vršeni u naše ime, a nakon suočavanja politička i pravna osuda kao minimum uslova za razvitak odnosa u regionu.

Šta vaš dogovor o saradnji podrazumeva?
Zajedničko nastupanje, zajednički rad na terenu, zajedničko sprovođenje politike. Načelno je dogovoren zajednički nastup na izborima, ali za konačnu odluku potrebno je, naravno, da izbori budu raspisani.

ALEKSANDAR OLENIK: LIČNO SAM PROTIV RAZGRANIČENJA, POGOTOVO NA NACIONALNOJ OSNOVI, ALI BIH GA PODRŽAO AKO BI TO BIO JEDINI NAČIN I AKO BI TO RAZGRANIČENJE BILO PODRŽANO OD GRAĐANA I SRBIJE I KOSOVA JER BI OPET DOVELO DO STABILNOSTI

Važno je, međutim, reći da krug potpisnika našeg političkog dogovora nije zatvoren. U toku su razgovori sa još nekoliko organizacija, takođe građanskih. To su Građanska organizacija “Topola”, Niška inicijativa, Udruženje građana iz Zaječara, kao i još neke druge. Mi smo pre jedno mesec dana imali sastanak sa mnogo organizacija, što lokalnih, što onih koje deluju na teritoriji cele Srbije, građanskih, naravno, na kojem smo razgovarali i o politici, i o delovanju, i o načinima udruživanja.

Šta će to značiti za aktuelnu opozicionu političku scenu. Tu je Savez za Srbiju, oko Demokratske stranke se formira takođe jedan blok, gde vidite sebe u odnosu na te grupacije?
U ovom trenutku, nažalost, Demokratska stranka i to ukrupnjavanje oko nje odigrava se u okviru Saveza za Srbiju. Kažem nažalost jer nekako je taj savez ideološki otišao krajnje desno, nacionalistički je orijentisan, kao s kraja prošlog veka, kao devedesetih, i ne vidim zašto je Demokratska stranka tamo. To sam rekao i članovima Demokratske stranke i znam da je veliki broj pristalica, članova, simpatizera Demokratske stranke takođe začuđen zbog odluke da zanemare svoj program.
Sa druge strane je ovaj centar ili ovaj levi deo građanski deo, gde vidim nas, odnosno stranke koje sam već pomenuo, kao i grupaciju oko Ne davimo Beograd, koja se povezuje sa građanskim frontovima po Srbiji. Hoćemo li se na kraju, te dve grupacije, nakon raspisivanja izbora udružiti ili ne, to ostaje da se vidi kada izbori budu raspisani. Ali ja očekujem da kad dođu izbori, ako naravno ne bude bojkota, da ćemo u opozicionom bloku imati tri kolone, Savez za Srbiju kao desno orijentisan i na građanskom krilu dve grupe: ova koju mi pravimo i koju prave građanski frontovi, s tim što postoji mogućnost da to bude i jedna velika grupacija. Trenutno je suviše rano pričati o tome. Ja čak mislim da bi bilo dobro da se do izbora profilišu ove dve građanske grupe, da znamo ko smo, šta smo, koje su nam politike jer se još stvaraju, još izgrađuju stavovi sa obe strane i da onda kada se ukaže potreba možemo konkretno da razgovaramo o saradnji.

VUČIĆ PRISTAJE DA ŠTITI TE LOKALNE NASILNIKE, RAZNE JUTKE, SOMONOVIĆE I PALME, IAKO ZNA DA MU TO MEDIJSKI NANOSI ŠTETU, ALI SU MU ONI ISUVIŠE BITNI U KONTROLI I NARODA I VLASTI NA LOKALNOM NIVOU I ZATO IH ŠTITI DOKLE GOD MOŽE I KOLIKO GOD MOŽE JER MU DAJU NEKU VRSTU NEOGRANIČENE MOĆI U CELOJ SRBIJI

Saradnja s lokalnim pokretima svakako je dobra, ali čini se da je opozicija tu još uvek najinferiornija. Kako mislite to da popravite, planirate li kampanje od vrata do vrata ili slično?
Kampanju od vrata do vrata teško možemo da vodimo jer zahteva veliki broj aktivista da bi se pokrila cela teritorija, ali tamo gde možemo hoćemo. Tu ćemo se maksimalno oslanjati na lokalne organizacije. Generalno, tri su načina da ojačamo svoje prisustvo i uticaj u provinciji. Jedan je da tamo idemo fizički i da razgovaramo, ali je ograničen broj ljudi do kojih možemo da dođemo. Drugi način da dođemo do građana jeste da plasiramo informacije preko medija, gde smo takođe vrlo ograničeni jer pre svega do televizija s nacionalnom frekvencijom ne možemo da dođemo, tačnije ne daju nam ni da priđemo. Treći su društvene mreže, što je kanal limitiran brojem korisnika. Prema poslednjim istraživanjima, Tviter i Fejsbuk, dominantne mreže, ne mogu da pokriju više od 15 odsto građana u Srbiji, to je maksimum. S tim što malo više od 10 odsto odlazi na Fejsbuk, a oko pet odsto na Tviter. Tako da je značaj društvenih mreža manji nego što se u javnosti govori.

Kako sada stvari stoje, izgleda da će na predstojećim izborima jedna od glavnih, a verovatno i glavna tema biti Kosovo. Kakav je vaš stav o tom pitanju?
Pre tri-četiri godine, prema istraživanjima javnog mnjenja, Kosovo je bilo peto, šesto, sedmo pitanje od interesa za građane. U poslednje dve godine javno mnjenje je usmereno na Kosovo, što namerno, što slučajno. I Kosovo je poslednjih godinu do dve prvo pitanje, da li je nametnuto ili nije, ne znam, ali je glavno pitanje i nema razloga da ga izbegavamo kad je već u žiži interesovanja. Naš pristup ovom problemu je sledeći. Prvo, konačno treba da izvadimo glavu iz peska i da kažemo da je Kosovo faktički nezavisno od 1999, kada smo potpisali kapitulaciju, povukli se sa Kosova i izgubili kontrolu nad tom teritorijom. Definicija nezavisnosti je da ako neka grupa ljudi kontroliše neku teritoriju, oni su nezavisni, to je to. I ono što je možda još važnije, mora da se kaže da ta činjenica nije pala s neba nego je to rezultat tragične politike s kraja osamdesetih i devedesetih. Tada je Srbija odabrala da, po mom mišljenju, prekomerno i bez potrebe upotrebi tešku fizičku silu, odnosno vojsku i policiju, prema svojim građanima albanske nacionalnosti, što je direktno dovelo do ovoga o čemu sam malopre govorio. Dakle, prvo da se ne lažemo više, prosto da znamo, Kosovo je nezavisno faktički, pravno nije do kraja, ali faktički jeste nezavisno. Kad stvari postavimo tako, onda možemo da razgovaramo o drugom delu, završnom, odnosno o sporazumu ili, kako to trenutno objašnjavaju, sveobuhvatnom pravno obavezujućem sporazumu. Suština je da se preko tog sporazuma dođe do stabilnosti u regionu, odnosno stabilnosti kako Republike Srbije tako i Kosova. Dokle god je to pitanje otvoreno u Srbiji neće biti stabilnosti, nema napretka, nema ekonomije, niko neće da ulaže tamo gde mi imamo vikend-ratove i vikend državne udare. Ili da se uveče lideri, naš predsednik Vučić i Tači i Haradinaj, druže i mire među sobom, a onda ujutru huškaju građane jedne na druge, pričaju o nekim upadima, o nekim sukobima, pa se onda opet uveče mire… Ta nestabilnost možda koristi njima, takozvanim liderima, ali građanima ne koristi. Zbog toga mi i stojimo tu gde smo. Mi od te 99. pa naovamo ili stagniramo ili sporo napredujemo, u nekim oblastima i nazadujemo. Ako bi došlo do sporazuma i ako bi on bio podržan od građana sa obe strane, to bi značilo stabilnost, onda bismo mogli i mi i oni, a bilo bi dobro i za region, konačno normalno da krenemo napred. Da kažemo, na primer, investitorima – nema više opasnosti od rata, nema opasnosti od sukoba, granice su dogovorene, definisane, nema ovih barijera u vidu taksi itd.

ALEKSANDAR OLENIK: NE SMEMO VIŠE SAMI SEBE DA LAŽEMO I DA NA TOME GRADIMO POLITIKU

A kako u tom kontekstu gledate na opcije koje se pominju kao rešenje?
Problem je što mi, u stvari, i nemamo pouzdanih informacija, ali da kažem da su se nekako iskristalisale dve opcije. Jedna je to neko razgraničenje, a druga je neki dogovor koji bi se naslanjao ili bi proistekao iz Briselskog sporazuma. Lično sam protiv razgraničenja, pogotovo na nacionalnoj osnovi, ali bih ga podržao ako bi to bio jedini način i ako bi to razgraničenje bilo podržano od građana i Srbije i Kosova jer bi opet dovelo do stabilnosti. Smatram da je bolje rešenje zasnovano na Briselskom sporazumu, koji treba još doraditi, uneti još neke stvari, pa da on predstavlja celovito rešenje.

Mislite li da se s takvim stavom može pridobiti veći broj birača?
Kada o tome razgovaram sa građanima, prijateljima, porodicom, privatno oni kažu – jeste, u pravu si, ali to ne smeš da kažeš na televiziji, ako to kažeš gotovo, nećeš se više baviti politikom, nećeš imati nikakvu podršku. A onda, recimo, odemo na ove proteste, ljudi dođu i kažu: dvadeset, trideset godina nas lažu, pa nismo mi ludi, znamo da smo ga izgubili, a trideset godina nas ubeđuju da nismo, te neke fusnote, te neke zvezdice, a imamo carine koje mi ne kontrolišemo na tom Kosovu. I onda tu treba naći neki balans. Na primer, i političari i opozicioni i ovi na vlasti, kad pijemo kafu, reći će: slažem se s vama, to oko Kosova. A kad ga pitate, pa što ne kažeš to javno: “Ne smem, rastrgli bi me”. Pogotovo ovi na vlasti. Ja ih pitam – ko bi vas rastrgao? Javno mnjenje. Čekajte, pa vi u najvećoj meri formirate javno mnjenje. Ne, ne smemo. A onda isto i opozicija, ovi koji su dugo na sceni, kao ne, ja se slažem da je Kosovo tako kako vi kažete i to je sve u redu, ali ja to ne smem da kažem jer bih izgubio neke poene, procente i slično. Ja mislim da je situacija potpuno suprotna, da je 30 godina laganja građana Srbije, od pobede 99, pa naovamo suviše, i za Srbiju i za Balkan. Mislim da će građani prepoznati, da već prepoznaju to da je vreme da se pogledamo u oči i kažemo – e, izgubili smo, pravili smo greške, hajdemo sad da pravimo kontrolu štete i da vidimo kako možemo da krenemo napred. Taj princip koji važi za Kosovo važi i za sva druga pitanja. Ne smemo više sami sebe da lažemo i da na tome gradimo politiku.

Kako biste, upravo s obzirom na to, okarakterisali politiku Aleksandra Vučića?
Prvo, mislim da su debelo preteralijedno pola godine unazad s tom količinom laži i medijskih manipulacija i da su potcenili građane, ne samo u Beogradu nego i po Srbiji. Ja volim da razgovaram s ljudima, oni kupuju te najjeftinije novine i onda vrlo često čujem komentar – pa ovo stvarno više nema smisla. Sa druge strane, počeli su da koriste strah, da seju strah kao metod koji će im omogućiti da i dalje vladaju. Ljudi kažu: plašim se za posao, za karijeru, za uspeh, moram da uradim ovo ili ono. Ta vrsta vladavine sejanjem straha ograničenog je vremena. Ne možete dugo vremena držati nekog pod strahom. Ne možete ga večito ni ucenjivati. Ljudi ili odlaze iz zemlje, što se nama sve više dešava, ili se na kraju ipak pobune.

