NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Avioni, milioni

Prvim paketom pomoći proćerdano je oko pola milijarde evra – tačno onoliko koliko iznosi drugi paket. Da se vlast ponašala samo malo odgovornije, ovaj julski paket mogao je da se finansira iz istog “fundusa” kao i aprilski i nikakvi “ćupovi” niti drugi izvori sredstava ne bi bili potrebni

Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”. U članku se, naime, pokazivalo da Srbiji na raspolaganju stoje stotine miliona evra evropskih donacija (da o milijardama znatno povoljnijih kredita od onih koje je Srbija već uzela i ne govorimo), te da će Vučić svakako “popustiti”. Naravno, ispostavilo se, po ko zna koji put, da predsednik Srpske napredne stranke nije govorio istinu. Štaviše, lično je, skačući sam sebi u usta, petnaestak dana kasnije predstavio novi program podrške preduzećima i preduzetnicima u Srbiji.

Za razliku, međutim, od prvog paketa, koji je sa svojih (više od) pet milijardi evra bio takoreći megalomanski, ovaj drugi od svega 500 miliona doimao se, ako ne baš minimalistički, a onda svakako kao vrlo skroman. Ili se možda država, pomisliće neko, dozvala pameti, pa sad malo bolje gleda kome pomoć treba, a kome ne treba. Stvar je, zapravo, znatno prostija. Radi se o tome da su izbori prošli, tj. da je prvi paket bio noseći stub Vučićeve predizborne kampanje, te da sada jednostavno više nema potrebe za kupovinom glasova.

Zato je i pomoć firmama bitno smanjena. Umesto celokupnu minimalnu zaradu (30.000), država sada obezbeđuje samo 60 odsto, tj. 18.000 dinara.

Svakako najjači dokaz o stranačkoj zloupotrebi državnih resursa predstavlja podela 100 evra svakom punoletnom stanovniku (i stanovnici, dabome) Srbije, što je zemlju koštalo 600 miliona evra. A moglo je upola manje – u tome je poenta – uz odgovarajuću socijalnu “trijažu”. Isto toliko moglo se verovatno uštedeti i selektivnom pomoći preduzećima. Sva su ona, međutim, dobila ista prava, bez obzira na to da li su i koliko pogođena krizom. Očigledno iz straha da se uoči izbora pojedini segmenti privrede, odnosno zaposlenih u njima ne naljute i ne glasaju za opoziciju, vlast nije žalila pare.

Sve u svemu, prvim paketom pomoći proćerdano je oko pola milijarde evra – tačno onoliko koliko iznosi drugi paket. Što znači da je ovaj julski paket mogao da se finansira iz istog “fundusa” kao i aprilski, tj. da nikakvi “ćupovi” niti drugi izvori sredstava ne bi bili potrebni, da se vlast ponašala samo malo odgovornije.

Time se po ko zna koji put otvara (žalosno) pitanje korišćenja javnog novca. Čiju smo “pokaznu vežbu” ponovo videli ovih dana. Ne mislimo na tenkove u Sremskoj Mitrovici, tj. Vojvodini niti na sanitete u Banjaluci nego na avione u Hercegovini. Koji, doduše, još nisu poleteli, tj. doleteli, ali će ubrzo, čim Srbija izgradi aerodrom, kao što je to 23. jula Vučić najavio. To jest, čim se nađe zgodno mesto “između Trebinja, Bileće i Gacka”, kako je objasnio predsednik Srbije. Što opet znači nikad, pošto ovi gradovi ne čine nikakav trougao zgodan da se negde u sredini smesti pista, kao što su verovatno mnogi pomislili, nego se praktično nalaze na jednoj (gotovo) pravoj liniji. Da ne govorimo, primera radi, o tome da se Dubrovnik sa svojim aerodromom i, što je važnije, ogromnim privrednim potencijalom nalazi svega tridesetak kilometara od Trebinja (koliko i Bileća, a dvostruko bliže od Gackog), te da bi bilo mnogo bolje iz tog rakursa tražiti i razvojnu i svaku drugu životnu šansu za čitavo područje. Samo što to, naravno, zahteva sasvim drugačiju, odnosno proevropsku politiku.

