INTERVJUI

Poraz DPS-a nije poraz suverenista

Energija i broj okupljenih na skupovima ispred Cetinjskog manastira i na podgoričkom Trgu nezavisnosti predstavljaju upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista

Intervju Darko Šuković, novinar

Sagovornik Novog magazina Darko Šuković poznati je crnogorski novinar. Počeo je u Radio Titogradu 1988, godinama pisao za Monitor, u razdoblju 1998-2001. bio zamenik glavnog urednika TVCG i, konačno, od 1. oktobra 2001. glavni je urednik, direktor i većinski vlasnik prvo radija, a onda i portala Antena M, što radi i danas.

Od izbora je prošlo tri sedmice, kakva je situacija u Crnoj Gori, da li je napetost splasla?

Samo na površini. Na ulici više nema euforičnih pristalica DF koji barjače obilježjima Srbije i prijete manjinama i neistoimišljenicima. Manjine, međutim, i dalje žive u strahu, a otvoreno ga priznaju samo najhrabriji. Strašno je šta su doživjeli muslimani na sjeveru Crne Gore, pogotovo u Pljevljima, uoči izbora i nekoliko dana nakon njih.
Stid me je, kao građanina Crne Gore, što im se opet, kao devedesetih, život pretvorio u košmar, što država nije uspjela da ih potpuno zaštiti od terora sljedbenika ideologije i djela Pavla Đurišića i Ratka Mladića, što je dio javnosti učinio sve da se taj teror nad njima sakrije ili minimizira, što su poniženi do mjere da ne smiju da progovore o drami koju preživljavaju.
Nijesam iznenađen, samo zgađen pokušajima medija koji su neraskidivo vezani uz tri liste koje su osvojile 41 mandat da manipulišu suštinom tih događaja, shvatajući da opasno kompromituju dolazeću vlast. Razočaran sam sporim i mlakim reakcijama zapadnih ambasada na fizičko nasilje i govor mržnje, na povampireni fašizam i gaženje po temeljnim vrijednostima zapadne civilizacije.

Ali zar sporazum tri pobedničke koalicije nije trebalo da spreči takav razvoj događaja?
Sporazum je početni ustupak antizapadnog, pansrpskog i proruskog Demokratskog fronta najmanjem subjektu buduće vlasti, Građanskom pokretu URA. Tačnije, imajući u vidu komešanja koja se dešavaju unutar DF kao daleko najjačeg jer imaju 27 poslanika subjekta “Trojnog pakta”, kao ustupak nosioca liste “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića i onih koji stoje iza njega. Sporazum je posljedica činjenice da URA, kao predvodnik koalicije “Crno na bijelo”, ima “kontrolni paket” od četvoro poslanika i da su za listu Dritana Abazovića, u ovom trenutku, ciljevi koje je DF promovisao u kampanji, ali i godinama unazad prevelik zalogaj.

Uzgred, jeste li čuli da u Beogradu taj sporazum zovu “Amfilohijev”?
Da, to se uklapa u priču koja kruži Crnom Gorom da je navodno taj mitropolit Srpske crkve naložio Zdravku Krivokapiću da ne škrtari sa ustupcima jer je krucijalni cilj predstojeći popis stanovništva. Do tada Vlada mora da funkcioniše, a na tom popisu broj Srba mora da bude veći od broja Crnogoraca.
Samo da još kažem da je sporazum i sedativ za zapadne ambasade jer sadrži obećanje da Crna Gora neće mijenjati spoljnopolitički kurs. Konačno, vjerujem da je na njegov sadržaj uticao i skup na Trgu nezavisnosti u Podgorici, kao i onaj ispred Cetinjskog manastira. Energija i broj okupljenih bili su upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista, one snage koja neće Crnu Goru kao koloniju unutar “srpskog sveta”.
 
Potpisnici sporazuma su praktično na suprotnim polovima političke scene. Kako na sporazum gledaju, recimo, glasači URA-e?
S pravom kao na svoj trijumf. U tom je sporazumu sve po njihovoj mjeri. No, imam utisak da se i unutar te političke grupacije već počinju pitati koliko su, sa 5,5 odsto glasova i četiri poslanika, realno u stanju da principe Sporazuma pretvore u agendu buduće vlade i politiku dolazeće vlasti, pogotovo u vrijednosti na kojima će raditi njihovi koalicioni partneri iz DF, odnosno koalicije “Za budućnost Crne Gore”.

A kako na Sporazum gledaju glasači Demokratskog fronta?
Tamo je sve naopako u odnosu na njihove političke ciljeve, ideologiju, emocije… Ne vidim kako bi mogli biti zadovoljni niti do mene dopiru informacije da jesu. Jasno je da će SPC morati na terenu da nastavi politički rad, ovaj put objašnjavajući glasačima DF kako treba da se strpe dok prođe popis i dok se ne steknu uslovi za izbore na kojima će velikosrpski kleronacionalisti pobijediti dovoljno ubjedljivo da sami formiraju vladu.
 
Pobednici najčešće ističu da neće biti osvete, tj. revanšizma, zašto se uopšte to naglašava? Da li ono što se dešavalo proteklih nedelja, počev od izborne noći do danas, govori u prilog tome?
Ne bih se saglasio da “najčešće ističu”. Rekao bih – ponekad pomenu. Čak se i nosiocima lista, konkretno Dritanu Abazoviću, ili njihovim prvim pobočnicima, kao glavnom savjetniku Zdravka Krivokapića, omakne poziv na gašenje medija, prijetnja smjenama, sudskim procesima… Nijesam na društvenim mrežama, ali imam informacije da je tamo drugi ešelon “Trojnog pakta” u ekstazi povodom te teme. Teško je bilo očekivati da tako dugo kumulirana frustracija ne pokulja vani i u toj formi. Istina je da su lideri tri liste poslali nekoliko poruka kontra takvoga ponašanja. Ali ne bih rekao da ih je njihovo biračko tijelo uzelo za ozbiljno.

SPORAZUM POBEDNIČKIH KOALICIJA JE POČETNI USTUPAK ANTIZAPADNOG, PANSRPSKOG I PRORUSKOG DEMOKRATSKOG FRONTA NAJMANJEM SUBJEKTU BUDUĆE VLASTI, GRAĐANSKOM POKRETU URA

A ima li reakcija pomenutih zapadnih ambasada?
One, kao i OEBS na tu hajku protiv novinara reaguju sporo, mlako ili nikako. Imam informaciju da je ambasadorka SAD bila obaviještena da je nekoliko mlađanih fašista u izbornoj noći došlo pod moj balkon i provociralo. Riješili smo to sami, uz podršku komšija, ne treba mi bilo čija zaštita, prezirem komercijalizaciju statusa žrtve, ali događaj pominjem kao primjer odsustva principa, pošto su u slučaju ranijih nasrtaja na novinare nekih drugih medijskih kuća ambasadori bili na licu mjesta brže od policije.

Na mitingu u Podgorici pevalo se “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije”, na Cetinju puštane Tompsonove pesme. Kako gledate na to?
Kao ne beznačajne pojave, koje spinovanjem treba pretvoriti u suštinu skupova koji su pokazali kako se voli građanska, multietnička, nezavisna Crna Gora. Kakve veze sa skupom ispred Cetinjskog manastira ima to što je, satima kasnije, u nekom kafiću na Balšića pazaru pušten Tompson? A Jadranka Barjaktarović nije to pjevala na mitingu nego takođe u jednom podgoričkom kafeu. Poštenije bi bilo da se oni koji po svaku cijenu crnogorske suvereniste hoće da predstave kao ustaše, zapitaju dokle su stigli u mržnji prema svemu crnogorskom i da li je čudno kad se revolt zbog brutalnog potiranja naše države i identiteta ispolji kroz pjesmu koju ste pomenuli.

Kako vidite buduću ulogu Amfilohija Radovića?
Pa, ako je Zdravko Krivokapić u jednom intervjuu kazao da mu je uzor Mahmud Ahmadinedžad, pogodite ko je kandidat da bude crnogorski Ali Hamnei? Otkad je došao u Crnu Goru, prije trideset godina, Risto Radović bavi se gotovo isključivo utjerivanjem srpstva i progonom crnogorstva iz svijesti pravoslavnog stanovništva Crne Gore. I ono malo vremena koje posveti vjeri dio je te osnovne misije – njegovo pravoslavlje je svetosavlje, kleronacionalizam koji nikakve veze nema sa Svetim Savom. No, Amfilohije je lokomotiva propagandne mašinerije koja zna kako treba sa neobrazovanim, zatucanim, uplašenim, sujevernim… Pogledajte nesrećne Berane u kojima hara korona, a prije neki dan popovi idu glavnom ulicom i tamjanom gone virus.
Amfilohije Radović vraća Crnu Goru u srednji vijek duhovno, da bi mogao u njoj voditi politiku krvi i tla. Kandidat za premijera, navodno prof. dr Zdravko Krivokapić ljubi mu ruku odmah nakon objave izbornih rezultata. Da, ovom slikom kažem da će Amfilohije raditi šta mu je ćeif i jedina prepreka u tome biće mu suverenisti, a ne nova vlast. Njegova najava vraćanja Aleksandrove kapele na Lovćen i gradnja crkve na Cetinju su igranje šibicom u magacinu sa eksplozivom.

Zna li se u ovom trenutku nešto o personalnom sastavu buduće vlade?
Previše spekulacija i premalo pouzdanih informacija. U ovom trenutku kada ni Skupština nije sastavljena (intervju je rađen u ponedeljak 21. septembra, a konstitutivna sednica Skupštine zakazana je za sredu 23. septembar – prim. NM), ne zna se čak ni ko će biti predsjednik parlamenta, a kamoli ministri. Javnost s više pažnje prati najave ko neće biti u vladi. Kako sada stvari stoje, pod velikim je upitnikom ulazak u izvršnu vlast lidera DF? Ne samo stoga što su Andrija Mandić i Milan Knežević prvostepeno osuđeni na po pet godina zatvora zbog učešća u pripremi nasilnog preuzimanja vlasti uoči izbora 2016, a Nebojša Medojević pod istragom zbog sumnje da je umiješan u pranje novca, nego i zbog njihove otvorene proruske politike.
Sudeći po reakcijama medija pod njihovom kontrolom, njih trojica, ali i brojni istaknuti predstavnici istočnog državnog kursa Crne Gore ne mire se s takvom vizijom podjele funkcija u budućoj vlasti. Naprotiv, izgleda da su zagrizli baš tamo gdje je otpor najveći – MUP, odbrana, Agencija za nacionalnu bezbjednost…

Važniji je naravno program, šta se tu može očekivati?
Prvi i najveći problem buduće vlade biće epidemijom ispražnjena državna kasa i velika spoljna zaduženost. Bojim se da nema eksperata koji bi, barem ne brzo i lako, mogli da riješe taj problem. Zato vjerujem da će, po Vučićevom obrascu, umjesto plata i penzija građanima ponuditi procesuiranja nosilaca funkcija koje su prethodnih godina označavali kao korumpirane.
Najavljen je set zakona, poput Zakona o porijeklu imovine, koji će obradovati ogromnu većinu građana Crne Gore. Potencijalni problem za novu vlast je što bi i gomila njihovih pokrovitelja morala da dokaže porijeklo ogromnog bogatstva, stečenog u statusu “žrtve režima”. Ili što bi za Zakon o lustraciji trebalo da glasa istaknuto pero ratnohuškačke Pobjede iz prve polovine 90-ih, poslanici koji su u Skupštini, u prethodnom sazivu, veličali Ratka Mladića i Radovana Karadžića, relativizovali genocid u Srebrenici…
Ako ministarstva “sile”, policija i ANB ostanu van domašaja ultradesnog, proruskog DF, vjerovatno će kao kompenzaciju dobiti ministarstvo kulture, obrazovanja, sporta… Resore preko kojih će institucionalno posrbljavati Crnogorce, još drskije prekrajati crnogorsku istoriju, na crnogorsku kulturnu baštinu stavljati srpski pečat, štampati falsifikate o državnom trošku. Za one koji znaju barem minimalno suštinu identitetskih problema, dovoljno je da čujete Zdravka Krivokapića kad kaže da nije “prosrbijanski nego procrnogorski” i da razumijete da je – prosrpski!

PLJEVALJSKI KOLJAČI IZ DRUGOG SVJETSKOG RATA, POP MACA I POP ŠILJAK, ZVANIČNI SU SVECI SPC

Kakvi bi mogli da budu strateški ciljevi novih vlasti?
Upravo sam vam rekao šta je suštinski, konačni cilj koalicije “Za budućnost CG”, koja je, zapravo, DF stopljen sa Srpskom crkvom: pretvaranje građanske Crne Gore na Zapadu u svetosavsku, srpsku Crnu Goru na Istoku. Demokrate, taj prethodnih dana najtiši konstituent buduće vlasti, uglavnom su sastavljeni od bivših unionista i samo su u identitetskim pitanjima “light” varijanta DF. GP URA ne može biti nikakva brana realizaciji tog plana. Oni se mogu baviti demontiranjem sistema, depolitizacijom institucija, jačanjem pravosuđa… S koliko iskrenosti i uspjeha, vidjećemo.
Šta će biti sa DPS-om, hoće li se raspasti, kao što pojedini pišu? Nebojša Medojević traži da se zabrani.
Nebojšu Medojevića odavno malo ko uzima ozbiljno. Ne vjerujem da će se DPS raspasti, a ni da će ostati kakav je. Iako su i sada najjača stranka pojedinačno, očigledno je da im treba temeljno resetovanje, kadrovsko čistilište i obnova. Ne vjerujem da će programski bilo šta važno mijenjati, po cijenu da ih napusti dio članova i simpatizera kojima je SPC važnija od države Crne Gore.
 
Kakav je Đukanovićev položaj, hoće li ostati na čelu partije?
Iznenadilo bi me da Đukanović sada napusti čelo stranke. Vjerujem da je u toku temeljna analiza izbornog neuspjeha i da slijedi kadrovsko čistilište. Đukanović je poznat kao čovjek koji se teško odriče saradnika. Neko u tome vidi njegov kvalitet, neko slabost. Čini mi se da sad svi smatraju da su duboki rezovi neminovnost i uslov opstanka DPS.
 
Kakav je odnos stranih činilaca prema Đukanoviću, vide li u njemu i dalje partnera ili bivšeg čoveka čiji su dani u politici, a možda i na slobodi odbrojani?
Formulacije su uglavnom kurtoazne. No, dalo bi se zaključiti kako su stranci zadovoljni što je, nakon 30 godina, došlo do promjene vlasti. Navodno, neki ambasadori su šokirani činjenicom da Đukanović nije izveo tenkove – kojih CG, inače, nema – na ulicu. Imam utisak da se od tog početnog zadovoljstva smjenom koalicije okupljene oko DPS klatno polako pomjera prema pitanju kakva vlada i vlast dolazi. Koja je njena agenda i na kojem sistemu vrijednosti će počivati.
U intervjuu TVCG Dritan Abazović je priznao involviranost stranog faktora u kreiranje dolazeće vlasti, potvrdivši da strane ambasade očekuju da URA ne prepusti DF-u resor unutrašnjih poslova, odbrane, nacionalnu bezbjednost… Šta to znači? Da “kvinta” smatra nepouzdanim političke subjekte s kojima će URA u koaliciju? A istovremeno se raduje silasku sa vlasti Đukanovićevog DPS i koalicije suverenista koji su Crnu Goru uveli u NATO i doveli u predvorje EU, trpeći ogroman pritisak Rusije i preuzimajući sve rizike suprotstavljanja Moskvi. No, dugo već gledamo zapadne ambasadore koje u Crnoj Gori podržavaju – moralno, finansijski i politički – ono protiv čega se bore u svojoj državi.
Đukanovićeva pozicija je očigledno teška, prvi put je u ovakvim okolnostima, ali ne bih rekao da je spreman na predaju. Mandat predsjednika Crne Gore traje do 2023. Ne vjerujem da se liderima EU dopala Đukanovićeva poruka iz intervjua za Face televiziju, ali vjerujem da će se, barem oni sa ozbiljnim državničkim kapacitetom, njime malo više pozabaviti. Upozorenje na opasnost od velikodržavnih projekata u regionu i posljedica koje bi imali razumjeti kao blefiranje političara satjeranog u tjesnac nakon izbornog poraza, mogu samo nedorasli ovom istorijskom trenutku.