Pominjali ste stabilnost kao osnov ekonomskog napretka, članstvo u Evropskoj uniji je pretpostavka stabilnosti, ali ne vidimo čak ni na opozicionoj sceni da se insistira na ulasku u Evropsku uniju, više vlada neko navodno razočaranje.
Vučić se lažno predstavlja kao neko ko Srbiju vodi ka Evropskoj uniji. Jer ulazak ili prilazak blizu Evropske unije znači pravila koja moraju da se poštuju i ne mogu da se prave direktni dogovori, ne mogu da se podmićuju ni ovi ni oni, investitori ili bilo ko drugi, ne može se lagati na državnoj i televizijama s nacionalnom frekvencijom 24 sata dnevno. To su pravila koja ne odgovaraju vlasti. Ali još me više na neki način brine što izgleda ne odgovaraju ni dobrom delu opozicije. Tu pre svega mislim na Savez za Srbiju, inače bi se, u suprotnom, on odlučno zalagao za ulazak u Evropsku uniju, ali mi to ne vidimo. I to je najveći problem koji mi i ostale građanske opcije imamo sa Savezom za Srbiju jer ne vidimo politiku koja bi menjala sistem.

OVA VLAST ĆE TEŠKO BITI SMENJENA NA IZBORIMA JER SUMNJAM DA ĆE DOZVOLITI POŠTENE IZBORE. AKO I BUDE SMENJENA NA IZBORIMA, ONDA TA POBEDA MORA DA BUDE UBEDLJIVA

Šta mislite o dijalogu između vlasti i opozicije koji traži opozicija?
Kad se pomene taj dijalog i zahtevi dela opozicije oko Saveza za Srbiju, meni su prva asocijacija devedesete zato što mislim da se sada, nakon dvehiljadite, opet borimo za smenjivost vlasti na izborima. I opet deo opozicije traži vaninstitucionalne pregovore, okrugle stolove oko fer izbora, izbornih uslova i oko slobode medija, što je meni preslikana situacija iz devedesetih. Mi smatramo da je najbolje da se dijalog vodi tamo gde mu je mesto, ali naravno za to je potrebna saglasnost i volja i opozicije i pozicije. U ovom trenutku ne postoji volja ni jedne ni druge strane. Ko je kriv? Kriva je vlast, naravno, jer su oni prvo počeli sa onih milion idiotskih amandmana na sopstvene zakonske predloge samo da bi onemogućili raspravu, dakle dijalog. Ako nema političke komunikacije u institucijama, onda dolazimo do političkih sukoba koji mogu biti svakojaki. Da li će, kako i kada doći do otvaranje dijaloga, u ovom trenutku ja ne mogu ni da naslutim.

Pomenuste borbu za smenljivost vlasti na izborima, šta mislite hoće li ova vlast biti smenjena na izborima?
Teško će biti smenjena na izborima jer sumnjam da će dozvoliti poštene izbore. Ako i bude smenjena na izborima, onda ta pobeda mora da bude ubedljiva. Ova vlast neće otići sa vlasti ako pobeda opozicije bude sa dva, tri ili pet odsto razlike nego mora da bude preko 10-15 odsto. Mora da bude tako ubedljiva da ne može preko toga da se pređe, bar ne u Evropi. Jako će teško biti doći do toga, tako da mislim da je malo verovatno da će do smene vlasti doći na izborima zato što mi u principu poslednjih par turnusa i nemamo izbore. Reč izbor znači da birate između dve i više stvari, da biste birali između dve i više stvari morate da znate koje su te dve ili više stvari. Ako nemate informacije, a nemate informacije, ako imate ove neke ćelavce u džipovima bez tablica koji idu i uteruju strah i primoravaju ljude da glasaju za koga su obećali i kome su obećali da će da glasaju, kao što smo imali slučaj u Lučanima, vi nemate izbora. Ako bismo imali prave izbore, bez te masovne medijske manipulacije i proizvodnje laži, mislim da bi u tom slučaju došlo do pobede opozicije, i to sa značajnijom razlikom. Kako doći do takvih izbora, to je pitanje.

Vi, dakle, mislite da Vučić u dogledno vreme neće dozvoliti iole fer i normalne izborne uslove?
U nekoj bliskoj budućnosti ova vlast neće dozvoliti fer izbore. Ona se trenutno zasniva na tri stuba, da tako kažem. Jedan je kontrola i zloupotreba medija, proizvodnja laži, manipulacije, skretanje fokusa javnosti sa bitnih stvari. Drugi stub je u ekonomsko-socijalnoj sferi. To je zloupotreba javnih resursa. Ovaj poslednji miting vlasti to je najbolje pokazao. Kao da imamo ponovo Savez komunista kao jednu jedinu partiju i gde je ceo državni aparat stavljen u funkciju te partije. Sve – autobusi, gorivo, sendviči… Cela ta logistika data je od države. Ako pogledamo samo taj segment, kao da smo u jednopartijskom sistemu. Treći deo je onaj koji ljudi uglavnom ne vide – to su oni lokalni šerifi koji bukvalno seju strah na lokalu, razne jutke, simonovići, palme. Taj način njihovog upravljanja na lokalnom nivou, preko tih šerifa, odnosno nasilnika i manipulatora jer svi su oni nasilnici, a svaka opština ima bar jednog, izuzetno je važan. Sve su to bitni šrafovi u njihovoj hijerarhiji jer ta jedna osoba na lokalu drži pod strahom bukvalno sve ljude koje zna i ucenjuje ih socijalno i ekonomski. I zato Vučić i pristaje da štiti te i takve nasilnike iako zna da mu to medijski nanosi štetu, ali su mu oni isuviše bitni u toj kontroli i naroda i vlasti na lokalnom nivou i zato ih štiti dokle god može i koliko god može jer mu daju neku vrstu neograničene moći na lokalu.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 16. maj 2019.

Bitka za Kalemegdan

Plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno

Intervju: Estela Radonjić Živkov, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture

Nekad se iza kulisa odvijaju bitke teže i veće od onih na javnoj sceni. Jednu takvu vode zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture protiv ubedljive manjine u svojoj ustanovi, ali manjine koja ima pozicije i moć i podržava vlast koja zbog gondole hoće da sruši ono što nije uspelo neprijateljskim silama kroz vekove. Tim povodom razgovarali smo sa Estelom Radonjić Živkov, jednom od stručnjaka koja je najogorčeniji protivnik gondole.

Da li je ovo odlučna bitka za Kalemegdan?
Ja bih pre rekla da se na Kalemegdanu danas vodi odlučujuća bitka za budućnost našeg kulturnog i prirodnog nasleđa, ali i bitka od čijeg ishoda zavisi da li ćemo nastaviti život u društvu evropskih demokratskih država ili će prevagnuti oni koji nas vode ka totalitarnom režimu u kojem jedan čovek odlučuje o svemu.

Da li je ovaj današnji neprijatelj opasniji od onih Austrijanaca 1915? 
Neprijatelj svakako nije lak. Ovaj “rat”, sa jedne strane, vode pojedinci kojima ne treba sistem, ne trebaju institucije, ne trebaju stručnjaci i znanje. Oni su sami odlučili da je projekat gondole genijalan i da će ga sprovesti. U njihovoj svesti su sve napred pomenute instance tu da aminuju i pripreme teren da se njihova ideja ostvari. Dosad im je ovo polazilo za rukom: tako je srušena upravna zgrada Ikarusa na Novom Beogradu, kasarna Kadinjača u Valjevu, prodaje se memorijalni kompleks na Jabuci, popločava se Beograd, uništena je Slavija, gradi se Beograd na vodi, uništavaju se reke širom Srbije, zidaju zgradurine u nacionalnim parkovima.
Kalemegdan je ponovo preuzeo simboličku ulogu mesta na kojem se vodi odlučujuća bitka. Ukoliko “padne” Kalemegdan, devastacija svih kulturnih i prirodnih resursa može legitimno da bude nastavljena. U odbranu nasleđa koje smo dobili od predaka i koje po dužnosti koju nam je propisao civilizacijski ili evolutivni zavet moramo predati sledećim generacijama na dalje čuvanje, ustala je struka, građani, pa čak i neke institucije ili bar stručnjaci u njima. Posle dužeg vremena na istoj strani su SANU, veliki broj profesora BU, strukovne organizacije i udruženja, veliki broj stručnjaka koji se bave zaštitom nasleđa. Nažalost, plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno. Jednom uništene ostatke Singidunuma niko nikada neće moći da vrati.

Ima li sličnih primera u svetu da se tako značajan istorijski spomenik tako vandalski uništava?
Ima primera uništavanja spomenika, ali oni svakako nisu svojstveni civilizovanom savremenom svetu kojem mi, navodno, težimo. Neki se danas, opravdavajući vandalizam koji se priprema nad baštinom Beograda, pozivaju na neke primere iz sveta gde su postavljene gondole kako bi obezbedile pristup spomenicima kojima je teško prići. Ali u tim slučajevima nije uništen nijedan deo nasleđa već se stanice gondola postavljaju van samih utvrđenja i spomenika. Beogradska tvrđava za to ne može da bude primer jer od nje počinje Beograd i lako je dostupna sa svih strana.

Ova vlast govori o tradiciji, poziva se na tradiciju, a istovremeno je ruši i dezavuiše?
Ova vlast se pozivala na tradiciju dok je postajala vlast, otkad je na vlasti o tradiciji ni traga ni glasa. Pogledajte samo budžet Ministarstva kulture, odnos prema nacionalnim ustanovama koje treba da sprovode kulturnu politiku zaštite te iste tradicije. Naši spomenici kulture koji su na Listi svetske baštine finansiraju se ove godine sa 150.000 evra od Ministarstva kulture. Koliko je tradicija važna, lako se vidi jednostavnim obilaskom Srbije. Štitimo ćirilicu zakonima, a kuća Aleksandra Sandića, sekretara Vuka Karadžića, koji je bio glavni protagonista ćirilice, koji je preveo mnoga dela na srpski jezik, stoji pod najlonom gotovo u ruševnom stanju više od 10 godina, a za njenu obnovu ne treba više od 20-30.000 evra. Ovakvih primera je na stotine. Da postoji želja da se bavimo tradicijom i baštinom, ne bismo imali najmanje utvrđenih spomenika kulture u celom regionu. Mi ih imamo nešto više od 2.500, a Hrvati nešto manje od 7.000.

Borimo se u Unesku za kosovske manastire, a rušimo spomenike u Beogradu. Može li se to objasniti?
Problem oko uništavanja delova Beogradske tvrđave, koja se u sastavu Rimskog limesa nalazi na preliminarnoj listi Uneska, stigao je do mnogih svetskih organizacija koje se bave zaštitom nasleđa. Predstavnici nekih od njih ovih dana su u Beogradu pokušavajući da spreče izgradnju gondole. U kontekstu očuvanja srpskih srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji i želji Kosova da uđe u Unesko, ovakav loš publicitet nam nimalo nije potreban. Vlast ovih dana izokreće ovo pitanje i optužuje sve protivnike gondole i uništenja kulturnog dobra da pomaže Kosovu da uđe u Unesko. To je gotovo isto kao i štrajk glađu ministra odbrane protiv nasilja.

Šta je Zavod dosad preduzeo na odbrani Kalemegdana? Kome ste pisali, s kim radite, tj. sarađujete u Srbiji? Ima li reakcija i kakve su?
Zavod, tačnije njegovo rukovodstvo, nažalost nije preduzeo ništa sem da legalizuje želje vlasti. Nestručnost vlasti dovela je do toga da je napravljeno nekoliko proceduralnih grešaka, što je proizvelo obustavu pripremnih zemljanih radova na izgradnji gondole. Praksa u službi zaštite, a verovatno i u drugim službama, takva je da je često potreban samo jedan tzv. obrađivač i potpis direktora da bi neko rešenje izašlo iz Zavoda. Republički zavod, koji je centralna ustanova zaštite, ima direktorku kojoj je pre godinu dana istekao mandat. Činjenica da još nije postavljen novi direktor, iako je pre četiri meseca sproveden konkurs, govori o tome u kakvom su položaju i direktorica i Zavod.
Većina zaposlenih se Apelom usprotivila izgradnji gondole i uništenju Beogradske tvrđave. Apel je upućen na više adresa, ali ni od koga nismo dobili odgovor. Stručni savet Republičkog zavoda takođe se izjasnio da je protiv gondole, ali ni to zasad nema nikakvog efekta.

Kakvi su vaši dalji potezi. Verujete li da se taj monstruozni plan aktuelne vlasti može osujetiti?
Mi ćemo se na sve moguće načine boriti za očuvanje kulturnog nasleđa Srbije, ali i profesije i dostojanstva ustanove u kojoj radimo. Hoćemo li u tome uspeti, pokazaće vreme koje svakako ostaje kao jedini pravi sudija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2019.

