NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Vučićeva politika destrukcije

Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu

Država

Veličina razorne moći Aleksandra Vučića nigde se tako dobro ne vidi kao na onome čemu je on najbliži, u čijem se središtu zapravo nalazi. Na državi. To jest, možda se i ne vidi na prvi pogled, ali građanke i građani Srbije to sve više osećaju po kvalitetu svog života, koji se svakodnevno udaljava ne samo od onoga u razvijenim evropskim državama nego i u regionu. Što je najgore – stanje je sve gore. I tako je već punih pet, a uskoro će biti i šest godina.

PROIZVODNJA HAOSA: Plata računovođe u Ministarstvu unutrašnjih poslova u prethodne četiri godine povećana je gotovo za trećinu (tačnije 28 odsto), a računovođe u Ministarstvu poljoprivrede tek nešto više od jedne desetine, tj. 12 odsto. Iako oba zaposlena rade isti posao i kod istog poslodavca, države. Možete li da zamislite da se tako nešto desi kod privatnog poslodavca. Naravno da ne možete.
Ovaj podatak, preuzet iz nedavno (4. jula) objavljene analize Fiskalnog saveta (pod dugim i rogobatnim imenom: “Platni razredi i zaposlenost u državnom sektoru Srbije: od nedovršene reforme do održivog sistema”), najbolje ilustruje haos koji vlada u državi. A to je samo vrh ledenog brega. Pre samo nešto više od godinu dana, 1. juna 2018, Fiskalni savet je napravio sličnu, zapravo još obimniju (na oko 100 strana) studiju u kojoj je detaljno ukazao na pogubne posledice odlaganja reformi u ovoj oblasti. Činjenica da se u tako kratkom roku dva puta opširno bavio istom temom upućuje da je stanje krajnje alarmantno. Samo da podsetimo, nered i samovolju u ovoj oblasti najbolje odražava činjenica da se “zarade u državnom sektoru utvrđuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka, a formiraju na temelju čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”. Haos je ovde blaga reč.
Taj haos, međutim, nije nikakva “božja kazna” – osim ako neko pod tim ne podrazumeva samog Vučića. To je rezultat politike koju aktuelni predsednik vodi otkako je, praktično, preuzeo državno kormilo 2012. Sa druge strane, koliko su red i sistem, pravednost i pravičnost važni, pokazuju sledeći redovi iz pomenute studije FS.
“Uređen sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru jedan je od osnovnih stubova na kojima počiva funkcionalna država – a u Srbiji taj sistem ne postoji. Funkcionalnu državu ne definišu samo finansijska stabilnost i uravnotežen budžet već i njena sposobnost da građanima obezbedi pristup kvalitetnim uslugama javnog sektora (zdravstvo, prosveta, bezbednost, sudstvo), izgrađenu infrastrukturu, dobre zakone koji se dosledno sprovode, očuvanu životnu sredinu, efikasnu administraciju. Da bi država sve ove važne zadatke ispunila, ključno je da raspolaže odgovarajućim brojem zaposlenih koji su motivisani da rade i imaju potrebne kvalifikacije – tj. da ima uređen sistem zarada i zaposlenosti. Ako taj sistem nije postavljen na pravi način, ni država ne može dobro da funkcioniše. Druga strana ove relacije je u tome što unapređenje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi ima pozitivne uticaje na kvalitet života svih građana, pa bi zbog toga Vlada ovoj reformi morala da se posveti mnogo ozbiljnije nego dosad. Sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru u Srbiji trenutno nije dobro uređen, a moglo bi se slobodno reći i da je haotičan. Na to neposredno ukazuju manjak kvalifikovanih zaposlenih u važnim delovima javnog sektora (zdravstvo, inspekcijske službe, upravljanje investicionim projektima), ogromne razlike u platama na istim poslovima u različitim delovima javnog sektora, a isto to vidi se i posredno, kroz veliki broj neujednačenih propisa koji regulišu ovu oblast i veoma nizak kvalitet osnovnih usluga koje država pruža svojim građanima. Na svim relevantnim međunarodnim listama koje ocenjuju kvalitet zdravstva, prosvete, infrastrukture, koje mere rasprostranjenost korupcije i dr., Srbija je po pravilu među najlošije ocenjenim evropskim zemljama”.
Ovo je, dakle, suština nalaza do kojeg je došao Fiskalni savet. Iz nje sve proističe i u njoj se sve završava. Da li je uređen i “transparentan” sistem zarada u javnom sektoru nešto nedostižno, nešto što niko drugi nije uspeo da uradi ili su uspeli samo retki u svetu? Nije, naravno.Doduše, kako ističe FS, “uređenje zarada i zaposlenosti u opštoj državi jeste jedna od najkompleksnijih reformi” i predstavlja “veliki stručni i politički izazov”. Ipak, “najveći broj evropskih zemalja bio bio u stanju da na taj izazov uspešno odgovori”. Dakle, kada je reč o stručnom delu reforme, “olakšavajuća okolnost za Srbiju je u tome što je najveći broj evropskih zemalja već uredio svoj sistem zarada i zaposlenosti, tako da Srbija može da koristi repere i iskustva uporedivih zemalja”. Na kraju krajeva, priznaje FS, i dobar deo njegovih preporuka nastao je iz komparativnih analiza. “Međutim, glavni izazov ove reforme nije njen stručni deo. Tu postoje zadovoljavajući kapaciteti u državnoj upravi koji s tim mogu da se nose (mada je ostalo još mnogo posla). Problemi s kojima Vlada godinama ne može da se izbori su političke prirode. Da bi se sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi uredio, potrebno je da se nadvladaju interesi i pritisci najmoćnijih sindikata i da se prestane sa donošenjem populističkih odluka – što je, po svemu sudeći, glavni razlog zbog kojeg ova važna reforma još uvek nije sprovedena”.

OD GOREG GORE: Nije stvar, međutim, samo u tome što su reforme odlagane. Ono što je Vučićeva vlast radila od (kraja) 2013, kada je reforma najavljena, samo je pogoršavalo situaciju. “Umesto očekivanih poboljšanja, u međuvremenu je došlo samo do dodatnog urušavanja sistema usled ad hok povećanja zarada po pojedinačnim ministarstvima (koja se sprovode od 2016) i produžavanja mere zabrane zapošljavanja (koja je trebalo da se završi još 2015). Zarade po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine povećavane su bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koji zaposleni obavlja… Slično tome, višegodišnja zabrana zapošljavanja ne samo što je zamrzla postojeću lošu strukturu zaposlenosti već je i dodatno povećala manjak zaposlenih na nekim ključnim pozicijama javnog sektora prirodnim odlaskom zaposlenih u penziju, uz niske stope zamene (lekari, poreski inspektori i drugo)”.

VELIČINA RAZORNE MOĆI ALEKSANDRA VUČIĆA NIGDE SE TAKO DOBRO NE VIDI KAO NA ONOME ČEMU JE ON NAJBLIŽI, U ČIJEM SE SREDIŠTU ZAPRAVO NALAZI. NA DRŽAVI.

A i od onog dobrog što je na početku urađeno, ubrzo se odustalo. Naime, “pošto je krajem 2013. najavljeno objavljivanje registra svih radnih mesta sa pripadajućim primanjima zaposlenih, u januaru 2014. na sajtu Ministarstva finansija zaista su se pojavili prvi podaci o broju zaposlenih u državnim organima sa sredstvima isplaćenim za njihove zarade”. Doduše, ovi su podaci bili prilično nepotpuni jer su “obuhvatali samo manji deo zaposlenih u opštoj državi”, a nisu ni “sadržali dovoljno informacija o strukturi zaposlenosti i platama za pojedinačna radna mesta”. Međutim, “ono što je poražavajuće” i naglašava se u pomenutoj analizi, ovaj registar, ma koliko nesavršen, “nije iskorišćen kao osnova za njegovo dalje unapređenje već se umesto toga sredinom 2015. prestalo sa objavljivanjem i tih podataka”. Tako je Srbija i po ovom osnovu ostala daleko iza ne samo uvek naprednije Slovenije nego i iza nekada iza nje jako zaostale Rumunije, kao i po kapacitetima, reklo bi se, mnogo manje Crne Gore.
Nije, međutim, ovde kraj destrukciji srpske države. “Najnovije odlaganje uvođenja sistema platnih razreda napraviće dodatnu štetu”, kažu u Fiskalnom savetu, a “možda i najavljuje da je Vlada od reforme zarada potpuno odustala”. Naime, “iako reformu plata u opštoj državi od samog početka procesa”, tj. od već pominjane 2013, “prati probijanje definisanih rokova, sve doskoro nije postojala sumnja u opredeljenje Vlade da sprovede ovu važnu reformu. Međutim, događaji iz prethodnih pola godine ukazuju na to da se od ove reforme možda u potpunosti odustaje. Tako je 8. decembra 2018. u poslednji čas izmenjen deo Zakona o sistemu plata u javnom sektoru (iz decembra 2017), kojim je bilo predviđeno da se sistem platnih razreda primenjuje od 1. januara 2019. Ovom izmenom zakonski rok za početak primene platnih razreda pomeren je na 1. januar 2020”. Cilj tog odlaganja bio je, nije teško zaključiti, da se omogući još jedno “ad hok povećanje zarada zaposlenih u javnom sektoru u 2019”. Naravno ni tu samovolji vlasti nije bio kraj. “Nedugo potom Vlada je pripremila Nacrt Fiskalne strategije za 2020, koji predviđa da se uvođenje sistema platnih razreda pomeri još dalje u budućnost, na sredinu 2020, bez objašnjenja zbog čega je došlo do novog odlaganja”. “Objašnjenja”, naravno, nije bilo, ali je svima jasno o čemu se radi. Jer, kao što primećuje FS, “pomeranje roka na sredinu 2020. znači da će se i krajem 2019. sprovesti još jedno populističko ad hok povećanje zarada po sektorima opšte države, bez jasnih kriterijuma”. To će, kaže FS, “dodatno udaljiti Srbiju od uređenog sistema zarada u opštoj državi”, ali će omogućiti da Vučić dobar deo svog biračkog tela, osim štapom, sada i šargarepom privoli da za njega glasaju na izborima iduće godine. Tako da zaključak Fiskalnog saveta da “iako tehnokratski deo Vlade godinama radi na izradi objektivnih parametara za uvođenje jedinstvenog sistema plata u opštoj državi, u Vladi uvek na kraju prevlada stav da se povećanje zarada u opštoj državi nastavi po političkim prioritetima”, svakako jeste tačan, neki bi rekli i ubitačan, ali nema sumnje da se Vučićeva vlast zbog njega neće mnogo potresti. A “pitanje da li postoji volja da se to u dogledno vreme promeni” više je retoričko nego stvarno. Uvođenje uređenog i pravičnog sistema plata u javnom sektoru, kakav odgovara civilizovanom društvu i državi, nije u interesu ove vlasti.
“Odustajanje od reforme nije, međutim, najgore što nam se može desiti. Još veća opasnost”, upozorava Fiskalni savet, preti od “usvajanje lošeg sistema platnih razreda”, a kako trenutno stvari stoje, najverovatnije je da će se “Vlada” opredeliti upravo za neko takvo “rešenje”. Naime, iako je “reforma sistema platnih razreda u početku bila zamišljena na dobrim principima, vremenom je došlo do derogacije ovih principa (i to ne samo zbog paušalnog povećanja zarada pojedinačnim sektorima države, koje traje od 2016). Naime, pravljeni su ustupci najmoćnijim sindikatima prilikom utvrđivanja koeficijenata zarada (prosveta); planiran je suviše uzak raspon od najniže do najviše zarade (koji bi išao naruku najvećem broju zaposlenih u javnom sektoru, ali ne bi ostavio prostor za nagrađivanje manjeg broja najstručnijih zaposlenih); napravljen je veliki broj sektorskih izuzetaka iz jedinstvenog zakona (policija, vojska, funkcioneri); planirano je da ne postoji prelazni period između sadašnjeg stanja i novog sistema platnih razreda – što zapravo znači da će novi sistem biti veoma blizak postojećem lošem stanju; minimalna zarada podizana je preko rasta produktivnosti privrede”, itd. Na kraju, čak Fiskalni savet preporučuje kabinetu Ane Brnabić da “ukoliko nije u stanju da to uradi u skladu sa dobrom ekonomskom praksom, onda bi najbolje bilo da od čitave reforme odustane. Uvođenje lošeg sistema platnih razreda samo će ‘zacementirati’ postojeće haotično stanje i otežati buduće stvarne reforme”.
Sve u svemu, zaključak koji se nameće jasan je i nedvosmislen. Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. A to onda znači i sve ljude koji žive u Srbiji, kojima bi ta država trebalo da služi.

Srbija, policijski raj

Zaposleni u opštoj državi trebalo bi da budu jednako plaćeni za isti rad, što znači da se u jedinstveni sistem platnih razreda moraju uključiti svi sektori opšte države. Jedan od osnovnih principa uređenja sistema zarada jeste da svi zaposleni u državi budu ravnopravni, tj. da isti, generički, poslovi budu jednako plaćeni kod svih budžetskih korisnika. Da bi ovaj princip mogao da se poštuje, neophodno je da svi zaposleni u opštoj državi uđu u jedinstven sistem platnih razreda. To, međutim, trenutno nije slučaj. Oko 20 odsto zaposlenih u opštoj državi trenutno je van sistema platnih razreda (policija, vojska, funkcioneri), što nije slučaj u drugim evropskim zemljama koje su uredile sistem zarada u javnom sektoru (Slovenija, Rumunija). U planovima Vlade najavljeno je da će sektor bezbednosti ući u jedinstveni sistem platnih razreda tokom 2019, ali po svemu sudeći od toga neće biti ništa. Prošle godine je prosečna plata u policiji (73.000) preko 30 odsto bila veća nego u zdravstvu (55.000). O povlašćenom položaju policije govori podatak da je njihova prosečna plata veća od republičkog proseka oko 40 odsto, dok u centralno-istočnoj Evropi ta razlika iznosi oko 25 odsto.