Da li je stvarno, kao što kažete, ugrožena građanska i antifašistička orijentacija Crne Gore?
Naravno da jeste. Pa rekao sam da koalicija “Za budućnost Crne Gore”, koja nije odustala ni od jednog svog cilja, ima 27 mandata, dakle – dvije trećine nove parlamentarne većine. I da vaše čitaoce podsjetim, za njih je Ratko Mladić heroj, oni hoće spomenik Pavlu Đurišiću, ne žele državu u kojoj neki “Mevludin” može da primijeni zakon na nekom “Matiji”. Za njihovog duhovnog vođu muslimani su “lažni ljudi”, NATO je “četvrti rajh”, Crnogorci su “Đilasova kopilad”, Crna Gora je stvorena u “Brozovom jajcu” od onoga od čega se “pita ne pravi”, a pljevaljski koljači iz Drugog svjetskog rata, pop Maca i pop Šiljak, zvanični su sveci SPC. Pa sad, ako mislite da je antifašizam i građanski koncept s takvom vlašću na sigurnom, onda se Crnoj Gori stvarno desila sloboda.

I šta sad?
Postoji alternativa. Nju ste vidjeli na Trgu nezavisnosti i ispred Cetinjskog manastira. A to je samo dio energije i građana koji će braniti građansku, antifašističku Crnu Goru. Mali smo sistem i dobro se znamo, garantujem vam da bi neki visokopozicionirani na poslaničkoj listi GP URA, neki koji iz sjenke jako utiču na politiku te stranke, radije proveli minut na ova dva patriotska skupa nego vijek na litijama. To važi i za ogromnu većinu glasača te stranke.
Zato je “kolonijalna posluga”, kako od milošte suverenisti zovu jedan medijski koncern i gomilu NVO, besprizornom kampanjom pokušala da te skupove predstavi kao pokušaj prekrajanja izbornih rezultata.
Ništa od toga, bila je to čista, iskonska, nadpartijska, građanska, prozapadna, suverenistička Crna Gora. Nema načina da tu energiju i tu snagu iko ubije.

Vjerujete li u tezu da je sve ovo dogovor Vučića i Đukanovića. I Zdravko Krivokapić je pothranio te spekulacije.
Jeste, i odmah dobio packu iz DF-a. Ta teza je besmislica. Agresiju Srbije prema Crnoj Gori, muk kojim je to pratio Zapad i činjenicu da Podgorica nije preduzela gotovo ništa da se odupre, treba analizirati, ali objašnjenje sigurno nije u nekakvom tajnom paktu Vučića i Đukanovića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. septembar 2020.

Neću stati dok mafija ne ode sa vlasti

Države kao zaštitnice građana više nema, dobili smo Levijatan. Ipak, ovaj sistem neće još dugo, smatra naš sagovornik

Vojin Rakić, šef UNESCO Katedre za Evropu i Srbiju

Vojin Rakić, filozof po obrazovanju, doktorirao u Americi, živeo je mirnim profesorskim životom naučnog radnika, direktora Centra za bioetičke studije, sve dok se nije usudio da u javnost izađe sa poraznom analizom ponašanja vlasti u Srbiji tokom korone i da predsednika Vučića pozove da u TV duelu objasni postupke i podatke tokom “prvog pika” epidemije. Onda je bio izložen pravoj hajci preko režimskih medija. Što je najgore, ne samo on nego i njegova deca.

Ovih dana prorežimski mediji protiv vas vode pravu harangu. Kako se oseća čovek kad se iznenada nađe usred nečeg takvog?
Loše, ali samo iz jednog razloga: moja dečica nisu zaslužila da budu provlačena kroz režimske tabloide, posebno ne putem brutalnih laži.
Osim toga, odlično se osećam. Kada režimsko javno glasilo u današnjoj Srbiji objavi nešto protiv nekog ko je bio kritičan prema režimu, to je za tu osobu velika pohvala. Posebna je pohvala kada nekog “provuku” kroz režimski tabloid. I čovek ispodprosečne inteligencije zna da režimski tablodi imaju problem da napišu bilo šta što je istinito.
Moje ime i prezime nedavno je čak dospelo u naslov koji skoro da se proteže od leve do desne margine naslovne strane Politike. Naravno, u negativnom kontekstu. Nisam ni sanjao da ću postati neprijatelj režima broj jedan.

Taj tekst izazvao je posebne reakcije.
Koliko je naslov u neskladu sa samim tekstom u Politici, vidi se kada se taj tekst pročita. Neistinu da se UNESCO ogradio od mene, za koju Politika ne navodi nikakav izvor – osim “UNESCO” – te ako nema izvora informacije moglo bi se zaključiti da je Politika svom tekstu dala gebelsovsko lažljivi naslov, lično je morao zvanično da demantuje šef Svetske UNESCO katedre prof. dr Amnon Karmi. A morao je da demantuje i ostale izmišljotine o mojoj ulozi u UNESCO koje su plasirali režimski mediji. Kao ključno u tom pismu se navodi da je Vojin Rakić šef UNESCO Katedre za Evropu koja ima 40 sekcija, da UNESCO katedra za Srbiju postoji, te da je Rakić njen šef, što sve znači i da se ne predstavlja lažno, za šta je optužen.

AKO OVI NESREĆNICI POKUŠAJU DA ME FIZIČKI OSUJETE U TOME, UBISTVOM ILI HAPŠENJEM, UVERAVAM IH DA NI TIME NEĆE SPREČITI OSLOBOĐENJE SRBIJE

Srećom, ako se tako može reći, niste usamljeni na toj poziciji.
Ne radujem se što je neko drugi prošao kroz patnju. Mnoge ljude to pogodi, posebno što Vučić ima jedinstven manir da kroz tabloide provlači maloletnu decu onih koji su mu se zamerili.
Lično smatram da je “provlačenje” dece političkih protivnika kroz tabloide manir ne samo moralno posrnulih već i velikih kukavica. Ja sam već na novinarsko pitanje da li znam kako je Vučić reagovao na moj poziv njemu na TV duel odgovorio da imam pouzdanu informaciju da je najbližim saradnicima rekao da treba da me “provuku” kroz tabloide. To se nedelju dana kasnije i dogodilo sa mnom i mojom maloletnom decom. Sada Vučić verovatno pokušava da utvrdi ko je “krtica” u njegovim redovima. Takođe, moj saradnik zna veoma osetljive pojedinosti o Vučićevom intimnom privatnom životu, uključujući veoma bizarne detalje vezane za njegov odnos prema svojim ženama i deci. No, ja to nikada ne bih zloupotrebio. Vučićeva deca su nedužna. U decu i u svaku drugu porodičnu intimu se ne dira.

Uzrok tih napada su vaši nalazi da je u Srbiji epidemija zloupotrebljena za jačanje represije, odnosno vlasti. O čemu je reč?
UNESCO katedra za bioetiku za Evropu kojom rukovodim radi veliko naučno istraživanje o tome koliko su ograničavanja slobode građana bila proporcionalna pretnji covid-19 po javno zdravlje. Na moju ličnu veliku žalost, nalaz je da jedino u Srbiji neke represivne mere koje su uvedene nisu imale nikakve veze s pandemijom već s potrebom da se ojača autokratska vlast. Ima više primera, a jedan od njih je da su ograničene medijske slobode, te da su novinari čak i hapšeni zbog istinitog izveštavanja o stanju u bolnicama, na primer Ana Lalić. Građani su hapšeni zbog “širenja panike”. Zapravo, Vučić je počeo, potpuno protivzakonito da hapsi ljude zbog verbalnog delikta. Ta praksa vratila se prvi put posle osamdesetih godina prošlog veka.

DOVOLJAN RAZLOG ZA PONIŠTENJE IZBORA JE SNIMAK ŽENE KOJA ISPUNJAVA TUĐE GLASAČKE LISTIĆE

Još jedan zaključak iz tog istraživanja jeste da su u Srbiji podaci o epidemiji lažirani. Šta ste tačno utvrdili?
U našem istraživanju se pokazalo da postoji izvesna nesrazmera između broja umrlih u odnosu na broj zaraženih u nekim zemljama sa sličnim epidemiološkim situacijama i sličnim zdravstvenim sistemima. Belgija je posebno iskakala od okolnih zemalja sa četiri procenta više umrlih po zaraženom stanovniku. Ispostavilo se da je Belgija računala kao smrtne slučajeve od covida-19 sve one koji su umrli, a bili pozitivni na covid-19. Druge zemlje su koristile medicinske protokole koji su komplikovaniji.
No, u Srbiji je razlika između zvaničnih podataka (onih za javnost) i BIRN-ovih podataka (onih istinitih) čitavih 300 odsto. Tu diskrepanciju niko nije ni demantovao ni objasnio. Jasno je da su se vodile duple evidencije, jedna istinita i jedna lažna (ova druga za građane).

I posle toga počela je hajka. Kako uopšte vidite političku situaciji u Srbiji nakon izbora.
U maju su naglo relaksirane inače veoma rigorozne mere, s namerom da se održe izbori. To je dovelo do rasplamsavanja pandemije i do više stotina smrtnih slučajeva. “Izbori” su uspešno bojkotovani od najrelevantnijih opozicionih stranaka. No, čak i kao takvi, bili su falsifikovani. Dovoljan razlog za poništenje izbora može biti onaj snimak žene koja ispunjava tuđe glasačke listiće ukoliko se dokaže da je vladajuća “partija” stajala iza toga.
Sada nemamo legitimnu Skupštinu, nelegitimni poslanici će odabrati nelegitimnu Vladu, koju će činiti nelegitimni ministri. Prema tome, imaćemo jednog čoveka koji će imati svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Većinu sudova je već odavno stavio pod svoju kontrolu, tako da imamo klasičan primer autokratskog režima. Države kao zaštitnice građana više nema – dobili smo Levijatan. Zbog svoje vanvremenosti i bizarnosti, taj sistem verovatno neće dugo opstati.

DANAS JE ZA ČOVEKA NAJVEĆA POHVALA KADA GA “PROVUKU” KROZ REŽIMSKE TABLOIDE

Porast nasilja režima nad građanima, osim socijalno-političke, ima i ekonomsku dimenziju. Represija je, naime, po vašem mišljenju praćena pljačkom nacionalnih resursa?
Mafija koja se sastoji od paradržavnih formacija koje su zamenile državu naravno da ima izraženu strast prema sticanju novca. Pošto ne znaju kako se stiče ozbiljniji novac na uobičajen način – o čemu svedoče njihove diplome, od kojih su neke čak i falširane – oni pribegavaju krađi. Poznata je pljačka nacionalnih resursa i ne bih elaborirao šta je sve pokradeno. Važno je da jednog dana budu prinuđeni da sve što su pokrali vrate građanima Srbije.
Ove pljačke nacionalnih resursa su veleizdajničkih razmera i dodatno kompromituju ovu zemlju u svetu. A ono što Vučić čini jeste da one koji na to ukažu, želeći da pomognu građanima ove zemlje, preko svojih medija prikazuje kao izdajnike i one koji blate Srbiju.

Oslobođenje Srbije

Predsednik ste Centra za razvoj liberalizma. Liberalizam je, međutim, pod firmom neoliberalizma, na lošem glasu u Srbiji.
Ja pojam liberalizma koristim ne u smislu neoliberalizma, kao što se čini u nekim evropskim zemljama, ili levičarenja – što denotira ovaj pojam u SAD – već u izvornom, filozofskom smislu. Donekle Hobz, a svakako Lok i Ruso, bili su prvi liberali u tom smislu.
Kada govorimo o političkom liberalizmu, liberalna država po mojoj meri trebalo bi da se upliće samo tamo gde je neophodno, s tim što ta neophodnost uključuje negovanje jednakosti svih u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i jednakost mogućnosti svih kada je osnovno i srednje obrazovanje u pitanju. Ipak, takav liberalizam negovao bi individualne slobode, a i oslobodio bi građane naduvanog oporezivanja.
Razume se, ova pitanja u Srbiji će tek doći na red kada se ponovo uspostavi država i zameni mafiju koja sada vlada zemljom. Garantujem da neću stati dok se to ne dogodi. Nezavisno od institucije koju budem zastupao, neću se zaustaviti dok građani Srbije ne ostvare svoje prirodno pravo na slobodu, dostojanstvo i pravdu – pravo koje su svi ljudi dobili rođenjem. A ako ovi nesrećnici pokušaju da me fizički u tome osujete, ubistvom ili hapšenjem, uveravam ih da ni time neće sprečiti oslobođenje Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Nasilje je u Srbiji postalo pravilo

Šta rade državni organi zaduženi za zaštitu pravnog poretka – policija, tužilaštvo, sudstvo; rade li oni za dobro građana ili su u funkciji vlasti

Intervju Sofija Mandić, CEPRIS

Nasilje u Srbiji poprima sve raznovrsnije i brutalnije forme. Građanina izgleda više nema ko da štiti. Sofija Mandić je ne samo članica Centra za pravosudna istraživanja nego i već istaknuti aktivista na polju zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda. Više nego dovoljno razloga za razgovor.

Vidite li vezu između toga da jedan mladić udari i teško povredi drugog mladića zato što mu se ne dopadaju njegovi politički stavovi i toga da direktor državne firme uzima mikrofon i onemogućava konferenciju za štampu opozicione političarke na javnom prostoru?
Naravno, smatram da postoji veza. Direktor svakako nije telefonirao mladiću iz Novog Sada i rekao mu da se fizički obračuna s političkim neistomišljenikom. Reč je o tome da je verbalno i fizičko nasilje u javnom prostoru već godinama pravilo, a ne izuzetak, i da se na taj način podstiče i ohrabruje.
Kada govorimo o manama našeg društva i lošem ponašanju pojedinaca, čini mi se da često zanemarujemo i zaboravljamo moć liderstva. Oni koji su na odgovornim funkcijama mogu nas svojim ponašanjem podstaći na dobre i loše stvari. Ako više od osam godina, uzmimo samo period u kojem je SNS s koalicionim partnerima na vlasti, sa liderskih pozicija vidimo ućutkivanje, prekor, pretnje, verbalne i fizičke obračune, onda nam je jasno da je to model koji će članovi zajednice u jednom momentu doživeti kao uobičajen i prihvatljiv. Ako svemu tome dodamo i da je takvo ponašanje u većini slučajeva nekažnjeno, onda rasplamsavanje nasilja na svim nivoima ima jasne uzroke.

Govori li nam to, uz obilje drugih slučajeva u poslednje vreme, da se nasilje opasno širi Srbijom?
Naravno, to je očigledno. Ne samo u uskopolitičkoj sferi. Nasilje se preliva i na druga mesta, recimo ponašanje u saobraćaju, na ulici, u poslovnom okruženju. Sledeći vidljive primere, ljudi će nasilje često videti kao efikasno i brzo rešenje svog problema. Ako gotovo sve institucije funkcionišu na takav način – tolerišu nasilje i same ga primenjuju – onda pojedinac koji to ne prihvata ostaje usamljen u svom pacifizmu. Takvi se ovde nazivaju pogrdnim imenima.
Što su duže institucije u ovom stanju, to su veće šanse da će ljudi posustati i reći – nisam za ovaj metod, ali ako to svi rade, zašto ne bih i ja. Uostalom, nemam drugi način da se zaštitim. To je razarajuća moć nasilja.