Zapadni Balkan treba što pre uključiti u Evropsku uniju

Zašto je i za Evropsku uniju bolje da zemlje Zapadnog Balkana odmah primi u svoje članstvo

Intervju Dejan Jović, budući evroparlamentarac

Dejan Jović, iako univerzitetski profesor ne spada u ljude koji se striktno drže katedre i fakultetskih obaveza, nikada nije bežao od javnog angažmana, naročito kao savetnik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića. Sada je, međutim, odlučio da u politiku uđe direktno, te se kandidovao za hrvatskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca u Evropskom parlamentu. To je bio povod za ovaj razgovor.

Odlučili ste da direktno uđete u politiku. Zašto ste to uradili, kakvi su bili vaši motivi?
Više je bilo motiva. Prvo, nekako mi se čini da je prirodno, s obzirom na to da sam u posljednjih pet godina, i u javnom prostoru i na akademskim mjestima, zagovarao jedan drukčiji pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, koji podrazumijeva brzo uključivanje svih tih zemalja i zajedno, ne jednu po jednu, u EU, da se onda pokušam angažirati i da to zagovaram i na mjestu gdje se o tome možda ne odlučuje, ali gdje se u svakom slučaju može mnogo više utjecati. Drugo, moj motiv je bio da pokažem da je potrebno da se ljudi koji se dugo profesionalno bave međunarodnim odnosima, a ja sam u toj struci već skoro tridesetak godina, uključuju u javni i društveni život. Nekako mi se čini da živimo u doba amaterokratije, u kojoj ljudi sve znaju, a malo čitaju i imaju vrlo čvrste stavove o stvarima koje zapravo ne poznaju dovoljno. I ne možemo se žaliti, ako dolazimo iz akademskog svijeta, što nam se to dešava ako se sami ne angažiramo. To su bili moji glavni motivi. Tu još, naravno, postoje i drugi, recimo da mi se čini da je potrebno ohrabriti posebno one koji se osjećaju nepredstavljenima, kao što su pripadnici raznih manjina u samoj Hrvatskoj i u Evropskoj uniji.

Vaš angažman dolazi u vreme velike krize Evrope i evropske ideje.
Meni je zapravo stalo do Evrope i Evropske unije i zabrinut sam bio čitavim nizom negativnih tendencija koje su se pojavile, najviše u Britaniji sa ovim Bregzitom, koji predstavlja pobjedu nacionalizma koji sada dovodi Britaniju u problem. Ne toliko Evropsku uniju koliko Britaniju, i nekako mi se činilo da je svaki glas vrijedan u tom evropskom prostoru koji bi upozoravao na važnost održanja Evropske unije i na negativne posledice koje bi mogle nastati iz njenog raspada.

Međutim, vi se angažujete upravo u trenutku kada iz Evrope prema Zapadnom Balkanu stižu ne baš ohrabrujući glasovi. Kako, s obzirom na to, vidite svoj zadatak i, uopšte, kako tumačite taj skepticizam prema proširenju?
Ja sam protivnik takve politike. Mislim da je ona u svemu pogrešna. Ako se Evropska unija ne proširi tamo gdje može i sad kad može, onda će ostaviti taj prostor drugima. To nisu samo drugi koji su neutralni nego imamo druge koji su moćni, a nisu prijatelji Evropske ideje niti evropskih vrijednosti. Na primjer, skeptični su prema liberalizmu, čak i prema liberalnoj demokratiji, pri tom ne mislim samo na Rusiju i Tursku, koje su otišle u nekom sasvim drugom smjeru, i Kinu, koja je sad tu prilično involvirana, nego mislim i na Sjedinjene Američke Države pod Trampom. Sjedinjene Države se sada pojavljuju kao snažna alternativa evropskoj ideji, ali se meni čini da ta alternativa nije bolja nego je lošija od onoga što je projekt evropskog jedinstva koji se ipak temelji na nekim zajedničkim vrijednostima.

AKO PROPUSTIMO SADA I OVU PRILIKU, BOJIM SE DA ĆE STVARI IĆI U LOŠEM SMERU, U POTPUNO DRUGOM SMERU

Kad se radi o porukama koje dolaze iz Evropske unije, one su ambivalentne. Na neki način jeste tačno da i dalje prevladava skepticizam prema daljnjem proširenju na Zapadni Balkan, po mom sudu pogrešno, ali istovremeno imamo i neke glasove u drugom smjeru. Recimo, imali smo nedavno izjavu slovenačkog predsjednika Pahora da je proširenje na Zapadni Balkan prioritet i da ga tako treba tretirati. Takvih izjava nije bilo mnogo kad sam ja počeo zagovarati tu ideju 2014. Tada je to izgledalo kao iluzija i utopija, ali mi se čini da je Bregzit ipak malo osvestio ljude – šta bi se moglo desiti ako bi preovladao nacionalizam. Naravno, znamo da bi u našim krajevima u tom slučaju posljedice bile mnogo dramatičnije nego u Velikoj Britaniji. Evropska unija je doživjela neuspeh, relativan, sa Bregzitom, iako ćemo da vidimo na kraju hoće li to da bude neuspeh ili ne jer je Evropa sad jedinstvena, a Britanija razjedinjena. Ali ipak, to što se pokazalo da je mnogo ljudi za izlazak iz Evropske unije jeste neuspeh evropskog projekta. Ja mislim da je sad vrijeme da imamo uspeh evropskog projekta i to upravo na Zapadnom Balkanu.

DEJAN JOVIĆ: EVROPSKA UNIJA DANAS ČAK DOŽIVLJAVA NEKI SVOJ ZLATNI MOMENAT

Pod tim podrazumevate to da Zapadni Balkan bude uključen u Evropsku uniju?
Da, i to što prije. Ja razumijem skeptičnost prema sadašnjem stanju u pojedinim zemljama Zapadnog Balkana i odnosima između njih. Doista, po mom sudu, ti odnosi nisu tako dobri, možda i unutrašnji karakter tih zemalja nije tako demokratski kao što je bio prije, recimo, 10 godina. Ali moje pitanje je sljedeće: propustili smo priliku kad je Đinđić bio premijer ovdje, propustili smo sa Tadićem tu priliku, i te propuštene prilike na neki način su dovele do sve lošijeg stanja i do daljnjeg udaljavanja, zapravo, unutrašnjeg karaktera zemlje od same Evropske unije. Tako da ako propustimo sada i ovu priliku, ja se bojim da će stvari ići u lošem smeru, u potpuno drugom smeru. Ulazak u Evropsku uniju čak i ovako nesavršenih zemalja, koje ne ispunjavaju sve uslove, ipak je značajan korak napred. S tim što se ja zalažem za to da kad zemlje uđu u Evropsku uniju, to ne bude kraj priče nego da postoje dodatne kvalifikacije za šengen i za evrozonu koje bi ih dalje poticale na reforme. Dakle, ja ne mislim da bi one trebalo da uđu zato da bi zaustavile sve pozitivne reforme koje su dosad napravile nego upravo obrnuto, da bi ih trebalo ohrabriti, da bi trebalo sprečiti taj osećaj odbačenosti, poniženja i isključenosti i onda kad uđu da bi zapravo trebalo nastaviti s tim unutarnjim pritiskom i na njih, kao i na druge zemlje koje su već sada u Evropskoj uniji, da se dodatno demokratizuju.

Da se malo vratimo na Bregzit, nasuprot očekivanjima da će dovesti do paranje Evropske unije, smatra se da je on učvrstio evropsko jedinstvo.
Mislim da je on upozorenje svima koliko je zapravo komplikovano izaći iz Evropske unije. Možda je komplikovanije izaći iz Evropske unije nego u nju ući. Mi znamo za onu izreku da platiš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. I vidite da zapravo nema nekog gregzita ili fregzita, koji su se spominjali prije samog Bregzita, tako da je to dobra situacija za Evropsku uniju. Mislim da Evropska unija čak doživljava neki svoj zlatni moment, on će ostati samo moment, neće to toliko dugo trajati, Evropska unija ima svoje unutrašnje probleme i krize, ali oko pitanja Bregzita 27 zemalja je ujedinjeno na jednoj strani, a ona koja je očekivala da će izlazak pokrenuti cijeli talas tih antievropskih trendova, zapravo je razjedinjena. Ja mislim da je to vrlo važna poruka, tako da očekujem da će na predstojećim izborima antievropske snage, populističke, radikalno desne, dobiti više glasova nego što su dobile 2014, ali ne onoliko koliko smo strahovali da će biti prije nego što smo vidjeli iskustvo Bregzita.

Kako u tom kontekstu vidite pobedu Zuzane Čaputove u Slovačkoj?
Kao veliko ohrabrenje. To je veoma važno, posebno jer se radi o Slovačkoj, zemlji koja ima veoma veliki broj manjina, Mađara, Roma i drugih, čiji je položaj doista bio sve lošiji. Tamo postoji i radikalno desna stranka, koja je na ovim izborima ipak dobila priličan broj glasova, ali je u krajnjoj liniji poražena. S velikom zabrinutošću gledao sam na to što se poslednjih godina događa u Slovačkoj jer je to srednjoevropska zemlja, ne toliko različita od Hrvatske, Mađarske i Austrije, tako da mi je vrlo drago što se dogodio takav preokret.

A kako vidite odnos Hrvatske i Evropske unije?
Ovo što radimo s našom kampanjom za evropske izbore ima za cilj da testira evropski karakter Hrvatske. Mi smatramo da su to neodvojivi procesi – spoljna politika, odnosno politika prema Evropskoj uniji, i unutarnja politika. Hrvatska je mala zemlja koja s pravom očekuje da je se u Briselu, u evropskom kontekstu, tretira kao ravnopravnu i da ju se poštuje. I ona insistira na svojim specifičnostima, kulturalnim, političkim, ekonomskim i drugim, i ne želi da bude marginalizovana iako je, zapravo, ispod jedan odsto ukupnog broja stanovnika. Ali, ako to očekuje za sebe u Briselu, onda je red da isto to daje i malim zajednicama i ljudima, građanima ili grupama, koji su u manjini u samoj Hrvatskoj. Ne možete biti Evropljanin samo u Briselu, a kad se pojavi, na primer, kulturalna različitost, kada je na primer u pitanju ćirilica ili specifični način javnog iskazivanja nekog identiteta koji je manjinski, pri tom ne mislim samo na etnički manjinski nego na svaki drugi manjinski, onda kažete, čekajte, pa to je sad problem, nama to smeta i to je dezintegrirajuće. Ja mislim da će Hrvatska biti vjerodostojna u evropskom kontekstu onda kada ista pravila koja traži za sebe kao malu zemlju primeni na male zajednice u samom hrvatskom kontekstu.

Često ste u Beogradu, kako biste ocenili ono što Srbija radi u pogledu evropskih integracija?
Srbija ima jedan broj problema koji su specifični u odnosu na druge zemlje – i kandidate i članice Evropske unije. Nisu sasvim različiti jer, recimo, i Kipar ima problem integracije, pa je u Evropskoj uniji. Ali ipak nerazrešeno pitanje statusa Kosova najozbiljniji je problem za bilo kakvo uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Sa druge strane, kada se radi o članstvu, nisam siguran da je pametna i korisna politika uslovljavanja rešavanjem tog pitanja. Evropska unija također treba da shvati da postoje zemlje koje su specifične – Bosna i Hercegovina iz nekih razloga, Srbija, u nekom smislu, čak i Crna Gora, Severna Makedonija takođe. Jer, kao što smo videli u Severnoj Makedoniji, jedan od uslova za približavanje Evropskoj uniji bila je promena imena. Crna Gora je zemlja u kojoj trenutno nema etničke većine i u tom smislu više liči na ono što je ranije bila Bosna nego na sebe samu iz prošlosti. Tako da je manjinsko pitanje još uvek važno, kao evropsko pitanje. Voleo bih da Evropska unija ima malo više razumevanja za te specifičnosti. One ne bi smele da budu prepreka za ulazak u Evropsku uniju, treba naći neki kompromis. Ali istovremeno, naravno, potrebno je da se evropske vrednosti poštuju u unutarnjoj politici tih zemalja. Dakle, tu isto postoji raskorak; ono što vidimo u Hrvatskoj vidim takođe i u Srbiji, i drugde. Postoji razlika između, s jedne strane, retorički proevropske politike, a sa druge strane nespremnosti da se neke od tih evropskih metoda i vrednosti primene unutar same zemlje. Naročito bih rekao da to važi kad se radi o liberalnom i pluralističkom karakteru politike u tim zemljama, o zaštiti onih koji misle drukčije, političkoj manjini, opoziciji i drugim. Mislim da treba pokazati više evropskih vrednosti ako se stvarno želi da Evropa promeni svoju politiku.

