Novi investicioni ciklus, proslava Vidovdana na aerodromu “Morava”, dve godine Vlade Ane Brnabić – prethodna nedelja zaista je obilovala važnim događajima

Vlast i razvoj

Nije slučajno Aerodrom “Morava” u selu Lađevci kod Kraljeva otvoren na Dan nebeske Srbije, 28. juna. Valjda se time htelo poručiti kako, eto, Srbi i Srpkinje ponovo lete u nebo. Ali ovog puta na jedan sasvim drugačiji način, primeren 21. veku.
Bilo je, međutim, neke(gorke) simbolike u tome što za proslavu Vidovog dana i mesto tog uzletišta nije izabrana dolina Laba i Sitnice nego Ibra i Morave, nekoliko stotina kilometara severnije.
Mada, eto paradoksa, najveći korisnik nove vazdušne luke mogli bi da budu upravo Turci. Zbog veze s Novim Pazarom, odnosno Raškom oblašću ili Sandžakom, svejedno. Štaviše, bilo je nekih priča, pre desetak godina da bi oni mogli da se pojave u ulozi investitora. Ta priča se izjalovila, ali ih sada umesto mačem i štitom, kao pre šest i kusur vekova, dočekujemo hlebom i solju. I bolje je, naravno, što je tako.
Kao što je, uostalom, slučaj i s Nemcima. Na čiju je želju, izgleda, aerodrom i otvoren. Jer, kako je 18. oktobra prilikom posete Kraljevu rekao Vučić, “gosti iz Nemačke kompanije Leoni, koja 12 kilometara od ‘Morave’ gradi fabriku, želeli su da dođu preko Lađevaca”. I onda im je Vučić obećao da će aerodrom biti uskoro izgrađen. “To ćemo da završimo, rekao sam, do polovine sledeće godine, a može da bude i pre, u martu, aprilu sledeće godine. To vam sada ja kažem, a ranije sam bio, onako…”, rekao je Vučić.
Uprkos tome, međutim, za događaj u Lađevcima može se mirne duše reći da je imao više nacionalno-politički nego internacionalno-ekonomski značaj. Jer, političko-marketinški efekti su vidljivi, ali privredno-profitni teško. I ko zna koliko će još vode proteći Moravom i Ibrom dok novi aerodrom ne bude počeo da posluje sa dobitkom. Jer u ovom trenutku nema ni grubih naznaka koje bi kompanije aerodrom mogle da koriste, kao ni okvirnih proračuna o prihodima (rashodi su manje-više fiksni). A nije moralo tako da bude, da se zaista vodilo računa o ekonomiji i da su konsultovani stručnjaci.

RAZVOJ SRBIJE JE PODREĐEN, KAPACITETIMA ALEKSANDRA VUČIĆA DA OTVARA NOVE OBJEKTE. A POŠTO JE ON, IAKO RADI 48 SATI DNEVNO, OGRANIČENIH MOGUĆNOSTI, SRBIJA TAVORI NA REPU REGIONA, EVROPE I SVETA

