NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Tempo

Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju

Jasno je da upad u RTS nije prihvatljiv kao način političkog delovanja i da je bio kontraproduktivan za opoziciju. Ali, samo kratkoročno, tj. taktički gledano. Strateški bi se taj potez mogao shvatiti kao žrtva figure da bi se dobilo na tempu. I zaista – to se i desilo. Opozicija je odjednom iz pasive benevolentnih šetača prešla u ofanzivu. Ona sad ima aktivnu poziciju i u prilici je da prva povlači poteze, dok je vlast prinuđena na reaktivno delovanje. Koje je takvo da izaziva još veće nezadovoljstvo.

Naravno, takva situacija neće trajati unedogled i na opoziciji je da iskoristi ovaj “momentum”. Prvo, tako što će formalno preuzeti vođstvo, tj. organizaciju i artikulaciju protesta. To znači da više ne sme biti “rekvizita” poput vešala, fantomki i motorki, kao ni parola “idite na Kosovo” i slično. Drugo, mora da napravi plan budućih akcija, naravno fleksibilan . Što je posebno važno, taj plan treba da obuhvati i unutrašnjost Srbije.

Opoziciju dosadašnje greške nisu skupo koštale pre svega iz jednog razloga. Koliko god, naime, ona svojim potezima odbijala demonstrante, toliko su Vučićevi mediji svojom besomučnom propagandom građane ponovo vraćali na ulicu. U tom smislu Mitrović i Vučićević najveća su podrška Đilasu i Jeremiću. S lažnim vestima isto je kao s lošim novcem – što ih više emitujete, to su bezvredniji.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac u jednom trenutku je rekao, parafraziramo, kako Vučić ne razume ulogu u kojoj se nalazi, tj. ne razume da je on predsednik svih građana. Ova Lutovčeva tvrdnja na prvi pogled deluje naivno, ali, sa druge strane, Vučićevi javni nastupi pokazuju da on to stvarno ne razume. Jer, sa drugačijom retorikom njegovi postupci ne bi bili toliko iritantni.

Recimo, kada kaže da će saslušati građane, ali da neće da razgovara s liderima opozicije, Vučić “zaboravlja” da to niko od njega i ne traži. On uporno sebe pokušava da instalira kao jedinu instancu kojoj se u Srbiji vredi obratiti. Pa ko s njim razgovara, taj može da računa da je uspeo u životu. A radi se o tome da s Vučićem niko ne treba da razgovara da bi Srbija funkcionisala. U stvari, u uspešnim zemljama to je osnovno pravilo: postoje ustanove, i one rade. Ne mora čak ni 24 sata dnevno, dovoljno je od devet do pet.

Radio-televizija Srbije jedna je od institucija koje ne rade. Stalnim, potpuno neosnovanim napadima zbog navodno neobjektivne uređivačke politike, tim u suštini providnim manevrom, Vučić je uspeo da “mic po mic” načisto skuva RTS, kao onu žabu u loncu.

Obraćajući se javnosti, direktor “javnog medijskog servisa” izvinio se svojim radnicima što im država i on lično nisu obezbedili uslove za normalan rad. I bio je u pravu. Ali ne toliko zbog onoga što se dešavalo te subotnje večeri 16. marta nego zbog nedelja i meseci pre toga. Ne da RTS nije bio pri vrhu profesionalnih standarda, kako je neko blagoglagoljio, nego je bio pri samom dnu. Od servisa svih građana pretvorio se u servis jednog čoveka .

Isto važi za Skupštinu, Tužilaštvo, sudstvo, Agenciju za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Narodnu banku…

Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju.

Traži se, dakle, sloboda govora i ugovora, zbora i izbora. U ime tog cilja, i tog prava, demonstrira stotine hiljada građana Srbije. To je preduslov za konstituisanje i države i politike.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.

Zapretani potencijali

Kao veliki budući proizvođač bakra, litijuma, olova i cinka, Srbija bi mogla da postane centar evropske industrije elektromobila. Kako da ta šansa ne propadne

Rudarstvo

Zanimljivo je da na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu, čija je tema bila “Snažan rast kao imperativ”, nije bilo reči o rudarstvu. A upravo tu bi mogao da se nađe snažan i dugoročan izvor privrednog razvoja Srbije.
U isto vreme, međutim, dok su “ispod Pančićeve omorike” ekonomisti raspravljali o preprekama, odnosno podsticajima za napredak, u Kanadi je, daleko od očiju javnosti, na najvećem svetskom sajmu rudarstva resorni ministar u Vladi Srbije Aleksandar Antić pokušavao da ubedi šefove više od dve stotine kompanija da Srbija nije uzalud izbila na četvrto mesto u Evropi po atraktivnosti za ulaganja u rudarski sektor.

DAVOS: Ako nije na srpskom, o rudarstvu u Srbiji bilo je reči na Svetskom ekonomskom forumu u “originalnom”, švajcarskom Davosu. Doduše, ne baš u glavnom programu već više na “marginama skupa”, gde je predsednik Aleksandar Vučić takođe “jurio investitore”. Ali, sasvim konkretno, za otvaranje rudnika i eksploataciju – jadarita.
Već nekoliko godina o mineralu koji je naziv dobio po dolini reke Jadar blizu Loznice, gde je i pronađen, pričaju se prave bajke. Delom je tome doprinela i činjenica da je on po hemijskom sastavu (hidroksid-natrijum-litijum-borosilikat) istovetan kriptonitu, zelenom mineralu izmišljenom u stripovima o Supermenu. “Kada sam to video, zamalo sam pao sa stolice”, izjavio je svojevremeno minerolog dr Kris Stenli, koji je s timom stručnjaka iz Kanade proučavao materijal koji je pristigao u London iz lozničkog rudnika. Jedina razlika je, zapravo, u tome što jadarit u svom sastavu nema fluor, pa zato nije zelene boje.
Međutim, ono što nije bajka to je da jadarit sadrži vrlo vredne i retke metale litijum i bor. Ovaj prvi, poznat i kao najlakši metal na Planeti, osnovna je sirovina za proizvodnju baterija koje koriste automobili na električni pogon. Cena litijum karbonata u poslednje tri godine se utrostručila, pa jedna tona “belog zlata” danas košta 12.500 dolara. Ovaj mineral ima široku primenu i u raketnoj industriji.
Bor je takođe vrlo vredan. On je osnovni sastojak pri izradi stakla otpornog na toplotu, staklenih vlakana, keramike, đubriva, deterdženata, sredstava za zaštitu drvenih površina, kao i u izradi mnogih drugih proizvoda koji se koriste u domaćinstvu i u komercijalne svrhe.
Prema poslednjim informacijama, rezerve jadarita kreću se oko 135 miliona tona, a vrednost nalazišta procenjena je na 10 milijardi dolara. Očekuje se da bi rudnik mogao da bude otvoren 2023-2024. godine. I da bi Srbija onda mogla da daje najmanje 10 odsto svetske proizvodnje litijuma.
Krajem leta prošle godine Srbija je opet dospela u centar interesovanja svetskog biznisa. Tada je, naime, u razmaku od svega nekoliko dana kineska kompanija Ziđin kupila najpre Rudarsko-topioničarski basen “Bor”(za 1,46 milijardi dolara, uključujući i investicije), a onda i (praktično u istom rejonu) rudnik bakra Čukaru Peki, koji se oficijelno vodi kao nalazište “Timok”(tačnije, samo istražna prava – za 1,41 milijardu dolara). To bi, ako se ispune prognoze pomenutog ministra Antića, tj. kineska (nezvanična) obećanja, proizvodnju bakra u Srbiji trebalo da upetostruči za 3-4 godine. Odnosno da je poveća sa sadašnjih 40.000 tona na 200.000, a možda i svih 250.000 tona, čime bi Srbija postala najveći proizvođač bakra u Evropi.

KINEZI: “Akvizicija” koju je izvršila kineska kompanija tim je zanimljivija jer prošla godina nije bila najbolja za proizvođače metala. Naime, kako je sredinom januara izjavio Dominik Roberts, direktor operacija kompanije Mineko (Mineco), koja ima dva rudnika olova i cinka u Srbiji (Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosilegrad), kao i u Bosni i Hercegovini (Olovo i Gros kod Srebrenice), u 2018. je došlo do pada cene bakra 25, a cene olova i cinka 30 odsto. To je posledica delom političkih turbulencija, pre svega Bregzita, a onda i Trampovog trgovinskog rata s Kinom, Evropom, Meksikom i Kanadom, ali pre svega usporavanja kineskog rasta. Infrastrukturni projekti odloženi su ili otkazani, a pala je i proizvodnja u automobilskoj industriji.
Međutim, “pogled u budućnost” davao je Robertsu osnova za više optimizma. Naime, kako je rekao, “usvajanjem tehnologije električnih vozila bakar postaje sve značajniji. Ova vozila zahtevaju između 350 i 400 kilograma bakra za električna kola, posebno za namotaje za četiri elektromotora. Sa druge strane, 80 odsto svetske proizvodnje olova odlazi na akumulatore. Opet uglavnom za automobilsku industriju, ali sve više zbog toga što se akumulatori koriste za skladištenje energije proizvedene u solarnim i vetroelektranama (koja se, zato što je skupa, u mrežu pušta samo kad je potražnja najveća). Više od polovine proizvedenog cinka koristi se za zaštitu čelika, koji se opet najviše koristi u proizvodnji automobila i u infrastrukturnim objektima”.
Sve to govori da ovi metali imaju tržišnu budućnost jer “ponuda opada i čim se globalni trgovinski sistemi normalizuju, potražnja za njima će nastaviti da raste. O tome svedoči i činjenica da se Evropa vraća proizvodnji metala, od koje je svojevremeno, zbog jeftinih sirovina dobijanih iz Afrike i Latinske Amerike, praktično odustala.
Govoreći o Srbiji, pored dolaska kineske kompanije Ziđin, engleski stručnjak je posebno istakao značaj jadarita. Prema Robertsovim rečima,”u drugoj polovini prošle godine Rio Tinto (koji u Srbiji posluje pod imenom Rio Sava) doveo je novu menadžersku ekipu iz Australije sa zadatkom da otvore rudnik i radovi su znatno ubrzani”. Realizacija tog projekta takođe će“dati značajan doprinos srpskoj privredi tokom narednih godina i potpuno će promeniti lokalni razvoj u Loznici” istakao je Roberts.
Nije nelogično pretpostaviti da je ministar Antić u Kanadu išao pre svega da bi investitore zainteresovao za ovaj projekat, pošto je priča sa bakrom završena. Možda i zato da bi se napravila konkurencija Kinezima, koji su izgleda već bacili oko na jadarit. Naime, kako je predsednik Vučić rekao u Davosu, “Kinezi bi mogli da naprave fabriku električnih vozila u zapadnoj Srbiji, na potezu od Prijepolja do Krupnja”. Štaviše, Vučić je sugerisao da su Kinezi već stupili u kontakt sa Rio Tintom.
Pre nego što će Vučić ovo izjaviti u Davosu, 9. januara objavljena je vest da kineska kompanija Jinlong treba sredinom ove godine da preuzme Ikarbus, gde bi otpočela proizvodnju električnih autobusa. Nezvanično se takođe moglo čuti da Kinezi planiraju da odmah pored fabrike autobusa naprave i fabriku baterija. Potencijala, dakle, ima, samo što ova vlast pokazuje neverovatnu sposobnost da svaki potencijal upropasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2019.