USTAVNI SUD JE ODLUČIO DA NE ODLUČI. TIME JE JASNO POSLAO PORUKU O SVOJOJ TRENUTNOJ ULOZI. U SRBIJI PRAVNI POREDAK NE POSTOJI

Kakva je u svemu tome uloga državnih organa. Da analiziramo malo ponašanje onih koji su upravo zaduženi za održavanje javnog reda i mira, za zaštitu ljudskih sloboda i prava, drugim rečima, za uspostavljanje i vladavinu zakona, a ne bezakonja. Da počnemo od policije. Kako vidite njenu ulogu?
Policija je deo izvršne vlasti i radi pre svega u njenom interesu. Ovo je ne samo faktičko stanje već je formalno uspostavljeno usvajanjem Zakona o policiji, koji je proširio operativna policijska ovlašćenja ministra i političkog dela ministarstva unutrašnjih poslova. Istovremeno je marginalizovao mogućnost profesionalnog i samostalnog upravljanja policijom.
Prisetimo se samo intervencije policije tokom lokalnih izbora u Lučanima ili situacije u kojoj ministar unutrašnjih poslova prebrojava opozicione demonstrante ili odbija da postupi po nalogu tužilaštva u slučajevima u kojima to nije u interesu vlasti. Time dobijamo makar delimičnu sliku o ulozi policije u sistemu. Kruna ove slike je, naravno, policijska brutalnost primenjena tokom protesta u julu ove godine u Beogradu.

Predviđa se i širenje komunalne policije tako što bi mogle da je formiraju i opštine. Šta mislite o tome, kao i o svrsishodnosti te navodno komunalne policije uopšte, koja se najmanje bavi komunalijama?
Ova mogućnost već je uspostavljena usvajanjem Zakona o komunalnoj miliciji 2019. Još u postupku usvajanja zakona pisala sam o tome da, gledajući ovlašćenja komunalne milicije i način na koji se upravlja zemljom u celosti, možemo osnovano da sumnjamo da je ideja vodilja bila zapošljavanje stranačkih kadrova i stvaranje partijske policije. Kao najspornija rešenja svakako vidim mogućnost audio i video nadzora koji sprovodi milicija, bez obaveštavanja o ovakvim aktivnostima, pretres vozila, upotrebu suzavca i privođenje na informativni razgovor. Vrlo je neobična strategija uspostavljanja komunalnog reda ovim sredstvima.

A tužilaštvo, jedan ste od najoštrijih kritičara rada državne tužiteljke Zagorke Dolovac, zašto?
Jesam, ali kada kritikujem – a to obično činim tekstovima objavljenim u Peščaniku – ja kritikujem pre svega način postupanja, a ne određenu osobu. Zagorka Dolovac je samo personifikacija tužilaštva koje je politički instrumentalizovano, pasivno, čiji se nosioci funkcija predlažu i biraju u Vladi i Narodnoj skupštini. Dolovac za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Kada imate vladajuću većinu koja je bez skrupula, onda imate i takvu republičku javnu tužiteljku. Dakle, moja kritika nije lične prirode, ali ima ime i prezime. Smatram da je u redu da svako bude odgovoran za način na koji radi ili ne radi svoj posao.

AKO VIŠE OD OSAM GODINA SA LIDERSKIH POZICIJA VIDIMO UĆUTKIVANJE, PRETNJE, VERBALNE I FIZIČKE OBRAČUNE, ONDA NAM JE JASNO DA JE TO MODEL PONAŠANJA KOJI ĆE ČLANOVI ZAJEDNICE U JEDNOM MOMENTU DOŽIVETI KAO UOBIČAJEN I PRIHVATLJIV

Ne bi bilo fer ne pomenuti tužioce koji se bore za očuvanje dostojanstva profesije. Kako oni prolaze kod vlasti?
Prolaze loše – kroz disciplinske postupke, bivaju subjekti besmislenih krivičnih prijava, tabloidnih napada. Dovoljno je da kažete da nešto u sistemu nije u redu i da dobijete jasnu poruku – i vi i vaše kolege – da se za takve stavove i izjave danas plaća visoka cena. Najteži “prekršaj” je, čini se, kada tužilac ili zamenik tužioca javno propagira nezavisnost tužilaštva. Iako je za ovakvu promenu potrebna temeljna reforma tužilačkog sistema, koju mora podržati i vladajuća većina, sama ideja o tome budi gotovo iracionalni bes izvršne vlasti.

Posebno su veliki pritisci na sudstvo. Imali smo prilike da slušamo grube napade najviših političkih funkcionera na sudstvo, tačnije, na pojedine sudije koje su im najviše trn u oku.
Sudije i tužioci su u sličnom položaju. Sudije formalno u nešto boljem, pre svega zbog načina izbora i stalnosti mandata. Ali, kao i u tužilačkom slučaju, svaka izjava koja ukazuje na pritiske na sudstvo, na to da je neko zakonsko rešenje loše ili protivno našim međunarodnim obavezama ili ukazivanje da sudstvo jeste i mora biti treća grana vlasti, konkretnu osobu izlaže pretnjama, napadima, javnom etiketiranju. To je poruka za ostale koji – srećom po izvršnu vlast – u značajnoj većini ćute.

Kako biste prokomentarisali rad Ustavnog suda koji treba da ocenjuje ustavnost postupaka vlasti?
Slučaj koji ste pomenuli posebno je zanimljiv jer je postupak uvođenja vanrednog stanja regulisan isključivo Ustavom, i to prilično preciznim ustavnim normama. Ustavni sud, kao što znamo, tokom vanrednog stanja uopšte nije zasedao, a kada je ono okončano, odbačeno je više inicijativa za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja jer je sud smatrao da nema osnova za pokretanje postupka povodom inicijative, odnosno da se uopšte ne radi o relevantnom ustavnopravnom pitanju. Koliko je ovo zaista bilo važno pitanje znaće svaki građanin, ali ne i Ustavni sud. On je odlučio da ništa ne odluči – tako bismo to najkraće mogli opisati. Time je jasno poslao poruku o svojoj trenutnoj ulozi.

Ako bismo sad hteli da napravimo neki rezime, odnosno damo opštu ocenu pravnog poretka u Srbiji, kakav bi bio vaš sud?
Moj sud bi bio da u Srbiji ne postoji pravni poredak, ako ga shvatamo kao vladavinu prava, a ne vladavinu pojedinaca. Vladavina prava – čak i prema domaćem Ustavu – podrazumeva slobodne i neposredne izbore, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, podelu vlasti, nezavisnu sudsku vlast i povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Čini mi se da je jasno da smo sve zadate parametre izgubili i da će jednom, kada za to dođe vreme, ovaj poredak morati da se gradi iz početka, od temelja. To je težak i neizvestan posao, ali neminovan.

ZAGORKA DOLOVAC JE SAMO PERSONIFIKACIJA TUŽILAŠTVA KOJE JE POLITIČKI INSTRUMENTALIZOVANO, PASIVNO

Dakle, stanje u pravosuđu je sve gore iako imamo sve više institucija koje o tome, navodno, brinu. Jedna od njih je Pravosudna akademija. Kako vidite njenu ulogu.
Pravosudna akademija je u ovom trenutku institucija za obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Način njenog funkcionisanja i upravljanja ne razlikuje se bitno od onih koje vidimo kod drugih državnih organa o kojima smo već razgovarali.
To zbog čega se u javnosti u jednom trenutku mnogo više pričalo o Pravosudnoj akademiji nego uobičajeno uzrokovano je idejom Ministarstva pravde da Akademija bude jedina ulazna stanica za izbor novih sudija. Ovo bi predstavljalo još jedan prethodni filter pri izboru sudija i zbog toga je ovo rešenje naišlo na kritike. Međutim, promena Ustava, pa samim tim i ovo predloženo rešenje, zasad je odložena, do daljnjeg.

Zašto ćute pravni fakulteti?
Pravni fakulteti, kao i drugi fakulteti, ćute kao kolektiviteti. Međutim, u akademskoj zajednici, pa i na pravnim fakultetima sve je više pojedinaca koji istupaju onda kada smatraju da su ugrožena osnovna pravila profesije. Kako ranije nismo imali ni to, moglo bi se reći da ipak napredujemo. Dug je put do kolektivnih reakcija fakulteta i univerziteta jer većina ljudi koji njima rukovode ili su u njima zaposleni smatraju da rade jedan običan državni posao. Na državnom poslu, naravno, nije poželjno “talasati”.

Brojne afere ostale su nerazjašnjene do dana današnjeg. Pomenuću dve. Prvo – Savamala. Šta mislite o tome?
Hercegovačka ulica je bespravno srušena zbog projekta iza kojeg stoji vladajuća stranka. Mislim na Beograd na vodi. Za neodazivanje policije na poziv građana uslovno je osuđen policajac nižeg ranga. Stvari će ostati takve dok se vlast ne promeni jer ona naprosto neće istraživati i kažnjavati samu sebe. To neće uraditi ni policija ni tužilaštvo, i to je savršeno jasno.

Drugo je ubistvo Olivera Ivanovića. Vučić je odmah obećao da će ubice biti uhapšene. To se nije dogodilo, zašto?
Prvi veliki problem je što je Vučić bilo šta obećavao – istrage nisu u opisu njegovog posla. To zaista treba ponavljati dok ne usvojimo. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto – Vučić ne može nikoga da hapsi i nikome da sudi iako bi to očigledno želeo.
Drugi veliki problem je što je predsednik javno zaštitio jednog od osumnjičenih za ovo ubistvo koje traže kosovske vlasti. Mislim da taj istup govori sam za sebe i ne traži nikakva dodatna tumačenja.

DUG JE PUT DO KOLEKTIVNIH REAKCIJA FAKULTETA I UNIVERZITETA JER VEĆINA LJUDI KOJI NJIMA RUKOVODE ILI SU U NJIMA ZAPOSLENI SMATRAJU DA RADE JEDAN OBIČAN DRŽAVNI POSAO. NA DRŽAVNOM POSLU, NARAVNO, NIJE POŽELJNO “TALASATI”

To ubistvo je, naravno, bilo političko, ekstreman vid političkog nasilja kojeg je, uzgred, bilo mnogo u poslednjih dvadesetak godina, i sada smo svedoci sve jačeg političkog nasilja ne samo nad političkom opozicijom nego i nad običnim građanima. Šta mislite dokle će to da ide?
Žao mi je što ću biti pesimistična, ali ići će do samog kraja. Nedavno je, istorijski gledano, predsednik Vlade ubijen u dvorištu svog radnog mesta. Dakle, brutalno političko nasilje je deo naše moderne političke istorije.
Mislim da svako ko danas javno istupa i govori, mnogo rizikuje. Rizikovao je i Ivanović, rizikuje i svaki lokalni aktivista. Od toga smo i započeli naš razgovor. Odluka o borbi protiv sistema ili pak čekanju da se nešto samo od sebe dogodi odluka je o tome želimo li da živimo poniženi ili u riziku da ćemo snositi posledice za svoje stavove. U ovako nasilnom društvu to je zaista teška odluka i, koliko god uticala na opšte stanje u društvu, suštinski je vrlo lična.

Razgovarao Mijat Lakićević; Foto Đurađ Šimić
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Ova vlast mulja transparentno

Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.

Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom?
“Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba.
Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima.

Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina?
U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.

NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA

Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.

Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru?
Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016.
Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme.

Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina?
Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.

JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA

Koliko tome doprinosi partijska država?
U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.

Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti?
Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.

Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije?
Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa.
Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora.

Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat?
Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.

PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU

Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo?
Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti.
Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama.

Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije?
Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom.

Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska.
Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.

DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE

Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske.

Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira?
Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. zvgust 2020.

Lice ove države su nasilje i glupost

Pročitajte ovaj intervju. Saznaćete zašto vrhunskom srpskom pravniku Srbija liči na selo Stepančikovo iz istoimene novele Fjodora Dostojevskog, a i još ponešto

Intervju: Slobodan Beljanski, advokat

Za Slobodana Beljanskog se lako može upotrebiti stara novinarska floskula da je sagovornik koga ne treba posebno predstavljati. Ipak, nije zgoreg podsetiti da je Beljanski, koji se advokaturom bavi od 1969, tri puta uzastopno biran za predsednika Advokatske komore Vojvodine (1998-2007), kao i da je u dva mandata bio član Upravnog odbora Međunarodne unije advokata i njen predstavnik za Srbiju. Bio je predsednik Udruženja za krivično pravo i kriminologiju Vojvodine, glavni i odgovorni urednik časopisa za pravnu teoriju i praksu Glasnik AKV, član redakcije Revije za kriminologiju i krivično pravo, član Saveta Arhiva za društvene i pravne nauke i član Etičkog komiteta Udruženja pravnika Srbije. Jedan je od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, član je Društva književnika Vojvodine. Bio je prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2002), kao i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (2010-2013). Autor je više knjiga, među njima i: Poetika prava – politika filozofije, Pravo i iluzija, Hronika uzaludnog otpora

Kako vi kao čovek koji se već decenijama profesionalno bavi pravom gledate na postupanje najpre policije, a onda i sudskih organa prema demonstrantima tokom nedavnih protesta?
Deo policije demonstrirao je brutalnost, a deo pravosuđa pokornost. Često jedno proizlazi iz drugoga. Sud u Dimitrovgradu osudio je na tri godine zatvora čoveka koji se po povratku iz inostranstva usled neobaveštenosti nije podvrgao samoizolaciji. Ta brutalnost očigledno je proistekla iz pokornosti. Najnoviji događaji samo su dokaz više u prilog uverenju da su izvršna vlast i značajni segmenti sudske vlasti uveliko kompromitovani. Tome je, pre svega, uzrok odsustvo nezavisnosti, a potom u dobroj meri i puka obest u sprezi s moralnom tupošću i profesionalnom nesposobnošću. Za vreme vanrednog stanja, na primer, Vlada je uredbama regulisala suđenja putem Skajpa ili sasvim besmislen način primene principa ne bis i idem. Iako je time izvršna vlast zadirala u sudsku, sudovi su joj se bez pogovora povinovali.

Da li je to ponašanje bilo ekscesno ili je, zapravo, potvrdilo odnos države prema građanima?
Nema tu ničeg ekscesnog. Ovo što se pogrešno smatra naličjem, u stvari je pravo lice. Lice ove države jesu i nasilje i glupost u pokušajima njegovog prikrivanja ili pravdanja. I neprekidna muka sa demokratijom! Vlast se naprosto takmiči u veštini kako se parlamentarne demokratije otvoreno ne odreći, ali je uspešno izigrati.
Odnos države prema građanima izraz je odnosa institucija prema državnoj vlasti. Bezakonje se rađa iz dva naizgled suprotna osećanja: superiornosti i servilnosti. Kažem naizgled zbog toga što jedno osećanje potpomaže drugo. Puzeći se penje do fotelje, koja se čuva dodvoravanjem.
Naša je kob što to ovde uspeva i što, u relativno kratkoj istoriji moderne države, živimo pod teretom neke vrste političke alhemije – verovanja u magijske prednosti porekla, povesti, istorijskih zasluga, srodnosti ili prijateljstava među narodima. Pritom uglavnom izmišljenih ili umišljenih. Otuda smo našli oslonac u despotijama u kojima se sistematski guše slobode i prava građana.

