NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Puška

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Zna to i Vučić

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Metaforično govoreći, razume se. Zna to i Vučić. Ali, dok je ovu drugu gledao sa ushićenjem – otprilike kao i onog psa koga je Rogozin pred njegovim očima potapao, pa oživljavao – zbog prve se opasno naljutio. Navodno, naravno. Jer, ona mu je došla kao kec na deset za predizborni marketing. Javni, dabome, pošto je u tajni već razaslao ministre po selima i gradovima Srbije da okupljaju odbore i skupljaju sigurne glasove.

Prošlo je neprimetno, ali ove godine se navršilo dve decenije otkako je, u aprilu 1999, Skupština tadašnje Savezne Republike Jugoslavije donela Odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije. Od tog posla posle nije bilo ništa, ali ovih dana kao da se ta ideja ponovo aktuelizuje. Ne samo po opskurnim portalima nego po tome što se predsednik Vučić u dva dana sreo prvo sa predsednikom Belorusije u Beogradu, a zatim i sa predsednikom Rusije u Sočiju. Ako je i čista slučajnost, mnogo je.

Jedan “diplomatski gaf”, baš kada je o Sočiju reč, privlači pažnju. Naime, dok je na sastanku srpske i ruske delegacije sa desne Putinove stane sedeo ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, pored Vučića nije bilo Dačića. Možda se, međutim, i ne radi o nekakvom gafu. To što je Lavrov tamo bio znači da je njegov šef Putin, a to što nije bilo Dačića ne znači da je i njemu šef Putin, pa nije znao s koje strane stola da sedne, već da on uživa značajan stepen samostalnosti (poput nekakvog slobodnog radikala), makar kada je o odnosima sa Rusijom reč. Ima Dačić svoje cevovode koji ga duboko i t(r)ajno povezuju s Moskvom. Kao i Nenad Popović. Kada je nedavno, glede evrointegracija, izašao sa stavom suprotnim zvaničnoj politici Srbije, ali bliskim politici Rusije, svi su, uključujući i Vučića, gledali na drugu stranu. A ni Tomislava Nikolića, sa dva tića, još ne treba sasvim otpisati. Svašta je taj preturio preko glave. Tako da je kandidata za Vučića koliko hoćete. A ovaj aktuelni zna će mu oni koji mu se najviše kunu na vernost, prvi zabiti nož u leđa.

Nisu, međutim, samo vladajuću koaliciju Rusi izbušili ko kantu. Mlađan Đorđević, savetnik SZS-a za odnose sa Rusijom i Evroazijom, istovremeno je i osoba od najvećeg ruskog poverenja, o čemu svedoči funkcija sekretara Skupštine naroda Evroazije. Vuk Jeremić se opasno pritajio, dok se Boško Obradović opasno aktivirao. Pri čemu je napad srpskim barjakom na Skupštinu – što je, srećom, sprečeno – ništa u poređenju sa razvijanjem barjaka Krima u istoj toj skupštini, što niko nije ni pokušavao da spreči. Sve u svemu, mlađani Obradović se sve više nameće kao lider, kako Saveza za Srbiju tako i Srbije same.

Sa druge strane, međutim, mora se primetiti da takvo, prorusko, ponašanje opozicije, tačnije onog njenog trenutno najvidljivijeg dela, nije bez svakog rezona. Naime, početkom decenije da biste pobedili na izborima morali ste da imate “pečat” Evropske unije; danas, krajem iste te decenije, morate da imate pečat Rusije. Sve idući na zapad, u Evropu, Vučić je Srbiju odveo na istok, u Rusiju. Čiji uticaj nikada nije bio veći, ni u komunističko ni u monarhističko doba. I nikada Rusija nije imala više jaja po raznim korpama u Srbiji.

Tako da se sve više čini da ko god, i kako god, u dogledno vreme bude osvojio vlast u Srbiji, biće to u stvari Vladimir Putin. Koji čeka spreman, ko zapeta puška.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. decembar 2019.

Pritisak

Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti

Ako su Rusi, kao što je već izvesno, “smestili” Aleksandru Vučiću jer je razotkriveno da je centar, tj. izvor afere “Krušik” u Moskvi, znači li to da je afera “Špijun” Vučićev odgovor, pošto je autentičnost snimka potvrdila BIA. To što su se obe strane odmah potom zaklele na ljubav do groba, ništa ne znači. Tu se granice, a i graničari, lako pređu.

S tim u vezi, za Aleksandra Obradovića, uzbunjivača, s obzirom na najnovija događanja, dobro je da je u kućnom pritvoru. Tu je nekako najsigurniji.

Ali, šta su hteli Rusi puštanjem podataka u etar? Govori li nešto o tome izjava ruskog ambasadora u Beogradu Bocan-Harčenka da je “rano za nastavak pregovora” između Beograda i Prištine. Što je oštrije od ranijeg ruskog stava da će prihvatiti svako rešenje koje dogovore Srbi i Albanci. I što se, zanimljivo, prilično podudara sa izjavom Albina Kurtija da će prvo svi briselski sporazumi biti preispitani, pa tek onda (eventualno?) razgovori nastavljeni. Zna se da “zamrznuti konflikt” odgovara Moskvi, ali se nije znalo da isto misle i u Prištini.

Kad već pominjemo ruskog, da pomenemo i srpskog ambasadora. Pošto se, naime, sam umešao. Dok je Bocan-Harčenko takoreći pravo sa aerodroma (sutradan) otišao da preda akreditive predsedniku Vučiću, Lazanski eno mesecima čami u Moskvi. Putina još nije video. Ne zna se pokazuje li to odnos Rusije prema Srbiji ili prema Lazanskom. Biće da je oboje. Tako da kad Miroslav Lazanski komentariše špijunske igre, to i nije diplomatski “gaf” jer još nije postao ambasador, a to što se lažno kiti titulom koju nema, to danas nije ništa novo ni neobično. Mada ume da se obije o glavu, kao što smo to videli minule sedmice.

U stvari, ona nedelja posle koje je Vučić, zbog krvnog pritiska, zaglavio na VMA bila je “šala-zabava” u odnosu na onu kad je sa Vojno-medicinske akademije izašao. Tj. prošlu, svetoaranđelovdansku. Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti.

Pod pritiskom se, međutim, u času dok je takoreći beležila pobedu za pobedom, našla i opozicija. Naime, odjednom joj se u rukama našlo toliko aduta, da prosto ne zna šta će s njima. I to aduta koji nisu za jednokratnu upotrebu, poput “Vulinove tetke”, recimo, već mogu mesecima da se “reprogramiraju”. Ili makar do prvih sledećih izbora.

Šta, međutim, ako opozicija, i to ona koja najviše maše “valjevskim papirima”, neće na izbore. To jest, hoće u bojkot. Navodno – zbog nepristupačnosti medija. Ali, ako je tako – a ruku na srce, jeste – onda ni ideja bojkota neće moći da bude predstavljena široj javnosti, odnosno da se građani ubede u njenu svrsishodnost.

Ideja postaje još problematičnija sa ovako snažnim adutima u rukama. Tek će to biti teško objasniti – imate dokaze o tako krupnim zloupotrebama vlasti (blago rečeno), a nećete da ih iskoristite? O čemu se tu zaista radi? Pogotovo će to loše delovati na provinciju. To jest, na ljude tamo koji se lavovski bore u mnogo težim uslovima nego u Beogradu. Zar oni neće biti ostavljeni na cedilu? I prepušteni na milost i nemilost režimlijama. Koji milosti nikakve dosad nisu pokazali.

Zar najnoviji razvoj događaja ne pokazuje da bojkot izbora predstavlja neku vrstu domaćeg “zamrznutog konflikta”? Koji možda baš odgovara ruskim potrebama. Čiji je smisao da se Vučić ne sruši nego samo detronizuje i tako oslabljen Srbiju veže za ruski brod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.

Superdeka

S jedne strane ogromno znanje, a sa druge sposobnost da se i najsloženije stvari izraze običnim jezikom; Dragoslav Avramović je bio prvi ekonomista u Jugoslaviji koji je govorio da ekonomija služi čoveku, a ne čovek ekonomiji

Sto godina od rođenja Dragoslava Avramovića

Da jedan bankar, pa makar se radilo i o centralnoj banci, tj. njenom guverneru, doživi takvu popularnost u najširem narodu, kao što je to bio slučaj sa Dragoslavom Avramovićem, nije zabeleženo u svetskoj istoriji. “Superdeka” bio je njegovo drugo, “pravo” ime, koje je zaslužio kao kreator “superdinara”, ali i celokupnim odnosom prema takozvanim običnim ljudima i njihovim potrebama. Njegova popularnost postala je tolika, da je počela da ugrožava i samog Slobodana Miloševića, pa ga je maja 1996. smenio sa mesta guvernera.
U znak sećanja na Dragoslava Avramovića, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja, kao i 25-godišnjce od njegovog Programa monetarne rekonstrukcije, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je (u ponedeljak, 25. novembra) naučnu konferenciju “Avramović: hiperinflacija, stabilizacija i reforme”.
“Juče ujutro je cena (nemačke) marke na crnom tržištu bila dva miliona dinara, a oko tri sata po podne bila je 2,5 miliona. Beogradski dileri nisu bili voljni da prodaju marke jer očekuju da će do večeri kurs dostići pet miliona dinara”. Tako je 16. januara 1994. pisala beogradska Politika, a u svom radu za savetovanje navode Željko Bogetić, Pavle Petrović i Dina Dragutinović. To je, dakle, bila slika jugoslovenske – doduše one skraćene, SRJ – stvarnosti pre četvrt veka.
“Bilo je to vreme”, dočarava u svom referatu Danica Popović, pa da se i mi ovde prisetimo, “kada se od jedne plate mogla kupiti jedna hemijska olovka, a najviša penzija, na dan isplate jedva je bila dovoljna za kupovinu jednog sapuna. Prodavnice su bile svakog dana sve praznije, da krajem 1993. godine u prodavnice više niko nije ni ulazio”.
Stopa inflacije u Srbiji, dakle, kaže prvopomenuta autorska trojka, dostigla je prema zvaničnim procenama u januaru 1994. 313 miliona procenata. Međutim, dodaju, “kada se ona uporedi sa stopom deprecijacije dinara na crnom deviznom tržištu (2,35 miliona procenata), što je daleko pouzdaniji podatak, čini se da je stopa inflacije značajno precenjena”. Kako god, da se vratimo trojci, jugoslovenska inflacija je “trećerangirana po visini maksimalne mesečne stope inflacije, nakon mađarske na prvom i hiperinflacije u Zimbabveu na drugom”. Međutim, dodaju, “iako tek osma po dugotrajnosti, ona je svakako najekstremnija ukoliko se posmatra kombinacija visine maksimalne (prosečne) stope i trajanja. Ove karakteristike čine je ekstremnijom i razornijom od daleko poznatijih i izučavanijih epizoda, kao što je nemačka (1922) i austrijska (1923) hiperinflacija”. 