PREZIR PREMA ZNANJU: Naime, jedno od glavnih pitanja uoči otvaranja aerodroma “Morava” bilo je da li će osim aviona tipa ATR i Boing 737 na njega moći da sleću i Erbasovi, dakle, u principu, sve veliki avioni. U ovom trenutku moramo da podsetimo na intervju s Petrom Mirosavljevićem, profesorom vazdušnog saobraćaja na beogradskom Saobraćajnom fakultetu, vođen pre gotovo tačno godinu dana (NM 380, avgust 2018). Tom prilikom Mirosavljević je, između ostalog, rekao da mu “uopšte nije jasno zašto država kada donosi odluke ne pita šta je sistem održivog razvoja jednog aerodroma, odnosno kako bi jedan aerodrom mogao sam sebe da finansira. Mi smo na fakultetu spremni da im u svakom trenutku pomognemo, ali nas niko ne pita”. Takođe, Mirosavljević je rekao da “kod nas postoji višedecenijska hipoteka Jat ervejza da pravi avion mora da ima 150-180 sedišta i da sve ispod toga nije avion. Međutim, to nije tačno. Kod nas ne postoji ideja o postepenom razvoju, dakle da treba da se počne od nečeg malog, da bi posle izvesnog vremena ono postalo veliko i ozbiljno. Kod nas se, na primer, ne veruje da je moguć saobraćaj avionom od 20 mesta. Već 15-20 godina mi na fakultetu pokušavamo da afirmišemo tu ideju. Jer, to je zapravo okosnica regionalnog saobraćaja, gde se aktiviraju sekundarni i tercijarni aerodromi kao što su Ponikve, ‘Morava’, Bor, Zrenjanin”.
Na pitanje koje se odmah logično postavlja, da li je standard u Srbiji toliko visok da bi bilo dovoljno putnika, Mirosavljević je odgovorio da su na fakultetu analizirali “podatke Republičkog zavoda za statistiku o broju putnika i ustanovili da postoji kritična masa putnika u unutrašnjosti Srbije”, dakle, “ljudi koji redovno putuju avionima, što bi pokrilo inicijalne, odnosno troškove održavanja regionalnog saobraćaja”.
Da bi se i na vazdušni saobraćaj mogla primeniti ona izreka “smole is beautiful” pokazuje i brzi rast biznis saobraćaja. “Dok se posle Jata i Er Srbija guši u gubicima, privatne avio-taksi kompanije stalno napreduju i svake godine kupe po jedan novi avion”, kaže Mirosavljević.
Na otvaranju Aerodroma “Morava” predsednik Vučić je rekao da će nešto slično pokušati da napravi i kod Bora i s Ponikvama kod Užica. Bor ćemo zasad ostaviti po strani, ali što se tiče aerodroma na Zlatiboru, tu aktuelna vlast zapravo već godinama sprečava otvaranje aerodroma. Naime, još pre tri godine – da ranije pokušaje ne pominjemo – predsednik Opštine Čajetina Milan Stamatović sazvao je skup privrednika i lokalnih i državnih funkcionera posvećen otvaranju aerodroma Ponikve. “Aerodrom Ponikve je odličan, ima dobru pistu koja treba da se sredi, ali je na dobroj lokaciji, ima i terminal. Ja sam prošle godine vodio neke razgovore sa Rajanerom, oni su bili spremni da lete na Ponikve, videli su da bi privukli saobraćaj sa Tuzle i Mostara, međutim, država za to nije pokazala nimalo sluha” – da se još jednom pozovemo na Mirosavljevića.
Tom prilikom rečeno je da je za otvaranje aerodroma Ponikve potrebno 2,4 miliona evra, otprilike četvrtina sume koju je aktuelna vlast uložila u kraljevački aerodrom. Ali, ne samo da Ponikve nisu mogle da dobiju tu sumu nego ni na taj skup niko ni iz Užica ni iz Republike Srbije (ali je došao iz Republike Srpske) nije smeo da dođe. Dokle to ide, svedoči činjenica da je učešće otkazao – iako je prvobitno prihvatio – i Emir Kusturica. Zašto? Ne zašto se Kusturica popišmanio nego zašto su Ponikve ostale na belom hlebu. Zato što Stamatović nije iz Srpske napredne stranke.
Dakle, ne samo što Vučićeva vlast ne pomaže razvoj pojedinih delova Srbija, ona pokušava da ih gurne u propast, ona je spremna da radi protiv svojih građana.

