INTERVJUI

Vlast tretira znanje kao neprijatelja

Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere

Intervju sa prof. dr Vladimirom Obradovićem sa Fakulteta organizacionih nauka

Sagovornika Novog magazina možda najbolje predstavlja činjenica da je Vlada Srbije odbila da ga izabere za člana Saveta za borbu protiv korupcije. Na taj način, sa druge strane, nepravedno ostaju zapostavljena Obradovićeva postignuća na (užem) profesionalnom planu, kao redovnog profesora Fakulteta organizacionih nauka, na Katedri za interdisciplinarna istraživanja u menadžmentu. No, Vladimir Obradović je u žižu šire javnosti dospeo kao beskompromisan borac za akademsko poštenje i dignitet beogradskog Univerziteta, naročito na matičnom fakultetu i posebno u (žalosnom) slučaju doktorata-plagijata Siniše Malog. Tako da kad se to poveže sa onim što se dešava na Ekonomskom, Filozofskom, Građevinskom, Medicinskom i da ih sve ne nabrajamo fakultetima, možda se može reći da ipak ima nekih izgleda da se domaća intelektualna elita probudi.

Hoće li ulica postavljati profesore univerziteta? Imamo, naravno, u vidu transparent kojim navijači Crvene zvezde traže da Miloš Ković bude izabran za profesora. Kako vi objašnjavate tu nadrealnu scenu, kako to da su se navijači zainteresovali za visoko obrazovanje ili su dobili politički zadatak koji pokušavaju da izvrše?
Jasno je da zona interesovanja navijačkih grupa sigurno nisu izborni uslovi na Beogradskom univerzitetu, te je stoga moguće zaključiti da njihovi transparenti nisu posledica spontanog delovanja. Posledično, može se zaključiti da iza svega stoji podsticaj određenih grupa ili pojedinaca da se mešaju u rad Univerziteta. Nažalost, ovo nije prvi takav slučaj iako mi se čini da smo ovoga puta kao društvo najdalje odmakli u pravcu nerazumevanja i rušenja institucija.

DA BI SE UNAPREDILA NAUKA, PRE SVEGA MORA DA SE ZAUSTAVI PROGON SUPROTNOG MIŠLJENJA

Ko stoji iza najnovije navijačke akcije? Vidite li u ovom slučaju ruku vlasti, odnosno njen pokušaj da sebi potpuno potčini Univerzitet?
Iako bi Univerzitet trebalo da bude potpuno autonoman u svom radu, odvojen od verskog i političkog uticaja, svedoci smo brojnih pokušaja da se ta autonomija naruši. Mi živimo u društvu u kojem je većina institucija potpuno urušena. Ako predsednica Vlade predsednika Republike oslovljava sa “šefe”, zašto očekujete da bi rektor, predsednik suda ili parlamenta trebalo da se ponašaju drugačije. U shvatanjima onih koji nose najveću odgovornost za trenutno stanje u Srbiji to je prosto normalno, očekivano, pa čak i poželjno.

Ovaj slučaj ima, čini se, još jednu dimenziju. Nije tu reč samo o jednom profesoru. Kad se pogleda ko podržava Kovića vidi se da tu uopšte nema argumenata koji bi dokazivali njegovu stručnost ili da ispunjava potrebne uslove već su napadi ideološke prirode. U rat protiv Filozofskog fakulteta krenule su antiliberalne, antievropske i antizapadne snage. Kako vi vidite ovaj širi društvenopolitički kontekst?
Širi društvenopolitički kontekst obojen je sveobuhvatnim negiranjem znanja, stručnosti i nauke. Čestim zamenama teza, relativizacijom i drugim manipulativnim taktikama teži se divergiranju od pravog puta. U slučaju profesora Kovića, čiji naučni opus ne poznajem niti u naučnom smislu o njemu mogu da sudim, imamo dva određujuća faktora: ispunjava li uslove za izbor u više zvanje i da li matična institucija smatra da treba raspisati konkurs za isto ili više zvanje. Ukoliko postoje različita viđenja po ovom pitanju, profesor Ković se može obratiti univerzitetskom ombudsmanu, republičkom ombudsmanu, pa čak i Upravnom sudu, koji će ceniti da li je sve proceduralno u redu. Suštinsku, naučnu ispunjenost uslova ceniće nepristrasna komisija koju formira matični fakultet. Napadi i odbrane mimo ovog konteksta su puko bacanje prašine u oči i skretanje s naučnog na politički ili pak demagoški put.

ŠTO SE NAČINA ODABIRA I IZVOĐENJA PROJEKATA U SRBIJI TIČE, SITUACIJA JE KATASTROFALNA

Da li je zbog ove kampanje trebalo da reaguje rukovodstvo Beogradskog univerziteta, rektor pre svega? I kako se može protumačiti njegovo ćutanje?
Ne znam da li se neko obratio rektoru ili drugim organima univerziteta. Ako nije, ne vidim kao nužnost da se rektor izjasni o ovome. U tom smislu ćutanje se može shvatiti i kao poštovanje procedure izbora u nastavničko zvanje, odnosno autonomije univerziteta. Rektor u ovoj proceduri nema značajnijih ovlašćenja i izlazak iz tih okvira ličio bi na neke druge nosioce javnih funkcija koji se mešaju u stvari koje su daleko izvan njihovih ustavnih i zakonskih nadležnosti.

Vidite li ovo kao nastavak ili posledicu afere s plagiranim doktoratom Siniše Malog?
Ne mislim da ovo ima ikakve veze sa doktoratom Siniše Malog.

Uzgred, znate li kakav je epilog tog slučaja – na vašem fakultetu, ali i inače?
Presudom Upravnog suda utvrđeni su određeni propusti u proceduri kojom je Siniši Malom oduzet doktorat. Osnovni propust učinio je sada već bivši dekan FON-a profesor Milija Suknović, koji nije potpisao odgovarajuću odluku i time povredio postupak. Na osnovu pomenute presude, tu Odluku je naknadno potpisao i sada je predmet na daljem postupanju na Univerzitetu u Beogradu, koji treba da potvrdi svoju pređašnju odluku o poništavanju doktorata.

A kakva je situacija na FON-u danas posle te velike afere?
FON je posle ove afere upao u duboku unutrašnju krizu i veliku podeljenost. Nesposobnost prethodnog rukovodstva da se nosi sa ovim izazovom, ali i ne malim brojem drugih, doveo je do velikog nezadovoljstva u kolektivu koje je rezultiralo time da u čak tri ciklusa nismo uspeli da izaberemo dekana. To sve govori o tome koliko su ljudi unutar fakulteta podeljeni i koliko su izgubili poverenje jedni u druge.
Iz četvrtog pokušaja uspeli smo da za dekana izaberemo profesora Milana Martića, koji je pre neki dan stupio na dužnost. Profesor Martić je već bio dekan i predsednik Saveta FON-a u više navrata, te poseduje temeljno poznavanje unutrašnje situacije. Uz proširen i podmlađen tim prodekana koji je izabran, očekujem da uvede fakultet u novu eru stabilizacije i kreiranja preduslova za dalji rast i razvoj koji FON-u, kao vodećoj obrazovnoj instituciji u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija u regionu, i pripada.

REČ “STRUKA” SE KORISTI U KONTEKSTU UVREDE, PA TAKO NERETKO ČUJEMO “OVI STRUČNJACI IZ OPOZICIJE”

Kako generalno vidite situaciju, ne samo na beogradskom Univerzitetu već uopšte u visokom obrazovanje Srbije?
Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, čemu je značajno doprinela i hiperprodukcija privatnih univerziteta bez adekvatnog nadzora, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide jednoznačnu vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere.
Pored toga, ulaganja u nauku su minorna. Mladi naučnici nemaju uslova da adekvatno rade na naučnoistraživačkim projektima. U zastarelim laboratorijama neretko nedostaju reagensi ili drugi neophodni elementi da bi se ostvario uspeh.
Sve ovo dovodi do sve masovnijeg odlaska mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, čime se stanje u zemlji dodatno pogoršava jer bez mladih obrazovanih ljudi društvo se ne može nadati napretku.

Bez obzira na pritiske, pojavio se još jedan, da tako kažem, neposlušan fakultet. Reč je, pogodićete, o Građevinskom fakultetu koji je prosto “razbucao” projekat Beogradskog metroa.
Na primeru koji pominjete možemo uočiti jedan pozitivan i jedan negativan fenomen. Nastavno-naučno veće Građevinskog fakulteta pokazalo je visok stepen integriteta i stručnosti ne prihvativši da pruži podršku nečemu što smatra da je stručno neutemeljeno ili čak pogrešno. Iako bismo mogli da kažemo da je to normalno, imajući u vidu trenutno stanje u Srbiji to je više nego pozitivan fenomen.
Sa druge strane imate odgovor gradskih moćnika koji na celu tu stručnu kritiku odgovaraju u svom maniru sa “pa šta?”. Pritom ne propuštaju priliku da po ko zna koji put potvrde konstataciju koju sam već izneo u ovom tekstu – stručnost je u Srbiji nebitna.

STRATEGIJA TRENUTNE VLASTI JE DA SE MNOGO I SKUPO ZADUŽUJE, MNOGO I NEKONTROLISANO TROŠI, A DA REZULTATA SKORO DA NEMA

Vaša uža specijalnost je, malo slobodnije rečeno, upravljanje projektima. Šta vi inače mislite o načinu na koji se u Srbiji biraju i izvode veliki infrastrukturni i industrijski poduhvati?
Što se načina odabira i izvođenja projekata u Srbiji tiče, situacija je katastrofalna. Srbija nema strategiju razvoja. Mi ne znamo da li želimo da budemo poljoprivredna, turistička ili industrijska zemlja. Često jedno sa drugim ne ide. Infrastruktura se finansira prema posebnim zakonima, direktnim ugovorima i pogodbama bez uvida javnosti. Javni dug značajno raste iz dana u dan.
Sa druge strane, industrijski razvoj karakterišu netransparentne selektivne subvencije za strane investitore pretežno u prljavu tehnologiju koja upošljava nisko obrazovanu i jeftinu radnu snagu.
Dakle, mislim da je strategija trenutne vlasti da se mnogo i skupo zadužuje, mnogo i nekontrolisano troši, a da rezultata skoro da nema. Ako nešto hitno ne promenimo, kada prestane uticaj infrastrukturnih radova, finansiranih iz kredita, na bruto domaći proizvod, ostaće zaduženost, nerazvijena privreda i zemlja bez stručnih i u dovoljnoj meri obrazovanih ljudi.

Ovih dana je Državni revizor objavio da postoje “greške i nepravilnosti” u javnim nabavkama tri velika javna preduzeća – Puteva Srbije, EPS-a i Insfrastrukture Železnice Srbije – koje su vredne oko milijardu evra. Šta vama to govori, kako vi to tumačite, kako je tako nešto uopšte moguće?
Naravno da je moguće raditi na način koji nije u skladu sa zakonima. Međutim, ono što je za mene nemoguće i neprihvatljivo jeste da ni nosioci javnih funkcija ni nadležni organi ništa ne preduzimaju po tom pitanju. Najpre bi bilo logično da direktori tih preduzeća, tj. v.d. direktora daju momentalne i neopozive ostavke na svoje funkcije jer su im evidentno nedorasli. Želim da verujem da su oni radili najbolje što su mogli, ali prosto izgleda da nemaju kapaciteta za više.
Paralelno s tim neophodno je da tužilaštvo sprovede temeljnu istragu. Istraga je neophodna ukoliko postoje indicije da se radi o potencijalnoj proneveri hiljadu evra javnih sredstava, a kamoli kada je u pitanju vrednost blizu milijarde evra. Eventualno nepostupanje tužilaštva u ovom slučaju, što ja kao građanin Srbije ne mogu ni da zamislim, ukazalo bi na to da je sve ovo zapravo jedan veliki organizovani poduhvat u pravcu bogaćenja vladajuće političke oligarhije, a ne slučajne “greške i nepravilnosti”.

KADA LEKARI PREDLOŽE EPIDEMIOLOŠKE MERE PREMIJERKA IZJAVI: JA NE VERUJEM U MERE. TO JE KAO DA NEKO IZJAVI DA NE VERUJE U GRAVITACIJU

“Propali” ste na izborima za Savet za borbu protiv korupcije. Naravno, nije vas htela Vlada. Znate li čime ste im se zamerili?
Šef kabineta premijerke je to veoma jasno objasnio u svom dopisu. On, naime, navodi da dvojica predloženih članova i ja imamo kritički stav prema radu Vlade. Posledično, izvodi se zaključak da u Savetu mogu biti pojedinci isključivo ukoliko se u potpunosti slažu sa svim aktivnostima izvršne vlasti. Imajući to u vidu, veoma mi je drago što nisam izabran za člana tog tela.

Kako biste generalno ocenili odnos aktuelne vlasti prema obrazovanju, nauci pre svega.
U izvršnoj vlasti sede ljudi koji u najmanju ruku imaju sumnjive diplome. Pored toga, sigurno ne predstavljaju vodeće autoritete u oblastima za koje su imenovani na javne funkcije. Većinski ih odlikuje poslušnost, manje stručnost. To već samo po sebi daje odgovor na vaše pitanje i govori o odnosu vlasti prema obrazovanju.
Hajde da počnemo od osnovnog i srednjeg obrazovanja. Situacija je katastrofalna. Nivo znanja koji se pruža deci veoma je nizak, što pokazuju rezultati međunarodno priznatih testova. Pored toga, roditelji moraju da izdvajaju značajne sume za privatne časove kako bi deca mogla da savladaju gradivo i pripreme se za nastavak školovanja. Knjige su skupe i postoje ozbiljne naznake monopola u ovoj sferi. A nivo funkcionalnog znanja iz godine u godinu sve je niži.
Na mesta direktora škola neretko se dovode partijski kadrovi bez podrške kolektiva, što dodatno sputava makar i incidentni razvoj u sferi obrazovanja.
Na fakultetima situacija nije mnogo bolja, ali o tome smo već govorili.

Šta bi trebalo uraditi – najvažnije, razume se, i u kratkim crtama, koliko je moguće – da nauka dobije odgovarajući status i da onda društvu počne da vraća ono što je u nju uloženo?
Da bi se nauka unapredila, mora pre svega da se zaustavi progon suprotnog mišljenja. U osnovi napretka je kritički odnos prema stvarnosti. Jedino i isključivo iz preispitivanja i kritike postojećeg stanja može ponići unapređenje materijala, procesa, tehnologije, sistema. Treba vrednovati i nagrađivati konstruktivna kritička razmišljanja i predloge.
Pored toga, neophodno je vratiti stručnost i rezultate kao preduslov obavljanja svih funkcija u društvu: od lekara i inženjera do ministra i direktora javnog preduzeća.
Uvođenjem ove dve promene znanje, a samim tim i nauka, dobiće na značaju i vrednosti, mladi će biti motivisaniji i vrlo brzo društvo u celini će krenuti velikom brzinom da se unapređuje i razvija. Sve to može da se desi mnogo brže nego što možete i da zamislite.