Uravnilovka

Ako Vlada želi da zadrži najkvalitetnije ljude u javnom sektoru, potreban je dovoljno širok raspon zarada. To ne samo da nije trenutno slučaj nego se i ne planira. Prosečna zarada u opštoj državi trenutno je oko 20 odsto veća nego u privatnom sektoru, ali je raspon zarada za najveći deo javnog sektora relativno mali – lekar specijalista u Srbiji ima samo tri puta veću platu od najniže plate nekvalifikovanog radnika. To za posledicu ima da je javni sektor u Srbiji atraktivan radnicima sa prosečnim i ispod prosečnim kvalifikacijama (koji bi bili produktivniji u privatnom sektoru), a destimulativan za najstručnije i najpotrebnije zaposlene, koji onda napuštaju javni sektor. Ovo je jedan od ključnih razloga niskog kvaliteta usluga koje pruža država, ali u isto vreme ide naruku ubedljivoj većini zaposlenih u javnom sektoru – i samim tim će biti potrebna snažna politička volja da se promeni. Međunarodna praksa pokazuje da je najčešći raspon između najniže i najviše zarade u evropskim zemljama 1:12. U Srbiji je novim Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru definisan raspon između najnižeg i najvišeg koeficijenta za zarade od 1:7,5, što samo po sebi ne predstavlja veliki problem. Problem je, međutim, u tome što je osnovica s kojom bi se množili propisani koeficijenti planirana suviše nisko – na nivou koji je tek nešto iznad polovine minimalne zarade. To praktično znači da su najniži koeficijenti (u rasponu 1 do 2) besmisleni jer bi svi zaposleni sa ovim koeficijentima primali istu, minimalnu zaradu, a stvarni raspon između najniže i najviše zarade u državi ne bi bio 1:7,5 već približno 1:4, što je ispod svakog evropskog standarda.

Nastavnici kao doktori

Najveća odstupanja od objektivnih merila uočena su kod vrednovanja poslova u prosveti. Naime, kako kažu u FS, ni u jednoj analiziranoj zemlji nisu “naišli na sistem koji podjednako vrednuje lekara specijalistu i nastavnika u školi”. Očigledno je da su nastavnici, zahvaljujući masovnim sindikatima, uspeli da se izbore za prilično visok položaj u hijerarhiji poslova, tj. za devetu platnu grupu, umesto prvobitno planirane osme.
To je država Srbija: nastavnike čiji đaci beleže najgore rezultate na PISA testovima nagrađuje, a lekare specijaliste rasteruje. Jer, za razliku od prvih, oni imaju gde da odu. U svet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. jul 2019.

Mirko je bio bolji

U prvom kvartalu od svih 16 zemalja zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije

Intervju: Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Na otvaranju aerodroma “Morava” kod Kraljeva predsednik Vučić je rekao da je “cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek”, ali to nije bio razlog za ovaj intervju. Razlog su slabi privredni rezultati u prvoj polovini godine.

Kako biste ocenili prvu polovinu 2019. Rast od 2,5 odsto znatno je niži od očekivanog. Ko je najviše zakazao?
Privreda Srbije je prošle godine ostvarila relativno visok rast od 4,3 odsto, ali je on dobrim delom bio rezultat jednokratnog oporavka poljoprivrede tokom prošle godine. Ako isključimo taj vrlo visok rast poljoprivrede i još neke druge jednokratne faktore, trend rasta prošle godine iznosio je 3,3 odsto. Taj trend rasta predstavlja osnov za prognozu onoga što je moglo da se očekuje u ovoj godini. Znači, rast od oko 3,5 odsto u 2019. pre nekoliko meseci predstavljao je realnu procenu. Međutim, u prvom kvartalu ostvaren je znatno slabiji rast, i to može da se pripiše dejstvu nekoliko vanrednih faktora. Najpre, to su slabi rezultati u elektroprivredi, u proizvodnji uglja i struje. Drugo, uvođenje kosovskih carina krajem prošle godine takođe je u određenoj meri – mada nije lako proceniti koliko – uticalo na usporavanje privredne aktivnosti. Pored toga, pad proizvodnje Fijata bio je veći nego što je očekivano. Posmatrano po delatnostima, najviše je zakazala industrijska proizvodnja, koja je u prvom kvartalu imala pad od 1,9 odsto, a u prvih pet meseci pad od 1,3 odsto. Industrijska proizvodnja je u prošloj godini imala rast od svega 1,3 odsto, tako da je nakon pojave niza nepovoljnih okolnosti lako skliznula u minus.

Šta se može očekivati do kraja godine?
Mi iz Kvartalnog monitora očekujemo da će u narednim kvartalima doći do ubrzanja rasta, pre svega zato što će neki od ovih jednokratnih faktora nestati. EPS je konsolidovao proizvodnju, NIS, čija je proizvodnja pala zbog remonta, to će nadoknaditi do kraja godine, što se tiče kosovskih carina, prilično je neizvesno koliko će trajati, izgleda da su sad rigoroznije nego što su bile u prvih pet meseci, tako da ako sve to uzmemo u obzir i ako poljoprivreda bude nešto slabija nego prošle godine, mogao bi da se očekuje rast od oko tri odsto u toku ove godine.
 
Šta to znači u poređenju sa okruženjem i zemljama centralne i istočne Evrope?
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije. Čak i da je Srbija ostvarila rast od 3,5 odsto, to bilo ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope, koji je iznosio 4,3 odsto. Kako sada stvari stoje, prosek zemalja CIE za 2019. mogao bi da bude oko četiri odsto.

Šta se može očekivati u narednim godinama, s obzirom na Vučićevu najavu rasta od pet, šest odsto?
Svake godine se najavljuje nešto spektakularno. Plate od 500 evra najavljivane su već tri godine, najviše stope rasta u Evropi takođe se stalno najavljuju. Da bismo imali rast od oko pet odsto u proseku u periodu od pet ili 10 godina, potrebno je, prvo, da se očuva makroekonomska stabilnost koju smo postigli tokom prethodnih godina. Kamatne stope su niske, imamo relativno stabilnu i nisku inflaciju, fiskalni bilans je približno u ravnoteži, ali je potrebno da i ekonomska politika bude više okrenuta rastu. To znači da se u većoj meri državni rashodi usmeravaju na javne investicije, kao i da se višak u državnoj kasi iskoristi za dodatno smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Mislim da za privredu Srbije nije dobar preterano jak dinar, koji direktno utiče na povećanje spoljnotrgovinskog bilansa. Jak dinar nije u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, odnosno s njenom produktivnošću. Prema tome, za ubrzanje rasta potrebne su određene promene u fiskalnoj i monetarnoj politici. Međutim, najvažniji napredak Srbija treba da ostvari u institucionalnoj sferi. Po kvalitetu institucija Srbija se nalazi među nekoliko najslabije plasiranih zemalja u Evropi. Obično delimo poslednja mesta sa Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom. Negde smo na drugom, negde na trećem ili četvrtom mestu otpozadi, i tu u stvari nema napretka, čak se u nekim segmentima stanje poslednjih godina pogoršava. Čini se da Vlada i ne priznaje da je stanje u ovoj oblasti loše već često optužuje one koji rade procene i merenja ili koji samo govore o rezultatima merenja da su pristrasni, zlonamerni i slično.

U vezi s tim, šta se može očekivati od nacionalnog investicionog plana koji je Vučić najavio?
Srbija ima neizgrađenu, zapuštenu i nekvalitetnu i nacionalnu i komunalnu infrastrukturu. Dakle, nije sporno da su potrebna velika ulaganja u narednih 5-10 godina da bi izgradili auto-puteve, rekonstruisali regionalne i lokalne puteve, modernizovali pruge, osposobili Dunav i Savu za rečni saobraćaj. Takođe, trebalo bi izgraditi irigacione sisteme za navodnjavanje i zaštitu od poplava, potrebna su velika ulaganja u komunalnu infrastrukturu. Osim standardnih usluga, kao što su vodosnabdevanje i kanalizacija, potrebna su velika ulaganja u unapređenje životne sredine – u opremu za prečišćavanje otpadnih voda, za preradu smeća i slično. U komunalnu infrastrukturu je vrlo malo ulagano tokom prethodnih decenija, pa su prema proceni Fiskalnog saveta u narednoj deceniji potrebne investicije od nekoliko milijardi evra.

Kolike su trenutno javne investicije, a kolike bi trebalo da budu?
U prošloj godini javne investicije iznosile su oko 1,5 milijardi evra. Ako bi se realizovalo ono što je najavljeno, javne investicije bi dostigle dve milijarde evra godišnje, što znači da bi se povećale za 500 miliona evra godišnje. Ili, govoreći u relativnim brojevima, trebalo bi da se sadašnjih četiri odsto BDP-a povećaju na pet odsto. Međutim, da bi se to dogodilo, potrebna je efikasnija, bolje organizovana država. Mi smo i ranije imali ambiciozne planove, recimo planirano je da se Koridor deset završi do 2016, a biće završen do kraja 2019. Moramo da unapredimo procedure koje se odnose na izbor investicija. Naime, da bi javne investicije dale odgovarajući doprinos rastu privrede i društvenom napretku, potrebno je, prvo, da se biraju projekti koji će biti opravdani sa stanovišta društva. Pitanje je, recimo, treba li praviti skijalište na Avali ili graditi kanalizaciju u podavalskim selima. Treba li graditi nacionalni stadion ako i Partizan i Zvezda najavljuju modernizaciju svojih? Mnogi u Evropi grade stadione, ali stadione na kojima se svake nedelje igraju utakmice i koji su gotovo uvek puni. A nama i ovi postojeći zvrje prazni.

To sugeriše neracionalnost javnih investicija.
Čak i ako je realizacija neke investicije opravdana sa društvenog stanovništva, da bi ona pozitivno uticala na društveno blagostanje, neophodno je da se realizuje efikasno, što znači da se realizuju po najnižim troškovima, u najkraćim rokovima, a da pri tome kvalitet bude solidan. Ako to nije slučaj, tada se kroz investicije neproduktivno rasipaju sredstava poreskih obveznika, što je po pravilu praćeno korupcijom. Neefikasna realizacija javnih investicija kod nas je skoro redovna pojava, što se manifestuje kroz kašnjenje u realizaciji projekata, visoke troškove i nizak kvalitet radova. Uzroci neefikasnosti su u lošim projektima, izboru izvođača bez tendera, fingiranim tenderima, lošem nadzoru.

Na prvi pogled paradoksalno, kod nas su jedino strane investicije na zadovoljavajućem nivou.
I bilo bi dobro da ih zadržimo na sadašnjem nivou, tj. na pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda. To je visok nivo stranih direktnih investicija. Srbija je po tome jedna od najuspešnijih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Međutim, u dužem periodu tako visok nivo stranih investicija nije održiv zato što dovodi do sve većeg odliva dohodaka po osnovu stranog kapitala, kroz dividende i slično. Naše ukupne obaveze prema inostranstvu po osnovu kapitala i kredita iznose blizu 90% BDP-a. Obaveze po osnovu stranog kapitala i kredita nisu identične – kredit mora da se vrati s kamatom, ali i kapital koji je ovde uložen pre ili kasnije počeće da povlači dividende iz Srbije. Zato bi bilo dobro da prokušamo da smanjimo podsticaje za strane investicije u obliku subvencija, da napravimo bolji privredni ambijent, bolju infrastrukturu, da smanjimo poreske stope, a ako su u pitanju podsticaji, da se oni fokusiraju pre svega na velike i na visokotehnološke investicije. Jedna od investicija kojoj bi trebalo dati stimulanse bio bi Folksvagen, da je odlučio da odabere Srbiju.

Domaće privatne investicije najviše zaostaju za potrebnim. Zašto?
One su oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu najmanje 15, u apsolutnim iznosima trebalo bi da budu preko dve milijarde evra godišnje veće nego što su sada. Uzrok niskim ulaganjima domaćih privrednika nije nedostatak novca. Preduzeća sama raspolažu solidnim sredstvima, a sa druge strane, mogu da se zaduže pod povoljnim uslovima jer su kamatne stope niske. Poreske stope su takođe niske u Srbiji. Porezi na kapital u Srbiji međi nižima su i u ovom delu Evrope i u celoj Evropi. To znači da se prepreke nalaze u nekim drugim segmentima. Ja mislim da su prepreke pre svega u lošem privrednom ambijentu, pravnoj nesigurnosti, neravnopravnosti učesnika na tržištu, raznim birokratskim barijerama za domaća preduzeća. Jedan od razloga što su strane investicije visoke upravo je u tome što stranci imaju posebne pogodnosti koje nisu dostupne domaćim preduzećima. Dakle, potrebno je stvoriti dobar ambijent za sva preduzeća u Srbiji, a ne samo za strane investitore i za privilegovane domaće. Ovakav ambijent kakav je sada u Srbiji ne može da generiše rast BDP-a od pet odsto. Potrebno je da se aktiviraju potencijali desetina hiljada malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, da zbog dobrih uslova oni investiraju, a da o tome nema vesti na televiziji, da se ne slika ni predsednik ni premijer. Pored toga, neki veliki kapitalisti počeli su sve više da ulažu u inostranstvo. A nema visokog privrednog rasta bez visokih domaćih investicija. To je presudno.