Srbijom vlada beznađe

Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje, kaže u razgovoru za Novi magazin prvi čovek Paraćina

Intervju Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin

Saša Paunović je trenutno sigurno najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji – upravlja Paraćinom već 15 godina. Vučić nije birao sredstva da ga svrgne “sa vlasti”, ali građani to nisu dozvolili. Paunović je takođe jedan od najstarijih, po stažu razume se, članova Demokratske stranke, u koju se upisao 1992. godine, a danas obavlja dužnost potpredsednika. Sve to govori da je reč o stabilnom i doslednom, a ipak uspešnom čoveku, kakvih je malo preostalo na političkoj sceni Srbije. Sapienti sat.

Kakva je moć lokalnih samouprava da utiču na kvalitet života svojih sugrađana?
Lokalne samouprave mogu osetno unaprediti kvalitet života građana, naravno u oblastima za koje su nadležne. To pre svega znači kroz izgradnju infrastrukture – vodovodna i kanalizaciona mreža, asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina, podizanje vrtića, opremanje škola. Tu su, naravno, i ograničenja zbog kojih pre svega u oblasti komunalnog reda nije moguće učiniti više, recimo kad je reč o saobraćaju, smanjenju broja pasa lutalica, gde su opštinske nadležnosti nedovoljne da se stvarno reše problemi, a građani često ne razumeju da su zakoni prosto takvi da vezuju ruke lokalnim službama. Dakle, ima mnogo prostora za rad, ali bi bilo moguće da se uz male izmene zakona omogući bolji rad lokalnih službi.

Mislio sam, u stvari, pre svega na model finansiranja gradova i opština?
Zakon o finansiranju više je puta “krpljen”, i to zbog trenutnih političkih potreba ove ili one vladajuće stranke u tom trenutku, a ne zato što je izmenama prethodila ozbiljna analiza. Drastično su umanjeni izvorni lokalni prihodi, država je uzela ogroman deo lokalnih budžeta od 2012. godine uz različita “opravdanja”, pa ponekad čak i “greškom” koju su ministri finansija kasnije javno priznavali, ali e nikad nisu ispravljali. Ako je državni budžet u suficitu, zašto se opštinama ne vrate oteti prihodi? U ovom trenutku potpuno je nejasno kako i zašto neka opština dobija više transfernih sredstava od druge. Poznato je da je u vreme G17+ nekoliko lokalnih samouprava “privremeno” dobilo neuporedivo veći transfer od sličnih koje nisu bile “u milosti”, ali to kasnije niko nije ni ispravljao ni proveravao. Potpuno je van pameti da u svakoj opštini najmanje dvostruko više prihoduju vulkanizeri od zamene letnjih i zimskih guma nego lokalne samouprave od lokalne takse za registraciju vozila, iz koje bi po logici stvari trebalo održavati sve ulice i puteve na teritoriji opštine.
Posebna priča su davanja iz tekuće budžetske rezerve. Neko iz budžeta Republike dobije 300, neko 20 miliona, a neko ništa, bez ikakvog razumnog obrazloženja. Tako neuređen i netransparentan sistem dovodi do klijentelizma i posebne vrste korupcije, gde zapravo nije bitno ko koliko dobro radi na lokalu nego koliko je ko privatno, a ne partijski i politički, “dobar” sa onim ko trenutno drži kasu. U takvoj atmosferi nema razvoja zemlje.

Kakva je struktura opštinskog budžeta Paraćina? Koliko izdvajate za investicije, a koliko za subvencije?
Budžet za 2019. planiran ja na milijardu i 770 miliona dinara, računajući i kreditna sredstva koja se po zakonu koriste samo za kapitalne investicije. Investicioni deo je 467 miliona dinara, to jest, da budem sasvim precizan, 26,4 odsto budžeta, dok subvencije iznose devet miliona dinara ili pola odsto.

Investicije su mnogo veće od državnih.
Da, mada moram da priznam da su investicije ove godine iznad uobičajenih, jer realizujemo veliki projekat izgradnje industrijskog parka. Obično se za kapitalne investicije izdvaja ispod 20 odsto budžeta.
Sa druge strane, opština u ovom trenutku ima potpisane ugovore sa državnim i međunarodnim institucijama kojima se sprovode kapitalne investicije u vrednosti od preko 12 miliona evra, ali se ovi poslovi ne realizuju preko budžeta, pa se na ovaj način i ne mogu iskazati.

Kako ide naplata prihoda? Često se čuje da lokalne samouprave nedovoljno pažnje poklanjaju naplati poreza na imovinu jer štite lokalne “tajkune”.
Prema izveštaju lokalne poreske administracije, od 146 miliona razrezanog poreza za fizička lica godišnje se naplaćuje 121 milion, što je oko 80 odsto. Kod pravnih lica je naplata veća, iznosi 86 odsto, jer je od razrezanih blizu 65 miliona naplaćeno oko 56 miliona dinara.
Ovde mogu s punom sigurnošću da kažem da kod nas nema povlašćenih, a glavni problemi se odnose na stare dugove. Kod fizičkih lica reč je o problemima nastalim zbog preuzete republičke baze koja je puna nepreciznosti, uz veliki broj poreskih obveznika rođenih pre 1920. godine. Kod pravnih lica problem je sa obveznicima u stečaju i likvidaciji, gde su dugovi praktično nenaplativi.
Paraćin je više puta ažurirao poresku bazu, pa smo tako od desetak hiljada stigli do 22.000 poreskih obveznika. S obzirom na to da sav posao, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, radi ukupno šest zaposlenih, što znači da na jednog zaposlenog dolazi više od 3.600 obveznika, rezultati su fantastični.

Kakav je odnos sa republičkim organima vlasti? Osećate li opstrukciju i neravnopravnost Paraćina sa gradovima u kojima je na vlasti SNS?
U nekim oblastima opstrukcija je očigledna, a u nekim se čini da nikakvih problema nema. Na primer, više je nego očigledna opstrukcija Ministarstva za rad i zapošljavanje kad je reč o zakonom propisanoj saglasnosti za postavljenje direktora centara za socijalni rad. Naime, Zakonom je propisano da se Ministarstvu najpre šalje predlog za imenovanje v.d. direktora, a da se on postavlja na Skupštini po dobijenoj saglasnosti Ministarstva. Poslali smo tri puta predloge za imenovanje i nijednom nismo dobili ni odgovor. Na ovaj način, prostim ćutanjem, Ministarstvo nas sprečava da postavimo v.d. direktora.

OPOZICIONE PARTIJE SU SMIŠLJENO I SISTEMATSKI, FINANSIJSKI, ORGANIZACIONO I MEDIJSKI RAZORENE OD VLASTI 


Da stvar bude još smešnija, pre nekoliko dana dobili smo “saglasnost” da možemo za v.d. direktora imenovati lice za koje tu saglasnost nikad nismo tražili. Još uvek pokušavamo da razjasnimo o čemu se uopšte radi i na koji način je nekom u Ministarstvu uopšte palo na pamet da nam šalje “saglasnost” ovakvog tipa. U javnosti se spekuliše da je osoba o kojoj je reč imala podršku SNS-a za postavljenje, ali je izgleda ispuštena iz vida činjenica da je ipak, prema važećim propisima, mora postaviti skupština opštine. Takvih primera ima još, od bukvalno maltretiranja sa zabranom zapošljavanja do diskriminacije kod dodele sredstava iz tekuće budžetske rezerve.
Sa druge strane, već sam pomenuo da realizujemo čitav niz velikih projekata i uz učešće državnih institucija i po javnim konkursima na kojima smo dobili državna sredstva. Ima potpuno profesionalnih delova države, gde je još uvek najbitnije da ste ispunili uslove konkursa i da imate urednu dokumentaciju.

Da li je Srbija, generalno gledano, previše centralizovana zemlja?
Zemlja u kojoj je već godinama na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i gde nekakva fantomska komisija Vlade Srbije u Beogradu, čiji članovi možda nikad nisu ni bili u Paraćinu, odlučuje o tome koliko radnika koja opštinska služba može zaposliti na neodređeno vreme, jeste zemlja u kojoj nema nikakve decentralizacije.
Potpuno je van pameti sistem u kojem Paraćin ima za četvrtinu, tj. 140 radnika manje od zakonom propisanog maksimalnog broja i za šest godina ne dobije saglasnost da se u ustanovama i javnim preduzećima zaposle radnici ni na radnim mestima gde treba zameniti one koji su, nažalost, preminuli. Kako da vodite takvu organizaciju?

Imaju li gradovi dovoljno prostora za inicijativu, recimo u privlačenju investitora, ili je, na kraju, ključ uvek u Beogradu?
“Privlačenje investitora” se, ako nemate nekakav resurs kojeg nema na drugom mestu, na primer blizinu aerodroma i Beograda kao izvora radne snage, rudnik ili termocentralu u komšiluku, svodi na infrastrukturne uslove, a to opet znači – na pare. Ovog trenutka, na primer, u Paraćinu se realizuje sredstvima lokalnih investitora pet projekata koji treba u oblasti turizma direktno da uposle preko sto radnika, što za Paraćin nije malo. Investitorima ne treba “pozitivna poslovna klima” ni “predusretljiva profesionalna administracija” nego asfaltiran put, vodovod i kanalizacija, što mi sve odlično znamo kako da izgradimo, samo što je država smanjila lokalne budžete za više od 25 odsto u odnosu na 2012. godinu. Tih 25 odsto ne možete da oduzmete od grejanja škola i plata zaposlenih u Centru za socijalni rad i u vrtićima nego morate da smanjite kapitalne investicije. Bez para nema “privlačenja investicija”. Prvo pare, pa infrastrukturni uslovi, planski dokumenti – što opet košta – pa tek onda sve druge mere.
Dakle, i ovde je reč o centralizaciji, ovog puta finansijskoj. Sve pare su pokupljene i stavljene u državni budžet, koji ima “suficit”, a ovde hotel od 8.000 kvadrata i objekat od više miliona evra na auto-putu čeka osnovnu infrastrukturu jer su naše pare u nekom Beograd, u koji kao prioritet stavlja izgradnju fudbalskih stadiona i subvencioniranje avionskih karata. Šta dalje reći