DEJAN JOVIĆ: ŽIVIMO U DOBA AMATEROKRATIJE

A pokazuje li opozicija dovoljno evropskog entuzijazma ili i ona vrlo malo zagovara Evropu?
To je začarani krug. Ako Evropa kaže Kosovo je preduslov bilo kakvog približenja Evropskoj uniji, ili ako se tako razume poruka Evrope, onda je logično da se i vlast i opozicija fokusiraju na taj problem. Ali pogrešno je da se time uslovljava put prema Evropskoj uniji, kao što je pogrešno očekivati da se ta pitanja razreše pre ulaska u Evropsku uniju. Mislim da treba neka pitanja ostaviti za taj solidniji, čvršći kontekst u kojem će biti možda lakše da se te stvari razreše. Ovde ću povući paralelu sa odnosima između Velike Britanije i Republike Irske. One su zajednički ušle u Evropsku uniju, istog momenta, i to je pomoglo. Pitanje Severne Irske nije bilo razrešeno, ono je ostalo nerešeno. Ne samo da je ostalo nerešeno nego je uzrokovalo nasilje još čitav niz godina. Dvadeset i više godina nakon ulaska te dve zemlje u Evropsku uniju mi smo imali terorizam u Severnoj Irskoj, kojega srećom sada nemamo ovde u slučaju Kosova, niti u Bosni i Hercegovini, niti drugde. Ali sam taj evropski okvir veoma je pomogao da se to pitanje stavi izvan dnevnog reda. Kao što sada izlazak Velike Britanije može ponovno vratiti taj problem. Dakle, po mom mišljenju, ulazak u Evropsku uniju ne znači da je ta zemlja riješila sve svoje probleme, ali znači da ipak ima neku mogućnost da to razreši u jednom mirnijem, normalnijem i solidnijem kontekstu.
Kad se radi o opoziciji, voleo bih takođe da vidim i mnogo eksplicitnije proevropsku opoziciju, koja bi možda bila kritičnija prema pojedinim potezima vlasti i gradila evropsko javno mnjenje i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u drugim zemljama. Ako malo pogledate ispitivanje javnog mnjenja, nekako je ta skeptičnost i opreznost prema Evropskoj uniji i Zapadu općenito najveća među Srbima u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj i opozicije i vlasti da povećaju popularnost Evrope, da potiču proevropsko raspoloženje kod stanovnika.

VOLEO BIH DA VIDIM I MNOGO EKSPLICITNIJU PROEVROPSKU POZICIJU U SRBIJI

Imate li vi istomišljenika u Hrvatskoj ili bilo gde u Evropi, ili ćete biti sasvim usamljeni u Evropskom parlamentu?
Moje mišljenje je manjinsko i u mnogim aspektima drukčije od, ne bih rekao od svih nego od mnogih. Ali nikada, ni kad sam imao državnu poziciju kao savjetnik predsednika Republike, nisam smatrao da zato što je manjinsko ono ne bi trebalo da bude izgovoreno. Ja se zalažem za ono u što vjerujem i što je rezultat i mojih osobnih istraživanja i ekspertize na tom polju. Tako da to nameravam da činim i ubuduće. I dalje vjerujem u mogućnost uvjeravanja, racionalnog argumentiranja i u otvorenost sagovornika. Vidjećemo na izborima koliko u Hrvatskoj ima ljudi koji su spremni da podrže taj program. Ja apeliram na sve, dakle ne samo na ljude jedne nacionalnosti, iako sam na listi SDSS, nego apsolutno na sve građane koji misle da je ovo što predlažem korisno, da to podrže svojim glasom. Što se tiče sagovornika, ja sam ohrabren time što vidim ipak jedan pomak. Stvari koje su 2014. izgledale kao iluzija i utopija, posebno nakon ukrajinske krize, kad smo videli kuda može dovesti neka drukčija politika involviranja drugih aktera, sada nekako postaju, ne bih rekao prihvaćene, ali primaju se s manje otpora. Tako da mi je drago da vidim, recimo, da ipak jedan broj ljudi, uključujući i one na visokim funkcijama, razmišlja o brzom uključenju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Želimo vam sreću, kako na izborima tako i sa vašim idejama.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 25. april 2019.

Nema demokratije bez autonomije

Očekujem da vlast neće krenuti u obračun s neistomišljenicima

Intervju Bojan Kostreš, Liga socijaldemokrata Vojvodine

Kada je zakazivan ovaj razgovor sa Bojanom Kostrešom, potpredsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine, računali smo da će glavna tema biti autonomija. A onda je za vikend došlo do radikalizacije protesta u Beogradu, pa smo razgovor morali da počnemo pitanjem koje se odnosilo na te događaje.
“Ne postoji nijedno opravdanje za nasilje koje se dogodilo proteklog vikenda izazvano nepromišljenim upadom demonstranata predvođenih Boškom Obradovićem i drugim liderima SzS u zgradu RTS”, kaže Kostreš. “Pravo je čudo i velika sreća da nije bilo žrtava. Verujem da će odgovornost preovladati i da do ovakvih ili sličnih ispada neće dolaziti, kao što očekujem da će i vlast biti odmerena i da će izbegavati da krene u obračun s neistomišljenicima. Iskreno se nadam da će tenzije splasnuti i da će se politički “obračuni” vratiti sa ulice u institucije. Za postizanje dogovora i uspostavu dijaloga potrebne su obe strane. Sukobi i destabilizacija zemlje nikome ne mogu doneti ništa dobro”.

Kako doći do demokratije u ovom trenutku. Deo opozicije bojkotuje Skupštinu. Sve se češće čuje da će do promene vlasti morati da dođe na ulici. Šta mislite, prvo, o bojkotu parlamenta?
Bojkot parlamenta je posledica destrukcije parlamentarizma i demokratije od vladajuće koalicije i za takvo stanje su najodgovorniji šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović i predsednica Narodne skupštine Maja Gojković. Opozicioni poslanici nisu imali drugi način da iskažu svoje nezadovoljstvo i nemogućnost funkcionisanja do izlaska iz parlamenta. Sa druge strane, mislim, da bi trajno bojkotovanje Skupštine dovelo do toga da opozicija eliminiše samu sebe i da dozvoli naprednjacima da do narednih izbora rade bukvalno šta hoće. Zbog toga se LSV odlučila da u određenim situacijama prisustvuje radu parlamenta i da tako da važnost temama koje su nama bitne. Poslanici LSV su ušli u salu kada se Borut Pahor obraćao parlamentarcima tokom posete Srbiji zato što poštujemo tog čoveka, poštujemo Sloveniju i smatramo da smo time jasno dali do znanja da LSV podržava evroatlantske integracije Republike Srbije. Sa druge strane, mi smo u skupštinsku proceduru uputili Predlog zakona o finansiranju Vojvodine i Rezoluciju o Vojvodini jer smo procenili da bi se u ovom momentu te teme mogle naći na dnevnom redu. Opoziciona borba se mora voditi kroz institucije i režim mora biti pobeđen na izborima. Svako drugo rešenje vodi nas u sukobe. Nadam se da je ideja o smeni vlasti na ulici posledica samo nečije privremene nepromišljenosti jer nasilje ne vodi mudrim i korisnim rešenjima.

Da li uslovi u kojima bi se održali izbori omogućavaju slobodno izražavanje “narodne volje”?
Dosadašnja iskustva govore da opozicija u Srbiji može da preuzme vlast samo na izborima. Izborni uslovi ne pružaju dovoljno osnova za fer i poštene izbore, ali moramo biti svesni da su ovakvi izborni uslovi: izborni zakon, medijski zakoni, situacija da su mediji finansijski zavisni od države… posledica nerešavanja tih pitanja kada je demokratska opcija bila na vlasti. Većina političara koji danas traže fer i poštene izbore bili su na vlasti i propustili su šansu da isprave postojeće anomalije u sistemu, između ostalog i zato što su njima koristile dok su vladali. Dakle, velika je greška što to tada nije promenjeno, što Srbija nije organizovana u više izbornih jedinica, što nisu napravljeni proporcionalni izbori s preferencijalnim listama itd.
Ligaši pokušavaju da se bore protiv režima svaki put kada je to moguće. Pre samo nekoliko nedelja imali smo situaciju da smo odustali od izbora za Savet MZ u Novom Bečeju jer nam nisu dozvoljeni posmatrači, ali smo učestvovali na izborima za Savet MZ u Ljubi iako smo videli da izbori nisu do kraja regularni. Dakle, ne odustajemo od borbe na izborima kad god je to moguće jer ne prihvatamo da na ulici rešavamo političke nesuglasice. Iako bi to moglo da da argumente onima koji žele da nas optuže za kolaboraciju s režimom, mi mislimo da su institucije i izbori jedina mesta na kojima se moramo boriti sve dok se ne iscrpe sve mogućnosti. Spremni smo na saradnju sa drugim opozicionim grupama u borbi za fer izborne uslove.

LSV kao da je izbrisan sa “spiska” opozicionih stranaka. Kako vi gledate na to? Šta je za vas prava opozicija aktuelnom režimu?
Važno je prvo utvrditi ko i da li iko može imati autorsko pravo na pravljenje “spiska” opozicije jer ako se opozicionarstvo definiše kriterijumima koje diktiraju ljotićevci i rusofili, mi u tome ne želimo da učestvujemo. LSV postoji suviše dugo da bi se danas svrstavala na bilo koju stranu, a da razlog za to ne bude jasno definisan sistem vrednosti za koji se zalažemo. Mi trpimo napade i sa jedne i sa druge strane jer pitanja koja postavljamo i rešenja koja predlažemo u suštini ne odgovaraju ni jednima ni drugima. Nisam čuo jasan stav ni vlasti, a ni dela opozicije koju predvode Obradović, Jeremić i Đilas o, npr., “Ruskom humanitarnom centru” u Nišu. Koje je njihovo rešenje za Kosovo? Ima li Vojvodina pravo na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast? Hoće li glasati za predloženi Zakon o finansiranju Vojvodine?
Dakle, nama je važno šta se radi, a ne ko će to da uradi, u smislu realizacije našeg programa. Mi nismo u koaliciji sa SNS-om ni u Republici ni u pokrajini zato što ne vidimo da oni išta korisno i pametno rade za interes Vojvodine, ali to ne znači automatsku podršku SzS-u, koji se u ovim pitanjima ne razlikuju od Aleksandra Vučića. Svi su oni nacionalisti i centralisti. Neophodnost smene režima ne dovodi se u pitanje, ali mi ne prihvatamo ideju da posle Aleksandra Vučića na čelo Srbije treba da dođe neko ko je ljotićevac i rusofil. Liga se slaže da Vučić i njegova partija treba da odu sa vlasti i oni će otići pre ili kasnije, ali je ključno pitanje ko će doći posle njih i koje će programske ciljeve ta nova vlast postavljati. I upravo to pitanje koje postavljamo ne sviđa se jednom delu opozicije i zato nas stalno etiketiraju da smo bliski SNS-u i da smo u nekakvom dosluhu s njima.

TAKVA BAHATOST I BEZOBRAZLUK PROBUDILI SU LJUDE, A TEMU AUTONOMIJE I NAŠE ZASTAVE VRATILI U ŽIŽU JAVNOSTI

Može li autonomije biti bez demokratije. Da se, recimo, kaže – prvo demokratija, onda autonomija ili te dve stvari idu ruku podruku?
Prvo demokratija, pa onda autonomija – pokušali smo sa DOS-om, pa nije dalo očekivane rezultate. Mislim da je proces izgradnje demokratije u Srbiji, kao i u svakom drugom društvu, spor i mukotrpan i siguran sam da bi vojvođanska autonomija doprinela izgradnji demokratije u celoj zemlji. Hajde da postavimo stvari ovako: vojvođanska autonomija, regionalizacija i decentralizacija Srbije prvi su koraci u uspostavljanju demokratskih odnosa. Jer, onog momenta kada vi imate jasno definisane odnose između centralnih, regionalnih i lokalnih vlasti, ne možete onda da imate jednoumlje kakvo danas postoji. Danas u Srbiji od nivoa mesne zajednice do predsednika Republike svi moraju da pripadaju istoj partiji ili istoj političkoj opciji. Trenutna situacija nije inovacija ili izmišljotina Srpske napredne stranke. To su radile i Tadićeve demokrate, to je radio i Koštunica, to je radio i Milošević za vreme svoje vladavine. Dakle, onog momenta kada vi decentralizujete i regionalizujete Srbiju, imate šansu za političku pluralnost i čim nju imate veće su šanse za izgradnju demokratije i demokratskih institucija. U tom smislu je pitanje autonomije Vojvodine lakmus demokratskih odnosa u čitavom društvu.

