Marks je potcenio ulogu ličnosti u istoriji. Ne onih iz istorijskih čitanki (careva, kraljeva, predsednika, premijera) nego onih stotina hiljada ljudi čija inicijativa i inovativnost (p)okreću točak napretka

 

Dvestota godišnjica rođenja Karla Marksa iskorišćena je za svojevrsnu rehabilitaciju tvorca “naučnog socijalizma” i njegove “nauke” – marksizma. Štaviše, i za trijumfalističko dokazivanje da je marksizam bio u pravu i da je Marks još uvek živ ili, obrnuto, svejedno. S posebnim je oduševljenjem u Srbiji primljen ideološki “trojanski konj” kojeg je Kina, u vidu Marksovog spomenika, poklonila njegovom rodnom gradu. Ono što su čelnici Trira naravno prihvatili kao turističku atrakciju koja će im pomoći da povećaju turistički profit u Srbiji protumačeno je kao trijumf komunizma iako je položaj radničke klase u Kini danas otprilike na nivou 19. veka u Engleskoj. I to u čisto ekonomskom smislu, u političkom je daleko gori. S tim u vezi, kao objašnjenje “kineskog čuda” istaknuto je da tamo deca još od malih nogu, u školama, uče marksizam, nad čim bi se Marks nesumnjivo zgrozio.

“Pitanja marksizma” nisu, međutim, samo, pa ni pre svega, akademske prirode niti se ovde radi o nekakvom “doktrinarnom nadgornjavanju”. U pitanju je budućnost Srbije, i to čisto praktično-politički posmatrano, kao formulisanje alternative aktuelnom “režimu” već na prvim sledećim izborima.

 

LAŽNI PROROK: Tako je Karla Marksa nazvao Karl Poper – “lažni prorok”. Bilo je to naravno u Poperovom najpoznatijem delu “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Marks svrstan u “loše momke” (mada je tu bio u “dobrom društvu”, sa Platonom, Hegelom, da pomenemo samo najistaknutije).

Kad smo već kod godišnjica, pre tačno četiri decenije, 1978, izašao je poslednji, treći tom “Glavnih tokova marksizma”, kapitalnog dela poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog, posle kojeg od marksizma neće ostati ni kamen na kamenu. Ali, u trenutku kada je Kolakovski ispisivao svoju kritiku, koja bi se najpregnantnije mogla izraziti rečenicom da se “marksizam razvijao kao teorija i praksa protiv ljudske slobode”, marksizam se nalazio na vrhuncu moći. Dve trećine planete živelo je u nekoj vrsti marksističkog poretka i, što je važnije, izgledalo je da mu predstoji još svetlija budućnost. Od tada, kao što sada znamo, jedva da će proći decenija, a socijalizam će se srušiti kao kula od karata, počev od Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, a zatim, poput domina, i u ostalim zemljama. Preostale su još samo, kao neke civilizacijske “crne rupe”, Kuba i Severna Koreja.

“Marksizam kao da je izgubio svaki kontakt podjednako sa intelektualnim razvojem kao i sa društvenim realnostima.

Kao ‘sistem objašnjenja’ on je mrtav; ne sadrži takođe nikakvu ‘metodu’ koja bi se mogla upotrebiti u interpretaciji savremenog života”, pisao je Kolakovski.

Uz konstataciju da je “komunizam ogromno doprineo buđenju nacionalističkih ideologija”, slavni Poljak zaključuje da “u ovom času marksizam niti svet objašnjava niti ga menja, on je samo zbir parola koje služe organizovanju raznih interesa, a koje najčešće nemaju ničeg zajedničkog s onim sa čim se marksizam prvobitno identifikovao”.

DALEKO OD TOGA DA JE DANAŠNJI SVET BEZ MANA. ALI TIH MANA BI BILO MANJE, I ONE SAME BI SIGURNO BILE MANJE, DA SVET, TAČNIJE NJEGOV VELIKI DEO, NIJE ZALUTAO I GOTOVO POLA VEKA, A NEGDE I DUŽE, IŠAO POGREŠNIM PUTEM. A NA POGREŠAN PUT GA JE ODVEO UPRAVO MARKSIZAM

Poper pak pokazuje izvesno razumevanje za svoga imenjaka. “Ne možemo biti pravični prema Marksu ako mu ne priznamo iskrenost. Njegovo otvoreno mišljenje, njegov smisao za činjenice, njegovo nepoverenje prema verbalizmu, naročito moralizatorskom, učinili su ga jednim od najuticajnijih svetskih boraca protiv hipokrizije i farisejstva”, piše Poper. Ali, odmah i nastavlja.

“Zašto onda napasti Marksa? Uprkos njegovim zaslugama, Marks je bio lažni prorok. On je bio prorok istorijskog toka i njegova proročanstva se nisu obistinila; ali ovo nije moja glavna optužba. Mnogo je važnije što je on obmanuo i zaveo mnoštvo inteligentnih ljudi u verovanju da je istorijsko proricanje naučan metod pristupa društvenim problemima. Marks je odgovoran za pustošeći uticaj istoricističkog metoda mišljenja na one koje su želeli da daju svoj doprinos otvorenom društvu”.