VLAST NE BRINE ZA PROVINCIJU, OSIM KAO ZA RESURS GLASOVA NA IZBORIMA KOJI SE KAD DOĐE VREME IMAJU ISPORUČITI PO KOMANDI 


Kako bi to moglo da se promeni, imate li neki konkretan predlog? Šta je najvažnije za razvoj unutrašnjosti Srbije, tj. šta bi trebalo da ima, a što sada nema?
Da bi se obezbedile osnove za ravnomerni razvoj i zdravu utakmicu opština i gradova neophodno je doneti nove zakone kojima će se zaista obezbediti poštovanje lokalne samouprave i pravičnost i transparentnost finansiranja. Konkretno – ukinuti ovakvu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru odmah. Objaviti kako koja opština dobija transferna sredstva, po kojoj formuli. Suzbiti korupciju izmenom zakona o lokalnim izborima tako što će biti bitnije ko je kandidat nego iz koje je stranke i ko mu je lider. Onemogućiti dodelu sredstava iz tekuće budžetske rezerve Republike po ličnom ćefu. Sprečiti nerazumno i populističko trošenje para iz lokalnih budžeta na razne kvazisocijalne mere, a zapravo na kupovinu glasova u opštinama koje istovremeno ne plaćaju račune za struju, gas, u kojima prokišnjavaju škole.
Sledeća stvar jeste omogućavanje lakog i jeftinog investiranja, ali ne samo za strance već najpre za mala i srednja lokalna i regionalna preduzeća, koja su zapravo glavni nosioci razvoja i zapošljavanja. To ne znači nove subvencije nego obezbeđivanje infrastrukturno opremljenog zemljišta pod povoljnim uslovima, podrška da se brzo reše svi problemi koji nisu vezani direktno za poslovanje, što je briga samog investitora. Naime, prosečno malo preduzeće bar tri godine utroši baveći se perifernim stvarima u odnosu na svoj osnovni proizvod – gde naći parcelu, kako se priključiti na infrastrukturu, kako napraviti zgradu, umesto da se bave temama kao što su – kako nabaviti efikasniju mašinu, kako se predstaviti na tržištu i bolje prodati svoj proizvod, kako unaprediti proces proizvodnje, što je osnovno za njihov rad.
Na kraju, važno je i bolje povezivanje unutrašnjosti i velikih centara. Ukoliko mogu vozom da za pola sata stignem do posla u velikom centru ili da brzo auto-putem stignem do Kraljeva i Kruševca, naravno da ću imati veće šanse za uspešno poslovanje i pronalaženje boljeg posla.

Kakva je atmosfera među stanovnicima Paraćina, ali još važnije, generalno u unutrašnjosti Srbije?
Migracija iz sela u grad, iz manjih gradova u veće, iz većih u prestonicu i iz cele Srbije u inostranstvo uvek je bila prisutna, ali sada dobija galopirajuće razmere. Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje. Odlaze ljudi koji imaju posao, odlaze zaposleni u državnim i lokalnim službama, sa radnih mesta na neodređeno, što je ranije bilo nezamislivo. Beznađe je, čini se, glavna crta atmosfere u malim mestima, životarenje koje se shvata kao prelazni period, trpljenje do odlaska u neku zamišljenu bolju budućnost, ali negde daleko, ne ovde. Kao da smo svi na nekoj velikoj železničkoj stanici i svako čeka svoj voz, nema svrhe tu u tom međuprostoru do krajnje tačke puta trošiti vreme na upoznavanje i druženje i na sve ono što život zapravo čini životom.

Da li je javnost u Beogradu obaveštena o prilikama u manjim mestima, osećate li se kao da ste “odsečeni” od “sveta”?
Navikli smo da nas glavne informativne emisije javnog servisa obaveštavaju o vremenu i gužvama u glavnom gradu i o temama koje pokrivaju oblast prestonice, do koje mobilna ekipa RTS-a može da stigne u radno vreme i da izmontira prilog za popodnevni program.

Koliko ste imali prilike da se upoznate sa radom opština u Evropi i šta je to pokazalo?
Video sam kako funkcionišu lokalne samouprave u tridesetak zemalja, ne samo u Evropi. I mogu da kažem da su lokalne samouprave u Srbiji u pogledu kapaciteta sposobnije i od nekih zemalja Evropske unije, o zemljama bivšeg istočnog bloka da ne govorimo. Ovde je duh lokalne samouprave živ još iz vremena bivše SFRJ.
Tragično je što smo stalno na samoj ivici da napravimo nešto dobro od zemlje u kojoj živimo, da napravimo funkcionalan sistem koristeći tradiciju i kapacitete koje imamo. Nije potrebno ni mnogo “prepisivati” ni praviti sve iz početka, što je česta greška – pokušaj da se neki drugi sistem ovde nekritički iskopira ili ideja da ovde ništa ne valja, pa sve mora da opet iz temelja se izgradi. Samo treba da “stanemo na loptu” i umesto “modernih” rešenja za koja je neko iz državne vlasti čuo na nekom seminaru o “podizanju kapaciteta”, sednemo i dogovorimo se koje to servise želimo da imamo, koliko to košta, kako ćemo to finansirati i koje dostižne ciljeve želimo u oblasti uslova života da obezbedimo za građane, pa da tome prilagodimo zakone i organizaciju lokalnih službi. Nažalost, umesto toga, sa svakom novom vladom i novim ministrom u ovoj ili onoj oblasti kreće se iz početka i taman kad novi ministar shvati da nema potrebe da otkriva toplu vodu i rupu na saksiji, eto novih izbora i nove vlade i novog “revolucionara”. Nije nam potrebna revolucija, potrebna nam je postepena i mudra evolucija u unapređenju rada lokalnih samouprava, pre svega u delu uvođenja reda u troškove, tj. rashode budžeta.

Jesu li opozicione političke partije zapostavile “provinciju”?
Opozicione partije su smišljeno i sistematski, finansijski, organizaciono i medijski razorene od vlasti. Finansijski izmenama zakona, iscrpljivanjem kroz nepotrebne izbore; organizaciono kroz pretnje, pritiske, hapšenja bez optužnica, zastrašivanje svake vrste, a medijski kroz neverovatnu i nezakonitu organizovanu hajku protiv svakoga ko se usudio da ima suprotno mišljenje od vlasti. Zato je teško reći da su opozicione partije zapostavile “provinciju”, mi smo opet na početku, borimo se za slobodne medije, za slobodne i fer izbore, za poštovanje zakona, a to nije borba provincije ili prestonice nego svih koji žele slobodno da žive protiv onih koji slobodu ukidaju. Tu nema podele na centar i unutrašnjost.

NIJE NAM POTREBNA REVOLUCIJA, POTREBNA NAM JE POSTEPENA I MUDRA EVOLUCIJA U UNAPREĐENJU RADA LOKALNIH SAMOUPRAVA, PRE SVEGA U DELU UVOĐENJA REDA U RASHODE BUDŽETA 


A kakav je odnos vladajućih stranaka?
Priroda sadašnje vlasti je autoritarnost, što znači hijerarhija zasnovana na strahu i interesu, od mesne zajednice do države finansirana uz neviđeno korišćenje državnih resursa svake vrste. Vlast ne brine o provinciji, ali voli da priča o tome kako brine, međutim ko god negde, makar i sam bio iz vlasti, šapatom saopšti da je nečim nezadovoljan, imaće za vratom svu silesiju zloupotrebe državnih institucija i takozvanih medija. Nema tu brige za provinciju, osim kao za resurs glasova na izborima koji se kad dođe vreme imaju isporučiti po komandi.

Da li je Demokratska stranka “na dobrom putu”, tj. na putu da povrati staru slavu i snagu?
Videćemo. Demokratska stranka je bila najviše na udaru kao najozbiljniji i najorganizovaniji protivnik sadašnjeg režima. Preživeli smo i sada sledi konsolidacija. Očekujem da se oko Demokratske stranke, u okviru zajedničke borbe za ciljeve koje je postavio Savez za Srbiju čiji smo osnivač, okupe srodne političke organizacije i da tako ujedinjeni u sledećem koraku budemo okosnica građanskih i proevropskih snaga. Do tada će svakome biti očigledno ono što sada primećuju samo oni sa dužim političkim stažom – nema demokratije i nema promena bez ozbiljne političke organizacije sa demokratskim ustrojstvom, a i dalje je najozbiljnija takva organizacija Demokratska stranka. Dakle, prvi zadatak je osposobiti Demokratsku stranku da bude funkcionalna politička organizacija.

Gde vi vidite najveću prepreku bržem razvoju Srbije?
Slabe institucije, koje su takve jer ih korumpira partijska država, koja je takva zbog izbornog zakona koji vođama partija daje svu vlast, a onda te slabe institucije ne uspevaju da obezbede ljudska prava, slobode i pluralizam neophodan u demokratskom društvu, pa nemamo slobodu medija ni lokalnu samoupravu.

A šta bi, po vašem mišljenju, bilo prvo što bi trebalo uraditi?
Prva stvar koju treba uraditi jeste da se izmeni izborni zakon, da poslanici i odbornici zaista odgovaraju građanima, a ne vođama partija, da dobijemo stvarni parlament koji će odražavati pluralizam u društvu, interese raznih delova zemlje, a u toj borbi interesa svakome će odgovarati slobodni mediji i prave institucije, uključujući i stvarnu lokalnu samoupravu.

Šta mislite, može li Srbija 2025. da uđe u EU? I ako da i ako ne – zašto?
Srbija ovim tempom neće 2025. ni u kom slučaju ispuniti sve standarde koji su potrebni za zemlju članicu Evropske unije. U nekim oblastima, kao što su sloboda medija, slobodni i fer izbori, poštovanje ljudskih prava i sloboda, Srbija se kreće u suprotnom pravcu od članstva u EU. Osim u slučaju nekog čuda, na primer političke odluke Unije da integriše Zapadni Balkan, taj rok nije realan.
Na kraju krajeva, nije članstvo u EU cilj sam po sebi, bolje bi bilo da se zaista bavimo uređenjem naše države zbog nas samih, a ne da se bavimo simuliranjem uređenja države da bismo impresionirali činovnike u Briselu, što je, čini mi se, dosad uglavnom bila sadržina naših aktivnosti na, pod znacima navoda, putu ka EU.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2019.

Prizren otvoren grad

Kada se moto nacionalista “prvo nacionalna država, onda sve ostalo” primeni na Kosovo, to znači da će kosovske vlasti dobiti više slobode da rade šta hoće na teritoriji pod svojom kontrolom. Jaka Evropska unija, sa svojim pravilima i pravima, najveći je zaštitnik Srba na Kosovu

Kažu da su pre 630 godina, posle boja na Kosovu, zvona zvonila čak u Parizu. Danas bi mir na Kosovu imao još širi odjek. Pa ipak, kao da smo bliži nekom novom ratu nego miru. Zapravo, bitku već imamo, samo što, da parafraziramo Slobodana Miloševića od pre 30 godina, ona više nije oružana, mada ni mogućnost da se takva ponovo desi još nije sasvim isključena. U svakom slučaju, zamrznuti konflikt, čini se, ima najviše vatrenih pristalica.

Oni svoje opredeljenje zasnivaju na dve premise. Prva bi se mogla izraziti kao: “Slaba Unija – jaka Srbija. Setićete se da su srpski nacionalisti zagovarali tezu “Jaka Srbija – jaka Jugoslavija”, te da su optuživali komuniste da su posle Drugog svetskog rata primenili princip “Slaba Srbija – jaka Jugoslavija”. Sada su “obrnuli ćurak”, pa tvrde da interesima Srbije više odgovara slaba Evropska unija, tačnije da bi joj najviše odgovaralo da Unije uopšte ne bude. Nedavno je na jednoj televiziji ministar spoljnih poslova i potpredsednik Vlade Ivica Dačić govorio kako će na izborima za Evropski parlament pobediti tzv. suverenisti, tj. protivnici jačanja Evropske unije. To je dobro za Srbiju, tvrdio je dalje Dačić, jer će oni, navodno, imati više razumevanja za poziciju i zahteve Srbije u vezi sa razrešenjem kosovskog čvora.