Nedavno ste rekli da je kod nas potrošnja još uvek prevelika. Kako to objasniti ljudima koji su vrlo nezadovoljni standardom?
Potrošnja je mala u odnosu na naše potrebe i želje, mala je i u odnosu na ono što drugi narodi troše u srednjoj Evropi, pogotovo zapadnoj, ali je velika u odnosu na proizvodnju koji stvaramo. Da bi društvo napredovalo, ono mora da ima dobru proporciju između dela dohotka koji troši i dela koji investira. Ako gledamo kratkoročno, onda ćemo što veći procenat toga da potrošimo, ali u tom slučaju potrošnja neće rasti u budućnosti. Ako želimo da potrošnja raste iz godine u godinu po relativno visokim stopama, onda značajan deo dohotka moramo da izdvojimo za investicije. Zemlje u centralnoj Evropi danas izdvajaju oko 22-23 odsto svog BDP-a za investicije, i to uglavnom iz sopstvenih sredstava, a Srbija svega 18-19 odsto, od čega trećinu iz stranih izvora.

MILOJKO ARSIĆ: KRITIKE NEOLIBERALIZMA U SRBIJI ČESTO SE KORISTE ZA OSPORAVANJE DEMOKRATIJE I TRŽIŠNE EKONOMIJE

Da je potrošnja u Srbiji velika u odnosu na našu proizvodnju, vidi se po tome što učešće privatne potrošnje u BDP-u iznosi 70 odsto, dok je u drugim zemljama centralne i istočne Evrope 60 odsto. A u Kini je samo 40 odsto. Druga strana te “medalje” je da su domaće investicije male, a to znači da ne stvaramo temelje za brz rast potrošnje u budućnosti.
Još jedan pokazatelj koji to potkrepljuje – naša potrošnja iznosi 48 odsto proseka Evropske unije, a proizvodnja je 40 odsto proseka EU. Na ovo je važno ukazati zato što još uvek ima ideja da rast BDP-a treba podsticati povećanjem potrošnje građana i države. Potrošnja treba da raste, ali tako da prati BDP, a ne da prednjači. Kad bi bilo moguće povećavati BDP povećanjem potrošnje, sve zemlje u svetu bile bi razvijene. Put do rasta je teži, on vodi kroz odricanje, a odricanje se sastoji u tome da deo dohotka uštedimo i investiramo ga u kapital.
 
Ovo što vi govorite veliki broj ljudi, inače vrlo prisutan u medijima, odmah kvalifikuje kao “stezanje kaiša” i odbacuje kao neoliberalizam. Vidite li vi liberalizam u ekonomskom sistemu Srbije?
Ni po čemu naš sistem ne može da se okarakteriše kao preterano liberalan. Učešće javne potrošnje u BDP-u ili procenat zaposlenih u državnim preduzećima veći su nego u zemljama našeg nivoa razvijenosti, što nikako nije liberalna politika. Mi smo restrukturiranje preduzeća toliko odlagali, da ono traje nekih petnaestak godina i još nije završeno. U jednom liberalnom sistemu to bi se završilo za dve-tri godine. Mi imamo velike subvencije, dok su cene nekih proizvoda ispod dugoročnih troškova (struja), što je suprotno liberalnim idejama. Imamo za naš nivo razvijenosti umerene poreske stope, nisu vrlo niske, što bi bila neka karakteristika liberalnog modela, itd. Sve u svemu, u Srbiji nema više liberalizma nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što znači da uzroke naših problema treba tražiti u nečem drugom.

U CELOM RAZDOBLJU OD 2008. DO 2012. CVETKOVIĆEVA VLADA JE, UPRKOS BROJNIM SLABOSTIMA, OSTVARILA PRIVREDNI PAD OD 0,2 ODSTO GODIŠNJE, DOK JE U ZEMLJAMA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE PROSEČNI GODIŠNJI PAD BIO 0,4 ODSTO. SADAŠNJA VLAST JE OD 2012. DO 2018. OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI PRIVREDNI RAST OD 2,1 ODSTO, A DRUGE ZEMLJE CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE 3,1 ODSTO

O čemu je onda reč?
Ono što neki ljudi u Srbiji brkaju s liberalizmom jeste izrazito neefikasna država, nedosledna primena zakona, korupcija i privilegovano bogaćenje. Protivnici kapitalizma neosnovano pripisuju dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina privatizaciji i liberalizaciji. Pod formom kritike neoliberalizma često se osporavaju neke opšte norme racionalnog ponašanja, poput poštovanja ugovora, tj. vraćanja kredita, niskog budžetskog deficita, usklađivanja potrošnje s proizvodnjom i dr. Deo javnosti liberalizam poistovećuje sa imperijalističkom politikom nekih zapadnih zemalja, ali imperijalizam nipošto nije ekskluzivna odlika liberalizma, on je prisutan u skoro svim državama, bez obzira na politički sistem. Štaviše, kritike neoliberalizma u Srbiji često se koriste za osporavanje demokratije i tržišne ekonomije kako bi se kao alternativa ponudio autokratski sistem i različiti oblici državne privrede – korporativni kapitalizam, ekstremni kejnzijanizam, neki oblik socijalizma.

Da li je danas veći problem politički ili ekonomski sistem?
Mislim da je ključni problem u političkom sistemu i u nepovoljnom međunarodnom položaju naše zemlje. Privredni sistem i ekonomska politika kreiraju se u političkim procesima, pa njihove karakteristike zavise od političkog sistema. Neravnopravnost koja postoji u političkom sistemu preslikava se i na privredni sistem. Kao što su stranke izrazito neravnopravne u političkim procesima, tako su i preduzeća neravnopravna. Partijska država koja je formirana u političkim procesima vrlo je neefikasna i praćena je visokom korupcijom. Dodatni problem za privredu dolazi od nepovoljnog međunarodnog položaja Srbije, ali to je nešto sa čime su se suočavale sve vlade tokom poslednjih nekoliko decenija. Nepovoljan međunarodni položaj obuhvata pitanje Kosova i Metohije, probleme sa susednim zemljama, spore EU integracije i komplikovan geopolitički položaj. Stoga su promene u političkom sistemu i poboljšanje međunarodnog položaja Srbije uslov za dugoročni napredak njene privrede.

Nedavno vas je predsednik Vučić, posle vaše kritike njegovog NIP-a, “prozvao” rekavši da su u vreme Mirka Cvetkovića, čiji ste savetnik bili, ekonomski rezultati bili mnogo gori nego što su sada.
Jesu, to je tačno, ali to je slučaj i sa celom Evropom i svetom. Vlada Mirka Cvetkovića je radila u vreme svetske ekonomske krize, ona je formirana praktično na početku te krize i izgubila je izbore pre njenog okončanja. Ako gledamo kakve rezultate je postizala ta vlada od 2008. do 2012, oni su bili relativno bolji nego što sadašnja vlada postiže od 2012. do 2018.

Možete li to da potkrepite?
Recimo, u 2009, koja se navodi kao simbol neuspeha Cvetkovićeve vlade, zabeležen je pad BDP-a od 2,7 odsto. Međutim, prosečan pad u Evropi tada je bio 4,8 odsto, a u zemljama centralne i istočne Evrope 7-8 odsto. U 2009. od 37 zemalja za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP-a, samo devet je imalo veći rast od Srbije. Tada su i zapadnoevropske zemlje imale pad po pet odsto, a baltičke po 14-15 odsto. U celom razdoblju od 2008. do 2012. ta vlada je, uprkos brojnim slabostima, ostvarila privredni pad od 0,2 odsto godišnje, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope prosečni godišnji pad bio 0,4 odsto.
Od 2012. do 2018. imamo znatno povoljnije okolnosti u svetu u odnosu na period krize – kamatne stope su na istorijskom minimumu, ponuda jeftinog kapitala je velika, evropske privrede snažno rastu, a time i tražnja za našim proizvodima. U takvim uslovima sadašnja vlast je od 2012. do 2018. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od 2,1 odsto, a druge zemlje centralne i istočne Evrope 3,1 odsto. Znači, druge zemlje centralne i istočne Evrope su u poslednjih šest-sedam godina u odnosu na krizni period ubrzale rast za 3,5 procentnih poena, dok je Srbija ubrzala rast za samo 2,3 procentna.
Metodološki je neispravno da se rezultati u normalnim vremenima, nakon 2012, porede sa rezultatima u doba krize. Uvek se rezultati jedne države moraju upoređivati sa onim što su druge države ostvarile u istim periodima i sličnim međunarodnim i prirodnim okolnostima. Niko u Srbiji nije rekao da je Vučić najgori premijer u Evropi zato što je 2014. imao najveći pad BDP-a Evropi jer su te godine bile velike poplave. To nisu rekli ni njegovi politički protivnici ni ekonomisti, dok on optužuje Cvetkovićevu Vladu za pad u 2009, kada je svetska kriza bila na vrhuncu

Precenjen dinar

Rekli ste da je dinar precenjen, šta tu treba da se uradi?
Greška je napravljena ranije, 2017. i 2018, kada je bilo moguće da se spreči jačanje, a nije, kao što sada imamo veliki priliv kapitala, a dinar je konstantan, ne jača. Kina je tokom devedesetih godina prošlog veka imala najveći priliv kapitala u svetu, a njena valuta je slabila, država je otkupljivala devize i nije dozvolila da valuta ojača već je namerno slabila valutu da bi pojačala cenovnu konkurentnost. To su radile i druge dalekoistočne zemlje, pa su čak nekoliko decenija svesno imale potcenjenu valutu. Zato su prvo Japan, a posle Koreja, Kina i druge zemlje optuživane da potcenjuju svoju valutu i da po tom osnovu ostvaruju suficit u trgovini sa zapadnim zemljama.

To bi trebalo da uradi Srbija?
Ne mora da ima potcenjenu valutu, ali bar da bude blizu ravnotežnog nivoa. To je otprilike vrednost koja eliminiše deficit u tekućem platnom bilansu. Srbija je, međutim, prošle godine u tekućem bilansu plaćanja imala manjak od preko pet odsto BDP-a, a ove godine će verovatno biti još veći. To je znatno veći deficit nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Veći deficit imaju samo male zemlje u našem okruženju koje imaju veliki procenat stanovništva u inostranstvu, Bosna, Albanija, Crna Gora. Ne mislim, naravno, da bi sad trebalo da dođe do naglog i velikog slabljenja dinara – zato što imamo veliki stepen evroizacije – ali jedna oprezna politika u tom smeru bila bi dobro došla. Mi smo, međutim, u periodu kada je naša privreda slabije napredovala vodili politiku jačanja dinara. Dinar je za poslednje tri i po godine realno ojačao 7,5 odsto, dok je naša produktivnost rasla slično kao u Nemačkoj, a sporije nego u zemljama centralne Evrope.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 11. jul 2019.

Makron ili mikron

Ako Vučić i Brnabić igraju dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može reći da se sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire

Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Otprilike u ovo vreme prošle godine, na ovom istom mestu (NM 376), objavili smo tekst “Može li Francuska ponovo da bude Francuska”. Sa idejom da novi čovek na čelu francuske Republike, Emanuel Makron, kao baštinik humanističkih ideala Francuske revolucije, preuzme više odgovornosti, pa i (zajedno s Nemačkom) čelnu ulogu u izgradnji nove Evrope. Može li predsednik Makron – glasilo je pitanje – da unese vizionarstvo Francuske revolucije u današnju Evropu. Tačnije – u Evropsku uniju. Jer, ideja Evropske unije zapravo je jedan vid ideje Francuske revolucije. Evropska unija je nastala na tragu Francuske revolucije.

Naravno, radilo se o tome da bi zatvaranje vrata Evropske unije zemljama kandidatima, pa i Srbiji, pogodilo pre svega i najviše obične ljude. Vučić bi se, recimo, već nekako snašao. A ojačalo bi nacionaliste i populiste, tj. najžešće protivnike EU. Drugi argument bio je da je bolje nekog derana uvesti u kuću i dati mu sok nego ga ostaviti u dvorištu da vam kamenicama razbija prozore. Pa makar on nekoliko puta prosuo taj sok.

Posle godinu dana, uoči proslave jubilarne 230. godišnjice pada Bastilje: ista meta – isto odstojanje. Francuska je još dalje od proširenja Evropske unije, kao što je i Srbija, u suštini, još dalje od same Evropske unije iako se, formalno gledano, čini da joj ide u susret.

Ako Vučić i Brnabić igraju neku dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je, što bi se reklo, jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može kazati da se on očevidno sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire.

Opet, niko ne traži od Makrona da obeća da će Srbija 2025. postati članica “evropske porodice”. Ali ne mora ni da kaže da nipošto neće. Ne zato da bi nekome davao lažnu nadu nego zato što francuski predsednik neku nadu na taj način već daje. Naravno – protivnicima Evropske unije. A to znači i – svojim protivnicima. Pa, kakva je onda to (“mudra” ili “iskrena”) politika?

Proevropske snage u Srbiji imaju pravo da očekuju da Evropa – šta znači i Francuska – ne pomaže, ne hrabri i ne bodri antievropske snage.