CIKLUS CIRKUS: Razvoj Srbije prilagođen je, tačnije podređen, kapacitetima Aleksandra Vučića da otvara nove objekte. A pošto je on, iako radi 48 sati dnevno, ograničenih mogućnosti, Srbija tavori na repu regiona, Evrope i sveta.Vidi se to i po novom investicionom ciklusu čiji bi detalji, kako je Vučić rekao, trebalo da budu objavljeni do kraja ove godine. Najvažnije se, međutim, već zna: taj “novi veliki investicioni plan” biće “vredan između pet i 10 milijardi evra”, “trajaće četiri ili pet godina” i očekuje se da obezbedi “privredni rast od preko pet ili šesto odsto BDP-a”.
Pošto se, valjda, dobro opekao sa onim obećanjem plate od 500 evra, sada su Vučićeva obećanja mnogo konfuznija, tj. “marketinški bolje sročena”: lepo zvuče, al’ ne zna se baš tačno šta znače.
Najpre, pet ili 10 milijardi – to uopšte nije svejedno, razlika je što bi reko Mujo, “drastićna”. Drugo, i važnije, nije baš jasno misli li Vučić da će u narednoj petoletci ukupne (buduće) državne investicije iznositi milijardu-dve godišnje ili će za toliko biti povećane ove sadašnje. Zapravo, Vučić nije pomenuo nikakvo povećanje investicija, iz čega bi se moglo zaključiti da se radi o prvom. Ako je tako, tj. u slučaju da se ostvari ona prva suma od milijardu evra, to onda nije nikakav investicioni ciklus, to je investiciona kataklizma. Jer država Srbija već sada ulaže oko milijardu i po evra.
Ukoliko pak taj novi investicioni plan bude predviđao državna ulaganja od dve milijarde evra godišnje, to će značiti povećanje od 500 miliona evra. To je dobro, mada ni to nije dovoljno. S obzirom na to da potreba ima toliko da se prosto ne zna šta je preče. Samo u komunalnu infrastrukturu i/ili ekologiju trebalo bi uložiti jedno 15 milijardi evra. Ali ekonomisti već godinama upozoravaju da bi javne investicije trebalo da budu znatno veće od onih koje je realizovala aktuelna vlast. Brojne su analize u tom pogledu dosad napravljene. Svi ekonomski tink-tenkovi – i Makroekonomske analize i trendovi (MAT), i Fond za razvoj ekonomske nauke (Kvartalni monitor – QM), i Fiskalni savet – potpuno su u tome saglasni. Recimo, prema podacima ovog poslednjeg, u zemljama centralnoistočne Evrope tokom njihovog ubrzanog razvoja, između 2006. i 2016. godine, javne investicije su se kretale oko 4,6 odsto bruto domaćeg proizvoda. U Srbiji se za vreme Vučićeve vladavine kreću oko tri odsto BDP-a. Tek su prošle godine dostigle 3,6 odsto BDP-a (oko 1,3 milijarde evra), dok je za 2019. planirano da dođu do četiri odsto BDP-a, odnosno oko 1,6 milijardi evra. Međutim, gotovo celokupno to povećanje otišlo je na kupovinu vojne i policijske opreme. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe.

ONO ŠTO VUČIĆEVA VLAST VEĆ GODINAMA NE USPEVA, TO JE DA MOTIVIŠE DOMAĆE PRIVREDNIKE DA ULAŽU. I ZATO SU UKUPNE INVESTICIJE NISKE, A STOPA PRIVREDNOG RASTA U PRETHODNIH PET GODINA JEDVA NEŠTO PREKO DVA ODSTO, DOK SE ZA NAREDNO PETOGODIŠTE (BAREM PREMA MMF-U) PREDVIĐA RAST BDP-A OD 3,5 ODSTO. DALEKO ISPOD ONOG KOJI OBEĆAVA VUČIĆ

Ali, čak i da javne investicije dođu na dve milijarde evra (pet odsto BDP-a), time problem niskog privrednog rasta, odnosno njegovog ubrzanja na “preko pet ili šest odsto”, kako je rekao Vučić, ne bio bio rešen. Jer, u Srbiji su na potrebnom ili blizu potrebnog nivoa samo strane investicije. One su poslednjih godina na sasvim pristojnom nivou od oko dve i po milijarde evra, prošle godine su dostigle čak tri milijarde i mogle bi mirne duše tu da se zaustave. Ali bi morala da se promeni njihova struktura, tj. da ih više bude u složenije privredne poduhvate, recimo u automobilsku industriju, a ne da zapošljavaju uglavnom manuelnu radnu snagu. I, naravno, da građani Srbije ne moraju da ih dodatno plaćaju kroz takozvane državne subvencije od 5-10.000 evra po radnom, mestu.
Međutim ono gde Srbija najviše zaostaje, to su privatne investicije. Trenutno su one oko 10-11 odsto BDP-a, tj. nešto preko četiri milijarde evra. Kada se tome dodaju javne i strane investicije, to znači da su ukupne investicije oko 18 odsto BDP-a. Da bi Srbija ostvarivala brz rast od preko pet ili šest odsto BDP-a, kao što je rekao Vučić, potrebno je da se investicije povećaju na oko 25 odsto BDP-a. Toliko su investirale zemlje centralno-istočne Evrope u već pomenutom decenijskom razdoblju. Kina, na koju Vučić voli da se ugleda, ulaže 45 odsto BDP-a. Ali, daleko je Kina, držimo se Rumunije.
Da bismo, međutim, dostigli Rumuniju, potrebno je povećati privatne investicije za oko 50 odsto, tj. sa 10-11 na 15-16 odsto BDP-a. Ili, u novcu, sa oko četiri na oko šest milijardi evra. Da bi ukupna ulaganja dostigla 10 milijardi evra. Što bi onda mogao da bude osnov za željeni rast od preko pet ili šest odsto.
Ali, kako naterati privatnike da povećaju ulaganja. Kad ih, kao što vidimo, Vučić rasteruje. Ako nemaju odgovarajuću člansku kartu.