UKOLIKO SKUPŠTINA SLOBODNE SRBIJE PROKLAMUJE RACIONALAN I NA REALNOSTI ZASNOVAN ODNOS PREMA KOSOVU, SUSEDIMA, GENOCIDU U SREBRENICI, I UČEŠĆU SRBIJE U RATOVIMA, A DISTANCIRA SE OD POKRETA KOJI DIREKTNO VODE NJENOJ FAŠIZACIJI I OD METANISANJA PRED RUSIJOM, KINOM I SRPSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM, BIĆE TO DOVOLJNO DA OPRAVDA SVOJE OSNIVANJE

Dakle, sa stanovišta prava, u kakvoj državi mi živimo? To jest, da preciziram, ako se država od bande razlikuje po tome što (se) vlada po zakonima, gde biste svrstali Srbiju?
Pošli ste od pretpostavke da se radi o dve oveštale suprotnosti. Nažalost, moraću da ih približim: postoje i mafijaške države. Srbija je zaostalo i u osnovi primitivno društvo. Takva joj je i vlast. Vlada se uz pomoć ucena, opsena i lakovernosti. A sada vidimo, i uz pomoć batine.
Naše prilike odavno me podsećaju na novelu Dostojevskog o selu Stepančikovu. Glavnog junaka Fomu Fomiča Opiskina pripovedač opisuje kao ništavnog, beskorisnog i neobdarenog čoveka, uvredljivog, podozrivog i budalasto razmetljivog, punog žudnje za divljenjem, sklonog prenemaganju i hvalisanju, ali uz sve to i čoveka neizmerno i gotovo razdraženo samoljubivog. Uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, Foma je, kako veli pisac, uspeo da okupi gomilu idiota koji su ga obožavali i da zacari u spahiluku u kojem je bio samo neka vrsta posluge. Kao što vidite, sve je već poznato i davno predstavljeno. Od Cicerona do Benjamina. Ali ko će se ovde na njima učiti?
Tako je i naša jadna društvena skupina sabrala većinu koja je na vrh izgurala svog Fomu. Da se ne zavaravamo, ni suprotstavljena manjina ne oskudeva u Fomama. Više se ne treba čuditi što se na predvodnička mesta sasvim lako uspinju puki lakrdijaši. Ako su uz to gramzivi, bezobzirni, emocionalno nezreli, ponekad nasilni, eto vam današnje Srbije.

Zašto ćute pravni fakulteti. Retki su pravnici koji su digli glas protiv zloupotrebe ovlašćenja od državnih organa, odnosno protiv nasilja prema građanima.
Pravni fakulteti su heterogene ustanove. Teško je od brojnog nastavnog kadra, različitih uverenja i interesa, očekivati da deluje kao jedan tim. Njihova rukovodstva, međutim, vode računa da se ne zamere izvršnim vlastima. Bilo zbog sredstava, bilo zbog čuvanja akreditacija, bilo zbog ličnih ambicija. Neki od državnih fakulteta bili su rasadnici nacionalizma i sedišta desničarskih studentskih organizacija. Setite se podaničkog odnosa bivšeg dekana beogradskog Pravnog fakulteta prema Vučiću. Setite se trajanja i razvodnjavanja afere “Indeks”. Od njih se ne može očekivati nikakva akcija koja bi mogla biti ocenjena kao vrednosni sud u odnosu na aktuelna zbivanja, osim ako su afirmativna za režim. Od čelnika svojih fakulteta, čini mi se, studenti se neće naučiti pravnoj kulturi, slobodi i odvažnosti.

OVDE SE ČAK I UOBIČAJENA PRIMENA PRAVA SMATRA PODVIGOM

Postoji i dodatni razlog za njihovo ćutanje: svaka osuda podrazumevala bi ukazivanje na glavnog inspiratora naše anomije jer bezmalo da nema posla kojeg se predsednik ove države poduhvati niti reči koje u javnim nastupima izgovori, a da ne prekrši Ustav.

Da li je, po vašem mišljenju, izmenama zakona tužilaštvo formalno-pravno i praktično postalo deo izvršne vlasti, čime je oslabljena ona treća grana vlasti – sudska, odnosno pravosudna? Da li bi i šta na tom planu trebalo promeniti?
Nisu tome doprinele izmene zakona. Tužilaštvo je uvek bilo pod uticajem izvršne vlasti. Ustavom i zakonom je regulisano da se javni tužioci biraju na predlog Vlade i da je javno tužilaštvo samo samostalan, ali ne i nezavisan organ. Uzgred, poseban je problem što mu je i oskudni prerogativ samostalnosti pod znakom pitanja. Njegov status pravno nema, a faktički ne bi nikako smelo da ima doticaja sa sudskom granom vlasti. Naravno, to ne isključuje mogućnost da slab sudija ima respekt prema tužiočevim dispozicijama upravo zbog toga što ih pripisuje pritiscima odozgo.
Nešto bi očigledno trebalo menjati. Podržavam zalaganje koje potiče iz samog tužilaštva da se u predstojećim ustavnim promenama javnom tužilaštvu da nezavisnost.

NAŠE PRILIKE ODAVNO ME PODSEĆAJU NA NOVELU DOSTOJEVSKOG O SELU STEPANČIKOVU. GLAVNOG JUNAKA FOMU FOMIČA OPISKINA PRIPOVEDAČ OPISUJE KAO NIŠTAVNOG, BESKORISNOG I NEOBDARENOG ČOVEKA, UVREDLJIVOG, PODOZRIVOG I BUDALASTO RAZMETLJIVOG, PUNOG ŽUDNJE ZA DIVLJENJEM, SKLONOG PRENEMAGANJU I HVALISANJU, ALI UZ SVE TO I ČOVEKA NEIZMERNO I GOTOVO RAZDRAŽENO SAMOLJUBIVOG

Kako, po vašem mišljenju, funkcioniše sudstvo? Često se kaže da je sudstvo pod punom kontrolom politike, ali ipak neretko sudovi donose odluke koje govore da nije baš sasvim tako. Recimo, kao u slučaju “Jutka”. Sa druge strane, najnoviji primer sa demonstrantima pokazuje da se sudovi surovo obračunavaju sa svakim ko nije po volji aktuelnog režima.
Nisam sklon uopštavanju. Sudove i tužilaštva čine sudije i tužioci, među kojima ima časnih i sposobnih ljudi. Nevolja je što ove organe obeležavaju loši primeri, a ne ispravan rad. Pomenuli ste slučaj “Jutka”. Slučaj “Stefanović protiv NIN-a” daleko je poučniji. Umesto da nas brine to što Viši sud u Beogradu, u jednom od školskih primera medijskog prava, ne ume ili ne sme da primeni zakon, nas hrabri kada to pođe za rukom Apelacionom sudu. Evo dokle smo stigli! Danas nas više iznenađuje normalan nego nenormalan rad. To govori o ukorenjivanju nenormalnosti u kojoj se čak i uobičajena primena prava smatra podvigom. Vreme je da se neki novi Fuko pozabavi socijalnom patologijom, pa i istorijom političkih ludosti našeg doba. Srbija bi mu bila izdašan izvor podataka.

Ako bismo mogli da uopštimo ovu temu, čini li vam se da sudstvo ne štiti slobodu pojedinca nego slobodu vlasti – od odgovornosti? Vidite li tu neku “konstrukcijsku” grešku u našem pravno-političkom sistemu?
Sistem, ma koliko bio dobro postavljen, ruše slabi karakteri. I uz idealne norme savest je uvek poslednja instanca. Naše pravosuđe nije pokleklo zbog loših zakona već zbog pogrešnog načina na koji čak i dobre zakone loše sprovode onesposobljeni ili potkupljeni akteri. Ono što opravdano smatramo greškom u sistemu, a zapravo je temelj njegove konstrukcije, jeste činjenica da vlast takve aktere uzgaja, promoviše i trpi. Dugo pamtim, ali se ne sećam da nam je na vlasti ikada bila takva komparserija opakih mediokriteta.
U sredini kakva je naša, skrupulozan čovek se mora osećati kao stranac. 

Uprkos tome i uprkos formalno ubedljivoj pobedi na izborima, kao da su strah i nesigurnost vlasti povećani, dok su građani oslobođeni straha jer su uvideli da ništa više nemaju da izgube osim svojih okova? Da li je pojačana represija odraz tog straha?
I u ovakvoj vlasti svakako ima onih koji su svesni činjenice da se njihovoj samovolji u unutrašnjoj politici više neće gledati kroz prste u spoljašnjoj. Nepovoljni izveštaji o ljudskim pravima, slobodi medija, parlamentarnoj demokratiji, nezavisnosti sudstva ili napretku u pristupnim pregovorima uopšte sustižu jedan drugog. I dalje se, međutim, povlači niz pogrešnih poteza. Jedan od poslednjih je, ako se ne varam, svrstavanje u red zemalja koje su podržale kinesku represiji nad Ujgurima.
Na svu sreću, rast moći ima hazardersku crtu: uvećava rizike. Pogotovo ako je zasnovan na prividu. Obmanama se, za razliku od širenja gole represije i straha, teško može upravljati na duže staze.

JEDAN OD NAJNOVIJIH POGREŠNIH POTEZA SRPSKIH VLASTI JESTE SVRSTAVANJE U RED ZEMALJA KOJE SU PODRŽALE KINESKU REPRESIJI NAD UJGURIMA

Očekujete li da će snaga građanskog otpora u narednim mesecima jačati, odnosno oblici pobune dobijati na raznovrsnosti, ili mislite da će vlast uspeti da pacifikuje nezadovoljstvo ljudi?
Vlast ni sada nije pacifikovala nezadovoljstvo nego je veštim manevrima uspela da jednako nezadovoljnima isprlja i ogadi njihov vlastiti protest. Nadam se da joj naredni put to neće uspeti. Ali i da će se iz brojnih pogrešnih poteza liberalno orijentisanih demonstranata, pogotovo mešanja sa svim i svakakvim, izvući pouke. Ovako sve pomalo liči na onog Pekićevog Arsenija Njegovana, koji se, misleći da se protestuje protiv banaka, obreo i u martovskim demonstracijama 1941. i u junskim 1968.

S tim u vezi, čini li vam se da su sve te akcije “metropolizovane”, tj. usmerene i ograničene na nekoliko velikih gradova – Beograd, Novi Sad, Niš, a da je tzv. provincija marginalizovana?
Nezadovoljni građani nemaju zasad dovoljnu snagu ni u metropolama, pa je nerealno očekivati da i to malo moći teritorijalno rasipaju. Provincija je po prirodi stvari na margini. Što je ne sprečava da zaplovi na istom talasu.

OD ČELNIKA SVOJIH FAKULTETA, ČINI MI SE, STUDENTI SE NEĆE NAUČITI PRAVNOJ KULTURI, SLOBODI I ODVAŽNOSTI

Konačno, kako gledate na najnoviju građansku inicijativu – Skupštinu slobodne Srbije? Šta očekujete od nje ili, pre svega, koje opasnosti vidite na putu da ona postane ozbiljna politička alternativa?
Pre bih rekao da se radi o virtuelnoj skupštini u neslobodnoj Srbiji. U odsustvu sposobne opozicije svaka je građanska inicijativa dobrodošla. Ipak, skeptičan sam. Ko će i po kakvom kriterijumu birati članove, odlučivati o zastupljenosti konkurentskih programa ili formulisati stavove? Ako se krenulo s namerom da se stvori politička alternativa, a ne ostane samo na nivou didaktičkog debatnog kluba, na putu će se svakako isprečiti obaveza da takva skupština okupi predstavnike različitih i često nepomirljivih ideja. Manifestacioni karakter oduzeće joj političku ubojitost. Ne znam da li je igde obrazovana skupština u senci, i da je, ako je takvih slučajeva i bilo, doprinela promenama. Pozorište ne svrgava naopaku vlast.
Ali, ukoliko i simbolična skupština proklamuje racionalan i na realnosti zasnovan odnos prema Kosovu, susedima, genocidu u Srebrenici, i učešću Srbije u ratovima, a distancira se od pokreta koji direktno vode njenoj fašizaciji i od metanisanja pred Rusijom, Kinom i Srpskom pravoslavnom crkvom, biće to dovoljno da opravda svoje postojanje. Nažalost, mogućnost da se to dogodi, po svemu sudeći, iluzorna je.

Razgovarao Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jul 2020.

Vlast se sveti Institutu zbog autonomnog delovanja

Postavljajući na čelo naučne ustanove ljude koji zabranjuju međunarodnu saradnju, sprečavaju isplatu zarada sa evropskih projekata, prete otpuštanjem, šikaniraju zaposlene, vlast pokazuje da želi da uništi IFDT

Intervju Gazela Pudar Draško, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Vanredno stanje uvedeno zbog pandemije skrenulo je pažnju javnosti s mnogih drugih važnih društvenih tema. Jedna od njih su i događaji koji remete redovan rad Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Još marta prošle godine Vlada je pokušala da nametne Upravni odbor sa Zoranom Avramovićem na čelu, protiv čega su se zaposleni jednoglasno pobunili. A onda je početkom ove godine za vršioca dužnosti funkcije direktora postavljen Veselin Mitrović, što je ponovo izazvalo protivljenje zaposlenih, koji aktuelno stanje nazivaju prinudnom upravom. O tome smo razgovarali sa Gazelom Pudar Draško, koja je bila pomoćnica direktora IFDT do dolaska ve-dea, nakon što je dotadašnjem direktoru Petru Bojaniću istekao mandat.

Recite nam, najpre, kakvo je sada stanje na Institutu?
Angažovano. U ponedeljak je objavljen Apel podrške Institutu koji je potpisalo 300 intelektualaca s najznačajnijih svetskih univerziteta – od Berklija u Kaliforniji do Lomonosova u Moskvi. Na listi su Čomski, Habermas, Batler, Nusbaum, Piketi, Fukujama, akademik Mironov iz Ruske akademije nauka i umetnosti… Nijedan sličan apel poslednjih decenija nije okupio toliko značajnih imena, čak ni rušenje Centralnoevropskog univerziteta u Mađarskoj, pa ni hapšenja akademika u Erdoganovoj Turskoj. Pokazali smo još jednom da je IFDT i dalje tesno povezan sa globalnom akademskom zajednicom.

Kako ste to uspeli da postignete?
Zahvaljujući činjenici da IFDT ipak nije nekakav mali nacionalni institut, kako se, izgleda, mnogima ovde čini, već ugledna međunarodna institucija. Saradnja s vodećim potpisnicima ovog apela poput Čomskog, Habermasa, Bernštajna datira još iz perioda kada smo početkom osamdesetih, pod pritiskom strane javnosti, nastali kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju u okviru Instituta društvenih nauka. Iako to široj javnosti verovatno deluje iznenađujuće, mi nismo iznenađeni ovim činom solidarnosti naših dugogodišnjih prijatelja i partnera.

APEL PODRŠKE IFDT POTPISALO JE 300 INTELEKTUALACA S NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH UNIVERZITETA – OD BERKLIJA U KALIFORNIJI DO LOMONOSOVA U MOSKVI. NA LISTI SU ČOMSKI, HABERMAS, BATLER, NUSBAUM, PIKETI, FUKUJAMA, MIRONOV IZ RUSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI

Zašto?
Zato što smo tokom protekle decenije ozbiljno gradili otvorenu, društveno angažovanu instituciju s kvalitetnim rezultatima i međunarodnom mrežom. U Institutu su zapošljavani najbolji mladi doktorandi iz zemlje i povratnici iz inostranstva koji čine gotovo polovinu istraživača. Uporan rad isplatio se kroz formalizovanje partnerstava i naučne projekte u prestižnim programima kao što su “Horizonti 2020” i “Žan Mone” mreže Evropske unije. Tu su i programi Folksvagen fondacije u kojima učestvuje veoma malo institucija iz Srbije, ali i saradnje sa ambasadama i kulturnim centrima niza država u Srbiji. Održali smo preko 500 skupova na kojima je gostovala barem trećina potpisnika aktuelnog Apela podrške IFDT.
Suočeni smo sa situacijom da to nasleđe sada nastoje da preuzmu oni koji bi da ga sahrane. Dovoljno je reći da je u proteklih 10 godina naš časopis “Filozofija i društvo” dospeo na svetske prestižne liste, dok je, uprkos tom prestižu, u nacionalnim okvirima srozan i degradiran.