Nije valjda da Makron dolazi zbog nekoliko kilometara podzemne železnice. Doduše, taj “projekat” je vredan preko milijardu evra, ali tek kao (potencijalni) deo Evropske unije Srbija postaje raj za investitore. Jer se u tom slučaju investicije koje Srbija mora (i može) da preduzme mere desetostrukim, pa i većim sumama.

Još važnije, dugoročno gledano, time se menja i geostrateški položaj Srbije, a da se ona, naravno, ne pomeri s mesta. Umesto da bude “stajna tačka” i “odskočna daska” imperijalnim silama koje se temelje na vrednostima bitno različitim, pa i suprotnim od evropskih, koje prete Uniji, Srbija postaje saveznik i oslonac Evrope.

Tako stvari stoje kada se s mikroplana pređe na makroperspektivu.

Makron ili mikron, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jul 2019.

Novi investicioni cirkus

Novi investicioni ciklus, proslava Vidovdana na aerodromu “Morava”, dve godine Vlade Ane Brnabić – prethodna nedelja zaista je obilovala važnim događajima

Vlast i razvoj

Nije slučajno Aerodrom “Morava” u selu Lađevci kod Kraljeva otvoren na Dan nebeske Srbije, 28. juna. Valjda se time htelo poručiti kako, eto, Srbi i Srpkinje ponovo lete u nebo. Ali ovog puta na jedan sasvim drugačiji način, primeren 21. veku.
Bilo je, međutim, neke(gorke) simbolike u tome što za proslavu Vidovog dana i mesto tog uzletišta nije izabrana dolina Laba i Sitnice nego Ibra i Morave, nekoliko stotina kilometara severnije.
Mada, eto paradoksa, najveći korisnik nove vazdušne luke mogli bi da budu upravo Turci. Zbog veze s Novim Pazarom, odnosno Raškom oblašću ili Sandžakom, svejedno. Štaviše, bilo je nekih priča, pre desetak godina da bi oni mogli da se pojave u ulozi investitora. Ta priča se izjalovila, ali ih sada umesto mačem i štitom, kao pre šest i kusur vekova, dočekujemo hlebom i solju. I bolje je, naravno, što je tako.
Kao što je, uostalom, slučaj i s Nemcima. Na čiju je želju, izgleda, aerodrom i otvoren. Jer, kako je 18. oktobra prilikom posete Kraljevu rekao Vučić, “gosti iz Nemačke kompanije Leoni, koja 12 kilometara od ‘Morave’ gradi fabriku, želeli su da dođu preko Lađevaca”. I onda im je Vučić obećao da će aerodrom biti uskoro izgrađen. “To ćemo da završimo, rekao sam, do polovine sledeće godine, a može da bude i pre, u martu, aprilu sledeće godine. To vam sada ja kažem, a ranije sam bio, onako…”, rekao je Vučić.
Uprkos tome, međutim, za događaj u Lađevcima može se mirne duše reći da je imao više nacionalno-politički nego internacionalno-ekonomski značaj. Jer, političko-marketinški efekti su vidljivi, ali privredno-profitni teško. I ko zna koliko će još vode proteći Moravom i Ibrom dok novi aerodrom ne bude počeo da posluje sa dobitkom. Jer u ovom trenutku nema ni grubih naznaka koje bi kompanije aerodrom mogle da koriste, kao ni okvirnih proračuna o prihodima (rashodi su manje-više fiksni). A nije moralo tako da bude, da se zaista vodilo računa o ekonomiji i da su konsultovani stručnjaci.

RAZVOJ SRBIJE JE PODREĐEN, KAPACITETIMA ALEKSANDRA VUČIĆA DA OTVARA NOVE OBJEKTE. A POŠTO JE ON, IAKO RADI 48 SATI DNEVNO, OGRANIČENIH MOGUĆNOSTI, SRBIJA TAVORI NA REPU REGIONA, EVROPE I SVETA

PREZIR PREMA ZNANJU: Naime, jedno od glavnih pitanja uoči otvaranja aerodroma “Morava” bilo je da li će osim aviona tipa ATR i Boing 737 na njega moći da sleću i Erbasovi, dakle, u principu, sve veliki avioni. U ovom trenutku moramo da podsetimo na intervju s Petrom Mirosavljevićem, profesorom vazdušnog saobraćaja na beogradskom Saobraćajnom fakultetu, vođen pre gotovo tačno godinu dana (NM 380, avgust 2018). Tom prilikom Mirosavljević je, između ostalog, rekao da mu “uopšte nije jasno zašto država kada donosi odluke ne pita šta je sistem održivog razvoja jednog aerodroma, odnosno kako bi jedan aerodrom mogao sam sebe da finansira. Mi smo na fakultetu spremni da im u svakom trenutku pomognemo, ali nas niko ne pita”. Takođe, Mirosavljević je rekao da “kod nas postoji višedecenijska hipoteka Jat ervejza da pravi avion mora da ima 150-180 sedišta i da sve ispod toga nije avion. Međutim, to nije tačno. Kod nas ne postoji ideja o postepenom razvoju, dakle da treba da se počne od nečeg malog, da bi posle izvesnog vremena ono postalo veliko i ozbiljno. Kod nas se, na primer, ne veruje da je moguć saobraćaj avionom od 20 mesta. Već 15-20 godina mi na fakultetu pokušavamo da afirmišemo tu ideju. Jer, to je zapravo okosnica regionalnog saobraćaja, gde se aktiviraju sekundarni i tercijarni aerodromi kao što su Ponikve, ‘Morava’, Bor, Zrenjanin”.
Na pitanje koje se odmah logično postavlja, da li je standard u Srbiji toliko visok da bi bilo dovoljno putnika, Mirosavljević je odgovorio da su na fakultetu analizirali “podatke Republičkog zavoda za statistiku o broju putnika i ustanovili da postoji kritična masa putnika u unutrašnjosti Srbije”, dakle, “ljudi koji redovno putuju avionima, što bi pokrilo inicijalne, odnosno troškove održavanja regionalnog saobraćaja”.
Da bi se i na vazdušni saobraćaj mogla primeniti ona izreka “smole is beautiful” pokazuje i brzi rast biznis saobraćaja. “Dok se posle Jata i Er Srbija guši u gubicima, privatne avio-taksi kompanije stalno napreduju i svake godine kupe po jedan novi avion”, kaže Mirosavljević.
Na otvaranju Aerodroma “Morava” predsednik Vučić je rekao da će nešto slično pokušati da napravi i kod Bora i s Ponikvama kod Užica. Bor ćemo zasad ostaviti po strani, ali što se tiče aerodroma na Zlatiboru, tu aktuelna vlast zapravo već godinama sprečava otvaranje aerodroma. Naime, još pre tri godine – da ranije pokušaje ne pominjemo – predsednik Opštine Čajetina Milan Stamatović sazvao je skup privrednika i lokalnih i državnih funkcionera posvećen otvaranju aerodroma Ponikve. “Aerodrom Ponikve je odličan, ima dobru pistu koja treba da se sredi, ali je na dobroj lokaciji, ima i terminal. Ja sam prošle godine vodio neke razgovore sa Rajanerom, oni su bili spremni da lete na Ponikve, videli su da bi privukli saobraćaj sa Tuzle i Mostara, međutim, država za to nije pokazala nimalo sluha” – da se još jednom pozovemo na Mirosavljevića.
Tom prilikom rečeno je da je za otvaranje aerodroma Ponikve potrebno 2,4 miliona evra, otprilike četvrtina sume koju je aktuelna vlast uložila u kraljevački aerodrom. Ali, ne samo da Ponikve nisu mogle da dobiju tu sumu nego ni na taj skup niko ni iz Užica ni iz Republike Srbije (ali je došao iz Republike Srpske) nije smeo da dođe. Dokle to ide, svedoči činjenica da je učešće otkazao – iako je prvobitno prihvatio – i Emir Kusturica. Zašto? Ne zašto se Kusturica popišmanio nego zašto su Ponikve ostale na belom hlebu. Zato što Stamatović nije iz Srpske napredne stranke.
Dakle, ne samo što Vučićeva vlast ne pomaže razvoj pojedinih delova Srbija, ona pokušava da ih gurne u propast, ona je spremna da radi protiv svojih građana.

CIKLUS CIRKUS: Razvoj Srbije prilagođen je, tačnije podređen, kapacitetima Aleksandra Vučića da otvara nove objekte. A pošto je on, iako radi 48 sati dnevno, ograničenih mogućnosti, Srbija tavori na repu regiona, Evrope i sveta.Vidi se to i po novom investicionom ciklusu čiji bi detalji, kako je Vučić rekao, trebalo da budu objavljeni do kraja ove godine. Najvažnije se, međutim, već zna: taj “novi veliki investicioni plan” biće “vredan između pet i 10 milijardi evra”, “trajaće četiri ili pet godina” i očekuje se da obezbedi “privredni rast od preko pet ili šesto odsto BDP-a”.
Pošto se, valjda, dobro opekao sa onim obećanjem plate od 500 evra, sada su Vučićeva obećanja mnogo konfuznija, tj. “marketinški bolje sročena”: lepo zvuče, al’ ne zna se baš tačno šta znače.
Najpre, pet ili 10 milijardi – to uopšte nije svejedno, razlika je što bi reko Mujo, “drastićna”. Drugo, i važnije, nije baš jasno misli li Vučić da će u narednoj petoletci ukupne (buduće) državne investicije iznositi milijardu-dve godišnje ili će za toliko biti povećane ove sadašnje. Zapravo, Vučić nije pomenuo nikakvo povećanje investicija, iz čega bi se moglo zaključiti da se radi o prvom. Ako je tako, tj. u slučaju da se ostvari ona prva suma od milijardu evra, to onda nije nikakav investicioni ciklus, to je investiciona kataklizma. Jer država Srbija već sada ulaže oko milijardu i po evra.
Ukoliko pak taj novi investicioni plan bude predviđao državna ulaganja od dve milijarde evra godišnje, to će značiti povećanje od 500 miliona evra. To je dobro, mada ni to nije dovoljno. S obzirom na to da potreba ima toliko da se prosto ne zna šta je preče. Samo u komunalnu infrastrukturu i/ili ekologiju trebalo bi uložiti jedno 15 milijardi evra. Ali ekonomisti već godinama upozoravaju da bi javne investicije trebalo da budu znatno veće od onih koje je realizovala aktuelna vlast. Brojne su analize u tom pogledu dosad napravljene. Svi ekonomski tink-tenkovi – i Makroekonomske analize i trendovi (MAT), i Fond za razvoj ekonomske nauke (Kvartalni monitor – QM), i Fiskalni savet – potpuno su u tome saglasni. Recimo, prema podacima ovog poslednjeg, u zemljama centralnoistočne Evrope tokom njihovog ubrzanog razvoja, između 2006. i 2016. godine, javne investicije su se kretale oko 4,6 odsto bruto domaćeg proizvoda. U Srbiji se za vreme Vučićeve vladavine kreću oko tri odsto BDP-a. Tek su prošle godine dostigle 3,6 odsto BDP-a (oko 1,3 milijarde evra), dok je za 2019. planirano da dođu do četiri odsto BDP-a, odnosno oko 1,6 milijardi evra. Međutim, gotovo celokupno to povećanje otišlo je na kupovinu vojne i policijske opreme. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe.

ONO ŠTO VUČIĆEVA VLAST VEĆ GODINAMA NE USPEVA, TO JE DA MOTIVIŠE DOMAĆE PRIVREDNIKE DA ULAŽU. I ZATO SU UKUPNE INVESTICIJE NISKE, A STOPA PRIVREDNOG RASTA U PRETHODNIH PET GODINA JEDVA NEŠTO PREKO DVA ODSTO, DOK SE ZA NAREDNO PETOGODIŠTE (BAREM PREMA MMF-U) PREDVIĐA RAST BDP-A OD 3,5 ODSTO. DALEKO ISPOD ONOG KOJI OBEĆAVA VUČIĆ

Ali, čak i da javne investicije dođu na dve milijarde evra (pet odsto BDP-a), time problem niskog privrednog rasta, odnosno njegovog ubrzanja na “preko pet ili šest odsto”, kako je rekao Vučić, ne bio bio rešen. Jer, u Srbiji su na potrebnom ili blizu potrebnog nivoa samo strane investicije. One su poslednjih godina na sasvim pristojnom nivou od oko dve i po milijarde evra, prošle godine su dostigle čak tri milijarde i mogle bi mirne duše tu da se zaustave. Ali bi morala da se promeni njihova struktura, tj. da ih više bude u složenije privredne poduhvate, recimo u automobilsku industriju, a ne da zapošljavaju uglavnom manuelnu radnu snagu. I, naravno, da građani Srbije ne moraju da ih dodatno plaćaju kroz takozvane državne subvencije od 5-10.000 evra po radnom, mestu.
Međutim ono gde Srbija najviše zaostaje, to su privatne investicije. Trenutno su one oko 10-11 odsto BDP-a, tj. nešto preko četiri milijarde evra. Kada se tome dodaju javne i strane investicije, to znači da su ukupne investicije oko 18 odsto BDP-a. Da bi Srbija ostvarivala brz rast od preko pet ili šest odsto BDP-a, kao što je rekao Vučić, potrebno je da se investicije povećaju na oko 25 odsto BDP-a. Toliko su investirale zemlje centralno-istočne Evrope u već pomenutom decenijskom razdoblju. Kina, na koju Vučić voli da se ugleda, ulaže 45 odsto BDP-a. Ali, daleko je Kina, držimo se Rumunije.
Da bismo, međutim, dostigli Rumuniju, potrebno je povećati privatne investicije za oko 50 odsto, tj. sa 10-11 na 15-16 odsto BDP-a. Ili, u novcu, sa oko četiri na oko šest milijardi evra. Da bi ukupna ulaganja dostigla 10 milijardi evra. Što bi onda mogao da bude osnov za željeni rast od preko pet ili šest odsto.
Ali, kako naterati privatnike da povećaju ulaganja. Kad ih, kao što vidimo, Vučić rasteruje. Ako nemaju odgovarajuću člansku kartu.