KORENI: Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je dovelo do inflacije, to jest koji su njeni uzroci. Kako je to još davno, 1956, utvrdio Milton Fridman, a podseća Popović, “inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen”. Ali, makar za obične smrtnike to objašnjenje više skriva nego što otkriva. Jer, postavlja se pitanje – otkud višak novca, tj. kako i zašto dolazi do toga da štamparija, u konkretnom slučaju topčiderska, “poludi”?
Na užem, stručnijem nivou, da tako kažemo, tu svakako spada pad budžetskih prihoda dok su budžetski rashodi ostali visoki. Ali, naravno, ključni uzrok bili su rat i sankcije. Potreba da se finansiraju ratne operacije (iako formalno Srbija nije bila u ratu) znatno je povećala rashode, dok su, sa druge strane, sankcije smanjile prihode.
“Dok su poreski prihodi automatski opali s padom proizvodnje, javni rashodi su ostali na istom nivou ili su čak nešto porasli. Broj zaposlenih u sektoru opšte države ostao je približno nepromenjen jer su obrazovne i zdravstvene ustanove, državna administracija, bezbednosni sektor nastavili da pružaju sličan ili nešto veći nivo usluga nego u ranijem periodu. Politika masovnog prevremenog penzionisanja, koja je kao socijalni ventil za rešavanje viška zaposlenih u društvenim preduzećima primenjivana još tokom 80-ih godina prošlog veka, ubrzana je sa raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija. Rat u Hrvatskoj i BiH imao je za posledicu rast javnih rashoda po osnovu zbrinjavanja izbeglica, lečenja ranjenika, ali i po osnovu direktne pomoći RS i RSK”, Kaže Milojko Arsić.

DA JEDAN BANKAR, PA MAKAR SE RADILO I O CENTRALNOJ BANCI, TJ. NJENOM GUVERNERU, DOŽIVI TAKVU POPULARNOST U NAJŠIREM NARODU, KAO ŠTO JE TO BIO SLUČAJ SA DRAGOSLAVOM AVRAMOVIĆEM, NIJE ZABELEŽENO U SVETSKOJ ISTORIJI

Arsić je takođe ukazao da su sankcije “koje su uvedene SRJ u maju 1992. bile jedne od najobuhvatnijih i najsnažnijih u novijoj ekonomskoj istoriji. U sankcijama su učestvovale sve zemlje sveta, za razliku od većine drugih sankcija koje primenjuje samo grupa zemalja, dok je rigoroznost u primeni sankcija obezbeđena vojnom blokadom granica. Osim trgovinskih, uvedene su i sankcije na sve finansijske transakcije kojima je zabranjeno odobravanje kredita, kao i direktne i portfolio investicije, dok je imovina SRJ u inostranstvu bila blokirana.
Sankcije su na različite direktne i indirektne načine uticale na ubrzanje inflacije. Direktan uticaj sankcija na rast inflacije ispoljavao se preko pada ponude proizvoda (nestašice) i pogoršanja odnosa razmene. Indirektan efekat sankcija na inflaciju ostvarivan je preko pada privredne aktivnosti, povećanja sive ekonomije i rasta nezaposlenosti, što je imalo za posledicu naglo povećanje odranije postojećeg fiskalnog i kvazifiskalnog deficita.
Kada su se vlasti odlučile za “finansiranje velikog dela fiskalnog i kvazifiskalnog deficita primarnom emisijom”, to je bio “glavni pokretač ubrzanja inflacije, koja je u aprilu 1992. prerasla u hiperinflaciju”, konstatuje Arsić.
Međutim, ovo nije bila nikakva “objektivna zakonomernost”, nije to bio nikakav “prst sudbine”. “Jedan od razloga za nastanak, ubrzanje i dugotrajnost hiperinflacije jeste uticaj interesnih grupa kojima je hiperinflacija pružala mogućnost za enormno bogaćenje, a koje su obuhvatale značajne delove vlasti, biznismene, zaposlene u velikim društvenim preduzećima i organizovane mreže šverca i kriminala. Interesne grupe bliske vlasti imale su pristup kreditima iz primarne emisije, dobijale su dozvole za uvoz iz inostranstva i šverc u zemlji i koristile su različite načine da izvlače resurse iz društvenih preduzeća u sopstvena privatna preduzeća”, kaže Arsić.
“Nema sumnje da je u Jugoslaviji lobi velikih državnih preduzeća predstavljao jednu od ključnih interesnih grupa, koja je imala stožernu ulogu u odgađanju stabilizacije. U stvari, kreatori ekonomske politike prihvatili su njihov argument da, u uslovima spoljnog embarga, ne može biti restrukturiranja niti otpuštanja u tim preduzećima. No, s obzirom na izgubljena spoljna tržišta, posebno ona u nekadašnjoj Jugoslaviji, to je značilo da je monetarna politika, naročito ekspanzija primarnog novca, postala izvor za finansiranje rashoda poslovanja tih preduzeća. Dve nedelje pre početka programa, kada je mesečna inflacija premašila tri stotine miliona procenata, beogradske dnevne novine su izveštavale da su “…direktori ‘uglednih’ socijalističkih preduzeća u jugoslovenskoj privrednoj komori izjavili kako su im potrebni dinari …za stimulisanje proizvodnje… ove godine. Direktori velikih državnih i društvenih preduzeća tvrdili su da je radikalna redukcija hiperinflacije (koja je trebalo da bude prioritet, prema stručnoj javnosti) tek na četvrtom mestu na njihovoj listi želja. Uspešan direktor nedavno se žalio da je stabilizacija usmerena protiv direktora državnih i društvenih preduzeća”, pišu Bogetić, Petrović i Dragutinović
Piramidalne štedionice Jugoskandik i Dafiment banka, pre svega (u kojima su kamate iznosile 10-15 odsto mesečno, odnosno oko 200 do 400 odsto godišnje) u tom “organizovanom pljačkaškom poduhvatu” imale su važnu ulogu. Avramoviću je, kaže Danica Popović, bilo je savršeno jasno o čemu se tu radi, kao i da se taj problem može rešiti veoma jednostavno, tako što će se ovim bankama ukinuti dozvola za rad. Međutim, bilo je jasno i da je iza osnivanja ovih banaka stajala politička elita zemlje, te je i sam Avramović od te ideje odustao
“Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije. Nažalost, morao sam da prekinem rad…” pisao je Avramović u svojoj knjizi. “Novac iz Dafine izvukli Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Radoman Božović, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović Arkan”, pisao je tih dana Blic.
Koliki je pak bio uticaj tih grupa najbolje svedoči činjenica, piše Popović, da kad je Avramovićev Program monetarne rekonstrukcije konačno bio prihvaćen 7. januara, kao datum početka njegove primene određen je 24. januar. “Obrazloženje koje navodi profesor Avramović bilo je da Narodna banka nije mogla ranije da završi novi novac, mada je bilo sasvim jasno da je tih 17 dana do početka antiinflacionog programa predstavljalo pravi Eldorado za sve dotadašnje hiperinflatorne dobitnike, koji su ovom informacijom dobili signal da pojačaju i zaokruže sve svoje dotadašnje poslove. Jednu od potvrda ovoj tezi daje sam Avramović: ‘Vojislav Tomić, generalni direktor ovog trezora, nedvosmisleno je, naime, rekao da su nalog za štampanje novih novčanica dobili isuviše kasno da bi tako kratak rok mogao da bude poštovan. Ja ne verujem da je ova cinična verzija bila tačna. Pretpostavljala bi da su sastanak u Botićevoj vili i višečasovna diskusija 7. januara 1994. bili inscenirani’”.

(NE)USPEH PROGRAMA: Avramovićev program je imao 13 tačaka, ali su njegovi glavni elementi (prema Bogetić, Petrović, Dragutinović) bili sledeći: 1) uvođenje nove valute (novog dinara) sa fiksnim odnosom prema nemačkoj marki 1:1; 2) fiksni kurs je bio podržan stokom zlatnih i deviznih rezervi zemlje od oko 300 miliona USD, što je bio ključni element nove makroekonomske politike; 3) nova emisija u iznosu od 200 miliona dinara puštena je u opticaj preko budžeta, kao javni rashod (a ne preko bankarskog sektora) i 4) zadržan je stari dinar u opticaju i fiksiran odnos između novog i starog dinara, uz prestanak emisije starog dinara.

NOVAC IZ DAFINE IZVUKLI SU MILUTIN MRKONJIĆ, MILOMIR MINIĆ, RADOMAN BOŽOVIĆ, MIHALJ KERTES, ŽELJKO RAŽNATOVIĆ ARKAN”, PISAO JE TIH DANA BLIC

Glavni “štos” bio je praktično uvođenje nove valute, što je Avramović preuzeo (prema Arsiću) iz prakse Sovjetskog Saveza. Ali gotovo jednako važno kao ova “stručna inovacija” bila je Avramovićeva komunikativnost, tj. komunikaciona veština”. Ona je doprinela da se valutna reforma primeni i od stanovništva prihvati brže nego što bi to bio slučaj da je program komuniciran, kao do tada, u velikoj konfuziji mnogih, protivrečnih i nejasnih poruka, od kojih stanovništvo do tada nije znalo šta može da očekuje”,
Avramovićev program, međutim, u stručnim krugovima nije dočekan sa oduševljenjem. Pavle Petrović mu je zamerao nedostatak fiskalne stabilizacije, odnosno smanjenja rashoda. “Program je, stoga, u startu predvideo budžetski deficit od oko 10 odsto BDP-a u 1994, što je očigledno bilo u suprotnosti s procesom dezinflacije”, govorio je Petrović.
Ljubomir Madžar je pak isticao da Program nije predvideo sistemske reforme, privatizaciju, pre svega. “Reč je o jednom hronično defektnom privrednom sistemu koji je promenama iz 1989. učinjen još manje delotvornim nego što je dotad bio; u takvom institucionalnom ambijentu Program na trajnijoj osnovi nije mogao da bude uspešan”. Madžar je imao još jednu zamerku: “Ja sam se suprotstavio tom Programu nošen uverenjem da bilo kakva saradnja s tadašnjom vlašću ne može biti dobra i čak da ne može povoljno da se okonča”.
I Madžar i Petrović priznaju da nisu očekivali “spektakularne kratkoročne uspehe” Programa. “Većina kvalifikovanih kritičara predviđala je kolaps novog dinara i stabilizacije u roku od nekoliko nedelja ili najkasnije nekoliko meseci. Pesimističke prognoze zasnivale su se na argumentu da se stabilizacija oslanja na valutni odbor, koji zahteva devizni priliv da bi bio održiv, u zemlji koja je pod potpunim spoljnim embargom. Niko to nije učinio pre”, kaže Petrović. Međutim, nastavlja, “da kvalifikovani kritičari nisu bili u pravu kad je u pitanju kratak rok, pokazalo se u prvim mesecima stabilizacije, koji su bili uglavnom uspešni, mereno sa tri osnovna rezultata. Prvo, privreda i stanovništvo prihvatili su novi dinar i nakon zamene počela je brza remonetizacija privrede jer se novac u markama postepeno počeo vraćati iz slamarica i ilegalnih u formalne finansijske tokove. Drugo, paritet novog dinara održavan je tokom prvih šest meseci programa bez pojave crnog kursa. I treće, mesečna inflacija je pala skoro trenutno sa 313,5 miliona procenata u poslednjem mesecu hiperinflacije, u januaru 1994, na skoro nula odsto u februaru i do juna ostala na prosečnom mesečnom nivou od 1,8 odsto”.
Nažalost, kaže Madžar, “lepotica je igrala samo jedno leto. Vilin konjic – podseća na svoju metaforu koju je upotrebio još te 1994. – uspeo je da se vine, i to strelovitom brzinom, i u visine kakve nisu bile očekivane. Bilo je lepo, ali nije dugo trajalo”.
“Politički i ekonomski interesi koji su doveli do hiperinflacije”, objašnjava Arsić, “uticali su na to da se prva polovina 1994. …ne iskoristi za fiskalnu konsolidaciju i fiskalni deficit svede na nivo koji je moguće finansirati iz realnih izvora. Stoga je već u drugoj polovini 1994. došlo do narušavanja makroekonomske stabilnosti, najpre u obliku deprecijacije dinara, a potom i kroz ponovnu pojavu visoke inflacije”.

