INTERVJUI

Vučić je pritisnut aferama

Zašto je politika Sizifov posao i kako je, uprkos tome, moguće pobediti Vučića

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za intervju sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma, jeste pitanje u jednoj TV emisiji – zašto niko nije stao u odbranu predsednika SANU Vladimira Kosića, pošto je grubo napadnut nakon jedne svoje izjave o Kosovu. Naime, GDF je odmah izdao saopštenje u kojem podržava akademika Kostića. Saopštenje je poslato svim medijima, ali je izgleda ostalo neprimećeno. Zato je i naš razgovor počeo odatle.

Pogađa li vas odnos medija prema GDF-u i kako to objašnjavate?
Nezainteresovanost medija za to naše saopštenje nije me iznenadila iako mi uvek teško padne saznanje da je u postojećoj medijskoj raspodeli moći u Srbiji bavljenje politikom Sizifov posao. Sa druge strane, društvo je do te mere anestezirano poslednjih sedamnaest godina i dodatno ušančeno u mitove i tabue, da i očigledne stvari bivaju prećutkivane. Što se tiče napada na predsednika SANU, čini mi se da je reakcija na njegove reči u Srbiji nekako, nažalost, očekivana. Koja je razlika između reagovanja jednog kikboksera i potpisnika peticije – oko sto intelektualaca – koji traže njegovu smenu? Možda samo u diskursu. Suština rečenog je identična. Nažalost, još uvek je premalo nas koji razumemo istinu koju je predsednik SANU rekao i hvala mu na tome.

Pošto je u pozadini povoda bilo Kosovo, da odmah pređemo na najteže pitanje – kakvo je vaše načelno mišljenje o rešavanju kosovskog čvora?
Pre svega mislim da je konačno rešavanje kosovskog pitanja najvažnija stvar za Srbiju. Svima je jasno da bez toga nema uslova da se do kraja dovede proces raspada bivše Jugoslavije. Tu mislim, između ostalog, i na reformu Dejtona, koja bi od Bosne i Hercegovine napravila funkcionalnu državu. Takođe je jasno da ništa nema od članstva u EU dok se ove stvari ne reše. Logično bi bilo da se nama žuri u EU. Put nam je poznat, ali potrebna je pre svega politička hrabrost i odlučnost.
Moramo da imamo na umu kako smo došli dovde. Srbija je devedesetih vodila četiri rata, osećajući se silno. Pre svega, naš nacionalizam u sadejstvu sa hrvatskim doveo je do krvavog raspada Jugoslavije i do preko 130.000 žrtava. Gotovo milion ljudi je etnički proterano. Srbija je nakon rata na Kosovu 1999. kapitulirala, a predsednik Vučić to danas naziva delimičnom kapitulacijom. Potpisan je Kumanovski sporazum i nakon toga izglasana Rezolucija 1244, koju Vučić danas tumači kao 10 odsto povoljnu za Srbiju i 90 odsto za Albance. Zatim je potpisan sporazum u Briselu 2013. u kojem se kaže da Srbija i Kosovo neće ometati jedno drugo u procesu EU integracija. Izostalo je objašnjenje javnosti da EU mogu da pristupe samo nezavisne države. Ovo su sve činjenice, tako da samo možemo da zamislimo kako je svet video našu politiku poslednjih 17 godina i zašto na nas gledaju kao na delinkvente koje povremeno pohvale za neke poteze kako ne bi pravili veće probleme, kao u vreme Miloševića. Podržavam svako rešenje do kojeg će doći u pregovorima s Prištinom posredstvom EU i SAD i ne bih smatrao bilo kog potpisnika takvog sporazuma izdajnikom već patriotom.

A šta mislite o stavu akademika Kostića da Kosovo ni de jure ni de facto nije naše?
U najvećem delu sam saglasan s tom konstatacijom. De facto je Kosovo nezavisno i to je nešto što više niko i ne negira. Kako drugačije da definišemo mogućnost uvođenja carina Srbiji od kosovske vlade, granične procedure prilikom ulaska i izlaska iz Kosova, izlazak na izbore po kosovskim zakonima i sveukupno sprovođenje vlasti. Da bismo rekli da je i de jure nezavisno, neophodno je dovesti do kraja pregovarački proces s Prištinom. Kontekst pregovora trasiran je kroz Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, Ahtisarijev plan koji je integrisan u kosovski ustav i briselski sporazum. Ne vidim da je moguće drugačije doći do de jure rešenja i tada će biti potpuno tačno ono što je akademik Kostić rekao.

Vladika Grigorije je poslednjih sedmica izložen oštrim napadima Srpske napredne stranke. Jesu li oni posledica njegove izjave da je Kosovo naše ili najave da će okupiti 300 mladih ljudi spremnih da se bore za promenu sistema u Srbiji?
Da je Kosovo razlog, to bi bio dobar signal. To bi značilo da bar neko od njih ima svest o realnosti pred kojom je Srbija. Ipak se tu radi o strahu da se kojim slučajem ne okrnji apsolutna vlast SNS vladikinim direktnim ili indirektnim angažovanjem u politici preko tajanstvenih 300 “apostola” spremnih za promenu sistema. Bilo bi dobro da nam vladika kaže koji sistem bi on uveo. Sistem je izraz politike koja se vodi. Iz onoga što je dosad izneo nema ni govora o promeni politike već se, naprotiv, vidi kontinuitet istog sistema.

PODRŽAVAM SVAKO REŠENJE DO KOJEG ĆE DOĆI U PREGOVORIMA S PRIŠTINOM POSREDSTVOM EU/SAD INSTITUCIJA; NE BIH SMATRAO BILO KOG POTPISNIKA TAKVOG SPORAZUMA IZDAJNIKOM VEĆ PATRIOTOM

Šta mislite da li bi političko angažovanje jednog vladike, makar i Grigorijevih karakteristika, bilo dobro za Srbiju. I da li bi donelo promenu na čelu države?
Vlast se pribojava Grigorija pre svega jer se na sličan način obraća njihovom biračkom telu i jer postoji opasnost da mu poveruju da je baš on ili neki Krivokapić taj koji je pravoverniji od Vučića po nacionalnim pitanjima. Ne vidim političke argumente zbog kojih bih podržao Grigorijev angažman. Ne vidim političku razliku u stavovima kod njega i pokojnih Amfilohija i Irineja. O njihovim političkim stavovima ne mislim ništa dobro. Razlika je samo u načinu obraćanja narodu. Grigorije to čini zavodljivije, moram to da kažem. Svestan je svoje popularnosti i ne mislim da će njegovim angažovanjem u politici društvo dobiti bilo šta bolje od onoga što imamo danas. Nama je neophodna temeljna politička promena, kao i iskrena analiza stanja u kojem se nalazimo. Nakon toga moramo da postavimo magistralne političke pravce kretanja. To smo uradili jednom 2001. s vladom Zorana Đinđića.

Šta nam pojava vladike Grigorija na javnoj/političkoj sceni govori o stanju opozicije u Srbiji?
To nam govori o konfuziji, nemoći, nedostatku političara koji mogu da daju odgovor kako i gde vide Srbiju za pet, deset godina. Pre 20-30 godina bilo je nezamislivo da alternativu tražimo u vladikama i popovima. Tadašnja opozicija je 2000. u gotovo nemogućim uslovima uspela da dođe do birača i smeni daleko opasniji Miloševićev režim od ovog današnjeg. Tada su ubijani politički protivnici, zatvarane novinske redakcije po kratkom postupku, da ne govorim o vređanjima i ponižavanjima koja su dolazila od vlasti. Tadašnji opozicioni uspeh došao je pre svega jer je postojala jasno vidljiva evropska agenda koja je garantovala bolji život.

Započeli ste određene procese saradnje, šta ste dosad uradili, s kim ste se povezali?
Napravili smo dogovor o saradnji sa strankom Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd. Spojio nas je jasan politički cilj – Srbija na Zapadu, neophodnost rešavanja kosovskog problema i novi ljudi u politici. Srbija na Zapadu predstavlja nedvosmislen sistem vrednosti i više je od članstva u EU. Problem Kosova je apsolutno prepreka na putu ka Evropi, a samim tim mora biti prioritetno pitanje. Takođe, s novim ljudima neophodna je i nova politika. Postavljajući stvari na ovakav način dolazimo do alternativne politike čitavom političkom establišmentu. Dosad smo uspeli da napravimo dogovor sa pet, šest lokalnih organizacija u Srbiji. Nemam ni najmanju sumnju da ćemo biti organizaciono spremni za izbore ukoliko razgovori oko izbornih uslova posredstvom evroparlamentaraca budu uspešno završeni. Ohrabren sam nakon brojnih razgovora s ljudima po Srbiji koji žele da učestvuju u promenama sistema.

Predizborna kampanja je uveliko počela, ali je opozicija ozbiljno hendikepirana. S jedne strane, za nju su zatvoreni glavni mediji, posebno to važi za tzv. javni servis, tj. RTS, a sa druge, praktično je zabranjen rad na terenu, direktan dodir sa biračima. Kako mislite da prebrodite te teškoće?
Rad je veoma otežan i sve se svelo na malo štampanih profesionalnih medija i aplikacija putem kojih komuniciramo u širem sastavu. Takođe, za nas je još teža situacija zbog trenutne raspodele medijske moći. Vlast kontroliše sve televizije s nacionalnim frekvencijama i deo kablovskih operatera, a opoziciona grupacija oko bivšeg Saveza za Srbiju ostatak kablovskih operatera. Na taj način doveli su političku scenu na najprimitivniji nivo s kojeg ćemo se teško podići.

DANAS JE MNOGO VAŽNIJE KO ĆE POSLE VUČIĆA DOĆI NA VLAST NEGO HOĆE LI ON OSTATI JOŠ GODINU DANA

Iako deluje moćno, Aleksandar Vučić se sve više zapetljava u razne afere. Kako gledate na priču o prisluškivanju i državnom udaru?
Što se tiče državnog udara, to nije priča ni za “laku noć, deco”. Prisluškivanje je, međutim, zanimljiva tema. Pre svega, postoje zakonito i nezakonito prisluškivanje. Pravno je stvar jasna. Legalna prisluškivanja su pod kontrolom suda. Kada je, međutim, reč o nelegalnom prisluškivanju, postoje dokazi, objavljeni u štampi, da je u kabinetu ministra policije oformljen centar za prisluškivanje. Njime je rukovodila državna sekretarka koja je smenjena pod sumnjom da je pripadnik kavačkog klana. Siguran sam da ovakav centar ne može biti osnovan bez Vučićevog znanja, a time se vidi da ne veruje ni predsedniku suda Stepanoviću ni direktoru BIA Bati Gašiću. Nema dileme da vlast vrši pritisak na sve segmente društvenog života. Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi?

Čini se da Vučića ipak najviše žulja Jovanjica. Šta taj slučaj pokazuje?
Ovaj slučaj pokazuje suštinu definicije organizovanog kriminala: nema ozbiljnog kriminala bez učešća policije i državne vlasti. O tome smo se uverili u akciji Sablja 2003. Iz medija smo saznali da je Koluvija uhapšen zbog nasilničke vožnje i tom prilikom se predstavljao kao policajac. Nakon toga policija dolazi u Jovanjicu i desilo se neobjašnjivo. Koluvija biva pušten kući kao da je reč o grešci, i time mu se daje prostor da kontroliše štetu. Pritiskom javnosti sutradan je uhapšen, ali ostala je zagonetka ko je odlučio da pusti narko-dilera da ode kući. Pravnici kažu da o tome odlučuje Viši tužilac, a takođe tvrde da u poslednjih 20 godina niko nije pušten ni za kilogram marihuane, a kamoli za 1.700 kilograma. Takođe je simptomatično da su branioci u ovom predmetu bivši policajci, rođaci policajaca ili zastupnici Ministra unutrašnjih poslova i, gle čuda, Koluviju brani “čuveni advokat” Vladimir Đukanović, perjanica SNS, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva, član Državnog veća tužilaca. Sumnjam da iko ozbiljan može da veruje da je Đukanović format advokata koga bi neko angažovao da nije na vlasti!

Koji su, po vašem mišljenju, glavni efekti ili glavne odlike Vučićeve vladavine?
Najopasniji efekat je urušavanje institucija, koje bi morale da budu najveća brana bilo čijoj samovolji, a samim tim i najbitnija infrastruktura demokratski uređene države. Glavna odlika Vučićeve vladavine je zasigurno autoritarnost, u kojoj očigledno uživa i kojom se obilato razmeće, i neprekidni populizam, kojim se održava na vlasti. Još je Monteskije utvrdio da svaki čovek koji poseduje moć ima i sklonost da je zloupotrebi i da u tome ide onoliko daleko dok mu se ne postave granice. Nažalost, tih granica za Vučića ovde nema. Još jedna od Vučićevih odlika je politički kukavičluk jer nema hrabrosti da reši najbitniji problem – pitanje Kosova. Malo mu je očigledno 200 poslanika, velika podrška javnosti i svih institucija. Zamišljam gde bi Srbija danas bila da je Zoran Đinđić imao takvu podršku, da ne govorim o podršci predsednika SANU.

Hoće li na sledećim izborima glavna tema biti Kosovo?
Kosovo kao najveća politička prepreka ka EU mora da bude u fokusu kampanje, kao i regionalna politika. Moramo da podržimo reformu Dejtona kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna. Takođe treba podržati Pupovca i Miloševića u nastojanju da urede život Srba u Hrvatskoj i prihvatiti da je Crna Gora nezavisna država. To su bitne teme i od sledećih izbora zavisi nam kako ćemo urediti život. Jedino tako je moguće trasirati put ka EU. Time se prirodno smanjuju uslovi za bujanje kriminala, korupcije, pljačke narodne imovine i za prljave poslove vlasti. Na taj način se otvara i prostor za bitnu temu – ekonomiju.

POSTOJE DOKAZI, OBJAVLJENI U ŠTAMPI, DA JE U KABINETU MINISTRA POLICIJE OFORMLJEN CENTAR ZA PRISLUŠKIVANJE. SIGURAN SAM DA OVAKAV CENTAR NE MOŽE BITI OSNOVAN BEZ VUČIĆEVOG ZNANJA

Kad ste već pomenuli ekonomiju, nekako je ona u ovom razgovoru nepravedno skrajnuta, šta mislite o privrednom ambijentu u Srbiji?
Privredni ambijent je loš, i to je osnovni razlog što nema domaćih investicija. Domaći privrednici najbolje znaju kakve su nam institucije i zbog toga ne žele da rizikuju. Nema efikasnog pravosuđa, nisu svi pred zakonom jednaki, caruje politički monopol, partija na vlasti diktira uslove poslovanja, privatni sektor je potpuno zanemaren, mere se dominantno donose u korist javnog sektora i otud su u njemu plate 30-40 odsto veće nego u privatnom iako privatnici izdržavaju javni sektor. Država se okrenula špekulativnim kineskim kreditima, poslovi se sklapaju direktnim pogodbama bez tendera, kompletna infrastruktura se izgrađuje bez tendera, kao i privatizacija velikih preduzeća. Neophodno je doneti niz zakona i mera u cilju podrške privatnog sektora, posebno malih i srednjih preduzeća: smanjiti poreze na rad, pojednostaviti način vođenja dokumentacije, promeniti zakone kako bi se ubrzao rad organa uprave, pre svega Katastra, Republičkog geodetskog zavoda. Sklon sam da predložim donošenje zakona protiv maltretiranja privrednika i građana…

Kakav bi to bio zakon?
Zakon bi imao samo tri člana. Prvi, državni organ ne sme od stranke u postupku da traži dokumenta koja izdaje drugi državni organ, zatim – zakon stupa na snagu u roku od šest meseci i treći član bi propisivao kaznu za odgovorno lice od tri miliona dinara. Ali, da nastavim odgovor na prethodno pitanje, svi inspekcijski zapisnici moraju biti javno dostupni dokumenti. Takođe treba smanjiti parafiskalne namete i obimnu dokumentaciju. Ovo je samo deo mera koje bi morale biti donete, a o reformi javnog sektora poput zdravstva i prosvete – za koju je neophodna finansijska podrška EU – još nismo ni počeli da govorimo.

Opozicija je u ovom času prilično razjedinjena. Da li bi trebalo da se ujedini ili je i realnije, a i plodotvornije da ide u dve, pa možda i tri kolone?
Za mene je osnovno pitanje politički stav po najbitnijim problemima koja muče naše društvo. Samo na toj osnovi možemo se dogovarati o nastupu na izborima. Logično bi bilo da se formira jak, nedvosmisleno proevropski blok, pored konzervativnog. Na taj način bismo napravili rezultat i sigurno motivisali opozicione birače da izađu na izbore. SNS bi sigurno izgubio Beograd, a bila bi i velika borba oko predsedničkih izbora. Vučić je pritisnut aferama, neefikasnim rešavanjem problem, o EU se više i ne govori, tj. nijedno poglavlje nije otvoreno cele prošle godine. Danas je mnogo važnije ko će posle njega doći na vlast nego hoće li on ostati još godinu dana. Ne treba nasedati na mantru da je dovoljno da bude smenjen uz pomoć jedne liste na kojoj bi bila cela opozicija, nakon čega bi bila uvedena demokratija, a tek onda doneta odluka kojim putem će Srbija ići. Ne možemo stalno da tapkamo u mestu jer je Srbija pre 20 godina donela jasnu odluku gde želi da ide, a to je Evropska unija. Glosa 1
Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi

Video:

Razgovarao: Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 21. januar 2021.