ANIN OSMEJAK: U stvari, to je ključni razlog što su investicije poslednjih godina u Srbiji niske i zašto je, posledično, privredni rast nizak. U Srbiji zakoni ne važe. Onaj ko je blizak vlasti – može sve; onaj ko nije povezan s vlašću – ništa ne može.
A koliko je, ne poštovanje nego nipodaštavanje zakona postalo rasprostranjeno, tačnije koliko je zakonitost postala “deveta rupa na svirali”, najbolje je pokazala sama premijerka Ana Brnabić na konferenciji za štampu povodom dvogodišnjice rada Vlade. Naime, na novinarsko pitanje zašto je preko dve trećine direktora u državnom sektoru u “v.d. stanju” i praktično nelegalno na svojim pozicijama, Brnabić je odgovorila da je valjda važnije da su povećane plate i penzije nego da li su rešena tamo neka “administrativna pitanja”. I, očevidno kao znak ponosa što je smislila takav odgovor, krajičkom inače strogog, gotovo namrgođenog lica, prolebdeo je osmejak sličan grču.

NIJE SLUČAJNO AERODROM “MORAVA” U SELU LAĐEVCI KOD KRALJEVA OTVOREN NA DAN NEBESKE SRBIJE, 28. JUNA. VALJDA SE TIME HTELO PORUČITI KAKO, ETO, SRBI I SRPKINJE PONOVO LETE U NEBO. ALI OVOG PUTA NA JEDAN SASVIM DRUGAČIJI NAČIN, PRIMEREN 21. VEKU. BILO JE, MEĐUTIM, NEKE(GORKE) SIMBOLIKE U TOME ŠTO ZA PROSLAVU VIDOVOG DANA I MESTO TOG UZLETIŠTA NIJE IZABRANA DOLINA LABA I SITNICE NEGO IBRA I MORAVE, NEKOLIKO STOTINA KILOMETARA SEVERNIJE

Možete li da zamislite neku privatnu firmu čiji vlasnik ili direktor, svejedno, na pitanje zašto nije ispunio neke zakonske obaveze odgovara – pa valjda je važnije da sam isplatio plate zaposlenima od vaših zakona. Odrapili bi mu novčanu kaznu da se samo puši, ako ga ne bi poslali i u zatvor. Ali, eto, predsednica Vlade misli da ima pravo da krši zakone. I još se time hvali. Ova vlast se, kao što je poznato, uopšte ne ističe u poštovanju zakona, ali tako otvoren prezir prema zakonitosti odavno niko nije pokazao.
Ljudi to, naravno, vide. Može Vučićeva (i Anina?) vlast visokim subvencijama i drugim privilegijama da podmićuje strance da ulažu u Srbiju. Može da uzima kredite i sama investira. Ili da visokim porezima uzima novac od građana i privrede, pa da ga onda deli naokolo, bilo kroz investicije bilo kroz plate i penzije. Ali ono što Vučićeva vlast već godinama ne uspeva, to je da motiviše domaće privrednike da ulažu. I zato su ukupne investicije niske, a stopa privrednog rasta u prethodnih pet godina jedva nešto preko dva odsto, dok se za naredno petogodište (barem prema MMF-u) predviđa rast BDP-a od 3,5 odsto. Daleko ispod onog koji obećava Vučić.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. jul 2019.

Da li će nam EU dogodine progledati kroz prste

Potencijali Srbije u obnovljivim izvorima energije još su u najvećoj meri neiskorišćeni dobrim delom i zbog toga što je cena struje generalno niska, pa kupovina “zelene energije” u velikoj meri opterećuje finansijski bilans Elektroprivrede

Zelena energija: Neiskorišćeni potencijali

Kada je u septembru prošle godine ministar energetike Aleksandar Antić najavio da će u 2020. biti iskorišćena celokupna kvota od 500 megavata za elektrane na vetar, nije ni slutio da će ga za manje od šest meseci sačekati veliko iznenađenje. Naime, 5. februara 2019. italijanska kompanija Fintel energija objavila je nameru da podigne vetropark ukupne snage 572 MW, najveći ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Kako je tom prilikom rekao generalni direktor Fintela Ticiano Đovaneti (Tiziano Giovannetti), ovim projektom Srbija će ući u red zemalja koje će se najbrže uključiti u energetsku tranziciju sa fosilnih goriva do čiste energije. Đovaneti, međutim, nije saopštio nikakve detalje, osim da će vetropark biti u Vojvodini i da će njegova kompanija biti stopostotni vlasnik, dakle da neće biti nikakvih partnera, saučesnika u poslu i slično. Od tada se, međutim, o ovom megaprojektu ništa nije čulo. Po svemu sudeći, upravo iz navedenog razloga. Kvota od 500 MW praktično je iscrpljena i sada bi Vlada Srbije trebalo da poveća kvotu, odnosno da odobri podizanje novih 500-600 – a možda i više jer možda ima još zainteresovanih – elektrana na vetar. Do kraja 2018, da podsetimo, u Srbiji u vetrogeneratorima bilo je instalisano ukupno 200 MW, ove godine trebalo je da bude završeno još 200 MW, a u idućoj je trebalo da bude završeno još 100 MW. Ukoliko država odobri podizanje novih gotovo 600 MW, to bi značilo da su kapaciteti u u elektranama na vetar premašili 1.000 MW.

Na osnovu brojnih studija utvrđeno je da bi Srbija mogla da dobije oko 2,5 milijarde kWh električne energije koristeći snagu vetra. To bi bilo oko 7-8 odsto njene ukupne proizvodnje električne energije, koja se poslednjih godina kreće oko 35-36 milijardi kWh.

Pitanje je, međutim, treba to li Srbiji, odnosno, da li joj se isplati. Jer je električna energija koja se proizvede iz vetra gotovo dvostruko skuplja (9,2 evrocenta po kWh) od prosečne cene električne energije u Srbiji (oko pet evrocenti za jedan kilovat-čas).

Skupo ili ne, zahvaljujući ovim ulaganjima zemlja će se značajno približiti cilju od 27 odsto udela “zelene energije” u ukupnoj potrošnji do 2020. Najveće učešće u novim “zelenim kapacitetima” imaju upravo vetroelektrane. Srbija je, naime, preuzela obavezu da udeo obnovljive energije u ukupnoj finalnoj potrošnji sa 22 odsto u 2009. poveća na 27 odsto do 2020. U 2014. Srbija je, prema podacima EUROSTAT-a, imala udeo obnovljive energije od 23,1 odsto. U ovom času nema podataka o tome koliki je udeo energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji energije, ali zvaničnici ne pokazuju neku zabrinutost. Da li računaju da će zadata kvota biti dostignuta ili da će nam Evropska unija “progledati kroz prste” ukoliko zaostatak bude mali, u krajnjoj liniji nije ni važno.

Inače, kada je reč o ukupnim kapacitetima obnovljivih izvora energije u Srbiji, oni iznose 5,6 miliona tona ekvivalentne nafte (ten). Oko dve trećine tih potencijala (3,3 miliona ten) nalazi se u biomasi, od čega na drvnu biomasu (koja je mahom zastupljena u centralnoj Srbiji) otpada oko 1,5 miliona ten. Potencijal poljoprivredne biomase (ostaci u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i primarnoj preradi voća), koja je dostupna uglavnom u Vojvodini, iznosi oko 1,8 miliona tona naftnog ekvivalenta, ali stepen njenog iskorišćenja nije veći od dva odsto.

Kada je reč o elektranama na biomasu i biogas, dosad je iskorišćen vrlo mali deo raspoloživih kapaciteta. Drugim rečima, još nisu iskorišćene propisane kvote koje će važiti do 2020, i to prema sledećim kategorijama: a) Za elektrane na biomasu kvota je 100 MW, a dosad instalisana snaga iznosi 11 MW; 2) Za elektrane na biogas kvota je 30 MW, a iskorišćeno je 13 MW; c) Za elektrane na deponijski gas slobodno je svih propisanih 10 MW; d) Za elektrane na otpad takođe je slobodna celokupna propisana snaga od tri megavata.

Pored toga, kapacitet solarnih elektrana na zemlji (dakle nisu uračunati tzv. fotovoltaici postavljeni na kućama, zgradama i industrijskim objektima) iznosi 5,3 MW, dok je ukupan kapacitet izgrađenih minihidroelektrana 46,5 MW.

Do kraja 2020. Srbija posle 30 godina treba da dobije novu termoelektranu. Reč je novom bloku B3 u TE Kostolac, snage 350 MW, koji je izgrađen kineskim kreditom od 700 miliona dolara. Tome treba dodati i termoelektranu-toplanu u Pančevu snage 200 MW, koja takođe treba da bude završena iduće godine. Time će kapacitet Termoelektrana u Srbiji premašiti 5.000 MW. Ukupna instalisana snaga velikih hidroelektrana iznosi oko 3.000 MW.

Republika Srbija, za razliku od zemalja Evropske unije, nema kvantifikovanu obavezu smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, iz Vlade Srbije je početkom 2018. najavljeno da će TE Morava biti ugašena do kraja 2023. upravo iz ekoloških razloga. No, to svakako neće biti dovoljno da bi Srbija zadovoljila obaveze koje će tek uslediti i koje će direktno uticati na mogućnosti i opcije razvoja elektroenergetskog sektora (konkurentnost domaćeg uglja, izbor goriva i tehnologija sa nižim emisijama CO2, porast troškova proizvodnje i same cene električne energije). S obzirom na pridruživanje Srbije EU i očekivani ulazak u EU ETS (European Union Emission Trading System, tj. sistem za trgovinu emisijama) u periodu 2023-2028, može se očekivati da će cene za CO2 sertifikate imati značajan uticaj na troškove EPS-ovih kapaciteta na ugalj, odnosno na cenu električne energije iz EPS-ovog proizvodnog portfolija. U ovom trenutku grube procene pokazuju da taj iznos ide do 2,5 evrocenti po kWh proizvedenom u termoelektranama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. jun 2019.

Daleko smo od demokratskih standarda

O tome da li će parlamentarni izbori biti u redovnom ili vanrednom roku, kao i da li postoje uslovi da se oni održe u fer i demokratskoj atmosferi, za Novi magazin govori Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima

Intervju Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA

Predsednik Srbije (neki ne propuštaju da dodaju: nelegitimni) Aleksandar Vučić je u ponedeljak na Glavnom odboru svoje stranke (što nije u duhu Ustava) blagoizvoleo izjaviti da će skupštinski izbori biti u martu ili aprilu iduće godine. Prema nekim glasovima iz opozicije pak izbori bi mogli biti već ove jeseni. Kad god da budu, međutim, nije izvesno da će (sva) opozicija na njima učestvovati. To će zavisiti od toga da li će vlast popustiti, odreći se mehanizama kojima čvrsto kontroliše i medije i birače (o ucenama da ne govorimo), i omogućiti da ti izbori budu koliko-toliko fer i pošteni. Sagovornik Novog magazina tim povodom bio je Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima.

Šta mislite da li će izbori biti u redovnom roku ili će do njih ipak doći do kraja godine. Od čega to zavisi?
Mi smo u neprekidnoj izbornoj kampanji i večitom osećaju vanrednosti političkog stanja. Imali smo, na primer, redovne predsedničke izbore 2017, ali je zapravo sve u vezi s njima bilo vanredno. U tom smislu ključno je hoće li se dolazeći parlamentarni izbori, redovni ili vanredni, održati u fer i demokratskoj atmosferi. Pitanje je da li ćemo imati dovoljno vremena i političke odgovornosti da otvorimo dijalog između relevantnih političkih aktera, institucija, civilnog društva i medija o konkretnim predlozima za promenu izbornih uslova.
CRTA kontinuirano radi na preporukama za unapređenje izbornih uslova, ali da bi one bile primenjene, neophodno je da javni interes prevlada partijski oportunizam.

A kako, s obzirom na to, ocenjujete sadašnju političku situaciju. Tu pre svega imamo u vidu nasilje koje raste i tenzije koje se pojačavaju. Koliko je to opasno po društvo uopšte, a pogotovo za izražavanje volje građana?
Nasilje koje se ne sankcioniše krajnje je opasno. Ono dalje gura Srbiju u stanje preddemokratskog društva. Institucije su prečesto slabe da se odupru pritiscima. Zakoni se primenjuju selektivno, a usvajaju naprečac. Među ljudima nije izgrađena svest o posledicama slabljenja demokratije, pa samim tim i postoji velika inertnost u odnosu na kršenja ljudskih prava i sloboda. U javnom prostoru nema dijaloga niti oko jednog jedinog problema. Svako ko se usudi da drugačije misli postaje označen kao protivnik i izdajnik, naročito u malim sredinama. Znanje i profesija ustupaju mesto slepoj i ucenjenoj lojalnosti. U takvim okolnostima daleko smo od demokratskih standarda. Izostaje javno suočavanje argumenata u cilju nalaženja najboljih rešenja. Pobeđuju oni koji su najglasniji. Takvo stanje stvari nije od juče i proizvod je negativnih procesa koji dugo traju, ali u datom trenutku najveću odgovornost za nedemokratsku klimu u Srbiji snose oni koji imaju najveću moć.