VEĆINA KVALIFIKOVANIH KRITIČARA PREDVIĐALA JE KOLAPS NOVOG DINARA I STABILIZACIJE U ROKU OD NEKOLIKO NEDELJA ILI NAJKASNIJE NEKOLIKO MESECI

Da je Program “zaribao”, video je i sam Avramović, zbog čega je krajem 1995. Program II. Njime je predviđeno ono što je izostalo u inicijalnom programu: “relativno sveobuhvatne ekonomske reforme”, čime je, kaže Arsić, trebalo da se “obezbedi tranzicija socijalističke privrede Srbije u tržišnu kapitalističku privredu”.
Ali, “interesna koalicija” sastavljena manje-više od istih onih koji su proizveli hiperinflaciju, tj. od vladajućih političkih i državnih struktura, “umreženih direktora” državnih i privatnih firmi, potpomognuta određenim intelektualnim krugovima, ni za kakve dublje reforme nije htela ni da čuje. I “superdeka” je na sednici Savezne Skupštine u maju 1996. smenjen sa položaja guvernera NBJ.

Karijera

Duga i uspešna karijera Dragoslava Avramovića počela je u Narodnoj banci i Ministarstvu finansija posleratne Jugoslavije od 1946. do 1948. na nekim od osetljivih i složenih poslova međunarodnih finansija. Bio je u delegaciji Jugoslavije na konferenciji u Savani, Džordžija, SAD, na kojoj su postavljeni temelji posleratnog međunarodnog finansijskog sistema. U tom razdoblju radio je i na povraćaju zlata Kraljevine Jugoslavije. Kasnije, 1953, postaje prvi Jugosloven koji je kao stručnjak zaposlen u Svetskoj banci u njenom tadašnjem ekonomskom odeljenju, da bi uskoro postao i njegov direktor i bavio se istraživanjima u vezi s pitanjima deviznog kursa, posebno u socijalističkim privredama. To odeljenje bilo je nukleus kasnijeg velikog centra ekonomskih istraživanja o pitanjima ekonomske politike i privrednog razvoja u svetu (Development Economics Vice Presidency). Tu je Avramović radio sa grupom ekonomista koja je uključivala Paul Rosensteina Rodana, jednog od vodećih ekonomista za pitanja ekonomskog razvoja u to vreme. Godine 1964. sa jednom ekipom ekonomista Svetske banke objavljuje knjigu Economic Growth and External Debt. Kao visokorangiran stručnjak banke, Avramović je učestvovao u velikim debatama koje su se ticale privrednog razvoja zemalja u razvoju i nije se ustezao od izražavanja sopstvenih stručnih ubeđenja, čak i kada su ona bila u suprotnosti sa službenom pozicijom. U arhivskom intervjuu sa istoričarom banke može se videti bogat sadržaj i aktuelnost ovih debata za tadašnje, pa i današnje dileme privrednog razvoja (na primer, složena pitanja o javnom dugu i uticaju cena sirovina na makroekonomiju zemalja u razvoju). Tokom sedamdesetih godina nalazi se na poziciji direktora sekretarijata Brandtove komisije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.

Ko ne voli Vučića, taj je za ludnicu

Slučaj Aleksandre Janković Aranitović nova bruka srpskog pravosuđa

Aleksandar vs. Aleksandra

Aleksandra Janković Aranitović napravila je veliku grešku. Izvređala je (24. jula) preko Tvitera Aleksandra Vučića i njegovu decu vrlo ružno, primitivno čak. I za to treba da snosi posledice, onako i onoliko kako i koliko to zakon predviđa. I to nije sporno.
Međutim, ono što jeste sporno to je ponašanje državnih, odnosno pravosudnih organa u ovom slučaju.
I to od samog početka. Već prilikom prvog saslušanja u policiji 26. jula, kaže u razgovoru za Novi magazin Aleksandar Olenik, Aleksandrin advokat, ona je “bila izmanipulisana”. Rečeno joj je, naime, da “izjavu daje kao građanin, a ne kao osumnjičeni, što nije bilo tačno i što je policija znala od samog početka, ali joj to nije saopštila”. Štaviše, “kasnije je i krivičnu prijavu napisala na osnovu ovako dobijene izjave od građanina, a ne osumnjičene. Da su je odmah upozorili da izjavu daje kao osumnjičena, možda bi Aleksandra odmah uzela advokata”, kaže Olenik.

ZLATNO DOBA: Kako god bilo, Aleksandra je dala izjavu koju je kasnije ponovila i u tužilaštvu i na sudu, gde je priznala da je napisala te psovke na Tviteru, priznaje čak i da joj je namera bila da uvredi Vučića jer je bila isprovocirana njegovim, kako je rekla, “lažima”, takođe na Tviteru, o “zlatnom dobu”, ali ističe da nikada nije imala nameru da ga stvarno ugrozi niti na bilo koji način može da ga ugrozi.
Uprkos tome, sud je Aleksandri odredio pritvor, u kojem se nalazi, evo, već više od tri meseca. Tužilac je predlog da se optužena pošalje u pritvor obrazložio navodnom mogućnošću da Aleksandra ponovi krivično delo jer je “internat lako dostupan”. Navesti “ovakav razlog za određivanje pritvora predstavlja pravni nonsens” odlučan je advokat Olenik, ali ni to još nije najgore.
“Tada naš inače neustrašivi predsednik Vučić”, nastavlja sarkastično Olenik, “koji stalno ističe kako se ‘ne plaši nikoga iz opozicije’ ili se ‘ne plaši da ode na Kosovo’ i slično, uz pomoć uplašenog i poslušnog tužilaštva optužuje Aleksandru da mu je, ni manje ni više, ugrozila sigurnost. Ovde se tužilaštvo posebno istaklo jer je pored traženja pritvora, optužnim predlogom besprizorno, bezrazložno i protivno pravnoj praksi zatražilo da se zbog vređanja Vučića Aleksandra kazni sa pet godina zatvora”. Tu Olenik prelazi na strogo pravni teren, pa objašnjava da “i studenti pravnog fakulteta – o najboljem ikad da se i negovori – znaju da je za ugrožavanje sigurnosti potrebno da budu ispunjena dva uslova. Prvo, da se radi o stvarnoj pretnji – ‘ubiću te, noge ću ti polomiti’ i slično – i, drugo, da se žrtva oseća ugroženo. Psovke, ma kako odvratne bile, nisu pretnje”, ističe Olenik.

VLAST PROTIVNICIMA ALEKSANDRA VUČIĆA VIŠE NE PRETI SAMO ZATVOROM VEĆ, KAO ŠTO SLUČAJ ALEKSANDRE JANKOVIĆ ARANITOVIĆ POKAZUJE, PRETI DA IH OTERA U LUDNICU. TAKO NEŠTO POSTOJI SAMO U NAJMRAČNIJIM DIKTATORSKIM REŽIMIMA

Na pitanje da li je moguće da se Vučić ipak oseća ugroženo zbog psovki, Olenik odgovara da se on “možda oseća ugroženim, ali ne zbog psovki žene iz Bogatića, i to na Tviteru, već zbog iskazane lične hrabrosti da se čoveku koji vlada pomoću zastrašivanja javno kaže da ima građana koji ga se ne plaše. Neko je rekao ‘jedan hrabar čovek je većina’. Taj mali javni prostor društvenih mreža nešto je što i dalje nije pod kontrolom režima, jeste zagađeno i zatrovano, ali je i dalje slobodno”, naglašava Olenik.

VACIĆ: Ni to, međutim, nije sve. Sigurno je da sudija Višeg suda u Beogradu Jelena Škulić i tužilac Dragan Danilović znaju razliku između uvrede i psovke i da još bolje znaju da Vučić nije mogao biti ugrožen psovkama, ali ipak Aleksandru drže u pritvoru više od tri meseca. “Ovo je samo još jedan dokaz o poslušnosti pravosuđa, koje dopušta da ga režim zloupotrebljava, identično kao kada je u pitanju bio uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je posle reakcije javnosti pušten iz zatvora, mada je i dalje u pritvoru, ali samo kućnom. Znajući da su već uveliko mogli da završe sa suđenjem Aleksandri Janković Aranitović jer je ona priznala šta je napisala, sud i tužilaštvo pokušavaju da sve ovo ostane daleko od očiju javnosti, u mraku. Kod nas se i inače pritvor veoma lako određuje, ali u ovom slučaju pritvor se zloupotrebljava kao kazna za predsednikovu povređenu sujetu, ali i kao primer ostalima na društvenim mrežama. Jedini način da joj se ukine pritvor i da se Aleksandra oslobodi jeste ponovno snažno angažovanje javnosti”, smatra naš sagovornik.
Ni to, međutim, nije najgore. Osim zatvorskom kaznom od pet godina, Aleksandri se preti, opet preko suda i tužilaštva, i obaveznim psihijatrijskim lečenjem u ustanovi zatvorenog tipa, u narodu poznatoj kao – ludnica. Naime, Aleksandra boluje od bipolarnog poremećaja ceo svoj život i uvek je lečena na slobodi, i to po odluci psihijatara iz Šapca, ali i iz Beča, gde je poslednji put bila kod lekara. “Za razliku od bečkih i šabačkih psihijatara, u zatvorskoj bolnici je urađeno veštačenje od sudskih veštaka koji prvi u toku celog Aleksandrinog života nalažu obavezno lečenje u instituciji zatvorenog tipa, što tužilaštvo oberučke prihvata, te traži, pored pet godina zatvora, i institucionalno lečenje bez ograničenog trajanja”.

NAKON ŠTO JE ALEKSANDAR OBRADOVIĆ NAPUSTIO CENTRALNI ZATVOR U BEOGRADU, I TO SAMO ZBOG PRITISKA JAVNOSTI, U NJEMU JE OSTAO TRENUTNO JEDINI POLITIČKI ZATVORENIK

Da je reč o teškoj zloupotrebi prava, pravosuđa i pravnog sistema u celini potvrđuje slučaj Miše Vacića, koji se dogodio u istom tom Šapcu. Ovaj “ugledni”, što će reći vlastima blizak srpski desničar nedavno je javno pretio gradonačelniku Šapca Nebojši Zelenoviću. Pri čemu nema nikakvih psovki nego se radi o klasičnim, “eklatantnim”, što bi rekli, pretnjama. I, štaviše, Miša Vacić je na čelu desničarske političke organizacije čiji su članovi osobe očigledno spremne i sposobne da ostvare ove pretnje.
Ali, u slučaju Miše Vacića – nikom ništa. Da li je Miša Vacić pozvan kao građanin u policiju da da izjavu? Da li je policija predala krivičnu prijavu protiv njega? Da li tužilaštvo traži da bude uhapšen? Pitanja su, naravno, retorička jer svi znaju da je odgovor negativan. “Ne samo da građani nemaju zaštitu od institucija već su baš građani koji imaju hrabrosti najviše i ugroženi zbog zloupotrebe institucija, i to baš onih koje bi trebalo da štite građane, njihovu slobodu i njihova prava” zaključuje u ovom okršaju dva Aleksandra onaj s prezimenom Olenik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.