Vučić je suma svih srpskih problema

Nikada nijedan razgovor u mojoj četrdesetogodišnjoj novinarskoj karijeri nije izazvao toliko kontroverzi, da ne kažem odijuma, a da se još nije ni pojavio

Intervju Svetislav Basara, književnik i publicista

Kada je ovaj intervju dogovaran, sredinom decembra 2020, Svetislav Basara, književnik i publicista, bio je kolumnista lista Danas. Kada je početkom (n)ove godine pravljen, naš sagovornik je postao kolumnista Kurira. Ovaj “transfer decenije” dobro je prodrmao javnu scenu Srbije. Nisu retki oni koji su taj čin smatrali nekom vrstom izdaje. Zato je i ovaj razgovor morao početi odatle.

U svojoj poslednjoj kolumni u Danasu prelazak u Kurir objasnili ste prevelikim uticajem Dragana Đilasa na Danas. Mislite li da je manji uticaj Vučića na Kurir?
Ne, verovatno je mnogo veći. Ali meni, kako ćemo videti, nije smetao Đilasov uticaj na Danas, pa mi neće smetati ni Vučićev na Kurir. Malo ću odložiti ostatak odgovora. Nema u Srbiji medija koji nije pod jednim od ta dva uticaja, što je još jedna od mnoštva naopakosti koje pustoše Srbiju. U boljem delu sveta javnost i mediji utiču na politiku, a političari zaziru od javnosti i novinara. U Srbiji su novinari pretvoreni u stranačke telale, a novine u fanzine i propagandne flajere. Stvar isto stoji s televizijama. U Srbiji ne postoji – niti je ikada postojala – javnost iako za njeno postojanje ne treba ni dinara. Javnost – to je skup prećutnih, za sve važećih, nepisanih kriterijuma šta prolazi, šta ne. Ovde sve prolazi. Prelazim na finale odgovora. Iz Danasa nisam otišao u Kurir ni zbog Đilasa ni zbog redakcije nego zbog dva miliona “slobodara” koji povazdan kukaju nad medijskim mrakom, a od kojih samo žalosni četvorocifreni broj njih izdvoji 50 popišanih dinara i na trafici kupi štampani primerak.
Da je Danas imao tiraž od 150.000 primeraka – a Srbija neće izaći iz ovog senkrupa dok Danas ili neke slične novine ne budu imale toliko – on bi poslovao samoodrživo. Nije Vučić kriv za sve. Da skratim. Ta masovna inercija, ta fingirana histerija, ta samosažaljiva, ali agresivna defanzivnost, ta malodušnost i taj kukavičluk koji je istovremeno i temelj Vučićeve svemoći i izgovor za opozicioni nerad – počeli su da prodiru i u Danas, i zato sam i prešao u Kurir.

Očekujete li da ćete ubuduće imati veći uticaj, pogotovo na deo javnosti koji dosad nije imao priliku da se upozna sa idejama i stavovima koje zastupate?
Da, to je stvar uticaja. Taj uticaj i inače nije mali. Prema poslednjem Pageviewu, Famozno je prošle godine imao 2.440.094. A i namera mi je da moje političke i poetičke stavove predstavim široj publici, koja je od getoizirane bolje, pristojnije i bla, bla, bla Srbije endorasistički okvalifikovana kao gomila primitivaca i glupaka.

Hoće li se nešto promeniti u vašem pristupu kolumni – tematski ili na neki drugi način, očekujete li neke probleme ako više kritikujete Vučića?
Ne, unutar kulturološkog, poetičkog i političkog koordinatnog sistema Famoznog neće biti nikakvih promena, a strah od problema uzrok je mnogo opasnijih problema. Vučića ću kritikovati koliko i dosad, dakle sporadično, od prilike do prilike jer ja Vučića ne sagledavam kao glavni problem Srbije nego kao sumu svih srpskih problema, decenijama guranih pod tepih. Sigurno je, međutim, da bih Vučića kritikovao više da to nije postalo neka vrsta društvene legitimacije, građanske radne obaveze koja po automatizmu podrazumeva sluganski i nekritički odnos prema ličnostima iz takozvane opozicije, od kojih su neke opskurnije i subverzivnije od Vučića. Mislim, uzgred, da će Vučić još zadugo ostati na vlasti – i da će vladati ovako kako vlada – sve dok se ne pojavi respektabilna demokratsko-liberalna politička snaga koja će uvideti u kom grmu leži zec, a pre ili kasnije će se pojaviti.
Ko bi uostalom drugi i tehnički mogao vladati? Svidelo se to nekom ili ne – ni meni se ne sviđa – SNS je u ovom trenutku jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Na stranu žalosni učinci te organizovanosti.

A kakve su bile reakcije vaših prijatelja?
Moji najbliži prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja držim u potpunosti su me podržali u transferu iz Danasa u Kurir. U koji bih prešao sve i da me niko nije podržao.

Kako vam izgleda priča o državnom udaru, koju je prvo lansirao predsednik Vučić, a onda je preuzeli tabloidi?
Ko to uzima ozbiljno? Koji je to po redu državni udar? I može li, uopšte, biti državnog udara u “državi” u kojoj nema države u pravom smislu reči, koja je često sama po sebi državni udar.
Radi li to Vučić smišljeno ili spontano, ne znam, ali beskrajna priča o državnim udarima, kao i drugim čudima i pokorama, vrlo je efikasno bućkalo na koje se hvataju i Vučićevi idolopoklonici i kontraidolopoklonici

Hoćete da kažete da Vučić “diktira tempo” koji opozicija samo manje-više neuspešno prati?
Upravo to hoću da kažem, to već godinama govorim i to je glavni uzrok opozicione omraze na moju ličnost. Mi smo i inače kultura mimetizma, a to se pogotovo odnosi na politiku, kako Vučićevu tako i opozicionu. Podražavanje je zamena za nedostatak ideja. Osim odavno anahronih, devetnaestovekovnih, ni Vučić nema nikakvih ideja, ali ima snažnu organizaciju koja tu bezidejnost, a bogme i besmislenost sprovodi u delo, a pritom su ključevi od magacina sa brašnom i zejtinom u njegovim rukama. Opozicija ima snažnu želju da se vrati na vlast – stalno se zaboravlja da je to bivša, uzgred loša, vlast – ali želja nije isto što i ideja, a naročito to nije ako nema nikakve organizacije. Posledica toga je da opozicija uvek “odigra” onako kako Vučić želi. U suštini – šmirantski glumi opoziciju. Ponekad to bude toliko očigledno da dođem u napast da pomislim da to rade u dogovoru. Uopšte ne isključujem tu mogućnost.

SRBIJA NEĆE IZAĆI IZ OVOG SENKRUPA DOK DANAS ILI NEKE SLIČNE NOVINE NE BUDU IMALE TIRAŽ OD 150.000 PRIMERAKA

I šta je vaš predlog?
Godinama sam davao besplatne savete opoziciji – ignorišite ta cirkuziranja, trgnite se iz letargije i hipnotisanosti Vučićem, zabavite se svojim poslom, organizujte se politički, ojačajte stranke, izađite na izbore ili – ako vam je tako lakše i brže – svrgnite Vučića nasilnim putem. Naravno, uzalud.
Sada mi je vrlo drago što me tzv. opozicija nije poslušala – mada nije ni bilo opasnosti da me posluša – jer sam se u međuvremeni politički angažovao u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma, pa su mi i Vučić, i Đilas, i Jeremić, i Tadić podjednako politički protivnici iako ne i sinovi tame i neprijatelji. Ako sve bude kako je zamišljeno, mada okolnosti ne idu naruku, GDF će prerasti u liberalno-demokratsku stranku koja će pokušati da ponovo uradi ono što je uradio Đinđić – a uz pomoć Ćosića i VBA razvalio Tadić – da pokuša da građane Srbije prene iz začaranosti i da Srbiju iz plemenske sluđenosti i zatucanosti prevede u političku zajednicu slobodnih građana, a ne botova koji hipnotisani televizijama sede ispod podguzne trpeze i strpljivo čekaju mrvice koje padaju iz visokih čmarova. U ovom trenutku to izgleda kao nemoguća misija, ali uopšte nije. Iz ove fermentisane truleži mora nići novi kvalitet. Šansa će se ponovo ukazati. Sve što je potrebno da projekat ovoga puta uspe jeste da onaj ko u (relativno doglednoj) budućnosti bude ono što je bio Đinđić, bez oklevanja, metkom u potiljak, ubije onoga ko bude budući Koštunica – a i takav će se pojaviti – a ne da čeka da bude ubijen.

Da niste malo preterali? I da li je uopšte moguće tako izaći na “zelenu granu”?
Uopšte nisam preterao. Samo je tako moguće prekinuti lanac mimetičkog nasilja koji se proteže od Karađorđa do danas. Pogledajte političku istoriju Srbije. Uvek imamo jednu snažnu, dalekovidu ličnost s kojom u paru ide – u Karađorđevom slučaju to je Miloš – rezervni igrač starog poretka, spavač, potuljeni “čuvar tradicije”, koji (najčešće ubistvom) sprečava Dalekovidog u naumu da proces oslobađanja dovede do kraja. Pričao sam jednom – negde u drugoj polovini devedesetih, mnogo pre postpetooktobarskog raspleta – nakratko o tome sa Đinđićem, koji je o tome (briljantno) pisao u svojoj knjizi “Subjektivnost i nasilje”. Ama, to je bio devetnaesti vek, rekao je Zoran. Prevideo je – ne samo on, svi smo prevideli – da se u Srbiji 19. vek produžio i u 21.

NAMERA MI JE DA MOJE POLITIČKE I POETIČKE STAVOVE PREDSTAVIM ŠIROJ PUBLICI, KOJA JE OD GETOIZIRANE BOLJE, PRISTOJNIJE I BLA, BLA, BLA SRBIJE ENDORASISTIČKI OKVALIFIKOVANA KAO GOMILA PRIMITIVACA I GLUPAKA

Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja 56 odsto građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu, a 30 odsto da ne ide. Šta vi mislite, kuda ide Srbija?
Pre svega, 95 odsto građana Srbije ne zna ni kud udara, a i u boljim sredinama samo mali procenat ume da misli. Evo šta ja mislim kud Srbija ide.
Ide, zapravo srlja pravo u involuciju, u regresiju, u potonuće, u okean kolektivnog nesvesnog, radi iluzije dinamike podeljen na približno dve polovine, od kojih je svaka za onu drugu oličenje zla, ali koje savršeno funkcionišu. Videlo se to nedavno kad je Dežulović opisao Beograd kao kasabu, na šta je saborno graknula cela Srbija, počev od Gorana Vesića preko Vučićevih i Đilasovih medija zaključno s perjanicama “bolje” i “pristojne” itd. Srbije. Kao što su svojevremeno, u brzini na zlo i hitrini na grabež, u približno istom sastavu izašli na novobeogradske nadvožnjake da buketima cveća zaspu tenkove u pohodu na teritoriju koja nikada nije bila Srbija.
Rekavši kasaba, Dežulović nije mislio na manjkavu kanalizaciju, nakaradne spomenike i Beograd na vodi – za koji ne znam po čemu je arhitektonski nakaradniji od ostatka Beograda – nego na seljački narcizam, samozaljubljenost u sopstveni čemer, na očekivanje da nam se ceo svet divi kao što se mi divimo nama, na zatucanost, na nezainteresovanost za bilo šta izvan našeg atara, na gluvoću i slepilo za sve patnje osim sopstvenih. Na tome, uzgred, počiva i Vučićeva vlast.

Kako smo došli dotle da imamo ovakvu vlast, ako imamo u vidu one sjajne pobede u septembru i oktobru 2000. godine?
Ova vlast je pravedna, a rekao bih i nedovoljno stroga kazna za masovno saučesništvo u javnoj zaveri za streljanje Zorana Đinđića, a malo ko u Srbiji ne spada u tu grupu, uključujući i neke Zoranove bliske saradnike. Istorija retko daje šansu ljudskim društvima, a naše je takvo da svaku od tih šansi propusti, i to u velikom veselju. Uzmimo primer Seobe Srba koji su u 17. veku poslušali glas Proviđenja – ili, za ateiste, logiku istorije – i preselili se iz kosovskog karavilajeta u Srednju Evropu, gde su se ekonomski ojačali i kultivisali da bi, kad kucne čas, sunarodnicima iz Beogradskog pašaluka poslužili kao putevoditelji u budućnost. Tako je to zamislilo Proviđenje. Ali dogodilo se suprotno – seljačine iz Beogradskog pašaluka su mic po mic ponovo poseljačile vojvođanske Srbe. Čast izuzecima.
Taj proces je sada pri kraju. Upravo je u toku demontaža baroknih ikonostasa po vojvođanskim crkvama i njihova zamena pseudovizantijskim mazarijama.

Da li je taj put koji smo prešli u poslednjih dvadesetak godina posledica nekih dubljih naslaga u nacionu ili rezultat nedoraslosti, blago rečeno, društvene elite?
Rekoh da su ti famozni rascepi i “nesloge” veštački. Kao što su saborno skočili da sa Vesićem brane Beograd, tako su “bolji i pristojniji” Srbi(janci) – čim su videli da već 10. oktobra plata neće biti 3.000 evra, da Đinđić neće svima dati nacionalne frekvencije i direktorske položaje – Đinđiću listom okrenuli leđa i ostavili ga samog na vetrometini. Ostalo je (žalosna) istorija.

GRIGORIJE JE, ČINI MI SE, VIDEO DA JE AMFILOHIJEV PROJEKAT U CRNOJ GORI USPEO – IAKO JA TU NE VIDIM NIKAKAV USPEH – PA RAČUNA DA ĆE I ON USPETI U SRBIJI, I SAD TRAŽI KRIVOKAPIĆA. OPET DVOSTRUKA GREŠKA. U SRBIJI JE KRIVOKAPIĆ VEĆ NA VLASTI

Ali neka ostane zabeleženo i to da bi – da ne bi u svim mahalama i čaršijama opšteomraženog Bebe Popovića, koji je na silu naterao obezglavljene ministre da proglase vanredno stanje – puč bio izveden istog dana. Ili možda neko misli da su Šiptar, Duća, Zmija i Legija pucali u Đinđića da bi prva dvojica završili izrešetani u jarku (mrtva usta ne govore), a druga dvojica na višedecenijskoj robiji. Naglasiću takođe – a uopšte nije nevažno – da Vučić nije bio umešan u zaveru. Saberite, oduzmite, biće vam jasno ko jeste. Mogao bih i ja da kažem, ali mi se povraća kad izgovaram ta imena.

Čini li se i vama, da se malo našalimo, da u Srbiji trenutno besni rat između “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca”? To jest, pre nego što odgovorite na to pitanje, šta vi mislite o terminu “autošovinizam”? Kišjuhas je o tome nedavno napisao dva lepa traktata, ali nas zanima vaše, da izvinete, stanovište?
Kišjuhas je to kao sociolog lepo objasnio, pročitao sam oba njegova teksta. Ali u jungijanskom psihoanalitičkom svetlu, koje je meni bliže, ja umesto “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca” vidim dve grupe narcisoidnih tipova pod totalnom dominacijom Anime, obdarenih snažnim Idom i Egom, ali bez Superega, koji nisu prevazišli ni analnu fazu razvoja, proces individualizacije da ne pominjem. Samo retkima u Srbiji pođe za rukom da se otrgnu onom što se zove genius loci.

Da se sad vratimo prethodnom pitanju, da li je sukob koji smo pomenuli uopšte relevantan za srpsko društvo, odnosno za njegovu budućnost?
Gde vi vidite (i čujete) sukob? Pometnja nije dinamika, metež nije sukob. Mene ova isfolirana buka i bes podsećaju na scenu kojoj sam prisustvovao pre nekih trideset pet godina na Zlatiboru, na takozvanoj “Probi Guče”. Nabasah tada u šetnji na pustopoljinu na kojoj je sedam-osam trubačkih orkestara udaljenih pedesetak metara jedan od drugog u isti mah pred polupijanom publikom zurlalo svako svoju pesmu, dajući sve od sebe da nadzurla konkurenciju. Ali niko tu nikoga nije nadzurlao. Sve se spajalo u odvratnu kakofoniju u kojoj se nije razaznavalo šta ko zurla.

Ima li stvari u kojima se ova dva stvarno ili naizgled suprotstavljena pogleda ipak podudaraju – recimo, odnos prema Crnoj Gori?
Te dve, kako vi kažete, “strane”, mislim na mejnstrim, podudaraju se takoreći u svemu. Ako obratite pažnju – linija njihovog “sukoba” uopšte nema dodirnih tačaka s političkim konceptima nego s ličnostima. Za Đilasa, Jeremića (& varijabilni ostatak kompanije) nema ničeg spornog u tehnologiji Vučićeve vladavine – mada imaju izvesnih stilskih i leksičkih zamerki – za tu gospodu jedini je problem što oni nisu na Vučićevom mestu. Koliko sam video, a nisam nešto pomno zagledao, i vlast i opozicija su podjednako oduševljeni pobedom “srpske opcije”.

Kako vama izgledaju prvi postupci nove vlade? Izgleda da se početkom godine situacija tamo zakuvava.
Kako mi to izgleda? U odnosu na Vladu Crne Gore, koja izgleda kao vlada iz latinoameričke sapunice, čak i Vučićeva vlada izgleda kao vlada njenog veličanstva Elizabete II. Ti ljudi pojma nemaju kud udaraju niti šta hoće, osim što to hoće odmah i hoće da to bude “srpsko”. Gomila zbunjenih šarlatana/ki kojom potpredsedava turbošarlatan Abazović.

Sa ovim u vezi, kako gledate na projekat “srpskog sveta”, koji se u poslednje vreme sve više zagovara preko vlasti bliskih medija?
Kao još jedan sumanuti (i zaludni iako ne bezopasni) pokušaj srbifikacije, ako ne baš sveta – ipak je mnogo mačku goveđa glava – a ono bar regiona. Koštunica je bio otišao korak dalje, pa je srbifikovao i misao. Fundamentalizam kretenizma.