Autonomija Vojvodine je u poslednje vreme neočekivano i na jedan pervertirani način ponovo dospela u žižu javnosti – tako što je poistovećena sa separatizmom. I, što je posebno zanimljivo, to je došlo iz opozicionih krugova, da kažemo građanske Srbije. Kako gledate na taj slučaj, kako ga tumačite?
Vojvođansko pitanje je isključivo demokratsko i ekonomsko i ne može se posmatrati izolovano od ideje kako bi Srbija trebalo da bude organizovana. Ono je oduvek, a naročito posle Miloševićevog puča 1988, bilo tabu tema ne samo za političare iz Beograda, bili oni nacionalisti ili građanski orijentisani, već i za neke političare koji dolaze iz Novog Sada i same Vojvodine. Na svaki pokušaj rešavanja vojvođanskog pitanja, pa samim tim i davanja odgovora na to kako bi trebalo da izgleda moderna Srbija, imate horsku reakciju “čuvara jedinstva Srbije”, koji te predloge okarakterišu kao izdaju i separatizam i te optužbe ponavljaju kao nekakvu mantru. Diskvalifikacija neistomišljenika postala je manir svih onih koji su zlonamerni ili ne razumeju suštinu problema. Pa tako dođete u paradoksalnu situaciju da čovek koji bi, na osnovu političke vokacije organizacije iz koje dolazi, morao da se zalaže za priznavanje prava Vojvodini na autonomiju, da je promoviše i da se za nju bori, upravo zbog nerazumevanja ovog problema napada i vređa Vojvođane za separatizam usred glavnog grada Vojvodine. Na njegovu žalost, takva bahatost i bezobrazluk probudili su ljude, a temu autonomije i naše zastave vratili u žižu javnosti.

Postoji li u Srbiji generalno, recimo u tzv. centralnoj, razumevanje za autonomiju?
U Srbiji je dominantna tradicija negovanja ideje centralizma i neprihvatanja prava na različitost. Negiranje prava da budete drugačiji ne dešava se samo Vojvodini već svakoj regionalističkoj inicijativi koja se rodi u Srbiji. Svaki put kada iz Šumadije čujete ideju da je potrebno formirati pokrajinu Šumadiju i da Šumadinci imaju neka svoja prava – to se izjednačava s pokušajima rušenja Srbije jer ljude iz “srca Srbije” ne mogu nazvati separatistima. Dakle, i kada se ne mogu koristiti ustaljene fraze za diskreditaciju ideje regionalizacije naše zemlje, nacionalisti na sve druge načine pokušavaju da diskvalifikuju i ubiju tu ideju. Da ne govorimo o idejama koje dolaze iz Sandžaka ili drugih sredina koje nisu etnički monolitne, kao što su Šumadija ili Niš i okolina. Znate, da je postojala sposobnost i spremnost političara u Beogradu da prihvate različitosti, potrebe i prava, recimo, kosovskih Albanaca, siguran sam da bismo mogli da izbegnemo sve ovo što nam se danas dešava. Prvi korak koji bi svi koji sebe smatraju demokratama morali preduzeti jeste prihvatanje mogućnosti da Srbija može biti i drugačije organizovana, a ja sam siguran da će – ako se o ovoj temi bude iskreno razgovaralo – mnogi shvatiti da je u regionalizaciji i decentralizaciji Srbije šansa za njen razvoj i napredak

JEDINA ŠANSA ZA OPORAVAK, NE SAMO VOJVODINE VEĆ I ČITAVE DRŽAVE, JESTE RAZUMEVANJE DA AUTONOMIJA NIJE PROBLEM VEĆ DEO REŠENJA

Poštuju li se ustavne odredbe koje regulišu položaj pokrajine Vojvodine?
Ustav je loš, o čemu smo mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine govorili još 2006. Podsetiću vas da sam bio jedini državni funkcioner koji je pozvao na bojkot ustavnog referenduma. To sam uradio sa mesta predsednika Skupštine AP Vojvodine iz prostog razloga što se već tada videlo da predloženi Ustav neće doneti ništa dobro ne samo Vojvodini i Vojvođanima nego i celoj Srbiji. Podsećam vas da je Ustav donet tako što se dva dana glasalo na referendumu za koji je bilo jasno da je namešten, da su poslanici tekst Ustava videli pola sata pre usvajanja, pa su ipak, sem nekoliko poslanika iz građanskih stranaka, bez problema glasali za njega. Navodno, žurilo se da bi se osujetila nezavisnost Kosova, a u stvari da bi se cementirale tekovine nacionalističke politike Slobodana Miloševića i njegovog naslednika Vojislava Koštunice.
A što se tiče autonomije, njena suština je u pravu stanovništva pokrajine da kroz svoje institucije, skupštinu i vladu donosi odluke kojima će uticati na kvalitet sopstvenog života, na upravljanje privrednim i prirodnim resursima i pravo na donošenje političkih odluka. Suština svake autonomije je pravo na samostalnost pri donošenju odluka u odnosu na centralnu vlast, a vojvođanska autonomija je prvenstveno ekonomsko i demokratsko pitanje. Njena suština je približiti institucije odlučivanja građanima.

Daju li Vojvodini ustavna rešenja potreban stepen samostalnosti ili je ta njena autonomija manje-više protokolarna?
Vojvođanska autonomija je ustavnim rešenjima iz 1990. i 2006. obesmišljena i svedena na formu. Recimo, u aktuelnom Ustavu piše da Vojvodina ima pravo na najmanje sedam odsto budžeta Republike Srbije, a niko nikada nije ni pokušao da objasni zašto joj toliko pripada, ako, grubo govoreći, čini jednu trećinu teritorije, četvrtinu stanovništva, a u nekim godinama učestvuje u bruto nacionalnom dohotku sa gotovo 40 odsto. Kako se došlo do tih sedam odsto i zašto baš toliko? Nije suština priče u brojkama već da vojvođanska administracija mora da ima mogućnost da samostalno odlučuje o svojim prihodima i da ima garantovane nadležnosti koje može da konzumira. Šta reći ako znamo da je ustavnim zakonom bilo definisano da su Zakon o finansiranju Vojvodine i Zakon o nadležnosti trebalo da budu doneti do 31. decembra 2008, a danas – 11 godina kasnije – i dalje nisu.

Šta je bilo sa idejom Vojvodina u Evropi regija? Kao da je nestala?
Nije nestala ideja, ali su promenom vlasti u Vojvodini postavljeni neki drugi prioriteti. Iskreno se nadam da će vladajuća nomenklatura u Vojvodini shvatiti da su oni na tim mestima ne zato da bi bili partijski poslušnici Beogradu već da bi radili u interesu građanki i građana Vojvodine. A samim tim, kada radite u njihovom interesu – radite i u interesu čitave Srbije. Ekonomski jaka Vojvodina može da znači samo prosperitetnu Srbiju i nikako drugačije. Dakle, EU standardi u Vojvodini će pomoći da se isti primene i u čitavoj Republici i zato se nadam da će i evropski kontakti Vojvodine u budućnosti biti bolje korišćeni.

Gubi li se poslednjih godina identitet Vojvodine? Može li Vojvodina svojom ekonomskom snagom, sa jedne, i svojom multietničkom kulturom, sa druge strane, vući Srbiju ka Evropskoj uniji ili se i ona, Vojvodina, utopila u “šumadijski bluz”?
Po prirodi sam optimista i verujem da Vojvodina može i treba da i dalje bude most između Evrope i Srbije i motor koji će je vući, ali da bi Vojvodina mogla da ispuni ta očekivanja, vojvođanska administracija mora imati alate koji su potrebni da bi se naša pokrajina ekonomski razvijala i napredovala. Vojvodina je u poslednjih 30 godina u ekonomskom smislu doživela mnogo veći sunovrat nego ostali delovi Srbije, što znači da je to direktna posledica gubitka autonomije. Osamdesetih godina prošlog veka, u periodu kada je Vojvodina imala punu autonomiju u okviru SFRJ, po svim ekonomskim parametrima – ali i po visini plata i penzija – bila je jedan od najrazvijenijih delova, rame uz rame sa Slovenijom i Hrvatskom. Danas Vojvodina u nekim svojim krajevima predstavlja nerazvijeni deo Srbije. Jedina šansa za oporavak, ne samo Vojvodine već i čitave države, jeste razumevanje da autonomija nije problem već deo rešenja. Izgradnja moderne Srbije u kojoj će razlike koje postoje biti šansa za razvoj, a ne prepreka jeste jedini put kojim možemo ići. Nadam se da će Liga socijaldemokrata Vojvodine i budući Vojvođanski front za ovakve ideje pronaći saveznike i u drugim delovima Srbije.

Jedno od pitanja oko kojeg se dele i stranke i građani jeste Kosovo. Vidite li u dogledno vreme rešenje ili će prevladati “zamrznuti konflikt”?
Zamrznuti konflikt je nešto najgore što se Srbiji i Kosovu može dogoditi. Jer to znači dalje ekonomsko propadanje i izolaciju. A ni jedni ni drugi to ne mogu da podnesu. Nestabilna i besperspektivna društva ljudi napuštaju, a gubitak stanovništva umanjuje šansu za napredak. Dakle, održavanjem nestabilnosti i nerešavanjem konflikta vi otvarate neku vrstu vrzinog kola koje će nas u konačnom rezultatu dovesti do ekonomskog kolapsa i depopulacije društva. Liga je jedna od retkih političkih stranaka koja je vrlo jasna i precizna, a koja već godinama govori da se mora priznati realnost na Kosovu, da se mora ići u pravcu potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma i da se moraju, ne samo sa Kosovom već sa svim eksjugoslovenskim republikama, razvijati dobri i korektni odnosi. Srbija nema više snage i ne može da podnese nove sukobe, nove izolacije i nova politička zaoštravanja. Važno je da se i ostali politički faktori vrlo jasno i precizno izjasne po pitanju Kosova jer kosovska mitomanija je kamen oko vrata moderne Srbije i ukoliko se ne bude rešavalo pitanje Kosova tonućemo sve dublje.

Kome “zamrznuti konflikt” najviše odgovara i zašto?
Ruskoj politici na Balkanu jer postojanjem više konfliktnih zona na Zapadnom Balkanu Rusija skida pritisak sa sebe po pitanju Krima i ekonomskih sankcija. Kada postoje problemi koji se moraju rešavati kroz Ujedinjene nacije, ona ima mogućnost pregovora sa EU i SAD jer se tada i ona pita kao stalna članica Saveta bezbednosti. U situaciji gde imate Crnu Goru u NATO-u i na putu ka Evropskoj uniji, Severnu Makedoniju pred vratima NATO-a i sa jasnom evropskom perspektivom koja je posledica rešenog spora oko imena sa Grčkom, ruska politika može da računa na konflikte u BiH i na konflikt Srbija – Kosovo, pa se plašim da će sve više praviti pritisak u tom pravcu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.

Srbijom vlada beznađe

Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje, kaže u razgovoru za Novi magazin prvi čovek Paraćina

Intervju Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin

Saša Paunović je trenutno sigurno najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji – upravlja Paraćinom već 15 godina. Vučić nije birao sredstva da ga svrgne “sa vlasti”, ali građani to nisu dozvolili. Paunović je takođe jedan od najstarijih, po stažu razume se, članova Demokratske stranke, u koju se upisao 1992. godine, a danas obavlja dužnost potpredsednika. Sve to govori da je reč o stabilnom i doslednom, a ipak uspešnom čoveku, kakvih je malo preostalo na političkoj sceni Srbije. Sapienti sat.