Budžet: manje razvojni, više razorni

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020.

Politička ekonomija

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020. O tome pre svega svedoči činjenica da su u raspodeli najbolje prošli zaposleni u javnom sektoru, čije su plate povećane van svakog (ekonomskog) rezona i preko svake (razumne) mere. Tako da se po tome sudeći za budžet pre može reći da je rastrošni nego razvojni. Sa svim daljim negativnim posledicama koje iz toga proizlaze.
Naravno, ne samo plate već i neki drugi bitni elementi bilansa državnih prihoda i rashoda za narednu godinu ukazuju da je zadovoljenje potreba vladajuće partije potisnulo u drugi (ili treći) plan potrebe ekonomskog razvoja zemlje. Subvencije, nabavke (robe i usluga), investicije – sve te stavke na tzv. rashodnoj strani budžeta govore da država Srbija previše i neracionalno troši. Sa druge strane, na prihodnoj strani preveliko zahvatanje iz privrede, tj. odbijanje da se u potrebnoj meri smanje dažbine na plate, odnosno oduzimanje profita od javnih preduzeća i njihovo prebacivanje, kroz dividende, u budžet dodatno pojačavaju utisak da državni proračun deluje ne razvojno nego razorno na život privrede i građana.

PLATE: Predlogom budžeta za 2020. koji je Vlada Srbije usvojila 2. novembra predviđeno je da plate u javnom sektoru porastu u proseku 9,5 odsto (od osam do 15 odsto po službama). Budući da su početkom ove, 2019. godine plate u javnom sektoru povećane oko devet odsto, to znači da će u samo dve godine plate u državnom sektoru porasti gotovo za petinu. Naravno, to bi bilo u redu kada bi imalo uporište u povećanju bruto domaćeg proizvoda. Ali, kao što znamo, privredni rast će ove godine biti otprilike upola manji, tj. iznosiće nominalno oko 5,5 odsto (3,5 odsto realni rast i dva odsto inflacija). Što znači da je ovogodišnji rast plata u javnom sektoru već gotovo dvostruko veći od ekonomski opravdanog.
Slično će se, bar tako Vlada planira, ponoviti i u 2020. Vlada je, ili hajde da kažemo ministar finansija Siniša Mali, pokušala to da zabašuri podizanjem stope privrednog rasta u narednoj godini na četiri odsto. Fiskalni savet je još pre mesec i po dana, komentarišući Nacrt budžeta, istakao da “nije kredibilno očekivanje Vlade da će privreda Srbije ubrzati rast BDP-a na četiri odsto u 2020”. Savet je najpre podsetio da je “Srbija svega jednom u prethodnih deset godina imala rast BDP-a od preko četiri procenta (4,3 odsto u 2018), ali samo zato što je u toj godini poljoprivreda imala veoma visok rast od preko 15 odsto (jer se poredila sa sušnom 2017) – bez toga rast BDP-a i u toj godini bio bi između tri i 3,5 odsto”. Pored toga, Savet je izneo još niz argumenata (usporavanje rasta u Evropskoj uniji i centralno-istočnoj Evropi, odsustvo jednokratnih efekata, izostanak reformi) koji su ukazivali da je povećanje BDP-a od četiri odsto u 2020. nerealno planirano, te “preporučio” Vladi da “smanji doživljaj”, tj. prognozu na tri odsto.
Kao što vidimo, Vlada tu preporuku nije prihvatila. A znamo i zašto: sledeće godine održavaju se izbori, pa u kampanju moraju biti uključene sve raspoložive snage.
Možda neko misli da je visoko povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru opravdano jer su oni bili najveće žrtve fiskalne konsolidacije, odnosno proklamovane politike štednje. Istina je, međutim, da javne finansije nisu uravnotežene prevashodno zahvaljujući štednji nego povećanju budžetskih prihoda. Recimo, država u užem smislu (dakle, bez penzionog, zdravstvenog i fonda za zapošljavanje) u proteklih pet godina (od 2015, kada je program stabilizacije otpočeo, zaključno sa 2019) uzela je u odnosu na 2014. ukupno, u zbiru, blizu 1.200 milijardi dinara, odnosno oko 10 milijardi evra. Nije, dakle, javni sektor “platio” sređivanje javnih finansija nego su mnogo veću žrtvu podneli svi građani Srbije, posebno privatni sektor iako on krizu nije ni izazvao niti joj je bilo čime doprineo.
I sad, kada je napunila kasu, opet pre svega parama građana Srbije i privatne privrede, Vlada te pare deli jednom, i to manjem delu društva, tj. javnom sektoru. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru”.

NEPOTREBNE SUBVENCIJE, NAMEŠTENE NABAVKE, NERACIONALNE INVESTICIJE GLAVNA SU ODLIKA BUDŽETSKIH RASHODA U SRBIJI. A KAD SE TE TRI STAVKE SABERU, TO IZNOSI GOTOVO 500 MILIJARDI DINARA. ILI BLIZU 4,5 MILIJARDI EVRA. TOLIKO, DAKLE, VLAST U SRBIJI POTROŠI MANJE-VIŠE BEZ IKAKVE KONTROLE

“Višak” o kojem govori FS jeste razlika između pretpostavljenih (planiranih, prognoziranih) prihoda i rashoda u jednoj godini. Prema računici Fiskalnog saveta, taj višak za 2020. iznosi oko 45 milijardi dinara (400 miliona evra). Kada se pojavi višak pitanje je kako ćete da ga potrošite. To jest, država, pošto se ovde o njoj radi, može da odluči da poveća rashode, a može i da smanji prihode. Smanjenjem poreza, razume se. Fiskalni savet je predložio da se veći deo pomenutog “viška” eliminiše tako što bi se smanjilo opterećenje plata. Time bi se, s jedne strane, podstaklo zapošljavanje, opet pre svega u privatnom sektoru, što znači i, makar posredno, rast proizvodnje. Vlada Ane Brnabić (da ne kažemo ipak Vučićeva) odlučila je, međutim, da najveći deo tog “viška” potroši na povećanje plata u javnom sektoru. Tek jedan mali deo biće eliminisan nekim minimalnim smanjenjem poreza. Tako da će ukupno opterećenje plata biti smanjeno sa 62 na 61 odsto. Ove godine su, da podsetimo, dažbine na plate smanjene sa 63 na 62 odsto. Dakle, sa rasterećenjem privrede ide vrlo, vrlo sporo. Ono je još uvek iznad 60 odsto iako je po predlozima ekonomista davno trebalo da bude svedeno na 55; štaviše, po predlozima koji su dolazili iz Privredne komore Srbije, i ispod 50 odsto.
Povećanje plata u državnim službama imaće još jedan vrlo loš efekat. Razlika između zarada u javnom i privatnom sektoru dodatno će porasti i doguraće do oko 120 evra, odnosno više od 20 odsto. Još bi se to možda i moglo podneti kada bi građani zauzvrat dobijali kvalitetnu uslugu. Partijsko zapošljavanje je, međutim, s jedne strane gotovo uništilo sve javne servise (ne samo RTS), a sa druge strane, sposobne ljude primorava da u potrazi za pristojnom zaradom odlaze u inostranstvo. Što je još jedan činilac koji ne deluje razvojno nego “zaostajno”.

NARUDŽBE: Da je budžet razvojni, ministar Mali je pre svega argumentovao podatkom o povećanju kapitalnih izdataka u budžetu. Oni su planirani na blizu 200 (tj. sasvim precizno na 198,9) milijardi dinara, što je 35 milijardi iznad plana, a 18 milijardi iznad ovogodišnje (oktobarskim rebalansom budžeta utvrđene) realizacije. Kada se dodaju investicije lokalnih zajednica, javna ulaganja se penju na 260 milijardi dinara ili oko 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. To je već nešto što se smatra prihvatljivim mada Fiskalni savet ocenjuje da bi javne investicije u srednjem roku mogle da se povećaju i na oko 5,5 odsto BDP-a”, odnosno oko 2,5 milijardi evra godišnje. Sve preko toga je nerealno; odnosno, nema ni sredstava ni operativnih, tj. izvođačkih sposobnosti, napominje FS, reagujući time zapravo na jedan plan, nastao u Vladi – zapravo više spisak želja – kojim su u narednih pet godina predviđene javne investicije u visini između 15 i 18 milijardi evra.
Sa javnih investicija, međutim, da se vratimo u realnost, drugo nešto predstavlja pravi problem. Prvo, gotovo četvrtinu republičkih javnih investicija čine ulaganja u vojsku i policiju. Što znači da je reč o neproduktivnih investicijama koje neće nimalo povećati proizvodni potencijal Srbije.
Drugo, i važnije iskustvo govori da su državna ulaganja u Srbiji em vrlo skupa em nekvalitetna. O tome ubedljivo govore vrlo česte afere povodom izgradnje auto-puteva. Ili, recimo, sve ovo što se dešava sa rekonstrukcijom raznih delova Beograda. Sličnih primera ima i u Novom Sadu, a verovatno i u drugim gradovima Srbije, samo što oni teže dospevaju u javnost.
Treće, dobar deo tih radova zapravo je nepotreban i služi da se iz budžeta (državnih, gradskih, opštinskih) isisaju pare. Pravi “egzemplar” tog nacionalnog “investicionog cirkusa” jeste izgradnja desetak fudbalskih stadiona diljem Srbije, plus nacionalni u Beogradu.