JASNO JE DA ZONA INTERESOVANJA NAVIJAČKIH GRUPA SIGURNO NISU IZBORNI USLOVI NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU, TE JE STOGA MOGUĆE ZAKLJUČITI DA NJIHOVI TRANSPARENTI NISU POSLEDICA SPONTANOG DELOVANJA

Gde smo tu u poređenju sa svetom?
Najbrže rastuće ekonomije sveta počivaju prvenstveno na znanju. Sa druge strane, najnerazvijenije počivaju na rudnicima i fabrikama u kojima se upošljava manuelna, jeftina radna snaga.
Vlast tretira znanje kao neprijatelja. Reč “struka” koristi se u kontekstu uvrede, pa tako neretko čujemo “ovi stručnjaci iz opozicije”. Kada lekari predlože epidemiološke mere premijerka izjavi: ja ne verujem u mere. To je kao da neko izjavi da ne veruje u gravitaciju. Svako znanje koje nije u službi ostvarenja ciljeva vlasti proglašava se za kritiku, udar na državu i predsednika. Znanje je arhineprijatelj ove vlasti.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 11. novembar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.

Energetske apokalipse neće biti

Zašto su gas i električna energija naglo poskupeli, za koje količine te cene važe, hoće li se Evropa smrzavati, da li će se kriza preliti na naš region, šta da radi Srbija

Intervju Aleksandar Kovačević, stručnjak za energetiku

Energetika je pomalo i neočekivano postala glavna evropska tema ovih dana. Cene energenata, tačnije prirodnog gasa i struje, skaču u nebo. O čemu je tu zaista reč? Preti li Evropi energetska apokalipsa ili se radi o spekulacijama ili o prolaznoj krizi? To je bila tema razgovora s našim poznatim stručnjakom za energetiku Aleksandrom Kovačevićem.

Kad se kaže da je cena gasa u poslednjih godinu dana skočila pet puta važi li to za cenu gasa generalno ili za neke manje, marginalne koje se trenutno ugovaraju na tzv. otvorenom tržištu za neke hitne potrebe?
Cena gasa je porasla na berzi gasa u Evropi. Takozvani TTF indeks cena. Naime, TTF tržište ima najbolji balans ponude iz utečnjenog prirodnog gasa, gasa iz lokalne proizvodnje, odnosno EU, gasa iz Norveške i gasa iz Rusije. Sve u svemu, reč je o marginalnim količinama jer se najveći deo trgovine odvija preko bilateralnih i dugoročnih ugovora.
Gazprom se, naravno, pojavljuje na ovom tržištu u nekoliko vidova, i to najpre kao isporučilac gasa putem Severnog toka ili gasovoda Jamal, odnosno sistema gasovoda kroz Ukrajinu, zatim kao prodavac utečnjenog gasa iz ruskih izvoznih terminala, treće, kao trgovac gasom na veliko u svim vidovima i, na kraju, kao kupac gasa za svoje podružnice u Evropi ili podzemna skladišta.
Taj indeks cena znatno je porastao. Pored toga, indeks cena gasa pokazuje da je u jedan mah cena gasa po jedinici energije prevazišla cenu nafte. To se još samo jednom desilo u prošlosti.

Da li je poskupljenje posledica povećane potražnje i zbog čega je do nje došlo. Da li je oporavak privrede posle pandemije korone jedan od uzroka ili je najvažniji uzrok?
Tržište gasa je vrlo robusno i stabilno tržište. Potrebno je da se stekne više različitih razloga da bi došlo do ovakvog skoka cena. U ovom slučaju to uključuje nagli porast potrošnje, remonte na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi u Norveškoj, pad proizvodnje u Holandiji, pad proizvodnje na delu kapaciteta u Rusiji, povećanu tražnju radi punjenja skladišta u Evropi, kao i okolnost da je tokom dužeg perioda utečnjeni gas preusmeravan na Daleki Istok, gde su cene tradicionalno više od Evropskih, a gde je došlo do rasta tražnje posle prošlogodišnjeg naleta pandemije. Jednovremeno je došlo do kvarova na transportnoj infrastrukturi za gas iz Alžira preko Belorusije, kao i Baltičkom basenu. Vremenske prilike su podstakle tražnju. Izostanak energije iz vetra takođe.

EVROPA RASPOLAŽE DOVOLJNIM UVOZNIM KAPACITETIMA I U GASOVODIMA I U TERMINALIMA ZA UTEČNJENI GAS

Ima li taj skok cene veze sa Severnim tokom 2, tj. predstavlja li i to neku vrstu pritiska da se ubrza izdavanje dozvola za rad ovog gasovoda, koje je trenutno pod upitnikom?
U nekoj meri ili možda. Ako je takva namera i postojala, ona nije mogla biti dovoljna da izazove ovakvo pomeranje cena. Možda je prilika koja se pojavila sticajem brojnih okolnosti iskorišćena da se formira neka vrsta percepcije da bi Severni tok 2 mogao ublažiti krizu.

A ima li to veze sa američkim protivljenjem ovom gasovodu, odnosno saradnji Rusije i Nemačke, pre svega?
Stavovi nemačke vlade, s jedne strane, i nemačkih sudova, sa druge strane, kao i regulatornih ustanova, sa treće, u ovom slučaju se ne podudaraju. Ne može se govoriti o tome da je cela nemačka politička i poslovna scena pozitivno otvorena za Severni tok 2 i da je to suprotno stavu Sjedinjenih Država. Pokazalo se i u toku izbora da se neke vodeće političke opcije u Nemačkoj oštro protive korišćenju Severnog toka 2, dok su neke druge na ovaj ili onaj način za to.

Pomenuli ste tečni prirodni gas. On je, pre svega iz Afrike, ali i sa još daljih destinacija, trebalo da bude neka vrsta alternative, konkurenta, zamene za prirodni gas iz Rusije. Podignuto je valjda tridesetak terminala na obalama Evrope, šta se s njima dešava, ispunjavaju li oni svoju svrhu?
Prema mojim informacijama, ne potpuno. Pristup ovim terminalima nije jednostavan niti dovoljno operativan. Ima i mnogo restrikcija u samoj infrastrukturi. Dobar primer je novi terminal u Hrvatskoj, koji je daleko manje funkcionalan nego što je mogao biti, a čija je konkurentnost u odnosu na gas iz gasovoda znatno umanjena izborom lokacije, tehnologije i kapaciteta.
Dakle Evropa se pojavljuje na tržištu utečnjenog gasa opterećena uvećanim transakcionim troškovima, pa je shodno tome u stanju da plati nižu cenu od kupaca sa Dalekog istoka.

Iz onoga što ste rekli čini se da je do nestašice u Evropi došlo zato što je gas otišao u Aziju. O čemu se tu radi?
To je jedan od uzroka, i to u dužem periodu. To je inače dugoročni trend da su zahvaljujući većoj efikasnosti infrastrukture azijski kupci u stanju da plate višu cenu gasa. Tokom pandemije u 2020. godini taj trend je kratko bio napušten jer je u Aziji došlo do smanjenja tražnje.

UKOLIKO DOĐE DO HLADNE ZIME, BIĆE POTREBNO UVEĆATI UVOZ GASA 5-10 ODSTO U ODNOSU NA PROSEK PRETHODNIH ZIMA

Prošle godine smo imali situaciju da su čak i relativno skromne cene u Evropi bile dovoljne da privuku velike količine utečnjenog gasa. Bila je situacija da je, recimo, Turska, koja je vrlo efikasno gasno tržište i vrlo dobro snabdevena gasovodima iz različitih pravaca, uvozila utečnjeni gas.

Jesu li problemi u snabdevanju nastali zbog načina na koji se Evropska unija odnosi prema tržištu gasa? Da li ona to tržište više guši ili podstiče, da li je svojom regulativom sebi napravila probleme?
Najverovatnije. Postoji problem sa regulativom tržišta u Evropi, sa poimanjem energetske efikasnosti i pristupom infrastrukturi.

Govori se i o enormnom poskupljenju električne energije. Da li je to u vezi sa zbivanjima na tržištu prirodnog gasa?
U nekoj meri. U toku je i rast potrošnje električne energije. Veliki broj elektrana na ugalj zatvoren je delimično ili potpuno. Porasle su i cene uglja u Indiji i Kini, pa se ta okolnost prelila na Evropu. Unutrašnje tržište uglja u Kini nije dovoljno fleksibilno da može da se izbori sa varijabilnom tražnjom elektrana čija je tehnička raspoloživost daleko ispod Evropskih standarda. Naime, dugi periodi nerada, tehnički ispadi dovode do toga da elektrana koja ima veliku zalihu uglja ne radi zbog kvara, a elektrana koja bi bila operativna nema uglja, i tome slično.

Da li je “Zelena agenda” uticala na destabilizaciju snabdevanja, s jedne, i na porast cena, sa druge strane?
Verovatno ne odlučujuće. Potpredsednik Evropske komisije Timermans bio je vrlo jasan u tom kontekstu. Jednostavna ekonomija kaže da bi postojanje trgovine karbo kreditima i takse na emisije trebalo da smanjuje tražnju a ne da je povećava.

Da li je “panika” na energetskom tržištu prisutna u svim zemljama EU ili samo u nekima od njih, i kojim, pre svega?
Moguće da su segmenti tržišta koji su snabdeveni dugoročnim ili ugovorima za buduću isporuku sada u povoljnijem položaju. Međutim, gasne firme ne mogu prodavati stvorene zalihe po nabavnoj već samo po očekivanoj ceni jer je to jedini način da se očuva vrednost uloženog kapitala. Taj jednostavni mehanizam implicira proliferaciju cenovnih uticaja preko celog tržišta.

Može li ova situacija imati dugoročnije posledice?
Ova situacija ponovo ozbiljno otvara pitanje konkurentnosti evropskih industrija, efikasnosti korišćenja energije u Evropi i transakcionih i regulatornih troškova. Dalji rast cena, a naročito rast cena za buduće isporuke, može dovesti do drastičnog pada industrijske tražnje, a time i nezaposlenosti i drugih problema.
Poseban rizik trpe Ukrajina, Baltičke države i Finska.

DO POVEĆANJA CENA DOŠLO JE U TRGOVINI O MARGINALNIM KOLIČINAMA JER SE NAJVEĆI DEO TRGOVINE ODVIJA PREKO BILATERALNIH I DUGOROČNIH UGOVORA

Da li će se kriza iz Evrope preliti na naš region?
Najpre, raspoložive projekcije ukazuju da postojeći mehanizmi u Evropi obezbeđuju pouzdano snabdevanje svih zemalja EU i Zapadnog Balkana tokom naredne zime. Naravno, uz prigodne cene. To, međutim, istovremeno znači i da će se prilike – što znači i kriza, ako je i koliko je bude – iz Evrope prelivati na Srbiju i naš region. No, ja bih rekao: što pre to bolje. Upotreba gasa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji vrlo je neefikasna. Tranzitni troškovi su neobično veliki. Potrebno je što pre restrukturirati upotrebu gasa koristeći se primerima zemalja izvan Evrope i Kine. Porast cena bi bio dobrodošao impuls da se javna preduzeća upuste u investicije i promene tehnologije kako daljinskog grejanja tako i distribucije gasa za široku potrošnju.
Evropska unija je potvrdila sposobnost da obezbedi snabdevanje Balkana kroz mehanizam sigurnosti snabdevanja ustanovljen u Ugovoru o Energetskoj zajednici.

Treba li građani Srbije da očekuju drastično povećanje cena energenata, tj. gasa i struje?
Bilo bi dobro da cena unekoliko poraste da bi se predupredili drastični rizici i drastične situacije koje predstoje. To bi moralo biti praćeno ambicioznim investicionim planovima u Elektroprivredi Srbije, toplanama i industrijskim potrošačima. Kamate na međunarodnim tržištima kapitala i dalje su niske. Cene energetske opreme još uvek nisu porasle srazmerno porastu cena energije. Krajnje je vreme za ambiciozni investicioni program koji bi radikalno podigao efikasnost korišćenja energije.

Da li Srbija zarad energetske stabilnosti treba više da se oslanja na zelenu energiju ili treba da još izvestan niz godina (5-10, možda više) sačuva i svoje termoelektrane. U ovoj drugoj varijanti, da li je uslov da ih modernizuje (ugradi filtere), tako da one više ne budu tako veliki zagađivači?
U periodu od pet godina nema mnogo izbora. Tokom narednih pet godina termoelektrane će biti oslonac elektroenergetskog sistema Srbije. Naime, u tom periodu nije moguće izgraditi i pustiti u pogon potrebni kapacitet novih objekata. Ulaganja u postojeće objekte na temelju davno prevaziđenih tehnoloških rešenja koja su sada predviđena ili se upravo sprovode verovatno neće doneti ništa dobro. Postojeće planove treba što je moguće pre napustiti i zameniti daleko naprednijim, ali i dalje ambicioznim investicionim zamahom.
Zelena energije je prilika generacije za Srbiju. Ogroman, slabo iskorišćeni potencijal zemljišta, biomase, geotermalne energije, sunca i vetra traži ambiciozni investicioni program koji je potrebno odmah pokrenuti da bi se prve velike elektrane pojavile na tržištu u 2025. godini. Taj investicioni program bi podigao zaposlenost i omogućio povećanje cena struje koje je potrebno u odgovarajućoj meri.

UPOTREBA GASA U SRBIJI, HRVATSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SEVERNOJ MAKEDONIJI VRLO JE NEEFIKASNA

Ono što je svakako moguće jeste da se u tih pet godina prepolovi potrošnja ogrevnog drveta kod domaćinstava, uz radikalno poboljšanje kvaliteta grejanja i smanjenja zagađenja. U periodu koronavirusa ovo bi se trebalo smatrati prioritetom svih prioriteta. Tu treba tražiti priliku da se bitno poboljša socijalni status stanovništva. Ako ne dođe do krupnih promena u regulativi i energetskoj politici, verovatno predstoje nove krize.

Sve u svemu, preti li Evropi energetska apokalipsa?
Apokalipsa je prejaka reč, ali povećanje energetskog siromaštva deluje izvesno. Ukoliko dođe do hladne zime, biće potrebno uvećati uvoz gasa za 5-10 odsto u odnosu na prosek prethodnih zima. To neće biti jeftino i može se očekivati relativno visok nivo cena u narednim mesecima. Ukoliko se to desi na početku zime i bude rešavano povećanim korišćenjem skladišta, može doći do nestašica u drugom delu zimskog perioda.
Sa druge strane, projekcije raspoloživosti infrastrukture, količina gasa i gasa u skladištima zasad ne ukazuju na značajnije nestašice. Cene, međutim, mogu ostati visoke. Ovo ne isključuje poremećaje na tržištu usled vanrednih događaja ili određenih tržišnih okolnosti. Ishod pregovora o puštanju u rad Severnog toka 2 ovde nije posebno relevantan mada može znatno uticati na cene, pa čak i neke druge tržišne situacije.
Da podsetim, Evropa raspolaže dovoljnim uvoznim kapacitetima i u gasovodima i u terminalima za utečnjeni gas.