Uprkos tome, Institut ne funkcioniše normalno već duže od godinu dana. Kako vi na Institutu objašnjavate takav odnos države prema vama?
Kvalitetno bavljenje društvenom naukom podrazumeva kritički odnos prema stvarnosti. Društvena angažovanost, koja nam je istovremeno istraživačka tema, ali i načelo rada, ne dozvoljava nezainteresovanost i zagledanost u svoja posla jedne akademske kule od slonovače. Naša praksa to nije. Znanja i veštine koje posedujemo mogli bi biti vrlo koristan resurs ukoliko bi se oni koji imaju moć istinski zainteresovali za najveće probleme našeg društva. Naša istraživanja pokazuju nedostatak kreiranja politika zasnovanih na podacima, arbitrarnost i potpunu nezainteresovanost političara različitih usmerenja da se čuje glas građana. Dovoljno bi bilo konsultovati ta istraživanja i donosioci odluka bi bolje razumeli šta muči prosečnog građanina Srbije. Samo tako se mogu donositi dobre politike.
Čak su se tokom ove krize potpuno odslikali nalazi naših istraživanja.

GOVORE NAM DA NEMA REVANŠIZMA, A U STVARI SVE ŠTO PROŽIVLJAVAMO JESTE REVANŠIZAM ZBOG AUTONOMNOG NAČINA RADA I NAŠEG JAVNOG, PONAVLJAM JAVNOG, ALI NE I POLITIČKOG ANGAŽMANA

Radi li se samo o odnosu prema Institutu ili je to generalno državna politika?
U Srbiji je struka dobila gotovo pogrdno značenje i svi stručni sadržaji, pa i naši stručnjaci, stavljeni su u službu dnevnopolitičke propagande. Neki od njih se tome uopšte ne opiru već prednjače u trivijalizaciji nauke i struke. Kada se društvom kao požar šire teorije zavere i ideje da vakcine služe svemu drugom, ali ne i spasavanju života, znači da je naše obrazovanje duboko dovedeno u pitanje. Ako stručnjaci i profesori na nacionalnim frekvencijama govore protiv nauke, znači da smo ubili naučnu etiku. Ako na čelo institucija dovodite podobne, a ne stručne kadrove, onda ubijate ne samo struku već i ljude. Slučaj gerontološkog centra u Nišu posledica je ove logike, koja se kao kancer širi državom.

Kada govorite o dovođenju politički podobnih kadrova, mislite na IFDT konkretno?
Nismo mogli ni da zamislimo da jednoj instituciji koja dodeljuje Nagradu za kritički angažman “Miladin Životić” na čelo Upravnog odbora postavljaju Šešeljev kadar koji nas naziva rodomrscima. Bez ikakvih radova u inostranstvu, bez iskustva na međunarodnim projektima, penzioner bez ikakvog razumevanja funkcionisanja savremene nauke i naučnih institucija, što je više puta pokazao u svojim javnim istupima, namerava da nas unazadi. Da ne govorimo o trgovini uticajem, putem koje je gotovo ugasio jedini društveno-humanistički naučni centar u Vojvodini, naš Regionalni naučni centar koji održavamo sopstvenim zalaganjem protekle dve godine. Pazite, reč je o osobi koja nam spočitava angažovanje na međunarodnim naučnim projektima. Šalje nam preteće mejlove zbog toga što javno govorimo. On pripada vremenima za koja smo se nadali da su iza nas.

Imate problema i s vršiocem dužnosti direktora koji vam je nametnut u januaru?
Vršilac dužnosti direktora Veselin Mitrović predstavlja sredstvo u rukama onih koji IFDT žele da kontrolišu, a onda i ućutkaju. To je osoba koja zaustavlja plaćanja na svim međunarodnim projektima, što nam je direktno ugrozilo naučnu delatnost. Dva meseca smo pokušavali da dobijemo odgovor na molbe i zahteve šta je potrebno uraditi da bi se aktivnosti nesmetano nastavile. Inostrani istraživači slali su opomene pred tužbu zbog samovoljnog i neobrazloženog odbijanja da se uplate ugovoreni honorari. Blokiran nam je sajt Instituta, pa smo pokrenuli portal “Nauka za društvo” da bismo se oduprli cenzuri. Dovoljno je pomenuti da je jedan kolega na molbu za susret dobio odgovor da se javi za šest meseci. Šire se glasine kako će neki od nas biti otpušteni. V.d. uporno izbegava da odgovori na pisma koji ga pozivaju da pruži jasne informacije, dok se, verovatno zbog viška svoje stručnosti, za svako administrativno tumačenje obraća Ministarstvu i državnom sekretaru. Taj isti državni sekretar potom promptno piše dopise i smišlja strategije koje naš institut dovode do životarenja umesto razvoja.

U INSTITUTU SU ZAPOŠLJAVANI NAJBOLJI MLADI DOKTORANDI IZ ZEMLJE I POVRATNICI IZ INOSTRANSTVA KOJI ČINE GOTOVO POLOVINU ISTRAŽIVAČA

Jeste li pokušali da u direktnom razgovoru s Vladom rešite novonastale nesporazume, kakve ste odgovore dobijali?
Direktni razgovori s Ministarstvom, sa državnim sekretarom za nauku, pre svega, kao i s predsednicom Vlade, nisu uspeli. Od predsednice Vlade dobijali smo jasne garancije da će naš slučaj biti “uskoro” rešen. Međutim, “uskoro” se nikada nije dogodilo. Očigledno postoje interesne grupe koje sprečavaju rešenje. Poslednjih dana mi je sa više strana dolazila vest da čelnici Ministarstva planiraju da “reše” naš slučaj tihim otpuštanjima. Pritom bi trebalo otpustiti 90 odsto nas koji smo u dva mandata prethodnog direktora gradili ono što IFDT sada predstavlja. Priča se o pripajanju Institutu društvenih nauka, što je takođe nonsens. Poruka je da treba da se vratimo odakle smo došli i da ćutimo. Takvo zastrašivanje je opet oznaka nekih bivših vremena. Mi na to ne pristajemo.

Kako se ovakva situacija, koja već predugo traje, odražava na rad Instituta?
Aktivnosti svakako trpe i ne radimo punim kapacitetom. Ljudi žive u potpunoj neizvesnosti jer nisu u mogućnosti da nastave rad na programima koje su sprovodili zbog toga što ne znaju da li će v.d. direktora tog jutra “ustati na levu nogu”. Institut je okrenut projektnom finansiranju jer su sredstva koja dobijamo iz Ministarstva nedovoljna za uspostavljeni obim aktivnosti. Govore nam da nema revanšizma, a u stvari sve što proživljavamo jeste revanšizam zbog autonomnog načina rada i našeg javnog, ponavljam javnog, ali ne i političkog angažmana. Sutra će nam obarati aplikacije za naučne projekte na državnim konkursima, odbijati zahteve za finansiranje naših redovnih aktivnosti. Već nam je odbijen prijem mlade doktorantkinje za koju je trebalo da priložimo samo saglasnost v.d. direktora. Pogađate, nismo je dobili.
Sa druge strane, kolektiv u kojem radim nešto je što ćete retko naći kod nas – zajedno i solidarno idemo ka cilju koji svi delimo. Zbog toga što nam je stalo, pošto znamo da je to ključ da uspemo. Radimo da bismo nešto vredno napravili. Nećemo ustuknuti.

Šta nameravate dalje da radite, kako mislite da se izborite s ljudima koji su se pokazali kao nedostojni da vode takvu naučnu instituciju?
Pošto svi administrativni putevi nisu pomogli da svoj problem rešimo, idemo korak dalje. Odlučili smo da tražimo podršku javnosti. Međunarodna podrška nije izostala. Sada se okrećemo domaćoj i regionalnoj intelektualnoj zajednici i molimo za podršku. Naša poruka je jasna – tražimo uslove za razvoj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. A to je moguće jedino ukoliko imamo Upravni odbor i direktora koji su izabrani uz podršku kolektiva.

Mijat Lakićević; Foto: Marilea Pudar
Novi magazin, 21. maj 2020.

EU traga za partnerom u Srbiji

EU u Srbiji traga za ozbiljnom strankom koja će otvoreno pokazivati evropsko opredeljenje i koja će raditi na svom jačanju u biračkom telu

Intervju Biljana Stojković

Biljana Stojković, profesor na Biološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao biolog upućena je u stručnu problematiku korona-pandemije, a sa druge strane istaknuti je građanski aktivista i dobar sagovornik za ekspertsko-političku analizu situacije u Srbiji.

Kako biste u najkraćem, sa stručnog aspekta, opisali ovaj virus i zašto se svet nije bolje pripremio za pandemiju?
Na veliku žalost svih stanovnika planete, godinama su bila zanemarivana mnoga naučna upozorenja o pandemijskim potencijalima virusa iz grupe koronavirusa. Nakon prvih ograničenih azijskih epidemija izazvanih virusom iz ove grupe – poznati SARS tokom 2002. i 2003, a kasnije i MERS iz 2012. – biolozi i virusolozi podrobno su ih istraživali i upoznali genome i mehanizme infekcije ćelija koje ovi virusi “upotrebljavaju”. Postalo je jasno da je sposobnost koronavirusa za zoonozu, tj. prelazak sa neke životinjske vrste na čoveka, prilično velika i da se mogu očekivati slični incidenti. Osnovni životinjski rezervoari ovih infektivnih agenasa su slepi miševi i u njima postoji priličan broj raznolikih virusnih linija. Znamo da se radi o RNK virusu, što, između ostalog, podrazumeva i veće stope mutacija. Pored toga, koronavirusi su vrlo skloni rekombinacijama, mešanju sa genomima drugih sojeva virusa iz ove grupe. U konačnici, sve ovo vodi vrlo brzoj i dinamičnoj evoluciji virusa. Drugim rečima, prilično je visoka verovatnoća da će genetičke promene ovih virusa omogućiti njihov ulazak u ćelije novih domaćina, tj. u druge sisarske vrste, uključujući čoveka, njihovo prilagođavanje novim ćelijama kako bi se umnožili, a konačno i sticanje sposobnosti da se prenose između jedinki nove vrste. Nas naravno najviše zabrinjava ova poslednja faza evolucije virusa koja ga osposobljava da se prenosi sa čoveka na čoveka jer upravo to virusu daje pandemijski potencijal.

To zabrinjava naučnike, običan svet, međutim, pre svega zabrinjava naša nesposobnost da se s problemom izborimo.
Ključni problem je u tome što fundamentalno-naučna znanja nisu preterano zanimala Svetsku zdravstvenu organizaciju, i medicinu uopšte, sve dok se nije dogodilo izbijanje zaraze velikih razmera. Cela priča nije bila interesantna ni farmaceutskoj industriji budući da su SARS i MERS epidemije bile lokalne, pa se nije nazirao veliki profit od istraživanja i lansiranja lekova i vakcina protiv koronavirusa. Tek sada, nakon desetina hiljada žrtava i kolapsa normalnog života svuda u svetu, reflektori su se usmerili na pravu stranu. Ja se nadam da će čovečanstvo nešto naučiti iz katastrofalnih efekata ovog događaja. Osnovna nauka je zapostavljena, a upravo je ona potrebna da bismo razumeli svet oko sebe i možda predupredili neke posledice.

A kako ocenjujete mere koje je Srbija preduzela u borbi protiv korone?
Pandemijske mere preduzete u Srbiji mogu se opisati kroz dve faze, pri čemu je prva bila zakasnela, a druga preterana. Ne sme se zaboraviti ona skaredna konferencija za novinare Aleksandra Vučića i lekara, tokom koje su se svi smejali “najsmešnijem virusu u istoriji” i pozivali žene u šoping u Milanu. U to vreme mi smo već bili upoznati s posledicama infekcije u Kini, u Italiji postaje alarmantno s prvim smrtnim slučajevima, a naši autoriteti se podsmevaju opravdanoj uznemirenosti. Nije bilo potrebno više od srednjoškolskog obrazovanja i čitanja tek poneke vesti iz inostranstva da razumete apsurdnost situacije. Organizatori subotnjih protesta u Beogradu, grupa pod imenom Građanski otpor, prvi su izašli u javnost sa odgovornim stavom da se okupljanja moraju prekinuti. Država je to uradila tek nakon, čini mi se, nedelju dana. Sve u svemu, ovim neodgovornim igrokazima vlasti izgubljeno je najmanje deset dana za stavljanje pod kontrolu širenja zaraze. To su bili dragoceni dani koje smo mi propustili, a koji su nam se kasnije žestoko vratili kroz broj inficiranih i broj žrtava infekcije.

Zašto se vlast tako neodgovorno ponela?
Svima je jasno šta su bili razlozi za sramno ponašanje naše vlasti. Vučić se pripremao za raspisivanje izbora i prikupljanje potpisa za svoje izborne liste. Prvobitni ponos zbog slika velikih gužvi ispred kancelarija SNS-a širom Srbije i Vučićevog mitinga u Valjevu, tj. Krušiku, ubrzo je zamenjen zataškavanjem istine o tome da su te skupine ljudi sigurno doprinele širenju virusa. Zanimljiv je i datum kada je objavljeno da je u Srbiji detektovan prvi slučaj Covid-19 – to je bio 6. mart, dan nakon što je SNS pompezno predao svoje liste RIK-u sa prikupljenih 50.000 potpisa. Dovoljno je, čini mi se, samo hronološki poređati ove događaje i postaje kristalno jasno kakav odnos vladajuća stranka i njen predsednik imaju prema građanima Srbije. Mi smo samo brojke, nebitni entiteti upotrebljivi samo za vladanje po svaku cenu, naravno i po cenu sopstvenih života.

I kakve su bile posledice?
Pre svega da je drugi deo vođenja pandemijske krize bio utoliko žešći koliko je početak bio neprimeren situaciji. Svakodnevno je sa govornice predsednik širio paniku i histeriju, uz uobičajeno prenemaganje i veličanje lične žrtve u borbi za naše živote. Uvedene mere bile su drakonske, neviđene u ovom delu sveta. Svi još uvek preživljavamo karantinski horor, te neću previše govoriti o policijskom času, vikend-zatočeništvu i potpunom zaključavanju starijih ljudi, osim što moram da primetim da se radi o neverovatnom ponižavanju svih nas, a posebno penzionera.

MENI JE ŽAO ŠTO SU LEKARI U KRIZNOM ŠTABU PRISTALI DA IGRAJU OVU IGRU. NEVEROVATNO JE I TO DA BEŽE OD JASNE KRITIKE NADRILEKARSKIH MERA ŽELJKA MITROVIĆA, VLASNIKA PINK TELEVIZIJE

Države koje uživaju istinske demokratske vrednosti i poštuju ljudska prava i dostojanstvo, svoje epidemijske mere oslanjaju na poverenje u odgovorno ponašanje građana, uz potpuno informisanje o trenutnom stanju. Zbog toga u tim državama dominiraju jasne preporuke, a ne eksplicitna naređenja i pretnje. Nama je, međutim, objašnjeno da smo glupi, nezreli i nedokazani građani, pa nas je potrebno zaključati i hapsiti zbog neposlušnosti. U tom smislu bilo je važno da brigu o sebi prepustimo vrhovnom vođi, koji nas neprestano grdi i ponižava. Svaka država u svetu pokazuje svoje pravo lice u vreme velikih kriza. Naša je pokazala da je pod vođstvom Aleksandra Vučića postala neskrivena despotija. Nisu ovo nova saznanja, samo su predstave ogoljenije.