Očekujete li da će tenzije do izbora rasti ili padati, i zašto?
Ukoliko se vlast ne otvori za dijalog, tenzije će neminovno rasti. U uzavreloj atmosferi u kojoj se generiše strah kao osnovno osećanje, mnogo lakše se manipuliše biračima i skreće pažnja sa činjenice da niko ne nudi rešenja za visoku korupciju, životni standard, radna prava, odlazak mladih ljudi itd. Tenzije su deo političkog folklora koji zamenjuje dijalog o suštinskim pitanjima. Prvi znak spremnosti na dijalog ogledao bi se u tome da predstavnici vlasti postanu dostupni za malobrojne nezavisne medije i kritički intonirana pitanja.

Hoće li vlast popustiti i izaći u susret zahtevima opozicije, i kojim. Šta bi tu bio neki minimum?
Poslednjih nedelja dobijamo signale od predstavnika vlasti da postoji spremnost da se radi na nekim segmentima izbornih uslova. To je pomak u pozitivnom pravcu. Važno je da dogovor predstavnika vlasti, opozicije, stručne domaće i međunarodne javnosti bude pretočen u zakonske i podzakonske akte. CRTA je nedavno ponudila platformu za promenu izbornih uslova. Među tim uslovima postoje sporije ostvarive stvari, poput suzbijanja potkupljivanja i pritisaka na birače, i one koje je lakše sprovesti, poput revizije biračkog spiska. Spremni smo da pomognemo u sređivanju biračkog spiska kroz monitoring aktivnosti koje će sprovoditi nadležni organi. Važno je da se krene makar i od lakših stvari kako bi klupko počelo da se otpetljava. Nesporan je značaj rešavanja problema biračkog spiska, ali moramo da znamo da birački spisak nije najveći problem u vezi sa izbornim procesom.

Verujete li sad zbilja da će birački spiskovi biti koliko-toliko sređeni do izbora?
Verujem da birački spisak u maloj meri utiče na ishod izbornih rezultata u Srbiji, ali i te kako je bitan kao izvor nepoverenja građana u izbore. Upravo zbog toga trebalo bi pod hitno sprovesti javni proces revizije biračkog spiska, predvođen nadležnim ministarstvom. Nakon prvog koraka – dijagnoze, moći ćemo do govorimo o terapiji.

Da li je opozicija suviše izdeljena i treba li očekivati još neko ukrupnjavanje uoči izbora?
Jedna od pretpostavki za funkcionalnu parlamentarnu demokratiju jesu i snažne demokratske partije na vlasti i u opoziciji. Što je jača opozicija, to će bolja vlast biti. Otuda mislim da je neophodno da se opozicione partije presaberu i odlučnije založe za sistemska rešenja problema građana. Procesi ujedinjenja i povezivanja aktera u političkoj borbi načelno su pozitivni pomaci. Dugoročno gledajući, bitno je da ukrupnjavanja ne budu motivisana isključivo izbornom matematikom i partijskim kalkulacijama nego da se odvijaju na principijelnim osnovama i kredibilnim programskim konsenzusima.

Sprema li se opozicija adekvatno za izbore. Stiče se utisak da, zapravo, radi malo, naročito u unutrašnjosti, na upoznavanju sa biračima i da, ako bi im Vučić dao sve što traže, opet ne bi ostvarili neki naročiti uspeh?
Mislim da politički život nikako ne smemo da svedemo na pitanje hoće li neki pojedinac, konkretno Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi, nekome dati sve ili ništa. Za početak, opozicija se suočava s nemogućnošću pristupa mainstream medijima i to je svakako objektivan problem. Naravno, opozicija ima i čitav niz subjektivnih slabosti i za početak bih joj savetovao da pažljivije sluša građane jer oni, čini mi se, često pokazuju viši nivo političke zrelosti od svojih predstavnika.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jun 2019.

Srpski istoričari zabranjeni u Banjaluci

Nacionalistička ideologija je temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji i regionu

Intervju Milivoj Bešlin, istoričar

Ovaj razgovor sa istoričarom Milivojem Bešlinom vođen je neposredno pošto je svedočio u procesu za rehabilitaciju Nikoli Kalabiću – jer se državni tužilac žalio na prvostepenu, rehabilitujuću presudu – i svega nekoliko dana nakon što je grupi srpskih istoričara zabranjeno učešće na tribini u Banjaluci. Povoda je, dakle, bilo i više nego što je potrebno.

Bili ste svedok u procesu za rehabilitaciju Kalabića. Kako vidite ulogu istoričara u tim procesima.
Svedočim pred Višim sudom u Valjevu. Tužiteljka se žalila na rešenje o rehabilitaciji. Sudija je korektan i profesionalan. Iako me satima ispituje, često i na okolnosti koje nisu relevantne ili se meni tako čini, trudi se da pokaže širinu. Advokat predlagača Kalabićeve rehabilitacije u jednom trenutku me pita mislim li zaista da su svedoci 1945. pred Državnom komisijom mogli da se sećaju šta se dogodilo dve ili tri godine ranije. Čudim se pitanju i podsećam da Specijalni sud i tužilaštvo za ratne zločine i danas postoje u Beogradu i sude optuženima za zločine počinjene tokom ratova koji su se desili pre četvrt veka. Uostalom, odgovaram mu kontrapitanjem, misli li da bi majka kojoj su pred očima zaklali dete mogla da zaboravi. Naglašeno se trudim da tokom svedočenja ne budem advokat bilo koje strane u jugoslovenskim ratovima tokom Drugog svetskog rata. Branim struku i metod. Trudim se da sudu ponudim jedno razumevanje istorije i prava koje će ih uveriti u štetnost postupka koji je na svom kraju imao obeskrivljavanje komandanta kolaboracionističke formacije koja je počinila nezapamćene zločine nad seljačkim stanovništvom okupirane Srbije. Ipak, jedan princip sam prekršio. Istoričari ne treba da budu svedoci na sudu, osim kao građani (očevici). Istorijsku istinu ne bi trebalo da utvrđuje sud već kritička istoriografija. Jedino “svedočenje” koje rado prihvatam ovih dana bila je priča za Peščanik o srpsko-albanskim odnosima tokom 20. veka.

Šta su rehabilitacije donele srpskom društvu?
Posle skupštine Srbije, koja je donosila sramne revizionističke zakone, pa Vlade Srbije, koja je svojevremeno osnivala “specijalne komisije” za “otkopavanje istorije” i, najzad, sudstva – sve grane vlasti dale su ogroman doprinos revizionističkim politikama istorije. Stotine odluka o rehabilitacijama, uglavnom kvislinga iz Drugog svetskog rata, to je korpus pseudoistorije koji je napisalo srpsko pravosuđe. Istoričari su i tu bili tek prateći vokali, uglavnom bacajući struku i lični i profesionalni integritet pod noge. Nažalost, akteri revizionističkih politika uglavnom su bili i jedini glasovi koje je sud dozvolio da se čuju. Tako je i Nikola Kalabić rehabilitovan. Komandant četničke Gorske garde, strah i trepet seljačkog stanovništva okupirane Srbije, poznat po klanjima, silovanjima i pljački. Nakon akcija pustošenja sela i terora nad civilima, umeo je da svome komandantu Draži Mihailoviću pošalje depešu koja bi se završavala rečenicom – “sve sam poklao”.

Da li je istorija u Srbiji učiteljica života ili sluškinja?
Dvadeseti vek se pokazao kao najpogodnija platforma za konstrukciju poželjne slike prošlosti. I dok je istorija podešavana, romantizovana, prilagođavana novom ideološkom hegemonom narativu, stvarnost – politička, društvena, ekonomska, kulturna – samo je potvrđivala besmislenost iluzije da je falsifikovanje i politička upotreba prošlosti održiv proces. Kod nas, kao i drugde u istočnoj i srednjoj Evropi država je bila katalizator istorijskog revizionizma – izvrtanja, falsifikovanja, prećutkivanja i ideološkog prevrednovanja prošlosti. Istoriografija je pristala ili makar njeni delovi, da igra ulogu sluškinje političkih elita.
Prošlost legitimiše. Nacionalistička ideologija – temeljna politička legitimacija i vladajuća paradigma u Srbiji, regionu i većem delu Evrope – posebno prisan odnos ima prema istoriji. Velikan istoriografije Erik Hobsbom pisao je da nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno. Prevedeno na srpski, kako je govorio tokom krvavog rata za jugoslovensko nasleđe otrovni nacionalistički pisac i propagator – između istine i Srbije, biram Srbiju. Mnogi istoričari odavno su prigrlili navedeni obrazac.

Gde je srpska istorija u evropskim okvirima?
Koliko je srpska istoriografija ispala iz globalnih naučnih tokova, svedoči i reakcija na posetu jednog od najcenjenijih svetskih istoričara današnjice – Maksa Berholca. Stupidarija ultradesničarskih istoričara kojom su osporavali briljantnu monografiju Holma Zundhausena, (“Istorija Srbije od 19. do 21. veka”) argumentom da “stranac” ne može da razume “našu” istoriju, izgleda se iznova pojavila u mnogo težim društvenim okolnostima ponovne izolacije i provincijalizacije. “Nasilje kao generativna sila” Maksa Berholca jeste obrazac kako se piše istorija. Knjiga daje odgovor na pitanje zbog čega se na Balkanu, a Srbija u tome prednjači, nasilje samo opisuje da bi se na površinskom nivou ubirali populistički poeni, a ne postoji minimum napora da se ono dubinski objasni. Najzad, koliko bi domicilnih istoričara bilo u stanju da shvati Berholcov koncept identiteta kao socijalnih konstrukata, kada svojim studentima pričaju o večnom i nepromenljivom, zauvek datom identitetu, kao nekoj vrsti genetskog koda.

Kakvo je stanje sa istorijom u regionu?
Proteklog meseca proveo sam mnogo vremena u Zagrebu učestvujući na manifestaciji Clio fest i u Sarajevu na History festu. Teško je opisati sve panele, konferencije, debate, promocije knjige, izložbe i druge prateće programe tokom nekoliko dana, koliko su trajale obe manifestacije. Tako jedno društvo živi, na taj način se istoriografija čupa iz kandži ideoloških i političkih zloupotreba. Ne čudi me što se ništa slično nije pojavilo u Beogradu i Srbiji. Tamo gde se negira pluralni i kritički karakter istorijske nauke ne može doći do manifestacije koja služi navedenim ciljevima. Monolitnoj i autoritarnoj nacionalističkoj ideologiji potrebna je jednodimenzionalna istoriografija.

Prema nekim informacijama, grupi istoričara zabranjena je tribina u Banjaluci?
“Srbija na steroidima” je manji bosanskohercegovački entitet. Zbog toga nam je u Banjaluci faktički zabranjeno održavanje naučnih debata u okviru History festa. Ipak, za razliku od anonimnih kukavica koje su nas dočekale nepotpisanim, ogavnim pamfletom-napadom, mi smo pod svojim imenima došli u Banjaluku i održali predviđeni program, makar i u potkrovlju hotela u kojem smo bili smešteni. Anonimne kukavice i fašistoidni propagatori, čuvari nakaznog poretka na kojem je nastao kontroverzni entitet ‒ nisu nas uplašili, a nisu ni pobedili. Istorija se ne može zaustaviti, ne može se trajno falsifikovati, ne vredi je tako uporno negirati. Svaki takav pokušaj besmislen je i privremen. Neznalice i revizionisti to nauče na teži način.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Čekajući Vučića

Zašto je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju počela u tajnosti

Turski tok

Postoje svi uslovi da Turski tok kroz Srbiju bude završen sredinom decembra, kao što je i planirano. To je prošle nedelje, u petak 7. juna u Sankt Peterburgu rekao Aleksandar Antić, ministar energetike Srbije. Istog dana, na istom mestu, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gazproma, “izneo je čvrst stav da Srbija apsolutno može očekivati da će Gazprom obezbediti sve neophodne količine gasa za snabdevanje”. Te dve izjave, jedna pored druge, navode na pomisao da će u najgorem slučaju početkom iduće godine Srbija pod Vučićevom vlašću ostvariti još jedan “svoj san” – otvoriće drugi pravac snabdevanja “plavim zlatom”.
Ako je to već tako, postavlja se pitanje zašto se ovaj projekat drži “lou profajl”, tj. sprovodi se, kako tvrde najviši zvaničnici zemlje, punom parom, ali bez uobičajenih političko-marketinških “priključenija”. A ono što pre svega buni jeste zašto je sam početak radova bio obavijen velom tajnosti.

ŠAJKAŠ, DRUGI PUT: Da podsetimo, izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju zvanično je počela sredinom maja (15), dok su pripremni radovi počeli još krajem aprila – izjavio je na RTS-u u utorak 21. maja već pomenuti Antić. Gostovanje na državnoj televiziji čoveka koji je po svoj prilici neposredno zadužen za realizaciju ovog velikog projekta bilo je na neki način iznuđeno reakcijom javnosti na nešto raniju vest, takođe državne televizije, o početku izgradnje gasovoda. Naime, u Srbiji se i manji poduhvati započinju uz mnogo više pompe – što podrazumeva i učešće u glavnoj ulozi predsednika Aleksandra Vučića, koje je ovog puta izostalo – pa su se (opravdano) pojavile sumnje.
Ubrzo je postalo jasno zbog čega vlast nije želela da ovaj događaj udari “na sva zvona”. Naime, izgradnja Turskog toka počela je na istom mestu gde i (pre gotovo šest godina, u novembru 2013) izgradnja Južnog toka – kod malog bačkog sela Šajkaš. Tada je, doduše ne na licu mesta nego u Palati Srbija, održana glamurozna svečanost, a znak za početak radova putem direktnog video-linka dao je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Taj projekat je, međutim, kao što je poznato, neslavno propao, pa je očigledno Vučić odlučio da izbegne ta neprijatna sećanja i asocijacije.