VIŠAK U BUDŽETU PRIPADA SVIM GRAĐANIMA SRBIJE, A NE SAMO BUDŽETSKIM KORISNICIMA, I TREBALO BI GA USMERITI TAMO GDE SU POTREBE ZEMLJE NAJVEĆE, A TO SVAKAKO NIJE NEOSNOVANO POVEĆANJE ZARADA U JAVNOM SEKTORU

Kada je, dakle, o budžetskim sredstvima reč, postoji osnovana sumnja da se kapitalne investicije koriste za kapitalno pljačkanje građana.
Zatim – subvencije. Planirano je da one iduće godine budu oko 95 milijardi dinara. Istina, to je značajnih 20 milijardi manje nego ove godine, ali se postavlja pitanje da li je to zaista uspeh. To jest, kakav je uspeh ako će se umesto mnogo ubuduće bacati malo manje para. Poseban problem sa subvencijama jeste što su one velikim delom netransparentne, tj. ne zna se – bar toga u budžetu nigde nema – koliko će ko dobiti para, za šta i kakvi se efekti očekuju.
Još jedan vid državnih troškova koji u sebi krije ogroman koruptivni potencijal jesu javne nabavke. Naime, na “rashode za korišćenje usluga i robe (kako se zove ova stavka u budžetu) planirano je da iduće godine bude potrošeno blizu 140 (sasvim precizno – 137,8) milijardi dinara. To je za sedam milijardi više nego što će biti potrošeno ove godine, prema rebalansiranom budžetu. I ovde praktično nema nikakve kontrole. Doduše, državni revizor kontroliše da li je potrošnja formalno u skladu sa propisima, ali smisao i svrhu tih rashoda niko ne ispituje.
Sve u svemu: nepotrebne subvencije, nameštene nabavke, neracionalne investicije, glavna su odlika budžetskih rashoda u Srbiji. A kad se sve te tri stavke saberu, to iznosi gotovo 500 milijardi dinara. Ili blizu 4,5 milijardi evra. Toliko, dakle, vlast u Srbiji potroši manje-više bez ikakve kontrole.
U suštini, nije glavni “zadatak” ili smisao budžeta da bude “razvojni”. On pre svega treba da bude uravnotežen i mali. To jest, da ne opterećuje mnogo privredu, tako da ona ima sredstava za investicije i razvoj. Besmisleno je, da ne propustimo, da država oduzima javnim preduzećima profit i ubacuje ga (preko dividendi) u budžet, pa da onda tim sredstvima ona (navodno) finansira razvoj. Valjda je logično da niko bolje od menadžmenta ne zna šta je firmi potrebno i kako da se to postigne. Ako on to ne zna, menadžment istog časa treba da bude smenjen.
Isto važi i za celu privredu. Dakle, država celokupnom ekonomskim politikom, pa u tom kontekstu i budžetom kao njenim glavnim instrumentom, treba da stvori ambijent koji će biti stimulativan za domaće investitore. I pre svega za njih jer oni su glavni nosioci razvoja. Ako su sa 4,5 odsto BDP-a (oko 2,2 milijarde evra) javne investicije blizu maksimuma, ako su strane investicije (sa dve i po milijarde) već na maksimumu, onda ne treba da se zaboravi da bi privatne investicije trebalo da budu oko 15-16 odsto BDP-a (najmanje osam milijardi evra), a da su trenutno upola manje. A, kao što vidimo, i budžetom za narednu 2020. domaći investitori su gurnuti u stranu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.

Vučićev najbolji neprijatelj

Vučiću je u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara. Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”

Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik. Pošto se Jeremić na “političkom spektru” gura za mesto s Vojislavom Šešeljom. Dakle, otprilike tamo gde se nalazi Vučićeva podsvest. Ali i, što je važnije, svest gotovo svih naprednjaka. Tako da oni nikada neće glasati za nekoga ko se u njihove redove umuvava iz demokrata. A, sa druge strane, oni koji glasaju za “građansku opciju” po definiciji ne podnose nikakav, pa ni umiveni šešeljizam.

Tako da Jeremić nikada neće moći da prođe na izborima. Zato je Vučiću u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara.

Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”. A pošto kad u korpu stavite samo jednu trulu jabuku, neće one koje su zdrave uticati na ovu jedni da se “rastruli” nego će ta jedna (eh, da je jedna) pokvariti sve jabuke.

A to znači i Demokratsku stranku. Koja bi u toj korpi, u normalnoj situaciji, trebalo da bude ona koja diktira politiku i određuje pravac.

Zato je Vučić namerno najviše napadao Jeremića – i opet će, samo da ovo sa Bastaćem prođe, a proći će jer to nije politika – tu se pravi galama i diže prašina, da se u toj buci i magli ne bi videle nove (i male) stranke koje su stvarna alternativa Vučiću i koje bi mogle da privuku građane.

Jer, Vučića su izbušili sa svih strana. I to ne politički neprijatelji nego stranački prijatelji. Akronim SNS sve više znači “stranka niskih strasti”. Toliko se to razobručilo.

Može Vučić (verovatno) da posmenjuje celo Predsedništvo i Glavni odbor, ali zapravo – ne može. Time bi, prvo, pokazao sopstveni neuspeh; drugo, mogao bi da dovede samo gore i, treće, smenjeni to ne bi mirno gledali. Tako je Vučić u izvesnom smislu postao talac stranačke vrhuške koja mu se kune na vernost, a radi šta hoće.

Na proslavi 11 godina partije 27. oktobra u Novom Sadu Vučić je “ponovo najavio velike promene u stranci na predstojećim stranačkim izborima u novembru, istakavši da iz svojih redova moraju da izbace one koji su se borili samo za lične interese”.

Međutim, 2. novembra u Politici predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić kaže da “ovog meseca sigurno neće biti održana stranačka skupština, a o promenama u vrhu stranke odlučivaće se posle izbora”.

I, gle čuda, posle sastanka Predsedništva SNS 4. novembra Vučić “velike promene” i ne pominje”; umesto toga najavljuje da će se na izbornoj listi naći “najmanje 20 odsto novih lica”.

Sa druge strane, Vučiću treba sve više pirotehnike da prikrije slabe ekonomske rezultate. Rast bruto domaćeg proizvoda, kojim se ovih dana toliko hvali, ove godine će jedva biti nakarikan na oko 3,5 odsto, što je znatno manje od prošlogodišnjeg rasta. Što je još gore, industrijska proizvodnja pada, poljoprivreda takođe, rast BDP-a zapravo vuku građevinarstvo (rast od oko 16 odsto – ali zahvaljujući i besmislenim radovima) i komunikaciono-informacione usluge.

Među pomenuta “pirotehnička sredstva” spada i najnovija Vučićeva izjava da je Srbija “za kratko vreme postigla rezultate koji će ući u udžbenike”. Evo nečeg gde je predsednik SNS-a stvarno u pravu. Zbilja je za udžbenike kako je Vučić uspeo da u poslednjih šest godina (da mu velikodušno ne računamo 2012, kada je došao na vlast i kada je zabeležen pad BDP-a od jedan odsto) ostvari prosečan rast BDP-a od svega 2,1 odsto, dok je čitav svet rastao po stopi od 3,5 odsto, zemlje u razvoju 4,7 odsto, a evropske zemlje u razvoju, među koje spada i Srbija, 4,4 odsto. I treba li podsećati da je Srbija u razdoblju 2001-2008. ostvarila rast od 5,9 odsto.

AV – obmanjivač javnosti. Dobar naslov. Za (neki) sledeći broj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. novembar 2019.

Koliko je sati

Poseta premijera Rusije Medvedeva došla je Vučiću kao poručena da, pošto je Evropa ohladila Makedoniju, on još malo zagreje svoje odnose sa Rusijom

Ruske teme

Borci “čuvene Krajiške divizije”, piše Branko Ćopić u “Bašti sljezove boje”, koji “danonoćno u borbi, bez predaha i odmora” nastupaju od Aranđelovca prema Beogradu, odmarali su se negde pred ponoć u jednoj udolini ispod puta, kod Boleča. Vojniku Iliji bio je stao sat koji je pre neki dan dobio od komandira čete; uspeo je da ga uz pomoć drugova navije, ali nije znao koliko je sati. Istovremeno, cestom poviše Krajišnika “iz pravca Smedereva već duže prilazi neka jedinica.., prilično uredno”, pa je neko pomislio da bi to mogli biti i Nemci u povlačenju. U jednom trenutku, iznerviran što nikako da sazna tačno vreme, “Ilija se poispravlja na utrnula koljena, savije dlanove oko usta” i vikne: “Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!” I tako nastade sveopšti krkljanac, opisao je pisac “golubijeg srca” jednu bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944, u priči “Koliko je sati”.
Umesto počasti borcima koji su učestvovali u tom velikom poduhvatu, da 20. oktobar bude samo njihov dan, taj slavni datum zaklonjen je fitosanitarnim sporazumom i dispečerskim centrom.

NA TAPETU: Dobro, bila je i vojna parada, mada nije jasno da li je njome Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, hteo da impresionira ili umilostivi Dmitrija Medvedeva, premijera Rusije. A možda se samo rukovodio logikom: ako je Putin imao vojnu paradu, kako da je nema Medvedev, makar u nekom dajdžest izdanju. Pri čemu ostaje potpuno po strani pitanje čemu uopšte ta parada? Sasvim bespotrebno arčenje ljudskih i materijalnih resursa. Umesto da 20. oktobar bude dan sećanja na žrtve – blizu 3.000 poginulih partizana i nešto manje od 1.000 crvenoarmejaca, i 15.000 ranjenih. Da Nemce ne računamo. Mada bi već jednom trebalo da dođe vreme da se i njihove žrtve računaju. Tako bi možda i kupovina “PVO sistema” – PVO, ako neko ne zna, protivvazdušna odbrana – pod nazivom “pancir S” postala besmislena. Osim ako smisao čitavog ovog performansa nije da se iskrivi slika o stvarnim ulogama u ovoj vojnoj operaciji, pa se i datumi proslave pomeraju prema potrebama ruskih lidera. Putin je, da podsetimo, u Beogradu bio 16. oktobra 2014, na sedamdesetogodišnjicu, a Medvedev na proslavi 75 godina oslobođenja, evo, 19. oktobra.
Ovako ispada da je u poseti Srbiji zapravo bila trgovačka misija. Jer, osim oružja, došli su da nam uvale i svoj nuklearni centar i svoj dispečerski centar za Železnice Srbije i izgradnju železničke pruge od Valjeva do Crne Gore, kao i kredit od preko 170 miliona evra, da nabrojimo samo najznačajnije poslove. Sa druge strane, Srbija je dobila samo tzv. fitosanitarni sporazum, koji bi trebalo da omogući jednostavnije i jasnije procedure za izvoz voća i povrća u Rusiju. Suština tog sporazuma je, zapravo, u izbegavanju dvostrukih inspekcija – i na srpskoj i na ruskoj strani. Preciznije rečeno, sporazum bi trebalo da omogući da se dokumentima koje izda naša fitosanitarna inspekcija stopostotno veruje u Rusiji, što znači da ta roba neće biti podvrgavana, što je dosad neretko bio slučaj, dodatnim proverama u Rusiji.
To bi, očekuje se, trebalo da doprinese povećanju izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, koji je prošle godine iznosio 320 miliona dolara. Stvar je, međutim, u tome što taj izvoz poslednjih pet godina opada jer je 2016. bio 340 miliona dolara, a 2014. rekordnih 360 miliona dolara.
Uopšte, velike nade koje su u Srbiji polagane u rusko tržište, nakon što je Rusija u ekonomskom ratu sa Zapadom uvela embargo na robu iz Evrope i Amerike, i to baš na prehrambene proizvode, izjalovile su se. Izvoz u prvo vreme jeste znatno skočio, ali su nas ubrzo druge, konkurentnije zemlje potisnule, tako da je naš izvoz išao silaznom putanjom.
Sada se nešto slično, mada, mora se priznati, mnogo manje euforično govori o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Upravo krajem ove nedelje, u petak 25. oktobra, premijerka Ana Brnabić trebalo bi da u Moskvi potpiše sporazum o slobodnoj trgovini Srbije sa EAEU. “Na tržište od 180 miliona stanovnika – Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Jermenije (koje čine EAEU) na listi proizvoda koji se iz Srbije mogu izvoziti bez carina naći će se ubuduće i visokokvalitetne voćne rakije, vinjak, cigarete, ovčji i kozji sirevi”, ističe su tim povodom u “zvaničnim verzijama”.