Kako gledate na političku “eksploataciju” struke, odnosno medicine, tokom protekla dva meseca? Da li je struka u tom pogledu trebalo da pruži (veći) otpor?
Autokratska priroda Vučićeve vladavine progutala je, naravno, i medicinsku struku u ovo pandemijsko vreme. On nas je obaveštavao o broju inficiranih i umrlih, govorio nam šta je nabavio od medicinske opreme i na koje (i)legalne načine, raznosio je respiratore po bolnicama, grdio lekare i bolnice koje se, po njegovom mišljenju, nisu istakle u borbi protiv virusa, itd. Tek posle izvesnog vremena prepustio je dnevne konferencije lekarima i svoje monologe premestio u druge termine na televizijama s nacionalnom frekvencijom. Nije sporno da krajnje odluke o vanrednom stanju donosi politika, ali po Ustavu to radi Vlada RS, a ne predsednik.
Ako pratite zbivanja u zapadnoevropskim državama, možete videti kako se donose promišljene i utemeljene epidemiološke mere. O merama raspravlja struka, u javnost se iznose različita mišljenja, argumenti se procenjuju i na kraju se formuliše politička odluka. Kod nas proces teče obrnuto – nakon večernjih intervjua predsednika u kojima on izgovara svoja razmišljanja, formalne odluke se sutradan prilagođavaju tim idejama. Zbog toga mi nemamo uvid u svoju budućnost dalje od nekoliko dana, s mogućnošću da i taj plan može biti promenjen ukoliko predsednik tako odluči. To je prilično frustrirajuće stanje za građane. Normalna anksioznost, očekivana kada ste izmešteni iz normalnog života, kod nas je multiplicirana zbog neizvesnosti i odsustva stručne argumentacije za neke od nametnutih mera. Nema opravdanja za potpunu zabranu izlaska penzionera iz kuća, posebno u vreme policijskog časa, kada drugih ljudi nema na ulicama. Nikome nije jasno zašto je zabranjeno izlaziti u prirodu uz držanje odstojanja ili zbog čega su vikendi opasniji od radnih dana. Da li je moguće da i lekari smatraju da su građani Srbije toliko neodgovorni i glupi? Ili se medicinska struka bespogovorno prepustila mišljenju predsednika o stanovnicima ove zemlje?

Zaboravili ste drugi deo pitanja.
Meni je žao što su lekari u Kriznom štabu pristali da igraju ovu igru. Sasvim je očigledno njihovo izbegavanje da odgovaraju na novinarska pitanja koja se mogu dovesti u vezu s političkom kritikom. Neverovatno je i to da beže od jasne kritike nadrilekarskih mera Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, čiji je uticaj na javnost zabrinjavajuće veliki. Neki lekari ne propuštaju priliku da pohvale požrtvovanost predsednika iako takvim apologetskim izjavama stvarno nije mesto u njihovom poslu.
Predsednik SNS-a obilno je iskoristio kriznu situaciju za svoju promociju. Otpor struke takvoj politizaciji epidemije definitivno je morao biti veći. Konačno, upravo ti lekari mogu biti proglašeni krivcima za sve propuste, a Vučić je prvi koji će se sakriti iza njihovih doktorskih zvanja i prepustiti ih sudu javnosti.

BILJANA STOJKOVIĆ: SVAKODNEVNO JE SA GOVORNICE PREDSEDNIK ŠIRIO PANIKU I HISTERIJU, UZ UOBIČAJENO PRENEMAGANJE I VELIČANJE SVOJE LIČNE ŽRTVE U BORBI ZA NAŠE ŽIVOTE

Kakav je bio odnos vlasti prema javnosti, posebno prema nezavisnim medijima?
Sve se uklapa u ogoljenu despotizaciju države. Vučićeva netrpeljivost prema novinarskim pitanjima, osim naručenih, nije ništa novo. Pandemija mu je samo dala još jednu temu na osnovu koje može razvrstavati medije na patriotske i one koji “mrze državu”. Videli smo njegovu nameru da situaciju iskoristi za konačni obračun s “neposlušnim” medijima kroz ozakonjenu cenzuru. Zaključak Vlade, koji je bio ništa drugo do zabrana slobodnog izveštavanja, uklonjen je isključivo zbog pritiska javnosti i novinarskih udruženja, a posledično i zbog snažnog negodovanja Evropske komisije. Veoma je dobro što je taj pritisak urodio plodom jer bismo, u suprotnom, prisustvovali otvorenom naprednjačkom lovu na nezavisne novinare i situacija bi bila strašna za novinarsku profesiju i kakvu-takvu slobodu medija. Imali bismo mnogo Ana Lalić.

Iako se još nismo sasvim izvukli iz “rata protiv korone”, Vučić je već počeo obnovu i izgradnju.
Nisam ekonomista, ali ako su tačne procene da će pandemija usloviti svetsku recesiju veću od one iz 2008, onda tragikomično zvuče Vučićeve izjave da ćemo baš mi procvetati u postpandemijskoj eri. Njegova obećanja svetle budućnosti uvek su bila isključivo usmerena na medijsku manipulaciju. S obzirom na to da je u predizbornoj kampanji, očekujem da će dodatno pojačati taj narativ.

Očekujete li izbore pre leta?
Verujem da će izbora biti. Poslednje vesti govore o datumima početkom ili polovinom jula. Vučić neće propustiti priliku da iskoristi talas popularnosti na kojem plivaju svi predsednici i premijeri u vremenima krize. U slučaju naših izbora to zvuči prilično besmisleno, budući da nema opasnosti za njegovu vlast jer izbore bojkotuje opozicija, a oni koji su poželeli da učestvuju nisu stigli da skupe potpise i predaju svoje liste. Ipak, svi poznajemo Vučićevu potrebu za procentima, pa ne čudi jurenje tog talasa. Takođe, odlaganje izbora otvara prostor za neizbežno otkrivanje svih ekonomskih propasti koje smo doživeli i pre, a posebno tokom pandemije. To nije zgodna situacija za njega i verujem da joj se neće prepustiti.

Sudeći po tome da je vlast tokom vanrednog stanja hapsila i prebijala novinare, kakvu političku borbu očekujete?
Izbori su apsolutno neregularni, takvi su bili, a takvi će i ostati, s tim dodatkom da će se krvožednost za medijskim jednoumljem još pojačati. Svaka kritika političko-pandemijskih odluka biće pod uigranom paljbom režimskih medija i naprednjačkih funkcionera i aktivista. Neće se dozvoliti da dodatna snaga naprednjačkog fronta, stečena Vučićevim samoreklamerstvom tokom pandemije, bude ugrožena.
U isto vreme, nekakva opozicija, skrpljena sa svih strana u nameri da izađe na izbore, dovedena je u bezizlaznu situaciju. Niti imaju liste niti će imati prilike da sakupe potpise ukoliko bude važila zabrana okupljanja zbog pandemije. Mislim da će Vučić morati da im pomogne ako želi bilo kakvu opoziciju na izborima (ne računam, naravno, SPS). Ovo će biti najbesmisleniji izbori u istoriji, da se poslužim predsednikovim omiljenim izrazom.

Kako se građani koji žele slobodu i demokratiju mogu suprotstaviti sve jačim pretnjama i nasilju vlasti?
Pojačavanje nasilja vlasti videli smo na primeru Jovane Popović, mlade i kreativne devojke koja je ispevala popularnu pesmu “Bagra” o naprednjačkom režimu. Njeno hapšenje i tronedeljno držanje u zatvoru pokazalo nam je kakve su namere režima prema svim kritičarima naprednjaka. Mene ohrabruje reakcija građana koji su bili vrlo bučni u osudi Jovaninog hapšenja, a peticiju za njeno puštanje iz zatvora, ali i za slobodu drugih uhapšenih potpisalo je više od 30.000 ljudi za samo nekoliko dana. Vrlo je jasno da javnost predstavlja najjače oružje naprednjaka, kroz kontrolu medija, ali i njihovu najveću slabost. To smo pokazali i kada je bio uhapšen uzbunjivač Aleksandar Obradović, a to se pokazuje i na novim primerima. Naučili smo i to da je nužno kontaktirati što više stranih medija i evropskih birokrata i ukazivati na kršenje demokratskih vrednosti u Srbiji. Pored zvaničnih udruženja koja se obraćaju Evropskoj komisiji, sličan pristup imaju i građanski aktivisti. Malo se o tome zna, ali mi komuniciramo sa poslanicima EK i oni postaju svesni u kakvom se stanju nalaze ljudska prava i slobode u ovoj zemlji. Zvanična politika EU još uvek podrazumeva zaštitnički odnos prema Vučićevom režimu zbog različitih interesa. Naša je namera da pojedinačno upoznajemo ljude u evropskoj administraciji o svemu što preživljavamo i da na taj način menjamo klimu ovih odnosa.

PORUKA JE JASNA: GOSPODO LIDERI, PRVO JE POTREBNO OSLOBODITI GRAĐANE DA BISTE DOBILI SLOBODNE IZBORE. SAVEZ ZA SRBIJU, PO MOM MIŠLJENJU, NIJE ISPUNIO OVAJ ZADATAK

Hoćete li nastaviti ulične proteste?
Građanske akcije na ulici će se takođe nastaviti. Pre proglašenja vanrednog stanja na ulici se okupljalo najmanje hiljadu građana svake subote. To nije ni blizu broja koji je potreban za ozbiljan udar na režim, ali se jasno pokazalo da upornost postoji i da apatija nije ubila svaku inicijativu. Već se izlažu brojne ideje o daljem delovanju u uslovima produžene zabrane masovnih okupljanja, ali o tome još uvek nećemo govoriti. Videćemo i kako će se u novom kontekstu postaviti opozicione političke stranke i kako se može postići sinergija u građanskoj pobuni.

Da li bi trebalo više raditi na povezivanju i informisanju mnogobrojnih centara otpora u unutrašnjosti Srbije, koji su, čini se, prilično atomizovani?
Politika ne postoji samo u Beogradu i to se često zanemaruje u delovanju opozicionih stranaka. Umesto “liderstva” pojedinaca iz stranaka koji sede u Beogradu, isticanje lokalnih lica kao simbola otpora u svakom mestu u Srbiji presudno je za smenjivanje naprednjačke vlasti. Čini mi se da to zna i SNS, pa je, između ostalog i zbog toga, represija kroz fizičke i egzistencijalne pretnje najveća u manjim mestima. Zadatak svakog opozicionog delovanja jeste upravo osnaživanje i davanje svake podrške tim ljudima čija je “glava” izložena mnogo većem naprednjačkom nasilju nego što je to slučaj u Beogradu. Mora postojati “mreža solidarnosti” svih aktera na opozicionoj sceni – pripadnika stranaka i građana podjednako. Sve dok se opoziciona politika vodi preko politikantskih borbi između “lidera” i stranaka u preuzimanju vođstva u istanjenom opozicionom biračkom telu, ništa se neće promeniti. Poruka je jasna: gospodo lideri, prvo je potrebno osloboditi građane da biste dobili slobodne izbore.
Savez za Srbiju, po mom mišljenju, nije ispunio ovaj zadatak. Čini mi se da su pobrkali prioritete – umesto isticanja izmešanih ideoloških poruka, njihov zadatak je trebalo da bude saradnja u borbi za slobodu građana. Ideološka opredeljenost, za koju mislim da je krucijalna u političkoj borbi, trebalo je da dođe na red tek kada se izdejstvuju ova sloboda i normalni izborni uslovi. Dakle, povezivanja svih dragocenih centara otpora je jedini ispravan pravac delovanja.

Bitna odrednica Vučićeve politike tokom korone bila je antievropska politika i oslanjanje na Kinu i Rusiju. Hoće li uoči izbora ojačati svoju proevropsku retoriku?
Poneka javna packa koju Vučić dobija od predstavnika EU govori nam da oni jasno vide u kom smeru se odvija njegova politika, uprkos proevropskoj retorici. Sigurno je da u zadržavanju adekvatnih reakcija EU, kojima se mi nadamo, postoje brojni lukrativni interesi pojedinaca i kompanija iz EU kojima odgovara naprednjačka vlast, tj. rasprodaja državne imovine, subvencije i tržište jeftine radne snage. Ipak, za instituciju koja se diči negovanjem demokratije ćutanje o autokratskoj prljavštini srpske vlasti bilo bi prevelika bruka. Vučićeva nervoza prema EU ukazuje da je i on toga svestan, pa se angažovao u traženju drugih saveznika (Kina, Rusija, pa i SAD). Vučić je potentna “mlada” sa mnogo “udvarača”, a opredeliće se za onu stranu kojoj neće ni najmanje smetati njegov despotizam na unutrašnjem planu. To svakako nije EU. Verovatno je da se u konačnom raskidanju veze između naprednjaka i EU čeka izvršavanje dogovora i obećanja koja su Vučića i dovela na vlast.

PONEKA JAVNA PACKA KOJU VUČIĆ DOBIJA OD PREDSTAVNIKA EU GOVORI NAM DA ONI JASNO VIDE U KOM SMERU SE ODVIJA NJEGOVA POLITIKA, UPRKOS PROEVROPSKOJ RETORICI

Primećujem povećano interesovanje stranih novinara za situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Dodatno, neke međunarodne organizacije ponovo su okrenule svoje radare ka Srbiji, što smo poslednji put doživeli u vreme Miloševića.

Po mišljenju mnogih, u opoziciji su takođe vrlo jake antievropske snage, može li Srbija biti pravna država bez čvršćeg povezivanja sa Evropom?
Uz stanje razvijenosti društvenih vrednosti kakvo je u Srbiji danas, pa i sa ovakvim nivoom ekonomske razvijenosti, mi se teško možemo nadati napretku društva bez pomoći Evropske unije. Opozicija je razapeta između sasvim očigledne potrebe za demokratijom i nametnutog nacionalističkog, antievropskog narativa koji Vučić tako uspešno neguje uprkos navodnoj evropskog orijentaciji. Stvorena je atmosfera koju bih opisala kao multipolarni poremećaj u kojem ništa nema jasne fokuse, tj. sve i svašta je zbućkano u neprepoznatljivu bezideološku smesu. Opozicione stranke se teško snalaze u takvom političkom bućkurišu. Osim izrazito klerikalno-nacionalističkih opcija, za koje nam se čini da se opiru EU, ostale stranke tragaju za svojim usmerenjem. Drugim rečima, čini mi se da pokušavaju da prikupe birače sa izrazito desnog spektra, a da istovremeno iskreno govore o evropskim vrednostima. Ja mislim da to nije moguće i da pronalazak fokusa podrazumeva dominantnu usmerenost na jedan deo biračkog tela. Nacionalistički sentiment lako je negovati, pa prepuštanje tom političkom talasu i nije neki napor, zbog čega desni deo političke scene i jeste toliko krcat. Pravi politički rad, međutim, podrazumeva okupljanje ljudi oko vrednosti modernog društva – multikulturalizma, tolerancije, ljudskih prava i slično. Ma šta mislili o trenutnom stanju u Evropskoj uniji, ubeđena sam da EU u Srbiji traga za ozbiljnom strankom koja će otvoreno pokazivati evropsko opredeljenje, koja će raditi na svom jačanju u biračkom telu, a onda može očekivati i jasnu evropsku pomoć. Koliko smo daleko od toga, ostaje nam da vidimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. april 2020.

Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu

Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac

Mini-intervju Predrag Koraksić Corax

Uvek dečački prkosan, Predrag Koraksić Corax opet je izazvao salve protesta, bolje reći pogrda. Ovoga puta, međutim, ne od vlasti nego od opozicije, doduše ne zvanično i poimenično nego na društvenim mrežama i anonimno, ali – svejedno. Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac. Gde se založio da opozicija na republičkom nivou u gradovima u kojima drži vlast ipak izađe na izbore. Što se zagovornicima totalnog bojkota nije dopalo.
“Mislim da je potpuno suludo da se ispusti ta oaza slobode, koju sada predstavlja grad Šabac”, objašnjava Koraksić na početku razgovoru za Novi magazin. “Prosto bilo bi glupo da se to ispusti. To naravno važi i za Paraćin, ne samo za Šabac. Šabac potpuno drugačije izgleda, tamo su izborni uslovi potpuno drugačiji. U smislu da omogućavaju slobodno izjašnjavanje građana. U takvim uslovima ima smisla izaći na izbore. Jer, u suprotnom, šta će se desiti? Samo će neki kriminalci doći u poziciju da vode grad.

A šta s nekim drugim gradovima u kojima postoje neke šanse da se osvoji vlast, nije sigurno, ali postoje, ili gde bi opozicija osvojila veliki broj mesta u opštinskoj skupštini?
Zbog čega Vučić tako insistira na lokalu, zbog čega šalje te džipove i te svoje siledžije i pravi ogroman pritisak? Zato što je on tamo najugroženiji, on tamo jedino može da izgubi. Ja mislim, recimo, da bi opozicija, koja, da kažem, kao muva bez glave luta, u stvari trebalo da se fokusira na lokalne izbore gde god postoji mogućnost da pobede. Tako je Milošević pao. U Beogradu za vreme Miloševića ja nisam imao ni jednu jedinu izložbu, dok sam u drugim gradovima imao i po nekoliko izložbi. U Novom Sadu sam, recimo,imao tri izložbe, u Subotici tri, u Užicu, Čačku, Leskovcu i Nišu, u Zaječaru dve izložbe. Imam čitave gomile kataloga koje su oni uvek štampali. Ja sam insistirao gde god imam izložbu da mi se štampa katalog, skroman, mali katalog, ali da se to zabeleži, da znam, da ja imam. Evo, ja imam tu čitavu zbirku kataloga gde sam sve imao izložbe za vreme Miloševića, a u Beogradu nisam mogao.

Dakle, po vašem mišljenju, ljudi u Šapcu su spremni da se bore?
Koliko sam video, ljudi s kojima sam bio na izložbama, Dušan Petričić, na primer, stalno smo bili vrlo dobro dočekani, mnogo naroda je posećivalo i naše izložbe i sve akcije u kojima sam i ja učestvovao. To je potpuno druga atmosfera, zaista. I čini mi se da postoji većina koja će to da sačuva. Ali, naravno, nikad se ne zna.

Šta je vaša lično najveća zamerka Vučićevoj vlasti?
Ono što meni najviše smeta to je enormno bogaćenje, praktično pljačka, i laž. To su neke okosnice na kojima se održava ovaj režim. I da dodam – beskrupuloznost. Koja je neverovatna. Teško mi je da to opišem. I kad nešto urade, kao što su ovi putevi i pruge koje grade, sve je to praćeno ogromnom korupcijom. Ja za to nisam stručnjak, ali pratim šta se piše. Ogromne pare se iz tih državnih poslova prelivaju u privatne džepove. Pada mi na pamet ona rečenica, doskočica, šta li je – “Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu”.

Kada ste pomenuli pljačku, bili ste u Požegi, tamo su ljudi uspeli da državni organi podignu optužnice protiv opštinskih čelnika, iako su iz Srpske napredne stranke, zbog milionskih malverzacija. Možemo li nešto iz toga da zaključimo?

U Požegi postoji ogromno nezadovoljstvo i postoji veliki broj ljudi koji se bore da se Požega oslobodi. Ne znam da li će uspeti. Tim ljudima bi iz Beograda nekako moralo da se pomogne, ali ne vidim da se to radi. Nije ni važno da li ja vidim, važno je da li se radi i da li oni tamo to vide.

Da li bi, recimo, generalno, ne samo opozicija, da li bi nekako u društvu trebalo da se napravi neka atmosfera, neki pritisak na vlast, ko god bio na vlasti, da se reši problem Kosova?
Odmah da kažem, ja sam za to da se s Kosovom napravi jedan normalan sporazum i da se ono prizna kao država, naravno, uz uslove da se dogovorimo šta su oni dužni da urade, šta smo mi dužni da uradimo, da se naš narod tamo sačuva, da to bude normalan život. To bi trebalo da bude normalna zemlja, a ne kao Srbija danas. Ja sam to odavno govorio, ali to je bila tabu-tema, ti to nisi mogao čak negde ni da objaviš iako bi to rekao. Polako se to iskristalisalo i sad je mnogima jasno šta treba da se uradi. Naravno, ne verujem da ova vlast u tom pogledu zaista želi da bilo šta uradi. Lažu i jedne, i druge, i treće, održavaju se na taj način, ko zna dokle to može da traje.

Imate li utisak da u Srbiji poslednjih godina jača nacionalizam, da ima čak i nekih oblika fašizma, čega ranije nije bilo?
Ne samo u Srbiji. Evo, pogledajte šta je bilo u Mostaru. U Mostaru su napali taj antifašistički skup na groblju oslobodilaca. To jedna druga fašistička, da kažem, ustaška opcija. A ovde imamo četnike, imamo tog Vacića, koga je neko angažovao da to radi. Odakle njemu taj novac.

Mislite da njega vlast na neki način finansira?
Sigurno, očigledno je da ga podržava. To je ona priča – kako da izgledaš bolje: samo kad staneš pored Vacića i Šešelja. Izgledaš super.

Uopšte uzevši, možda ti ekstremni oblici nacionalizma smetaju da se vidi onaj nacionalizam koji je dubok
i u suštini čak i veći problem.
Ima toga. Ne znam da li je moguće da se Demokratska stranka na neki način izvuče iz tog društva u koje je upala, kao sa idejom da se sruši Vučić. Kako može Demokratska stranka da ima nešto sa Obradovićem i sa Jeremićem, kakve su to koalicije. To su neke lažne koalicije, to mora da pukne kad-tad

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. februar 2020.

SNS mora da nestane s političke scene

U vreme Ivana Stambolića govorilo se da Srbijom vlada jedanaest ljudi. U doba Miloševića govorilo se da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on

Intervju Danica Popović

Nikako da u Srbiji nastupe normalna vremena, pa da sa ekonomistima razgovarate prevashodno, ako već ne i isključivo, o ekonomiji. Tako je bilo i u ovom razgovoru sa Danicom Popović, profesorkom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Obično se na kraju jedne godine postavlja pitanje šta nam je ona donela, ali da malo okrenemo stvar, pa da pitamo šta nam je 2019. odnela? Šta smo izgubili?
Mi gubimo zdrav razum, to je naš osnovni problem. Ove godine, više nego prethodne, koju god vest da čujem, ja ne znam kako da je tumačim. Ne samo da je lažna nego u kom pravcu ide i zašto je govore. Putevi informacija potpuno su obesmišljeni i to je, čini mi se, najvažnije što nam je 2019. godina oduzela.

Imate li neki konkretan primer?
Jedna od osnovnih stvari je stopa rasta. Ne samo da predsednik Vučić stalno govori kako je Srbija lider po rastu, iako je zapravo na repu, nego su to počeli da nam govore i MMF i Svetska banka. Jer, evo, nedavno su izjavili da Srbija može dugoročno u periodu od deset godina da ostvaruje prosečni rast od sedam odsto godišnje. Kao što je direktor Svetske banke izjavio na jednom sastanku, oni na Srbiju gledaju kao na klijenta. Pa ako klijent voli da se govori o stopi rasta od sedam odsto – šta nas košta da to izgovorimo i zadovoljimo svog klijenta. Tako da vi gubite poverenje u sopstveni zdrav razum.

Dobro, ali sa druge strane, to bi moglo da se shvati i kao kritika. Jer, ako Srbija može da ostvaruje rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manje, to onda ne govori baš pozitivno o ljudima koji vode zemlju i privredu.
Verovatno je to tačno, ali mislim da je vlasti bitnije da se misli da je njihov potencijal ogroman, da je to bila ideja. Kao – mi možemo i više i bolje, samo ih ne puštamo da rade. Međutim, ako konkretnije pogledamo tu stopu rasta, ono što je opasno to je premeštanje te objektivno ostvarene stope rasta na građevinarstvo. Dat je prioritet izgradnji svega i svačega, koji se, kao što vidite u Beogradu, ogleda u rušenju svega i svačega, pa tako pet puta. Naravno, svako novo podizanje i Trga Republike i svega ostalog donosi rast BDP-a, ali se postavlja pitanje ako je građevinarstvo poraslo 30 odsto sa svim ovim radovima, a Vlada hoće i iduće godine da ostvari visoku stopu rasta, to znači da će i iduće godine morati ne samo sve isto ovo da ponove nego i da uvećaju još 30 odsto, pa se prema tome nekako ne radujem takvom rastu.

Nuspojava ovog rasta je porast zagađenja, to nismo imali ranijih godina?
Bor i Smederevo ponovo su postali izuzetno zagađeni gradovi. Ali tako je kad se u 21. veku rast gradi na železarama kao Velika Britanija u 19. veku. Zar je to nešto čemu smo se nadali. Meni nikako nije jasno kako neko ko je pripadnik naše generacije i ko je pre 20 godina imao određenu viziju života i privrede u Srbiji, sad kad vidi šta se dešava može ovde da opstane. I kako može da razmišlja da njegova deca sutra ostanu ovde. Zar zaista nije bolje da svi negde odu. Ja ne bih niti ću da idem, ali tvrdim da je bolje.

Kada se govori o rastu, nesporno je da je potencijal veći. Po vašem mišljenju, šta su pretpostavke koje bi trebalo da se ostvare da bismo postigli veći rast?
U ekonomiji postoji kategorija potencijalnog rasta. Potencijalni je onaj koji se dobije, ako se privreda kreće ciklično, kada se provuče linija kroz vrhove ciklusa. U doba omraženog Tadića i žutih stopa rasta je dolazila do blizu tih sedam odsto, tako da ako je to mogao taj omraženi Tadić da realizuje, svakako da može i ovaj aktuelni supermen. Nije problem u tome da li je to moguće, naravno da jeste. Ono što ovde nedostaje jeste bilo kakva inicijativa bilo gde. Ovde jedan čovek donosi sve odluke u zemlji, i to je najveći problem. Meni je skoro palo na pamet da se u vreme Ivana Stambolića govorilo da jedanaest ljudi vladaju Srbijom. U doba Miloševića se govorilo da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on. To je jedan nivo priče. A drugi je da su ovi njegovi poslušnici sebe ozbiljno shvatili i da su počeli još više da tlače ljude ispod sebe. U takvoj situaciji niko nema podsticaj da donese odluku, da nešto napravi. Sve što bi neko, bilo ko, sam uradio, samoinicijativno, skopčano je s velikim rizikom. A čak i ako bi nešto uspelo, to bi prisvojio vrh SNS-a, tako da zašto bi to neko radio. Znači, to je osnovna stvar koja ovde nedostaje – da se nekako oslobodi privatna inicijativa na svim nivoima. Govorim o ličnoj inicijativi, više čak nego privatnoj. U državnoj službi, u sudstvu, bilo gde – da postoji lična inicijativa da se stvari poprave. To je svuda zabranjeno. Ono što bi moralo da se uradi jeste da se sudstvo oslobodi.

“MI GUBIMO ZDRAV RAZUM, TO JE NAŠ OSNOVNI PROBLEM”

U stvari, ja mislim da je to ključ svih priča, i to naročito u oblasti privatne svojine. Da se te parnice koje sada traju po šest-sedam godina svedu na najviše dva meseca. Tako se to radi u svetu. Da ja znam, ko god mi ne plati isporučenu robu, usluge, bilo šta, da ću ja tu robu naplatiti za dva meseca. I onda mogu da poslujem dalje, a ne moram da se učlanim u SNS da bih došla do svojih para. Dok se to ne desi, ljudi jednostavno neće hteti da rade. A jednom kad se to desi, SNS je izgubio vlast.

Ili je možda obrnuto; prvo SNS mora da izgubi vlast, da bi sudstvo postalo nezavisno?
Da bi Srbija postala uspešna zemlja SNS mora da nestane s političke scene. Fizički neka ostanu koliko god hoće, ali sa političke scene SNS mora da nestane jer je pokupio i realnu, i monetarnu, i fiskalnu, i svaku drugu vlast u ovoj zemlji. I niko više ne sme da progovori. Oni koji progovore budu kažnjavani. Čak je i Fiskalni savet dospevao u Kurir i blaćen je. Šta god ko prigovori – doživi “atentat”. Sudstvo je ključno – da narod vidi da ga neko štiti i da će onaj ko ugrožava njegov Ustavom i zakonom garantovan položaj zbog toga biti kažnjen.

Da se zadržimo još malo na polju ekonomije. Šta mislite o deviznoj politici, tj. o kursu dinara?
Pre svega, dinar je precenjen. Ranije kada je dinar bio precenjen najvažniji uzrok je bio uvozni lobi kojem to odgovara… Mišković i ostali tajkuni. Monetarna politika je jednim delom bila poslušna i benevolentna baš prema njima lično. Ovog puta osim uvoznika dobitnik ovakve politike je i država, koja otplaćuje dugove jer svaki put kad dinar apresira ona otplati još više.
Druga stvar koja se državi isplati to je tih čuvenih petsto evra prosečne plate, koja nikad neće biti dostignuta ako dinar ne bude i dalje apresirao, što više apresira, to ćemo više dobiti, kako se kaže, evara, u džep, a kupovna moć njihova će biti ista kao ono malo manje dinara prošlog meseca. Dakle, to su dve stvari koje državi odgovaraju, odgovaraju vlasti, a bogami i uvoznicima, koji su verovatno još uvek važni.

A građani? Jer se često kaže da bi, recimo, pad dinara povećao i rate za kredite građana.
Da, ali Vlada mora da bira: kad imaš jedno sredstvo u ruci, a treba dva cilja da zadovoljiš, jedan cilj je monetarna stabilnost, a drugi je povećanje izvoza. Ne može se praviti zemlja koja želi da izvozi uz ovakvu politiku. Tačno je da će oni koji su uzeli kredit u evrima platiti nešto više, isto važi i za državu, ali će čitava zemlja dobiti mnogo više kroz povećanje izvoza, što onda znači i snažnije povećanje privrednog rasta. Samo tako može se doći do te famozne stope od šest ili sedam odsto.

OSNOVNA STVAR KOJA OVDE NEDOSTAJE – DA SE NEKAKO OSLOBODI PRIVATNA INICIJATIVA NA SVIM NIVOIMA. GOVORIM O LIČNOJ INICIJATIVI VIŠE ČAK NEGO PRIVATNOJ. U DRŽAVNOJ SLUŽBI, U SUDSTVU, BILO GDE – DA POSTOJI LIČNA INICIJATIVA DA SE STVARI POPRAVE. TO JE SVUDA ZABRANJENO

I ne radi se samo ovde o ekonomiji. Kad nema rasta, više nema nade. Zato ljudi odlaze. Zašto da čekaju još sedam godina ili koliko već da dođe do promena. Nema zemlje, ali zaista nema, koji god model da je izabrala, koja je bez izvoza ostvarila rast. Da ne govorim o tome da Narodnu banku vodi izuzetno nekompetentna osoba koja sluša direktive svoje stranke.