Tako da, kao što je rečeno, para ima, samo je pitanje hoćete li biti pametni da to vidite, a onda i umete li pametno da ih potrošite

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. jul 2020.

Lice ove države su nasilje i glupost

Pročitajte ovaj intervju. Saznaćete zašto vrhunskom srpskom pravniku Srbija liči na selo Stepančikovo iz istoimene novele Fjodora Dostojevskog, a i još ponešto

Intervju: Slobodan Beljanski, advokat

Za Slobodana Beljanskog se lako može upotrebiti stara novinarska floskula da je sagovornik koga ne treba posebno predstavljati. Ipak, nije zgoreg podsetiti da je Beljanski, koji se advokaturom bavi od 1969, tri puta uzastopno biran za predsednika Advokatske komore Vojvodine (1998-2007), kao i da je u dva mandata bio član Upravnog odbora Međunarodne unije advokata i njen predstavnik za Srbiju. Bio je predsednik Udruženja za krivično pravo i kriminologiju Vojvodine, glavni i odgovorni urednik časopisa za pravnu teoriju i praksu Glasnik AKV, član redakcije Revije za kriminologiju i krivično pravo, član Saveta Arhiva za društvene i pravne nauke i član Etičkog komiteta Udruženja pravnika Srbije. Jedan je od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, član je Društva književnika Vojvodine. Bio je prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2002), kao i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (2010-2013). Autor je više knjiga, među njima i: Poetika prava – politika filozofije, Pravo i iluzija, Hronika uzaludnog otpora

Kako vi kao čovek koji se već decenijama profesionalno bavi pravom gledate na postupanje najpre policije, a onda i sudskih organa prema demonstrantima tokom nedavnih protesta?
Deo policije demonstrirao je brutalnost, a deo pravosuđa pokornost. Često jedno proizlazi iz drugoga. Sud u Dimitrovgradu osudio je na tri godine zatvora čoveka koji se po povratku iz inostranstva usled neobaveštenosti nije podvrgao samoizolaciji. Ta brutalnost očigledno je proistekla iz pokornosti. Najnoviji događaji samo su dokaz više u prilog uverenju da su izvršna vlast i značajni segmenti sudske vlasti uveliko kompromitovani. Tome je, pre svega, uzrok odsustvo nezavisnosti, a potom u dobroj meri i puka obest u sprezi s moralnom tupošću i profesionalnom nesposobnošću. Za vreme vanrednog stanja, na primer, Vlada je uredbama regulisala suđenja putem Skajpa ili sasvim besmislen način primene principa ne bis i idem. Iako je time izvršna vlast zadirala u sudsku, sudovi su joj se bez pogovora povinovali.

Da li je to ponašanje bilo ekscesno ili je, zapravo, potvrdilo odnos države prema građanima?
Nema tu ničeg ekscesnog. Ovo što se pogrešno smatra naličjem, u stvari je pravo lice. Lice ove države jesu i nasilje i glupost u pokušajima njegovog prikrivanja ili pravdanja. I neprekidna muka sa demokratijom! Vlast se naprosto takmiči u veštini kako se parlamentarne demokratije otvoreno ne odreći, ali je uspešno izigrati.
Odnos države prema građanima izraz je odnosa institucija prema državnoj vlasti. Bezakonje se rađa iz dva naizgled suprotna osećanja: superiornosti i servilnosti. Kažem naizgled zbog toga što jedno osećanje potpomaže drugo. Puzeći se penje do fotelje, koja se čuva dodvoravanjem.
Naša je kob što to ovde uspeva i što, u relativno kratkoj istoriji moderne države, živimo pod teretom neke vrste političke alhemije – verovanja u magijske prednosti porekla, povesti, istorijskih zasluga, srodnosti ili prijateljstava među narodima. Pritom uglavnom izmišljenih ili umišljenih. Otuda smo našli oslonac u despotijama u kojima se sistematski guše slobode i prava građana.