Vaš najnoviji roman “Kontraendorfin” svojevrstan je pokušaj demitologizacije srpskog književnog sveta i života, ali i života uopšte. Da li je ovakvo tumačenje ispravno?
O, ne. “Kontraendorfin” nije dekonstrukcija mitova – nije to posao umetnosti – “Kontraendorfin” je klinička slika posledica opustošenosti prouzrokovane pseudomitologijama. Mitovi su, inače, vrlo važni. Oni su sušta istina, ali u spoljašnji svet isijavaju samo onoliko istine koliko ovaj ili onaj naraštaj može da pojmi.
Ali mit se ne klepa u političkim radionicama nego se već gotov preuzima iz prošlosti. Nipošto se ne projektuje u prošlost, kao što je to bio slučaj sa srpskim mitovima, uključujući i kosovski. Razlika između pravog mita i pseudomita istovetna je razlici između simbola i saobraćajnog znaka, s napomenom da pseudomitski saobraćajni znaci uvek pokazuju pogrešan pravac. Da skratim, smisao ovdašnjih mitova, koji nikada nisu uobličeni u koherentnu celinu nego rade “na podrazumevanje”, nikada i nije bio razumevanje prošlosti nego opšta mobilizacija i generisanje zlopamćenja i osvetoljubivosti. Krvavo nam se to obilo o glavu. I još će nam se obijati.

SMISAO OVDAŠNJIH MITOVA NIKADA NIJE BIO RAZUMEVANJE PROŠLOSTI NEGO OPŠTA MOBILIZACIJA I GENERISANJE ZLOPAMĆENJA I OSVETOLJUBIVOSTI

Šta u ovom kontekstu mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve na javnoj sceni Srbije, ali i u regionu.
Ništa dobro. U stvari – vrlo loše. Svi ti mitovi potekli su i pušteni u opticaj upravo iz crkve, nakon što je – posle Vukove reforme i marginalizacije vojvođanskih arhijereja – i ona poseljačena.

Zbog neadekvatnog, blago rečeno, odnosa prema koroni, SPC je izgubila dva prva čoveka. Predstoje joj izbori. Mogu li oni doneti neke nove, sveže vetrove?
Još uvek ne vidim takve vetrove. Samo povetarce. I to je dovoljno. Ne treba potcenjivati efekat leptira. Uragan počinje kao povetarac.

Kad smo već kod izbora, uskoro će i oni mnogo važniji. Kako, s obzirom na tu okolnost, vidite vlast, a kako opoziciju? Može li se i kako ugroziti Vučić?
Uopšte ih ne gledam. Poslušao sam svoj savet i gledam svoja posla i posla Građanskog demokratskog foruma.

Mnogi su izjavu vladike Grigorija na Badnje veče protumačili kao odluku da se politički angažuje. Kako ste je vi razumeli i šta mislite da li bi to bila dobra ideja?
To je vrlo pogrešna ideja. Žao mi je što se i Grigorije, koga izuzetno cenim kao osobu, nahvatao na to bućkalo. Sama ideja da se kaluđeri pačaju u politiku dvostruko je pogrešna. Monaštvo – to je, ili bi bar trebalo da bude, napuštanje sveta, a u idealnoj perspektivi i apsolutna nebriga za sve spoljašnje. Samo tako se postiže svrha monaškog života – smirenje.
Sa druge strane, uprkos sve češćim izletima u metežni svet, kaluđeri su po prirodi stvari distancirani od sveta i nevični političkim marifetlucima. I tu se radi o mimetizmu. Grigorije je, čini mi se, video da je Amfilohijev projekat u Crnoj Gori uspeo – iako ja tu ne vidim nikakav uspeh – pa računa da će i on uspeti u Srbiji, i sad traži Krivokapića. Opet dvostruka greška. U Srbiji je Krivokapić već na vlasti. Onaj crnogorski je Krivokapić pod B.

Hoće li na tim izborima Kosovo biti glavna tema, tj. treba li na njoj graditi strategiju ili nametati druge probleme – korupcija, nepotizam, kriminal, gušenje prava i sloboda građana?
Kosovo je za srpske političare (svih boja) ono što je Jočiću bio Hilandar – magična reč, džoker za ućutkivanje. Siguran sam da se ni vlast ni opozicija – a političkih koncepata što se tiče, razlike među njima su minimalne, ako ih uopšte ima – neće lišiti sjajnog izgovora da na pitanja povezana s kriminalom, pravima, slobodama itd, itd. odgovore “sram te bilo, pitaš me to dok nam otimaju Kosovo”. Kosovo – ono pseudomitološko, ne stvarno – zapravo i služi kao skretnica pažnje sa bezbroj ostalih problema. Dok nije bilo u sastavu Srbije valjalo ga je “oslobađati”, kad je oslobođeno bačeno je u zapećak i prepušteno samo sebi. Sada, kada se osamostalilo, treba ga “zadržavati” pod fiktivnim suverenitetom države Srbije, koja – često se s tim šalim iako nije smešno – nije u stanju da uspostavi suverenitet ni nad stadionom Marakana, kilometar i po udaljenim od centra prestonice, splavove bolje da i ne pominjem.
Pol Virilo je davno napisao – država, to je kontrola nad teritorijom. Uspostavi li se kontrola nad teritorijom, lako se pod kontrolom drži i sve ostalo. Naše, međutim, političke elite, sve do jedne, misle da teritorije treba da čuvaju “istorijska prava”, “naše svetinje” i “srpski grobovi”. Dobro smo mi, u stvari, prošli.

Vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, a predsednik SANU Vladimir Kostić da nije. Šta vi kažete tim povodom?
To je posledica tragične pojmovne zbrke iz koje je i nastala ova finalna zbrka. Ako se pod “naše” podrazumeva “srpsko”, onda treba naglasiti da nijedno pravo ovoga sveta ne poznaje kolektivnu ili “nacionalnu” svojinu već samo privatnu i državnu. Hoću da kažem da ni dok je bilo pod suverenitetom Srbije – ako je ikada i bilo – Kosovo nije bilo “naše” nego mešavina privatnog i državnog vlasništva. Time je sve rečeno. Mada je, kako stvari stoje, uzalud rečeno.

ZORAN ĐINĐIĆ NIJE UMRO UZALUD. PRE BI SE MOGLO REĆI DA SMO MI UZALUDNO PREŽIVELI

Da li je bila uzaludna i žrtva Zorana Đinđića? To jest, ima li nade da na kraju ipak ne bude uzaludna? I da se ostvari njegov san – Srbija među evropskim narodima?
Nipošto. Pre bi se moglo reći da smo mi uzaludno preživeli. Đinđić jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud. Zoran je bio žrtva – na momente pomišljam i dobrovoljna – takozvanog “mimetičkog nasilja”, karakterističnog za primitivna društva. O tome je sjajno pisao Rene Žirar u knjizi “Posmatrah Sotonu kako poput munje pade”, a i drugde. Pokušaću da to ukratko predstavim. Zbog nagomilanih protivurečnosti ljudske zajedice u jednom trenutku dospevaju u ćorsokak. Onda se pojavljuje izaslanik Weltgeista, ličnost koja pokazuje (i počinje da krči) put iz ćorsokaka. Naivčina bi rekao da ga zajednica dočekuje raširenih ruku. Ali ne. Zajednica ne želi da napusti “stari put grešnika”, ujedinjuje se – svi do jednog – i ritualno ubija onoga ko joj pokazuje put ka slobodi. Posle ubistva privremeno nastupa olakšanje, ali ubrzo počinje raspadanje i truljenje starih formi, duga agonija koja prethodi slobodi, koja nastupa tek kad satrune svo zlo. Kao što sam već rekao, u toku je terminalna faza, fermentacija tih mentalnih leševa, koja nije nikakva garancija za iskorak iz čemera, ali koja može biti šansa. Đinđić je, u stvari, pobedio, iako ne na način na koji je bio naumio – tako da svi izađu iz bede.

Deo intervjua možete pogledati ovde:

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 14. januar 2021.

Država generator korupcije

Kada se sve skupi, izvorište (i čvorište) korupcije u Srbiji nalazi se u državi

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Nedavno je Transparentnost Srbija završila veliki Izveštaj o proceni integriteta poslovanja za Srbiju (na engleskom Bussiness Integrity Country Agenda – BICA). Analizom se procenjuje stanje unutar tri glavna aktera – javni sektor, privatni sektor i civilno društvo, kao i njihova međusobna interakcija. To je bio povod za ovaj razgovor s Nemanjom Nenadićem, direktorom Transparentnosti Srbija.

Prvo što pada u oči kad je reč o javnom sektoru u vašem istraživanju jeste diskrepanca između norme i stvarnosti. Drugim rečima, propisi su sasvim dobri, takoreći na evropskom nivou, ali je praksa daleko ispod tog nivoa.
Takav nalaz se često javlja u istraživanjima koje sprovodimo, tako da nas ni sada nije iznenadio. Prosečna ocena u istraživanju o uslovima za poslovanje sa integritetom je 85 za indikatore koji se tiču normativnog okvira, a 47 za njihovu primenu. Nema nijedne oblasti u kojoj su kroz primenu pravila u potpunosti iskorišćene mogućnosti koje pružaju propisi za stvaranje ambijenta za poslovanje sa integritetom. U nekim slučajevima to se može pripisati malim kapacitetima organa koji sprovode propise, što onda kontrole čini ne samo nedovoljnim već često i selektivnim, pa uzrokuje dodatne probleme.

U vašem istraživanju mediji su na kraju, ali nekako izgleda da baš dobro ilustruje ovo o čemu ste govorili. Dakle, država najviše finansira medije koji najviše lažu. Što znači da time direktno podstiče korupciju, zar ne?
Direktno finansiranje medija koji će pisati po volji vlasti i uskraćivanje takve podrške kvalitetnim projektima medija koji bi imali kritički osvrt, kao i manipulacije pri nabavkama usluga oglašavanja i sponzorstava od javnih preduzeća, samo su deo problema. Pošto je uticaj države na poslovanje u Srbiji veoma veliki, mediji koji žele svoj posao da rade profesionalno nailaze na prepreke i kada obezbeđuju druge izvore finansiranja, iz čisto privatnog sektora. Sa druge strane, ograničena je mogućnost da prežive na relativno malom i siromašnom tržištu samo od cene koju bi platili njihovi čitaoci. U takvoj situaciji donatorska podrška takođe ima veliki značaj, pa bi bilo dobro da se kroz tu podršku, pored istraživačkih novinarskih organizacija i udruženja koja obavljaju važan posao, u većoj meri obuhvati i izrada analitičkih i informativnih tekstova o korupciji i srodnim pitanjima i u klasičnim medijima.

S tim je, reklo bi se, povezan i loš tretman uzbunjivača, što je vaš sledeći nalaz. U čemu se to sve ogleda?
Tretman uzbunjivača se nesumnjivo poboljšao nakon što je donet Zakon iz 2014. jer su neki među njima ostvarili efikasniju pravnu zaštitu nego što je to ranije bio slučaj. Iako i u tom pogledu ima mnogih problema, glavni problem nije zaštita već to što uzbunjivačke prijave ostaju neispitane ili bez valjanog epiloga. Iako je Zakon, prema rečima predlagača, tj. Ministarstva pravde, donet da bi se povećao broj prijavljenih slučajeva korupcije, ne samo da taj cilj nije ostvaren već nije ni uspostavljen sistem za sveobuhvatno praćenje efekata primene – koliko ima prijava, na šta se one odnose, kako se po njima dalje postupa.

NEKOLIKO MESECI NAKON ŠTO JE PRIMENA ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA POČELA, ČAK JEDNA TREĆINA MINISTARSTAVA I ČETIRI OD PET POSMATRANIH JAVNIH PREDUZEĆA I DALJE NISU DONELI AKTE USKLAĐENE S NOVIM ZAKONOM. TO ZNAČI DA NIJEDNA NJIHOVA NABAVKA OD 1.7.2020, ČAK I NA ELEMENTARNOM, FORMALNOM NIVOU, NIJE PLANIRANA I SPROVEDENA U SKLADU S PRAVILIMA

Ovaj zakon takođe važi i za privatni sektor, ali su tu podaci o primeni još oskudniji. Obaveze se poštuju uglavnom samo na formalnom nivou, kroz donošenje obaveznih akata u firmama sa više od 10 zaposlenih. Jedna od stvari koje smo predložili je da same kompanije razmotre uvođenje nagrada za uzbunjivače koji svom informacijama pomognu da se reše problemi od značaja za njeno poslovanje, kad je već zakonodavac to propustio da učini.
Problem je što i same firme mogu doživeti odmazdu u obavljanju svoje delatnosti, tako što će im se na vrat navaliti razne inspekcije.

Da se vratimo na početnu ocenu; jedna od velikih prepreka je loša primena računovodstvenih standarda i pravila, što je, reklo bi se, conditio sine qua non, najelementarnija stvar za poslovanje s kredibilitetom.
U tom pogledu postoji, naravno, obaveza primene računovodstvenih propisa, mada su standardi za najveći deo pravnih lica niži od onih koje donose međunarodni računovodstveni standardi. Pored toga, možda je manje poznato da privredni subjekti sami određuju hoće li angažovati profesionalnog pružaoca usluge ili će odrediti nekog zaposlenog da radi taj posao. Regulativa u ovoj oblasti nije dovoljno dobra jer omogućava da se kao profesionalni pružalac usluge pojavi firma koja može imati i samo jednog sertifikovanog računovođu iako može imati mnogobrojne klijente. Generalno, istraživanje pokazuje da ne postoji sveobuhvatna kontrola poštovanja računovodstvenih propisa i jedino za šta se može reći da funkcioniše, jeste provera da li su firme uopšte podnele finansijske izveštaje, što je softverski rešeno u okviru Agencije za privredne registre.

Postoji li i u Srbiji ona poznata “tajna veza”: vlast ne dira privilegovane firme, zauzvrat dotične firme finansiraju partije na vlasti?
Analiza propisa i prakse koju smo ovog puta radili bila je ograničena mogućnošću da se dođe do validnih podataka. Širom sveta istraživači iz organizacija civilnog društva i mediji pokušavaju da utvrde tajne veze između firmi koje svojim prilozima omogućavaju strankama i kandidatima da vode skupe izborne kampanje i potonjih benefita koje te firme ostvaruju kroz dobijanje poslova od države, subvencije, zakone koji će ih staviti u povlašćeni tretman i tome slično. Tako nešto u Srbiji je nemoguće utvrditi, ne zato što smo “mimo sveta” kada je reč o kupovini uticaja na vođenje državne politike kroz finansiranje stranaka ili pojedinaca na vlasti već zato što o korporativnom finansiraju političkih aktera gotovo da uopšte nema podataka.

IAKO JE NOVI ZAKON O JAVNIM NABAVKAMA DONET NEDAVNO, UZ SLAVODOBITNO ZAKLINJANJE U POŠTOVANJE EU STANDARDA, NI PROPISI PO METODOLOGIJI OVOG ISTRAŽIVANJA NISU DOBILI NAJBOLJU OCENU

Kada se gledaju izveštaji o troškovima kampanje, i to ne samo poslednji već gotovo za sve izbore otkad je uvedena obaveza detaljnog izveštavanja, 2004, udeo ove vrste prihoda je zanemarljiv, a i tada su uglavnom prijavljivane donacije koje su u vlasništvu lidera stranaka. Sa druge strane, kontrola finansijskih izveštaja kampanje nikada nije bila dovoljno efikasna da bi dovela do zaključka da su postojali značajni neprijavljeni troškovi ili lažno prijavljeni troškovi, pa da se onda u sledećem koraku utvrdi njihov stvarni izvor. Tako nam ostaje samo obilje sumnji da deo novca koji je prijavljen kao donacija stranačkih pristalica u stvari potiče iz nekog drugog izvora ili da su ne samo javna preduzeća već i privatne firme, u stvari, plaćale stranački aktivizam ili podršku javnih ličnosti onima koji su u tom trenutku na vlasti, ali nema sudskih postupaka zbog toga.

Javne nabavke su po široko rasprostranjenom mišljenju u javnosti glavni kanal za korupciju. Šta je tu vaše istraživanje pokazalo?
Iako je novi zakon donet nedavno, uz slavodobitno zaklinjanje u poštovanje EU standarda, ni propisi po metodologiji ovog istraživanja nisu dobili najbolju ocenu. Arbitrarno odlučivanje isključeno je u fazi donošenja odluka o tome ko će dobiti posao. Međutim, ta arbitrarnost i dalje je veoma visoka kad naručioci određuju šta će uopšte nabavljati i u kojoj meri će pratiti izvršenje ugovora iako bi i ove oblasti trebalo da budu uređene njihovim internim aktima. Tu, međutim, nastaje prvi problem. Ovi interni akti nisu novina, postojali su i na osnovu Zakona iz 2012. U ranijem zakonu je postojala obaveza da se oni usklade s pravilima koja je utvrdila nekadašnja Uprava (sada Kancelarija) za javne nabavke, a postojao je i model akta koji su naručioci masovno koristili, mada je veliko pitanje koliko su ga primenjivali u praksi. Novi zakon je ukinuo ovu obavezu usklađivanja, a nije propisao ni rok za njihovo donošenje. Nekoliko meseci nakon što je primena Zakona počela, utvrdili smo da čak jedna trećina ministarstava i četiri od pet posmatranih javnih preduzeća i dalje nisu doneli akte usklađene s novim zakonom. To znači da nijedna njihova nabavka od 1. jula 2020, čak i na elementarnom, formalnom nivou nije planirana i sprovedena u skladu s pravilima.
Druga stvar koju Srbija čini, zbog čega je i iz EU dobila jasne poruke, jeste sprovođenje nabavki na osnovu međudržavnih sporazuma ili nekih ad hoc zakona i procedura za pojedine projekte.
Najzad, i tamo gde se nabavke sprovode, konkurencija je veoma mala, sa brojnim nabavkama za koje dolazi samo jedna ponuda.