IZGRADNJA TURSKOG TOKA POČELA JE NA ISTOM MESTU GDE I U NOVEMBRU 2013. IZGRADNJA JUŽNOG TOKA – KOD MALOG BAČKOG SELA ŠAJKAŠ

No, nema sumnje da će se on u nekom trenutku pojaviti jer je ovog puta odlučnost mnogo veća. Kako su tokom maja takođe javljali mediji, u Luku Novi Sad (onu istu koju je, uzgred, nedavno kupila arapska kompanija Port Dubai) već je stigao prvi kontingent od 7.000 tona cevi koje se razvoze duž trase budućeg gasovoda, a do decembra, kada bi ovaj deo posla trebalo da bude završen, biće dopremljeno oko 50.000 tona cevi. Takođe, objavljeno je i da je Ministarstvo građevinarstva dosad izdalo dozvole za radove na drugoj i trećoj deonici, kao i za pripremne radove na prvoj deonici gasovoda. Inače, gasovod koji je dugačak 400 kilometara ima četiri deonice: prva je Zaječar – Velika Plana; druga Velika plana – Kovin; treća Kovin – Žabalj i četvrta Žabalj – Kanjiža.
Gasovod, da i na to podsetimo, u Srbiju ulazi iz Bugarske kod Zaječara, a izlazi kod Horgoša (blizu Kanjiže), i dalje ide u Mađarsku. Jedan krak ići će prema Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, gde će se transportovati oko milijardu (od ukupnog kapaciteta koji je 13,5 milijardi) kubika gasa, a drugi od mesta Gospođinci do jedinog podzemnog skladišta gasa u Srbiji – Banatski dvor. To bi trebalo da omogući da se kapacitet ovog rezervoara sa sadašnjih 350 miliona kubika gasa poveća na 750 miliona kubika, čime bi, ističe se, Srbija potpuno osigurala snabdevanje i u slučaju izuzetno duge i hladne zime. Krak prema Hrvatskoj, o čemu se svojevremeno takođe govorilo, sada nije u planu.
Kada je reč o finansiranju gasovoda, ni tu se ne očekuju problemi. Prema izjavi već pomenutog ministra Antića istom prilikom, “30 odsto sredstava obezbeđuju akcionari Gastransa – Srbijagas i Gazprom, ostalo je projektno finansiranje”. Srbijagas je pak još u novembru 2018. potpisao ugovore sa pet banaka o dugoročnom kreditu u iznosu od 60 miliona evra za izgradnju gasovoda Turski tok preko Srbije. Garant tog zajma je, naravno, država, zbog čega se u javnosti odmah pojavio strah da će dug u konačnici morati da vraćaju poreski obveznici. Na to je odgovoreno da je reč o vrlo komercijalnom poslu, pa će se dug vraćati iz profita. Zanimljivo je da je Gastrans, koje je glavni realizator Turskog toka, nastao promenom imena preduzeća Južni tok (u kojem je Srbijagas imao 49, a Gazprom 51 odsto) koje je bilo zaduženo za realizaciju istoimenog projekta.
Ono što, međutim, budi sumnju u realnost Turskog toka jeste činjenica da Bugarska još prilično okleva sa izgradnjom gasovoda preko svoje teritorije. Doduše, nedavno je, opet na državnoj televiziji, objavljeno da je Bugarska obećala da će gradnja početi u junu. “Tenderi su na vreme završeni i izvođači su izabrani. Slede radovi koji su neophodni za gradnju gasovoda, a on će sigurno biti izgrađen. Konačno, gas će stizati do granice sa Srbijom”, izjavio je Dimitri Šterev, stručnjak kompanije Bulgartransgas. Takođe, ministarka energetike Bugarske rekla je da se već “gradi 11 kilometara gasovoda od tursko-bugarske granice”.

ISTA META: Ali ni pre pet godina, kada je počinjan Južni tok, nije falilo ni volje ni para. Nedostajalo je samo zeleno svetlo Evropske unije. I danas je na tom semaforu još uvek upaljeno crveno. Naime, Evropska energetska zajednica traži da se poštuje pravilo slobodnog pristupa treće strane. Srbija to pravilo možda i može da ignoriše, što je dosad i radila – Srbijagas je potpuni monopolista, distributeri mogu samo od njega da kupuju gas – ali Bugarska ne može. Tako da je ovaj projekat još uvek “golub na grani”. Naime, čak je i ruski predsednik Vladimir Putin tokom svog boravka u Beogradu sredinom januara ove godine izjavio da “Rusija praktično priprema Turski tok kroz Srbiju, ali da, što se tiče daljih aktivnosti, sve zavisi od dugih zemalja”.

GRADITI GASOVOD IAKO GAS JOŠ NIJE OBEZBEĐEN NARAVNO DA JE NEŠTO ŠTO NEMA MNOGO SMISLA. OSIM ZA ONE KOJU GASOVOD GRADE. ILI SE U NJEGA UGRAĐUJU

Putin je prilikom već pomenutog boravka u Beogradu još izjavio da je Rusija spremna da investira 1,4 milijarde dolara u gasnu infrastrukturu u Srbiji”, ali niti je on niti je iko kasnije precizirao koliki se deo te sume odnosi na sam gasovod. Prema onome što je sada poznato, jedina sredstva koja su obezbeđena jeste onaj zajam od 60 miliona evra koji je uzeo Srbijagas.
Tokom konferencije Energetska bezbednost u regionu, održane početkom juna u Beogradu, ministar Antić je, odgovarajući na pitanje da li je Turski tok dobio saglasnost Evropske energetske zajednice, odgovorio da je “kompanija Gastrans od Agencije za energetiku dobila odobrenje za izuzeće od određenih odredbi Trećeg energetskog paketa u skladu sa Zakonom o energetici Srbije”. Ali to je srpska Agencija za energetiku. Kada je reč o Energetskoj zajednici, ona je “dala pozitivno mišljenje uz određene uslove”. Ti uslovi su, međutim, takvi da, kako je rekao Antić, “Ministarstvo vodi stalan dijalog sa Sekretarijatom energetske zajednice, te duboko veruje da ćemo do kraja ovog procesa naći jedno zajedničko, izbalansirano rešenje, koje će biti na zadovoljstvo svih učesnika”. Drugim rečima – saglasnosti još uvek nema.
Graditi gasovod iako gas još nije obezbeđen naravno da je nešto što nema mnogo smisla. Osim za one koji gasovod grade. Ili se u njega ugrađuju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Srbija na opasnom putu

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe

Đe smo bili svuđ smo poginuli – da parafraziram naziv one nezaboravne pozorišne predstave – ostalo je još samo fudbalsko polje Kosovo, ali i tu će uskoro “krvca da procveta”. Sudeći makar po izvinjenju koje je predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza uputio naciji posle poraza od Ukrajine u Lavovu (“Parizu istoka”, u kojem su 1939. od 340.000 stanovnika trećina bila Jevreji, dok ih je posle rata ostalo 300). Ne navijačima fudbalske reprezentacije, niti ljubiteljima fudbala uopšte nego celoj celcatoj naciji, a ko nije osetio sramotu posle tog „debakla“, taj i nije deo nacije nego izrod i izdajnik. I ubuduće, naredio je major Kokeza, za Srbiju ima da se gine. Onaj Mihajlović tražio je samo da se peva himna, ovaj traži “…oltar otadžbine”.

Nije samo jasno da li se ta ideja rodila u Kokezinoj glavi – što je malo verovatno – ili mu je to došapnuo neki vis maior, ali svejedno, i ovaj slučaj pokazuje koliko smo duboko zabasali. Kad sve postane nacionalno pitanje, znači da je đavo odneo naciju.

Drugi znak, koji s prethodnim (na prvi pogled) nema mnogo veze, jeste novo omalovažavanje Evrope. Konkretno sastanka predsednika Srbije, Albanije i Kosova sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom u Parizu, najavljenog za početak jula. Ministar spoljnih poslova Srbije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić, čim se vratio iz Rusije, počeo je da dovodi u sumnju pariski samit. Te da li će biti, te „ako ga bude“, te ako nas pozovu… Što je implicite značilo da Makron i Merkel nisu ni kadri da organizuju taj susret, da on i nema mnogo smisla, da Srbija nije mnogo ni zainteresovana za njega… i tome slično, svakakavo se značenje u to moglo učitati, ali ništa “laskavo“ za dve najjače članice Evropske unije. Onda je, posle nekoliko dana, to ponovio i predsednik Vučić. S kakvim motivima, da li da se i on malo dodvori Putinu – što mu je u konkurenciji sa Dačićem uzaludno – nije ni važno. Kako god bilo, to će Rusiji doneti neko sitno zadovoljstvo – jer su još malo zagorčali život Evropi – ali to Srbiji neće doneti ništa dobro. Zašto ministar spoljnih poslova Srbije vodi rusku spoljnu politiku, to je pitanje kojim bi morala da se pozabavi premijerka Ana Brnabić.

Treći miljokaz na putu kojim se Srbija kreće je politički motivisano nasilje. Koje sve više raste. Za samo dva dana, u petak i subotu, u Novom Sadu su desničarski nacionalisti pretukli tri studenta iz suprotnog političkog tabora. Reč je o aktivistima nevladine organizacije “Krov nad glavom” i protesta #1od5miliona. Time je samo nastavljen niz iz Kruševca, Brusa, Požarevca, Grocke… Za sve ove slučajeve karakteristično je da su ih učinili predstavnici vlasti ili njima bliske grupe. I ništa manje važno – niko od počinilaca, čak i kada su uhvaćeni, dosad nije odgovarao. Tačnije, nijedan slučaj nije do kraja rešen, niko nije kažnjen. Drugim rečima, sezona lova na opoziciju je otvorena. A lovostaja nema. Država se pokazala totalno nespremnom, nevoljnom, nesposobnom – šta god – da zaštiti svoje građane. Što znači da države i nema.

Nije isključeno da u toj situaciji građani počnu da se, u cilju samoodbrane, samoorganizuju – lokalni frontovi su tako i nastali – možda i da se naoružavaju. Makar bejzbol palicama. Poput onog Šešeljevog vozača kome ni dlaka s glave nije falila. A kamoli da je istog trenutka uhapšen, osuđen i upućen na izdržavanje kazne.

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Ruski gubernator i/li kineski mandarin

Kakve su posledice sve tešnje saradnje Srbije i Kine

Ruski sveci i kineski novci – tako bi se u najkraćem mogla opisati srpska, tj. politika Aleksandra Vučića. Sa Rusijom nas vezuje pravoslavno bratstvo, a s Kinom čelično prijateljstvo. U prvom smo imali prilike da uživamo 10. maja na vojno-policijskoj paradi u Nišu na kojoj je marširao ruski gvozdeni puk. Nedelju dana kasnije na političko-privrednoj paradi u Preljini, prilikom otvaranja radova na auto-putu od Čačka do Požege mogli smo da se uverimo u drugo.

EKONOMIJA: Pre oba ova događaja, međutim, bez imalo pompe Skupština Srbije odobrila je dva kineska kredita u ukupnoj vrednosti od blizu milijardu i po dolara. Pored jednog za pomenutu cestu, od oko 450 miliona dolara, tu je još i kredit od gotovo milijardu dolara za (brzu) prugu Novi Sad – Subotica. Tako je praktično u jednom danu dug Srbije prema Kini gotovo udvostručen: povećan je sa oko dve na 3,5 milijardi dolara.
Takođe, u poslednjih šest meseci znatno su povećane i kineske investicije. Tačnije, one koje su ugovorene iako još nisu i realizovane. Do toga je došlo pre svega zahvaljujući ulasku Kineske kompanije Ziđin u srpsku industriju bakra. Najpre kupovinom dve trećine Rudarsko-topioničarskog basena “Bor” za blizu milijardu i po dolara – precizno: 1.460.000.000 USD; od čega su oko 1,2 milijarde investicije – a zatim kupovinom rudnog nalazišta Čukaru Peki (od kanadske firme Nevsun za 1,4 milijarde USD) gde su u otvaranje rudnika (do 1922) planirane investicije od gotovo 600 miliona dolara. Na to je došla investicija kompanije Ling Long u proizvodnju auto-guma u Zrenjaninu od blizu milijardu dolara. Sve je to kineske investicije sa oko skromnih pola milijarde dolara podiglo na (kada preuzete obaveze budu ispunjene) fantastičnih 3,7 milijardi dolara.
Dakle, od preko sedam milijardi dolara koje treba da uđu u Srbiju u narednih nekoliko godina, jednu polovinu čine krediti, a drugu polovinu investicije. (Te investicije će se, doduše, opet finansirati iz kredita, mada za račun tih preduzeća, ali to je takođe zaduženje koje će na kraju morati da se vrati; da, međutim, sada u to ne ulazimo.) Ono što je u vezi s kineskim kapitalom još bitno – opet ćemo ponoviti – jeste to da je dosad od tih sedam i kusur milijardi potrošeno oko jedne četvrtine, dok preostale tri četvrtine tek treba da budu realizovane (bilo povlačenjem kredita, bilo okončanjem investicionih planova).
Sa druge strane, treba imati u vidu da se, pored pomenutih, govori o još nekim velikim srpsko-kineskim infrastrukturnim poduhvatima: metro i izgradnja sistema za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, most preko Dunava kod Pančeva, auto-put od Požege do granice sa Crnom Gorom, tj. do Boljara – sveukupno “teškim” jedno 2-3 milijarde dolara. Ali svi ti projekti još su u fazi “memoranduma o razumevanju” i “pisama o namerama”.
Upravo u vezi s projektima koji se finansiraju kineskim kreditima pojavljuje se ozbiljan problem: ti projekti su skupi. Skup je njihov građevinski deo, skup je i njihov finansijski deo.
Kada je reč o prvom, ključno je da kilometar puta ili pruge koje rade Kinezi košta znatno više nego kada ih radi neko drugi. Recimo, troškovi puta kroz Grdeličku klisuru (koji je otvoren dan posle početka izgradnje auto-puta Čačak – Požega, 18. maja) procenjeni su na oko 15,3 miliona evra po kilometru, dok će deonica Preljina – Požega u “kineskoj izvedbi” koštati 15,2 miliona evra, dakle otprilike isto, iako se težina trasa ne može porediti. Ceo južni koridor od Grabovnice do Levosoja (75 km), koji po težini odgovara deonici Preljina – Požega, koštao je (opet prema početnim proračunima) oko 13 miliona evra, dakle dva miliona evra jeftinije nego što rade Kinezi. Slično stvari stoje i sa železnicom. Recimo (brza) pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš Dimitrovgrad (110 km) koja se gradi parama Evropske investicione banke (130 miliona kredit i 70 miliona donacija) košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža.
U svakom slučaju, i u jednom i u drugom slučaju razlika je ogromna i ona nesumnjivo ide u nečije džepove. Samo je pitanje čije. Mada to, u stvari, baš i nije neka zagonetka.
Kada je reč o čisto finansijskoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih bankarskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gorepomenuti kredit za auto-put iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto. Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, taj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu sa ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.