UKOLIKO SKUPŠTINA SLOBODNE SRBIJE PROKLAMUJE RACIONALAN I NA REALNOSTI ZASNOVAN ODNOS PREMA KOSOVU, SUSEDIMA, GENOCIDU U SREBRENICI, I UČEŠĆU SRBIJE U RATOVIMA, A DISTANCIRA SE OD POKRETA KOJI DIREKTNO VODE NJENOJ FAŠIZACIJI I OD METANISANJA PRED RUSIJOM, KINOM I SRPSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM, BIĆE TO DOVOLJNO DA OPRAVDA SVOJE OSNIVANJE

Dakle, sa stanovišta prava, u kakvoj državi mi živimo? To jest, da preciziram, ako se država od bande razlikuje po tome što (se) vlada po zakonima, gde biste svrstali Srbiju?
Pošli ste od pretpostavke da se radi o dve oveštale suprotnosti. Nažalost, moraću da ih približim: postoje i mafijaške države. Srbija je zaostalo i u osnovi primitivno društvo. Takva joj je i vlast. Vlada se uz pomoć ucena, opsena i lakovernosti. A sada vidimo, i uz pomoć batine.
Naše prilike odavno me podsećaju na novelu Dostojevskog o selu Stepančikovu. Glavnog junaka Fomu Fomiča Opiskina pripovedač opisuje kao ništavnog, beskorisnog i neobdarenog čoveka, uvredljivog, podozrivog i budalasto razmetljivog, punog žudnje za divljenjem, sklonog prenemaganju i hvalisanju, ali uz sve to i čoveka neizmerno i gotovo razdraženo samoljubivog. Uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, Foma je, kako veli pisac, uspeo da okupi gomilu idiota koji su ga obožavali i da zacari u spahiluku u kojem je bio samo neka vrsta posluge. Kao što vidite, sve je već poznato i davno predstavljeno. Od Cicerona do Benjamina. Ali ko će se ovde na njima učiti?
Tako je i naša jadna društvena skupina sabrala većinu koja je na vrh izgurala svog Fomu. Da se ne zavaravamo, ni suprotstavljena manjina ne oskudeva u Fomama. Više se ne treba čuditi što se na predvodnička mesta sasvim lako uspinju puki lakrdijaši. Ako su uz to gramzivi, bezobzirni, emocionalno nezreli, ponekad nasilni, eto vam današnje Srbije.

Zašto ćute pravni fakulteti. Retki su pravnici koji su digli glas protiv zloupotrebe ovlašćenja od državnih organa, odnosno protiv nasilja prema građanima.
Pravni fakulteti su heterogene ustanove. Teško je od brojnog nastavnog kadra, različitih uverenja i interesa, očekivati da deluje kao jedan tim. Njihova rukovodstva, međutim, vode računa da se ne zamere izvršnim vlastima. Bilo zbog sredstava, bilo zbog čuvanja akreditacija, bilo zbog ličnih ambicija. Neki od državnih fakulteta bili su rasadnici nacionalizma i sedišta desničarskih studentskih organizacija. Setite se podaničkog odnosa bivšeg dekana beogradskog Pravnog fakulteta prema Vučiću. Setite se trajanja i razvodnjavanja afere “Indeks”. Od njih se ne može očekivati nikakva akcija koja bi mogla biti ocenjena kao vrednosni sud u odnosu na aktuelna zbivanja, osim ako su afirmativna za režim. Od čelnika svojih fakulteta, čini mi se, studenti se neće naučiti pravnoj kulturi, slobodi i odvažnosti.