I evo, možda, poslednjeg pitanja, s prethodnim u vezi, podstiče li država kod nas poslovanje sa integritetom ili ga obeshrabruje – u čemu se jedno ili drugo ogleda?
Sigurno je da ga ne podstiče. To se na prvi pogled može videti po činjenici da u Srbiji kompanije koje bi uvele i primenile antikorupcijske programe u svom poslovanju ne bi uživale nikakve prednosti u poslovanju sa državom. Na primer, to nije preduslov za dobijanje subvencija ili drugog vida državne pomoći.
Moglo bi se tvrditi da ako ne postoji “šargarepa”, makar postoji “štap”. Naime, firme koje ulaze u neke finansijske aranžmane sa državom moraju da dokažu da one i njihovi rukovodioci nisu kažnjavani za određena krivična dela, privredne prestupe i prekršaje – to je, recimo, slučaj u javnim nabavkama. Međutim, ako znamo, sa druge strane, da kažnjivost firmi za te prestupe u mnogo manjoj meri zavisi od toga da li su prestupi zaista načinjeni, a mnogo više od toga da li će neko uopšte biti predmet kontrole, a da je kontrolisanih subjekata mnogo manje nego onih koji imaju zakonske obaveze, lako se dolazi do zaključka da ni ova vrsta odvraćanja od koruptivnih i sličnih aktivnosti ne funkcioniše na adekvatan način.

I TAMO GDE SE NABAVKE SPROVODE, KONKURENCIJA JE VEOMA MALA, SA BROJNIM NABAVKAMA ZA KOJE DOLAZI SAMO JEDNA PONUDA

Ključni problem je ipak to što firme ne uživaju adekvatne stimulanse u vidu državne zaštite kad reše da ostvare svoja prava. Uzmimo opet za primer javne nabavke – ako neko preduzeće pravno ospori nabavku koja je očigledno nameštena već u fazi kada se definiše predmet nabavke, postavljaju uslovi i kriterijumi, u najboljem slučaju će sprečiti da posao dobije konkurent ili da javna sredstva budu uludo utrošena. Međutim, to ne znači da će nakon toga ta firma dobiti posao jer naručilac koji je “provaljen” može jednostavno odustati od nabavke. Neće dobiti ni nagradu za to što je sačuvala novac u budžetu niti neku naknadu štete, osim troškova samog postupka. Sa druge strane, vrlo je moguće da će sebi “navući bedu na vrat” i da će potom umanjiti šanse da dobije neki drugi posao sa vlastima. Povoljnija varijanta po samu takvu firmu, ali ne i po javni interes, jeste da dobije utešnu nagradu, na primer, da radi kao nečiji podizvođač, ako “ne talasa”.

Konačno, ako bi trebalo da se da neki zaključak, rezime, kako bi on izgledao.
Ima mnogo toga što smo utvrdili ovim istraživanjem, dali smo 40 preporuka za državne organe, privatni sektor, medije i civilno društvo. Nećemo se na tome zaustaviti – planiramo da u saradnji sa asocijacijama privrednika pokrenemo ova važna pitanja i da pokušamo da se stanje popravi, kako u zakonima, tako i u njihovoj primeni. Možda najpre baš u vezi s javnim nabavkama, kroz pritisak na naručioce da pozivaju sve koji ispunjavaju uslove da daju ponude, i ukazivanje na slučajeve gde je konkurencija bila neopravdano ograničena.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 24. decembar 2020.

Lek je najbolji lek

U vreme kada se gotovo isključivo govori o vakcini, profesor Savić skreće pažnju na ništa manje važnu temu – pronalaženje leka za koronu

Intervju dr Dragutin Savić

Sagovornik Novog magazina je dr Dragutin Savić, profesor molekularne genetike u penziji. Savić je posle specijalizacije na univerzitetu Džon Hopkins u Americi i usavršavanja u Parizu, Stokholmu i Kelnu osnovao predmet Molekularna genetika na Biološkom fakultetu, koji je predavao od 1973. do 1992. Jedan je od osnivača Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Od 1992. do penzije 2009. predavao je na Medicinskom i Farmaceutskom fakultetu Univerziteta Oklahoma. U vreme kad se gotovo isključivo govori o vakcini, profesor Savić skreće pažnju na ništa manje važnu temu – pronalaženje leka za koronu.

Nedavno se pojavila i vest da istraživači sa univerziteta Emori testiraju mali molekul MK-4482/EIDD, koji navodno zaustavlja covid-19 na jedan dan. Šta to znači u borbi protiv pandemije?
To je značajan podatak, ali je naslov suviše entuzijastičan. MK-4482/EIDD blokira razvoj bolesti, ali ne kod čoveka već kod eksperimentalne životinje, afričkog tvora. Naravno, na leku se ubrzano radi.

Šta bi lek trebalo da donese u odnosu na vakcinu, budući da je njena najveća mana izgleda to što se ne zna koliko će dugo štititi?
Kao što znamo, vakcinacija je stimulisanje sinteze specifičnih antitela koja prepoznaju protein na površini virusa koji omogućava prodor virusa u ćeliju-domaćina. Dakle, vezivanje antitela za taj protein, “spike”, tj. “šiljak”, kao što se vidi na priloženim slikama – blokira njegovu funkciju. Sve vakcine protiv SARS-CoV-2 virusa, koje su inače konstruisane na razne načine, imaju isti cilj – indukovanje sinteze antitela koja prepoznaju šiljak. Vakcinisana osoba stiče otpornost na infekciju tim virusom.
Problem je, međutim, u tome što virusi generalno, a pojedini naročito, prilično mutiraju, menjaju se. Zbog toga antitela ne mogu više da “blokiraju” virus, odnosno vakcina prestaje da deluje. Kada će se to desiti, ne znamo, tako da će samo praksa pokazati koliko će ove vakcine trajati.

DOK VAKCINA DELUJE SAMO NA JEDAN SASTOJAK VIRUSA (PROTEIN), ZBOG ČEGA IM NJEGOVA MUTACIJA ZNATNO SKRAĆUJE VEK, LEK KOJI ČINE KOKTELI MALIH MOLEKULA DELUJE NA SVE SASTOJKE, TE IMA MNOGO ŠIRI SPEKTAR DEJSTVA

Drugim rečima, efikasnosti vakcine zavisi od mutabilnosti virusa, koja je veoma različita kod raznih virusa. Na primer, virus HIV-a ima tako visok stepen mutacija – uzgred, najviši kod RNK virusa – da je pravljenje vakcine praktično nemoguće. HIV je ukroćen drugim pristupom, tretiranjem obolelih koktelom malih molekula. Jednostavnije rečeno – lekovima.

Šta se dešavalo kod HIV-a, objasnite nam malo detaljnije?
Kao što sam rekao, zbog izvanredno veliko brzine promene HIV virusa, vakcinacija nije bila moguća. Zbog toga je morao biti primenjen drugačiji pristup.
Za razliku od antitela, gde se bitka protiv virusa odvija van ćelije, mali molekuli deluju kad je virus već ušao u ćeliju, dakle, kad je osoba zaražena. Ti molekuli su 300-400 puta manji od antitela, lako prodiru u ćeliju i deaktiviraju proteine važne za razvoj virusa. Ključno je da dok vakcina deluje na jedan protein, koktelom malih molekula može se postići mnogo širi spektar dejstva. Takvih, inhibirajućih molekula već ima 24 i oni se mešaju u razne trostruke koktele. Da ne ulazim ovde preduboko u stručnu terminologiju vaši čitaoci treba da znaju da je na ovaj način HIV potpuno ukroćen. On, doduše, ostaje pritajen u organizmu i spreman je da se aktivira čim se prestane sa ovom “koktel terapijom”, ali od akutne, smrtonosne bolesti AIDS je postala hronična bolest koja se leči i oboleli vode praktično normalan život. Jedino što, nažalost, još nije pronađen način potpunog izlečenja, odnosno tretman kojim bi se HIV potpuno uklonio iz organizma mada je kod dva pacijenta detektovano potpuno odsustvo virusa.

Mutira li i SARS-CoV-2 isto tako?
Tu, ako mogu tako da kažem, imamo sreće. Za razliku od ostalih RNK virusa, kao što su influenca, ebola, SARS, MERS, a pogotovo HIV virusi, SARS-CoV-2 je veoma stabilan za jedan RNK virus. Mutacija ima, ali u daleko manjoj meri nego kod drugih RNK virusa. Zbog male mutabilnosti struktura onog “šiljka”, (tzv. antigenske determinante) duže vremena će ostati ista, te će i napravljene vakcine za ovaj protein biti duže aktivne. Koliko dugo, to niko ne zna – virus ipak mutira – ali će pravljenje novih vakcina, zbog uhodane tehnologije, biti brže.

Da pokušamo da rezimiramo – prednost leka bila bi u širem dejstvu?
Rekao bih da tretman malim molekulima kod virusa za koje mogu da se prave vakcine ima komplementarnu funkciju. Primenjuju se pre nego što se naprave vakcine, što je spor proces, ili su spremni za tretman ako vakcina prestane da deluje. Tako da, bez obzira na uspeh koji se očekuje od vakcina protiv SARS-Cov-2, paralelna istraživanja terapije malim molekulima veoma su intenzivna. Na primer, kompanija Novartis kompjuterskom simulacijom testira stotine hiljada molekula za borbu protiv virusa.
Za preparat remdesivir, kojim je nedavno lečen predsednik Amerike Donald Tramp – uzgred, konstruisan zapravo za tretiranje Ebole, gde se nije pokazao efikasnim, pa je odbačen – pokazalo se da nije nikakvo spasonosno sredstvo. Pouzdano je, naime, samo to da on ubrzava oporavak obolelih od covida-19 sa 15 na deset dana.

A ovaj nedavno najavljeni lek kojim smo počeli razgovor?
Molnupiravir, tj. MK-4482/EIDD, razvijen je ranije za tretiranje gripa, tj. influence. Međutim, prema poslednjim nalazima, on je pokazao spektakularne rezultate na eksperimentalnim životinjama, afričkim tvorovima, kao što rekoh. Istraživači sa Emori univerziteta se nadaju da će iste rezultate dobiti i na ljudima. U toku je druga faza testiranja. U svakom slučaju, molnupiravir ima veliku prednost jer se uzima kao pilula, dok se remdesivir daje intravenozno i veoma je skup.

Dakle, mislite da je vakcina takođe potrebna, ali da se mora raditi i na pronalaženju leka?
Bez obzira na verovatnu uspešnost vakcina, značajan je paralelni pristup terapijom malim molekulima. Bolje je pucati iz obe ruke. SARS-CoV-2 ipak stalno mutira.

Može li se u perspektivi očekivati eliminacija svih patogenih mikroorganizama?
Nažalost, ne. Molekularna genetika još uvek nije našla neki novi pristup koji bi okončao večiti menuet između tretiranja mikroorganizama sve novijim preparatima i njihovog mutiranja, odnosno sticanja otpornosti na te tretmane. To je igranka bez prestanka. Zbog zloupotrebe antibiotika vrlo brzo gubimo bitku s patogenim bakterijama. Enterobakterije su postale rezistentne na gotovo sve antibiotike. Neisseria gonorhoeae, uzročnik gonoreje, postala je otporna na penicilin, pa se tretira za ljudski organizam nimalo naivnim antibioticima. Najzad, bacil tuberkuloze je postao rezistentan na antibiotike koji su dosad bili najefikasniji. Spisak je mnogo duži.

Šta su virusi

Virusi su organizmi sastavljeni od genetičkog materijala (DNK ili RNK) koji je upakovan u kapsid, koji se, kako kod kojih virusa, sastoji od proteina, glikoproteina i lipida. Kapsid virusa je taj koji prepoznaje mesto na površini ćelije (receptor) i omogućava injektiranje virusnog genoma u ćeliju. Van ćelija na kojima parazitira virus je mrtav, neživ, kao na primer molekul kuhinjske soli. Tek po ulasku u živu ćeliju – ne u sapun, kako je nedavno izjavio jedan profesor Medicinskog fakulteta – njegov genom, DNK ili RNK, koji kodira sve neophodne molekule za sazrevanje novih virusa, potpuno preuzima metabolizam domaćina, što na kraju dovodi do smrti ćelije-domaćina. Drugim rečima, virus je apsolutni parazit koji u živu ćeliju unosi samo projekt njegove proliferacije, umnožavanja, zapisan u genetičkom kodu njegovog hromozoma. Sve ostalo uzima od domaćina.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2020.

Energetika, kočnica ili zamajac razvoja

Elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj

Intervju: Aleksandar Kovačević, energetski ekspert

Aleksandar Kovačević je jedan od dva autora analize energetskih politika zemalja Balkana, koju je Međunarodna Agencija za Energiju objavila 2008, i vodeći autor knjige “Zaglavljeni u prošlost: energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je objavio Program za razvoj Ujedinjenih nacija 2004. Obe knjige su izvršile znatan uticaj u oblasti formiranja energetskih politika i razvoju Ugovora o Energetskoj zajednici, kojem je Srbija pristupila još 2005.

Može li se danas za Srbiju reći da je energetski sigurna, bezbedna zemlja, ako takvo pitanje uopšte ima smisla?
Energetska bezbednost ima vise različitih aspekata. Može se posmatrati u kratkom, srednjem i dugom roku. Može se posmatrati u kontekstu različitih vidova energije. Isto tako, može se sagledati u kontekstu različitih scenarija privrednog razvoja. U makroekonomiji ovi se aspekti smatraju eksternim uticajima na ekonomiju jedne zemlje i retko se uzimaju u obzir u makroekonomskim modelima razvoja.

Šta to konkretno znači?
Svi su izgledi da je Srbija u kratkom roku i na zatečenom nivou ekonomske aktivnosti valjano snabdevena energijom. Time, međutim, niko nije zadovoljan. Stanovništvo bi želelo da troškovi energije budu manji, a prilike za zapošljavanje, plate i penzije znatno veće. Postoji i potreba da se poboljša komfor stanovanja i zdravstvene okolnosti u kojima stanovništvo živi. Ovo je, pored ostalog, povezano s pandemijom koronavirusa, gde postoji potreba da se znatno poboljša ventilacija u stambenim, javnim i komercijalnim objektima, što neminovno uvećava osetljivost energetskog sistema u odnosu na spoljne temperature. Videli smo, na primer, da je jedna značajna mera u zdravstvenim ustanovama tokom leta bilo otvaranje prozora i intenzivno provetravanje. Tokom zime ova strategija će imati i ozbiljnu energetsku dimenziju.
Dalje, u Srbiji se grade auto-putevi. Postoji pretpostavka da će se intenzitet korišćenja tih puteva uvećati s ciljem da se otvore ekonomske prilike za razne delove Srbije i tranzit robe i ljudi. Ovo implicira povećanje potrošnje energije u transportu. Zasad je korišćenje transportne infrastrukture sasvim nedovoljno. Sadašnjim obimom saobraćaja ne pokrivaju se ni direktni troškovi finansiranja i održavanja te infrastrukture. Za veći obim saobraćaja potrebno je i više energije.

Kakve su posledice na duži rok?
U dužim rokovima zatečeni sistem snabdevanja energijom nije održiv. Na primer, korišćenje ogrevnog drveta sada ograničava delovanje drvne industrije daleko ispod nivoa zaposlenosti i izvoza te industrije iz perioda osamdesetih godina prošlog veka. Imajući u vidu da je drvna industrija jedna od ključnih konkurentskih prednosti Srbije u Mediteranskom basenu, uočava se da ni ova situacija nije održiva.
Proces formiranja nacionalnog proizvoda ima neobično visoku materijalnu intenzivnost i veliku emisiju ugljen-dioksida po jedinici proizvoda. Drugim rečima, potrebno je pokrenuti veliku količinu materijala – zemlje, uglja, šljunka, peska, drveta… i emitovati veliki obim ugljen-dioksida da bi se ostvario nacionalni proizvod kojim niko nije zadovoljan. U konkurentskom okruženju Evropskog i Svetskog tržišta to nije održivo na iole duži rok.
Sadašnje stanje u energetici Srbije suočava se s fizičkim, političkim, pravnim i komercijalnim ograničenjima koja ga čine potpuno neodrživim već u srednjem roku od tri do pet godina. Ovo već sada vrši uticaj na investitore koji bi mogli biti zainteresovani za dugoročne investicije u različitim oblastima industrije i poljoprivrede. U tom periodu može doći i do problema sa sigurnošću snabdevanja, uz razne posledice koje iz toga mogu proizići.

CELOKUPNA ELEKTRIČNA ENERGIJA PROIZVEDENA IZ UGLJA NISKOG KVALITETA U SRBIJI, RADI ČEGA SE ISKOPA I PREMESTI PREKO 35 MILIONA TONA UGLJA I PREKO 100 MILIONA TONA JALOVINE GODIŠNJE, MOŽE SE PROIZVESTI IZ OKO 13 MILIONA TONA DRVENASTE BIOMASE

Mogu li se izdvojiti neke neuralgične tačke srpske energetike danas?
Formiranje nacionalnog proizvoda upotrebom energije nije dovoljno efikasno. Poznat je ovaj aspekt nedovoljne energetske efikasnosti. Srbija je preuzela da primeni odgovarajuće propise Evropske unije koji imaju za cilj uvećanje energetske efikasnosti korišćenja energije.
Problem u Srbiji je niska energetska efikasnost konverzije iz primarne u finalnu energiju. Srbija proizvodi premalo korisne toplote iz ogrevnog drveta, nedovoljno kvalitetne energije iz prirodnog gasa, nedovoljno korisne energije iz spaljivanja uglja, premalo ekonomskih vrednosti iz spaljivanja tečnih goriva i premalo komercijalne dobiti iz korišćenja hidroenergije.
Na primer, jedna tona dizel-goriva upotrebljena u rečno-morskom saobraćaju može da ostvari osamnaest puta veći transportni efekat u odnosu na drumski saobraćaj. Ako bi roba u transportu bila velike vrednosti, to bi moglo imati i srazmerno veći komercijalni rezultat.