Kakva je moć lokalnih samouprava da utiču na kvalitet života svojih sugrađana?
Lokalne samouprave mogu osetno unaprediti kvalitet života građana, naravno u oblastima za koje su nadležne. To pre svega znači kroz izgradnju infrastrukture – vodovodna i kanalizaciona mreža, asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina, podizanje vrtića, opremanje škola. Tu su, naravno, i ograničenja zbog kojih pre svega u oblasti komunalnog reda nije moguće učiniti više, recimo kad je reč o saobraćaju, smanjenju broja pasa lutalica, gde su opštinske nadležnosti nedovoljne da se stvarno reše problemi, a građani često ne razumeju da su zakoni prosto takvi da vezuju ruke lokalnim službama. Dakle, ima mnogo prostora za rad, ali bi bilo moguće da se uz male izmene zakona omogući bolji rad lokalnih službi.

Mislio sam, u stvari, pre svega na model finansiranja gradova i opština?
Zakon o finansiranju više je puta “krpljen”, i to zbog trenutnih političkih potreba ove ili one vladajuće stranke u tom trenutku, a ne zato što je izmenama prethodila ozbiljna analiza. Drastično su umanjeni izvorni lokalni prihodi, država je uzela ogroman deo lokalnih budžeta od 2012. godine uz različita “opravdanja”, pa ponekad čak i “greškom” koju su ministri finansija kasnije javno priznavali, ali e nikad nisu ispravljali. Ako je državni budžet u suficitu, zašto se opštinama ne vrate oteti prihodi? U ovom trenutku potpuno je nejasno kako i zašto neka opština dobija više transfernih sredstava od druge. Poznato je da je u vreme G17+ nekoliko lokalnih samouprava “privremeno” dobilo neuporedivo veći transfer od sličnih koje nisu bile “u milosti”, ali to kasnije niko nije ni ispravljao ni proveravao. Potpuno je van pameti da u svakoj opštini najmanje dvostruko više prihoduju vulkanizeri od zamene letnjih i zimskih guma nego lokalne samouprave od lokalne takse za registraciju vozila, iz koje bi po logici stvari trebalo održavati sve ulice i puteve na teritoriji opštine.
Posebna priča su davanja iz tekuće budžetske rezerve. Neko iz budžeta Republike dobije 300, neko 20 miliona, a neko ništa, bez ikakvog razumnog obrazloženja. Tako neuređen i netransparentan sistem dovodi do klijentelizma i posebne vrste korupcije, gde zapravo nije bitno ko koliko dobro radi na lokalu nego koliko je ko privatno, a ne partijski i politički, “dobar” sa onim ko trenutno drži kasu. U takvoj atmosferi nema razvoja zemlje.

Kakva je struktura opštinskog budžeta Paraćina? Koliko izdvajate za investicije, a koliko za subvencije?
Budžet za 2019. planiran ja na milijardu i 770 miliona dinara, računajući i kreditna sredstva koja se po zakonu koriste samo za kapitalne investicije. Investicioni deo je 467 miliona dinara, to jest, da budem sasvim precizan, 26,4 odsto budžeta, dok subvencije iznose devet miliona dinara ili pola odsto.

Investicije su mnogo veće od državnih.
Da, mada moram da priznam da su investicije ove godine iznad uobičajenih, jer realizujemo veliki projekat izgradnje industrijskog parka. Obično se za kapitalne investicije izdvaja ispod 20 odsto budžeta.
Sa druge strane, opština u ovom trenutku ima potpisane ugovore sa državnim i međunarodnim institucijama kojima se sprovode kapitalne investicije u vrednosti od preko 12 miliona evra, ali se ovi poslovi ne realizuju preko budžeta, pa se na ovaj način i ne mogu iskazati.

Kako ide naplata prihoda? Često se čuje da lokalne samouprave nedovoljno pažnje poklanjaju naplati poreza na imovinu jer štite lokalne “tajkune”.
Prema izveštaju lokalne poreske administracije, od 146 miliona razrezanog poreza za fizička lica godišnje se naplaćuje 121 milion, što je oko 80 odsto. Kod pravnih lica je naplata veća, iznosi 86 odsto, jer je od razrezanih blizu 65 miliona naplaćeno oko 56 miliona dinara.
Ovde mogu s punom sigurnošću da kažem da kod nas nema povlašćenih, a glavni problemi se odnose na stare dugove. Kod fizičkih lica reč je o problemima nastalim zbog preuzete republičke baze koja je puna nepreciznosti, uz veliki broj poreskih obveznika rođenih pre 1920. godine. Kod pravnih lica problem je sa obveznicima u stečaju i likvidaciji, gde su dugovi praktično nenaplativi.
Paraćin je više puta ažurirao poresku bazu, pa smo tako od desetak hiljada stigli do 22.000 poreskih obveznika. S obzirom na to da sav posao, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, radi ukupno šest zaposlenih, što znači da na jednog zaposlenog dolazi više od 3.600 obveznika, rezultati su fantastični.

Kakav je odnos sa republičkim organima vlasti? Osećate li opstrukciju i neravnopravnost Paraćina sa gradovima u kojima je na vlasti SNS?
U nekim oblastima opstrukcija je očigledna, a u nekim se čini da nikakvih problema nema. Na primer, više je nego očigledna opstrukcija Ministarstva za rad i zapošljavanje kad je reč o zakonom propisanoj saglasnosti za postavljenje direktora centara za socijalni rad. Naime, Zakonom je propisano da se Ministarstvu najpre šalje predlog za imenovanje v.d. direktora, a da se on postavlja na Skupštini po dobijenoj saglasnosti Ministarstva. Poslali smo tri puta predloge za imenovanje i nijednom nismo dobili ni odgovor. Na ovaj način, prostim ćutanjem, Ministarstvo nas sprečava da postavimo v.d. direktora.

OPOZICIONE PARTIJE SU SMIŠLJENO I SISTEMATSKI, FINANSIJSKI, ORGANIZACIONO I MEDIJSKI RAZORENE OD VLASTI 


Da stvar bude još smešnija, pre nekoliko dana dobili smo “saglasnost” da možemo za v.d. direktora imenovati lice za koje tu saglasnost nikad nismo tražili. Još uvek pokušavamo da razjasnimo o čemu se uopšte radi i na koji način je nekom u Ministarstvu uopšte palo na pamet da nam šalje “saglasnost” ovakvog tipa. U javnosti se spekuliše da je osoba o kojoj je reč imala podršku SNS-a za postavljenje, ali je izgleda ispuštena iz vida činjenica da je ipak, prema važećim propisima, mora postaviti skupština opštine. Takvih primera ima još, od bukvalno maltretiranja sa zabranom zapošljavanja do diskriminacije kod dodele sredstava iz tekuće budžetske rezerve.
Sa druge strane, već sam pomenuo da realizujemo čitav niz velikih projekata i uz učešće državnih institucija i po javnim konkursima na kojima smo dobili državna sredstva. Ima potpuno profesionalnih delova države, gde je još uvek najbitnije da ste ispunili uslove konkursa i da imate urednu dokumentaciju.

Da li je Srbija, generalno gledano, previše centralizovana zemlja?
Zemlja u kojoj je već godinama na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i gde nekakva fantomska komisija Vlade Srbije u Beogradu, čiji članovi možda nikad nisu ni bili u Paraćinu, odlučuje o tome koliko radnika koja opštinska služba može zaposliti na neodređeno vreme, jeste zemlja u kojoj nema nikakve decentralizacije.
Potpuno je van pameti sistem u kojem Paraćin ima za četvrtinu, tj. 140 radnika manje od zakonom propisanog maksimalnog broja i za šest godina ne dobije saglasnost da se u ustanovama i javnim preduzećima zaposle radnici ni na radnim mestima gde treba zameniti one koji su, nažalost, preminuli. Kako da vodite takvu organizaciju?

Imaju li gradovi dovoljno prostora za inicijativu, recimo u privlačenju investitora, ili je, na kraju, ključ uvek u Beogradu?
“Privlačenje investitora” se, ako nemate nekakav resurs kojeg nema na drugom mestu, na primer blizinu aerodroma i Beograda kao izvora radne snage, rudnik ili termocentralu u komšiluku, svodi na infrastrukturne uslove, a to opet znači – na pare. Ovog trenutka, na primer, u Paraćinu se realizuje sredstvima lokalnih investitora pet projekata koji treba u oblasti turizma direktno da uposle preko sto radnika, što za Paraćin nije malo. Investitorima ne treba “pozitivna poslovna klima” ni “predusretljiva profesionalna administracija” nego asfaltiran put, vodovod i kanalizacija, što mi sve odlično znamo kako da izgradimo, samo što je država smanjila lokalne budžete za više od 25 odsto u odnosu na 2012. godinu. Tih 25 odsto ne možete da oduzmete od grejanja škola i plata zaposlenih u Centru za socijalni rad i u vrtićima nego morate da smanjite kapitalne investicije. Bez para nema “privlačenja investicija”. Prvo pare, pa infrastrukturni uslovi, planski dokumenti – što opet košta – pa tek onda sve druge mere.
Dakle, i ovde je reč o centralizaciji, ovog puta finansijskoj. Sve pare su pokupljene i stavljene u državni budžet, koji ima “suficit”, a ovde hotel od 8.000 kvadrata i objekat od više miliona evra na auto-putu čeka osnovnu infrastrukturu jer su naše pare u nekom Beograd, u koji kao prioritet stavlja izgradnju fudbalskih stadiona i subvencioniranje avionskih karata. Šta dalje reći

VLAST NE BRINE ZA PROVINCIJU, OSIM KAO ZA RESURS GLASOVA NA IZBORIMA KOJI SE KAD DOĐE VREME IMAJU ISPORUČITI PO KOMANDI 


Kako bi to moglo da se promeni, imate li neki konkretan predlog? Šta je najvažnije za razvoj unutrašnjosti Srbije, tj. šta bi trebalo da ima, a što sada nema?
Da bi se obezbedile osnove za ravnomerni razvoj i zdravu utakmicu opština i gradova neophodno je doneti nove zakone kojima će se zaista obezbediti poštovanje lokalne samouprave i pravičnost i transparentnost finansiranja. Konkretno – ukinuti ovakvu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru odmah. Objaviti kako koja opština dobija transferna sredstva, po kojoj formuli. Suzbiti korupciju izmenom zakona o lokalnim izborima tako što će biti bitnije ko je kandidat nego iz koje je stranke i ko mu je lider. Onemogućiti dodelu sredstava iz tekuće budžetske rezerve Republike po ličnom ćefu. Sprečiti nerazumno i populističko trošenje para iz lokalnih budžeta na razne kvazisocijalne mere, a zapravo na kupovinu glasova u opštinama koje istovremeno ne plaćaju račune za struju, gas, u kojima prokišnjavaju škole.
Sledeća stvar jeste omogućavanje lakog i jeftinog investiranja, ali ne samo za strance već najpre za mala i srednja lokalna i regionalna preduzeća, koja su zapravo glavni nosioci razvoja i zapošljavanja. To ne znači nove subvencije nego obezbeđivanje infrastrukturno opremljenog zemljišta pod povoljnim uslovima, podrška da se brzo reše svi problemi koji nisu vezani direktno za poslovanje, što je briga samog investitora. Naime, prosečno malo preduzeće bar tri godine utroši baveći se perifernim stvarima u odnosu na svoj osnovni proizvod – gde naći parcelu, kako se priključiti na infrastrukturu, kako napraviti zgradu, umesto da se bave temama kao što su – kako nabaviti efikasniju mašinu, kako se predstaviti na tržištu i bolje prodati svoj proizvod, kako unaprediti proces proizvodnje, što je osnovno za njihov rad.
Na kraju, važno je i bolje povezivanje unutrašnjosti i velikih centara. Ukoliko mogu vozom da za pola sata stignem do posla u velikom centru ili da brzo auto-putem stignem do Kraljeva i Kruševca, naravno da ću imati veće šanse za uspešno poslovanje i pronalaženje boljeg posla.

Kakva je atmosfera među stanovnicima Paraćina, ali još važnije, generalno u unutrašnjosti Srbije?
Migracija iz sela u grad, iz manjih gradova u veće, iz većih u prestonicu i iz cele Srbije u inostranstvo uvek je bila prisutna, ali sada dobija galopirajuće razmere. Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje. Odlaze ljudi koji imaju posao, odlaze zaposleni u državnim i lokalnim službama, sa radnih mesta na neodređeno, što je ranije bilo nezamislivo. Beznađe je, čini se, glavna crta atmosfere u malim mestima, životarenje koje se shvata kao prelazni period, trpljenje do odlaska u neku zamišljenu bolju budućnost, ali negde daleko, ne ovde. Kao da smo svi na nekoj velikoj železničkoj stanici i svako čeka svoj voz, nema svrhe tu u tom međuprostoru do krajnje tačke puta trošiti vreme na upoznavanje i druženje i na sve ono što život zapravo čini životom.