Ipak, da li je samo Marks za sve kriv? Već je pomenuti Poper pišući o Marksu primetio: “Njegova iskrenost u traganju za istinom i njegovo intelektualno poštenje izdvajaju ga od mnogih njegovih sledbenika”. Filozof Ivan Milenković, recimo, ističe “18. brimer Luja Bonaparte” kao delo u kojem se Marks predstavlja kao liberalni filozof jer se zalaže za klasične liberalne vrednosti: podelu vlasti i politički pluralizam. Nasuprot tome, svojom “kritikom neoliberalizma” današnja levica pokazuje potpunu “intelektualnu napraimpotenciju” smatra Milenković.

Vladimir Gligorov takoreći svako malo napiše neki tekst u kojem pokazuje kako savremena levica u Srbiji (i drugde, ali nas drugi ne zanimaju, nek svako čisti u svom dvorištu) zapravo ne razume Marksa. “Danas se levica upinje da dokaže kako je u tržištu izvor manje- više svih problema. Kada ne bi bilo liberalizovano i deregulisano, zaposlenih bi bilo više, a i raspodela dohodaka bila bi pravičnija… To nije bilo Marksovo stanovište”, kaže Gligorov. U stvari, to nije bilo “srpsko stanovište” ni u socijalističkoj Jugoslaviji; marksisti su se u es-efer- jotu zalagali za tržište. Ali – eksplikacija nije rehabilitacija.

 

MARKS PROTIV MARKSA: Kažu da se drug Marks još za života “ogradio” od marksizma. Danas bi se ogradio i od samog sebe. Jer, ako nije samo on kriv, da li je i sasvim nevin? Ako (decenijama već, do dana današnjeg) marksisti pogrešno tumače Marksa, mora biti da i on sam za to snosi neku odgovornost. Odnosno, biće da i u (istinskom) Marksu ima neka konstrukcijska greška koja dovodi do (pogrešnog) marksizma.

Priča o Marksovoj “samokritici” ipak je mit. Doduše, ne bez stvarnog povoda jer je Marks – ako je verovati Žarku Puhovskom, a ovde mu valja verovati – zaista napisao: “Ako je to što oni zastupaju marksizam, onda ja nisam marksista.” Ali to je bilo u jednoj sasvim konkretnoj situaciji, tj. povodom sukoba u Francuskoj radničkoj partiji.

Bez obzira na to, međutim, nema sumnje da je marksizam, da se još jednom pozovemo na Popera, i mnoge “inteligentne ljude” naveo na pogrešan put. Put sa kojeg ne možete jednostavno da skrenete i uhvatite prečicu do onog pravog nego morate da se vratite, nekad do tačke sa koje ste (s)krenuli, a nekad još dalje i dublje u prošlost. Jugoslavija se ponosila – a i danas se često ističe kao argument – brzinom kojom se razvijala posle Drugog svetskog rata. I zbilja jeste tada napravila mnogo, pogotovo u odnosu na ono predratno, do 1941, kao i ono posleratno, posle 1995. godine, razdoblje. Ali, kao što je pokazao Ljubomir Madžar u knjizi “Suton socijalizma”, evropske zemlje koje nisu bile zaražene “marksističkim virusom” razvijale su se još brže. Recimo, 1950. godine Srbija i Grčka su bile gotovo izjednačene po stepenu ekonomskog razvitka, tj. Srbija je bila na 95 odsto grčkog nivoa, da bi posle tri i po decenije bila tek na 60 odsto. Ili, Austrija je 1950. od Slovenije bila razvijenija za jednu četvrtinu, da bi sredinom osamdesetih bila dvostruko razvijenija. Madžareva knjiga je puna takvih primera, ali da ne trošimo prostor, najupečatljivije je poređenje dve Nemačke. Dakle, teritorije koje su se posle 1945. zvale Demokratska, odnosno Savezna Republika Nemačka, pre Drugog svetskog rata bile su praktično na istom stepenu razvoja, s podjednakim industrijskim, tj. tehničko-tehnološkim nivoom. Imale su izjednačen i ljudski kapital, tj. obrazovni nivo i stepen obučenosti, a i stanovništvo je bilo u osnovi isto, sa istom tradicijom, kulturom, vrednosnom orijentacijom, industrijskom disciplinom i odnosom prema radu. Već krajem šezdesetih Zapadna Nemačka je bila privredno nekoliko puta razvijenija od Istočne, o ostalim kvalitetima života običnog čoveka da se i ne govori. O tome svedoče stampedo koji je nastao nakon rušenja Berlinskog zida i preko hiljadu milijardi maraka koje je (bivša) SRN morala da uloži u obnovu (bivše) DRN nakon ujedinjenja. To je danas načisto zaboravljeno.

 

UKOPACIJA BIOSKOPA ZVEZDA: Šta je naj(na)opakije u marksizmu? Na to ukazuje Vladimir Gligorov kada govori o zalaganju za tržište u bivšoj Jugoslaviji. To, naime, prema Gligorovu, nije činjeno “zato da bi se time postigli određeni privredni ciljevi nego da bi se oslobodila preduzetnička inicijativa preduzeća i tako stvorili uslovi da ona povećaju svoju konkurentnost na svetskom tržištu”.