Nova energetska paradigma

Potrebno je pregovore sa Evropskom unijom i Energetskom zajednicom u vezi s režimom trgovine karbon kreditima i učešćem na Evropskom tržištu postaviti na nove temelje koji mogu Srbiji i celom regionu doneti ozbiljna finansijska sredstva za nove investicije. Ovde se radi o pitanjima daleko većeg značaja od programa finansijske podrške Balkanu IPA III, koji je nedavno usvojen u Evropskoj uniji. Srbija ima priliku da, kao predsedavajuća Energetske zajednice, do kraja ove godine i u kontekstu Konferencije o klimatskim promenama u Glazgovu početkom narednog meseca povede ceo region u potpuno novu i znatno napredniju energetsku paradigmu.

Veliki trgovački gubici Srbije

Ovog trenutka ceo region gubi izvanrednu priliku da znatno poveća svoje učešće u Evropskom tržištu električne energije i da ostvari lukrativni izvoz hidroenergije. Mi znamo da je domaća tražnja verovatno obezbeđena domaćom proizvodnjom u Srbiji. Međutim, ta situacija implicira velike gubitke u trgovačkim prilikama. Ovog trenutka dragocen je svaki napor da se smanji domaća potrošnja električne energije, a naročito da se eliminiše velika osetljivost potrošnje na vremenske prilike. Elektroprivreda Srbije raspolaže sposobnim komercijalnim timom. Tim ljudima treba dati priliku da na najbolji način upotrebe izvanredni hidroenergetski potencijal kojim Srbija raspolaže.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 14. oktobar 2021.

Vlast neće javnost

Broj osnova za ograničenje pristupa informacijama od javnog značaja proširen je sa pet na sedam

Intervju Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partneri Srbija

Povodom 28. septembra, Međunarodnog dana prava javnosti da zna, u Beogradu će dan ranije biti održana Konferencija pod naslovom “Odbrana prava javnosti da zna”. Naslov je i ilustrativan i indikativan jer govori da to pravo ne samo da nije u dovoljnoj meri ostvareno nego je ugroženo i napadnuto. To je bio povod za razgovor sa Anom Toskić Cvetinović, izvršnom direktorkom organizacije “Partneri Srbija”, koja je upriličila skup.

Kakva su iskustva u dosadašnjoj primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja? Može li se reći da su državni organi prilično ometali i sprečavali primenu zakona?
Ovaj zakon usvojen je pre 17 godina i nesumnjivo je unapredio transparentnost u radu javnih organa. Međutim, poslednjih nekoliko godina sve je više zahteva na koje izostaju odgovori. Zbog toga se tražioci informacija sve češće žale Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Dodatno zabrinjava činjenica da mnogi organi potom ignorišu i odluke Poverenika, kojima ovaj organ nalaže dostavljanje informacija, a neki svesno radije biraju da plate kazne jer procenjuju da se to više isplati od stavljanja informacija o svom poslovanju na uvid javnosti.

Da li je problem u nedovoljno dobrom zakonu ili prosto vlast neće da dostavlja tražene informacije?
Naš zakon je dugo važio za jedan od najboljih u svetu u ovoj oblasti. Verovatno i zbog toga što propisuje da javnost ima pravo na pristup informacijama o radu organa vlasti, te obuhvata širok opseg informacija koje spadaju u ovu kategoriju, odnosno koje tražioci mogu zahtevati. Nažalost, nema tog zakona koji loša praksa ne može da pokvari. Od početka primene Zakona, put ka “najosetljivijim” informacijama bio je najteži i podrazumevao je gotovo po pravilu i žalbu Povereniku. Štaviše, neki slučajevi završili su i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Uglavnom se radi o informacijama o trošenju javnih resursa ili onima koje mogu imati političke implikacije.

Zašto vlast krije informacije od građana. Šta to govori o njenom karakteru?
Razlozi za uskraćivanje informacija mogu biti različiti, od neznanja, namere da se prikriju potencijalno koruptivne prakse ili one koje mogu naneti neku političku štetu nosiocima javnih funkcija. Setimo se neuspelih pokušaja da se dobiju snimci s naplatne rampe u Doljevcu. Međutim, razlog je često i u činjenici da se u našem društvu nikada nije dovoljno “primila” postavka da nosioci vlasti treba da polažu račune građanima. Takvu vlast onda ne možemo zvati demokratskom, u najboljem slučaju ona se i dalje uči demokratiji, a mi danas svedočimo da čak ni za to nema one već čuvene političke volje.

U toku je rad na izmenama Zakona. Kako su se državni organi ponašali tokom rada, jesu li pokazivali razumevanje za potrebe javnosti da bude informisana o državnim poslovima i bili kooperativni ili su nastojali da se zakon promeni, a da sve ostane isto?
Rad na izmenama Zakona traje gotovo pet godina. Za ovo vreme formirane su dve radne grupe za izmenu Zakona, izrađena su tri različita dokumenta, promenile su se dve vlade, a proces je i dalje u toku.
Izmenama Zakona trebalo je da se reše problemi prepoznati u praksi. Međutim, utisak je da ovaj proces zakonodavac želi da iskoristi da bi još više otežao pristup nekim informacijama. Na primer, jedan od predloga u tom smeru bio je i da se društva kapitala potpuno isključe iz zakona. Na sreću, nakon reakcije civilnog sektora i međunarodnih eksperata ovaj predlog je povučen.

PREDLAGALI SMO DA I CRKVE I VERSKE ZAJEDNICE, U DELU U KOJEM ZA SVOJ RAD DOBIJAJU SREDSTVA IZ BUDŽETA, BUDU OBVEZNICI ZAKONA, ALI TO NIJE PRIHVAĆENO

O odnosu vlasti možda najbolje govori to što je Radna grupa za promenu Zakona osnovana netransparentno i uz, osim Poverenika, isključivo učešće predstavnika organa vlasti. Utisak je da je njihova motivacija u ovom procesu bila da se dodatno ograniči, tj. oteža pristup informacijama. Slikovit primer za to je i činjenica da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odbilo zahtev grupe nevladinih organizacija za pristup informacijama o radu ove Radne grupe. U proces smo Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija i ja uključeni tek nakon apela Nacionalnog konventa EU premijerki Brnabić. Međutim, odgovor na pomenuti zahtev za pristup informacijama nikada nismo dobili.

Da li je u važećem zakonu nešto popravljeno i šta?
Dobre strane Nacrta su da je proširen krug obveznika Zakona, povećane su kazne za nedostavljanje informacija, predloženo je raspisivanje javnog konkursa za izbor Poverenika, precizirani su i sa drugim propisima usklađeni pojedini pojmovi.

I ovlašćenja Poverenika su povećana, o čemu je reč?
Predloženo je da Poverenik može da kazni za prekršaj organ koji ne postupi po zahtevu, a povećane su i kazne koje Poverenik može da izrekne za neizvršenje rešenja ovog organa. Takođe, daje se mogućnost da Poverenik formira i područne kancelarije, što bi trebalo da olakša komunikaciju sa organima vlasti i građanima u lokalnim zajednicama.

Šta nije popravljeno, odnosno ima li izmena koje je civilno društvo predlagalo, a nisu prihvaćene?
Civilno društvo se, pre svega, protivilo uvođenju bilo kojeg novog osnova za ograničenje prava. Većina naših predloga u tom smislu je usvojena, ali je ipak broj osnova za ograničenje pristupa proširen sa pet na sedam. Na primer, sada se predlaže ograničenje pristupa informacijama o postupcima Pravobranilaštva. Takođe, predlagali smo da i crkve i verske zajednice, u delu u kojem za svoj rad dobijaju sredstva iz budžeta, budu obveznici Zakona, što nije predviđeno aktuelnim Nacrtom.

U POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA SVE JE VIŠE ZAHTEVA ZA INFORMACIJAMA NA KOJE IZOSTAJU ODGOVORI

U materijalima za konferenciju piše da Vlada Republike Srbije nijednom nije obezbedila da se neko od obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika i sprovede? Kako je to bilo moguće?
Do toga nije došlo zbog pomenutog nedostatka političke volje i opšteg odnosa vlasti prema javnosti. Kako nije bilo posledica za nepostupanje Vlade, tako nije ni došlo do promene ovakve prakse. Nažalost, ni aktuelni Nacrt ne nudi rešenje za ovaj problem već zadržava odredbu koja nikada dosad nije bila primenjena.

Možda je ključni problem nadzor nad sprovođenjem zakona. Šta je rasprava o izmenama Zakona u tom smislu donela i da li je bilo otpora da se to reguliše na valjan način?
Upravni inspektorat, koji je inače u sastavu Ministarstva za državnu upravu, već godinama ne sprovodi adekvatno nadzor nad primenom Zakona. Pre svega tako što uopšte ne pokreće postupak inspekcijskog nadzora. Predlog civilnog sektora da se inspekcijska ovlašćenja prenesu na Poverenika, nažalost, nije prihvaćen. I dalje stojimo iza tog predloga jer ima utemeljenje u praksi i iskustvu Poverenika, kao i sličnom rešenju iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, prema kojem ovaj organ takođe vrši nadzor.

Na kraju, šta očekujete od predstojeće Konferencije?
Pored obeležavanja Međunarodnog dana prava javnosti da zna, na Konferenciji 27. septembra želimo da s kolegama iz civilnog sektora, medija, Poverenika, međunarodnim ekspertima SIGMA razgovaramo o predloženim izmenama Zakona i njihovim efektima na prava građana i rad medija. Takođe, govorićemo o tome na koji način civilni sektor i mediji mogu dalje da doprinesu unapređenju transparentnosti vlasti. Kao i na prethodne događaje koje smo organizovali sličnim povodom, pozvali smo predstavnike resornog ministarstva, sa željom da obrazlože svoje stavove i predloge, ali se, bar do časa kada razgovaramo, još nisu odazvali pozivu

Više prava – policiji

U pripremi je i novi zakon o policiji. Kakav je njegov odnos prema pravima građana?
Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima predlaže niz rešenja koja mogu imati negativne posledice na ljudska prava i slobode. Među njima najviše zabrinjavaju odredbe koje predviđaju sprovođenje masovnog nadzora u javnim prostorima, i to obradom biometrijskih podataka građana, tj. korišćenjem sistema za automatsko prepoznavanje lica. Upotreba jednog ovakvog sistema predstavlja rizik po pravo na privatnost svih građana, ali može negativno uticati i na druga prava i slobode, poput slobode govora i izražavanja ili slobode okupljanja. Iskustva iz zemalja poput Kine govore da se upravo ovaj sistem koristi za borbu protiv političkih neistomišljenika.
Takođe, Nacrtom se predviđa i zabrana otkrivanja identiteta policajaca na dužnosti. Tako, predlagač paradoksalno pruža posebnu zaštitu privatnosti policajcima, dok se u privatnost građana invanzivno zadire upotrebom novih sistema obrade podataka. Takođe, Nacrt na više mesta proširuje ovlašćenja resornog ministra i daje prostor za dodatnu političku kontrolu policije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 23. septembar 2021.

Mijat Lakićević: Trostruka opasnost od saradnje s Kinom

Saradnja s Kinom za Srbiju je problematična u ekonomskom, ekološkom i ideološko-političkom smislu. Uzimanjem enormnih kineskih kredita vrednih 7-8 milijardi evra Srbija je dospela u najveću ekonomsku zavisnost, izjavio je Mijat Lakićević u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

Poznati ekonomski novinar, zamenik glavnog urednika Novog magazina Mijat Lakićević ukazuje da su infrastrukturni projekti u Srbiji u kojima su angažovani Kinezi znatno skuplji od onih u kojima učestvuju međunarodne finansijske institucije. Kreditni aranžmani Srbije sa Kinom su takođe osetno nepovoljniji od zajmova međunarodnih finansijskih institucija. Pri tome, sa Kinom imamo ubedljivo najveći spoljnotrgovinski deficit koji je prošle godine dostigao 2,7 milijardi evra.
Poređenja radi, kako navodi Lakićević, lani je izvoz Srbije u Kinu vredeo približno 330 miliona evra dok je izvoz u Bosnu i Hercegovinu bio četiri puta veći – 1,3 milijarde evra. Dakle, ekonomska saradnja sa BiH za Srbiju je mnogo značajnija i korisnija, ali su naši međudržavni odnosi sa komšijama praktično zapostavljeni dok euforija srpskih čelnika zbog saradnje sa Kinom ne prestaje.

Da li je Kina u poslednjih desetak godina zaista postala toliko bitna za razvoj srpske privrede, kao što se to u javnosti predstavlja?
Moram najpre da kažem da značaj Kine u Srbiji počinje zapravo da raste u poslednjih pola decenije, otprilike nakon prodaje Železare Smederevo kineskom Hestilu 2016. godine. Za Srbiju je, setićemo se, taj posao imao veliki značaj, iako je finansijski bio više nego skroman, svega 46 miliona evra, ali je bio značajan i za Kinu jer je predstavljao njenu prvu stajnu tačku u Evropi na Novom putu svile kojeg je promovisala svega tri godine ranije. Otud nije čudo da posle toga kineski kapital počinje u značajnijim iznosima da stiže u Srbiju. Danas, pak, možemo da kažemo da Kina ima nesumnjivo veliki značaj ne samo za srpsku privredu nego i za naše društvo u celini, naročito državu. Pri čemu, odmah da dodam, taj uticaj nije samo pozitivan nego je, štaviše, pretežno negativan.
S druge strane, nesumnjivo je da se kineski uticaj negde prenaglašava, a da se drugim oblastima prikriva. Prenaglašava se uticaj na privredu, mada on naravno nije mali, dok u dubokoj senci ostaje uticaj na aktuelnu političku vlast i način vladanja Srbijom.

U čemu se ogleda to prenaglašavanje?
Kada je samo o privredi reč – pre svega treba imati u vidu da se stalno govori o kineskim investicijama, naročito u infrastrukturu, dok se zapravo radi o kreditima. Prema podacima Narodne banke Srbije kineske investicije u našu zemlju od 2010. do 2020. godine iznose nešto preko milijardu evra. Po nekim mojim računicama do sada su sa kineskim kompanijama potpisani ugovori o ulaganjima u ukupnoj vrednosti od oko tri milijarde evra, ali oni očigledno nisu još svi niti u celosti realizovani. S druge strane, vrednost do sada s Kinom potpisanih kreditnih aranžmana kreće se oko 7-8 milijardi evra, dok je prema izjavama pojedinih ekonomista visina dogovorenih, dakle još ne i ugovorenih, zajmova premašila 15 milijardi evra. Do preciznih podataka teško je doći pošto ih vlast drži u tajnosti.

