Ostavljanjem Zapadnog Balkana pred svojim vratima, EU bi taj prostor prepustila silama (Rusiji, Americi i Kini možemo dodati i Tursku) koje će ga praktično rastrgnuti. Takav Zapadni Balkan će Evropi doneti samo još veće probleme
Francuska revolucija je verovatno najznačajniji događaj u celokupnoj političkoj istoriji čovečanstva. Engleska (1688) i Američka revolucija (1774) imale su, u stvari, bolji neposredni rezultat, ali je ona, iako se ubrzo degenerisala i skončala u teroru, ipak (p)ostala simbol ljudske borbe za slobodu. Njen poklič: “Sloboda, jednakost, bratstvo” imao je i ima planetarni odjek kao nijedan pre ni posle njega. To je bila vizija novog, boljeg sveta.
Danas, kada se Francuska priprema da proslavi svoj nacionalni, ali i praznik celog sveta 14. jul, na dan kada je 1789. srušena tamnica Bastilja – nije slučajno što je danas na tom mestu istoimeni trg kao simbol slobode – postavlja se pitanje može li zemlja Voltera i Monteskjea (da ne nabrajamo njene druge sjajne umove) da se vrati svojim duhovnim korenima. Konkretno – može li predsednik Emanuel Makron da unese vizionarstvo Francuske revolucije u današnju Evropu. Tačnije – u Evropsku uniju.
Ideja Evropske unije zapravo je jedan vid ideje Francuske revolucije. Evropska unija je nastala na tragu Francuske revolucije.
Nije tajna, Evropska unija je danas u krizi. U stvari, EU je oduvek u krizi, mada se čini da je ova najozbiljnija. Zbog toga je nekako i zaokupljena sama sobom, zatvorila se u pokušaju da se odbrani od neprijatelja spolja. A trenutno na njene bedeme (na kojima su, uzgred, jer to je evropska ideja, spušteni mostovi) jurišaju tri vojske, svaka na svoj način i svojim oružjima – Rusija, Amerika i Kina.
U toj situaciji izlazak Evrope izvan svojih bedema zaista se čini u najmanju ruku neopreznim i neodgovornim. Drugim rečima, “pitanje proširenja” je deplasirano. Ali tako je samo na prvi, kratkovidi pogled.
Naravno, jasno je da zemlje Zapadnog Balkana koje čekaju pred vratima trenutno nisu ispunile stroge kriterijume za članstvo u Evropskoj uniji i da evropske vođe imaju pravo da na tome insistiraju, kao i da kandidati moraju da nastave da popravljaju svoje performanse. Ali, u vezi s tim nije zgoreg uzeti u obzir nekoliko stvari. Najpre, te kriterijume nisu baš sto odsto ispunjavale ni neke druge zemlje, Bugarska i Rumunija, recimo, pa su ipak primljene. Jesu li te zemlje vinovnici problema koji Uniju danas najviše muče? Nisu. To su, naprotiv, oni “odlikaši”. Sa druge strane, da li je za te zemlje bilo dobro što su, iako nespremne, primljene? Nesumnjivo. Da nisu, danas bi one bile na znatno nižem stepenu ekonomskog i kulturnog razvoja. A politički bi verovatno bile u Putinovoj Evroazijskoj uniji.
Sa druge strane, pojedine zemlje koje su svojevremeno dostigle tražene standarde, Poljska, Mađarska i Hrvatska, primera radi, u pogledu poštovanja ljudskih prava i sloboda pale su ispod prihvatljivog nivoa.
Kada je pak reč o zemljama kandidatima, zatvaranje vrata Evropske unije pogodilo bi najviše obične ljude. Vučić bi se, uzmimo za primer Srbiju, već nekako snašao. I ojačalo bi nacionaliste i populiste, tj. najžešće protivnike EU.
Nasuprot možda i uvreženom mišljenju, to Evropskoj uniji ne bi donelo mir. Ostavljanjem Zapadnog Balkana pred svojim vratima, EU bi taj prostor prepustila silama – pomenutim trima možemo dodati i Tursku – koje će ga praktično rastrgnuti.
Takav Zapadni Balkan će Evropi doneti samo još veće probleme – ekonomska i socijalna beda, kriminal itd. Biće to pravo bure baruta na evropskim vratima.
Sve u svemu, u najboljem interesu same Unije je da Balkan uzme pod svoje okrilje. Što pre to bolje. Red je da Francuska u ovom času od Nemačke, koja je već malo posustala, preuzme štafetu i povede Evropu. Ali za to je potrebno da Francuska ponovo bude Francuska – zemlja sa vizijom i misijom.
Mijat Lakićević
Novi magazin br. 376, 12. jul 2018.