Stvari, međutim, stoje potpuno suprotno. Suverenisti su u stvari nacionalisti – protiv kojih bi, “po definiciji”, socijalisti trebalo da budu, ali to je druga priča – koji, opet “po definiciji”, insistiraju na jačanju nacionalne države i manje brinu o univerzalnim ljudskim slobodama i pravima. Njihov moto je: prvo nacionalna država, onda sve ostalo.

Kada se primeni na Kosovo, to znači da će kosovske vlasti dobiti više slobode da rade šta hoće na teritoriji pod svojom kontrolom. A to dalje znači veću opasnost da će slobode i prava srpskog stanovništva, njegove ustanove i imovina, biti ugrožavani bez mogućnosti da neko “sa strane” interveniše. Jaka Evropska unija, sa svojim pravilima i pravima, najveći je zaštitnik Srba na Kosovu.

Druga teza zagovornika zamrznutog konflikta glasi: Vreme radi za nas ili “Dogodine u Prizrenu”. Naravno, to je svojevrsna “replika” jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. Zašto?

Jevrejska ideja/politika imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su posedovali (i poseduju) veliki deo svetskog bogatstva. Neuporedivo veći nego Srbi danas. Zahvaljujući tome, mogli su mnogo više da utiču na postupke najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu. Recimo, na Ameriku mnogo više nego Srbija na Rusiju. Da ne govorimo o razlici između američke i ruske moći.

Drugo, Jevreji su kao nosioci finansijskog kapitala bili neka vrsta pionira globalizacije. Oni koji zastupaju tezu”vreme radi za nas” zapravo su protivnici globalizacije i liberalizacije. A to je kao da se borite protiv okretanja Zemlje oko svoje ose.

Umesto “Dogodine u Prizrenu”, Srbija trebalo da zastupa parolu: “Prizren – otvoren grad”. Dakle, gde god da bude granica između Srbije i Kosova, ona treba da bude otvorena. Da bude dozvoljen slobodan protok robe, kapitala i ljudi. Na taj način će Srbija imati najviše mogućnosti da bude prisutna na Kosovu. Zapravo, jedino tako će “dole” moći da opstane. Jer će moći da investira: i finansijski i intelektualno, kako u privredu tako i u kulturu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2018.

Čovek koji sutra nema

Ne treba biti neki veliki poznavalac Srbije, da bi se znalo da to što na mitinzima pričaju premijerka i predsednik nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i Ana. A zna i Aleksandar

Nja, nja kampanja

Ako se po jutru dan poznaje, onda će politička kampanja koju je ovih dana aktuelna vlast započela protiv opozicije pre svega obilovati neistinama. Čak i više nego obećanjima. I jedino što je neizvesno jeste da li će se u toj kampanji osloniti isključivo na kvantitet, tj. na računicu da će hiljadu puta izgovorena laž postati istina, ili će se potruditi da pokažu neku kreativnost. Mada, sudeći po spotovima koje smo mogli da vidimo, bolje da ovo drugo i ne pokušavaju.
Dakle, preostaju im jedino presing i presija, živi bili Ćosić i Panović.

ISTINE I LAŽI: Evo, recimo, predsednica Vlade Ana Brnabić rekla je na mitingu u Pančevu “da se u Srbiji više ne vodi politika od danas do sutra”. Ana je u pravu. S politikom koju vodi aktuelna vlast sutra teško da ćemo dočekati. A budućnost koju nam obećavaju dočekaćemo – malo sutra. Tako da izgleda naš predsednik – da parafraziramo onaj slavni narodnjački evergrin: “Vetrovi me lome”, Džej Ramadanovski, 1997 – stvarno postaje “čovek koji sutra nema”.
Kaže premijerka Srbije kako su “promene koje su do toga dovele počele 2014. godine, kada je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić postao premijer”.
To formalno nije laž, ali je suštinski istina da je Vučić vodio i onu vladu na čijem je čelu nominalno bio Ivica Dačić. Nije fer ni prema Vučiću da mu Ana ne računa vreme dok je formalno bio prvi potpredsednik Vlade jer je skraćenica njegove funkcije PPV vrlo brzo prekvalifikovana u njegovu stvarnu ulogu – pravi predsednik Vlade. Možda je, u stvari, premijerka htela da predsednika poštedi podsećanja na njegove prve rezultate. Naime, u te tri prve godine 2012, 2013. i 2014. Srbija je imala fiskalne deficite, što bi Vučić rekao, “veće nego ikad”. U godini kada su došli na vlast naprednjaci su u državnoj kasi zabeležili minus od fantastičnih 245 milijardi dinara (dakle, nešto preko dve milijarde evra); iduće godine to su uspeli da smanje na 212 milijardi, ali su zato u 2014, prvoj godini Vučićevog predsednikovanja, zabeležili rekord – gotovo 260 milijardi iliti blizu 2,2 milijarde evra.
Uopšte, te prve godine Vučićeve vladavine bile su za Srbiju prilično traumatične. Jer, ni sa rastom bruto domaćeg proizvoda nije išlo ni približno kako je premijer obećavao. U prve tri godine kako je faktički preuzeo kormilo zemlje, 2012-2014, Srbija je ostvarila rast bruto domaćeg proizvoda od svega 0,6 odsto, odnosno prosečno 0,2 odsto godišnje. Praktično, nikakvog rasta nije bilo, zemlja je stagnirala. U prvoj godini u kojoj je preuzeo premijerski položaj, 2014, zabeležen je pad BDP-a od 1,6 odsto. Čak i ako se uzme po Vučića najpovoljnije razdoblje, od 2013. do 2017. zaključno, Srbija je ostvarila ukupni rast od 8,4 odsto, odnosno prosečno 1,7 odsto godišnje. To je daleko ispod proseka centralno-istočne Evrope i najgore u regionu Zapadnog Balkana. A kad je došao na vlast, Vučić se zaklinjao da će Srbija biti lider u regionu po brzini privrednog rasta. I obećao je prosečnu platu od 500 evra još u 2017. godini. Ništa od toga nije se desilo.
Sve u svemu, kada Vučić danas obećava “Budućnost Srbije”, onda to znači da nam, u stvari, obećava prošlost. To jest, ono što je već davno, upravo prema njegovim rečima sudeći, trebalo da se desi.

ANA BRNABIĆ JE U PRAVU. OVA VLAST ZBILJA NE VODI POLITIKU
OD DANAS DO SUTRA. JER SA OVOM VLAŠĆU SUTRA I NE POSTOJI

ISTORIJA BUDUĆNOSTI: Vraća nas, međutim, Aleksandar Vučić u prošlost na još jedan način. Kad kaže, naime, da nas on “čuva od onih koji bi da Srbiju vrate u prošlost, pljačkaške privatizacije i razorene fabrike”. Hteo-ne hteo (čak i ako nikad u njoj nije bio), čovek se vrati u poslednju deceniju 20. veka, kada su partije čije su podmlatke vodili njihovi današnji lideri – Dačić socijalista i Vučić eks/radikala – izvele “Dance macabre” kakav nije viđen u inače svakojakim pošastima i strahotama bogatoj istoriji Srbije. S jedne strane, preko zajma za privredni preporod, hiperinflacije, stare devizne štednje i drugih “mehanizama”, građani Srbije su temeljno opljačkani; najmanje 10 milijardi evra “čistih para” prešlo je iz njihovih u džepove pojedinaca i grupa na vlasti i bliskih vlasti. Sa druge strane, privreda je “i materijalno i moralno” razorena.
Podaci su jezivi. Bruto domaći proizvod je prepolovljen, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme kapital privrede – zbog toga što se godinama investiralo u nacionalističke projekte i referendume tipa “da strana noga nikad ne kroči na Kosovo” – takođe je praktično prepolovljen.
Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.
Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Sa jedne strane, zato što nije bilo mogućnosti za održavanje tehničko-tehnološkog koraka sa svetom znanje se topilo, a sa druge – najbolji stručnjaci napuštali su zemlju bežeći od ratnog ludila.
Tako da je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla sa fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jedino je, zapravo, ovog poslednjeg bilo u izobilju, pošto je blizu milion radnika i dalje bilo zaposleno u još uvek društvenim preduzećima u kojima nije imalo šta da se radi.
Konačno, ta crveno-crna koalicija gurnula je zemlju u rat protiv celog demokratskog sveta, iz kojeg je Srbija izašla ne samo fizički razorena i vojnički poražena nego i moralno osakaćena.
Tako da su demokratske snage, kada su početkom 2001. formiranjem vlade Zorana Đinđića preuzele vlast, zatekle ekonomski i kadrovski potpuno ruiniranu zemlju. I privatizacija je, da parafraziramo Vučića, praktično bila završena i fabrike su bile razorene. Pa ipak, uspeli su postpetooktobarci da ostvare znatno bolje rezultate nego vučićevci: Prosečan godišnji privredni rast do 2008. iznosio je šest odsto, plate su učetvorostručene (skočile su sa 90 na 360 evra), a penzije utrostručene (povećane sa 75 na 210 evra).
Tako da kada Ana Brnabić danas po mitinzima priča, citiramo: “Svaki dan mogu da navodim primere koliko ih ništa nije zanimalo, koliko ih nije zanimala ekonomija, kao ni građani, koliko ih nisu zanimale bolnice, škole, putevi, da li mladi odlaze i da li porodice imaju budućnost. Sve je to počelo da se menja kada je Vučić postao premijer i kada se videlo da Srbija može da pobeđuje i da se takmiči sa najboljima, kao i da ima potencijal da pobeđuje najbolje”, onda čovek i ne treba da bude neki veliki poznavalac Srbije da bi znao da to nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i premijerka. A zna i predsednik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. februar 2019.