Kako, dakle, energetika utiče na opšti ekonomski razvoj zemlje?
Ovi elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj.
Otklanjanje ovih okolnosti zahteva komercijalne investicije u velikom obimu. Sa druge strane, postoji ceo set okolnosti koje ograničavaju investicije uopšte, a u energetici posebno.
Dakle, znatno poboljšanje upotrebe postojeće imovine nameće se kao hitni prvi korak da se situacija poboljša i stvore preduslovi za nove investicije.

Da li je energetska strategija Srbije dobro postavljena? Je li dnevna politika uopšte u skladu s tom strategijom?
Srbija ima zvaničnu Strategiju energetike do 2025, s projekcijama do 2030. Ova strategija je usvojena 2014, pre nego što je Srbija potpisala i ratifikovala Pariski Sporazum pri Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Sada je u toku izrada novog Prostornog plana Srbije sa važnošću do 2035. i izrada nove Klimatske i energetske strategije u kontekstu Ugovora o Energetskoj zajednici koji Srbija ima s nekoliko drugih zemalja i Evropskom unijom.
Dakle, promene energetske strategije su neizbežne i može se reći da su već u toku. Problem je koordinacija između različitih dokumenata, vremena važenja i konkretnih rešenja na terenu. Tu bi novi Prostorni plan Srbije mogao biti od velike koristi kao ključni koordinativni mehanizam koji sve druge elemente smešta u realni prostor. Dobro bi došla jedna industrijska energetska strategija za period do 2035. sa vizijom do 2050, koja bi se onda mogla razraditi u komercijalnim strategijama najznačajnijih energetskih preduzeća: EPS-a, Srbijašuma, Voda Vojvodine, Beogradskih elektrana, Srbijavoda, toplana u Nišu, Novom Sadu, Boru i nekim drugim gradovima, te fonda imovine Republike Srbije.

Da li je EPS danas zamajac ili prepreka razvoju proizvodnje energije u Srbiji?
EPS je po različitim kriterijumima najveće preduzeće u Srbiji. Tokom poslovne istorije to preduzeće je bilo u stanju da ostvari rezultate po kojima se isticalo u Evropskim razmerama. Na primer, rekonstrukcija energetske infrastrukture i funkcionisanje elektroenergetskog sistema posle rata iz 1999. svrstavaju ovo preduzeća u sam evropski vrh.
Nažalost, komercijalno delovanje ovog preduzeća ograničeno je tesnim okvirom koji mu postavlja njegov vlasnik – država.

Mnogo se u poslednje vreme govori o tome da je EPS najveći zagađivač u Evropi.
Elektroprivredna preduzeća u Evropi znatno su promenjena tokom prethodnih 15 godina. Obim zagađenja u odnosu na proizvedenu energiju svuda je znatno smanjen. Preduzeća su promenila odnos prema potrošačima. Njihova delatnost je bolje diversifikovana. Došlo je do promena vrednosti imovine u elektroenergetici: imovina, odnosno elektrane sa visokim intenzitetom emisije ugljen-dioksida izgubile su skoro svu vrednost, a neka druga imovina – na primer, znanje – uvećala je vrednost.
Razvoj EPS-a je u tom smislu usporen merama i potrebama fiskalne politike i sada je ovo preduzeće izloženo izuzetnom riziku, koji se dalje širi na celu privredu Srbije. Ukratko, obim emisija i zagađenja kritičan je komercijalni problem.

OGROMNA KOLIČINA ENERGIJE VISOKOG KVALITETA – OGREVNOG DRVETA, ELEKTRIČNE ENERGIJE I PRIRODNOG GASA – KORISTI SE ZA PROIZVODNJU TOPLE VODE I GREJANJE PROSTORA. ZEMLJA KOJA TO RADI PREDODREĐENA JE ZA SIROMAŠTVO

Kakva je budućnost termoelektrana u Srbiji?
Budućnost postojećih termoelektrana vrlo je ograničena, kako u smislu obima korišćenja tako i u smislu preostalog vremena rada. Vrednost ovih objekata skoro je potpuno izgubljena. Nedavno su pokušaji prodaje termoelektrana na lignit u Grčkoj, Bugarskoj ili Poljskoj uglavnom završili s vrlo niskim cenama iako svi ponuđeni objekti zadovoljavaju ekološke propise EU i nemaju problem nabavke goriva.
Srbija ne može biti izuzetak. Ključno pitanje je koliko se ekonomske vrednosti može izvući iz upotrebe ovih objekata u preostalom kratkom životnom veku. Odgovor na to pitanje opredeljuje budućnost EPS-a.
Sa druge strane, novi termoenergetski objekti treba da otvore nove perspektive razvoja.

Da li su hidropotencijali Srbije dovoljno iskorišćeni. Ima li tu prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete, ili su mini-hidroelektrane maksimum koji možemo da izvučemo?
Hidroenergetski potencijal Srbije je uglavnom iskorišćen u smislu izgradnje objekata za korišćenje raspoložive energije. Ima još malo prilika za izgradnju komercijalno održivih hidroelektrana srednjih ili velikih snaga. Najznačajniji objekti se nalaze u slivu Drine, na Savi i Dunavu. Njihova gradnja zahteva sporazum sa susednim zemljama.
Problem je komercijalno korišćenje postojećih objekata. Ti objekti mogu dati daleko veći finansijski rezultat. To, međutim, zahteva krupna organizaciona i prostorna podešavanja u Srbiji. Na primer, već decenijama se sistem Dunav – Tisa – Dunav ne posmatra kao hidrenergetski resurs strateškog značaja, pa se i ne koristi u tom kontekstu.

A mini-HE?
Male hidroelektrane su u ovim strateškim pitanjima sasvim marginalne. U pojedinim slučajevima ovi objekti mogu biti ozbiljan problem za postojeće velike hidroelektrane.
Ogroman gubitak gustine šuma na obraslom šumskom zemljištu u Srbiji u prethodnih 28 godina već je doveo i dovodi do promene vodnog režima na svim kritičnim objektima i smanjenja komercijalne vrednosti proizvedene energije. Da se razumemo, približno ista količina vode prolazi kroz elektranu, ali u režimu koji je znatno manje pogodan za proizvodnju energije i valorizaciju raspoloživog kapaciteta akumulacionih jezera.
Sledeće pitanje je sposobnost EPS-a da ovu visoko vrednu energiju upotrebi na Evropskom tržištu. Srbija je suviše mala da bi postojeći objekti ostvarili svoj puni ekonomski i strateški efekat.
Moglo bi se reći da je način korišćenje postojećih hidroenergetskih objekata u Srbiji, i politički i strateški, jedno od ključnih pitanja eventualnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Ovo pitanje bi trebalo da opredeli trgovinske odnose sa Unijom i da znatno utiče na položaj Srbije kada ili ako se nadje u Uniji.

POTENCIJAL SOLARNE ENERGIJE U SRBIJI VEĆI JE PO JEDINICI TERITORIJE OD EVROPSKOG PROSEKA

Dakle, ima li u Srbiji prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete?
Da. Ima i prostora, i znanja, i sposobnosti, i potrebe.
Može se reći ovako: komercijalne investicije u velike energetske objekte su ono što treba da nosi razvoj Srbije u narednih 10 godina znatno više i znatno efikasnije nego što su investicije u puteve i zgrade činile u prethodnoj deceniji.

Kakva može da bude uloga prirodnog gasa u Srbiji?
Vrlo velika, ali na potpuno drugi način od onoga kako se prirodni gas sada koristi. U ovom trenutku korišćenje prirodnog gasa izuzetno je neefikasno i produkuje vrlo malu ekonomsku vrednost.
Cena direktnog korišćenja prirodnog gasa za grejanje je ne samo ono što se plaća za uvoz gasa već i izgubljena zaposlenost i izgubljen nacionalni proizvod.
Gas je gorivo visokog ekonomskog potencijala koje može biti korišćeno u industriji, transportu i proizvodnji električne energije. Svaki kubni metar gasa spaljen radi proizvodnje tople vode ekonomski je gubitak čije razmere daleko prevazilaze cenu samog gasa.
U ovom smislu naročito se ističe ekonomski potencijal tečnog ili komprimovanog gasa koji se u Srbiji veoma malo koriste.

Kakvi su potencijali Srbije u zelenoj energiji – biomasa, sunčeva energija, koliko može da bude učešće ovih izvora energije u ukupnoj proizvodnji?
Pretpostavljam da su koristi energije vetra sada nesporne i svima poznate. Potencijal vetra u Srbiji srazmeran je teritoriji i geografskom položaju. Potrebno je da energetski sistem bude tako koncipiran da omogući korišćenje tog raspoloživog potencijala, bez obzira na to što on nije uporediv s potencijalom zemalja koje imaju izlaz na more i manji je od Evropskog proseka po jedinici teritorije.
Slična je situacija s potencijalom solarne energije. On je veći po jedinici teritorije od Evropskog proseka, ali je i ovde potrebno poboljšati sistemske pretpostavke za korišćenje raspoloživog potencijala.

RAZVOJ EPS-A JE U TOM SMISLU VRLO USPOREN MERAMA I POTREBAMA FISKALNE POLITIKE I SADA JE OVO PREDUZEĆE IZLOŽENO IZUZETNOM RIZIKU KOJI SE DALJE ŠIRI NA CELU PRIVREDU SRBIJE

Potencijal proizvodnje i upotrebe biomase za energetske svrhe znatno je povoljniji od Evropskog proseka. Može se reći da je to jedna od ključnih konkurentnih prednosti Srbije u oblasti energetike i industrije. Geografski položaj, kvalitet zemljišta, raspoloživost vode, transportni sistem, tehnička znanja u Srbiji omogućavaju korišćenje energije biomase u velikim razmerama, daleko iznad onoga što se može postići u ostalim Evropskim zemljama, srazmerno veličini.
Evo jednog poređenja: uz znanja koja su sada raspoloživa, celokupna električna energija proizvedena iz uglja niskog kvaliteta u Srbiji, radi čega se iskopa i premesti preko 35 miliona tona uglja i preko 100 miliona tona jalovine godišnje, može se proizvesti iz oko 13 miliona tona drvenaste biomase. To je približno proizvodnja zasada topole i drugih sličnih vrsta na oko 750.000 hektara, od čega oko 130.000 hektara već postoji. To je pak približno obim nekorišćenog zemljišta shodno nedavnom popisu poljoprivrede i šumarstva i analizi Dr Miladina Ševarlića sa Zavodom za Statistiku Srbije. Ova proizvodnja bi zaposlila približno onoliko ljudi koliko je sada zaposleno u proizvodnji uglja, ali bi njihova produktivnost drastično porasla. Produktivnost se, dakle, meri obimom korisne energije, a ne količinom materijala.
Posledica ovakve promene bila bi mnogostruko manja materijalna intenzivnost privrede Srbije, eliminacija emisije ugljen-dioksida i svih rizika za međunarodni položaj zemlje i spoljnu trgovinu koji iz toga proizilaze.

Da li bi trebalo ukinuti feed-in tarife?
Ugovorene feed-in tarife se ne mogu ukinuti bez štete za poziciju zemlje u odnosu na buduće komercijalne investitore. Mislim da su feed-in tarife već svuda prevaziđene kao vid podrške investicijama.
Ostaje platežno sposobna tražnja kao ključni mehanizam na kojem se investicije zasnivaju. Platežno sposobna tražnja u energetici zavisi od sposobnosti privrede da svrsishodno koristi energiju radi proizvodnje i uvećanja nacionalnog proizvoda. To je glavni problem u Srbiji, gde se energija vrlo slabo koristi. Ogromna količina energije visokog kvaliteta – ogrevnog drveta, električne energije i prirodnog gasa – koristi se za proizvodnju tople vode i grejanje prostora. Zemlja koja to radi predodređena je za siromaštvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. oktobar 2020.

Poraz DPS-a nije poraz suverenista

Energija i broj okupljenih na skupovima ispred Cetinjskog manastira i na podgoričkom Trgu nezavisnosti predstavljaju upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista

Intervju Darko Šuković, novinar

Sagovornik Novog magazina Darko Šuković poznati je crnogorski novinar. Počeo je u Radio Titogradu 1988, godinama pisao za Monitor, u razdoblju 1998-2001. bio zamenik glavnog urednika TVCG i, konačno, od 1. oktobra 2001. glavni je urednik, direktor i većinski vlasnik prvo radija, a onda i portala Antena M, što radi i danas.

Od izbora je prošlo tri sedmice, kakva je situacija u Crnoj Gori, da li je napetost splasla?

Samo na površini. Na ulici više nema euforičnih pristalica DF koji barjače obilježjima Srbije i prijete manjinama i neistoimišljenicima. Manjine, međutim, i dalje žive u strahu, a otvoreno ga priznaju samo najhrabriji. Strašno je šta su doživjeli muslimani na sjeveru Crne Gore, pogotovo u Pljevljima, uoči izbora i nekoliko dana nakon njih.
Stid me je, kao građanina Crne Gore, što im se opet, kao devedesetih, život pretvorio u košmar, što država nije uspjela da ih potpuno zaštiti od terora sljedbenika ideologije i djela Pavla Đurišića i Ratka Mladića, što je dio javnosti učinio sve da se taj teror nad njima sakrije ili minimizira, što su poniženi do mjere da ne smiju da progovore o drami koju preživljavaju.
Nijesam iznenađen, samo zgađen pokušajima medija koji su neraskidivo vezani uz tri liste koje su osvojile 41 mandat da manipulišu suštinom tih događaja, shvatajući da opasno kompromituju dolazeću vlast. Razočaran sam sporim i mlakim reakcijama zapadnih ambasada na fizičko nasilje i govor mržnje, na povampireni fašizam i gaženje po temeljnim vrijednostima zapadne civilizacije.

Ali zar sporazum tri pobedničke koalicije nije trebalo da spreči takav razvoj događaja?
Sporazum je početni ustupak antizapadnog, pansrpskog i proruskog Demokratskog fronta najmanjem subjektu buduće vlasti, Građanskom pokretu URA. Tačnije, imajući u vidu komešanja koja se dešavaju unutar DF kao daleko najjačeg jer imaju 27 poslanika subjekta “Trojnog pakta”, kao ustupak nosioca liste “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića i onih koji stoje iza njega. Sporazum je posljedica činjenice da URA, kao predvodnik koalicije “Crno na bijelo”, ima “kontrolni paket” od četvoro poslanika i da su za listu Dritana Abazovića, u ovom trenutku, ciljevi koje je DF promovisao u kampanji, ali i godinama unazad prevelik zalogaj.

Uzgred, jeste li čuli da u Beogradu taj sporazum zovu “Amfilohijev”?
Da, to se uklapa u priču koja kruži Crnom Gorom da je navodno taj mitropolit Srpske crkve naložio Zdravku Krivokapiću da ne škrtari sa ustupcima jer je krucijalni cilj predstojeći popis stanovništva. Do tada Vlada mora da funkcioniše, a na tom popisu broj Srba mora da bude veći od broja Crnogoraca.
Samo da još kažem da je sporazum i sedativ za zapadne ambasade jer sadrži obećanje da Crna Gora neće mijenjati spoljnopolitički kurs. Konačno, vjerujem da je na njegov sadržaj uticao i skup na Trgu nezavisnosti u Podgorici, kao i onaj ispred Cetinjskog manastira. Energija i broj okupljenih bili su upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista, one snage koja neće Crnu Goru kao koloniju unutar “srpskog sveta”.
 
Potpisnici sporazuma su praktično na suprotnim polovima političke scene. Kako na sporazum gledaju, recimo, glasači URA-e?
S pravom kao na svoj trijumf. U tom je sporazumu sve po njihovoj mjeri. No, imam utisak da se i unutar te političke grupacije već počinju pitati koliko su, sa 5,5 odsto glasova i četiri poslanika, realno u stanju da principe Sporazuma pretvore u agendu buduće vlade i politiku dolazeće vlasti, pogotovo u vrijednosti na kojima će raditi njihovi koalicioni partneri iz DF, odnosno koalicije “Za budućnost Crne Gore”.

A kako na Sporazum gledaju glasači Demokratskog fronta?
Tamo je sve naopako u odnosu na njihove političke ciljeve, ideologiju, emocije… Ne vidim kako bi mogli biti zadovoljni niti do mene dopiru informacije da jesu. Jasno je da će SPC morati na terenu da nastavi politički rad, ovaj put objašnjavajući glasačima DF kako treba da se strpe dok prođe popis i dok se ne steknu uslovi za izbore na kojima će velikosrpski kleronacionalisti pobijediti dovoljno ubjedljivo da sami formiraju vladu.
 
Pobednici najčešće ističu da neće biti osvete, tj. revanšizma, zašto se uopšte to naglašava? Da li ono što se dešavalo proteklih nedelja, počev od izborne noći do danas, govori u prilog tome?
Ne bih se saglasio da “najčešće ističu”. Rekao bih – ponekad pomenu. Čak se i nosiocima lista, konkretno Dritanu Abazoviću, ili njihovim prvim pobočnicima, kao glavnom savjetniku Zdravka Krivokapića, omakne poziv na gašenje medija, prijetnja smjenama, sudskim procesima… Nijesam na društvenim mrežama, ali imam informacije da je tamo drugi ešelon “Trojnog pakta” u ekstazi povodom te teme. Teško je bilo očekivati da tako dugo kumulirana frustracija ne pokulja vani i u toj formi. Istina je da su lideri tri liste poslali nekoliko poruka kontra takvoga ponašanja. Ali ne bih rekao da ih je njihovo biračko tijelo uzelo za ozbiljno.