OVDE SE ČAK I UOBIČAJENA PRIMENA PRAVA SMATRA PODVIGOM

Postoji i dodatni razlog za njihovo ćutanje: svaka osuda podrazumevala bi ukazivanje na glavnog inspiratora naše anomije jer bezmalo da nema posla kojeg se predsednik ove države poduhvati niti reči koje u javnim nastupima izgovori, a da ne prekrši Ustav.

Da li je, po vašem mišljenju, izmenama zakona tužilaštvo formalno-pravno i praktično postalo deo izvršne vlasti, čime je oslabljena ona treća grana vlasti – sudska, odnosno pravosudna? Da li bi i šta na tom planu trebalo promeniti?
Nisu tome doprinele izmene zakona. Tužilaštvo je uvek bilo pod uticajem izvršne vlasti. Ustavom i zakonom je regulisano da se javni tužioci biraju na predlog Vlade i da je javno tužilaštvo samo samostalan, ali ne i nezavisan organ. Uzgred, poseban je problem što mu je i oskudni prerogativ samostalnosti pod znakom pitanja. Njegov status pravno nema, a faktički ne bi nikako smelo da ima doticaja sa sudskom granom vlasti. Naravno, to ne isključuje mogućnost da slab sudija ima respekt prema tužiočevim dispozicijama upravo zbog toga što ih pripisuje pritiscima odozgo.
Nešto bi očigledno trebalo menjati. Podržavam zalaganje koje potiče iz samog tužilaštva da se u predstojećim ustavnim promenama javnom tužilaštvu da nezavisnost.

NAŠE PRILIKE ODAVNO ME PODSEĆAJU NA NOVELU DOSTOJEVSKOG O SELU STEPANČIKOVU. GLAVNOG JUNAKA FOMU FOMIČA OPISKINA PRIPOVEDAČ OPISUJE KAO NIŠTAVNOG, BESKORISNOG I NEOBDARENOG ČOVEKA, UVREDLJIVOG, PODOZRIVOG I BUDALASTO RAZMETLJIVOG, PUNOG ŽUDNJE ZA DIVLJENJEM, SKLONOG PRENEMAGANJU I HVALISANJU, ALI UZ SVE TO I ČOVEKA NEIZMERNO I GOTOVO RAZDRAŽENO SAMOLJUBIVOG

Kako, po vašem mišljenju, funkcioniše sudstvo? Često se kaže da je sudstvo pod punom kontrolom politike, ali ipak neretko sudovi donose odluke koje govore da nije baš sasvim tako. Recimo, kao u slučaju “Jutka”. Sa druge strane, najnoviji primer sa demonstrantima pokazuje da se sudovi surovo obračunavaju sa svakim ko nije po volji aktuelnog režima.
Nisam sklon uopštavanju. Sudove i tužilaštva čine sudije i tužioci, među kojima ima časnih i sposobnih ljudi. Nevolja je što ove organe obeležavaju loši primeri, a ne ispravan rad. Pomenuli ste slučaj “Jutka”. Slučaj “Stefanović protiv NIN-a” daleko je poučniji. Umesto da nas brine to što Viši sud u Beogradu, u jednom od školskih primera medijskog prava, ne ume ili ne sme da primeni zakon, nas hrabri kada to pođe za rukom Apelacionom sudu. Evo dokle smo stigli! Danas nas više iznenađuje normalan nego nenormalan rad. To govori o ukorenjivanju nenormalnosti u kojoj se čak i uobičajena primena prava smatra podvigom. Vreme je da se neki novi Fuko pozabavi socijalnom patologijom, pa i istorijom političkih ludosti našeg doba. Srbija bi mu bila izdašan izvor podataka.

