Некатегоризовано

Vučić otvara fabrike, industrijska proizvodnja pada

Некатегоризовано
Kad ekonomiju kontroliše nekoliko familija, to automatski znači da su desetine hiljada drugih ljudi, preduzetnika, investitora i inovatora, izbačene iz privrednog sistema. Tako da on zapravo radi sa pola kapaciteta

Vučić baš nema sreće sa svojim marketinškim savetnicima. Taman su ga podučili da treba da se hvali ekonomskim uspesima, pa on izjavi kako je za pet godina otvorio 180 fabrika (Pančevo, 10. februara 2019), kad ono privreda počne da opada. Jer, evo, u prvom polugodištu ove godine industrijska proizvodnja je dva odsto manja nego u istom razdoblju prošle.

Moram ovde da napravim jednu malu digresiju. Očigledno je, naime, da se ti gore (ne)pomenuti marketingaši, koji kao zmija noge kriju svoj identitet, stide šta i za koga rade. Ne znam postoji li među marketinškim agencijama neki sud časti, ali ako ne postoji, treba ga hitno osnovati. Zrno morala mora da postoji u svakom poslu i kod svakog čoveka.

Ali, nije da se samo kriju marketingaši. Kriju se i podaci. Recimo, nijedan medij pod Vučićevom kontrolom – a pod kontrolom su skoro svi – nije objavio podatke o industrijskoj proizvodnji. Sećam se – nažalost – tako nije bilo ni pod Slobom ni pod Brozom. Pogotovo pod Brozom. O tim podacima se javno diskutovalo, javljali su se stručnjaci, privrednici; da ne kažem da bi se odmah sastao neki CK da vidi o čemu se radi. Sad, doduše, u Vladi postoji izvesna “radna grupa za BDP”, ali ona niti se oglašava niti se tačno zna čemu služi. Kao što se ne zna ni zašto procena bruto domaćeg proizvoda za drugo tromesečje 2019, najavljena za 31. jul, još (3. avgust) nije objavljena.

Uprkos, dakle, tom silnom Vučićevom otvaranju fabrika, industrijska proizvodnja u Srbiji, kao što rekoh, pada. Za poslednjih osam meseci samo je u februaru 2019. bila veća nego u istom mesecu prethodne godine (a i to zato što je lane EPS katastrofalno podbacio). U junu je industrijska proizvodnja od prošlogodišnje u istom mesecu bila manja čak 6,1 odsto. Posebno zabrinjava podatak da je proizvodnja prerađivačke industrije pala čak 7,7 odsto.

I drugi ključni podatak za privredu jedne zemlje nije dobar. Izvoz je opao. Doduše, u dolarima, i ne mnogo, za pola procenta – bio je 9,7 milijardi USD, dok je uvoz iznosio 13 milijardi USD – ali za privredu kao šta je srpska svaki pad izvoza, u kojoj god valuti da se računa, vrlo je loša stvar.

U tom smislu, rast izvoza u evrima može čak i da zavarava. Dakle, jeste izvoz u evrima (8,6 milijardi EUR) porastao 6,7 odsto, ali je to povećanje dobrim delom rezultat slabe devizne politike. Odnosno, nerealno i neopravdano jakog dinara – čija snaga nema nikakve veze sa snagom srpske privrede. Jak dinar stimuliše uvoz, a destimuliše izvoz. Zbog toga je uvoz (11,5 milijardi EUR) porastao još više od izvoza – 9,1 odsto. Što je posledično dovelo do porasta spoljnotrgovinskog deficita (blizu tri milijarde evra) gotovo za petinu, tj. čak 17 odsto.

Ali, iako nanosi štetu privredi, Narodna banka Srbije se slepo drži te politike jer ona odgovara aktuelnoj vlasti. Pošto jak dinar veštački smanjuje državni dug. Pa se tako stvara lepša slika o Vučićevoj vladavini.

Iz čega sledi da je i centralna banka zapravo samo još jedna marketinška agencija u Vučićevoj službi. Doduše, tek druga po značaju, prva je Vlada Srbije. Što otvara pitanje kako Jorgovanka Tabaković podnosi da Ana Brnabić bude ispred nje. Ali time neka se one bave.

Za građane Srbije mnogo je važnije da se objasni taj fenomen – što Vučić više otvara fabrike, to industrija više pada. U stvari, objašnjenje je prosto: kad ekonomiju kontroliše nekoliko familija, to automatski znači da su desetine hiljada drugih ljudi, preduzetnika, investitora i inovatora, izbačene iz privrednog sistema. Tako da on zapravo radi sa pola kapaciteta.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. avgust 2019.