RUSKI SVECI I KINESKI NOVCI – TAKO BI SE U NAJKRAĆEM MOGLA OPISATI
SRPSKA, TJ. POLITIKA ALEKSANDRA VUČIĆA. SA RUSIJOM NAS VEZUJE PRAVOSLAVNO BRATSTVO, A SA KINOM ČELIČNO PRIJATELJSTVO

IDEOLOGIJA: Da li je bilo slučajno što je predsednik Vučić (tek) tokom svog sedmog ili osmog boravka u Kini dobio priliku da razgovara s Vangom Huningom, glavnim ideologom moderne Kine, to jest kineske države i kineske komunističke partije. Ne slučajno, razume se, tu priliku je Vučić dobio nakon predavanja koje je za vreme aprilskog samita “Jedan pojas jedan put” u Pekingu, održao specijalnoj delegaciji Komunističke partije Kine. Ne, dakle, domaćim biznismenima, što bi s obzirom na makar formalni karakter pomenutog skupa bilo logično, ne čak ni visokim državnim činovnicima zaduženim za privredni razvoj, ne čak ni stručnjacima za spoljnu politiku i ekonomiju nego baš partijskim vojnicima i ideološkim čuvarima.
Vučić je, naravno, nakon susreta s Vangom bio prosto očaran, rekao je, u svom “stilu”, da je razgovor trebalo da traje 15 minuta, ali da su razgovarali više od sata, a zatim još toliko tokom zajedničkog ručka. “On je jedan od najzauzetijih ljudi na svetu. On je enciklopedija, čovek za koga kažu da je izuzetno doprineo tvrđem stavu Kine i jačanju pozicije Kine u međunarodnim odnosima”, rekao je, između ostalog, kako su preneli mediji, Aleksandar Vučić. Još je pri tome istakao da bi “želeo da pročita Vangovu knjigu ‘Narodni suverenitet’, koje više nema ni na kineskom jeziku”, te da je Vang obećao “da će pokušati, posebno zbog mene (tj. Vučića – prim. NM) preko ambasadorke Kine u Srbiji Čen Bo da nabavi knjigu”.
Srbija je tada prvi put čula za Vanga, ali je u svetu, pogotovo zapadnom, on dobro poznat. Vang Huning je član Stalnog komiteta Politbiroa CK KP Kine, član Sekretarijata Centralnog komiteta Kine i direktor Kancelarije za istraživanja politike CK KP Kine. Na sebe je naročito skrenuo pažnju pre dve godine kada je izabran u pomenuti komitet koji predstavlja neki vrstu saveta mudraca. Prvo zato što je on, kao neko ko je diplomirao francuski, bio prvi sa “društvenim obrazovanjem” u Politbirou, pošto su svi prethodno birani bili iz sfere prirodnih i tehničkih nauka. A drugo – možda i značajnije – ne samo da je Vang savetnik aktuelnom (i tada i sada) lideru Si Đinpingu, nego je tu ulogu imao i kod njegovih prethodnika, Hu Jintaoa i Jiang Zemina. Tada je za Vanga počelo da se govori da je “mozak koji stoji iza tri vrhovna lidera”.
Sa druge strane, oni koji ga baš ne vole kažu da “on nije čovek bilo kakve ideje već zagovara ideje koje se dopadaju aktuelnoj vlasti. A to je naglasak na značaju autoritarnog vođstva i primata centralne vlade, s partijom koja čvrsto kontroliše čitavo društvo”.

PROJEKTI KOJI SE FINANSIRAJU KINESKIM KREDITIMA SU SKUPI. SKUP JE NJIHOV GRAĐEVINSKI DEO, SKUP JE I NJIHOV FINANSIJSKI DEO

Bilo kako bilo, nakon poslednjeg kongresa KP Kine, na kojem je Si Đinping izabran za doživotnog predsednika, došlo je “do eksplicitne internacionalizacije Kineskog modela”. Kako su primetili strani analitičari, “opšti ton Đinpingove uverenosti u Kinu kao svetsku silu bio je propraćen dosad neviđenom promocijom kineskog modela razvoja za druge države, pogotovo zemlje u razvoju. Kako je Si rekao u govoru na kongresu, “oni nude način kako da se reše problemi s kojima je suočeno čovečanstvo i nove mogućnosti za druge države i nacije koje žele da ubrzaju svoj razvoj, uz očuvanje svoje nezavisnosti”. Takođe, kineski lider je reafirmisao strategiju kontrole informacija koju je već ranije promovisao i po čemu se razlikuje od svojih prethodnika. Posebno je govorio o internetu i društvenim medijima i… naglasio značaj inovacija i jačanja partijske propagande kako kod kuće tako i u inostranstvu”.
Sudeći po onome što su posle susreta Vanga i Vučića objavili kineski mediji, naš predsednik je “rekao da je Kina najiskreniji prijatelj Srbije, da srpska strana ceni dostignuća kineskog razvoja i spremna je da uči iz kineskih iskustava u razvoju. Takođe, izrazio je spremnost da konsoliduje i razvija partnerstvo s Kinom, da nastavi s međusobnom podrškom u međunarodnim odnosima, kao i da ostane duboko angažovan u zajedničkoj izgradnji inicijative ‘Pojas i put’”.
Bizarna je okolnost da je Vang rođen u istočnoj provinciji Šangdong, odakle je i jedan od najvećih kineskih filozofa Konfucije. Koji se kao poklonik jake centralne državne vlasti ponajviše slavi i uzdiže u današnjoj Kini, odnosno pod njegovim imenom se poslednjih decenija afirmiše kineska kultura širom sveta. A mogao je, recimo, biti izabran i Lao Ce, čiji je pogled na svet bitno drugačiji od Konfucijevog. Ako bi se ovaj drugi mogao nazvati kineskim etatistom, Lao Ce bi mogao biti neka vrsta kineskog liberala.

POLICIJA I POLITIKA: Da se uticaj Kine širi i na vanprivredne aktivnosti, svedoči i činjenica da su nedavno (19. maja) ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović i ministar javne bezbednosti Kine Džao Kedži potpisali tri dokumenta o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova. Jedan će omogućiti zajedničke policijske patrole u Srbiji (e da bi se navodno pomoglo kineskim turistima), drugi predviđa “brzo formiranje zajedničke radne grupe koja će sagledavati bezbednosne izazove u vezi s projektima koji se realizuju u Srbiji, ali i vezano za inicijativu Pojas i put”, dok se treći odnosi na “saradnju u oblasti visokotehnološkog kriminala i iskustvo Kine u vezi sa opasnostima u sajber prostoru”. Kina koja očigledno ne pušta svoje građane bez nadzora ni u inostranstvo kao (takozvane) turiste – iz drugih zemalja u svet odlazi mnogo više ljudi, pa nikome nije palo na pamet da traži to što traže Kinezi – sada će i našu vlast podučavati kako da to što efikasnije radi. I to ne samo u fizičkom, realnom nego i u virtuelnom, sajber prostoru.
Da li je za utehu ili brigu, tek sličan sporazum kao Srbija sa Kinom ranije je potpisala i Hrvatska, gde je nedavno kineski premijer Li Kećijang posle susreta sa hrvatskim kolegom Andrejem Plenkovićem najavio da dve zemlje otvaraju “dijamantsko razdoblje” u svojim odnosima.
Dok je prema kineskoj politici pun divljenja i mek kao pamuk, Vučić se prema zapadnim zemljama odnosi kao prema parijima. Tako je saopštenje zemalja Kvinte (tj. ambasada Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije i SAD) nakon izbora na severu Kosova prokomentarisao rečima: “Ja ništa gluplje u svom životu nisam pročitao”. Naravno, svako ko pročita tu Vučićevu izjavu mogao bi da izjavi isto to, ali nije u tome poenta. Nije reč, naravno, samo o tome da se prostakluk u civilizovanom svetu ne smatra nikakvom vrlinom nego da takvo ponašanje direktno šteti interesima Srbije i njenih građana. Srbija sutra s tim zemljama treba da sedne za isti sto i da razgovara. O čemu god da razgovara i šta god da hoće da postigne, šanse su joj takvim ponašanjem njenog predsednika bitno smanjene.
Jak lider, stroga centralizacija, čvrsta partijska kontrola celog društva – zar to nije ono što poslednjih godina (pokušava da) praktikuje Vučić. Doduše, nije da za to i ranije nije imao uzora, pre svega u Vladimiru Vladimiroviču Putinu, ali nije zgoreg upoznati se i sa dalekoistočnim iskustvima zemlje koja takvu politiku više ili manje praktikuje, evo, već 5.000 godina.

SEDAM MILIJARDI DOLARA IZNOSE DOSAD UGOVORENI KINESKI KREDITI I KINESKE INVESTICIJE

“EU neće propasti, ali smo se na vreme okrenuli Kini”. Ovo je možda najznačajnija rečenica koju je Aleksandar Vučić izgovorio tokom sednice Narodne skupštine posvećene Kosovu, pa valjda zbog toga i nije privukla odgovarajuću pažnju. Znači li to da je Srbija našla novog, dugoročno gledano najvećeg zaštitnika. Strateški, s obzirom na predviđanja da će 21. vek biti vek Kine, to može izgledati kao dobitna karta.
Mada, kada se sagledaju sve okolnosti, o kojima bi nešto trebalo da je napred rečeno, čini se da je dobitak mnogo veći za Vučića nego za Srbiju.
Na dan kada ovaj broj Novog magazina odlazi u štampu, u utorak 4. juna pada 30 godina od stravičnog masakra demonstranata na glavnom trgu u Pekingu, Tjenanmenu. Ne samo da na trgu nema nikakvog obeležja, da se o tome ne uči u školama, nego je to u današnjoj Kini najstrože zabranjena tema.

Zlatno doba

Kanda su te silne pohvale koje je doživeo u Pekingu Vučića malo ponele, pa je đipio u cipele Đinpinga. Ili je, videvši da Rusija i Kina kupuju zlato, i on odlučio da pođe njihovim stopama. Pa je, odmah posle sastanka sa MMF-om, kako su pisale novine, zvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i dao joj nalog da kupuje zlato. Do kraja ove godine 10 tona, a iduće godine još 20, tako da se ukupne zlatne rezerve Srbije podignu na 50 tona.
Kako god, ta stvar s kupovinom zlata čisto ekonomski i nije loša. Trenutak je povoljan. S jedne strane, cena je relativno niska – sada je oko 1.300 evra za uncu (jedna unca = 31 gram) – dok je pre 7-8 godina dostigla 1.900 evra za uncu; a sa druge strane, prinosi na državne obveznice pojedinih zemalja (što je takođe način na koji se čuvaju devizne rezerve) sada su niski, tako da se tu praktično ništa ne gubi.
Ono što je, zapravo, sporno jeste to što je predsednik Vučić dao nalog Narodnoj banci Srbije da kupuje zlato. Time je ne samo pokazao da centralna banka nije nezavisna institucija – što po Ustavu jeste, pa je, dakle, prekršio Ustav – nego je praktično ponizio, ne Jorgovanku Tabaković nego stručnjake koji rade u banci i koji svakako znaju kako i u čemu da se čuvaju “devizne rezerve”.
Pitanje koje se pojavilo u javnosti – zašto je Srbija prodala RTB “Bor”, a sada kupuje zlato, besmisleno je. Ne samo zato što “Bor” godišnje proizvodi tek oko jedne tone zlata nego zato što bi država Srbija i od “Bora” to zlato morala da kupi, dakle da ga plati, po istoj onoj ceni po kojoj se njime trguje na berzi.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. jun 2019.