U tome je verovatno ključni problem sa Marksom – individualizam je podredio kolektivizmu. To jest, potcenio je značaj ličnosti u istoriji. Mogu se, doduše, kod “diva iz Trira” naći i “izjave” sasvim suprotne sadržine, ali ih je želja da otkrije istorijske zakone – što “po difoltu” vodi naglašavanju kvantiteta – gurnula u zapećak. Pri tome se ne radi o onim velikim ličnostima, iz istorijskih udžbenika – carevima, kraljevima, predsednicima, premijerima – nego o stotinama hiljada ljudi čija inicijativa i inovativnost (p)okreću točak napretka. Bez obzira na to da li je reč o industrijskim, uslužnim ili umetničkim delatnostima.

Najbolje se to vidi na primeru, tj. u marksističkoj praksi. Dakle – tzv. okupacija bioskopa Zvezda. Neka vrsta srpske verzije okupacije Vol strita. Da ostavimo ovde po strani to “flagrantno” kršenje jednog od temeljnih principa uređenog društva, prava privatne svojine, jer “Zvezda” ima vlasnika – šta se desilo sa bioskopom? Ništa. Eno ga, stoji u još gorem stanju nego što je bio pre gotovo četiri godine, kada je okupiran. Šta se desilo sa “pokretom”? Ništa. Ostao je “zamrznut” tamo gde je bio. Uspeli su samo da naprave jedan film u kojem se krivica za sve to što se desilo, tj. za to što se nije desilo ništa, svaljuje na “društvo”. Koje “nije imalo razumevanja”. Pa se “okupacija” pretvorila u “ukopaciju”, što bi rekao David Štrbac u “Jazavcu pred sudom”.

Đe ba zapelo? Pa zapelo je kod – preduzetništva. Trebalo je nešto preduzeti da se bioskop obnovi, a to je, između ostalog, značilo i pojedinačne investicije svakog od onih koji su kolektivno okupirali bioskop. Kad je došlo do te sitnice, “okupatori” kao da su se našli pred kineskim zidom, a ne pred bioskopskim platnom. Ideali su pali. Ukopaše Zvezdu.

U tome je stvar. Taj idealizam se zasniva na ostap-benderovskom načelu – ideje naše, benzin vaš. Drugim rečima, na trošenju tuđih resursa; u konkretnom slučaju – državnih. A to znači para građana Srbije, poreskih obveznika.

Zašto kulturna elita ne želi da se obrati građanima – za čije dobro navodno govori i radi – ne želi da od njih direktno traži podršku, i moralnu i materijalnu, za svoje poduhvate? Zašto se obraća državnim činovnicima? Da li je moguće da su joj oni bliži i draži, tj. da se s njima bolje razume? Zar to ne znači kompromitaciju same (ideje) pobune? Ako već nije i pomalo licemerno. Vi se, kao, bunite, a oni vam, kao, ne daju – da parafraziram onog vojnika iz doba raspada Jugoslavije.

Vlast u početku ima otpor prema tome da finansira pobunu protiv sebe same, ali onda, pre ili kasnije, shvati da joj to ne nanosi nikakvu štetu, da joj se, štaviše, isplati. Kao što je shvatio vrhovni komandant. Da ima vin-vin kombinaciju: da je i vuk sit, a da su i ovce na broju. Tako s jedne strane dobijete etatizam, a sa druge populizam. U to se danas, a poodavno već zapravo, pretvorio marksizam.

Život u socijalističkoj Jugoslaviji bio je bolji nego u drugim socijalističkim zemljama ne zato što se marksizam primenjivao više nego zato što se primenjivao manje. U današnjoj komunističkoj Kini isto. Tamo i onoliko gde i koliko se odustaje od marksizma, tu i toliko se poboljšava kvalitet života običnog Kineza.

U stvari, marksizam je danas postao neka vrsta religije “savremene levice”. Koja niti je savremena niti je leva, osim u onom šatrovačkom smislu. I koja se, kao i svaka vera, na kraju svede na to da se o predmetu. obožavanja ne zna ništa. U skladu sa starom floskulom “utoliko gore po činjenice”. Pa se tako potpuno gubi iz vida ono što je za poslednja dva veka čovečanstvo postiglo. Životni vek nikada nije bio duži, gladnih i siromašnih nikada nije bilo manje, nikada nije bilo više demokratskih zemalja, nejednakost u svetu nikada nije bila manja. Naravno, daleko od toga da je današnji svet bez mana. Ali tih mana bi bilo manje, i one same bi sigurno bile manje, da svet, tačnije njegov veliki deo, nije zalutao i gotovo pola veka, a negde i duže, išao pogrešnim putem. A na pogrešan put ga je odveo upravo marksizam, tj. pokušaj da se društvo i država urede na marksističkim postulatima.

Marks je u jednoj stvari ipak bio u pravu: religija je opijum za masu. U istoj meri, međutim, važi i da je marksizam opijum za elitu.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 370, 30. maj 2018.