Ruski tok i kineski put – svilen gajtan za Srbiju

Veliki infrastrukturni projekti koji se finansiraju iz ruskih i kineskih kredita predstavljaju mehanizam preko kojeg državni vrh danas pljačka građane Srbije, koje će taj isti Vučić uskoro obići da čuje šta ih tišti

Poslovni trougao

Nije slučajno šta su najveći srpski kreditori poslednjih godina Rusija i Kina, s kojima se veliki infrastrukturni projekti dogovaraju isključivo direktnom pogodbom, bez javnog konkursa i u “četiri oka”. Na milijardu evra jedan odsto je 10 miliona, a dosad uzeti zajmovi od ove dve zemlje dvostruko su veći, dok su provizije višestruko veće, ponegde i desetostruko. Jer, petsto miliona evra koje je ovih dana pomenuo – to je njegov cilj.
Kako vreme više prolazi, tako se sve češće nameće utisak da je čitava ta fiskalna stabilizacija smišljena kao manevar koji je poslužio da se zemlja ekonomski konsoliduje i tako pripremi “teren” za dugogodišnju pljačku građana.
Na drugi pogled, to se ipak učini preteranim. Teško je, naime, poverovati da je to bio neki unapred smišljen plan. Ne toliko zbog toga što bi se sumnjalo u mefistofelski (politički) karakter Tomislava Nikolića ili Aleksandra Vučića nego zato što na početku svoje vladavine, pogotovo prvi, ali ni drugi, nisu raspolagali potrebnim “znanjima”. A ni moćima.
Na kraju krajeva, fiskalna stabilizacija uopšte nije bila stvar dobre volje – uostalom, Vučić-Dačićeva koalicija započela je svoj mandat suprotnom politikom – već je tu odluku diktirao goli instinkt samoodržanja na vlasti. Da je nastavila dotadašnjim putem, vladajuća garnitura bi zemlju ubrzo dovela do bankrota, koji bi istovremeno značio i njen (politički, pa i svaki drugi) bankrot. Valjalo je, dakle, spasavati sopstvenu glavu.
Ali, kad je to završeno, tačnije, kako se taj proces duže odvijao i približavao kraju, tako su se vlastodršcima otvarali novi vidici. I nove mogućnosti da svoju vlast materijalno i finansijski “valorizuju”.

2013: Trinaest. Tačnije, da se “džejmsbondovski” izrazim, dve hiljade trinaest. Ta godina bila je presudna. Krajem novembra (24) predsednik Srbije Tomislav Nikolić, čuvenom rečenicom “dugo ste čekali – počnite”, označio je početak izgradnje gasovoda Južni tok. Bio je to ogroman projekat: vrednost blizu dve milijarde evra (tačno 1,9), na kojem je, što direktno što indirektno, trebalo da bude angažovano 100.000 ljudi. Rok za završetak radova kroz Srbiju bio je dve godine, dakle kraj 2015, dok je do krajnjih potrošača u zapadnoj Evropi, kako je obećao predsednik Upravnog odbora Gazproma i desna Putinova ruka Aleksej Miler, gas imao da stigne do kraja 2016. godine.
Već sledećih dana – novi “bum”. Na “Samitu 16 plus jedan” 25. i 26. novembra 2013. u Bukureštu postignut je dogovor o novom velikom projektu. Reč je o izgradnji pruge (a da brze, nego kako drugačije) Beograd – Budimpešta. Dogovor su postigli premijeri Srbije, Mađarske i Kine – Ivica Dačić, Viktor Orban i Li Kećijang. I to je bio projekat od oko dve milijarde evra. Koji je trebalo da promeni lice Srbije

BEZ FISKALNE KONSOLIDACIJE NE BI BILO VELIKIH KREDITA, BEZ KOJIH NE BI BILO INFRASTRUKTURNIH INVESTICIJA, BEZ KOJIH NEMA PROVIZIJA

Dok su njegovi partneri zidali kule u vazduhu, Vučić se, u liku prvog potpredsednika vlade, znojio nad državnim knjigovodstvom. Jer, kolika je otprilike bila vrednost pomenutih poslova pojedinačno, toliko je godišnje Srbija beležila manjkove u državnoj blagajni. Budžetski deficit se, naime, u 2013. opasno približio sumi od dve milijarde evra, da bi je naredne godine čak i premašio.
Zato je odlučio da umesto “nejakog” Lazara (Krstića), na mesto ministra finansija dovede Dušana “silnog” (Vujovića). A sam je, zbacivši sa trona brojnim aferama prethodno izlupanog Dačića, zaseo u fotelju predsednika Vlade. Sa tog mesta je lično, na novom skupu “Pojas i put” održanom 16. i 17. decembra 2014. u Beogradu, najavio da će brza pruga do mađarske prestonice biti završena “juna 2017. godine”. Kineski premijer nije bio ništa uzdržaniji. Rekavši da je “postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte”, Kećijang je dodao “da će se nastojati da pruga bude izgrađena za dve godine”.
Dakle, ako su nas Nikolić i Vučić obmanjivali, u tome su im Rusi i Kinezi svojski pomagali.
Logika je, da rezimiramo, bila otprilike ova: nema velikih investicija bez novih kredita, a novih kredita nema bez uređenja javnih finansija. A kad počnu da dotiču stotine miliona evra, i jedan odsto donosi pravo bogatstvo.
Ukratko: Bez fiskalne konsolidacije ne bi bilo velikih kredita, bez kojih ne bi bilo infrastrukturnih investicija, bez kojih nema provizija

2022: “Pale su”, kao što vidimo, i petnaesta i sedamnaesta, evo gazimo i 2019, a od Južnog toka ni traga ni glasa. Sada se, međutim, oglasio Turski tok. Tačnije, oglasio se predsednik (svega) Vučić, koji je (26. januara, u intervjuu za RIA Novosti) objavio da će “izgradnja Turskog toka kroz Srbiju početi za nekoliko nedelja, a možda čak i za nekoliko dana”. Taj posao bi – kao i onaj njegov “nerođeni brat” blizanac – takođe trebalo da bude završen za dve godine, dakle početkom 2022.
Nije Aleksandar V. takoreći ni završio rečenicu, a “nadovezala” se ministarka za građevinarstvo i infrastrukturu Zorana Mihajlović. Samo što je ministarka imala mnogo teži zadatak. Pošto nije mogla da kaže da predsednik Vučić nije ispunio obećanje, morala je da saopšti da će železnički saobraćaj između Beograda i Novog Sada biti obustavljen. Do daljnjeg. I da će pruga od glavnog grada do Subotice biti završena, kakve li podudarnosti, kao i Turski tok, isto tako do 2022. godine

DOK VRAĆA KREDITE EVROPI I AMERICI, SRBIJA SE ZADUŽUJE U RUSIJI I KINI. A NIJE ISTO BITI DUŽNIK ZAPADNIH DEMOKRATIJA I ISTOČNJAČKIH DESPOTIJA

Doduše, za taj “vlak bez voznog reda” po svemu sudeći nisu krivi samo, pa ni prvenstveno, Kinezi. Naime, “problematični” deo pruge od Stare Pazove do Novog Sada, koji ide preko teškog terena, posebno klizišta – gde treba podići jedan veliki vijadukt i probiti dugačak tunel – grade Rusi, pošto je to bio uslov da odobre kredit kojim se radovi finansiraju. Kinezi su se pokazali veštijim, pa su na sebe preuzeli ravničarske, neuporedivo lakše delove pruge: od Beograda do Stare Pazove i od Novog Sada do Subotice. Bilo kako bilo, simbolično i bukvalno, na “žili kucavici” Srbije našle su se Kina i Rusija da je po volji puštaju ili stežu.
Od srdačnim rukovanjima i širokim osmesima objavljenih međudržavn(ičk)ih dogovora do njihovog sprovođenja u delo proteći će, dakle, čitava decenija. A verovatno i više.
Konkretnije govoreći: od trenutka kada ih je 2013. lansirala do završetka gasovoda i brze pruge kroz Srbiju aktuelnoj vlasti će biti potrebno 10 godina. Ako i to bude dovoljno.

NAMERE: Ako se od “slovenske braće” tome i moglo nadati, od Kineza, koji su svojom pet hiljada godina dugom državnom i kulturnom tradicijom ulivali strahopoštovanje, očekivalo se više ozbiljnosti. I to je prvo što u poslovanju Srbije sa Kinom izaziva velike rezerve, bolje reći nezadovoljstvo. Mnogo je “vatrometa”, za šta su Kinezi stari majstori, tj. memoranduma i pisama o dobrim namerama, a malo rezultata. Recimo, “sporazum” o izgradnji industrijskog parka kod Borče prvi put je, kao ministar privrede, potpisao još Željko Sertić pre pet godina i od tada svake godine, praktično, neki ministar potpisuje novi.
Kuriozuma radi, istom prilikom je i Vučić najavio izvoz jagnjećih papaka u Kinu, ali pošto od toga nije bilo ništa, sad je prešao na pileće nogice.
Ako su pak kineske nakane stvarno plemenite, onda mi imamo tu nesreću da se baš na našem primeru kao retko kad potvrdila stara izreka da je put u pakao popločan dobrim namerama. Naime, svi ti poslovi ugovaraju se direktno, u “četiri oka”, bez tendera i bez konkurencije. Tako da, kao što je NM pisao pre više od godinu dana – broj 347, u Temi broja pod nazivom “Skriveni troškovi” – em su kineski zajmovi koje Srbija uzima skuplji nego krediti međunarodnih finansijskih organizacija, em su cene puteva i pruga koje se tim kreditima finansiraju iznad realnih, em se u njihovoj realizaciji pretežno koriste kineski ljudski i materijalni resursi. I poslovanje sa Rusijom – mada je ono posle prodaje Naftne industrije znatno slabije nego sa Kinom – odvija se u skladu sa istim “principima”. NIS su Rusi dobili “upola cene” i na konto Južnog toka, koji nikada nije izgrađen. A kad je ugovaran Južni tok Srbija je bila jedina zemlja, od svih s kojima je Rusija sklapala takve sporazume, koja je imala manjinski (49 odsto) udeo; u svim drugim slučajevima odnos je bio “fifti – fifti”

OD TRENUTKA KADA IH JE 2013. LANSIRALA, DO ZAVRŠETKA GASOVODA I BRZE PRUGE KROZ SRBIJU AKTUELNOJ VLASTI ĆE BITI POTREBNO 10 GODINA. AKO I TO BUDE DOVOLJNO

Jedna od zakonitih posledica tako netransparentnih odnosa je – korupcija, po kojoj su i Kina i Rusija u svetskom vrhu.
Sve u svemu, osim što su mutni, ti odnosi su i izrazito neravnopravni. To se, nije suvišno podsetiti, posebno vidi u trgovini, pošto Srbija upravo sa Kinom i Rusijom ostvaruje najveće minuse u robnoj razmeni. Ali, naravno, još više važi za politiku. Jer, “gabariti” ovih zemalja su neuporedivi, pa je neuporediv i njihov uticaj na međunarodnoj sceni. Tako da je i navodno “partnerstvo” Srbije sa Rusijom i Kinom, kojom vole da se hvale naši političari, samo prazna priča. Koju, međutim, kao što je opisano, iz svojih džepova plaćaju građani Srbije.
Da rezimiramo: Dok vraća kredite Evropi i Americi, Srbija se zadužuje u Rusiji i Kini. A nije isto biti dužnik zapadnih demokratija i istočnjačkih despotija.