ANIN OSMEJAK: U stvari, to je ključni razlog što su investicije poslednjih godina u Srbiji niske i zašto je, posledično, privredni rast nizak. U Srbiji zakoni ne važe. Onaj ko je blizak vlasti – može sve; onaj ko nije povezan s vlašću – ništa ne može.
A koliko je, ne poštovanje nego nipodaštavanje zakona postalo rasprostranjeno, tačnije koliko je zakonitost postala “deveta rupa na svirali”, najbolje je pokazala sama premijerka Ana Brnabić na konferenciji za štampu povodom dvogodišnjice rada Vlade. Naime, na novinarsko pitanje zašto je preko dve trećine direktora u državnom sektoru u “v.d. stanju” i praktično nelegalno na svojim pozicijama, Brnabić je odgovorila da je valjda važnije da su povećane plate i penzije nego da li su rešena tamo neka “administrativna pitanja”. I, očevidno kao znak ponosa što je smislila takav odgovor, krajičkom inače strogog, gotovo namrgođenog lica, prolebdeo je osmejak sličan grču.

NIJE SLUČAJNO AERODROM “MORAVA” U SELU LAĐEVCI KOD KRALJEVA OTVOREN NA DAN NEBESKE SRBIJE, 28. JUNA. VALJDA SE TIME HTELO PORUČITI KAKO, ETO, SRBI I SRPKINJE PONOVO LETE U NEBO. ALI OVOG PUTA NA JEDAN SASVIM DRUGAČIJI NAČIN, PRIMEREN 21. VEKU. BILO JE, MEĐUTIM, NEKE(GORKE) SIMBOLIKE U TOME ŠTO ZA PROSLAVU VIDOVOG DANA I MESTO TOG UZLETIŠTA NIJE IZABRANA DOLINA LABA I SITNICE NEGO IBRA I MORAVE, NEKOLIKO STOTINA KILOMETARA SEVERNIJE

Možete li da zamislite neku privatnu firmu čiji vlasnik ili direktor, svejedno, na pitanje zašto nije ispunio neke zakonske obaveze odgovara – pa valjda je važnije da sam isplatio plate zaposlenima od vaših zakona. Odrapili bi mu novčanu kaznu da se samo puši, ako ga ne bi poslali i u zatvor. Ali, eto, predsednica Vlade misli da ima pravo da krši zakone. I još se time hvali. Ova vlast se, kao što je poznato, uopšte ne ističe u poštovanju zakona, ali tako otvoren prezir prema zakonitosti odavno niko nije pokazao.
Ljudi to, naravno, vide. Može Vučićeva (i Anina?) vlast visokim subvencijama i drugim privilegijama da podmićuje strance da ulažu u Srbiju. Može da uzima kredite i sama investira. Ili da visokim porezima uzima novac od građana i privrede, pa da ga onda deli naokolo, bilo kroz investicije bilo kroz plate i penzije. Ali ono što Vučićeva vlast već godinama ne uspeva, to je da motiviše domaće privrednike da ulažu. I zato su ukupne investicije niske, a stopa privrednog rasta u prethodnih pet godina jedva nešto preko dva odsto, dok se za naredno petogodište (barem prema MMF-u) predviđa rast BDP-a od 3,5 odsto. Daleko ispod onog koji obećava Vučić.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. jul 2019.