Kakav je odnos naše trgovinske razmene s Kinom?
Naročito su po Srbiju porazna kretanja u spoljnoj trgovini. Negde početkom ove godine, predsednik Vučić je slavodobitno objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Kao i obično, Vučić čak i kada kaže nešto što je tačno ne kaže celu istinu. A puna istina je da se izvoz prošle godine kretao oko 330 miliona, dok je uvoz iznosio blizu tri milijarde evra. Što znači da je Srbija imala deficit od oko 2,7 milijardi evra. To je ubedljivo najveći deficit koji Srbija ima sa nekom zemljom u spoljnoj trgovini. Prva posle Kine je Nemačka u koju izvozimo za 2,2 milijarde evra a uvozimo za 3,1 milijardu, dakle deficit je sasvim prihvatljivih 900 miliona evra.
U ovom kontekstu da podsetim da Srbija u Bosnu i Hercegovinu izvozi četiri puta više nego u Kinu – 1,3 milijarde evra. Ako se to ima u vidu, ekonomska saradnja s BiH za Srbiju postaje mnogo značajnija i korisnija nego s Kinom. Ali, ti odnosi su na državnom nivou praktično zapostavljeni.

Šta se desilo s obećanjem predsednika Vučića da će Srbija u Kinu izvoziti svinjske i pileće noge i papke, a da ćemo zauzvrat, uz pomoć Kineza praviti leteće automobile i električne autobuse?
Vi se šalite. Mada je zapravo stvar ozbiljna. Jer je i ta priča iskorišćena za isticanje političke dalekovidosti i poslovne dovitljivosti predsednika Vučića. Ali san se raspršio kao mehur od sapunice. Nije jasno da li je Vučić stvarno u to verovao ili je po običaju samo zamajavao narod. Meni se ipak čini da je reč o ovom prvom, što samo pokazuje koliko on slabo poznaje ekonomiju, mada se trudi.
 
Zašto je izvoz iz Srbije tako mali?
Osnovni uzrok je u Kinezima. Ne, pre svega, u tom smislu – kao što se najčešće misli – da tamošnji kupci zahtevaju velike serije koje srpska preduzeća nisu u stanju da isporuče, nego zato što je kinesko tržište zatvoreno. O tome najbolje svedoči činjenica da i druge zemlje stavljaju iste primedbe. Naime, kinesku inicijativu “Pojas i put” mnoge zemlje su, sasvim prirodno, shvatile kao priliku ne samo da prihvate kineske investicije nego i da prodaju svoju robu. Njihove nade su se, međutim, izjalovile. I zato sada svih 17 evropskih zemalja koje su prihvatile inicijativu sve otvorenije izražavaju nezadovoljstvo ponašanjem Kine i traže da ona otvori svoje tržište za njihove proizvode.

Pa i Srbija ima razloga da bude nezadovoljna.
Posebno Srbija ima razloga da bude nezadovoljna, jer je ona uzela najviše kineskih kredita, što znači da je dospela u najveću ekonomsku zavisnost od Kine. Zato bi sad, smatra se, bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. U tom kontekstu se za predsednika Vučića kao posebno postavlja pitanje šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom saradnju sa Kinom koja, ako se ne varam, ima stotinak zaposlenih. Naravno, pitanje je retoričko, niko od Nikolića nije ni očekivao da donese neku korist Srbiji.

Šta je Srbija dobila, na ekonomskom planu, od navodnog prijateljstva između Vučića i Si Đinpinga?
Tu se čak govori o bratskim odnosima, zar ne, što je naravno farsa. Reč je o golim interesima. Đinping ima interesa da dobije značajno uporište u svom osvajačkom pohodu na Evropu, dok Vučić ima interesa da dobije kineske pare koje mu predstavljaju značajnu podršku u borbi za opstanak na vlasti. S druge strane, ako na srpsko-kineske odnose pogledamo s jednog opštijeg stanovišta, ne može se reći da Srbija od saradnje s Kinom nije imala nikakve koristi. Ili da sa Kinom ne treba trgovati. Globalizacija je izvanredan proces koji je povezao nacije i izuzetno doprineo razvoju čitavog sveta. Dakle, naravno da sa svima treba sarađivati. Jasno je da privatna preduzeća po definiciji to rade u svom interesu. S državama je međutim nešto drugačije. U tom slučaju potrebno je da državno vođstvo saradnju postavi tako da ona bude korisna za čitavu zemlju. Aktuelna vlast je, nažalost, saradnju s Kinom postavila tako da od nje najviše koristi ima ona sama, a tek onda “ostatak naroda”.

Kako to mislite?
Taj problem ima više dimenzija. Jedan je čisto ekonomski, drugi je ekološki, a treći ideološki, tj. politički. Dakle, trostruka opasnost preti Srbiji.

Možete li to da obrazložite?
Kada je reč o prvom, “kvaka” je u tome što su infrastrukturni projekti u kojima su angažovani Kinezi znatno skuplji nego kada se oni odvijaju uz učešće međunarodnih finansijskih institucija. Primera ima koliko hoćete. Recimo, na autoputu između Beograda i Čačka, deonica Surčin – Obrenovac, koja je potpuno ravna, košta gotovo deset miliona evra po kilometru, dok je u jednoj publikaciji o Koridoru 10, koju je svojevremeno izdalo Ministarstvo saobraćaja, izračunato da izgradnja autoputa po sličnom terenu treba da košta oko 2-2,5 miliona evra po kilometru. Neka su u međuvremenu troškovi i udvostručeni, opet je kineska cena bezobrazno previsoka.

Da li je i izgradnja pruge preskupa?
Slično stvari stoje i sa železnicom. Brza pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – to je 4,5 miliona evra po kilometru. S druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad, dužine 110 kilometara, koja se gradi parama Evropske investicione banke košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža za gradnju i zbog toga radovi moraju da više koštaju. Što sve opet govori da isti posao Kinezi naplaćuju i 50 odsto iznad realne cene.

Da li su bar kineski krediti koje smo uzeli povoljniji od kredita iz međunarodnih banaka?
Kada je reč o čisto novčanoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih finansijskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gore pomenuti kredit za autoput iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto.
Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, ovaj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu s ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.
 
Kad spominjete ekološke probleme pretpostavljam da imate u vidu zagađenje prirodne sredine?
Naravno, ali to, što bi se reklo, samo na prvu loptu. Nakon što su kupili i preuzeli smederevsku Železaru i Rudarsko-topioničarski basen Bor Kinezi se uopšte nisu proslavili na ekološkom polju. Naprotiv, bilo je mnogo žalbi lokalnog stanovništva na zagađenje koje dolazi iz ovih postrojenja. To se, međutim, nekako uvek guralo pod tepih, o tome se malo govorilo. I sad mi je, s tim u vezi, zanimljivo da se mnogo više buke diže protiv budućeg potencijalnog zagađenja koje će – navodno ili stvarno – proizvoditi Rio Tinto nego protiv već postojećeg zagađenja koje se emituje u Lazarevcu, Boru ili Smederevu. Takođe, nema protesta ni protiv fabrike guma Linglong u Zrenjaninu iako je gumarska industrija takođe, makar potencijalno, veliki zagađivač. S ovim u vezi primetio bih i da industrijski park u Borči, u kome je trebalo da budu smeštene visokotehnološke kompanije, koji je Vlada Srbije najavila još 2017. godine i koji je trebalo odavno da proradi, još nije ni započet. To najbolje govori o pravom odnosu Kine prema Srbiji, odnosno kako Kina tretira Srbiju kao ekonomskog partnera.

Da li osim loših finansijskih ugovora i zagađenja životne sredine, Srbija trpi još neke posledice zbog sve većeg prisustva kineskih kompanija?
Ma koliko strašno bilo, ovo zagađenje prirodne sredine i preskupi autoputevi nisu najgore što nam se dešava. Naime, još je gore socijalno, tj. moralno zagađenje. Korupcija je, kažu poznavaoci, deo mentaliteta i deo poslovnih običaja Kineza. Nema sumnje da su oni te svoje običaje pokušali da primene i u Srbiji i takođe nema sumnje da im je to – kad se uzme u obzir kakva je aktuelna politička elita – sasvim lepo išlo od ruke.
S druge strane, početne manifestacije pomenutog socijalnog zagađenja videli smo u nedavno u Boru gde je direktor, Kinez, šutnuo jednog zaposlenog, našeg čoveka, inače inženjera. Pitanje je kako bi se taj slučaj okončao da kamere u fabrici incident nisu zabeležile. Drugi je primer socijalnog zagađenja koje je izašlo iz fabričkog kruga, u javni prostor. Reč je, naravno, o onom slučaju u Zrenjaninu gde su službenici obezbeđenja sprečavali novinare da rade svoj posao. Ovde je još zanimljivo da mi zapravo i ne znamo ko su ti ljudi, da li su oni stvarno službenici fabričkog obezbeđenja ili neka kineska tajna policija ili nešto treće.
 
Za Kineze se obično kaže da ih zanima samo trgovina a ne i politički uticaj, kako vama to izgleda?
Na velikoj međunarodnoj konferenciji “Komunistička partija Kine u dijalogu sa svetskim političkim partijama”, koja je trajala tri dana i kojoj je prisustvovalo 600 gostiju iz 200 partija, krajem 2017. godine u Pekingu, kineski predsednik države i predsednik partije, po mnogim ocenama novi Mao Ce, Si Đinping je poručio: “nećemo izvoziti naša rešenja i našu politiku” precizirajući – “mi vama nećemo prodavati naše vrednosti, ali nemojte ni vi nama vaše”. Jedan iskusni diplomata to je prokomentarisao rečima – “bolje bi bilo da kineski predsednik to nije rekao, jer sad znači da hoće”. U tom kontekstu vredi zapaziti da predsednik Vučić nije pokazivao samo ličnu naklonost prema kineskom predsedniku nego i ideološko-političku sklonost ka kineskom režimu. Posebno je prilikom svog poslednjeg boravka u Pekingu, bio impresioniran Vang Huningom, čovekom koga mnogi nazivaju “ideologom moderne Kine”. Vučić sam nije rekao, ali njegovi najbliži saradnici jesu, da “Komunistička partija Kine može da posluži kao primer drugim partijama” te da je “Kina pokazala kako zemlja može brzo da se razvija samo sa snažnom partijom”.

Kako Evropska unija gleda na sve veće prisustvo kineskih kompanija u Srbiji?
Još pre neku godinu pisao sam da Evropa ne želi u OBOR što je engleska skraćenica od “One Belt, One Road”, ali s jasnom asocijacijom na jedan domaći pojam. U stvari, radi se o tome da Evropa ima velike primedbe na to kako se kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” sprovodi. Najpre zato što je Kina iskoristila sve prednosti liberalizovanog evropskog tržišta dok svoje – u šta se, kao što sam već rekao, Srbija uverila na sopstvenom primeru – nije otvarala. Drugo, Evropska unija je odbijala da prihvati kineske projekte jer nisu vodili računa o društvenoj i ekološkoj održivosti i transparentnosti. I konačno, Novi put svile je sve više razotkrivan kao kineska geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao za sve korisna ekonomska inicijativa. U stvari, ove rezerve nisu samo evropske. O tome najbolje govori podatak da je na poslednjem velikom samitu zemalja potencijalno uključenih u ovaj veliki kineski podaug projekat od njih 65 bilo prisutno svega 29. Naročito je bilo uočljivo odsustvo Indije i Japana.
Sve više se govori o tome da Kina pokušava da razbije evropsko jedinstvo i solidarnost. Na tom poslu našla se zajedno s Rusijom koja finansira partije poznate kao protivnike Evropske unije. S obzirom na sve to jasno je da na sve jače prisustvo Kine u Srbiji – koje, moram da ponovim, sve više napušta čisto privrednu sferu – Evropa gleda s rezervom. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd–Budimpešta, upravo zbog netransparentnosti tog projekta, samo je jedna mala ilustracija za to.

Razgovarao Velimir Perović,
UGS Nezavisnost, 20. septembar 2021.

Pod Vučićem Srbija zaostaje

Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.

Moramo pružati otpor, makar bilo uzaludno

Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva minuta snimka nesreće kod Doljevca, a sudija koji u tom predmetu sudi ta dva minuta ne vidi, bilo je samo jedno od pitanja za sagovornika Novog magazina

Intervju Vladimir Beljanski, advokat

Pravosuđe je u poslednje vreme po više osnova i na razne načine izazivalo povećanu pažnju javnosti. Tako je i povoda za razgovor sa advokatom Vladimirom Beljanskim, predsednikom Advokatske komore Vojvodine, bilo napretek.

Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav koji se odnose na pravosuđe. Kako vi vidite te izmene, vode li one povećanoj kontroli pravosuđa ili njegovoj većoj nezavisnosti od izvršne vlasti i političkih moćnika?
Skupština je donela odluku o početku postupka za izmene Ustava. O izmenama se već dugo govori, a imam utisak da je bez potrebe stvorena konfuzija u javnosti. Ministarstvo pravde iz prethodne Vlade sačinilo je predlog ustavnih amandmana, dva puta poslalo predlog Venecijanskoj komisiji i organizovalo seriju javnih rasprava o tim amandmanima. Ispostavilo se da je ovo bio pogrešan put jer Ministarstvo pravde nije ovlašćeno da predloži izmene Ustava. U postupak za izmene Ustava kreće se odlukom Skupštine, a ne predlogom amandmana od ministarstva. Sada je doneta takva odluka, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo formirao je novu radnu grupu za izmene Ustava. U ovom trenutku znamo za koje članove Ustava će biti sačinjen predlog za izmene, ali ne znamo da li će to biti urađeno Ustavnim zakonom ili amandmanima na Ustav. U svakom slučaju, nakon predloga Radne grupe trebalo bi da se ponovo organizuje javna rasprava, da se predlog ponovo uputi Venecijanskoj komisiji, da se dvotrećinskom većinom predlog usvoji u Skupštini i da se organizuje referendum. Dakle, postupak je komplikovan, tako da je najavljeni plan da će se sve to završiti do kraja godine veoma ambiciozan. Tim pre što smo dosad imali mnogo praznog hoda i izgubljenog vremena. Moguće je da će nova radna grupa koja, prema informacijama kojima raspolažem, trenutno završava posao, predložiti značajno drugačija rešenja od onih o kojima se dosad govorilo.

VLADIMIR BELJANSKI: VLAST ĆE POKUŠATI DA PREUZME I ADVOKATURU

Razlog zbog kojih se pristupilo izmenama upravo je povećanje nezavisnosti pravosuđa i pokušaj umanjenja političkog uticaja na pravosuđe. Teško je proceniti šta će se postići izmenama jer još uvek ne znamo kakve će se izmene predložiti. S jedne strane, težnja svake autoritarne vlasti je da se iz jednog centra moći upravlja svim delovima društva i države. Sa druge strane, demokratija podrazumeva podelu vlasti, a upravo je sudstvo jedna njena grana. Ta podela nije apsolutna i postoje preplitanja nadležnosti i međusobni uticaj sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. Međutim, ako izvršna vlast ima očiglednu supremaciju i uz stvaranje države u kojoj je sve u rukama jednog čoveka, tada smo daleko od demokratije i vladavine prava.
Postoje delovi izmena Ustava oko kojih mislim da je postignut konsenzus, a to je, recimo, da sudije više ne treba da imaju tzv. probni period od tri godine već da odmah treba da imaju stalnost funkcije. Ono oko čega se nije postigao dogovor, a to je možda i najosetljivije pitanje, jeste sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca jer je to poseban centar moći koji će, ako ne bude imao punu stručnu samostalnost i većinsko predstavljanje od sudija, biti možda i lošije rešenje nego sadašnje prema kojem Skupština bira sudije. Tihi rat oko sastava ovih tela upravo ukazuje na potrebu da se zadrži što veća kontrola izvršne vlasti nad sudstvom.