Ako bismo mogli da uopštimo ovu temu, čini li vam se da sudstvo ne štiti slobodu pojedinca nego slobodu vlasti – od odgovornosti? Vidite li tu neku “konstrukcijsku” grešku u našem pravno-političkom sistemu?
Sistem, ma koliko bio dobro postavljen, ruše slabi karakteri. I uz idealne norme savest je uvek poslednja instanca. Naše pravosuđe nije pokleklo zbog loših zakona već zbog pogrešnog načina na koji čak i dobre zakone loše sprovode onesposobljeni ili potkupljeni akteri. Ono što opravdano smatramo greškom u sistemu, a zapravo je temelj njegove konstrukcije, jeste činjenica da vlast takve aktere uzgaja, promoviše i trpi. Dugo pamtim, ali se ne sećam da nam je na vlasti ikada bila takva komparserija opakih mediokriteta.
U sredini kakva je naša, skrupulozan čovek se mora osećati kao stranac. 

Uprkos tome i uprkos formalno ubedljivoj pobedi na izborima, kao da su strah i nesigurnost vlasti povećani, dok su građani oslobođeni straha jer su uvideli da ništa više nemaju da izgube osim svojih okova? Da li je pojačana represija odraz tog straha?
I u ovakvoj vlasti svakako ima onih koji su svesni činjenice da se njihovoj samovolji u unutrašnjoj politici više neće gledati kroz prste u spoljašnjoj. Nepovoljni izveštaji o ljudskim pravima, slobodi medija, parlamentarnoj demokratiji, nezavisnosti sudstva ili napretku u pristupnim pregovorima uopšte sustižu jedan drugog. I dalje se, međutim, povlači niz pogrešnih poteza. Jedan od poslednjih je, ako se ne varam, svrstavanje u red zemalja koje su podržale kinesku represiji nad Ujgurima.
Na svu sreću, rast moći ima hazardersku crtu: uvećava rizike. Pogotovo ako je zasnovan na prividu. Obmanama se, za razliku od širenja gole represije i straha, teško može upravljati na duže staze.

JEDAN OD NAJNOVIJIH POGREŠNIH POTEZA SRPSKIH VLASTI JESTE SVRSTAVANJE U RED ZEMALJA KOJE SU PODRŽALE KINESKU REPRESIJI NAD UJGURIMA

Očekujete li da će snaga građanskog otpora u narednim mesecima jačati, odnosno oblici pobune dobijati na raznovrsnosti, ili mislite da će vlast uspeti da pacifikuje nezadovoljstvo ljudi?
Vlast ni sada nije pacifikovala nezadovoljstvo nego je veštim manevrima uspela da jednako nezadovoljnima isprlja i ogadi njihov vlastiti protest. Nadam se da joj naredni put to neće uspeti. Ali i da će se iz brojnih pogrešnih poteza liberalno orijentisanih demonstranata, pogotovo mešanja sa svim i svakakvim, izvući pouke. Ovako sve pomalo liči na onog Pekićevog Arsenija Njegovana, koji se, misleći da se protestuje protiv banaka, obreo i u martovskim demonstracijama 1941. i u junskim 1968.

S tim u vezi, čini li vam se da su sve te akcije “metropolizovane”, tj. usmerene i ograničene na nekoliko velikih gradova – Beograd, Novi Sad, Niš, a da je tzv. provincija marginalizovana?
Nezadovoljni građani nemaju zasad dovoljnu snagu ni u metropolama, pa je nerealno očekivati da i to malo moći teritorijalno rasipaju. Provincija je po prirodi stvari na margini. Što je ne sprečava da zaplovi na istom talasu.