PREĆUTANE TEME: Ali – neće automobili. Koliko je puta predsednik (bilo Vlade, bilo Republike) Vučić molio Vladimira Vladimiroviča da dopusti kragujevačkom Fijatu makar kontingentić od 10.000 automobila, verovatno ne zna ni sam. Molio, molio, pa se umorio; i odustao. Sad to više i ne pominje.
Ima, međutim, nešto što i Rusi izbegavaju da pomenu. To je – tok. Nekad Južni, a sada Turski. Naime, prema najavama zvaničnika sa obe strane, gas bi ovim gasovodom trebalo da potekne već za dva meseca, krajem decembra 2019. Dakle, i pripreme za svečano puštanje u rad trebalo bi već da otpočnu. Pa i razgovori o tome. O tome, međutim, tokom, doduše zaista kao šibica nabijenog boravka ruskog premijera, nije bilo ni reči. Ili, da budemo precizniji, i ako se govorilo, o tome ništa nije saopšteno javnosti. Po svoj prilici, Srbija će na toliko željeni “drugi pravac snabdevanja” – što bi joj uz sigurnost donelo i finansijsku uštedu jer bi taj gas trebalo da bude jeftiniji – morati još da pričeka.
Zato kredit može da dobije odmah. Reč je o zajmu od 172,5 miliona evra kredita koji bi trebalo da finansira više stvari: projektovanje i izgradnja novog dispečerskog centra na železnici; izrada projektno-tehničke dokumentacije za nastavak rekonstrukcije barske pruge i izgradnja elektrotehničke infrastrukture brze pruge Beograd – Budimpešta na deonici od Stare Pazove do Novog Sada. Ne zna se, međutim, najvažnije – uslovi pod kojima je kredit dobijen: rok, kamata, poček. Ako je cena po kojoj kupujemo “PVO sistem” vojna tajna – mada ni za to nema razloga – zašto bi to trebalo da bude kredit za železnicu.
Sporazum o istraživačkom centru za nuklearnu tehnologiju – što je, jedni kažu zasluga, drugi kažu maslo ministra bez portfelja Nenada Popovića – mnogi vide kao pokušaj Rusa da nam uvale neku nuklearnu elektranu. Pošto im to nije uspelo u Bugarskoj – gde je trebalo da podignu novu NE “Belene 2” – sada gledaju kako da nadoknade taj gubitak. Kada se ovome doda Centar za vanredne situacije u Nišu, kao i da je saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, ušla u vojnu strategiju Srbije, te da je u delegaciji sa Medvedevom bio i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, ne čudi što mnogi posetu premijera Rusije Dmitrija Medvedeva vide kao još jedan korak ka militarizaciji Srbije.

Izvoz – uvoz

Uvoz iz Rusije otprilike je dvostruko veći od srpskog izvoza: prvi je prošle godine iznosio oko dve milijarde dolara, a drugi upola manje. Srbija, recimo, znatno više (1,5 milijardi USD) izvozi u Bosni i Hercegovinu, a izvoz u Crnu Goru (oko 900 miliona USD) samo je za 100 miliona manji nego na ogromno rusko tržište.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. oktobar 2019.

Vučić i njegova braća

Onaj tenk ispred stadiona Crvene zvezde nije ni maketa ni maskota nego slabo maskirana politika. Doduše, izbijeni su joj zubi, tj. povađeno mu je oružje, ali ima mnogo onih koji snevaju o povratku u bojevo stanje

S kim si, onakav si – kaže naš narod. Ko su najbolji Vučićevi drugovi? U regionu – Orban i Erdogan; u svetu – Putin i Si Đinping. Sve diktator do diktatora, makar u pokušaju, poput ovog Orbana.

Mada se i njihova moć kruni. Doduše, na (dalekom) istoku to mu dođe više kao kamičak u cipeli, ali i žulj ume da stvara nesnosne bolove.

Vučićev favorit No 1 kineski predsednik ne zna gde će pre. Na jug, gde Hongkong diže revoluciju jer neće pod kinesku jurisdikciju, ili na sever u provinciju Sinđang, gde su Ujguri podvrgnuti pravoj pravcatoj torturi.

Putin pak ima problem u centru, u Moskvi, čiji su zatvori odavno pretesni da prime sve političke i druge protivnike hazjajinovog režima.

Što bliže Srbiji, to gore stoje Vučićevi prijatelji. Pre nekoliko meseci, u maju, Redžep Tajip Erdogan izgubio je Carigrad, pošto je prethodno izjavio: “Ko vlada Istambulom, taj vlada Turskom.”

Još pre bi se moglo reći – ko vlada Budimpeštom, vlada Mađarskom. A evo, pre neki dan, u nedelju 13. oktobra Viktor Orban je na lokalnim izborima izgubio glavni grad. Pobedio je Gergelji Karačonji, proevropski nezavisni kandidat, čije bi se prezime moglo prevesti kao – Božić.

“Uvešćemo grad iz 20. u 21. vek, Budimpešta će biti zelena i slobodna. I vratićemo je u Evropu”, rekao je nakon proglašenja rezultata Karačonji, koji je sam svoju pobedu uporedio s pobedom Ekrema Imamoglua u Istanbulu. Analitičari su pak naglasili da je pobeda 44-godišnjeg politikologa veliki udarac Orbanovoj “agresivnoj iliberalnoj” populističkoj vladavini. Odnosno, sa druge strane, snažan podstrek proevropskim, liberalnim snagama u regionu.

S tim u vezi, da se ne zaboravi, onaj tenk ispred stadiona Crvene zvezde nije ni maketa ni maskota nego slabo maskirana politika. Doduše, izbijeni su joj zubi, tj. povađeno mu je oružje, ali ima mnogo onih koji snevaju o povratku u bojevo stanje. Uostalom, zar nije sam Terzić na Jarinju izjavio da je Zvezda Srbija i da zbog toga kosovske vlasti nisu htele da ih puste na svoju teritoriju. Ovdašnji zvaničnici optuživali su“Prištinu” za politizaciju, a onda sami, svojim rečima potvrđivali da tu uopšte nije reč o sportu nego o politici.

Kad smo već kod teritorija, još jedna granica je ostala zatvorena za krezube srpske tenkiste. Ona crnogorska. Kako je došlo do toga da se Zvezda odrekne genija, a dovede idiota, valjda će jednom neko objasniti. Naravno, zvezdašima. Slavni klub nije niže pao. A preostalom građanstvu jedino ostaje da se nada da Zvezda ipak nije Srbija.

Kad smo već kod oružja, šta mislite kako Vučić gleda na to što se Stefanović bogati. Ne mislim Aleksandar nego Andrej. I ne samo Stefanović nego i onaj Petrović, pa Veselinović, pa Vesić… Teško je poverovati da vučići mirno gledaju kako im hijene odnose lovinu ispred nosa.

Neko bi rekao: pao Istanbul, pala Budimpešta, neka se pripremi Beograd.

Mada, iskreno, taj ćemo film malo teže gledati. Jeste da je tamo pobedio Božić, ali ne kaže narod ovde zaludu: nije svaki dan Badnji dan.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Borba protiv ove kriminalne vlasti je moja građanska dužnost

Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Naša dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji

Intervju Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke

Sagovornica Novog magazina Dragana Rakić ne bi trebalo da je nepoznata široj javnosti iako, kako se to kaže, živi i radi u provinciji. Tačnije, u Vršcu. Ali postala je prepoznatljiva po svojim tekstovima u novinama u kojima je govorila o maltretiranju kojem je izložena od lokalnih, razume se, naprednjačkih vlasti. Od prošle godine je potpredsednica Demokratske stranke.

Vi ste novo lice na našoj političkoj sceni. Kako je došlo do toga da uđete u politiku u ovim prilično “vunenim vremenima”
Moj politički angažman je odgovor na nenormalnost, bezakonje, nasilje, korupciju i laž u kojoj danas živimo. Sve je počelo tako što sam kao odbornica u Skupštini grada Vršca javno ukazivala na štetne odluke koje je donosila lokalna samouprava. Jedan moj govor u Skupštini o ljudima koji brzopotezno menjaju političke dresove i učlanjuju se u partiju koja je na vlasti, takozvani “preletači”, pre tri godine je završio u emisiji “24 minuta” i preko noći me je učinio popularnom u opozicionim krugovima. Zbog toga sam bila izložena još jačem verbalnom, političkom i medijskom nasilju od funkcionera SNS-a, kao i mobingu na radnom mestu. Više puta prećeno je meni i mom suprugu otkazom. Dobijala sam “dobronamerne” savete i upozorenja da se okanem politike jer mi izvesni ljudi iz vrha SNS-a “rade o glavi”. Moja svakodnevica su lokalni mediji koji godinama vode prljavu kampanju protiv moje porodice, izmišljajući najbezočnije laži i istovremeno mi uskraćujući pravo da ih demantujem. Povrh svega, imam i nekoliko sudskih sporova po tužbama funkcionera SNS-a, čiji je jedini cilj povećanje političkog pritiska na mene. Međutim, ništa me od svega toga nije pokolebalo, naprotiv, samo me je još više učvrstilo u uverenju da je borba protiv aktuelne kriminalne vlasti moja građanska dužnost i obaveza. Nažalost, ja sam samo jedna od mnogih koja trpi odmazdu aktuelnog režima zbog drugačijeg mišljenja.

Često se čuje da su nam potrebna “nova lica” u politici. Slažete li se s takvim stavom?
Nova lica su potrebna uvek i svuda, ne samo u politici. Ne radi se tu samo o očekivanjima građana nego i o realnoj potrebi da se političke partije na taj način osvežavaju posle izvesnog vremena, kao što je to običaj u razvijenim demokratskim državama. Novo lice u politici može biti važan element u potrazi za alternativom, za sistemskim promenama, da bude podstrek i dobra motivacija da se deo umornih, pasiviziranih i apatičnih birača pridobije u borbi za suštinske promene. Dakle, slažem se da su nam potrebna “nova lica” u politici, samo je važno da utvrdimo šta pod tim podrazumevamo. Ja pod tim podrazumevam ljude koji nisu bili eksponirani u izvršnim organima vlasti ili stranaka, koji imaju lični i profesionalni kredibilitet, posvećeni su opštem dobru i spremni su da mu se u potpunosti posvete. Takva lica su neophodna i u zemljama razvijene demokratije, a posebno je važno da budu uključena u političke i društvene procese u zemljama poput Srbije, s nerazvijenom političkom kulturom, privredom i demokratijom. Sa druge strane, trebalo bi izbeći krajnost kojoj smo skloni kao politička bića: da tražimo spasioca u pojedincima. Pogrešno je tražiti mesiju i nekog ko će bolje gospodariti od Vučića. Danas na političkoj sceni Srbije ima mnogo novih ljudi i važno je da oni dobiju poverenje i podršku građana kako bi promovisali i sprovodili nove javne politike i novu političku kulturu.

Opšti trend u svetu je da slabi poverenje građana u političke stranke. U Srbiji se kao mantra ponavlja da su “svi političari isti”. Može li se i kako prevazići ovaj problem?
Jedan od razloga što opada poverenje građana u klasične političke partije i političare jeste nizak nivo integriteta kako samih političara tako i njihovih stranaka. Građani jednostavno ne veruju da će stranke i političari iskreno zastupati javne interese i boriti se za opšte dobro već će pre svoju političku moć iskoristiti za ostvarenje ličnih i uskostranačkih ciljeva. Politika je od profesije namenjene onima s najvećim vrlinama u medijskoj sferi i u glavama velikog broja građana postala utočište za razne muljatore, smutljivce, prevarante. Jedan od pravaca prevazilaženja ovog jaza između građana i onih koji ih predstavljaju u političkim telima jeste politika ličnog primera. Nema boljeg načina od ličnog primera za sticanje poverenja građana. Lični primer je najsnažniji pokretač i najubedljiviji argument u komunikaciji. Politika može da bude častan i pošten posao ako se njome bave časni i pošteni ljudi. Zato je važno da odgovorni, obrazovani i posvećeni opštem dobru dobiju pravu priliku. Na Demokratskoj stranci je da sopstvenim primerom utiče na to da se takva slika menja. To će biti najbolja kampanja koju DS može da uradi za povratak razočaranih i pridobijanje novih birača u cilju suštinskih promena u društvu.

Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na narednim izborima, krenuli ste u kampanju bojkota, kakvi su vam utisci sa terena?
Veliki broj građana za čiju podršku možemo da se borimo i koji s nama zajedno protestuju širom zemlje od decembra prošle godine pa, evo, sve dosad jasno poručuje da ne želi više da učestvuje na lažnim izborima. To je bio jedan od zahteva protesta #1od5miliona, a to je i jedna od naših obaveza iz “Sporazuma s narodom”, koji je potpisalo blizu 200.000 ljudi. Svi ti ljudi očigledno misle da bi izlaskom na lažirane izbore na kojima se pobednik unapred zna samo dali legitimitet Aleksandru Vučiću i postali njegovi saučesnici u daljem razaranju vlastite države i svih njenih institucija. Izbori koji bi trebalo da se održe u drugoj polovini marta sledeće godine već su rešeni. Već su kupili, zaplašili, ucenili i obmanuli ljude. Najveći broj ljudi u zemlji o nama zna samo ono što su čuli u Vučićevim medijima, a tamo su čuli sve najgore. U takvoj situaciji nema uslova ni za elementarni politički život, a kamoli slobodne i poštene izbore. Svaki čovek zaključke donosi na osnovu informacija kojima raspolaže, a najveći broj ljudi u ovoj zemlji o nama svakog dana sluša da smo lopovi koji su sve pokrali i uništili, pa bi sad ponovo da se vrate na vlast i još više kradu.

Koji su vaši lični politički potezi u narednom periodu?
U okviru kampanje “Bojkot” ove nedelje obilazim mesta po Srbiji, gde ću sa građanima osim o bojkotu razgovarati i o drugim temama koje ih muče. Naredne nedelje učestvujem u radu “Socijaldemokratske regionalne akademije ženskog liderstva”. Moja generacija nije imala sreće da uživa u bezbrižnim tinejdžerskim i studentskim danima jer je devedesetih godina besneo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, a mi u Srbiji imali smo sankcije, prazne prodavnice, hiperinflaciju, NATO bombe i Slobodana Miloševića. Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Kao što već rekoh, naša građanska i roditeljska dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji. Ko god nam bio protivnik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Istorija jednog instituta kao istorija celog društva

Zbilja je neobično u kojoj meri se istorija Instituta za filozofiju i društvenu teoriju prožima sa istorijom srpskog društva; toliko da su danas u gotovo istoj poziciji: oboje se bore za opstanak

Oktobarski memento

Retko kada se dešava, ako se uopšte ikada desilo, da se u istoriji jedne jedine institucije, pogotovo naučne, tako i u toj meri ogleda istorija čitavog društva, kao što je to slučaj sa beogradskim Institutom za filozofiju i društvenu teoriju. To je, međutim, belodano pokazala knjiga “Građenje jedne kontrainstitucije” Igora Cvejića, Olge Nikolić i Mihala Sladečeka, nedavno objavljena u izdanju samog Instituta. U izvesnom smislu buni činjenica da se delo pojavljuje u času kada se to ne bi očekivalo. Uobičajeno je, naime da se ovakve monografije publikuju u prigodnim prilikama, povodom nekih godišnjica i slično. Sa ovom, međutim, to nije slučaj. IFDN je osnovan 1981. kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju, a sada je 2019, dakle, jubileja ni blizu.

PRITISCI: Razlog, naravno, ipak postoji i povod je, nažalost, daleko ozbiljniji od svečarskog. Kažemo “nažalost”, jer se Institut nalazi pod velikim pritiskom vlasti. Vlada Srbije, naime, postavila je u aprilu Zorana Avramovića, visokog funkcionera Srpske napredne stranke i profesora na Megatrendu, za predsednika Upravnog odbora IFDT, a Dragana Simeunovića, profesora FPN, Zorana Jevtovića sa Filozofskog fakulteta u Nišu i Ninu Mudrinić Milovanović iz Centra za savremenu umetnost, za članove. To je izazvalo žestoke proteste, o čemu je i Novi magazin pisao u tekstu “Nečastivi na Institutu”.
Da u tom “grmu leži zec”, svedoči i Uvodna reč iz pera direktora IFDN Petra Bojanića. “U poslednjih deset godina strukture vlasti ne prepoznaju Institut kao mesto ekspertize upravo zato što im nedostaje vizija koja prevazilazi kratkotrajne i utilitarne političke ciljeve. Institucija države danas postaje groteskna institucija nad institucijama i, pretendujući da ima sposobnost upravljanja Institutom, namerava da mu oduzme akademsku autonomiju. Nekompetentni i iracionalni, u savezu s neradnicima i pasivnima, uvek će predstavljati novi izazov za naš otpor i zajedničku akciju”, napisao je Bojanić.
U petak 27. septembra u Institutu je organizovana rasprava o knjizi u kojoj su, pored dvoje autora Nikolićeve i Cvejića, učestvovali i Dragoljub Mićunović, Latinka Perović i Želimir Žilnik. Mićunović, koji je bio direktor Centra za filozofiju i društvenu teoriju u periodu od 1982. do 1988, pošao je od toga čime je Bojanić završio – od (večne) borbe za dostojanstvo Instituta i od otpora nasilju vlasti. Dakle, tamo gde smo kao društvo, zajedno sa Institutom, bili i pre četvrt i pre pola veka.
Postavlja se pitanje, rekao je Mićunović,”šta je to naše društvo, koji je to usud koji nas prati”. Počeo je anegdotom o britanskom generalu koji je devedesetih pokušavao da sebi i drugima objasni šta se to dešava u Bosni. Da li je to građanski rat? Nije, nema klasa, svi ti ljudi pripadaju manje-više istom sloju. Da li je verski rat? Nije ni to jer malo je njih zaista religiozno. Da li je međunacionalni rat? Svi govore istim jezikom, liče jedni na druge, živeli su decenijama zajedno. Ali, rekao je general, ono što ga je najviše zaprepastilo i što nikako nije mogao da objasni bilo je – zašto ti ljudi toliko lažu? Šta im to treba?
“Probao sam da odgovorim na to pitanje”, nastavio je Mićunović i kao prvi uzrok ili “prauzrok” naveo – našu narodnu junačku, epsku, poeziju. Nastala početkom 19. veka sa “zadatkom” da probudi nacionalnu svest, ona je izmišljala događaje i mitologizovala prošlost, legitimišući tako nešto što je zapravo bila istorijska laž. U tom kontekstu Mićunović je posebno apostrofirao konvertitstvo – tj. običaj da se danas govori jedno, a sutra drugo, što je inače “razvijeno do vrhunca” – kao nešto što “razara društvo”. Kao primer naveo je Nikolu Miloševića, koji je u vreme demonstracija 1968. bio član Univerzitetskog komiteta SK i koji se studentima “pridružio” dva dana posle Titovog govora, a posle na svom (navodnom) disidentstvu napravio intelektualnu karijeru.

PRAKSISOVCI: Nije se slučajno, naime, ovde došlo do 1968. Ta se godina, naime, pojavljuje kao ključna u traženju istorijskih korena Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Tako, zapravo, tvrde pisci istorije jedne “kontrainstitucije”. Ali, opet prema istom izvoru, i ta godina ima svoju predistoriju. To su časopis Praksis i filozofska Korčulanska letnja škola. Odnosno, da bi njih objasnila, autorska trojka ide još malo dalje u prošlost, tj. u 1960. i “bledski samit”. Te godine je, naime, na Bledu u Sloveniji održano naučno savetovanje na kojem je došlo do sukoba između “dogmatičara”, tj. pristalica “teorije odraza” (prema kojoj se “do saznanja dolazi tako što svest objektivno odslikava stvarnost”) i “revizionista” – kako su se međusobno “častili” pripadnici suprotstavljenih “škola” – koji su tvrdili da je odnos između “objekta” i “subjekta” (da stvar maksimalno uprostimo) znatno kompleksniji, tj. da subjekt nije tek pasivni posmatrač u kojem se svet odražava već i kreator stvarnosti. Nije bitno; bitno je da su se ove dve grupe tako zavadile, da više uopšte “nisu učestvovale na zajedničkim skupovima niti su radove objavljivale u istim časopisima i zbornicima”. I ne samo to nego će “kasnije te razlike prerasti u politički sukob”.
Pripadnici pak drugopomenute grupe, tzv. “revizionisti”, tj. zagovornici “praksis filozofije” koja se “razvija u kritičkom otklonu od teorije odraza”, uskoro su, tačnije 1964, formalizovali svoje postojanje kroz osnivanje časopisa Praksis i Korčulanske letnje škole. Pokretači i jednog i drugog bili su, zapravo, zagrebački filozofi Gajo Petrović, Milan Kangrga i Rudi Supek, ali su im se ubrzo pridružili profesori sa beogradskog filozofskog fakulteta, pre svih najstariji: Ljubomir Tadić, Mihailo Marković i Svetozar Stojanović.
Bile su to zlatne godine za filozofe. Na Korčuli se okupljao svetski marksistički creme de la creme. Ali onda je došla 1968. U maju su izbile velike studentske demonstracije u Parizu, a u Beogradu je 3. juna jedna bezazlena varnica (tuča na brigadirskoj priredbi prethodne večeri u Novom Beogradu) zapalila Univerzitet. Pre svega Filozofski fakultet, koji se tada nalazio u Kapetan Mišinom zdanju, u kojem je danas – kakve li koincidencije – Rektorat.
Kako autori monografije podsećaju, “izneti zahtevi i politički stavovi studenata bili su levo orijentisani i u skladu s programom SKJ. Neke od glavnih studentskih parola glasile su: ‘Dole, crvena buržoazija’, ‘Slobodna kritika i istinsko samoupravljanje’, Živeo drug Tito i Partija’, ‘Mi tražimo naše mesto u društvu’ i ‘Hoćemo posao’, a “Univerzitet je nazvan ‘Crveni univerzitet Karl Marks’”. Takođe, pozivajući se na Nebojšu Popova, autori ističu da su se “među važnijima” našli i sledeći studentski “zahtevi: (1) da se ujednače i regulišu primanja i preispita nelegalno stečena imovina visokih funkcionera; (2) da se samoupravljanje razvija na svim društvenim nivoima; (3) da se posebno reguliše veće učešće studenata u samoupravnim organima Univerziteta; (4) da se zaustavi dezintegracija društvene svojine – u akcionarsku svojinu i (5) da se bolje usklade kultura, obrazovanje i privreda”.
Protesti su, “uz pesmu i veselje”, okončani 9. juna, kada je, malo karikirano, Tito rekao da imamo zlatnu omladinu (koja je “90 odsto socijalistički orijentirana”), ali da je kvare “neki profesori”. Ubrzo je “identifikovana” osmorka koja se poduhvatila te nečasne rabote. Bili su to: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Zagorka Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov. I postavljen je zadatak – da budu izbačeni s fakulteta.