Kako biste ocenili sadašnje stanje u pravosuđu? Svedoci smo da vladajući političari često komentarišu rad sudova, kako vi to razumete i objašnjavate. Može li se to uopšte objasniti?
Problem javnog komentarisanja predmeta svakako je nedopušteni pritisak na sud. Takve pojave smo u manjoj ili većoj meri imali u svim prethodnim vladama. Za vreme Koštunice sudije i advokati su hapšeni noću pred kamerama, sa upadanjem u stanove kao da se radi o najopasnijim kriminalcima. Kasnije su svi oslobođeni. Snežana Malović kao ministarka pravde komentarisala je postupke koji su u toku i na najgrublji način povređivala pretpostavku nevinosti. Sada Vučić i drugi ministri to čine, ali sve to, po mom mišljenju, predstavlja više politički marketing nego ozbiljan pritisak na sud. Podjednak, ako ne i veći problem su nevidljivi konci i odnosi između pojedinaca u vlasti, službi i pojedinih sudija i tužilaca koji će postupiti onako kako se od njih traži ili očekuje. Poslušnost je ovde uvek bila najbolji put za napredovanje. Ulogu u takvim aktivnostima svakako imaju i advokati. Kad govorimo o korupciji najčešće se misli na davanje i primanje mita, odnosno konkretnu materijalnu korist, lukrativne motive i potkupljivanje. Korupcija je daleko više prisutna u svojim drugačijim pojavnim oblicima, a to je trgovina uticajem i činjenje “usluga” jer se onome ko tako postupi otvaraju nove perspektive ili mu se bar neće vaditi “kosturi iz ormara.

Jedno su ti direktni pritisci, ali postoji li nešto u društvu, u društvenoj atmosferi, u opštim društvenim prilikama – političke tenzije, kriminal, sumnjičenja, medijska scena – što negativno utiče na pravosuđe? I kako, u kom smislu?
Pravosuđe je sastavni deo države i društva. Ne može se očekivati da sudstvo bude imuno na epidemiju nekulture, površnosti i snishodljivosti prema jačem. Uz sve to prisutna je nikad manja odgovornost za iznete stavove u javnosti, bez obzira na to da li se radi o vrednosnim sudovima ili činjenicama. Nedavno sam pročitao tekstove i polemiku Vesne Pešić i Branka Milanovića o tezi da je Srbija zamenila demokratiju za ekonomski rast. Pojednostavljeno, mi smo se odrekli istine, dostojanstva i brojnih drugih prava zarad novca. To se kaže: prodali smo se. I prodali smo se za mali novac, tek da većina ne bude jako gladna. Dobili smo malo komfora, udobnu sofu i hipnotizerski TV program koji ponižava osnovne ljudske vrednosti. I da, to negativno utiče na pravosuđe, na sudije, na advokate, tužioce, kao i na svakog pojedinca. Čak i kada se trudimo da se izdvojimo i izolujemo u svoje male svetove, da se sklonimo od svega toga, u tome nećemo uspeti jer naš svet čine i svi oko nas s kojima kroz posao ili privatno imamo svakodnevnu komunikaciju. Pravosuđe ne može da funkcioniše van osnovnih pravila u kojima se kreće celo društvo, van zajedničke kulturne paradigme.

ZA VREME KOŠTUNICE SUDIJE I ADVOKATI SU HAPŠENI NOĆU PRED KAMERAMA, SA UPADANJEM U STANOVE KAO DA SE RADI O NAJOPASNIJIM KRIMINALCIMA

Kako tumačite nedavni izbor sadašnjeg Republičkog tužioca Zagorke Dolovac za treći mandat?
Poverenje građana u pravosuđe veoma je važno. Upravo odatle sudije i tužioci treba da crpu snagu za nezavisan i samostalan rad. Da bi se stvorilo poverenje pravosuđe mora da pokaže da postoji i da ga predvode ljudi koji će uvek javno istupiti kad se njihova organizacija izlaže pritiscima ili napadima, kad se kompromituju postupci koji su u toku ili kad se javno iznose dokazi koji ne smeju da budu obelodanjeni pre sudskog postupka. Ovo se odnosi na predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na Republičkog tužioca, ali i na predsednika Ustavnog suda koji nije deo pravosuđa, ali je svojom praksom preuzeo i takav status. Ako oni to ne čine, ostavljaju utisak da je pravosuđe podređeno volji političkih moćnika.

Da li je tužilaštvo najslabija karika u pravosudnom sistemu Srbije? Koje su glavne karakteristike tog stanja, treba li nešto menjati u propisima ili je reč o pogrešnoj praksi i raznoraznim zloupotrebama?
Tužilaštvo bi trebalo da upravlja radom policije i da mu je nadređeno. Bez mogućnosti direktne kontrole nad radom policije, tužilaštvu su vezane ruke. Neophodno je organizovati sistem na taj način da tužilaštvo ima adekvatne mehanizme davanja naloga, učestvovanja u operativnom radu, kontrole i sankcionisanja za nepostupanje policije. To znači ili formiranje tzv. pravosudne policije ili druge slične organizacije koja će biti desna ruka tužilaštva. Organizacija našeg tužilaštava je hijerarhijska i piramidalna, gde svaki zamenik odgovara svom tužiocu, a tužilac višem tužiocu po rangu i tako do Republičkog tužioca. Mislim da je potrebno modernizovati ovaj sistem i povećati i odgovornost za neuspešno okončane predmete, kao i stimulans za osuđujuće presude, tj. dobro završene predmete. Uz sve to, da bi tužilaštvo imalo kontrolu nad policijom u svom domenu rada, neophodno je izdvojiti Sektor unutrašnje kontrole policije iz Ministarstva unutrašnjih poslova u neku vrstu posebne nezavisne agencije.

Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva ključna minuta snimka nesreće na naplatnoj rampi Doljevac, a da niko od onih koji bi to morali da vide, tužilac i sudija pre svega, to ne vide? Šta to govori?
To je jedan od primera superiornosti centra moći koji je u rukama predsednika u odnosu na pravosuđe, kao i strah pravosuđa da preduzme korake u cilju primene osnovne odredbe Zakonika o krivičnom postupku, a to je da niko nevin ne bude osuđen, a da se kazni učinilac krivičnog dela. Neverovatno je da je nestao snimak dva ključna minuta nesreće, da tužilac nije upeo da dođe do njega, da niko nije odgovarao za krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja zbog prikrivanja ili uništavanja dokaza. Osim toga, sud je morao da po službenoj dužnosti, u skladu sa članom 15 Zakonika o krivičnom postupku, radi neophodnosti svestranog raspravljanja predmeta dokazivanja učini sve što mu je bilo na raspolaganju, pa čak i da pozove i kao svedoka ispita predsednika Republike Srbije, ako je on video snimak. Na taj način bi se saznalo i šta je na snimku i ko je bio u posedu snimka, tj. ko ga je mogao uništiti. Pod uslovom da je predsednik zaista video taj snimak jer su njegove kasnije izjave bile takve da to nije do kraja izvesno. Sve ovo govorim na osnovu informacija iz medija jer u tom predmetu nisam učestvovao.

SUD JE MORAO DA PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI, RADI SVESTRANOG RASPRAVLJANJA PREDMETA DOKAZIVANJA, UČINI SVE ŠTO MU JE BILO NA RASPOLAGANJU, PA ČAK I DA KAO SVEDOKA ISPITA PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE

A šta mislite o iznošenju u javnost prisluškivanih razgovora u pritvoru između advokata i Belivuka i Miljkovića?
Dosad se kod nas nikada nije dogodilo da se izađe u javnost s podatkom da su razgovori između advokata branioca i okrivljenog u pritvoru prisluškivani, snimljeni i transkribovani. Ako je to tačno, napravljena je, pre svega, velika šteta za sam krivični postupak jer je povređeno pravo na odbranu, a to je sastavni deo prava na pravično suđenje. To znači da bi Ustavni sud ili Evropski sud za ljudska prva mogao da utvrdi povredu ovog prava, što dalje povlači ozbiljne posledice za sam postupak.
Pravo na poverljiv razgovor koji se može nadgledati, ali ne i slušati propisano je Zakonikom o krivičnom postupku, a Ustavom pravo na nesmetanu komunikaciju branioca i okrivljenog. Međutim, treba uzeti u obzir i to da pravo novinara na zaštitu izvora informacije nije apsolutno pravo. Zakon o javnom informisanju propisuje da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim podataka koji se odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je kao kazna propisan zatvor u trajanju od najmanje pet godina, ako se podaci za to krivično delo ne mogu pribaviti na drugi način. U predmetu u kojem su navodno prisluškivani razgovori sudi se za dela za koja je zaprećena kazna od najmanje pet godina, a podaci se odnose na krivično delo za koje se vodi postupak. Neistinito svedočenje novinara o izvoru informacije u takvom slučaju bi moglo da bude krivično delo davanje lažnog iskaza za koje je u krivičnom postupku zaprećena kazna do pet godina zatvora.
Advokatska komora Srbije reagovala je u ovom slučaju brzo i ispravno sa zahtevom da se slučaj ispita i proveri postojanje prislušnih uređaja. Takođe, ovo je pitanje kojim bi moralo da se bavi i Ministarstvo pravde, ali i sud radi utvrđivanja eventualnih povreda prava na odbranu. Pravo na pravično suđenje mora biti poštovano bez obzira na težinu krivičnog dela ili ličnost okrivljenog, i to je civilizacijska tekovina od koje ne smemo odstupiti.

Uprkos svemu, postoje sudije i tužioci koji su suprotstavljaju nasilju politike nad pravosuđem. Šta mislite, imaju li oni makar tihu podršku većine svojih kolega?
Mislim da velika većina sudija i tužilaca u svom svakodnevnom radu doprinosi jačanju kapaciteta pravosuđa. To su sudije i tužioci koji časno i stručno rade svoj posao, a koji su, nažalost, nevidljivi zbog poplave medijski zanimljivih predmeta. Upravo bi pozitivnom javnom kampanjom i javnim istupanjem najviših predstavnika sudstva i tužilaštva trebalo ukazati na to koji je obim rada sudija i tužilaca, koliko je težak i odgovoran posao kojim se bave i da je nemerljiv društveni značaj ovih profesija. U sadašnjoj situaciji mislim da je kod dela učesnika u pravosuđu prisutno razočaranje, osećaj napuštenosti i marginalizovanje njihovog rada.
Što se tiče pojedinaca – sudija i tužilaca koji u medijima ili preko društvenih mreža komentarišu zbivanja u pravosuđu, mislim da su u manjini, ali da, sa druge strane, imaju podršku kolega i da predstavljaju glas većine. Nažalost, teško se od mladih sudija i tužilaca može očekivati da javno istupe kad imaju primer kakav odnos ima Skupština prema sudiji Majiću. I time je postignut cilj takvih napada, a Skupština se koristi kao mesto na kojem se to čini zbog imuniteta koji za izrečeno uživaju narodni poslanici. Sa druge strane, tužioci su u Državno veće tužilaca izabrali Predraga Milovanovića, koji je pokazao visok nivo samostalnosti i stručnosti u predmetu paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, što treba da ohrabri sve koji rade u pravosuđu. Takođe, sve veći broj mladih sudija i tužilaca objavljuje dobre stručne tekstove i iznosi stavove o položaju profesije ili aktuelnim temama.

DOSAD SE KOD NAS NIKADA NIJE DOGODILO DA SE IZAĐE U JAVNOST S PODATKOM DA SU RAZGOVORI IZMEĐU ADVOKATA BRANIOCA I OKRIVLJENOG U PRITVORU PRISLUŠKIVANI, SNIMLJENI I TRANSKRIBOVANI

Kakvo je stanje u advokaturi? Imam posebno u vidu pretnje koje pojedini advokati upućuju novinarima i mlake reakcije advokatske komore na to.
Advokatura u Srbiji je organizovana tako da je u sastavu Advokatske komore Srbije osam posebnih komora podeljenih po teritorijalnom principu. Svaka komora ima svoje nezavisne disciplinske organe koji vode postupke i sankcionišu delovanje advokata koje je suprotno Kodeksu profesionalne etike. Pretpostavljam da se u nadležnim komorama vode postupci protiv advokata koji su upućivali pretnje novinarima. Takvi postupci pojedinih advokata su ne samo neprimereni advokaturi već mogu da predstavljaju i krivično delo. Ukoliko je novinarima time ugrožena sigurnost, tada je to tema i za javnog tužioca jer bi se radilo o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna do pet godina zatvora. U nekim slučajevima takvi postupci su i pokrenuti, a bilo bi pogrešno sada komentarisati krivične predmete koji su u toku kao da je već dokazano izvršenje krivičnog dela. U svakom slučaju, Advokatska komora treba da obavesti javnost da li je pokrenut disciplinski postupak protiv advokata i za koju povredu Kodeksa.

Da li je Vladimir Đukanović, koji je u svojoj ličnosti koncentrisao dosad nezabeleženi broj pravosudnih funkcija, čovek koji “žari i pali” srpskim pravosuđem? Kako je moguće da dođe do takve koncentracije, tj. znači li to da je sve to dogovoreno i odobreno na najvišoj instanci, te da je on zapravo samo “lični izaslanik” predsednika Republike za kontrolu pravosuđa?
Za mene je neprihvatljivo da je neko istovremeno javni funkcioner na više značajnih položaja za pravosuđe i istovremeno advokat u privatnom poslu. Zakon o sprečavanju korupcije daje definiciju pojma “javni funkcioner” i “sukoba interesa”. Sukob interesa je situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice. Đukanović je član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i odlučuje o izboru i napredovanju sudija i tužilaca, predsednik je skupštinskog Odbora za pravosuđe, član Odbora za kontrolu službi bezbednosti, narodni poslanik i istovremeno advokat koji aktivno radi. To zaista ostavlja utisak da “žari i pali”. Ne verujem da je Đukanović “lični izaslanik” niti da se pravosuđe može kontrolisati preko jednog čoveka. Sve ovo zajedno ostavlja lošu sliku.