OD ČELNIKA SVOJIH FAKULTETA, ČINI MI SE, STUDENTI SE NEĆE NAUČITI PRAVNOJ KULTURI, SLOBODI I ODVAŽNOSTI

Konačno, kako gledate na najnoviju građansku inicijativu – Skupštinu slobodne Srbije? Šta očekujete od nje ili, pre svega, koje opasnosti vidite na putu da ona postane ozbiljna politička alternativa?
Pre bih rekao da se radi o virtuelnoj skupštini u neslobodnoj Srbiji. U odsustvu sposobne opozicije svaka je građanska inicijativa dobrodošla. Ipak, skeptičan sam. Ko će i po kakvom kriterijumu birati članove, odlučivati o zastupljenosti konkurentskih programa ili formulisati stavove? Ako se krenulo s namerom da se stvori politička alternativa, a ne ostane samo na nivou didaktičkog debatnog kluba, na putu će se svakako isprečiti obaveza da takva skupština okupi predstavnike različitih i često nepomirljivih ideja. Manifestacioni karakter oduzeće joj političku ubojitost. Ne znam da li je igde obrazovana skupština u senci, i da je, ako je takvih slučajeva i bilo, doprinela promenama. Pozorište ne svrgava naopaku vlast.
Ali, ukoliko i simbolična skupština proklamuje racionalan i na realnosti zasnovan odnos prema Kosovu, susedima, genocidu u Srebrenici, i učešću Srbije u ratovima, a distancira se od pokreta koji direktno vode njenoj fašizaciji i od metanisanja pred Rusijom, Kinom i Srpskom pravoslavnom crkvom, biće to dovoljno da opravda svoje postojanje. Nažalost, mogućnost da se to dogodi, po svemu sudeći, iluzorna je.

Razgovarao Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jul 2020.

Para ima, ima li pameti

Država je, u skladu sa osnovnim načelima liberalizma, neka vrsta osiguravajućeg društva od elementarnih nepogoda

Čekajući (vruću) jesen

Srbiji u ovom trenutku stoji na raspolaganju oko 2,5 milijardi evra za podršku privredi do kraja godine. Kao i za početak iduće. Najpre, to je kredit od Međunarodnog monetarnog fonda, odakle Srbija može da povuče milijardu i po evra s kamatnom stopom od jedan odsto. Ta mogućnost postojala je i pre dva meseca, kada se Srbija iz nerazumljivog razloga zadužila na tržištu po tri puta većoj ceni. Kako god, na novac MMF-a i dalje možemo da računamo.
Drugi izvor sredstava je evropski fond za zapadni Balkan. Od 3,3 milijarde evra koje je Evropska unija odvojila za Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, Makedoniju i Srbiju, naša zemlja može da dobije – srazmerno svojoj veličini i broju stanovnika – bar trećinu. Doduše, najveći deo tih para opet čine zajmovi, ali ni bespovratna sredstva nisu zanemarljiva.
Uzgred, upravo se na ovom slučaju može lepo videti koliko Srbija gubi time što nije članica Evropske unije. Hrvatska će, naime (iz evropskog fonda za saniranje posledica krize izazvane epidemijom covida-19, teškog 750 milijardi evra) dobiti oko 10 milijardi. Od toga će gotovo tri četvrtine (7,36 milijardi) biti grant, a ostalo (2,65 milijardi evra) pozajmice. Pomalo grubo izračunato, ali vrlo ilustrativno – Srbija će od Evropske unije dobiti na poklon oko 100 evra po stanovniku, a Hrvatska gotovo 20 puta više – 1.800 evra po stanovniku.
Treba li napominjati da od bratskih zemalja Rusije i Kine Srbija nije dobila i neće dobiti ni (evro)centa.

VUČIĆEV PAZAR: Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, zatražila je od Vlade Srbije da propiše nove mere pomoći privredi i radnicima jer nas, kako je rekla, “u septembru očekuje izuzetno loš socijalno-ekonomski scenario”. I njen kolega predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” i predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta Zoran Stojiljković isto misli. “Sindikati i poslodavci smatraju da jedan paket pomoći privredi neće biti dovoljan, te da mora doći do drugog paketa mera, ali uz selektivnost, odnosno veću kontrolu kome se pomoć daje”, rekao je nedavno Stojiljković.
Sa druge strane, država se pravi “nevešta”. Prema rečima Zorana Đorđevića, ministra za rad i zapošljavanje, Vlada Srbije nije napravila nikakve nove konkretne mere pomoći privredi. Ipak, Đorđević je dodao da očekuje da nove mere budu donete u skladu sa onim što se bude dešavalo na globalnom planu, te da će u njihovo donošenje “biti uključeni i poslodavci i radnici”.