SPORAZUM POBEDNIČKIH KOALICIJA JE POČETNI USTUPAK ANTIZAPADNOG, PANSRPSKOG I PRORUSKOG DEMOKRATSKOG FRONTA NAJMANJEM SUBJEKTU BUDUĆE VLASTI, GRAĐANSKOM POKRETU URA

A ima li reakcija pomenutih zapadnih ambasada?
One, kao i OEBS na tu hajku protiv novinara reaguju sporo, mlako ili nikako. Imam informaciju da je ambasadorka SAD bila obaviještena da je nekoliko mlađanih fašista u izbornoj noći došlo pod moj balkon i provociralo. Riješili smo to sami, uz podršku komšija, ne treba mi bilo čija zaštita, prezirem komercijalizaciju statusa žrtve, ali događaj pominjem kao primjer odsustva principa, pošto su u slučaju ranijih nasrtaja na novinare nekih drugih medijskih kuća ambasadori bili na licu mjesta brže od policije.

Na mitingu u Podgorici pevalo se “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije”, na Cetinju puštane Tompsonove pesme. Kako gledate na to?
Kao ne beznačajne pojave, koje spinovanjem treba pretvoriti u suštinu skupova koji su pokazali kako se voli građanska, multietnička, nezavisna Crna Gora. Kakve veze sa skupom ispred Cetinjskog manastira ima to što je, satima kasnije, u nekom kafiću na Balšića pazaru pušten Tompson? A Jadranka Barjaktarović nije to pjevala na mitingu nego takođe u jednom podgoričkom kafeu. Poštenije bi bilo da se oni koji po svaku cijenu crnogorske suvereniste hoće da predstave kao ustaše, zapitaju dokle su stigli u mržnji prema svemu crnogorskom i da li je čudno kad se revolt zbog brutalnog potiranja naše države i identiteta ispolji kroz pjesmu koju ste pomenuli.

Kako vidite buduću ulogu Amfilohija Radovića?
Pa, ako je Zdravko Krivokapić u jednom intervjuu kazao da mu je uzor Mahmud Ahmadinedžad, pogodite ko je kandidat da bude crnogorski Ali Hamnei? Otkad je došao u Crnu Goru, prije trideset godina, Risto Radović bavi se gotovo isključivo utjerivanjem srpstva i progonom crnogorstva iz svijesti pravoslavnog stanovništva Crne Gore. I ono malo vremena koje posveti vjeri dio je te osnovne misije – njegovo pravoslavlje je svetosavlje, kleronacionalizam koji nikakve veze nema sa Svetim Savom. No, Amfilohije je lokomotiva propagandne mašinerije koja zna kako treba sa neobrazovanim, zatucanim, uplašenim, sujevernim… Pogledajte nesrećne Berane u kojima hara korona, a prije neki dan popovi idu glavnom ulicom i tamjanom gone virus.
Amfilohije Radović vraća Crnu Goru u srednji vijek duhovno, da bi mogao u njoj voditi politiku krvi i tla. Kandidat za premijera, navodno prof. dr Zdravko Krivokapić ljubi mu ruku odmah nakon objave izbornih rezultata. Da, ovom slikom kažem da će Amfilohije raditi šta mu je ćeif i jedina prepreka u tome biće mu suverenisti, a ne nova vlast. Njegova najava vraćanja Aleksandrove kapele na Lovćen i gradnja crkve na Cetinju su igranje šibicom u magacinu sa eksplozivom.

Zna li se u ovom trenutku nešto o personalnom sastavu buduće vlade?
Previše spekulacija i premalo pouzdanih informacija. U ovom trenutku kada ni Skupština nije sastavljena (intervju je rađen u ponedeljak 21. septembra, a konstitutivna sednica Skupštine zakazana je za sredu 23. septembar – prim. NM), ne zna se čak ni ko će biti predsjednik parlamenta, a kamoli ministri. Javnost s više pažnje prati najave ko neće biti u vladi. Kako sada stvari stoje, pod velikim je upitnikom ulazak u izvršnu vlast lidera DF? Ne samo stoga što su Andrija Mandić i Milan Knežević prvostepeno osuđeni na po pet godina zatvora zbog učešća u pripremi nasilnog preuzimanja vlasti uoči izbora 2016, a Nebojša Medojević pod istragom zbog sumnje da je umiješan u pranje novca, nego i zbog njihove otvorene proruske politike.
Sudeći po reakcijama medija pod njihovom kontrolom, njih trojica, ali i brojni istaknuti predstavnici istočnog državnog kursa Crne Gore ne mire se s takvom vizijom podjele funkcija u budućoj vlasti. Naprotiv, izgleda da su zagrizli baš tamo gdje je otpor najveći – MUP, odbrana, Agencija za nacionalnu bezbjednost…

Važniji je naravno program, šta se tu može očekivati?
Prvi i najveći problem buduće vlade biće epidemijom ispražnjena državna kasa i velika spoljna zaduženost. Bojim se da nema eksperata koji bi, barem ne brzo i lako, mogli da riješe taj problem. Zato vjerujem da će, po Vučićevom obrascu, umjesto plata i penzija građanima ponuditi procesuiranja nosilaca funkcija koje su prethodnih godina označavali kao korumpirane.
Najavljen je set zakona, poput Zakona o porijeklu imovine, koji će obradovati ogromnu većinu građana Crne Gore. Potencijalni problem za novu vlast je što bi i gomila njihovih pokrovitelja morala da dokaže porijeklo ogromnog bogatstva, stečenog u statusu “žrtve režima”. Ili što bi za Zakon o lustraciji trebalo da glasa istaknuto pero ratnohuškačke Pobjede iz prve polovine 90-ih, poslanici koji su u Skupštini, u prethodnom sazivu, veličali Ratka Mladića i Radovana Karadžića, relativizovali genocid u Srebrenici…
Ako ministarstva “sile”, policija i ANB ostanu van domašaja ultradesnog, proruskog DF, vjerovatno će kao kompenzaciju dobiti ministarstvo kulture, obrazovanja, sporta… Resore preko kojih će institucionalno posrbljavati Crnogorce, još drskije prekrajati crnogorsku istoriju, na crnogorsku kulturnu baštinu stavljati srpski pečat, štampati falsifikate o državnom trošku. Za one koji znaju barem minimalno suštinu identitetskih problema, dovoljno je da čujete Zdravka Krivokapića kad kaže da nije “prosrbijanski nego procrnogorski” i da razumijete da je – prosrpski!

PLJEVALJSKI KOLJAČI IZ DRUGOG SVJETSKOG RATA, POP MACA I POP ŠILJAK, ZVANIČNI SU SVECI SPC

Kakvi bi mogli da budu strateški ciljevi novih vlasti?
Upravo sam vam rekao šta je suštinski, konačni cilj koalicije “Za budućnost CG”, koja je, zapravo, DF stopljen sa Srpskom crkvom: pretvaranje građanske Crne Gore na Zapadu u svetosavsku, srpsku Crnu Goru na Istoku. Demokrate, taj prethodnih dana najtiši konstituent buduće vlasti, uglavnom su sastavljeni od bivših unionista i samo su u identitetskim pitanjima “light” varijanta DF. GP URA ne može biti nikakva brana realizaciji tog plana. Oni se mogu baviti demontiranjem sistema, depolitizacijom institucija, jačanjem pravosuđa… S koliko iskrenosti i uspjeha, vidjećemo.
Šta će biti sa DPS-om, hoće li se raspasti, kao što pojedini pišu? Nebojša Medojević traži da se zabrani.
Nebojšu Medojevića odavno malo ko uzima ozbiljno. Ne vjerujem da će se DPS raspasti, a ni da će ostati kakav je. Iako su i sada najjača stranka pojedinačno, očigledno je da im treba temeljno resetovanje, kadrovsko čistilište i obnova. Ne vjerujem da će programski bilo šta važno mijenjati, po cijenu da ih napusti dio članova i simpatizera kojima je SPC važnija od države Crne Gore.
 
Kakav je Đukanovićev položaj, hoće li ostati na čelu partije?
Iznenadilo bi me da Đukanović sada napusti čelo stranke. Vjerujem da je u toku temeljna analiza izbornog neuspjeha i da slijedi kadrovsko čistilište. Đukanović je poznat kao čovjek koji se teško odriče saradnika. Neko u tome vidi njegov kvalitet, neko slabost. Čini mi se da sad svi smatraju da su duboki rezovi neminovnost i uslov opstanka DPS.
 
Kakav je odnos stranih činilaca prema Đukanoviću, vide li u njemu i dalje partnera ili bivšeg čoveka čiji su dani u politici, a možda i na slobodi odbrojani?
Formulacije su uglavnom kurtoazne. No, dalo bi se zaključiti kako su stranci zadovoljni što je, nakon 30 godina, došlo do promjene vlasti. Navodno, neki ambasadori su šokirani činjenicom da Đukanović nije izveo tenkove – kojih CG, inače, nema – na ulicu. Imam utisak da se od tog početnog zadovoljstva smjenom koalicije okupljene oko DPS klatno polako pomjera prema pitanju kakva vlada i vlast dolazi. Koja je njena agenda i na kojem sistemu vrijednosti će počivati.
U intervjuu TVCG Dritan Abazović je priznao involviranost stranog faktora u kreiranje dolazeće vlasti, potvrdivši da strane ambasade očekuju da URA ne prepusti DF-u resor unutrašnjih poslova, odbrane, nacionalnu bezbjednost… Šta to znači? Da “kvinta” smatra nepouzdanim političke subjekte s kojima će URA u koaliciju? A istovremeno se raduje silasku sa vlasti Đukanovićevog DPS i koalicije suverenista koji su Crnu Goru uveli u NATO i doveli u predvorje EU, trpeći ogroman pritisak Rusije i preuzimajući sve rizike suprotstavljanja Moskvi. No, dugo već gledamo zapadne ambasadore koje u Crnoj Gori podržavaju – moralno, finansijski i politički – ono protiv čega se bore u svojoj državi.
Đukanovićeva pozicija je očigledno teška, prvi put je u ovakvim okolnostima, ali ne bih rekao da je spreman na predaju. Mandat predsjednika Crne Gore traje do 2023. Ne vjerujem da se liderima EU dopala Đukanovićeva poruka iz intervjua za Face televiziju, ali vjerujem da će se, barem oni sa ozbiljnim državničkim kapacitetom, njime malo više pozabaviti. Upozorenje na opasnost od velikodržavnih projekata u regionu i posljedica koje bi imali razumjeti kao blefiranje političara satjeranog u tjesnac nakon izbornog poraza, mogu samo nedorasli ovom istorijskom trenutku.

Da li je stvarno, kao što kažete, ugrožena građanska i antifašistička orijentacija Crne Gore?
Naravno da jeste. Pa rekao sam da koalicija “Za budućnost Crne Gore”, koja nije odustala ni od jednog svog cilja, ima 27 mandata, dakle – dvije trećine nove parlamentarne većine. I da vaše čitaoce podsjetim, za njih je Ratko Mladić heroj, oni hoće spomenik Pavlu Đurišiću, ne žele državu u kojoj neki “Mevludin” može da primijeni zakon na nekom “Matiji”. Za njihovog duhovnog vođu muslimani su “lažni ljudi”, NATO je “četvrti rajh”, Crnogorci su “Đilasova kopilad”, Crna Gora je stvorena u “Brozovom jajcu” od onoga od čega se “pita ne pravi”, a pljevaljski koljači iz Drugog svjetskog rata, pop Maca i pop Šiljak, zvanični su sveci SPC. Pa sad, ako mislite da je antifašizam i građanski koncept s takvom vlašću na sigurnom, onda se Crnoj Gori stvarno desila sloboda.

I šta sad?
Postoji alternativa. Nju ste vidjeli na Trgu nezavisnosti i ispred Cetinjskog manastira. A to je samo dio energije i građana koji će braniti građansku, antifašističku Crnu Goru. Mali smo sistem i dobro se znamo, garantujem vam da bi neki visokopozicionirani na poslaničkoj listi GP URA, neki koji iz sjenke jako utiču na politiku te stranke, radije proveli minut na ova dva patriotska skupa nego vijek na litijama. To važi i za ogromnu većinu glasača te stranke.
Zato je “kolonijalna posluga”, kako od milošte suverenisti zovu jedan medijski koncern i gomilu NVO, besprizornom kampanjom pokušala da te skupove predstavi kao pokušaj prekrajanja izbornih rezultata.
Ništa od toga, bila je to čista, iskonska, nadpartijska, građanska, prozapadna, suverenistička Crna Gora. Nema načina da tu energiju i tu snagu iko ubije.

Vjerujete li u tezu da je sve ovo dogovor Vučića i Đukanovića. I Zdravko Krivokapić je pothranio te spekulacije.
Jeste, i odmah dobio packu iz DF-a. Ta teza je besmislica. Agresiju Srbije prema Crnoj Gori, muk kojim je to pratio Zapad i činjenicu da Podgorica nije preduzela gotovo ništa da se odupre, treba analizirati, ali objašnjenje sigurno nije u nekakvom tajnom paktu Vučića i Đukanovića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. septembar 2020.

Neću stati dok mafija ne ode sa vlasti

Države kao zaštitnice građana više nema, dobili smo Levijatan. Ipak, ovaj sistem neće još dugo, smatra naš sagovornik

Vojin Rakić, šef UNESCO Katedre za Evropu i Srbiju

Vojin Rakić, filozof po obrazovanju, doktorirao u Americi, živeo je mirnim profesorskim životom naučnog radnika, direktora Centra za bioetičke studije, sve dok se nije usudio da u javnost izađe sa poraznom analizom ponašanja vlasti u Srbiji tokom korone i da predsednika Vučića pozove da u TV duelu objasni postupke i podatke tokom “prvog pika” epidemije. Onda je bio izložen pravoj hajci preko režimskih medija. Što je najgore, ne samo on nego i njegova deca.

Ovih dana prorežimski mediji protiv vas vode pravu harangu. Kako se oseća čovek kad se iznenada nađe usred nečeg takvog?
Loše, ali samo iz jednog razloga: moja dečica nisu zaslužila da budu provlačena kroz režimske tabloide, posebno ne putem brutalnih laži.
Osim toga, odlično se osećam. Kada režimsko javno glasilo u današnjoj Srbiji objavi nešto protiv nekog ko je bio kritičan prema režimu, to je za tu osobu velika pohvala. Posebna je pohvala kada nekog “provuku” kroz režimski tabloid. I čovek ispodprosečne inteligencije zna da režimski tablodi imaju problem da napišu bilo šta što je istinito.
Moje ime i prezime nedavno je čak dospelo u naslov koji skoro da se proteže od leve do desne margine naslovne strane Politike. Naravno, u negativnom kontekstu. Nisam ni sanjao da ću postati neprijatelj režima broj jedan.

Taj tekst izazvao je posebne reakcije.
Koliko je naslov u neskladu sa samim tekstom u Politici, vidi se kada se taj tekst pročita. Neistinu da se UNESCO ogradio od mene, za koju Politika ne navodi nikakav izvor – osim “UNESCO” – te ako nema izvora informacije moglo bi se zaključiti da je Politika svom tekstu dala gebelsovsko lažljivi naslov, lično je morao zvanično da demantuje šef Svetske UNESCO katedre prof. dr Amnon Karmi. A morao je da demantuje i ostale izmišljotine o mojoj ulozi u UNESCO koje su plasirali režimski mediji. Kao ključno u tom pismu se navodi da je Vojin Rakić šef UNESCO Katedre za Evropu koja ima 40 sekcija, da UNESCO katedra za Srbiju postoji, te da je Rakić njen šef, što sve znači i da se ne predstavlja lažno, za šta je optužen.

AKO OVI NESREĆNICI POKUŠAJU DA ME FIZIČKI OSUJETE U TOME, UBISTVOM ILI HAPŠENJEM, UVERAVAM IH DA NI TIME NEĆE SPREČITI OSLOBOĐENJE SRBIJE

Srećom, ako se tako može reći, niste usamljeni na toj poziciji.
Ne radujem se što je neko drugi prošao kroz patnju. Mnoge ljude to pogodi, posebno što Vučić ima jedinstven manir da kroz tabloide provlači maloletnu decu onih koji su mu se zamerili.
Lično smatram da je “provlačenje” dece političkih protivnika kroz tabloide manir ne samo moralno posrnulih već i velikih kukavica. Ja sam već na novinarsko pitanje da li znam kako je Vučić reagovao na moj poziv njemu na TV duel odgovorio da imam pouzdanu informaciju da je najbližim saradnicima rekao da treba da me “provuku” kroz tabloide. To se nedelju dana kasnije i dogodilo sa mnom i mojom maloletnom decom. Sada Vučić verovatno pokušava da utvrdi ko je “krtica” u njegovim redovima. Takođe, moj saradnik zna veoma osetljive pojedinosti o Vučićevom intimnom privatnom životu, uključujući veoma bizarne detalje vezane za njegov odnos prema svojim ženama i deci. No, ja to nikada ne bih zloupotrebio. Vučićeva deca su nedužna. U decu i u svaku drugu porodičnu intimu se ne dira.

Uzrok tih napada su vaši nalazi da je u Srbiji epidemija zloupotrebljena za jačanje represije, odnosno vlasti. O čemu je reč?
UNESCO katedra za bioetiku za Evropu kojom rukovodim radi veliko naučno istraživanje o tome koliko su ograničavanja slobode građana bila proporcionalna pretnji covid-19 po javno zdravlje. Na moju ličnu veliku žalost, nalaz je da jedino u Srbiji neke represivne mere koje su uvedene nisu imale nikakve veze s pandemijom već s potrebom da se ojača autokratska vlast. Ima više primera, a jedan od njih je da su ograničene medijske slobode, te da su novinari čak i hapšeni zbog istinitog izveštavanja o stanju u bolnicama, na primer Ana Lalić. Građani su hapšeni zbog “širenja panike”. Zapravo, Vučić je počeo, potpuno protivzakonito da hapsi ljude zbog verbalnog delikta. Ta praksa vratila se prvi put posle osamdesetih godina prošlog veka.