Generalno, da li je danas advokatura, kao “slobodna profesija”, u funkciji širenja demokratskih sloboda i građanskih prava ili..?
Osnovni zadatak advokature je pružanje pravne pomoći građanima, a to utiče i na ljudske slobode i prava svakog od nas. Kao i sve drugo oko nas, i advokatura se menja. Pre svega, nikada nismo imali ovako mnogo advokata. U Srbiji je trenutno aktivno oko 11.000 advokata, od čega više od 5.000 u Beogradu i 2.500 u Vojvodini. Ovakav broj advokata i dobro organizovana komorska struktura daje advokaturi značajnu društvenu ulogu jer smo, kao što ste rekli, “slobodna profesija”. To znači da smo ekonomski nezavisni i slobodni intelektualci sa pozitivnom misijom da pomognemo građanima u ostvarivanju prava. U više navrata smo pokazali da advokatura može adekvatno da zaštiti i svoje interese i interese građana, a višemesečni protest 2014/15, najbolji je primer za takvu aktivnost.
U tome je deo opasnosti za advokaturu jer jaka strukovna organizacija ove vrste predstavlja veliko iskušenje i sladak zalogaj za svaku vlast. Mislim da je moguće da ćemo se vrlo brzo suočiti sa situacijom da se u advokaturu umeša politika i da dođe do pokušaja preuzimanja upravljanja advokatskim komorama. Naravno, mislim i da smo dovoljno dobro organizovani da se tome suprotstavimo.

TEŠKO SE OD MLADIH SUDIJA I TUŽILACA MOŽE OČEKIVATI DA JAVNO ISTUPE KAD IMAJU PRIMER KAKAV ODNOS IMA SKUPŠTINA PREMA SUDIJI MAJIĆU. A SKUPŠTINA SE KAO MESTO ZA NAPADE KORISTI ZATO ŠTO POSLANICI IMAJU IMUNITET

Osim toga, pojam “pružanje pravne pomoći” je ustavna kategorija, tako da advokatura nije biznis ni usluga. U ovim novim vremenima mnogi advokati to ne razumeju i postupaju suprotno našim propisima, pa se reklamiraju, nude svoje usluge, obećavaju ishode postupaka, otkupljuju potraživanja klijenata. Takve aktivnosti su zabranjene i udaljavaju nas od osnovne uloge postojanja advokature i onoga što nas čini delom pravosuđa. Zbog toga je neophodno unaprediti disciplinske postupke i stvoriti efikasan sistem sankcionisanja, a sa druge strane aktivno raditi s mladim advokatima koji treba da razumeju da u advokaturi uspeh ne dolazi preko noći, da se ugled i poverenje klijenata dobijaju predanošću, vrednim radom i stručnošću, a Akademije advokatskih komora treba da ponude usavršavanje od pitanja načina organizovanja kancelarija do usko stručnih tema, što je budućnost advokature.
Uz sve ovo, ni advokati nisu van opštih društvenih zbivanja i mejnstrima. Među nekim advokatima primetno je posrnuće u kulturi komunikacije, među drugima u odluci da li im je profesionalno opredeljenje bliže od političkog angažmana. Ima, naravno, i onih kojima je laka zarada ispred interesa klijenta. Ipak, smatram da su u velikoj većini advokati koji su kulturni, obrazovani, stručni i savesni. Posao koji radimo veoma je težak i odgovoran, ali istovremeno daje slobodu na koju se retko nailazi u drugim profesijama. Advokatura je od neprocenjivog značaja za širenje građanskih prava i demokratskih sloboda. Bez jake advokature nema ni nezavisnog pravosuđa jer je advokatura kontrolni faktor i “sredstvo” bez kojeg građani nemaju pristup pravdi.

Na kraju i na osnovu svega, ima li Srbija državu? Drugim rečima, postoji li u Srbiji vladavina prava? Ako ne postoji, može li se o Srbiji govoriti kao o državi u modernom smislu te reči, dakle kao o “servisu” građana, a ne u “primitivnom smislu”, kao grupi na vlasti koja raspolaže “monopolom fizičke sile”.
Mislim da i danas studenti na prvoj godini pravnog fakulteta uče da je država monopol fizičke sile i ta definicija se pripisuje Radomiru Lukiću, mislim iz pedesetih ili šezdesetih godina. Lukić je, međutim, o tome govorio potpuno drugačije jer je pravnicima dao u zadatak da se takvoj državi suprotstave i da brane građane od zle i opake vlasti jer svaka vlast je takva. Poseban zadatak ove vrste dao je sudijama i advokatima da “oslobode narod straha” i tako zavrede svoj i ugled svoje profesije.
Danas govorimo o vladavini prava, o demokratiji, o servisu građana, ali u stvarnosti svedočimo vrlo prizemnim pretvaranjima, simulakrumima i providnim prevarama. Ili je politička elita potcenila inteligenciju građana ili smo zaista trampili nešto za skoro ništa. Međutim, ne događa nam se jedinstvena i nova stvar. Mislim da je istorija satkana od preplitanja različitih sistema vrednosti, načina vladanja, uzdizanja čoveka, ekonomskih padova… ako pogledamo o čemu je govorio Ciceron i kako je objašnjavao državno uređenje, mogli bismo da pomislimo da u nekim delovima govori o današnjoj Srbiji. Polibije je u 2. veku pre nove ere pisao da je dokaz savršenosti čoveka njegova sposobnost da u potpunim promenama sreće sve podnosi uzvišeno i hrabro, te da na isti način treba posmatrati i državno uređenje. Ja bih tome dodao da je neophodno pružiti otpor, pa makar to bilo i uzaludno.

ZA MENE JE NEPRIHVATLJIVO DA JE NEKO ISTOVREMENO JAVNI FUNKCIONER NA VIŠE ZNAČAJNIH POLOŽAJA ZA PRAVOSUĐE I ISTOVREMENO ADVOKAT U PRIVATNOM POSLU

Srbija ima državu, a imam utisak da čekamo na završetak “prvobitne akumulacije kapitala”, s nadom da će iz kakve takve ekonomske stabilnosti višak vrednosti da se prelije u vladavinu prava i druge pozitivne elemente moderne države. To ipak na kraju zavisi od nas samih.

Strah od statistike

Jedan deo problema u kojem se pravosuđe našlo je i preopterećenost predmetima i sporost u postupanju. To je povezano i s kašnjenjem u uvođenju digitalizacije, snimanjem suđenja, elektronskom komunikacijom, ali i s načinom rada u nekim predmetima ili vrstama predmeta. Siguran sam da se dve trećine krivičnih i parničnih postupaka može završiti za upola manje vremena nego što je sada slučaj. Kao primer možemo uzeti to da u parničnim predmetima prvostepeni sudovi po pravilu izvode gotovo sve predložene dokaze jer strahuju da će drugostepeni sud možda ukinuti presudu zbog toga što je odbijen neki od dokaza. U krivici sudovi i dalje postupaju kao da se drže načela materijalne istine i da je zadatak suda da proveri sve činjenice iako je teret dokazivanja optužbe na javnom tužiocu. Uloga sudije mogla bi da bude značajno olakšana kad bi se manje postupalo u zabrinutosti od statistike i kad bi se, na primer, uz primenu tonskog snimanja sudovi zaista držali principa osnovnog i unakrsnog ispitivanja. Sve to povećalo bi i efikasnost suđenja i kvalitet presuda

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. avgust 2021.

U Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima

Na srpskoj javnoj i političkoj sceni nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina

Intervju Dragan Banjac, glavni urednik portala Forum

Sagovornik Novog magazina Dragan Banjac bio je dugogodišnji novinar Borbe, dopisnik iz Dubrovnika i istočne Hercegovine. Godinu dana pratio je hercegovačko-dubrovačko ratište, a nakon povratka u Beograd radio u unutrašnjopolitičkoj redakciji, gde je bio i urednik. Banjac je bio prvi novinar iz Srbije koji je tokom rata u BiH (preko Mađarske, Italije ušao u opkoljeno Sarajevo, Mostar, Tuzlu… Bio je ratni reporter iz Slavonije, kasnije i sa Kosova. Nakon što je režim ugasio Borbu i Našu Borbu, radio je kao beogradski dopisnik sarajevske novinske agencije ONASA, Oslobođenja, podgoričkih listova Publika i Vijesti, pisao za Vreme, Monitor, radio u Blicu (urednik u Regionima), bio zamenik glavnog urednika Glasa javnosti, dopisnik Tagens cajtunga iz Ciriha, sarajevske Federalne televizije, urednik agencije MMV. U Republici je nepunih devet godina pisao poslednju stranu, sa stalnim nadnaslovom Odozdo gledano. Autor je dve knjige, Rasplitanje kosovskog čvora zajedno sa Fahri Muslijuom i Zloupotrebljene institucije sa grupom autora. Povod za razgovor bilo je predstavljanje portala Forum, na kojoj su govorili Svetislav Basara, Boško Jakšić, Zoran Vuletić i Milivoj Bešlin.

Pre nedelju dana pokrenuli ste portal Forum. O čemu je reč, da li će on formalno biti glasilo Građanskog demokratskog foruma, koliko će biti samostalan?
Forum će, kao što piše u zaglavlju, biti portal građanske Srbije, samim tim i medij koji će pratiti rad GDF. Možda u svemu dodatnu zabunu unosi bliskost sa Zoranom Vuletićem, predsednikom GDF, ali i Nenadom Prokićem, Filipom Davidom, Latinkom Perović i ostalim članovima Političkog saveta ove društvene organizacije. Da postoji Građanski savez Srbije, onaj Vesne Pešić i Žarka Koraća, i Gorana Svilanovića, Forum bi i njih podržavao.    

Šta će biti osnovni elementi vaše uređivačke politike?
Ovaj portal je nešto novo i nešto što je, siguran sam, davno već izgubljeno i zaboravljeno na medijskoj sceni u Srbiji. Zalagaćemo se za profesionalnost, nezavisnost i naročito za učtivost. Ovo poslednje naglašavam jer su mediji kod nas godinama već prepuni banalnosti, nekulture i poganog jezika.

Kako je to počelo?
Neki to dovode u vezu sa uspostavom višestranačja, možda. Radikali Vojislava Šešelja su bili šampioni. Njihov lider bezbroj puta je u Skupštini Srbije vređao Hrvate, Bošnjake, pogrešno izgovarao ime haške tužiteljice Karle del Ponte. Nisu zaostajali ni njegovi najbliži saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Uvreda i govora mržnje danas, čini se, ima još više?
Osim govora mržnje, na srpskoj javnoj i političkoj sceni, recimo, nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od raspada Jugoslavije u Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima. Evo primera s vrha: juna 2019. na stranačkom skupu srpski predsednik Aleksandar Vučić kritikovao je svog partijskog funkcionera Zorana Babića zbog letovanja u Hrvatskoj. “Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću. Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima jer naš narod nema drugove na Brionima”. Usledio je gromoglasan aplauz. Čuvam i stranu jednog starijeg beogradskog dnevnog lista. Izlazi na ćirilici, a nije Politika. Subota, 22. jula 1995, strana četiri. Evo svih pet naslova: ‘Feslije bi Ozren’, ‘Jenki slomljenih krila’, ‘Ćirilica na lomači’, ‘Ljiljani venu – Janezi plaču’ i ‘Rešenje za Bosnu pregovori’. Kako te 1995. tako i danas. To je naša slika.

Ne zaostaju ni političari?
Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina. Najnoviju epizodu Šešelj je odigrao početkom februara ove godine sa Nenadom Čankom, predsednikom LSV. “S ratnim zločincem nema razgovora. Ne ide se da se o žrtvama govori dok je ratni zločinac u studiju”, “Svinjo debela, hajde, ućutkaj me. Molim vas da promenite pelene, ovaj smrad se ne može izdržati”, “Vojislav Šešelj je psihopata… on je kukavica koja se junači nad slabijima od sebe, onda kada iza njega stoji država i službe kojima decenijama verno služi”. Šešelj: “Videćeš ti. Da ti nije ovih telohranitelja, sad bi bio pretvoren u ćevap”, “Takvog bilmeza i govedo kao što je Nenad Čanak samo bi dobra motka mogla da opameti”. Sledi optužba da je Čanak tokom devedesetih radio za srpsku tajnu službu…

Istog dana kada je promovisan Forum objavljene su i nove novine – Nova. Takođe nedavno počela je da radi i nova televizija – Euronjuz. Kako vi to tumačite?
Hteo sam da kupim nove novine, ali su “planule”. Moj komšija, inače univerzitetski profesor upravo na studijama novinarstva, reče da je obišao sve trafike, ali da ih nije našao. Da bi se utešio, jetko se našalio rekavši – kakve su to novine na A4 formatu.  Dugo znam te ljude, sve su to dobre “zanatlije”, ali ne verujem da će NOVA imati znatan uticaj na svest ovdašnjih, većinskih, čitalaca koji će i dalje ostati verni tabloidima i njihovim lažima i banalnostima. Novu televiziju nisam gledao. Držim da se mogu upisati na dobro obaveštene, ali, recimo, RTS Dnevnik nisam gledao od raspada SFRJ…
 
Hoće li to doprineti razbistravanju u glavama ljudi ili će dovesti do još veće konfuzije?
Glave ostaju mutne, a konfuzija je potpuna.

Kakav je odnos vlasti prema medijima?
Vlast na medije utiče na više načina. Zgazila je one najvažnije i one koji su nevažni, ali umeju da pljuju na političke protivnike, druge narode, Zapad, EU, SAD… Sve medije koje pomaže vlast trebalo bi zabraniti. Ostatak je u rukama bogatog biznismena koji se nepravedno predstavlja opozicionarom.

A kako vam, izgleda politička scena Srbije – pre svega sa stanovišta političkih programa, odnosno vrednosti i načelnih opredeljenja za koja se partije zalažu?
Programi su solidni, ali se ne primenjuju. Ovde nema politike. Samo nekakve improvizacije. Na svakom koraku se govori da je opozicija ista kao i vlast. Nema izlaza.
 
Šta je po vašem mišljenju gorući problem Srbije danas. Ili ako vam je teško da izdvojite jedan, onda možda dva ili tri?
Ovo pitanje nisam očekivao. Ali evo tri: Kosovo, Evropska unija i suočavanje sa prošlošću. Čitaj – Srebrenica. Ni za jedan problem vlast ne haje, ni ič je to ne interesuje. Narodu su dosta TV vesti i tabloidi. I čovek koji se u ama baš sve razume.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. jul 2021.

Autonomija je čudo

Dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”

Intervju Jovan Komšić, politikolog

Da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti. Tako kaže naš sagovornik profesor političkih nauka dr Jovan Komšić, osnivač Škole političke ekologije. Ali ovde nije reč samo o autonomiji (severne srpske) Pokrajine Vojvodine. Reč je o autonomiji uopšte, a pre svega o autonomnosti čoveka-pojedinca. Za šta je conditio sine qua non – evropeizacija. Čime ste ispunili oba uslova – i nužan i dovoljan – da vas smatraju autošovinistom, koliko god to bilo besmisleno.