SRBIJA U OVOM TRENUTKU MOŽE DA RAČUNA NA OKO 2,5 MILIJARDI EVRA ZA PODRŠKU PRIVREDI

Predsednik Vučić bio je, međutim, mnogo nepopustljiviji. “Odakle, hoćete da štampamo pare”, rekao je 4. jula u Batajnici, odgovarajući na novinarsko pitanje o eventualnim novim merama. “Nema, država ne može da obezbedi još para. Ako bude obezbeđivala još više, država će ugroziti stabilnost i stopu javnog duga, a ja sam obećao narodu da javni dug neće preći 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je Mastriht nivo”, kazao je Vučić.
Nije verovatno da će predsednik održati ovo svoje obećanje. Pre bi se reklo da je Vučić, narodski rečeno, “tvrdio pazar”. To jest, da gradi situaciju u kojoj će njegova žrtva, kad popusti pred zahtevima privrede, odnosno uspeh što je obezbedio pare, biti veći.
Isplatom poslednje, treće rate pomoći privrednicima početkom jula potrošene su sve pare iz majskog zajma od dve milijarde evra. A ne samo, prema procenama sindikata, zbog produženog dejstva epidemije situacija će u drugoj polovini godine biti još i teža nego u prvoj. Koliko – zavisi od brzine oporavka zapadnoevropskih privreda na koje je Srbija u najvećoj meri oslonjena. Ipak, prema procenama ekonomista, nezaposlenost će sa ispod 10 odsto u prvoj polovini godine porasti na 13-14 odsto.
Između porasta nezaposlenosti i porasta javnog duga Vučić će – ma koliko se kleo u Mastriht – sigurno izabrati ovo drugo. Na to će ga nagoniti ne samo ekonomski i socijalni razlozi nego i politički. Sigurno će, naime, nastojati da demonstracije, koje su već počele i koje su izazvane pre svega političkim nezadovoljstvom, ne budu dodatno podstaknute, tj. omasovljene nekom pobunom otpuštenih.

ZIMNICA: Jeste da se kod nas “vruća jesen” najavljuje već godinama, ali ko zna, možda se “meteorolozima” baš ove godine posreći. To će se, dakle, Vučić po svaku cenu truditi da spreči. Drugim rečima, moraće da deli pare, makar ih prethodno pozajmio.
Da će se Srbija još zadužiti do kraja godine, smatraju i ekonomisti. Naime, javni dug Srbije porastao je sa 24 milijarde evra ili 52 odsto BDP-a, koliko je iznosio na početku 2020, na 26,8 milijardi evra (57 odsto BDP-a) na dan 31. maja. Prema procenama Milojka Arsića, dug će na kraju godine premašiti 28 milijardi evra i dostići 61-62 odsto bruto domaćeg proizvoda. U ovoj situaciji ni “svetski finansijski policajac” MMF, vidi se to i iz aktuelnih izjava njegovih zvaničnika, ne bi u tome video nikakav prekršaj.
Međutim, ako novac nije problem, kreatori novog paketa mera svakako će se naći pred problemom kako da ga rasporede i raspodele. Veliki deo prvog paketa, teškog oko dve milijarde evra, potrošen je poprilično neekonomično. To ne važi samo za onih sto evra po punoletnoj glavi stanovnika (ukupno 600 miliona) nego i za oko milijardu i po evra pomoći privredi. I ta su sredstva, pre svega, razume se iz političkih razloga, tj. potreba predizborne kampanje, deljena i kome treba i kome ne treba. Srećom, tu su se preduzeća sama selektirala, pa su mere koristila samo neka, tj. dobar broj njih plaćao je i poreze i kamate.