Da li je Srbija Kinezima kupila Železaru

Некатегоризовано
Kad se sve skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su platili Železaru Smederevo. Tako to valjda biva kad se sretnu pet hiljada godina na jednoj i pet godina na drugoj strani

Specijalni odnosi ili specijalni efekti? Nakon nedavnog samita “Jedan pojas – jedan put” u glavnom gradu Kine, kao najvažniji istaknut je (ili je nametnut) utisak o “specijalnim odnosima” između Kine i Srbije. Imati specijalni status u odnosima s tako velikom i brzo napredujućom zemljom nekako samo po sebi izgleda kao vrlo povoljna stvar, nešto što se samo poželeti može. Često je zbilja tako, ali ne treba zaboraviti da “specijalni tretman” može imati i negativno značenje.

S tim u vezi, kada bi se malo realnije sagledali efekti boravka naše političke delegacije na čelu s premijerom Vučićem u Pekingu, pre nego o nekakvom trijumfu, pa i uspehu, moglo bi se govoriti ako ne baš o fijasku onda svakako o izneverenim nadama.

Jer, ključne stvari nisu rešene. Pre svega, naravno, to važi za RTB Bor, gde uprkos silnim molbama našeg premijera (i, uzgred, izjavi kineskog ambasadora u Beogradu pre više od pola godine da jedna kineska kompanija “intenzivno pregovara o preuzimanju” RTB-a) nije potpisan čak ni neki neobavezujući papir. Isto važi i za Galeniku, pa i za avio-vezu sa Pekingom (ili Šangajem, svejedno), koju je Vučić pod oznakom “uskoro” najavio još u julu prošle godine (posebno se pohvalivši da će je Beograd imati pre Zagreba).

Potpisano je, naravno, kao što je to inače običaj kada su Kinezi u pitanju (prošlog juna, kada je u Beogradu boravio kineski predsednik Si Đinping potpisano ih je 22) sijaset memoranduma i pisama o dobrim namerama: industrijski park (kod Pupinovog mosta), izgradnja kanalizacione mreže i fabrike za preradu otpadnih voda u Beogradu, izgradnja toplovoda od Obrenovca do našeg glavnog grada, podizanje golf terena, sređivanje hotela Jugoslavija, saradnja u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, 1.000 stipendija (u 10 godina) za naše studente itd. Uvozićemo, dakle, visoke tehnologije, a izvoziti, kako je nakon potpisivanja “Memoranduma o utvrđivanju akcionog plana za trgovinu i investicije u poljoprivredi” rekao premijer Vučić, u “neograničenim količinama jagnjetinu, suve šljive, kukuruz i rezance od repe”. (O kinesko-srpskoj trgovinskoj saradnji tekst “Svilen konac ili svilen gajtan, 22. 6. 2016)

Tamo gde je najviše urađeno, ili je to bar privuklo najveću pažnju, u infrastrukturi najkonkretniji je ugovor o zajmu (sa Eksim bankom) za izgradnju (brze) pruge od Beograda do Stare Pazove, vredan oko 300 miliona dolara, o čijoj je izgradnji potpisan ugovor novembra prošle godine u Rigi. Kada je reč o jednom drugom “komercijalnom ugovoru”, takođe potpisanom u glavnom gradu Letonije, koji se odnosi na izgradnju dela obilaznice oko Beograda (Ostružnica – Bubanj potok) u Pekingu je Srbija samo “dobila potvrdu da će se ubrzati procedura kako bi se uskoro potpisao komercijalni ugovor i počeli radovi na obilaznici oko Beograda”. Da li je potvrda pismena ili usmena – nije rečeno.

Ali su Kinezi “stavili nogu u vrata” kada je reč o novom zaduživanju Srbije. Reč je o 3,2 milijarde evra kredita: 700 miliona za prugu od Novog Sada do Subotice, 400 miliona za autoput Novi Sad – Ruma (kroz Frušku goru) i dve milijarde i 100 miliona evra za Koridor 11, od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom.

“Kako to rade Kinezi” možda najbolje ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić rekao je da će se taj put, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost Arapa i Kineza i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin – Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije. Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Prošle godine u junu Vlada s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, prema istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor sa kineskim bankama vredan 208 miliona evra da finansiraju izgradnju. U martu ove godine, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje.

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i pet, to je opet 75 miliona evra. A most? Most preko Save kod Ostružnice, dug dva kilometra, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin – Obrenovac na Savi i Kolubari dugački su 1,7 kilometara. Dobro neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Neka bude i 75, više ne može. Da saberemo: 75 + 75 to je 150 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona.

Ni to nije sve. Kineski krediti uopšte nisu jeftini. Za onaj (200 miliona evra) za most Zemun – Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Od Svetske banke je, pak, 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra s kamatom od 0,63 odsto. Nedavno je ministar Vujović objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu s kamatnom stopom od 0,7 odsto.

Kad se sve, dakle, skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili Železaru Smederevo. Uključujući i 500 hektara plodne podunavske ravnice.

Ali, tako to valjda biva kada se sretnu pet hiljada godina na jednoj i pet godina na drugoj strani.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. maj 2017.