Vi se, između ostalog, bavite regionalizacijom, decentralizacijom, samoupravom, autonomijom. Pošto živite i radite u Vojvodini, počeli bismo od ovog poslednjeg, ne zato što je to danas neka aktuelna tema nego što uopšte nije tema. Postoji li autonomija Vojvodine i da li nam je uopšte potrebna?
Misleći na neophodnost intelektualnog i političkog priznanja opštedruštvene – u tom smislu i “svesrpske” – koristi od pokrajinske autonomije, javno sam ovih decenija saopštavao stav “da kojim slučajem Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti”.

Zašto?
Pa zato što je, nakon Drugog svetskog rata, “rođena” iz antifašističke, jugoslovenske vrednosno-političke “utrobe”; što je za samo četvrt veka efektivnog postojanja izbegla iskušenje “isterivanja đavola pomoću sotone” i, na taj način, snažno integrisala u “ranjivo” društveno tkivo Vojvodine i Srbije pripadnike kulturološki vrlo raznorodnih kolektiva; što je postala zamajac sveukupne modernizacije i ubrzano dostizala standarde socijalnih usluga koji nisu bili inferiorni čak i u poređenju sa stanjem u novoprimljenim članicama ondašnje Evropske zajednice itd. Dovoljno je, na kraju, samo uputiti na civilizacijski prestižno začinjanje procesa transformacije urođenika u građanina posredstvom pomirenja i efektivnih garancija mirnog suživota, političko-institucionalnog priznanja i negovanja identitetske osobenosti, smanjenja etničke distance, najvišeg procenta mešovitih brakova i slično. Malo li je za nepune dve decenije efektivne autonomije?

To je istorija, a danas?
Uz sva posrtanja društva pod dejstvom neviđene agresije ratno-nacionalističkih suženja svesti, ovde se ipak našlo snage i mudrosti da se suzbije suludi ranotranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, na ruševinama jugoslovenske federacije, pod kvazipatriotskim plaštom “čistote”, “jednosti” i “celosti” resuverenizovane, nacionalne države iznova ugradi relikt varvarstva i “ubilačkih identiteta”, što reče Maluf. Makar da je samo zbog toga, treba nam teritorijalna autonomija u kojoj ćemo, kao građani, više prepoznavati međusobne sličnosti i komplementarnosti ljudskih interesa, a manje raditi na zatvaranju u etničke segmente, koji međusobno komuniciraju jedino posredstvom svojih političkih “poglavica” i njihove “dvorske svite”.

FRIDRIH HAJEK JE, RECIMO, OPRAVDANO UPOZORIO KAKO “POSTOJE JAKI RAZLOZI ZBOG KOJIH AKCIJA LOKALNIH VLASTI GENERALNO NUDI DRUGO NAJBOLJE REŠENJE TAMO GDE SE NE MOŽE OSLONITI NA PRIVATNU INICIJATIVU”

S prethodnim je tesno povezan jedan vaš rad naslovljen kao “Izazovi evropeizacije i decentralizacije Srbije”. Opet ćemo, na tragu prethodnog pitanja, prvo o drugom. Šta će nam uopšte ta decentralizacija?
Moja višedecenijska zalaganja za nešto što se sa mnogo argumenata i oslonca na iskustva razvijenih društava stabilizovane liberalne demokratije naziva principima i institucijama evropskog regionalizma, nailazila su, a i danas nailaze na brojna nerazumevanja i osporavanja etnocentristički “kontaminirane” inteligencije i političkih preduzetnika tzv. srpskog sveta. Elem, centralistima-etnocentristima, kada bi hteli trezveno da razmišljaju i odgovorno da deluju, sugerišem da se zamisle nad sledećim Tokvilovim stavom: “Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.”
Da ne govorimo o ekonomskoj racionalnosti decentralizacije odlučivanja i o nečemu što se u samoj srži teorije i prakse liberalne demokratije naziva “reprezentativnost”, “kapaciteti poverenja”, “bliskost” institucija i građana, mogućnosti “participacije u procesima odlučivanja”, “kontrola političkog dnevnog reda”, kao i “pravo razumevanje”, “regionalno umrežavanje” privrednih subjekata, medija, kulturnih i naučnih institucija, a sve u skladu sa evropskim principom i praksom supsidijarnosti.

A šta imate da kažete u odbranu samouprave? Zar to u Srbiji nije unapred izgubljena bitka?
Kako se ne bih zaplitao-saplitao pitanjem: “Kud se dedoše lanjski snegovi”, braniću smisao odredbe člana 12 trenutno važećeg Ustava Republike Srbije. Nažalost, moram priznati da uopšte ne uočavam tragove poštovanja propisanog ograničenja državne vlasti našim, građanskim pravom na autonomiju i lokalnu samoupravu. Na delu su, zapravo, lokalne transmisije političkog “direktorijuma” – kako s razlogom profesor Madžar naziva naš Centar vlasti – i to s prevashodnim zadatkom da obezbede infrastrukturu za dolazak “belosvetskog” kapitala u “naš kraj”. To valjda trenutno tako mora, pored ostalog i zbog toga što dobija podršku nezaposlenog “puka”, koji vapi za izlaskom iz bede i beznađa.
Treba, međutim, respektovati istorijske pouke i kad vam se učini da smo izvan svih normalnih tokova modernosti. Fridrih Hajek je, recimo, opravdano upozorio kako “postoje jaki razlozi zbog kojih akcija lokalnih vlasti generalno nudi drugo najbolje rešenje tamo gde se ne može osloniti na privatnu inicijativu”. Danas pak mnogi znalci naglašavaju da lek za nacionalne i globalne političke viruse, koji izazivaju i produbljuju krizu demokratije, valja potražiti upravo u rekonstrukciji zajednice počev od lokalnog nivoa. Na potezu su građani, ako ih ima? Jednog dana, meseca, godine, decenije, svakako će ih biti.

VARIJACIJE “PROPALE DRŽAVE”, “POLUDRŽAVE”, “NELIBERALNE DEMOKRATIJE” I SLIČNO NISU NIŠTA DRUGO DO LOGIČNI ISHODI “KONDOMINIJUMA” VLASTI I POTKUPLJIVOG SEGMENTA INTELIGENCIJE

A zašto evropeizacija?
Bez obzira na strukturne i druge probleme, koji evidentno umanjuju magnetizam “meke moći” EU i na relaciji sa Srbijom diktiraju geopolitičku strategiju u stilu: “Ni previše blizu, ali ne i predaleko”, krajnje je neproduktivno potceniti ono što Evropsku uniju i dalje drži na najprestižnijem mestu globalnih dostignuća. To su njene humane vrednosti, pa tako, dokle god su demokratski, kulturni i ideološko-partijski “organizmi” ugrađeni u strukture upravljanja Unijom, ne možemo očekivati da će Evropljani biti impresionirani falsifikatima i surogatima liberalno-demokratskih procedura. Sa druge strane, ako i kada je konkretno o Vojvodini reč, moramo biti svesni da se jedino izgledna, realno raspoloživa perspektiva sistemskog iskoraka iz stanja fasadne autonomije krije u još nejakim “nedrima” globalnog društvenog procesa koji zovemo evropeizacijom Srbije. Nažalost, u slučaju da se, umesto demokratije, definitivno ukorene nabujali fenomeni “zarobljene države” i tako proces pridruživanja Srbije, kao i drugih preostalih segmenata tzv. Evrope Otomana Evropskoj uniji pretvori u nešto što nema kraja, “ne gine” nam niz novih epizoda u najpopularnijoj balkanskoj seriji autoritarno-centralističkog sabiranja i utiskivanja “homogenog kulturnog žiga na državno stado”, započetog epizodom “Antibirokratske revolucije” 1988. i pokličem: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš nam biti cela”.

Ko po vašem mišljenju pruža veći otpor evropeizaciji: inteligencija ili obični građani, da ne kažemo narod?
Na pojavnom nivou nedovoljne “prijemčivosti za slobodu”, srpske manifestacije “demokratije bez naroda” i deficite kulturoloških podloga liberalno-demokratskog političkog takmičenja, podele i ravnoteže vlasti, mogli bismo objasniti na tragu maksime “Politika – to su ideje”. U skladu s tim, dakle, mislim da nivo svesti “novopečenih” građana, sa osvojenim pravom glasa, diktira manju potražnju za apstraktnim mislima i složenim političkim formulama. Preferencije su, zapravo, na strani izbora dobrog “kapetana broda i njegove posade”, kao i “fiksiranja cilja njihovog puta”.
Upravo u komponenti ovih “velikih narativa”, kojima se trasiraju svrhe i ciljevi putešestvija od socijalizma ka kapitalizmu i demokratiji, od jednog državnog ustrojstva ka drugom, nalazim veliku ulogu i još veću odgovornost naše inteligencije za hazardersko razmišljanje i ponašanje u inicijalnoj fazi promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i, shodno takvim manirima, tumaranje državnog broda u močvari blokirane i nedovršene srpske državne, ekonomske, pravne i kulturološke tranzicije.
To polje interakcijskog dejstva tzv. nacionalne inteligencije i vlastodržačkih, “državotvornih” struktura nazvao bih sindromom spojenih sudova između kvaziintelektualnih, naoko slobodnih “igara misli i stvaralaštva”, koje formiraju hegemone obrasce mišljenja, uverenja i manifestnih preferencija, s jedne strane, i ličnih i grupnih materijalnih interesa, sa druge strane, koji mehanizmom “crne kutije” uvezuju kulturnjake, bezbednjake, novinare i političare u skriveni, neformalno klijentelistički DNK našeg režima. Zato varijacije “propale države”, “poludržave”, “neliberalne demokratije” i slično nisu ništa drugo do logični ishodi “kondominijuma” vlasti i potkupljivog segmenta inteligencije.

PODROBNI EU MONITORING IMPLEMENTACIJE PRAVNIH TEKOVINA VLADAVINE PRAVA, SLOBODNE JAVNOSTI I POŠTOVANJA ČITAVE GAME OSTALIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA SMATRAM VRLO ZNAČAJNIM ALATOM ZA OČUVANJE KAKVIH-TAKVIH ŠANSI, UKLJUČUJUĆI I NOVE MOBILIZACIJE POSUSTALIH ENERGIJA SLOBODE

Sve ovo što ste rekli upućuje, čini se, na jedno – na strahove koji vladaju u Srbiji: od različitosti, pluralizma, a pre svega individualizma. Da li je to tačno i, ako jeste, kako to objašnjavate?
Ništa suštinsko što se dešava u Srbiji nije toliko novo i osobeno da nije u istoriji već viđeno i objašnjeno. No, držim da je u našem slučaju naročito važno vaspitati građane za demokratiju, poštujući imperativ da se identitetskim konstruktima kao “lažnim prijateljima” ne zaluđuju istorijom istraumirane nacionalne zajednice, što pamte stare patnje i neretko sanjaju o osveti. Nažalost, upravo to su, u ime slobode i pluralizma, činili “očevi osnivači” tuđih i našeg “nacionalnog preporoda”, njihovi ideološki sekundanti i politički izvođači postjugoslovenskih, ra(t)nih radova na teritorijalno-političkom sabiranju “saplemenika” u jednu nedeljivu naciju. U takvim formativnim fazama, koje prete da zajednice večito zadrže na nivou “malodobnih plemena”, što bi rekao Džon Stjuart Mil, od “šume se ne vidi drveće”. Dejstvom političkih elita, uz “svesrdnu” pomoć dobro plaćenih urednika kontrolisanih medija, srž “državotvornosti” i “patriotizma” isključivo se vezuje za ideje i fenomene kolektivne slobode, užižene na “državni razlog” konsolidacije hijerarhijskog monopola prinude, a ne na, recimo, Periklovu, dva i po milenijuma staru objavu individualne slobode – “da svako ima pravo da živi kako mu se sviđa”, odnosno “da izabere da ide sopstvenim putem”. Da ne govorim o aktuelnosti Aristotelovog upozorenja da, zarad slobode, društvene harmonije, vrline, pravde i vladavine zakona, nikome u političkoj zajednici, bilo da je reč o pojedincu ili pak o masi, ne treba dopustiti da poseduje apsolutnu moć.
Ali, ne samo preovlađujući tip naših političara, koji u procesu “autoritativne alokacije vrednosti” neće “meko”, partnerski da kreiraju i dele moć sa drugima – da razgovaraju, pregovaraju, usklađuju, sarađuju, ispunjavaju obećano – već i dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”.

Kako se, čime, uz pomoć kakvih “tehnika i tehnologija” danas vlada Srbijom?
Paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti predstavlja jedan od ključnih faktora efektivnog užiženja moći na jednoj personalizovanoj adresi nacije-države. Pritom, bez obzira na to što svaka “analogija hramlje”, uveren sam da je na putu do približno adekvatnih odgovora i te kako korisno uranjanje u tokove najkredibilnijih istorijsko-socioloških analiza, posebno onih faza moderne istorije kada je “princip Vođe” bio doveden do svog sistemskog vrhunca. Otud su danas ponovo aktuelna objašnjenja Hane Arent zašto u ambijentu “konfuzne hijerarhije”, bez “pouzdanih međunivoa koji bi pojedinačno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslušnosti”, najveću moć imaju pojedinci i grupe koji su najbolje upućeni u “lavirinte prenosnog mehanizma” upravljanja.
Kada je pak reč o perspektivama, ne bih se kladio na kartu dugovečnosti aktuelne varijante stabilokratskog “braka iz računa” između vladavinskih elita nekih najmoćnijih članica EU i naših vlastodržaca. U tom smislu, pregovarački klaster, koji se temelji na podrobnom EU monitoringu implementacije pravnih tekovina (Acquis Communautaire) vladavine prava, slobodne javnosti i poštovanja čitave game ostalih ljudskih prava i sloboda, smatram vrlo značajnim alatom za očuvanje kakvih-takvih šansi, uključujući i nove mobilizacije posustalih energija slobode.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA, “ROĐENA” IZ ANTIFAŠISTIČKE, JUGOSLOVENSKE VREDNOSNO-POLITIČKE “UTROBE”, VOJVODINA JE ZA SAMO ČETVRT VEKA EFEKTIVNOG POSTOJANJA IZBEGLA ISKUŠENJE “ISTERIVANJA ĐAVOLA POMOĆU SOTONE” I NA TAJ NAČIN SNAŽNO INTEGRISALA U SVOJE “RANJIVO” DRUŠTVENO TKIVO PRIPADNIKE KULTUROLOŠKI VRLO RAZNORODNIH KOLEKTIVA

Da li je danas u Srbiji veći problem nedostatak slobode ili nedostatak pravde? I zašto?
Tragajući za pretpostavkama “dobrog društva” kao okvira harmonizacije dva, neretko oprečna principa – slobode i jednakosti, a za pravdom se naročito traga kad su ugrožene i jedna i druga sastavnica poželjne društvene dobrote, slavni ekonomista i demokratski delatnik Džon Kenet Galbrajt zapisao je: “Potrebno je da se shvati da ništa u tolikoj meri ne poništava sve slobode pojedinca kao što to čini potpuno odsustvo novca. Poništava ili svodi na najmanju meru.” Na tragu rečenog, dokle god u Srbiji opstojava rizik od lakog sunovrata većeg segmenta populacije u zonu ispod crte apsolutnog siromaštva i dokle god je sve to udruženo sa raširenom kulturom bede, na tržištu političkih ideja uvek će biti veća potražnja za komponentom “pravde” u liku egalitaristički shvaćene “jednakosti” i njoj primerene raspodele. Nažalost, takav socio-ekonomski ambijent je “Eldorado” za demagoge najrazličitijih vrsta.