Da li je javnost u Beogradu obaveštena o prilikama u manjim mestima, osećate li se kao da ste “odsečeni” od “sveta”?
Navikli smo da nas glavne informativne emisije javnog servisa obaveštavaju o vremenu i gužvama u glavnom gradu i o temama koje pokrivaju oblast prestonice, do koje mobilna ekipa RTS-a može da stigne u radno vreme i da izmontira prilog za popodnevni program.

Koliko ste imali prilike da se upoznate sa radom opština u Evropi i šta je to pokazalo?
Video sam kako funkcionišu lokalne samouprave u tridesetak zemalja, ne samo u Evropi. I mogu da kažem da su lokalne samouprave u Srbiji u pogledu kapaciteta sposobnije i od nekih zemalja Evropske unije, o zemljama bivšeg istočnog bloka da ne govorimo. Ovde je duh lokalne samouprave živ još iz vremena bivše SFRJ.
Tragično je što smo stalno na samoj ivici da napravimo nešto dobro od zemlje u kojoj živimo, da napravimo funkcionalan sistem koristeći tradiciju i kapacitete koje imamo. Nije potrebno ni mnogo “prepisivati” ni praviti sve iz početka, što je česta greška – pokušaj da se neki drugi sistem ovde nekritički iskopira ili ideja da ovde ništa ne valja, pa sve mora da opet iz temelja se izgradi. Samo treba da “stanemo na loptu” i umesto “modernih” rešenja za koja je neko iz državne vlasti čuo na nekom seminaru o “podizanju kapaciteta”, sednemo i dogovorimo se koje to servise želimo da imamo, koliko to košta, kako ćemo to finansirati i koje dostižne ciljeve želimo u oblasti uslova života da obezbedimo za građane, pa da tome prilagodimo zakone i organizaciju lokalnih službi. Nažalost, umesto toga, sa svakom novom vladom i novim ministrom u ovoj ili onoj oblasti kreće se iz početka i taman kad novi ministar shvati da nema potrebe da otkriva toplu vodu i rupu na saksiji, eto novih izbora i nove vlade i novog “revolucionara”. Nije nam potrebna revolucija, potrebna nam je postepena i mudra evolucija u unapređenju rada lokalnih samouprava, pre svega u delu uvođenja reda u troškove, tj. rashode budžeta.

Jesu li opozicione političke partije zapostavile “provinciju”?
Opozicione partije su smišljeno i sistematski, finansijski, organizaciono i medijski razorene od vlasti. Finansijski izmenama zakona, iscrpljivanjem kroz nepotrebne izbore; organizaciono kroz pretnje, pritiske, hapšenja bez optužnica, zastrašivanje svake vrste, a medijski kroz neverovatnu i nezakonitu organizovanu hajku protiv svakoga ko se usudio da ima suprotno mišljenje od vlasti. Zato je teško reći da su opozicione partije zapostavile “provinciju”, mi smo opet na početku, borimo se za slobodne medije, za slobodne i fer izbore, za poštovanje zakona, a to nije borba provincije ili prestonice nego svih koji žele slobodno da žive protiv onih koji slobodu ukidaju. Tu nema podele na centar i unutrašnjost.

NIJE NAM POTREBNA REVOLUCIJA, POTREBNA NAM JE POSTEPENA I MUDRA EVOLUCIJA U UNAPREĐENJU RADA LOKALNIH SAMOUPRAVA, PRE SVEGA U DELU UVOĐENJA REDA U RASHODE BUDŽETA 


A kakav je odnos vladajućih stranaka?
Priroda sadašnje vlasti je autoritarnost, što znači hijerarhija zasnovana na strahu i interesu, od mesne zajednice do države finansirana uz neviđeno korišćenje državnih resursa svake vrste. Vlast ne brine o provinciji, ali voli da priča o tome kako brine, međutim ko god negde, makar i sam bio iz vlasti, šapatom saopšti da je nečim nezadovoljan, imaće za vratom svu silesiju zloupotrebe državnih institucija i takozvanih medija. Nema tu brige za provinciju, osim kao za resurs glasova na izborima koji se kad dođe vreme imaju isporučiti po komandi.

Da li je Demokratska stranka “na dobrom putu”, tj. na putu da povrati staru slavu i snagu?
Videćemo. Demokratska stranka je bila najviše na udaru kao najozbiljniji i najorganizovaniji protivnik sadašnjeg režima. Preživeli smo i sada sledi konsolidacija. Očekujem da se oko Demokratske stranke, u okviru zajedničke borbe za ciljeve koje je postavio Savez za Srbiju čiji smo osnivač, okupe srodne političke organizacije i da tako ujedinjeni u sledećem koraku budemo okosnica građanskih i proevropskih snaga. Do tada će svakome biti očigledno ono što sada primećuju samo oni sa dužim političkim stažom – nema demokratije i nema promena bez ozbiljne političke organizacije sa demokratskim ustrojstvom, a i dalje je najozbiljnija takva organizacija Demokratska stranka. Dakle, prvi zadatak je osposobiti Demokratsku stranku da bude funkcionalna politička organizacija.

Gde vi vidite najveću prepreku bržem razvoju Srbije?
Slabe institucije, koje su takve jer ih korumpira partijska država, koja je takva zbog izbornog zakona koji vođama partija daje svu vlast, a onda te slabe institucije ne uspevaju da obezbede ljudska prava, slobode i pluralizam neophodan u demokratskom društvu, pa nemamo slobodu medija ni lokalnu samoupravu.

A šta bi, po vašem mišljenju, bilo prvo što bi trebalo uraditi?
Prva stvar koju treba uraditi jeste da se izmeni izborni zakon, da poslanici i odbornici zaista odgovaraju građanima, a ne vođama partija, da dobijemo stvarni parlament koji će odražavati pluralizam u društvu, interese raznih delova zemlje, a u toj borbi interesa svakome će odgovarati slobodni mediji i prave institucije, uključujući i stvarnu lokalnu samoupravu.

Šta mislite, može li Srbija 2025. da uđe u EU? I ako da i ako ne – zašto?
Srbija ovim tempom neće 2025. ni u kom slučaju ispuniti sve standarde koji su potrebni za zemlju članicu Evropske unije. U nekim oblastima, kao što su sloboda medija, slobodni i fer izbori, poštovanje ljudskih prava i sloboda, Srbija se kreće u suprotnom pravcu od članstva u EU. Osim u slučaju nekog čuda, na primer političke odluke Unije da integriše Zapadni Balkan, taj rok nije realan.
Na kraju krajeva, nije članstvo u EU cilj sam po sebi, bolje bi bilo da se zaista bavimo uređenjem naše države zbog nas samih, a ne da se bavimo simuliranjem uređenja države da bismo impresionirali činovnike u Briselu, što je, čini mi se, dosad uglavnom bila sadržina naših aktivnosti na, pod znacima navoda, putu ka EU.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2019.

2019. će biti teška za Srbiju

Za 2018. sagovornica Novog magazina kaže da je “godina propuštenih prilika”, a da će ova koja upravo počinje biti još teža

Intervju Sonja Biserko

Razgovor sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, obavljen je na samom kraju 2018, pa je zato na neki način bilo logično da se na početku osvrnemo upravo na minulu godinu.
“Mislim da je 2018. godina propuštenih prilika i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Unutrašnjem zato što imamo devastaciju političkog života, institucija, medija… Lokalni izbori u Lučanima pokazali su zapravo model koji će verovatno preovladavati na svim budućim izborima, bez obzira na to što Vučić još uvek ima visoku podršku. Očigledno da njega uznemiravaju protesti građana, mada još uvek bez nekog većeg efekta, jer ga na neki način opominju šta može da se desi u dogledno vreme. Činjenica je, isto tako, da je Vučić tokom svoje šestogodišnje vladavine sistematski uništavao opoziciju, na neki način uništio politički život Srbije i sve sveo na sebe i svoju partiju. U projekciji budućih događaja u Srbiji, ako se taj bunt zbilja proširi, stvara se problem budući da na drugoj strani još uvek nemamo političku ponudu koja bi građanstvo na neki način ‘galvanizovala’ za neki cilj”.

Štaviše, čak se politizacija protesta namerno izbegava?
Takvi protesti obično prerastu u nešto više i vrlo je važno da li će se pojaviti subjekt koji će umeti da kanališe to nezadovoljstvo na konstruktivan način, inače preti opasnost da se to zbilja pretvori u nekakvu anarhiju. Srbija stvarno ide po ivici noža zato što je ovo sada već nekako vrlo zapušteno društvo.

U kom smislu?
Već 20 godina Srbija pokušava da se nekako orijentiše u kom pravcu ide. Dvehiljadita se ovde u velikoj meri glorifikuje, a zapravo je tada samo uklonjen Slobodan Milošević, a ubistvo Zorana Đinđića je pokazalo koliko je to Miloševićevo nasleđe duboko i kriminalizovano. Mislim da su sve političke elite nakon 2000. imale težak zadatak da se s tim nose, mnogi nisu bili spremni ili nisu ni znali kako da to učine. Pokazalo se, zapravo, da je manje-više cela elita bila nesposobna da se distancira od Miloševićevog programa. Kao da su nekako priželjkivali situaciju ili neki međunarodni kontekst u kojem bi bile ostvarive te aspiracije, koje su još uvek žive u određenim krugovima. To je onda na vlast dovelo naprednjake, koji su odmah imali žestoku kampanju protiv bivše vlasti i njenog nasleđa. Pre svega tako što su kriminalizovali ne samo, sad već, lidere opozicije nego i ceo period od 2000. do 2012. godine. Sve što je urađeno, recimo, na planu suočavanja sa prošlošću i saradnje sa Haškim tribunalom, dobilo je pečat kriminala i kriminalizacije.

Svo to vreme Vučić ima podršku međunarodne zajednice.
Vučić je dobio podršku međunarodne zajednice zbog toga što je pristao na dijalog sa Prištinom, što je potpisao Briselski sporazum, koji je u početku davao nade da će se ta situacija rešiti. Neki značajni sporazumi su potpisani, neki su čak u izvesnoj meri sprovedeni. Ali poslednje 2-3 godine to je sve stalo zato što očigledno vlast nije spremna da napravi prodor u pravcu definitivnog rešavanja kosovskog problema. A to je jedan od glavnih uslova za pristupanje Evropskoj uniji.

Da se zadržimo još malo na unutrašnjim prilikama. Kako tumačite nasilje koje sve više koristi Srpska napredna stranka?
Verovatno ima više uzroka. Pre svega, to je odraz nemoći, odnosno nesposobnosti čelnih ljudi SNS-a da se nose sa društvenim problemima. Ali, sa druge strane, nema ni političke volje za tom vrstom razvoja unutar Srbije, pre svega na planu demokratizacije politike i društva. Predsednik Vučić je napao nezavisne medije, onemogućio njihovu, ne samo slobodnu distribuciju nego i oglašavanje u njima. Oduzevši im tako sredstva za opstanak. Urušio je sva nezavisna tela koja su u prethodnom periodu već dostigla zavidan nivo respektabilnosti i vidljivosti u društvu.
Istovremeno je gradio vlastitu mrežu civilnih organizacija koje treba da pokriju, tačnije uguše, ove koje su već etablirane poslednjih 20-30 godina. To baš ne ide tako lako, ali NVO koje su nastale u režiji vlasti imaju ogromnu finansijsku podršku.
Korupcija je, naravno, nastavljena još jačim tempom, slučaj Savamala je tu vrlo ilustrativan. Ali i na tom primeru se može videti da se na početku vrlo blagonakloni odnos Evropske unije prema Vučiću u poslednje vreme menja. Izveštaji EU o progresu Srbije bili su uvek benevolentni, izbegavane se oštrije kvalifikacije. Poslednji izveštaj je ipak, prvi put, poentirao neke stvari, kao što su Savamala i suočavanje sa prošlošću.
Sve nam to ukazuje na neku vrstu šizofrenije i nesposobnosti političke elite koja u ovom momentu rukovodi državom da se racionalno formulišu prioriteti društva

Uprkos tome, čini se da opozicija još nije našla pravi odgovor na sve to što rade SNS i Vučić?
Opozicione partije moraju dobro da razmisle, ako budu izlazili na sledeće izbore, s kakvom agendom će to uraditi. Mislim da ovo društvo, svi mi, treba da razmišljamo i o periodu od narednih 10 godina i da se pripremamo za preuzimanje kormila od ove vlasti. Devastacija je tako temeljna da će biti vrlo teško razgraničiti pre svega taj kriminal i tu krađu od onoga što zapravo treba da se radi u društvu. Mislim da, nažalost, odliv mladih generacija ukazuje i na to da u budućnosti možda i neće biti ljudi sposobnih da vode zemlju u pravcu koji je poželjan i koji formalno zastupa čak i ova vlast. U stvari, po mom mišljenju, Srbija nema alternativu, s obzirom na sve ono što dolazi od Evropske unije kao vrednosni sistem – pre svega tu mislim na vladavinu prava, na toleranciju, pluralizam, uključivost u svakom pogledu.