DOVOLJAN RAZLOG ZA PONIŠTENJE IZBORA JE SNIMAK ŽENE KOJA ISPUNJAVA TUĐE GLASAČKE LISTIĆE

Još jedan zaključak iz tog istraživanja jeste da su u Srbiji podaci o epidemiji lažirani. Šta ste tačno utvrdili?
U našem istraživanju se pokazalo da postoji izvesna nesrazmera između broja umrlih u odnosu na broj zaraženih u nekim zemljama sa sličnim epidemiološkim situacijama i sličnim zdravstvenim sistemima. Belgija je posebno iskakala od okolnih zemalja sa četiri procenta više umrlih po zaraženom stanovniku. Ispostavilo se da je Belgija računala kao smrtne slučajeve od covida-19 sve one koji su umrli, a bili pozitivni na covid-19. Druge zemlje su koristile medicinske protokole koji su komplikovaniji.
No, u Srbiji je razlika između zvaničnih podataka (onih za javnost) i BIRN-ovih podataka (onih istinitih) čitavih 300 odsto. Tu diskrepanciju niko nije ni demantovao ni objasnio. Jasno je da su se vodile duple evidencije, jedna istinita i jedna lažna (ova druga za građane).

I posle toga počela je hajka. Kako uopšte vidite političku situaciji u Srbiji nakon izbora.
U maju su naglo relaksirane inače veoma rigorozne mere, s namerom da se održe izbori. To je dovelo do rasplamsavanja pandemije i do više stotina smrtnih slučajeva. “Izbori” su uspešno bojkotovani od najrelevantnijih opozicionih stranaka. No, čak i kao takvi, bili su falsifikovani. Dovoljan razlog za poništenje izbora može biti onaj snimak žene koja ispunjava tuđe glasačke listiće ukoliko se dokaže da je vladajuća “partija” stajala iza toga.
Sada nemamo legitimnu Skupštinu, nelegitimni poslanici će odabrati nelegitimnu Vladu, koju će činiti nelegitimni ministri. Prema tome, imaćemo jednog čoveka koji će imati svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Većinu sudova je već odavno stavio pod svoju kontrolu, tako da imamo klasičan primer autokratskog režima. Države kao zaštitnice građana više nema – dobili smo Levijatan. Zbog svoje vanvremenosti i bizarnosti, taj sistem verovatno neće dugo opstati.

DANAS JE ZA ČOVEKA NAJVEĆA POHVALA KADA GA “PROVUKU” KROZ REŽIMSKE TABLOIDE

Porast nasilja režima nad građanima, osim socijalno-političke, ima i ekonomsku dimenziju. Represija je, naime, po vašem mišljenju praćena pljačkom nacionalnih resursa?
Mafija koja se sastoji od paradržavnih formacija koje su zamenile državu naravno da ima izraženu strast prema sticanju novca. Pošto ne znaju kako se stiče ozbiljniji novac na uobičajen način – o čemu svedoče njihove diplome, od kojih su neke čak i falširane – oni pribegavaju krađi. Poznata je pljačka nacionalnih resursa i ne bih elaborirao šta je sve pokradeno. Važno je da jednog dana budu prinuđeni da sve što su pokrali vrate građanima Srbije.
Ove pljačke nacionalnih resursa su veleizdajničkih razmera i dodatno kompromituju ovu zemlju u svetu. A ono što Vučić čini jeste da one koji na to ukažu, želeći da pomognu građanima ove zemlje, preko svojih medija prikazuje kao izdajnike i one koji blate Srbiju.

Oslobođenje Srbije

Predsednik ste Centra za razvoj liberalizma. Liberalizam je, međutim, pod firmom neoliberalizma, na lošem glasu u Srbiji.
Ja pojam liberalizma koristim ne u smislu neoliberalizma, kao što se čini u nekim evropskim zemljama, ili levičarenja – što denotira ovaj pojam u SAD – već u izvornom, filozofskom smislu. Donekle Hobz, a svakako Lok i Ruso, bili su prvi liberali u tom smislu.
Kada govorimo o političkom liberalizmu, liberalna država po mojoj meri trebalo bi da se upliće samo tamo gde je neophodno, s tim što ta neophodnost uključuje negovanje jednakosti svih u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i jednakost mogućnosti svih kada je osnovno i srednje obrazovanje u pitanju. Ipak, takav liberalizam negovao bi individualne slobode, a i oslobodio bi građane naduvanog oporezivanja.
Razume se, ova pitanja u Srbiji će tek doći na red kada se ponovo uspostavi država i zameni mafiju koja sada vlada zemljom. Garantujem da neću stati dok se to ne dogodi. Nezavisno od institucije koju budem zastupao, neću se zaustaviti dok građani Srbije ne ostvare svoje prirodno pravo na slobodu, dostojanstvo i pravdu – pravo koje su svi ljudi dobili rođenjem. A ako ovi nesrećnici pokušaju da me fizički u tome osujete, ubistvom ili hapšenjem, uveravam ih da ni time neće sprečiti oslobođenje Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Nasilje je u Srbiji postalo pravilo

Šta rade državni organi zaduženi za zaštitu pravnog poretka – policija, tužilaštvo, sudstvo; rade li oni za dobro građana ili su u funkciji vlasti

Intervju Sofija Mandić, CEPRIS

Nasilje u Srbiji poprima sve raznovrsnije i brutalnije forme. Građanina izgleda više nema ko da štiti. Sofija Mandić je ne samo članica Centra za pravosudna istraživanja nego i već istaknuti aktivista na polju zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda. Više nego dovoljno razloga za razgovor.

Vidite li vezu između toga da jedan mladić udari i teško povredi drugog mladića zato što mu se ne dopadaju njegovi politički stavovi i toga da direktor državne firme uzima mikrofon i onemogućava konferenciju za štampu opozicione političarke na javnom prostoru?
Naravno, smatram da postoji veza. Direktor svakako nije telefonirao mladiću iz Novog Sada i rekao mu da se fizički obračuna s političkim neistomišljenikom. Reč je o tome da je verbalno i fizičko nasilje u javnom prostoru već godinama pravilo, a ne izuzetak, i da se na taj način podstiče i ohrabruje.
Kada govorimo o manama našeg društva i lošem ponašanju pojedinaca, čini mi se da često zanemarujemo i zaboravljamo moć liderstva. Oni koji su na odgovornim funkcijama mogu nas svojim ponašanjem podstaći na dobre i loše stvari. Ako više od osam godina, uzmimo samo period u kojem je SNS s koalicionim partnerima na vlasti, sa liderskih pozicija vidimo ućutkivanje, prekor, pretnje, verbalne i fizičke obračune, onda nam je jasno da je to model koji će članovi zajednice u jednom momentu doživeti kao uobičajen i prihvatljiv. Ako svemu tome dodamo i da je takvo ponašanje u većini slučajeva nekažnjeno, onda rasplamsavanje nasilja na svim nivoima ima jasne uzroke.

Govori li nam to, uz obilje drugih slučajeva u poslednje vreme, da se nasilje opasno širi Srbijom?
Naravno, to je očigledno. Ne samo u uskopolitičkoj sferi. Nasilje se preliva i na druga mesta, recimo ponašanje u saobraćaju, na ulici, u poslovnom okruženju. Sledeći vidljive primere, ljudi će nasilje često videti kao efikasno i brzo rešenje svog problema. Ako gotovo sve institucije funkcionišu na takav način – tolerišu nasilje i same ga primenjuju – onda pojedinac koji to ne prihvata ostaje usamljen u svom pacifizmu. Takvi se ovde nazivaju pogrdnim imenima.
Što su duže institucije u ovom stanju, to su veće šanse da će ljudi posustati i reći – nisam za ovaj metod, ali ako to svi rade, zašto ne bih i ja. Uostalom, nemam drugi način da se zaštitim. To je razarajuća moć nasilja.

USTAVNI SUD JE ODLUČIO DA NE ODLUČI. TIME JE JASNO POSLAO PORUKU O SVOJOJ TRENUTNOJ ULOZI. U SRBIJI PRAVNI POREDAK NE POSTOJI

Kakva je u svemu tome uloga državnih organa. Da analiziramo malo ponašanje onih koji su upravo zaduženi za održavanje javnog reda i mira, za zaštitu ljudskih sloboda i prava, drugim rečima, za uspostavljanje i vladavinu zakona, a ne bezakonja. Da počnemo od policije. Kako vidite njenu ulogu?
Policija je deo izvršne vlasti i radi pre svega u njenom interesu. Ovo je ne samo faktičko stanje već je formalno uspostavljeno usvajanjem Zakona o policiji, koji je proširio operativna policijska ovlašćenja ministra i političkog dela ministarstva unutrašnjih poslova. Istovremeno je marginalizovao mogućnost profesionalnog i samostalnog upravljanja policijom.
Prisetimo se samo intervencije policije tokom lokalnih izbora u Lučanima ili situacije u kojoj ministar unutrašnjih poslova prebrojava opozicione demonstrante ili odbija da postupi po nalogu tužilaštva u slučajevima u kojima to nije u interesu vlasti. Time dobijamo makar delimičnu sliku o ulozi policije u sistemu. Kruna ove slike je, naravno, policijska brutalnost primenjena tokom protesta u julu ove godine u Beogradu.

Predviđa se i širenje komunalne policije tako što bi mogle da je formiraju i opštine. Šta mislite o tome, kao i o svrsishodnosti te navodno komunalne policije uopšte, koja se najmanje bavi komunalijama?
Ova mogućnost već je uspostavljena usvajanjem Zakona o komunalnoj miliciji 2019. Još u postupku usvajanja zakona pisala sam o tome da, gledajući ovlašćenja komunalne milicije i način na koji se upravlja zemljom u celosti, možemo osnovano da sumnjamo da je ideja vodilja bila zapošljavanje stranačkih kadrova i stvaranje partijske policije. Kao najspornija rešenja svakako vidim mogućnost audio i video nadzora koji sprovodi milicija, bez obaveštavanja o ovakvim aktivnostima, pretres vozila, upotrebu suzavca i privođenje na informativni razgovor. Vrlo je neobična strategija uspostavljanja komunalnog reda ovim sredstvima.

A tužilaštvo, jedan ste od najoštrijih kritičara rada državne tužiteljke Zagorke Dolovac, zašto?
Jesam, ali kada kritikujem – a to obično činim tekstovima objavljenim u Peščaniku – ja kritikujem pre svega način postupanja, a ne određenu osobu. Zagorka Dolovac je samo personifikacija tužilaštva koje je politički instrumentalizovano, pasivno, čiji se nosioci funkcija predlažu i biraju u Vladi i Narodnoj skupštini. Dolovac za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Kada imate vladajuću većinu koja je bez skrupula, onda imate i takvu republičku javnu tužiteljku. Dakle, moja kritika nije lične prirode, ali ima ime i prezime. Smatram da je u redu da svako bude odgovoran za način na koji radi ili ne radi svoj posao.

AKO VIŠE OD OSAM GODINA SA LIDERSKIH POZICIJA VIDIMO UĆUTKIVANJE, PRETNJE, VERBALNE I FIZIČKE OBRAČUNE, ONDA NAM JE JASNO DA JE TO MODEL PONAŠANJA KOJI ĆE ČLANOVI ZAJEDNICE U JEDNOM MOMENTU DOŽIVETI KAO UOBIČAJEN I PRIHVATLJIV

Ne bi bilo fer ne pomenuti tužioce koji se bore za očuvanje dostojanstva profesije. Kako oni prolaze kod vlasti?
Prolaze loše – kroz disciplinske postupke, bivaju subjekti besmislenih krivičnih prijava, tabloidnih napada. Dovoljno je da kažete da nešto u sistemu nije u redu i da dobijete jasnu poruku – i vi i vaše kolege – da se za takve stavove i izjave danas plaća visoka cena. Najteži “prekršaj” je, čini se, kada tužilac ili zamenik tužioca javno propagira nezavisnost tužilaštva. Iako je za ovakvu promenu potrebna temeljna reforma tužilačkog sistema, koju mora podržati i vladajuća većina, sama ideja o tome budi gotovo iracionalni bes izvršne vlasti.

Posebno su veliki pritisci na sudstvo. Imali smo prilike da slušamo grube napade najviših političkih funkcionera na sudstvo, tačnije, na pojedine sudije koje su im najviše trn u oku.
Sudije i tužioci su u sličnom položaju. Sudije formalno u nešto boljem, pre svega zbog načina izbora i stalnosti mandata. Ali, kao i u tužilačkom slučaju, svaka izjava koja ukazuje na pritiske na sudstvo, na to da je neko zakonsko rešenje loše ili protivno našim međunarodnim obavezama ili ukazivanje da sudstvo jeste i mora biti treća grana vlasti, konkretnu osobu izlaže pretnjama, napadima, javnom etiketiranju. To je poruka za ostale koji – srećom po izvršnu vlast – u značajnoj većini ćute.

Kako biste prokomentarisali rad Ustavnog suda koji treba da ocenjuje ustavnost postupaka vlasti?
Slučaj koji ste pomenuli posebno je zanimljiv jer je postupak uvođenja vanrednog stanja regulisan isključivo Ustavom, i to prilično preciznim ustavnim normama. Ustavni sud, kao što znamo, tokom vanrednog stanja uopšte nije zasedao, a kada je ono okončano, odbačeno je više inicijativa za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja jer je sud smatrao da nema osnova za pokretanje postupka povodom inicijative, odnosno da se uopšte ne radi o relevantnom ustavnopravnom pitanju. Koliko je ovo zaista bilo važno pitanje znaće svaki građanin, ali ne i Ustavni sud. On je odlučio da ništa ne odluči – tako bismo to najkraće mogli opisati. Time je jasno poslao poruku o svojoj trenutnoj ulozi.

Ako bismo sad hteli da napravimo neki rezime, odnosno damo opštu ocenu pravnog poretka u Srbiji, kakav bi bio vaš sud?
Moj sud bi bio da u Srbiji ne postoji pravni poredak, ako ga shvatamo kao vladavinu prava, a ne vladavinu pojedinaca. Vladavina prava – čak i prema domaćem Ustavu – podrazumeva slobodne i neposredne izbore, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, podelu vlasti, nezavisnu sudsku vlast i povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Čini mi se da je jasno da smo sve zadate parametre izgubili i da će jednom, kada za to dođe vreme, ovaj poredak morati da se gradi iz početka, od temelja. To je težak i neizvestan posao, ali neminovan.

ZAGORKA DOLOVAC JE SAMO PERSONIFIKACIJA TUŽILAŠTVA KOJE JE POLITIČKI INSTRUMENTALIZOVANO, PASIVNO

Dakle, stanje u pravosuđu je sve gore iako imamo sve više institucija koje o tome, navodno, brinu. Jedna od njih je Pravosudna akademija. Kako vidite njenu ulogu.
Pravosudna akademija je u ovom trenutku institucija za obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Način njenog funkcionisanja i upravljanja ne razlikuje se bitno od onih koje vidimo kod drugih državnih organa o kojima smo već razgovarali.
To zbog čega se u javnosti u jednom trenutku mnogo više pričalo o Pravosudnoj akademiji nego uobičajeno uzrokovano je idejom Ministarstva pravde da Akademija bude jedina ulazna stanica za izbor novih sudija. Ovo bi predstavljalo još jedan prethodni filter pri izboru sudija i zbog toga je ovo rešenje naišlo na kritike. Međutim, promena Ustava, pa samim tim i ovo predloženo rešenje, zasad je odložena, do daljnjeg.

Zašto ćute pravni fakulteti?
Pravni fakulteti, kao i drugi fakulteti, ćute kao kolektiviteti. Međutim, u akademskoj zajednici, pa i na pravnim fakultetima sve je više pojedinaca koji istupaju onda kada smatraju da su ugrožena osnovna pravila profesije. Kako ranije nismo imali ni to, moglo bi se reći da ipak napredujemo. Dug je put do kolektivnih reakcija fakulteta i univerziteta jer većina ljudi koji njima rukovode ili su u njima zaposleni smatraju da rade jedan običan državni posao. Na državnom poslu, naravno, nije poželjno “talasati”.

Brojne afere ostale su nerazjašnjene do dana današnjeg. Pomenuću dve. Prvo – Savamala. Šta mislite o tome?
Hercegovačka ulica je bespravno srušena zbog projekta iza kojeg stoji vladajuća stranka. Mislim na Beograd na vodi. Za neodazivanje policije na poziv građana uslovno je osuđen policajac nižeg ranga. Stvari će ostati takve dok se vlast ne promeni jer ona naprosto neće istraživati i kažnjavati samu sebe. To neće uraditi ni policija ni tužilaštvo, i to je savršeno jasno.

Drugo je ubistvo Olivera Ivanovića. Vučić je odmah obećao da će ubice biti uhapšene. To se nije dogodilo, zašto?
Prvi veliki problem je što je Vučić bilo šta obećavao – istrage nisu u opisu njegovog posla. To zaista treba ponavljati dok ne usvojimo. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto – Vučić ne može nikoga da hapsi i nikome da sudi iako bi to očigledno želeo.
Drugi veliki problem je što je predsednik javno zaštitio jednog od osumnjičenih za ovo ubistvo koje traže kosovske vlasti. Mislim da taj istup govori sam za sebe i ne traži nikakva dodatna tumačenja.