Vidite li, na kraju razgovora, svetlo na kraju tunela i možete li da procenite koliko je taj tunel dugačak? I vidite li društvene snage, subjekte koji bi do tog svetla mogli da nas dovedu, kako bi uopšte to kretanje trebalo ili moglo da izgleda?
Ako je verovati onom Krležinom Zagorcu da nikad nije bilo da nekako nije, pojaviće se i to svetlo. Verovatno to neće biti ono svetlo koje će Kinezi ugledati kad probiju tunel ispod Fruške Gore, ali radovaću se i tome. Ako poživim, lakše i brže ću do mog zavičajnog, laćaračko-mitrovačkog parčeta “svinjskog” Srema. Iz druge, istorijsko-globalne perspektive gledano, nesporno je da će vreme biti najbolji sudija i ono sito što žito odvaja od kukolja. Verujem i da je “vreme na strani demokratije”, kako kaže Hantington. Jedino što ovde treba dugo trajati da bi se možda dočekao novi momentum sinergetskog spoja četiri faktora. Da mir i demokratiju na Balkanu požele: 1) domaće elite; 2) svetski moćnici; 3) da uđemo u zonu održivosti ekonomsko-socijalnog razvoja i da, uz sve to, 4) Srbi i ostali državljani naše Republike dostignu i potvrde svoje umeće građansko-demokratsko-institucionalnog suočavanja s posledicama sopstvenih odluka. Priznaćete, ovo poslednje nije nimalo lakše od prethodna tri uslova, naprotiv.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Moramo biti spremni za obrazovnu revoluciju

Nove tehnologije počinju da menjaju i samu koncepciju novca i finansija

Intervju Branko Urošević, Računarski fakultet

Na svakakve festivale smo obvikli u Srbiji, ali na festival kompjuterskih finansija nismo. Bar nismo još, ali ćemo se, sva je prilika, navići. I to je dobra vest. Reč je zapravo o novom programu, predstavljenom pre oko mesec dana (tačnije u subotu, 15. maja) koji pokreće Računarski fakultet. Ovim programom Beograd je ušao u sam vrh evropskog, pa i svetskog visokog obrazovanja, pošto je reč o disciplini koja su proučava (i podučava) samo na vodećim fakultetima u Evropi, uglavnom u Britaniji, a više u Americi. Danas kada se o privatnim fakultetima čuju gotovo isključivo loše stvari, nije zgoreg napomenuti da je RAF, koji inače radi u sastavu Univerziteta Union, osnovala firma CET (Computer Equipment and Trade) 2003. godine. Nije sporno, naime, da ima loših privatnih fakulteta, ali ima ih bogami podosta i državnih. Privatne makar ne plaćaju građani iz svog džepa, osim onih, naravno, koji to urade dobrovoljno. No, da se vratimo na glavnu temu, spiritus movens i pomenutog festivala i novouvedenog programa je Branko Urošević, dvostruki doktor nauka – fizike i ekonomije, koji se 2005. iz Barcelone, sa Univerziteta Pompeu Fabra, vratio u Srbiju. Od tada je sve do februara ove godine bio profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu.

Nedavno je na Kolarcu predstavljen vaš program iz kompjuterskih ili računarskih finansija, Master in Computational Finance (MCF). Šta su, zapravo, računarske finansije?
Zamislite da se u sobi nalazi nekoliko vrlo obrazovanih i inteligentnih ljudi koji treba da rade na zajedničkom projektu. I pored njihovog obrazovanja i inteligencije, ukoliko ne govore nijedan zajednični jezik, saradnja će, složićete se, biti veoma teška. Situacija je analogna onoj u finansijskim institucijama kojima su potrebni i ekonomisti, i modelari/matematičari, i programeri. Svi oni poseduju određena znanja iz svojih oblasti, ali se teško razumeju jer im se znanja praktično ne preklapaju. Stručnjaci iz računarskih finansija moraju da istovremeno razvijaju znanja iz finansija, programiranja, matematičkog modeliranja i mašinskog učenja. Kao takvi, oni su prirodno “vezivno tkivo” u finansijskim i finteh organizacijama, ali i od potencijalne velike koristi u digitalnoj transformaciji drugih, nefinansijskih firmi.

Rekli ste da je reč o prvom takvom programu ne samo u Srbiji nego i u regionu. Gde se najbliže predaje sličan program?
Programi ove vrste nastali su prvo u SAD. U Evropi ih još uvek nema mnogo i uglavnom su u Velikoj Britaniji. U Srbiji i okolnim zemljama takvih programa dosad nije bilo.

Ko može da postane stručnjak iz računarskih finansija?
Ljudi koji dolaze iz različitih branši – ekonomisti, ljudi iz biznisa, programeri, matematičari, fizičari, inžinjeri, itd. – kroz grupni rad na pažljivo kreiranom kurikulumu savladavaju neophodne veštine, učeći ne samo od vrlo iskusnih predavača nego i jedni od drugih. Pošto se insistira na spoju različitih znanja i veština, mešoviti profil polaznika zapravo je od suštinskog značaja.

STRUČNJACI IZ RAČUNARSKIH FINANSIJA MORAJU ISTOVREMENO DA RAZVIJAJU ZNANJA IZ FINANSIJA, PROGRAMIRANJA, MATEMATIČKOG MODELIRANJA I MAŠINSKOG UČENJA. KAO TAKVI, ONI SU PRIRODNO “VEZIVNO TKIVO” U FINANSIJSKIM I FINTEH ORGANIZACIJAMA, ALI I OD POTENCIJALNE VELIKE KORISTI U DIGITALNOJ TRANSFORMACIJI DRUGIH, NEFINANSIJSKIH FIRMI

Govorili ste i o vezama s profesionalnom i akademskom dijasporom. Kažete da stvarate, između ostalog, i platformu za efikasnu saradnju sa dijasporom. Recite nešto više o tome?
Na MCF programu predaju naši ljudi koji su doktorirali na prestižnim svetskim univerzitetima, a kasnije i radili u vodećim svetskim kompanijama. Neki od naših predavača, inače poznati stručnjaci u inostranstvu, prvu put dobijaju priliku da budu nastavnici na nekom fakultetu u Srbiji. Takođe, Savetodavni odbor programa sastoji se od veoma iskusnih stručnjaka iz Goldman Saksa, JP Morgana i drugih vodećih svetskih finansijskih kuća. Članovi odbora nam pomažu da stalno unapređujemo relevantnost i kvalitet programa. Cilj je da MCF bude prepoznat u celoj Evropi kao jedan od najboljih iz ove oblasti. Drugi podjednako važan cilj je stvaranje jedinstvene mreže edukatora i profesionalaca iz oblasti finansija u Srbiji i van nje, dakle, kreativna integracija dijaspore i stručnjaka u zemlji.

Računarske finansije su rezultat sve tešnjeg povezivanja finansija s tehnologijom i veštačkom inteligencijom. O čemu je tu zapravo reč?
Savremene finansije teško je razdvojiti od tehnologije, mašinskog učenja ili veštačke inteligencije. Algoritamsko trgovanje, gde kompjuteri samostalno, na osnovu algoritama koje stvaraju ljudi, donose odluke o trgovanju, ima sve veći udeo u ukupnom prometu na svetskim tržištima kapitala. Mašinsko učenje i veštačka inteligencija pomažu, na primer, u kreiranju preciznijeg kreditnog skoringa klijenata i obezbeđuju brže odluke o izdavanju kredita. One pomažu u otkrivanju prevara kod kreditnih kartica i osiguranja, u prognoziranju tržišnih trendova, kao i u prognoziranju toga ko bi od klijenata mogao da prekine saradnju s nekom firmom, što onda omogućava da se takvi postupci preduprede, itd.

Ovde govorimo kako nameravate da promenite obrazovanje iz finansija i integrišete ga s tehnologijom. A šta je sa drugim oblastima ekonomije i biznisa?
Naravno, promene se ne događaju samo u finansijama nego i u celokupnom svetu biznisa. Obrazovanje, a posebno kod nas u regionu, trenutno kaska za svetom biznisa. Integracija biznisa i tehnologija čini neophodnim stvaranje “integrisanih stručnjaka” koji razumeju kako biznis tako i tehnologije, algoritme i programiranje, kao i kako se iz podataka dobijaju korisne informacije. Računarske finansije su samo prvi korak u obrazovnoj revoluciji koja će, po mom mišljenju, morati da usledi kako bi obrazovanje pratilo svet koji nas okružuje.

TROMOST I RASCEPKANOST STUDIJSKIH PROGRAMA KOD NAS I U REGIONU SVAKAKO SE HITNO MORA MENJATI UKOLIKO KOLEKTIVNO ŽELIMO DA NE BUDEMO SAMO OBJEKTI TEKTONSKIH PROMENA KOJE NEZAUSTAVLJIVO DOLAZE

S temom računarskih finansija su, ako se ne varam, povezana i blokčejn tehnologija i kriptovalute. Na koji način, u kom smislu?
Kompjuterske finansije omogućavaju stvaranje novih tehnoloških rešenja iz oblasti finansija – finteh. Sa svoje strane, ove nove tehnologije, čiji su kriptovalute samo jedan deo, počinju da menjaju i samu koncepciju novca i finansija. Blokčejn tehnologija, odnosno distribuirani dokaz vlasništva baziran na konsenzusu grupe učesnika, jeste inovacija koja obećava i kao takva će verovatno biti jedan od značajnih elemenata za dalji razvoj finteha. Na toj tehnološkoj inovaciji, u suštini, zasnovane su kriptovalute ali i pametni ugovori, na primer. Sa druge strane, mada ima mnogo ideja i startapa, nije očigledno koje od tih ideja imaju svetlu budućnosti. Jedno je sigurno: finansije se revolucionarno menjaju iako pravac tih promena nije lako sa sigurnošću predvideti.

Verujete li u budućnost kriptovaluta, koliki segment finansija će one zauzimati?
Što se kriptovaluta tiče, one su na početku privlačile pre svega pažnju ljudi zainteresovanih za zaštitu privatnosti. Sada su predmet opšteg interesovanja i, slobodno se može reći, velikog spekulativnog pritiska. Kao investicija, u pitanju su investicije ogromnog rizika, gde se gotovo preko noći može obogatiti, ali i izgubiti velika količina novca. Kao sredstvo plaćanja izgleda da se češće koriste u transakcijama kriminogenog karaktera nego kao legalno sredstvo plaćanja. Jedan od problema njihovog korišćenja kao transakcionog novca upravo je velika violatilnost njihove vrednosti. Najzad, rudarenje kriptovaluta zahteva veliku potrošnju energije, te su one mnogo manje energetski efikasne nego, recimo, kreditne kartice, a posebno običan papirni novac. Kakva je budućnost kriptovaluta u najvećoj meri će ipak biti određeno time kako se prema njima postave veliki finansijski regulatori i veliki institucionalni igrači.

Kako objašnjavate nameru Evropske centralne banke da uvede digitalni evro?
Postoji veliki politički pritisak na ECB da uvede digitalni evro, delimično kao odgovor na pomamu u vezi s kriptovalutama, a delimično i kao odgovor na priče o uvođenju digitalnog juana. Problem, međutim, može biti to što centralni bankari koji treba da donose odluke o tim stvarima imaju malo ili nimalo relevantnog znanja o karakteristikama i ograničenjima mogućih tehnoloških rešenja u vezi s tim. Još jedan dokaz o potrebi integrisanog znanja, rekao bih. Inače, lako se može napraviti haos iz najboljih namera.

ŠIRE GLEDANO, SVAKO OD NAS BIĆE ILI OBJEKAT ILI SUBJEKAT NADOLAZEĆE INTEGRATIVNE PLIME BIZNISA I TEHNOLOGIJE. JASNO JE VALJDA DA JE BOLJE BITI SUBJEKAT

Napraviću ovde malu digresiju. Posle završene matematičke gimnazije u Beogradu završili ste teorijsku fiziku, doktorirali na teoriji struna, što je krajnje apstraktna stvar, a onda se obreli u ekonomiji, koju ste takođe doktorirali. Kako i zašto?
U potrazi za poslom – tada ga u fizici praktično nije bilo – počeo sam da radim za čuvenu konsultantsku kuću Mekinzi u Čikagu. Oni su iskoristili zatvaranje velikih projekata iz oblasti fizike da zaposle mnogo nas sa doktoratima sa vrhunskih škola i da nas onda obuče za biznis. Tada je Excel bio vrhunac tehnologije u firmi. Sada, čujem od kolega, Mekinzi postaje ozbiljan igrač u oblasti primene mašinskog učenja i veštačke inteligencije za davanje saveta korporativnim klijentima. To je sve više slučaj i s “velikom četvorkom”.

Sigurno verujete u budućnost računarskih finansija, ali šta to znači, kako će izgledati budućnost finansija?
Spajaće se, sve tešnje, finansije, programiranje, kreiranje i rad s velikim količinama podataka i, bazirano na njima, mašinsko učenje i veštačka inteligencija. Smanjivaće se poslovi na šalterima i poslovi odobravanja standardizovanih kredita, a ulogu investicionih ili računovodstvenih savetnika za male ulagače preuzimaće, sve više, roboti-savetnici. Sa druge strane, rašće broj ljudi koji može da sagleda i da se aktivno uključi u proces: da prepozna poslovni problem, odabere odgovarajuću metodologiju i razvije modele i algoritme za njegovo rešavanje i, najzad, da implementira prototip rešenja koji se onda može testirati. Upravo su to ljudi integrisanih znanja i veština koje mi nameravamo da školujemo.

Ima li u kompjuterskim finansijama mesta za običnog čoveka ili se one tiču samo velikih banaka, fondova i korporacija?
Ima, naravno. Običan čovek suočava se, i sve će se više suočavati s posledicama računarskih finansija u svom svakodnevnom životu. Šire gledano, svako od nas biće ili objekat ili subjekat nadolazeće integrativne plime biznisa i tehnologije. Meni bar izgleda jasno da je bolje biti subjekat, razumeti kako stvari rade i aktivno u njima učestvovati na ovaj ili onaj način nego biti objekat i nadati se da će nas negativne posledice zaobići. Obrazovanje u 21. veku mora da stavi u fokus sve aspekte onoga što je već tu, pred nama i što neće nestati ako zatvorimo oči i zaželimo da ne postoji. Tromost i rascepkanost studijskih programa kod nas i u regionu svakako se hitno mora menjati ukoliko kolektivno želimo da ne budemo samo objekti tektonskih promena koje nezaustavljivo dolaze.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 17. jun 2021.