KONTROLA: Ni to, međutim, nije najgore. Ili bar nije sve. Kada se pogleda malo šire, Srbija je svoj privredni razvoj, pa i svoju budućnost, dakle, stavila u tuđe ruke. Koje sad i taj razvoj i tu budućnost mogu da oblikuju prema sopstvenim potrebama. Crna i obojena metalurgija (čelik i bakar) takoreći sasvim su u kineskim rukama, naftna privreda je u ruskim rukama. Kinezi su preko TE “Kostolac” ušli u elektroprivredu, a isto će ponovo, tzv. revitalizacijom HE “Đerdap 2” učiniti i Rusi; izgradnja infrastrukture je pod kineskom (više) i ruskom (manje) kontrolom; Rusija je preko Sputnjika i aplikacije Yandex, koju su pojedine zemlje optužile da zapravo ima obaveštajnu ulogu, ušla u informaciono-komunikacionu sferu, a sporazumi koje je tokom Putinove posete Beogradu potpisao ministar zadužen za visoke tehnologije Nenad Popović, obećavaju znatno dublji ruski prodor na tom “frontu”.
Ruski geopolitički interes za Zapadni Balkan stara je i dobro poznata stvar. Putin, kao što je to već više puta pokazao, u ovom regionu podržava konzervativne i antievropske snage. Kina, kaže se, za razliku od Rusije, nema geopolitičke već samo geoekonomske ambicije. Nju interesuje plasman sopstvene robe, kapitala i ljudi. Ali, sa druge strane, kao zemlja (u) kojoj su ljudske slobode deveta rupa na svirali, Kini uopšte ne smeta da (in/direktno) finansira opstanak autoritarnih režima. Ostvarujući tako, trenutno, svoj ekonomski interes koji – ako se ukaže prilika i potreba – lako može da preraste u politički.
I Kina i Rusija, na jedan ili drugi način, svoj društveni model protežiraju u Srbiji.
Ruski tok i kineski put, u sadašnjoj situaciji, to je “svilen gajtan” za Srbiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. februar 2019.

Vučić, Putin i Turski tok

Tek što je Putin u Beogradu izjavio da izgradnja Turskog toka trenutno ne zavisi od Rusije, Vučić je u Davosu najavio izgradnju Turskog toka kroz Srbiju

Energetika i politika

Izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počeće za nekoliko nedelja, a možda čak i nekoliko dana. To je najsenzacionalnija vest koja je prošle sedmice sa Svetskog ekonomskog forma u Davosu stigla u Srbiju. Senzacionalnija čak i od one da će za dve godine mediji u Srbiji biti potpuno oslobođeni. I za jednu i za drugu zaslužan je predsednik Aleksandar Vučić. Da drugu ostavimo po strani – ona je ionako naširoko i nadugačko razglabana u domaćoj javnosti – prva je u Srbiju stigla posredstvom RIA Novosti. U intervjuu, dakle, koji je 26. januara, tokom boravka u najslavnijem selu na svetu, dao Ruskoj informativnoj agenciji, Vučić je, osim pomenute informacije, još saopštio da su “Rusija i Srbija nadomak usaglašavanja konačne cene izgradnje nastavka gasovoda”. Reč je, da ne bude zabune, o njegovoj deonici od granice sa Bugarskom na istoku do granice sa Mađarskom na severu.
U stvari, ne bi ta vest bila tako senzacionalna da samo nedelju dana ranije (tačnije – 17. januara) tokom boravka u Beogradu, ruski predsednik Vladimir Putin nije rekao nešto potpuno drugačije, odnosno da su Rusiji u pogledu realizacije tog projekta ruke praktično vezane. “Rusija je spremna za izgradnju Turskog toka kroz Srbiju, ali to zavisi dugih zemalja”, izjavio je ruski predsednik. Odnosno, kako je malo opširnije objasnio: “Kao što znamo, i Južni tok je zaustavljen, ali ne zbog naše krivice. Bugarska je sada pokazala interesovanje da se priključi na Turski tok koji bi dalje išao kroz Srbiju i Evropu, i spremni smo, ponavljam, da investiramo, ali za dalje malo šta zavisi od nas”, istakao je Putin dodajući da je Rusija “praktično već obezbedila” i 1,4 milijarde evra, koliko je potrebno za tu investiciju.

ŠAJKAŠ, 24.11.2013: “Dugo ste čekali, počnite”. Tim rečima je Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije, pre punih pet godina objavio početak radova na izgradnji gasovoda Južni tok. Bio je to, makar je tako predstavljan, “poduhvat decenije”: investicija teška 1,9 milijardi evra, izgradnja cevovoda dugog 420 kilometara (takođe od Bugarske do Mađarske, ali sa kracima za Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, potencijalno i prema Makedoniji) i kapaciteta od čak 40 milijardi kubnih metara gasa, koja je trebalo da angažuje direktno 2.500, a indirektno i svih 100.000 radnika i da, na kraju, Srbiji od tranzitnih taksi donosi godišnji prihod od čak 300 miliona evra. Već u tom trenutku, međutim, znalo se da je to, kako je NM pisao, “čardak na nebu”. Jer je izgradnja gasovoda dugog oko 2.000 kilometara – koliko bi on bio dugačak od izvora do krajnjih potrošača u zapadnoj Evropi – od čega oko 900 kilometara po dnu Crnog mora, u tom trenutku stvarno (ako ne računamo performans za srpske novinare) nije bila počela ni u Rusiji. U najkraćem, iz raznih razloga, i ekonomskih i političkih, Evropska unija nije dala saglasnost za taj projekat. Tako da je i ta predstava u vojvođanskom selu Šajkaš, koja je zapravo bila priređena za unutrašnju upotrebu, brzo pala u zaborav. A od gasovoda, čije su puštanje u pogon visoki i srpski i ruski zvaničnici najavljivali za 2016. godinu, ni do dana današnjeg nije bilo ništa.
Kad smo se već vratili u surovu stvarnost, slično je danas stanje i sa Turskim tokom. Zapravo, možda je nešto i bolje, pošto će Rusija do kraja ove godine okončati polaganje cevi ispod Crnog mora kapaciteta oko 17 milijardi kubika gasa, ali je on namenjen isključivo za turske potrebe (pošto kapaciteti davno izgrađenog gasovoda Plavi tok više nisu dovoljni). Ali, postavljanje druge cevi kojom bi išao gas za Evropu pod znakom je pitanja jer se tome – zbog trgovinskog, ali i političkog hladnog rata – suprotstavljaju i Evropska unija i Sjedinjene Države. Tako da je Vladimir Putin pošteno priznao da u ovom trenutku, tj. sve dok se odnosi između Rusije i Zapada ne vrate u normalu, na gas iz Turskog toka ne treba računati. Što znači da ni izgradnja njegovog parčeta kroz Srbiju nema smisla.

SRPSKI TOK
: Ako neko, međutim, misli da je ova ideja o izgradnji Turskog toka kroz Srbiju predsedniku Vučiću iznenada sinula u Davosu – greši. Pre oko godinu dana, kao što je blagovremeno pisao Novi magazin, predsednica vlade Ana Brnabić je najavila izgradnju – Srpskog toka. Doduše, tada je isticano da je taj “srpski” tok, koji je počinjao takođe na bugarskoj, a završavao se na mađarskoj granici, trebalo da bude zamena za Južni tok. Mada je to svejedno jer gas dolazi iz manje-više istog područja, samo je ovaj drugi put, preko Turske, “malo” zaobilazan.
Zanimljivo je, međutim, da je tada premijerka takođe najavila da će preduzeće formirano za realizaciju projekta Južni tok, a koje se tako i zvalo, uskoro biti preimenovano u Srpski tok, te da je u toku projektovanje gasovoda Niš – Dimitrovgrad. “To je plan Vlade i jedan od prioriteta u okviru Berlinskog procesa, pošto Bugarska preko Turskog toka postaje jedno od gasnih čvorišta ovog dela Evrope”, dodala je Brnabić.
I tada je sve oko “transformacije Južnog u Srpski tok” bilo maglovito, a pogotovo “glavno pitanje – odakle će dolaziti gas. Da li iz Turskog toka, koji je ruski projekat i kojim teče ruski gas, ili iz tzv. Južnog koridora, koji je evropski projekat i koji računa na više izvora gasa (Azerbejdžan, Turkmenistan, Irak, Iran), od kojih nijedan nije u Rusiji? Bez obzira na to što nisu rešena ključna pitanja, po našem starom običaju, završetak izgradnje planiran je za kraj ove, 2019. godine. Ono što je, međutim, ulivalo neku nadu da taj poduhvat ipak nije, bar ne sasvim, čardak na nebu, bila je u tom trenutku sveža informacija da je Evropska unija za izgradnju gasnog interkonektora na granici Srbije i Bugarske (računajući na vezu sa gasovodom iz Južnog koridora) izdvojila 40 miliona evra. Interkonektor, možda nije zgoreg napomenuti, omogućava protok gasa u oba smera, a ne samo u jednom, kao “klasični” gasovod.
Međutim, navedena izjava Ane Brnabić bila je samo “replika” izjave predsednika Vučića koji je sredinom 2017. govorio o potrebi izgradnje gasovoda kroz Srbiju od Bugarske prema Mađarskoj. A krajem iste te 2017. godine direktor Srbijagasa Dušan Bajatović najavio je da se planira izgradnja gasovoda koji će povezati planirani interkonektor Niš – Dimitrovgrad sa Batajnicom. U međuvremenu i Južni tok je promenio ime, ali ne u Srpski tok nego u Gastrans. Uzgred, osnivači preduzeća su, naravno, ostali isti, ruski Gasprom i srpski Srbijagas, ali i, uprkos svekolikom bratstvu, vlasnički odnos. Kao ni u jednom drugom slučaju uređenja partnerskih odnosa između zemalja i kompanija angažovanih na projektu, gde je odnos uvek bio 50:50, Rusima je pripao većinski (51 odsto) udeo.

ODAKLE PARE: Znači li sve ovo, postavlja se na kraju pitanje, da su se sad sve “kockice složile” i da bi uskoro, za koju nedelju, a možda i pre, i Aleksandar Vučić, poput svog prethodnika Nikolića, mogao svečano da kaže: “Počnite”. Moguće je, naravno. Ako Srbija punom parom gradi brzu prugu Beograd – Budimpešta, za koju Mađari još nisu raspisali ni tender, moguće je da gradi i Turski tok, koji još nije napravljen ni u Turskoj. Preciznije, onaj njegov deo koji od Turske treba da vodi ka Evropi. Ali, kao što postoji nada da u jednom trenutku i Mađari počnu da grade svoj deo pruge, nije isključeno ni da će “geo-ekonomski” i “strateško-energetski” rat između Rusije i Zapada jednom biti završen. Ili makar da će neki od mnogobrojnih planova o izgradnji gasovoda na jugoistoku Evrope biti ostvaren, pa da se onda odatle jedna cev preko Bugarske “popne” i do Srbije. A u međuvremenu, veliki infrastrukturni projekti dobro dođu za podizanje posustalog privrednog rasta, a nisu loši ni za poboljšanje i ličnog i kolektivnog finansijskog krvotoka.
Kad smo već kod finansija – to mu dođe kao šlag na torti – još se ne zna ni odakle će doći pare za izgradnju niti pod kojim uslovima. A nema ni “pravnog okvira” koji bi taj veliki i skup projekat regulisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 31. januar 2019.