LIBERALI: Takoreći istovremeno, tj. posle svega nekoliko meseci, na čelo CK SK Srbije došao je Marko Nikezić, a na mesto izvršnog sekretara Latinka Perović. Kao, poput Mićunovića, ne samo svedok nego i učesnik gibanja tog vremena, ali sada zapravo kao istoričar, Perović je govoreći o knjizi najpre ukazala na tadašnje prilike u Srbiji i Jugoslaviji. To je, naime, bilo vreme “privredne reforme koja je htela da uspostavi jedinstvo na tržišnim osnovama”. Sam Nikezić, koji je “bio dobar poznavalac srpske, ali i istorije sveta, osećao je da se svet menja i da Jugoslavija, pa ni Srbija više ne može da živi u ‘slatkoj laži’ o sebi, kako je to rekao Mićunović”.
To je bilo vreme, nastavila je Perović, koje “nagoveštava duboku krizu sistema i dolazak Nikezića bio je nešto što nudi izlaz”. Ta perspektiva, međutim, ubrzo je zatvorena. Ali, “reformu nisu porazili studenti nego je od nje odustalo partijsko rukovodstvo, bojeći se fekata”. Tako da je zapravo “došlo do povratka na staro”, odnosno “na formalno rukovodeću ulogu partije”. I “partijsko rukovodstvo Srbije podnelo je ostavke jer nije bilo spremno da sprovodi tu novu politiku. Ta 1972. bila je brana do koje se moglo odolevati pritiscima. To je u knjizi utemeljeno i jasno rečeno”, istakla je Latinka Perović.
Posle pada srpskih liberala (koji, uzgred, kako je rekla, nisu sami sebe tako nazvali, nego su tako okvalifikovani u kampanji koja je vođena protiv njih i pre i posle smene) nastale su dve interpretacije njihove uloge. Prva interpretacija glasila je da je “liberalno rukovodstvo oslabilo revolucionarnu ulogu partije i dovelo takoreći do građanskog rata u Jugoslaviji”. I ona se, prema Latinki Perović, “održala sve do Osme sednice CK SK Srbije”. Nakon toga, međutim, interpretacija se menja; “liberali su postali glavni žandari, dobili su epitet ‘tzv. liberali’ i optuženi s za sve zabrane, progone, pa i uklanjanje osmoro profesora”.
Za mnoge neočekivano, autori knjige iz svojih istraživanja, kako kaže Perović, “ubedljivo i konačno” izvode sasvim suprotan zaključak: “Pozicija grupe profesora… dodatno je otežana upravo te 1972, kada je smenjena liberalna i reformski orijentisana republička vlast u Srbiji (sa predsednikom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Markom Nikezićem i sekretarkom Latinkom Perović na čelu), a sve veću moć dobijaju partijski funkcioneri Petar Stambolić i Dragoslav Marković, koji su se već javno izjašnjavali protiv ove grupe profesora”.

LEX SPECIALIS: Filozofski fakultet se, međutim, pokazao kao tvrd orah i uprkos sve jačim pritiscima nije donosio odluku o ekskomunikaciji inkriminisanog “osmerca bez kormilara”. Konačno je rešenje nađeno u lex specialisu; Skupština Srbije donela je odluku kojom se osmoro profesora “stavlja na raspolaganje”. To je značilo da se prekida njihov kontakt sa studentima; oni se udaljavaju iz nastave, ali zadržavaju plate.
Godine 1981, međutim, ističe zakonski rok koliko se može provesti u tom statusu, tako da su se profesori našli “na belom hlebu”. Ipak, vreme se bilo promenilo. Između ostalog, i zbog pritiska međunarodne javnosti – a i Tito već beše umro – profesori su vraćeni na Univerzitet, ali ne i na fakultet. Naime, pri Institutu društvenih nauka osnovan je Centar za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su svi profesori (sem Trive Inđića) našli uhlebljenje.
Iste godine beogradski praksisovci osnivaju novi časopis – pošto je stari Praksis ugašen još 1974 – Praksis internacional. Oko toga je došlo do razmimoilaženja sa zagrebačkim kolegama, čini se više formalne nego sadržinske prirode, ali su ubrzo neslaganja postala ozbiljnija. Jedan pokazatelj koji autori navode jeste povlačenje Ferenca Fehera i Agneš Heler. Mihailo Marković je to objašnjavao koncepcijskim nesuglasicama, ali je Agneš Heler, u elektronskoj prepisci sa autorima, navela sasvim druge uzroke. Prema njenim rečima, “Marković je održao sasvim nacionalističko predavanje, ubacio je nacionalizam u plan i program Praksisa. Ferenc i ja smo se suprotstavili i rekli mu da nismo spremni da podržimo srpski nacionalizam ili, uostalom, bilo koji nacionalizam i da zbog toga napuštamo redakciju. Amerikanci nisu razumeli. Kasnije, kada je Marković počeo da podržava Miloševića, rekli su nam da smo bili u pravu”.
Jedan od ključnih doprinosa knjige, prema rečima Latinke Perović, upravo je u tome što su autori “uspešno dešifrovali” razliku između zagrebačkih i beogradskih praksisovaca. Dok su prvi do kraja ostali u sferi teorije, drugi su bili mnogo više zainteresovani za političko delovanje. O tome ubedljivo govori činjenica da su osnivači najvećeg broja partija u Srbiji potekli iz ovog (i bukvalno i simbolički) centra. Odnosno, još pre toga, da su pojedini članovi te grupe, posebno Ljubomir Tadić, bili u tesnoj vezi sa Dobricom Ćosićem. Svetozar Stojanović je pak, kako precizno beleže autori, 1992. i 1993, dok se Ćosić nalazio na funkciji predsednika SR Jugoslavije, bio njegov savetnik.
Mićunović, Tadić, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški i Zoran Đinđić (poslednja trojica takođe su sredinom osamdesetih zaposlena u Centru) bili su osnivači Demokratske stranke 1990. Kosta Čavoški je već 1991. osnovao Srpsku liberalnu stranku, a Vojislav Koštunica godinu dana kasnije Demokratsku stranku Srbije. Nebojša Popov i Vesna Pešić (takođe primljena u Institut osamdesetih) bili su “među pokretačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI)”, da bi posle ušli u Građanski savez Srbije, čiji je Pešić bila prvi predsednik. Miladin Životić bio je pak jedan od osnivača Beogradskog kruga, rodonačelnika “Druge Srbije”.

SEPTEMBAR, 24: Gotovo svi oni (tj. koje nije u međuvremeno odnelo vreme) našli su se u koaliciji DOS, Demokratska opozicija Srbije, koja je 5. oktobra 2000. svrgla Miloševićev režim. “Vojislav Koštunica je postao predsednik SRJ, Dragoljub Mićunović predsednik Veća građana Savezne skupštine, a Zoran Đinđić predsednik Vlade Republike Srbije. Pored toga, Vesna Pešić je postala ambasadorka u Meksiku”.
Tu pisci staju. Sa Petooktobarskom revolucijom završava se ova “paralelna istorija” Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (kako glasi zvaničan naziv ove “kontrainstitucije”od 1992) sa jedne, i srpskog društva, ili makar srpskog političkog života, sa druge strane. U preostalom delu knjige autori se bave isključivo naučnim, publicističkim i kadrovskim aspektima organizacije čiji su i sami deo.
Sa aspekta Instituta to može biti i razumljivo i opravdano, ali taj datum, čija se ove nedelje sprema devetnaestogodišnjica, provocira da se ode korak dalje i pogleda gde smo kao društvo danas. Tim pre što Bojanić na početku svoje uvodne reči kaže da je “i danas, nakon tridesetak godina postojanja, budućnost Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu daleko od neupitne”. Ima, dakle, smisla postaviti i pitanje koje je postavio Dragoljub Mićunović: kakvo je zbilja ovo naše društvo, kakav je naš usud. Jer, evo, dve decenije posle tog 5. oktobra Srbija se nalazi tamo gde je bila dve decenije pre tog 5. oktobra 2000.
U traganju za odgovorom nameće se, međutim, jedno potpitanje ili, bolje, “pretpitanje”. Zašto se, naime, danas slavi 5. oktobar, a ne slavi 24. septembar? U svakom smislu taj dan je bilo teže pripremiti i organizovati, to je bio mnogo veći poduhvat, tog datuma je zabeležena prava pobeda. Da nije bilo 24. septembra, ne bi bilo ni 5. oktobra.
Dvadeset i četvrtog septembra Srbija je bila evropska jer se u savremenoj Evropi tako smenjuju predsednici. Petog oktobra to je bila balkanska Srbija, gde se vladari svrgavaju silom i nasiljem.
Prvo je bila Đinđićeva ideja, drugo je bila Koštuničina. Zato je poslednje Koštuničino delo, kako saznajemo iz ove višestruko korisne knjige, “Zašto Srbija, a ne Evropska unija”. Zato je Koštunica pozdravio pobunu “crvenih beretki”, specijalne policijske jedinice, zato je otvoreno govorio da mu je Evropa deveta rupa na svirali. Zato se i 12. marta 2003, kako je to (velikodušno) primetio Mileta Prodanović, “Koštunica jedva poneo kao čovek”.
Današnja Srbija, kao “zarobljena država” i kao “groteskna institucija nad institucijama”, kako to reče direktor IFDT, samo je logična posledica i neizbežna krajnja destinacija tada i tako započetog puta. Ako je ovo uopšte dno.

Žilnikova priča

“Meni su prijatelji, mislim da je to bilo 3. juna uveče, javili da se u Beogradu na Filozofskom fakultetu dešava nešto jako zanimljivo. Ja sam sutra rano ujutru pozvao direktora Televizije Novi Sad, jednog prilično liberalnog čoveka, i tražio da mi da kameru i ekipu da idemo u Beograd”. Tako Želimir Žilnik, poznati reditelj – doduše više u inozemstvu nego u tuzemstvu, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati – započinje priču o “svojoj 68”. Pošto su imali vrlo malo trake, za oko 40 minuta, Žilnik je malo snimao, mnogo više materijala je, kaže, snimio Dušan Makavejev, koji je takođe bio tu sa svojom ekipom. Međutim, pripoveda dalje Žilnik, “Makavejev je svoje negative nosio u laboratoriju i kada je posle nekoliko dana došao da ih uzme, rekli su mu da negativi ne valjaju i da su neupotrebljivi. Tako da Makavejev svoje filmove o 68. nikada nije dobio”. Žilnik je imao sreće jer se “svako veče nekim razdrndanim ‘fićom’ vraćao za Novi Sad”, prolazeći, naravno, pri tome pored policije koja je bila blokirala čitav taj kraj, ali ga za divno čudo niko ništa nije pitao, tako da je on svoje filmove uspeo da sačuva.
Iz više nego upečatljivog Žilnikovog svedočenja valja izdvojiti saznanje do kojeg je zapravo došao mnogo kasnije, i to baš u Rusiji, da je u Sovjetskom Savezu negde 1969. formirana komisija koja se bavila ideološkim skretanjima u kulturi, posebno u kinematografiji. I odatle su jugoslovenskom rukovodstvu stalno stizala upozorenja i pritisci da se tim “ideološkim skretanjima” stane na put.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. oktobar 2019.