Kada je reč o izvozu, sve više se govori o pristupanju Srbije Evroazijskoj uniji.
To je potpuno nerazumno. Mi imamo Evropskoj uniji prema slobodan izvoz. To je tržište, tu su ljudi bogati, to se ne može uporediti sa jednom Rusijom, Belorusijom… I umesto ta šansa da se iskoristi, a zaista bi moglo na razne načine, to se ne radi. Ovako je valjda lakše, zatvoriš ljude u partijsku ćeliju, daš im malo novca i završiš priču.

Kad ste pomenuli partijsku ćeliju, lako bi da je ćelija u pitanju, ali SNS je napravio partijsku državu, vi sami to često ističete.
Vučić je taj model samo doveo do savršene prostote. Taj model je postojao i ranije. Ja to pratim na fakultetu preko naših studentskih organizacija koje su uvek pod vođstvom partije koja je na vlasti. Iz partije na vlasti je i predsednik studentskog parlamenta. I ovaj ceo napad na mene dolazi iz tog fakultetskog krila SNS-a.

Nije, čini mi se, u javnosti poznata te sprega između studentskih organizacija i partija.
Ja sam jednom pitala, u doba G-17, dobro – zašto? A oni su rekli – zato im što omladina služi kao rezerva ako im bude potrebna za neke masovne manifestacije. Na jednom sastanku, sećam se, jedan mladić ustane i kaže: “Ja sam iz omladine G-17 plus, želim da kažem…” Ja kažem: izvinite, imate li vi ime, pa onda omladina… Tada. A zamislite kako je danas. Još je deset puta gore.

Kada ste govorili o značaju sudstva, to je deo društvenog ambijenta koji zovemo pravila, institucije. Vidite li vi način da se taj problem reši u Srbiji?
Ne mislim ja da je to nešto teško. Potrebno je da na vrh vlasti sedne osoba od integriteta. Evo, setite se vremena kad je Dragoslav Avramović bio guverner Narodne banke u doba najgorih kriminalaca, pored vlasti i svega ostalog, odjednom je narod stekao poverenje u njega i u dinar. Ne treba mnogo vremena da prođe.

A gde su tu onda institucije?
Institucije su ljudi. To je čuvena priča iz Engleske, kada su prvi put uveli one “lisice” za parkiranje na ulici, prvi automobil koji je “pazario” lisice bio je automobil princa Čarlsa zato što taj koji je seo gore on je samo doneo pravila, on se ne meša u ishod, šta god da se desi. I onda priča ide sasvim dobro. To se desilo u zemljama srednje Evrope. Kada su na vlast došli ljudi koji nisu bili nikakvi genijalci nego normalni ljudi koji su gledali da obezbede funkcionisanje institucija. I naravno, doveli su oko sebe kompetentne saradnike i relativno brzo su sredili stvari. Poljska danas ima tri puta veći BDP nego u doba socijalizma. A kad vratite demagoge kao što su braća Kačinjski u tu istu Poljsku, odjednom vidite da to više ništa ne radi, da sada nema rasta. Mađarska isto. Imala je ogromne uspehe, ali sa Orbanom više nema tog rasta. Češka isto. Svi su u zastoju. Češka najmanje od njih. Ali to je poenta cele priče, da ti daš ljudima samostalnost i, što je najbitnije, pravnu državu. I posle toga ne postoji sektor koji je prioritet, ne postoji. Svi sektori su podjednako prioritetni, svi mogu da dobiju kredite pod jednakim uslovima.
Zašto su Srbi odlični u sportu? Zato što su pravila jasna i poštuju se. I kad se vratiš u privredu, vidiš da je osnovni problem to što ne postoji nijedno pravilo koje je čvrsto, ne zna se šta je aut, ne zna se šta je stečaj. Ne zna se bilo šta osim da su neki prioritetni i kad bilo koga pitaš zašto bi to bio prioritet, oni nikad ne znaju da ti odgovore. Prioritet je ono što može da donosi najveći profit i privredni rast. U nekim zemljama je automobilska industrija, u drugim hemijska, u trećim elektronika. Ali šta je gde – to je ishod. Znači niko nije prvo rekao šta je prioritet nego je to bio rezultat.

Politička nameštaljka

Pre nekoliko meseci teško ste napadnuti od tabloida da ste plagirali prevod jedne knjige. Šta se sada s tim dešava?
Osnova cele priče jeste osporavanje doktorata Siniše Malog. Ja sam sebi napisala presudu kad sam potpisala peticiju da je odgovoran ne samo Siniša Mali nego i njegov mentor i njegova komisija. U to sam bila ubeđena, ne zato što je ta komisija bila odgovorna pre pet godina, jer vi zaista ne možete kao mentor – pogotovo pre pet godina, kada još nije bilo tih programa koji su danas usavršeni – da do u tančine poznajete svu literaturu. Međutim, kada vi posle godinu dana dođete do potrebnih saznanja i kad vidite da to zaista jeste plagijat, a nastavite da pričate da nije i štitite neke druge interese, onda mislim da postoji odgovornost komisije koja ne želi da kaže istinu. Ja mislim da sam tada sebi potpisala presudu da će ovako nešto da mi se desi. A desilo mi se to da su mene optužili za plagijat, odnosno da sam plagirala tuđi prevod. Naravno, optužba je potpuno apsurdna jer se uopšte ne radi o istoj knjizi, ali to je u tom trenutku vrlo zgodno došlo kao optužba, pogotovo što je moj prijatelj Stojan Babić, koji je sa mnom prvu knjigu prevodio, u međuvremenu umro. Ali završiće se to posle izvesnog vremena, makar u Strazburu jednog dana, i onda ću imati punu satisfakciju. Zasad ko god je to video i analizirao zna da je to politička nameštaljka.
Sa druge strane, mladića koji me je oklevetao kaznila je Disciplinska komisija fakulteta zbog lažnih optužbi; on se žalio, ali je drugostepena, odnosno disciplinska komisija Beogradskog univerziteta potvrdila prethodnu odluku. Takođe, i Etička komisija Ekonomskog fakulteta kaznila je u oktobru tog studenta strogim ukorom, on se opet žalio i sada se čeka na odluku Etičke komisije Univerziteta.

Manje nego Dinkić, ali svakog meseca

Kako vam izgleda plan “Srbija 2025”, koji su uoči Nove godine predstavili premijerka i predsednik?
Ne znam koga Vučićevo obećanje o plati od 900 evra nije podsetilo na ono Dinkićevo predskazanje o akcijama od hiljadu evra, koje je – gle podudarnosti – Dinkić dao na početku Tadićeve predizborne kampanje! U oba obećanja nazire se ista marketinška tehnika, koja kaže: obećaj sada – ne ispuni nikada!
Pa ipak, mora se priznati da je Vučićevo obećanje pametnije: em je oročeno na pet godina (čega se tada niko neće ni sećati), em je iza njega stala i Svetska banka i MMF, sa svojim nerealnim projekcijama mogućeg srpskog privrednog rasta. Mora se dodati i treći uspeh plana “Srbija 2025”, u koji smo se uverili na video-snimku Vučićeve prezentacije: u sali je bilo zabranjeno i da neko kine, a da ga ne dočeka predsednikov uvređeni i preteći glas: “Molim???”
Zaista je nejasno koja je viša sila naterala čelnike Svetske banke i MMF-a da tokom prošle godine nekoliko puta ponove da Srbija na duži rok može da raste po stopi od sedam odsto – a da istovremeno, kad ih se upita znaju li ijednu evropsku zemlju koja je to ikada uradila – hladno kažu – e, pa ne znamo. Ali, eto Vučiću osnove da tu (nemoguću) stopu od sedam odsto pretvori u stopu od skoro 14 odsto, pa da za pet godina sadašnju prosečnu platu od 500 evra poveća na 900 evra mesečno!
Na sve to, predsednik države izjavljuje “Mi smo na ovome mnogo radili. Ovo nije nešto ofrlje urađeno.” I tu mu treba verovati. Ovo je dobro smišljen marketinški plan, koji se i ne odnosi na bilo kog neopredeljenog birača već je jasno usmeren na članove SNS-a i njihove prijatelje i rodbinu, čija primanja zavise od SNS-a. Oni će dobiti zadatak da ponavljaju: “Do Zlatibora za dva sata za dve godine”, “900 evra plata za pet godina” ili bilo šta drugo što do izbora izađe iz te marketinške kuhinje.
A ako ih neko opomene da govore neistinu i obmanjuju narod – taj će se naći u Kuriru, Informeru ili odmah u zatvoru, kao onaj uzbunjivač koji je izneo istinu, ali nije birao gde će je reći i čije će interese time ugroziti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2020.

Borba protiv ove kriminalne vlasti je moja građanska dužnost

Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Naša dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji

Intervju Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke

Sagovornica Novog magazina Dragana Rakić ne bi trebalo da je nepoznata široj javnosti iako, kako se to kaže, živi i radi u provinciji. Tačnije, u Vršcu. Ali postala je prepoznatljiva po svojim tekstovima u novinama u kojima je govorila o maltretiranju kojem je izložena od lokalnih, razume se, naprednjačkih vlasti. Od prošle godine je potpredsednica Demokratske stranke.

Vi ste novo lice na našoj političkoj sceni. Kako je došlo do toga da uđete u politiku u ovim prilično “vunenim vremenima”
Moj politički angažman je odgovor na nenormalnost, bezakonje, nasilje, korupciju i laž u kojoj danas živimo. Sve je počelo tako što sam kao odbornica u Skupštini grada Vršca javno ukazivala na štetne odluke koje je donosila lokalna samouprava. Jedan moj govor u Skupštini o ljudima koji brzopotezno menjaju političke dresove i učlanjuju se u partiju koja je na vlasti, takozvani “preletači”, pre tri godine je završio u emisiji “24 minuta” i preko noći me je učinio popularnom u opozicionim krugovima. Zbog toga sam bila izložena još jačem verbalnom, političkom i medijskom nasilju od funkcionera SNS-a, kao i mobingu na radnom mestu. Više puta prećeno je meni i mom suprugu otkazom. Dobijala sam “dobronamerne” savete i upozorenja da se okanem politike jer mi izvesni ljudi iz vrha SNS-a “rade o glavi”. Moja svakodnevica su lokalni mediji koji godinama vode prljavu kampanju protiv moje porodice, izmišljajući najbezočnije laži i istovremeno mi uskraćujući pravo da ih demantujem. Povrh svega, imam i nekoliko sudskih sporova po tužbama funkcionera SNS-a, čiji je jedini cilj povećanje političkog pritiska na mene. Međutim, ništa me od svega toga nije pokolebalo, naprotiv, samo me je još više učvrstilo u uverenju da je borba protiv aktuelne kriminalne vlasti moja građanska dužnost i obaveza. Nažalost, ja sam samo jedna od mnogih koja trpi odmazdu aktuelnog režima zbog drugačijeg mišljenja.

Često se čuje da su nam potrebna “nova lica” u politici. Slažete li se s takvim stavom?
Nova lica su potrebna uvek i svuda, ne samo u politici. Ne radi se tu samo o očekivanjima građana nego i o realnoj potrebi da se političke partije na taj način osvežavaju posle izvesnog vremena, kao što je to običaj u razvijenim demokratskim državama. Novo lice u politici može biti važan element u potrazi za alternativom, za sistemskim promenama, da bude podstrek i dobra motivacija da se deo umornih, pasiviziranih i apatičnih birača pridobije u borbi za suštinske promene. Dakle, slažem se da su nam potrebna “nova lica” u politici, samo je važno da utvrdimo šta pod tim podrazumevamo. Ja pod tim podrazumevam ljude koji nisu bili eksponirani u izvršnim organima vlasti ili stranaka, koji imaju lični i profesionalni kredibilitet, posvećeni su opštem dobru i spremni su da mu se u potpunosti posvete. Takva lica su neophodna i u zemljama razvijene demokratije, a posebno je važno da budu uključena u političke i društvene procese u zemljama poput Srbije, s nerazvijenom političkom kulturom, privredom i demokratijom. Sa druge strane, trebalo bi izbeći krajnost kojoj smo skloni kao politička bića: da tražimo spasioca u pojedincima. Pogrešno je tražiti mesiju i nekog ko će bolje gospodariti od Vučića. Danas na političkoj sceni Srbije ima mnogo novih ljudi i važno je da oni dobiju poverenje i podršku građana kako bi promovisali i sprovodili nove javne politike i novu političku kulturu.

Opšti trend u svetu je da slabi poverenje građana u političke stranke. U Srbiji se kao mantra ponavlja da su “svi političari isti”. Može li se i kako prevazići ovaj problem?
Jedan od razloga što opada poverenje građana u klasične političke partije i političare jeste nizak nivo integriteta kako samih političara tako i njihovih stranaka. Građani jednostavno ne veruju da će stranke i političari iskreno zastupati javne interese i boriti se za opšte dobro već će pre svoju političku moć iskoristiti za ostvarenje ličnih i uskostranačkih ciljeva. Politika je od profesije namenjene onima s najvećim vrlinama u medijskoj sferi i u glavama velikog broja građana postala utočište za razne muljatore, smutljivce, prevarante. Jedan od pravaca prevazilaženja ovog jaza između građana i onih koji ih predstavljaju u političkim telima jeste politika ličnog primera. Nema boljeg načina od ličnog primera za sticanje poverenja građana. Lični primer je najsnažniji pokretač i najubedljiviji argument u komunikaciji. Politika može da bude častan i pošten posao ako se njome bave časni i pošteni ljudi. Zato je važno da odgovorni, obrazovani i posvećeni opštem dobru dobiju pravu priliku. Na Demokratskoj stranci je da sopstvenim primerom utiče na to da se takva slika menja. To će biti najbolja kampanja koju DS može da uradi za povratak razočaranih i pridobijanje novih birača u cilju suštinskih promena u društvu.

Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na narednim izborima, krenuli ste u kampanju bojkota, kakvi su vam utisci sa terena?
Veliki broj građana za čiju podršku možemo da se borimo i koji s nama zajedno protestuju širom zemlje od decembra prošle godine pa, evo, sve dosad jasno poručuje da ne želi više da učestvuje na lažnim izborima. To je bio jedan od zahteva protesta #1od5miliona, a to je i jedna od naših obaveza iz “Sporazuma s narodom”, koji je potpisalo blizu 200.000 ljudi. Svi ti ljudi očigledno misle da bi izlaskom na lažirane izbore na kojima se pobednik unapred zna samo dali legitimitet Aleksandru Vučiću i postali njegovi saučesnici u daljem razaranju vlastite države i svih njenih institucija. Izbori koji bi trebalo da se održe u drugoj polovini marta sledeće godine već su rešeni. Već su kupili, zaplašili, ucenili i obmanuli ljude. Najveći broj ljudi u zemlji o nama zna samo ono što su čuli u Vučićevim medijima, a tamo su čuli sve najgore. U takvoj situaciji nema uslova ni za elementarni politički život, a kamoli slobodne i poštene izbore. Svaki čovek zaključke donosi na osnovu informacija kojima raspolaže, a najveći broj ljudi u ovoj zemlji o nama svakog dana sluša da smo lopovi koji su sve pokrali i uništili, pa bi sad ponovo da se vrate na vlast i još više kradu.

Koji su vaši lični politički potezi u narednom periodu?
U okviru kampanje “Bojkot” ove nedelje obilazim mesta po Srbiji, gde ću sa građanima osim o bojkotu razgovarati i o drugim temama koje ih muče. Naredne nedelje učestvujem u radu “Socijaldemokratske regionalne akademije ženskog liderstva”. Moja generacija nije imala sreće da uživa u bezbrižnim tinejdžerskim i studentskim danima jer je devedesetih godina besneo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, a mi u Srbiji imali smo sankcije, prazne prodavnice, hiperinflaciju, NATO bombe i Slobodana Miloševića. Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Kao što već rekoh, naša građanska i roditeljska dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji. Ko god nam bio protivnik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.