VUČIĆ JE TOKOM SVOJE ŠESTOGODIŠNJE VLADAVINE SISTEMATSKI UNIŠTAVAO OPOZICIJU, NA NEKI NAČIN UNIŠTIO POLITIČKI ŽIVOT SRBIJE I SVE SVEO NA SEBE I SVOJU PARTIJU

Mislite li da je bojkot izbora dobra ideja?
To jeste velika dilema i za građane koji treba da glasaju i za partije. U sličnoj situaciji je bio Đinđić devedeset i neke, kada nije izašao na izbore, pa se nekako to nije baš isplatilo, čini mi se. To je sad pitanje procene i pitanje da li će opozicija moći da se sabere, da se konstituiše na jedan način koji nudi nešto, ne samo kritiku Vučića jer to nije dovoljno. Mi se nalazimo u permanentnoj krizi koja zahteva kritiku svih nas i svega onoga što se društvu dešava. Naravno da je kritika Vučića legitimna i neophodna, ali se isto tako mora dublje ući u neke stvari kako bi se artikulisala agenda koja bi bila uverljiva za građane. Međutim, ovo što se pokazalo u Lučanima i pre toga svodi se na čist banditizam. Tu su korišćena sva moguća sredstva koja su vlasti na raspolaganju kako bi se stvorila atmosfera straha, pritiska, kontrole, svega i svačega. Organizacija Crta, koja je nadzirala te izbore, iako je imala oko 130 ljudi, nije mogla da se nosi sa armijom SNS-ovaca koji su na raspolaganju imali praktično sve: od motorola do automobila i drugih stvari koje su zapravo uticale na to kako će ljudi glasati. S obzirom na to, i na slab pristup medijima, mislim da opozicione partije treba da se organizuju na jedan drugi način – da obilaze Srbiju, da razgovaraju s ljudima, da rasteruju strah. Ali nema sumnje da će zadatak opozicije biti izuzetno težak jer ni sama naprednjačka stranka nije konstruisana kao prava partija već kao neka paravojska koja je poslušna svom lideru jer od njega zavisi. I on uživa veliku popularnost. Ali onog momenta kad njemu počne da pada popularnost, a to će se jednom desiti, ta će se podrška unutar same partije raspasti. Već se čuju razni glasovi unutar same partije ko je namirio svoje interese, ko nije, ko je dobio višu poziciju. Ali još uvek on to može da kontroliše, s obzirom na to da od njega pre svega zavisi da li će ta partija ostati na vlasti ili neće.

Koliko nerešeno pitanje Kosova koči Srbiju, a koči i opoziciju jer i ona tu luta?
Oni pokušavaju da sruše Vučića na pitanju Kosova kao izdajnika, međutim, meni se čini da je to bilo jedno od retkih pitanja na kojem je trebalo sarađivati sa ovom vlašću u smislu da se podrži normalizacija sa Kosovom i da se prihvati sporazum. Dakle, da to ima podršku celog društva, a ne samo vlasti.

Šta mislite o pismu koje je uoči Nove godine američki predsednik poslao Vučiću i Tačiju?
Tramp ulazi u treću godinu svog mandata i sad počinje kampanja za neredne izbore i on hoće da ima nešto. On je sve usamljeniji, o čemu govore i brojne ankete. Pošto novi sastav Kongresa zaseda od januara, to će njemu znatno otežati neke odluke, pogotovo na spoljnopolitičkom planu, tako da nije izvesno šta je on zbilja hteo sa ovim. Koliko sam ja informisana, Pentagon je protiv podele, kao i predsednik Saveta za međunarodne odnose, koji je inače moćna institucija kada je reč o spoljnoj politici i mislim da je u ovom momentu to skinuto sa dnevnog reda. Sad je Haradinaj izašao sa nacrtom sveobuhvatnog sporazuma, to je, ja bih rekla, vrlo dobar nacrt koji ide u susret Srbiji sa svim tim tačkama koje su u njemu i on ima podršku civilnog društva i opozicije. Tači nikad nije ni imao podršku za svoju avanturu. Drugo, albansko društvo u celini je protiv podele, kao i srpska zajednica. Ja mislim da međunarodna zajednica neki put previđa razloge u samom društvu. Ja bih rekla da je kosovsko društvo mnogo dinamičnije nego naše u ovom momentu, da ima opoziciju, da ima slobodne medije…

Srpska zajednica je protiv podele, ali sa idejom da Kosovo ostane u Srbiji.
Kada govorimo o Srbima ispod Ibra, oni su protiv podele jer je njima sever Kosova kopča sa Srbijom. Severna Mitrovica ima sve institucije koje su relevantne za opstanak – Univerzitet, bolnicu… Najveći deo stranih donacija danas ide za civilno društvo na severu. Ranije je išlo na jug jer su se oni pre njih integrisali. Drugo, sever Kosova je prostor koji je u vakuumu, niti je u kosovskom režimu niti je u srpskom režimu, to je jedan “hab” za kriminalne radnje i bogaćenje nekoliko ljudi sa obe strane. To je nešto što mora da se odstrani, kao neka rak-rana koja truje celu zemlju i društvo. Radoičićevo ime, koji je, bar prema kazivanju tih ljudi, umešan u sve moguće situacije, ne sme ni da se pomene dole.

Često odlazite na Kosovo, kakav je vaš utisak?
Albanci su još uvek fokusirani na svoj suverenitet, priznanje, cela elita se time bavi. Za Srbe nema fizičkih, bezbednosnih problema, oni se ne žale na Albance u tom smislu. Oni se najviše žale na Srpsku listu i na Beograd jer Srpska lista je trebalo da se zalaže za interese srpske zajednice i da insistira na sprovođenju zakona, za koje inače svi kažu da su dobri. Ali ona se ne ponaša tako. Ona se uglavnom “ugrađuje” u sve što ide za srpsku zajednicu i ona njih ne percipira kao elitu koja radi za dobrobit te zajednice. Srpska zajednica, nakon što je stavljena na dnevni red podela i prekrajanje granica, živi u nekoj vrsti neizvesnosti i straha. Mladi ljudi tamo ako mogu uglavnom odlaze u Srbiju, na Maltu, u Rusiju.

U ovom trenutku dogovor Beograda i Prištine nije na vidiku. Može li neko treći, spolja, nametnuti rešenje, da li je moguća neka međunarodna konferencija o Kosovu?
Kada je reč o američkojinicijativi, s obzirom na poslednje događaje, posebno na Matisovu ostavku, teško mi je da procenim mada je za njih od prvorazrednog značaja da neutrališu uticaj Rusije na Balkanu. Sa druge strane, lokalni akteri u Beogradu računaju pre svega na rusku ulogu, da će Rusi prevladati jer stalno pišu o tome kako su oni vojno nadmoćni nad Amerikom i da će biti moguće ostvariti nekakvu preraspodelu na Balkanu. Imate ove ruske analitičare desničare, kao što su Dugin i Guskova, koji stalno govore da Rusija treba da ima reč u redefinisanju Balkana, govori se o nekoj pravoslavnoj federaciji itd. To su sve opcije koje kruže u određenim krugovima koje lokalni akteri uzimaju zdravo za gotovo.
Drugo, potpuno se gubi iz vida da su zemlje na Balkanu izuzetno mnogo upućene jedna na drugu, zbog čega je za takav prostor nabolje rešenje da bude pod jednim kišobranom, kao što je bila Jugoslavija. U današnjoj situaciji to su NATO i Evropska unija.

Vi smatrate da zamrznuti konflikt odgovara Rusiji jer jača njeno prisustvo u regionu, što još više otežava bilo kakav sporazum. Šta onda možemo da očekujemo u budućnosti, kako da se kosovski problem reši?
Srbija, navodno, ima prioritet kao glavni partner ruske politike na Balkanu, što je isto vrlo sumnjivo budući da Rusija ima vrlo istorijski osmišljenu strategiju ne samo na Balkanu nego i svugde u svom susedstvu. Tako da je ta tvrdnja da je Srbija baš glavni partner Rusije vrlo sporna. Ona je najspremnija da bude partner i da posluži kao neka vrsta instrumenta za rusku konfrontaciju sa Zapadom na ovom prostoru.
Sa druge strane, lokalni igrači vrlo često koriste Rusiju da bi zastrašili Zapad njenim navodnim uticajem. Taj uticaj nije mali, ali u svakom slučaju nije onako veliki kako se o tome govori. Rekla bih da je on u najvećoj meri prisutan u duhovnoj ili emotivnoj sferi, pošto je Rusija vrlo dobro prepoznala frustracije ovog društva zbog svih tih poraza poslednjih decenija i zbog nesposobnosti da se okrene ka reformama.
Naravno, Rusi će koristiti svoju poziciju da drže status quo koliko god je moguće, odnosno dok oni sami ne uspostave neku normalizaciju odnosa sa Amerikom, pre svega.

LOKALNI IGRAČI VRLO ČESTO KORISTE RUSIJU DA BI ZASTRAŠILI ZAPAD NJENIM NAVODNIM UTICAJEM. TAJ UTICAJ NIJE MALI, ALI U SVAKOM SLUČAJU NIJE ONAKO VELIKI KAKO SE O TOME GOVORI

Ko živ ko mrtav dok to sačekamo.
Nažalost, to je tako: Mislim da nam 2019. neće doneti neke velike intervencije Evropske unije, pre svega zbog toga što joj predstoje izbori. Mislim da će prisustvo Nemačke i dalje ostati vrlo značajno i da je dobro što je tako jer je ona najdublje ušla u ovo društvo, pre svega u srpsko, i ekonomski i na svim drugim planovima. Njena uloga bi trebalo da bude i na političkom planu mnogo ubedljivija, Merkelova je dosad vrlo jasno govorila šta su njene preferencije. Ona jeste oslabljena, ali će i naredne tri godine biti kancelarka.

Može li se desiti da jača uticaj Amerike nauštrb Evropske unije? A onda, sa druge strane, zbog nerešavanja kosovskog pitanja jača i uticaj Rusije, i da mi ovde u Srbiji imamo sukob Rusije i Amerike.
To već postoji. Ja u svakom slučaju smatram da će 2019. godina biti teška za Srbiju zbog međunarodnih okolnosti u kojima su mnoge stvari još nedefinisane. Evropska unija ide ka novim izborima i ona je sama u nekoj vrsti transformacije, pre svega zbog Bregzita, ali i zbog jačanja populizma i desnih pokreta. Sa druge strane, na svetskoj sceni takođe dolazi do izvesnih promena u pozicijama velikih sila. Amerika treba da se navikne da više nije jedina vodeća zemlja nego je i dalje relativno najjača, ali nije jedina. Rusija se vratila na scenu, bila je na kolenima jako dugo i traži svoje mesto. To isto važi i za Kinu.

Ali vi ste za to da Srbija prizna Kosovo?
Da. Sve ostalo je gubitak vremena i gubitak energije. Jer, ako se ide na promenu granica, vi ostavljate veći deo Srba sa one strane granične linije, znači niste rešili problem. Drugo, etnička homogenizacija i podele ne znače sigurnost, što je već utvrđeno u više situacija i o čemu ima mnogo naučnih analiza. Treće, tu je zapravo reč o nasilnom premeštanju stanovništva, a to nikad ne ide mirnim putem.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 10. januar 2019.