Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom

Na jednoj slici građani koji se dave u smradu fekalija, na drugoj predsednik Vučić, ushićen nad arapskom trpezom prepunom svakojakih đakonija. To je Srbija danas. I to nije metafora, to je dokumentarna istina.

Da li je to slučajno?

O martu se često govori kao o mesecu jubileja – po pravilu nesrećnih. Evo, međutim, prilike da se podsetimo jednog događaja koji imamo razloga da slavimo. Reč je o antifašističkim demonstracijama 27. marta 1941, od kojih ove godine, dakle, pada tačno osam decenija. Tada se srpski narod pobunio protiv sporazuma s Hitlerom i “upisao se u istoriju”, kako je govorio Desimir Tošić. Poslednjih godina, međutim, sve češće se čuje da je 27. mart bio greška i da je bilo pametnije sačekati kraj rata u zavetrini, a onda se priključiti pobednicima. Ne zna se da li je ovo smešnije ili jadnije, ali nije najvažnije. U stvari, to nije nova priča. Prilika je, s tim u vezi, da se prisetimo još jednog jubileja. Pre 30 godina, 1991, hit u beogradskim pozorištima bila je drama “Knez Pavle” Slobodana Selenića. U predstavi je, generalno uzeto, kraljevski namesnik, do tada smatran za izdajnika, rehabilitovan i kao “politički realista” pozitivno ocenjen, dok su negativnu ocenu dobili oni koji su vikali “Bolje grob nego rob”.

Upravo u skladu s tim kulturno-istorijskim “obrascem” Srbija je devedesetih godina krenula putem “ispisivanja iz istorije”. Da s tog puta ne skrenemo – u času kada je postalo jasno da Zoran Đinđić Srbiju definitivno okreće ka Evropi – pobrinula se ruka atentatora. Mračne sile koje su tu ruku navodile – a bilo ih je bogami mnogo – iako naslućivane, još nisu otkrivene. Pokazalo se, kao što smo pisali u prošlom broju, da je Zoran Đinđić bio vododelnica; njegovim uklanjanjem Srbija je od Evrope počela da se udaljava.

Danas je Srbija – više od svega ostalog – eksponent ruskih i kineskih interesa na tlu Evrope: ruskih političkih, a kineskih ekonomskih. U arapskim, ruskim i kineskim despotijama Vučića primaju s najvećim uvažavanjem, niko mu ne stavlja primedbe ni zbog gušenja slobode ni zbog gašenja demokratije niti zbog gaženja prava. Naprotiv.

Uopšte, ka tom i takvom “modelu” države i društva “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”, što reče Slobodan Aligrudić u “Sjećaš li se Doli Bel”. Ipak, ovo je Balkan, nije ni Bliski ni Daleki Istok.

U poslednjih godinu dana monolit SNS-a počinje da se kruni. Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom.

Istovremeno, agresivnost naprednjaka na političkoj sceni – baš kada se očekivalo da makar zbog fingiranja dijaloga počne da jenjava – pojačava se. Svima koji se percipiraju kao neprijatelji – a to su svi koji nisu uz Vučića – bilo da je reč o partijama, nevladinim organizacijama, medijima, pojedincima, otvoreno se preti prebijanjem. I to ne više preko tabloida i društvenih mreža nego iz skupštinskih klupa.

Tako da je zagađenje prirodne sredine, o čemu je bilo reči na početku, šala-zabava u odnosu na zagađenje društvene sredine. Socijalna atmosfera zatrovana je mnogo više od ekološke.

Iako, međutim, društvena napetost raste, teško bi bilo reći da je “pred pucanjem”. Štaviše, realnijom se čini procena da može da potraje. Zato je dobro što postoji 27. mart, makar imamo na šta da se ugledamo. Na nama je da odlučimo koji ćemo put na ovom raskršću da odaberemo. Ako ne ove godine, onda dogodine.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. mart 2021.