Požego, ožeži

U Požegi se uskoro navršava godinu dana od protesta koji će po svoj prilici dovesti do smene lokalnog rukovodstva

U slavu jedne godišnjice

Sad kad se protesti u prestonici zahuktavaju, kada su ih napismeno podržali i profesori beogradskih fakulteta, red je da se prisetimo pionira, onih koji su napravili grudvu koja se, evo, pretvara u lavinu. Reč je, naravno, o Požegi i Požežanima.
Koji će uskoro proslaviti godinu dana kako protestuju i traže – ono što Beograđani traže danas – smenu vlasti. Naravno, lokalne, opštinske, koja je svojom beskrupuloznošću i korumpiranošću oštetila sugrađane za milione evra. I koja je sve to vreme uživala podršku beogradske “centrale”. Ali, kažu dobro obavešteni izvori, tome bi mogao da dođe kraj, odnosno predsedniku opštine Grocka moglo bi da se pridruži i požeško rukovodstvo.

TRG SLOBODE: Ako se nekome čini da je naslov ovog teksta već negde pročitao – u pravu je. Ali ne “negde” već upravo na stranicama Novog magazina, koji je o “požeškoj buni na dahije” pisao (NM 361, 29. mart 2018) među prvima. Dakle, nije zgoreg podsetiti se – a tome može da posluži lep informativni bilten koje organizatori demonstracija redovno sastavljaju – “protesti u Požegi su počeli kao građanski bunt protiv bahatosti lokalne opštinske vlasti februara 2018. godine. Spontanost i nestranački karakter protesta vrlo brzo su postali prepoznatljivi znak jedne od najvitalnijih građanskih inicijativa u Srbiji. Od ‘Razigravanja’, od ‘grudva koja postaje lavina’ do ‘Požeškog proleća’ protesti u Požegi stekli su status brenda građanskog otpora bahatosti na nivou cele Srbije”.
Kako je sve počelo?
Kao povod, kaže za NM Aleksandar Divović, jedan od lidera protesta, poslužila je jedna odluka doneta na trinaestoj – ispostaviće se po lokalnu vlast baš “baksuznoj” – sednici opštinske Skupštine. Lokalna vlast, treba li isticati, u rukama Srpske napredne stranke, rešila je, dakle, da izdvoji 12 miliona dinara za kupovinu jedne zgrade. “Kvaka” je bila u tome što je dotični “objekat” bio em nelegalno sagrađen, em u (su)vlasništvu supruga predsednice SO Požega Zorice Mitrović. Takoreći istog momenta građani su reagovali. Društvene mreže bile su prepune ljutitih komentara nezadovoljnih građana. “Glas naroda”, međutim, opasno je iznervirao g-đu Mitrović, koja je na svom fejsbuk profilu odgovorila jednim “Psi laju, a karavani prolaze”. To je bila inicijalna kapisla za početak protesta – kaže Divović.
Nakon toga građani zakazuju prvi veliki protest za 11. februar, kojem je prisustvovalo blizu hiljadu građana. Dakle, ako se samere Beograd i Požega, to je “po glavi stanovnika” više ljudi nego što se ovih dana skuplja u glavnom gradu. Požežani se, međutim, ne skupljaju tek tako. Već na prvom protestu najavili su tužbe i nastavak demonstracija sve dok se sporni slučaj ne reši. To se, naravno, predsednici SO još manje dopalo, pa je počela da vređa građane najgorim rečima. Građani odgovaraju zakazivanjem drugog protesta za 18. februar i tako grudva počinje da se kotrlja.

INICIJATIVA ZA POŽEGU: “Građani se okupljaju da izraze svoje neslaganje s načinom rada lokalnih vlasti i pozivaju nadležne državne organe da štite zakone i interese stanovnika Požege i države Srbije. I pored pritisaka građana, vlast uporno nastavlja po starom i traži modele kako da ovu nečasnu rabotu završi do kraja. Čak je bilo pokušaja da se promeni Urbanistički plan po ovom pitanju, ali zahvaljujući delovanju građana, slučaj nije zatvoren. Uspeli smo ponovo da taj proces argumentovano osporimo”, podseća sagovornik NM.
Kao nova “viša” organizaciona faza borbe rađa se ideja da građanski otpor postane “Inicijativa za Požegu”. Na pitanje ko čini Inicijativu i kakvi su njeni ciljevi, Divović kaže: “Mi smo grupa slobodnih i dostojanstvenih građana opštine Požega rešenih da uzmu aktivno učešće u političkom životu našeg mesta i u donošenju važnih odluka koje se tiču svih nas. Okupljeni smo oko ideje da se lokalna politika mora voditi na lokalnom nivou, odlučni smo da lokalnu politiku otrgnemo iz centara nekontrolisane moći i da je vratimo u ruke građana. Zato iz dana u dan pozivamo sve slobodnomisleće ljude, spremne da učestvuju u donošenju odluka od neposrednog zajedničkog i opšteg interesa za lokalnu zajednicu, da nam se pridruže”, izgovara takoreći u jednom dahu Divović.
Kako je na pojavu Inicijative reagovala opštinska vlast?
Prema Divovićevim rečima – onako kako aktuelna vlast i inače reaguje. “Nastavljaju zastrašivanje i vređanje građana putem društvenih mreža. Iznose lične podatke građana koji su se javno usprotivili potezima opštinskog rukovodstva”. Na to je, dodaje naš sagovornik, reagovao i sad već bivši Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, koji je pokrenuo postupak nadzora povodom dobijenih informacija
“I pored pritisaka građana – kaže Divović – vlast nastavlja da sprovodi u delo Odluke koje nisu u skladu sa zakonskim propisima, a mi sve nelegalne radnje procesuiramo kod nadležnih tužilaštava”. Pošto, međutim, ni nadležna tužilaštva svoj posao nisu uradila kako treba, Požežani se obraćaju prvo nadležnim ministarstvima, a na kraju i predsedniku Republike.
“Moram da priznam da je reagovao jedino predsednik Vučić, koji nas je u julu prošle godine obavestio da su svi predmeti koje smo procesuirali, dakle i iz Osnovnog tužilaštva u Požegi i Višeg Tužilaštva u Užicu trenutno na obradi u Specijalnom odeljenju u Kraljevu i da se tamo možemo informisati u kojoj fazi se nalaze ti predmeti. U oktobru smo se uverili da je obaveštenje koje smo dobili od predsednika tačno, dakle predmeti su zaista u Kraljevu, ali kao što ni tada oni nisu krenuli s mrtve tačke, tako je i danas”. Ovde Divoću postavljamo pitanje šta očekuje, kada će Tužilaštvo završiti svoj posao.
“Mislim da to najverovatnije zavisi od interesa Aleksandra Vučića i činjenice da je on u svoje ruke preuzeo sve tri poluge vlasti – zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Kada njemu i njegovoj partiji bude odgovaralo, on će pustiti niz vodu visoke funkcionere na lokalnom nivou, kao što se to desilo sa ovim Simonovićem u Grockoj”, zaključuje Divović

Izveštaj Državnog revizora

U rezultate delovanja Inicijative može se ubrojati i Izveštaj Državne revizorske institucije koji je 26. decembra 2018. objavljen na sajtu DRI. Izveštaj svedoči o skandaloznom odnosu aktuelne lokalne vlasti u Požegi prema budžetskim sredstvima. Brojne su finansijske zloupotrebe za koje su direktno odgovorni predsednik Milan Božić i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U izveštaju se procenjuje da je najmanje 150 miliona dinara potrošeno suprotno Zakonu.
Da li sajt Državne revizorske institucije ponekad pogleda i neko iz tužilaštva?
Građani čekaju i nastavljaju proteste.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 31. januar 2019.

(I)zbor

Danas u inostranstvo odlaze ne samo da nađu posao nego i da tamo ostanu. Odlaze i oni koji imaju posao, i ne samo zbog malih plata. Odlaze jer ne mogu da podnesu nekompetentnost, nepotizam, klijentelizam i primitivizam koji vladaju

Razumljivo je, na neki način, što razne svetske rang-liste ne izazivaju naročitu pažnju ovdašnje javnosti. Šta ima da nam neki Englezi ili Nemci otkrivaju gde živimo, kao da to ne vidimo svakog dana. Tako su nezapaženo prošle dve liste (sa podacima za 2018) objavljene sredinom januara – Barometar slobode Fridrih Nojman fondacije i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Analize ovog tipa svakako nisu savršene jer se pokušavaju izmeriti teško merljive stvari, ali se nešto iz njih ipak može naučiti.

Pre svega – da i sa slobodom i sa demokratijom stojimo loše ili, u najbolju ruku, osrednje. Kada je o demokratiji reč, u Evropi je Srbija u poslednjoj trećini zemalja. Ispred nje su cela zapadna i centralno-istočna Evropa; iza Srbije su balkanske i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, izuzev baltičkih, naravno. Sa ocenom 6,41 (od 10) Srbija je svrstana u takozvane manjkave demokratije. Što je najgore, ta ionako slaba demokratija poslednjih godina sve više slabi. Najbolju ocenu (6,71) Srbija je dobila 2014. godine, dakle kada se aktuelni režim tek učvršćivao, koja od tada neprekidno slabi – do prošlogodišnjeg nivoa (koji je doduše isti kao i 2017, što je rezultat činjenice da nije mogla da bude uzeta u obzir cela 2018. inače bi rezultat sigurno bio gori). Bilo kako bilo, demokratija je u Srbiji danas slabija nego pre 10 (6,49) i pre 12 godina (6,62 poena).

Barometar slobode (koji rangira zemlje po stepenu političkih i ekonomskih sloboda i vladavine prava) manjeg je obima i obuhvata 45 zemalja Evrope i centralne Azije. Na toj listi Srbija je na 35 mestu i opet se priča ponavlja: ispred nje su zapadno i srednjoevropske zemlje, dok su iza (neke, ne sve; recimo Makedonija i Bosna i Hercegovina jesu, ali Crna Gora i Hrvatska nisu) balkanske i centralno-azijske zemlje.

Srbija je najslabija u domenu vladavine prava i nalazi se na 37. od 45 mesta. Ali još više od generalno niskih ocena zabrinjavaju tendencije. Naime, i za demokratičnost izbornih procesa, i za medijske slobode, i za nezavisnost pravosuđa konstatuje se “da su u ubrzanom padu”.

Kad se sve skupi, dakle, Srbiju karakteriše sve manje slobode i sve manje demokratije. U takvom “okruženju” nije čudo što se rehabilituju čak i najcrnji fašisti. Poput Dimitrija Ljotića i ljotićevaca. To je možda na prvi pogled eksces, ali u stvari je zakonita posledica opšteg stanja u državi. Pa u skladu s tim nije slučajnost ni to što glavnu ulogu u toj mračnoj raboti imaju državni mediji. Sloboda fašizmu, a narodu – kako se zalomi.

Ljudi, naročito mladi, odlaze iz Srbije. Uvek su odlazili – reći će neko. Tačno, ali su nekada odlazili da zarade pare, pa da se vrate. Danas u inostranstvo odlaze ne samo da nađu posao nego i da tamo ostanu. Odlaze i oni koji imaju posao, i ne samo zbog malih plata. Odlaze jer ne mogu da podnesu nekompetentnost, nepotizam, klijentelizam i primitivizam koji vladaju. Jer nema slobode i demokratije koji omogućavaju da najbolji isplivaju na površinu. Jer vladaju sila i nepravo.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 24. januar 2019.