DUG JE PUT DO KOLEKTIVNIH REAKCIJA FAKULTETA I UNIVERZITETA JER VEĆINA LJUDI KOJI NJIMA RUKOVODE ILI SU U NJIMA ZAPOSLENI SMATRAJU DA RADE JEDAN OBIČAN DRŽAVNI POSAO. NA DRŽAVNOM POSLU, NARAVNO, NIJE POŽELJNO “TALASATI”

To ubistvo je, naravno, bilo političko, ekstreman vid političkog nasilja kojeg je, uzgred, bilo mnogo u poslednjih dvadesetak godina, i sada smo svedoci sve jačeg političkog nasilja ne samo nad političkom opozicijom nego i nad običnim građanima. Šta mislite dokle će to da ide?
Žao mi je što ću biti pesimistična, ali ići će do samog kraja. Nedavno je, istorijski gledano, predsednik Vlade ubijen u dvorištu svog radnog mesta. Dakle, brutalno političko nasilje je deo naše moderne političke istorije.
Mislim da svako ko danas javno istupa i govori, mnogo rizikuje. Rizikovao je i Ivanović, rizikuje i svaki lokalni aktivista. Od toga smo i započeli naš razgovor. Odluka o borbi protiv sistema ili pak čekanju da se nešto samo od sebe dogodi odluka je o tome želimo li da živimo poniženi ili u riziku da ćemo snositi posledice za svoje stavove. U ovako nasilnom društvu to je zaista teška odluka i, koliko god uticala na opšte stanje u društvu, suštinski je vrlo lična.

Razgovarao Mijat Lakićević; Foto Đurađ Šimić
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Ova vlast mulja transparentno

Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.

Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom?
“Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba.
Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima.

Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina?
U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.

NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA

Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.

Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru?
Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016.
Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme.

Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina?
Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.

JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA

Koliko tome doprinosi partijska država?
U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.

Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti?
Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.

Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije?
Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa.
Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora.

Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat?
Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.

PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU

Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo?
Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti.
Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama.

Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije?
Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom.

Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska.
Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.

DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE

Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske.

Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira?
Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. zvgust 2020.

Lice ove države su nasilje i glupost

Pročitajte ovaj intervju. Saznaćete zašto vrhunskom srpskom pravniku Srbija liči na selo Stepančikovo iz istoimene novele Fjodora Dostojevskog, a i još ponešto

Intervju: Slobodan Beljanski, advokat

Za Slobodana Beljanskog se lako može upotrebiti stara novinarska floskula da je sagovornik koga ne treba posebno predstavljati. Ipak, nije zgoreg podsetiti da je Beljanski, koji se advokaturom bavi od 1969, tri puta uzastopno biran za predsednika Advokatske komore Vojvodine (1998-2007), kao i da je u dva mandata bio član Upravnog odbora Međunarodne unije advokata i njen predstavnik za Srbiju. Bio je predsednik Udruženja za krivično pravo i kriminologiju Vojvodine, glavni i odgovorni urednik časopisa za pravnu teoriju i praksu Glasnik AKV, član redakcije Revije za kriminologiju i krivično pravo, član Saveta Arhiva za društvene i pravne nauke i član Etičkog komiteta Udruženja pravnika Srbije. Jedan je od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, član je Društva književnika Vojvodine. Bio je prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2002), kao i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (2010-2013). Autor je više knjiga, među njima i: Poetika prava – politika filozofije, Pravo i iluzija, Hronika uzaludnog otpora

Kako vi kao čovek koji se već decenijama profesionalno bavi pravom gledate na postupanje najpre policije, a onda i sudskih organa prema demonstrantima tokom nedavnih protesta?
Deo policije demonstrirao je brutalnost, a deo pravosuđa pokornost. Često jedno proizlazi iz drugoga. Sud u Dimitrovgradu osudio je na tri godine zatvora čoveka koji se po povratku iz inostranstva usled neobaveštenosti nije podvrgao samoizolaciji. Ta brutalnost očigledno je proistekla iz pokornosti. Najnoviji događaji samo su dokaz više u prilog uverenju da su izvršna vlast i značajni segmenti sudske vlasti uveliko kompromitovani. Tome je, pre svega, uzrok odsustvo nezavisnosti, a potom u dobroj meri i puka obest u sprezi s moralnom tupošću i profesionalnom nesposobnošću. Za vreme vanrednog stanja, na primer, Vlada je uredbama regulisala suđenja putem Skajpa ili sasvim besmislen način primene principa ne bis i idem. Iako je time izvršna vlast zadirala u sudsku, sudovi su joj se bez pogovora povinovali.

Da li je to ponašanje bilo ekscesno ili je, zapravo, potvrdilo odnos države prema građanima?
Nema tu ničeg ekscesnog. Ovo što se pogrešno smatra naličjem, u stvari je pravo lice. Lice ove države jesu i nasilje i glupost u pokušajima njegovog prikrivanja ili pravdanja. I neprekidna muka sa demokratijom! Vlast se naprosto takmiči u veštini kako se parlamentarne demokratije otvoreno ne odreći, ali je uspešno izigrati.
Odnos države prema građanima izraz je odnosa institucija prema državnoj vlasti. Bezakonje se rađa iz dva naizgled suprotna osećanja: superiornosti i servilnosti. Kažem naizgled zbog toga što jedno osećanje potpomaže drugo. Puzeći se penje do fotelje, koja se čuva dodvoravanjem.
Naša je kob što to ovde uspeva i što, u relativno kratkoj istoriji moderne države, živimo pod teretom neke vrste političke alhemije – verovanja u magijske prednosti porekla, povesti, istorijskih zasluga, srodnosti ili prijateljstava među narodima. Pritom uglavnom izmišljenih ili umišljenih. Otuda smo našli oslonac u despotijama u kojima se sistematski guše slobode i prava građana.

UKOLIKO SKUPŠTINA SLOBODNE SRBIJE PROKLAMUJE RACIONALAN I NA REALNOSTI ZASNOVAN ODNOS PREMA KOSOVU, SUSEDIMA, GENOCIDU U SREBRENICI, I UČEŠĆU SRBIJE U RATOVIMA, A DISTANCIRA SE OD POKRETA KOJI DIREKTNO VODE NJENOJ FAŠIZACIJI I OD METANISANJA PRED RUSIJOM, KINOM I SRPSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM, BIĆE TO DOVOLJNO DA OPRAVDA SVOJE OSNIVANJE

Dakle, sa stanovišta prava, u kakvoj državi mi živimo? To jest, da preciziram, ako se država od bande razlikuje po tome što (se) vlada po zakonima, gde biste svrstali Srbiju?
Pošli ste od pretpostavke da se radi o dve oveštale suprotnosti. Nažalost, moraću da ih približim: postoje i mafijaške države. Srbija je zaostalo i u osnovi primitivno društvo. Takva joj je i vlast. Vlada se uz pomoć ucena, opsena i lakovernosti. A sada vidimo, i uz pomoć batine.
Naše prilike odavno me podsećaju na novelu Dostojevskog o selu Stepančikovu. Glavnog junaka Fomu Fomiča Opiskina pripovedač opisuje kao ništavnog, beskorisnog i neobdarenog čoveka, uvredljivog, podozrivog i budalasto razmetljivog, punog žudnje za divljenjem, sklonog prenemaganju i hvalisanju, ali uz sve to i čoveka neizmerno i gotovo razdraženo samoljubivog. Uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, Foma je, kako veli pisac, uspeo da okupi gomilu idiota koji su ga obožavali i da zacari u spahiluku u kojem je bio samo neka vrsta posluge. Kao što vidite, sve je već poznato i davno predstavljeno. Od Cicerona do Benjamina. Ali ko će se ovde na njima učiti?
Tako je i naša jadna društvena skupina sabrala većinu koja je na vrh izgurala svog Fomu. Da se ne zavaravamo, ni suprotstavljena manjina ne oskudeva u Fomama. Više se ne treba čuditi što se na predvodnička mesta sasvim lako uspinju puki lakrdijaši. Ako su uz to gramzivi, bezobzirni, emocionalno nezreli, ponekad nasilni, eto vam današnje Srbije.

Zašto ćute pravni fakulteti. Retki su pravnici koji su digli glas protiv zloupotrebe ovlašćenja od državnih organa, odnosno protiv nasilja prema građanima.
Pravni fakulteti su heterogene ustanove. Teško je od brojnog nastavnog kadra, različitih uverenja i interesa, očekivati da deluje kao jedan tim. Njihova rukovodstva, međutim, vode računa da se ne zamere izvršnim vlastima. Bilo zbog sredstava, bilo zbog čuvanja akreditacija, bilo zbog ličnih ambicija. Neki od državnih fakulteta bili su rasadnici nacionalizma i sedišta desničarskih studentskih organizacija. Setite se podaničkog odnosa bivšeg dekana beogradskog Pravnog fakulteta prema Vučiću. Setite se trajanja i razvodnjavanja afere “Indeks”. Od njih se ne može očekivati nikakva akcija koja bi mogla biti ocenjena kao vrednosni sud u odnosu na aktuelna zbivanja, osim ako su afirmativna za režim. Od čelnika svojih fakulteta, čini mi se, studenti se neće naučiti pravnoj kulturi, slobodi i odvažnosti.

OVDE SE ČAK I UOBIČAJENA PRIMENA PRAVA SMATRA PODVIGOM

Postoji i dodatni razlog za njihovo ćutanje: svaka osuda podrazumevala bi ukazivanje na glavnog inspiratora naše anomije jer bezmalo da nema posla kojeg se predsednik ove države poduhvati niti reči koje u javnim nastupima izgovori, a da ne prekrši Ustav.

Da li je, po vašem mišljenju, izmenama zakona tužilaštvo formalno-pravno i praktično postalo deo izvršne vlasti, čime je oslabljena ona treća grana vlasti – sudska, odnosno pravosudna? Da li bi i šta na tom planu trebalo promeniti?
Nisu tome doprinele izmene zakona. Tužilaštvo je uvek bilo pod uticajem izvršne vlasti. Ustavom i zakonom je regulisano da se javni tužioci biraju na predlog Vlade i da je javno tužilaštvo samo samostalan, ali ne i nezavisan organ. Uzgred, poseban je problem što mu je i oskudni prerogativ samostalnosti pod znakom pitanja. Njegov status pravno nema, a faktički ne bi nikako smelo da ima doticaja sa sudskom granom vlasti. Naravno, to ne isključuje mogućnost da slab sudija ima respekt prema tužiočevim dispozicijama upravo zbog toga što ih pripisuje pritiscima odozgo.
Nešto bi očigledno trebalo menjati. Podržavam zalaganje koje potiče iz samog tužilaštva da se u predstojećim ustavnim promenama javnom tužilaštvu da nezavisnost.

NAŠE PRILIKE ODAVNO ME PODSEĆAJU NA NOVELU DOSTOJEVSKOG O SELU STEPANČIKOVU. GLAVNOG JUNAKA FOMU FOMIČA OPISKINA PRIPOVEDAČ OPISUJE KAO NIŠTAVNOG, BESKORISNOG I NEOBDARENOG ČOVEKA, UVREDLJIVOG, PODOZRIVOG I BUDALASTO RAZMETLJIVOG, PUNOG ŽUDNJE ZA DIVLJENJEM, SKLONOG PRENEMAGANJU I HVALISANJU, ALI UZ SVE TO I ČOVEKA NEIZMERNO I GOTOVO RAZDRAŽENO SAMOLJUBIVOG

Kako, po vašem mišljenju, funkcioniše sudstvo? Često se kaže da je sudstvo pod punom kontrolom politike, ali ipak neretko sudovi donose odluke koje govore da nije baš sasvim tako. Recimo, kao u slučaju “Jutka”. Sa druge strane, najnoviji primer sa demonstrantima pokazuje da se sudovi surovo obračunavaju sa svakim ko nije po volji aktuelnog režima.
Nisam sklon uopštavanju. Sudove i tužilaštva čine sudije i tužioci, među kojima ima časnih i sposobnih ljudi. Nevolja je što ove organe obeležavaju loši primeri, a ne ispravan rad. Pomenuli ste slučaj “Jutka”. Slučaj “Stefanović protiv NIN-a” daleko je poučniji. Umesto da nas brine to što Viši sud u Beogradu, u jednom od školskih primera medijskog prava, ne ume ili ne sme da primeni zakon, nas hrabri kada to pođe za rukom Apelacionom sudu. Evo dokle smo stigli! Danas nas više iznenađuje normalan nego nenormalan rad. To govori o ukorenjivanju nenormalnosti u kojoj se čak i uobičajena primena prava smatra podvigom. Vreme je da se neki novi Fuko pozabavi socijalnom patologijom, pa i istorijom političkih ludosti našeg doba. Srbija bi mu bila izdašan izvor podataka.

Ako bismo mogli da uopštimo ovu temu, čini li vam se da sudstvo ne štiti slobodu pojedinca nego slobodu vlasti – od odgovornosti? Vidite li tu neku “konstrukcijsku” grešku u našem pravno-političkom sistemu?
Sistem, ma koliko bio dobro postavljen, ruše slabi karakteri. I uz idealne norme savest je uvek poslednja instanca. Naše pravosuđe nije pokleklo zbog loših zakona već zbog pogrešnog načina na koji čak i dobre zakone loše sprovode onesposobljeni ili potkupljeni akteri. Ono što opravdano smatramo greškom u sistemu, a zapravo je temelj njegove konstrukcije, jeste činjenica da vlast takve aktere uzgaja, promoviše i trpi. Dugo pamtim, ali se ne sećam da nam je na vlasti ikada bila takva komparserija opakih mediokriteta.
U sredini kakva je naša, skrupulozan čovek se mora osećati kao stranac. 

Uprkos tome i uprkos formalno ubedljivoj pobedi na izborima, kao da su strah i nesigurnost vlasti povećani, dok su građani oslobođeni straha jer su uvideli da ništa više nemaju da izgube osim svojih okova? Da li je pojačana represija odraz tog straha?
I u ovakvoj vlasti svakako ima onih koji su svesni činjenice da se njihovoj samovolji u unutrašnjoj politici više neće gledati kroz prste u spoljašnjoj. Nepovoljni izveštaji o ljudskim pravima, slobodi medija, parlamentarnoj demokratiji, nezavisnosti sudstva ili napretku u pristupnim pregovorima uopšte sustižu jedan drugog. I dalje se, međutim, povlači niz pogrešnih poteza. Jedan od poslednjih je, ako se ne varam, svrstavanje u red zemalja koje su podržale kinesku represiji nad Ujgurima.
Na svu sreću, rast moći ima hazardersku crtu: uvećava rizike. Pogotovo ako je zasnovan na prividu. Obmanama se, za razliku od širenja gole represije i straha, teško može upravljati na duže staze.

JEDAN OD NAJNOVIJIH POGREŠNIH POTEZA SRPSKIH VLASTI JESTE SVRSTAVANJE U RED ZEMALJA KOJE SU PODRŽALE KINESKU REPRESIJI NAD UJGURIMA

Očekujete li da će snaga građanskog otpora u narednim mesecima jačati, odnosno oblici pobune dobijati na raznovrsnosti, ili mislite da će vlast uspeti da pacifikuje nezadovoljstvo ljudi?
Vlast ni sada nije pacifikovala nezadovoljstvo nego je veštim manevrima uspela da jednako nezadovoljnima isprlja i ogadi njihov vlastiti protest. Nadam se da joj naredni put to neće uspeti. Ali i da će se iz brojnih pogrešnih poteza liberalno orijentisanih demonstranata, pogotovo mešanja sa svim i svakakvim, izvući pouke. Ovako sve pomalo liči na onog Pekićevog Arsenija Njegovana, koji se, misleći da se protestuje protiv banaka, obreo i u martovskim demonstracijama 1941. i u junskim 1968.

S tim u vezi, čini li vam se da su sve te akcije “metropolizovane”, tj. usmerene i ograničene na nekoliko velikih gradova – Beograd, Novi Sad, Niš, a da je tzv. provincija marginalizovana?
Nezadovoljni građani nemaju zasad dovoljnu snagu ni u metropolama, pa je nerealno očekivati da i to malo moći teritorijalno rasipaju. Provincija je po prirodi stvari na margini. Što je ne sprečava da zaplovi na istom talasu.

OD ČELNIKA SVOJIH FAKULTETA, ČINI MI SE, STUDENTI SE NEĆE NAUČITI PRAVNOJ KULTURI, SLOBODI I ODVAŽNOSTI

Konačno, kako gledate na najnoviju građansku inicijativu – Skupštinu slobodne Srbije? Šta očekujete od nje ili, pre svega, koje opasnosti vidite na putu da ona postane ozbiljna politička alternativa?
Pre bih rekao da se radi o virtuelnoj skupštini u neslobodnoj Srbiji. U odsustvu sposobne opozicije svaka je građanska inicijativa dobrodošla. Ipak, skeptičan sam. Ko će i po kakvom kriterijumu birati članove, odlučivati o zastupljenosti konkurentskih programa ili formulisati stavove? Ako se krenulo s namerom da se stvori politička alternativa, a ne ostane samo na nivou didaktičkog debatnog kluba, na putu će se svakako isprečiti obaveza da takva skupština okupi predstavnike različitih i često nepomirljivih ideja. Manifestacioni karakter oduzeće joj političku ubojitost. Ne znam da li je igde obrazovana skupština u senci, i da je, ako je takvih slučajeva i bilo, doprinela promenama. Pozorište ne svrgava naopaku vlast.
Ali, ukoliko i simbolična skupština proklamuje racionalan i na realnosti zasnovan odnos prema Kosovu, susedima, genocidu u Srebrenici, i učešću Srbije u ratovima, a distancira se od pokreta koji direktno vode njenoj fašizaciji i od metanisanja pred Rusijom, Kinom i Srpskom pravoslavnom crkvom, biće to dovoljno da opravda svoje postojanje. Nažalost, mogućnost da se to dogodi, po svemu sudeći, iluzorna je.

Razgovarao Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jul 2020.