Tresla se gora…

Spoljna politika za unutrašnju upotrebu, to je osnovni utisak posle susreta predsednika Rusije i Srbije u Beogradu

Putin u Beogradu

Mnogo pirotehnike, kao u Bondarčukovim filmovima, ali malo prave vatre. Tako bi se mogli sumirati utisci nakon prošlonedeljne posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu. To je, s obzirom na ono od čega se strahovalo – u vezi sa Centrom za vanredne situacije u Nišu – dobro, ali, sa druge strane, bilo bi normalno da Srbija sa Rusijom ima još bolju, pre svega privrednu saradnju. Ovako, dobili smo puna kola protokola i malo šta više od toga.

POLJUBAC: Kao što se i pretpostavljalo, obe strane, i domaćin i gost, susret su (is)koristile pre svega za unutrašnje (u)potrebe. Aleksandru Vučiću je ta poseta bila potrebna da opet mobiliše svoje “jedinice”, tj. pristalice, kao i da malo podmaže svoju glasačku mašinu. Putin je, sa druge strane, bio svestan da je zloupotrebljavan, pa je pokušavao da što više smanji štetu. Zbog toga je bio onako uzdržan tokom celog boravka. U njegovoj pojavi nije bilo energije i kao da je jedva čekao da se maskarada završi. O tome svedoči i činjenica da je ljudima koji su prešli stotine kilometara i čekali ga satima po zimi da im se obrati uputio jednu jedinu, sasvim konvencionalnu rečenicu. Jedino što je od te ravnodušnosti odudaralo bio je poljubac sa Dačićem, mada nije jasno na čiju inicijativu. Biće da je na Dačićevu, koji je dobro raspoloženje manifestovao pevajući na svečanom ručku. Ali kad može turskom sultanu, što ne može i ruskom caru.
Taj poludnevni izlet bio je, međutim, potreban i Putinu. Jer rejting mu je posle nepopularnih mera, tj. smanjenja penzija i povećanja poreza, prouzrokovanih privrednom krizom zbog ekonomskog rata sa Zapadom, drastično opao, pa mu dobro dođe da svojim biračima pokaže da ipak postoji još jedno mesto u svetu gde ga vole i uvažavaju. Tim pre što valjda već pet godina ne ide ni u kakve bilateralne posete (osim u Mađarsku i Tursku) i da nema međunarodnih konferencija na kojima se pojavljuje, gotovo da bi se moglo reći da je u potpunoj izolaciji, pa mu je bilo potrebno da probije taj embargo. Jedan orden, ma kako važan bio, nije previše visoka cena za to. To je i jedino što mu preostaje sve dok je cena nafte na svetskom tržištu ovako niska (50-60 dolara za barel), a nema izgleda da će Amerikanci, koji pumpaju kao ludi, uskoro dozvoliti rast.

STATUS QUO: Na zajedničkoj konferenciji za štampu posle razgovora Vučić i Putin su istakli “visok stepen saglasnosti oko svih pitanja”. To “sva pitanja” odnosilo se u suštini pre svega, ako ne i jedino, na “pitanje” koje je već godinama sporno, ali tom prilikom nije ni pomenuto Tako da bi se u tom kontekstu moglo reći da možda najvažnije za Putinovu posetu Srbiji jeste ono što se nije dogodilo. Ruski Centar za vanredne situacije u Nišu nije dobio diplomatski status. To je za Rusiju u ovom trenutku bilo najvažnije. Tačnije, to je bilo gotovo jedino što je nju u ovom trenutku zanimalo; sve ostalo su sitnice. Činjenica da Vučić tu nije načinio ustupak u Evropskoj uniji i Americi svakako je dočekana sa odobravanjem. I olakšanjem. Vučićeva snishodljivost prema Putinu i, uopšte, čitavo to pozorište oko njegovog boravka, malo će ih doticati. Prihvatiće to kao komad namenjen lokalnoj publici. Sa druge strane, to pokazuje da je i Vučić svestan da u pogađanju oko Kosova nešto može da dobije samo od EU i SAD; EEU (Evroazijska ekonomska unija) tu ništa ne može da mu donese.

PUTIN JE POKUŠAVAO DA ŠTO VIŠE SMANJI ŠTETU. ZBOG TOGA JE BIO UZDRŽAN TOKOM CELOG BORAVKA. U NJEGOVOJ POJAVI NIJE BILO ENERGIJE I KAO DA JE JEDVA ČEKAO DA SE MASKARADA ZAVRŠI

Ono što se takođe nije desilo – Putinova poseta nije donela ništa novo oko još jednog geoekonomskog, ali pre svega geopolitičkog pitanja, tj. oko gasovoda Turski tok. To, za razliku od prethodnog, tj. saglasnosti oko Centra, za Srbiju nije baš toliko dobro, ali nije ni neočekivano. Naravno, bilo bi bolje da je Srbija dobila još jedan pravac snabdevanja, makar taj gas takođe bio iz ruskih izvora, ali je takođe bilo jasno da se taj posao zaglavio i da se neće odglaviti sve dok se i odnosi između Zapada i Rusije ne uvedu u normalne tokove. Ruski predsednik je u tom pogledu bio prilično otvoren. “Spremni smo da nastavimo izgradnju Turskog toka i za evropske potrošače, mnogo je njih koji su zainteresovani, imamo i više nego dovoljno resursa, spremni smo da ulažemo u infrastrukturu na teritoriji Srbije, ali u daljoj realizaciji tog projekta malo šta zavisi od nas”, istakao je Putin, dodavši kao utehu da će se “očuvati i tranzit gasa kroz Ukrajinu”. Ne može ovde da se ne primeti da Rusija već više od 10 godina maše milijardama evra investicija – najpre 1,9 milijardi evra za Južni tok, pa sada 1,4 milijarde evra za Turski tok, ali dosad nije uložila ni evro, čak ni u projekte koji ni od koga do od nje nisu zavisili, kao što je gasifikacija jugoistočne Srbije.

PRAZNINA: U stvari, pravo razočaranje predstavljala je privredna delegacija koja je doputovala sa ruskim predsednikom. Koja je bila vrlo “tanka”. Tako da kad se još uzme u obzir da se glavni deo Putinove posete odigrao u Hramu svetog Save i ispred njega, ona kao da je više imala religijski nego svetovni karakter. Kao da je došao šef Ruske pravoslavne crkve, a ne šef ruske države.
Silesija raznoraznih “memoranduma” koji su ispotpisivani u Palati Srbija – prema nekim informacijama ima ih tačno 21, ali ih nema na sajtu Vlade – više je trebalo da posluži da se zabašuri ta “zvečeća praznina”.
Recimo, kao primeri te puke birokratske forme u ovoj prilici mogu se navesti “Protokol o razmeni ratifikacionih povelja o socijalnom osiguranju”, kao i “Memorandum o međusobnom razumevanju i saradnji u oblasti socijalne zaštite”, koje su potpisali ministri rada Rusije i Srbije Maksim Topilin i Zoran Ðorđević. Slično važi za “Zajedničku izjavu između Vlade Rusije i Vlade Srbije o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara. Ili “Plan konsultacija između MSP Srbije i Ministarstva inostranih poslova Rusije za 2019-2020. godinu” itd., da ne nabrajamo više.
Neki su bili sasvim bizarni, kao što je onaj o rusko-srpskoj saradnji u oblasti istraživanja i korišćenja kosmičkog prostora u mirne svrhe, na koji je svoj potpis stavio generalni direktor Roskosmosa Dmitrij Rogozin. Ili onaj koji se tiče korišćenja atomske energije u mirnodopske svrhe, koji su parafirali generalni direktor Rosatoma Aleksej Lihačov i ministar zadužen za inovacije u Vladi Srbije Nenad Popović.
Kad smo već kod inovacija, reklo bi se da je tu napravljen najveći “proboj”. Pod firmom “prvog digitalnog dijaloga između Srbije i Rusije” potpisano je šest sporazuma u oblasti inovacija i digitalne ekonomije. Ali, tu je “banku” ovog puta uzela predsednica Vlade. Izražavajući uverenje da “Srbija ima jedinstven potencijal da postane hab za visokotehnološke kompanije”m Ana Brnabić je najavila da će “u narednom periodu biti reformisan set zakona vezanih za elektronsku trgovinu i donet novi zakon koji će omogućiti registraciju investicionih, tj. venture capital fondova”, kao i da će se “liberalizovati uslovi za izdavanje viza i zapošljavanje stranih stručnjaka kako bi se obezbedio nesmetani dolazak stručnjaka iz celog sveta”. Međutim, nijedan od potpisanih sporazuma ne donosi ništa konkretno, sve je u sferi lepih želja i dobrih namera.
Jedino konkretno što je potpisano jeste ugovor o kreditu vrednom 230 miliona evra, koji su potpisali generalni direktori RŽD Internešenel Sergej Pavlov i Infrastrukture Železnice Srbije Miroljub Jevtić. Naravno, nazočna je bila i potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture Zorana Mihajlović. Tim novcem trebalo bi da se finansira izgradnja jedinstvenog Dispečerskog centra za upravljanje železničkim saobraćajem u Srbiji (127 miliona evra), zatim izgradnja elektrotehničke infrastrukture na pruzi Stara Pazova – Novi Sad (92 miliona) i izrada projektno-tehničke dokumentacije za rekonstrukciju 210 kilometara barske pruge od Valjeva do granice sa Crnom Gorom (11 miliona evra). Međutim, uslovi pod kojima je kredit dobijen nisu saopšteni.
Od svega ostalog što je potpisano najkonkretnije zvuči dogovor o povećanju kapaciteta hidroelektrane Đerdap 2 za oko 25 odsto, potpisan između ruske firme Silovije mašini i Elektroprivrede Srbije. Međutim, kao što se iz same formulacije “dogovor” može zaključiti, i to je na prilično dugom štapu.
Sve u svemu, kao što je rečeno na početku teksta, nimalo fascinirajuće – prilično razočaravajuće.

NAJVAŽNIJE ZA PUTINOVU POSETU SRBIJI JESTE ONO ŠTO SE NIJE DOGODILO. RUSKI CENTAR ZA VANREDNE SITUACIJE U NIŠU NIJE DOBIO DIPLOMATSKI STATUS

LAVROV: Gorepomenuti “visok stepen saglasnosti” podrazumeva i da se Rusija ne suprotstavlja opredeljenju Srbije da (jednog dana – a možda i pre) postane članica Evropske unije. Međutim, u praksi to često izgleda drugačije. Tako je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov dan uoči Putinove posete Beogradu na konferenciji za štampu u Moskvi zatražio od Evropske unije “da ne zahteva od Srbije da se opredeljuje između Moskve i Brisela”. Stvar je u tome što se Srbija već opredelila za članstvo u EU, pa u tom smislu i za Brisel. Čak je na tom putu nešto i odmakla. Tražiti u ovom trenutku od nje da se “ne opredeljuje” predstavlja, u stvari, poruku Srbiji – da odustane od Evropske unije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. januar 2019.