IZMEĐU PORASTA NEZAPOSLENOSTI I PORASTA JAVNOG DUGA VUČIĆ ĆE, MA KOLIKO SE KLEO U MASTRIHT, SIGURNO IZABRATI OVO DRUGO

Sada se očekuje da Vlada pokaže više racionalnosti i pomoć usmeri ka onima kojima je stvarno neophodna. U tom slučaju, tj. ako se ne bi rasipalo, i sa manje para mogli bi da budu postignuti bolji efekti.
Pitanje je, međutim, koja vlada. Na pripremanju novih mera već bi trebalo da počne da se radi, ali nova vlada nije ni na vidiku. Predsednik SPS-a Ivica Dačić, rekao je u nedelju 12. jula da ga Vučić još nije zvao na razgovor oko novog partnerstva, tj. nove vlade. Sa druge strane, pažljivo i precizno odmeravanje novih mera zahteva i vreme, ali i odgovarajuće kadrove. Izgleda da će se Vučić s tim ovog puta suočiti ozbiljnije nego ikada pre. Ne toliko što nema ljudi koji bi funkcije prihvatili nego što nisu sigurni da će na njima potrajati.

Pad BDP u EU preko osam odsto

Prema prognozama Evropske komisije, bruto domaći proizvod zemalja evrozone pašće 8,7 odsto u 2020. i zatim se oporaviti u 2021, kada se predviđa rast od 6,1 odsto. Pad je veći, a oporavak sporiji nego u prolećnim prognozama. Početkom maja EK je prognozirala pad BDP-a u zoni evra na 7,7 odsto u 2020. i zatim oporavak i rast od 7,4 odsto u 2021.
Italija, Španija i Francuska najviše su pogođene krizom. Očekuje se da će italijanski BDP pasti 11,2 odsto, da bi porastao 6,1 odsto. Predviđeno je da će španski BDP pasti 10,9 odsto u 2020. i zatim se oporaviti sa rastom od 7,1 odsto u 2021, dok bi u Francuskoj BDP mogao pasti 10,6 odsto u 2020. i onda porasti za 7,6 odsto u 2021. godini.
Nemačka je među zemljama kao što su Luksemburg, Malta i Finska, za koje se očekuje da će više ograničiti ekonomski pad. Za Berlin se ove godine očekuje smanjenje BDP-a od 6,3 odsto i oporavak uz rast od 5,3 odsto u narednoj godini.
Prema ocenama EK, “podaci iz maja i juna nagoveštavaju da je možda najgore prošlo” i da bi “oporavak trebalo da ojača tokom drugog polugođa”. Komisija u svojim prognozama polazi od toga da neće biti drugog talasa zaraze.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. jul 2020.

Lažiranje

Vučić je proglasio pobedu nad covidom kao što je pre dvadesetak godina Milošević proglasio pobedu nad NATO. Kad su se birački odbori povukli, korona je zagospodarila srpskim gradovima

Ako već neće Vučić, zbog lažiranja rezultata Krizni štab bi morao da podnese ostavku.

U času svog najvećeg trijumfa Vučić je doživeo svoj najteži poraz. Nije ga porazila opozicija, porazio je sam sebe. U strahu da neće potvrditi svoju moć i dobiti apsolutnu većinu u Skupštini, odlučio je da požuri sa izborima. Proglasio je pobedu nad koronom, a onda i zbrisao opoziciju.

Ali pokazalo se da ni jedno ni drugo nije tako sjajno kao što je u prvi mah izgledalo. Naprotiv. Najpre, sama činjenica da je više tri četvrtine parlamenta dobio sa manje od trećine (oko 30 odsto glasova) ukupnog broja birača, ukazuje na tanku osnovu vlasti. Drugo, iako se iz sve snage upinjao, nije uspeo da na izbore istera polovinu birača: odziv je bio 48,9 odsto. Treće, neke naoko sporadične i više nasumične kontrole pokazale su da se rezultati prema glasačkim listićima u džakovima ne poklapaju sa zapisnicima, zatim da je veći broj zapisnika ispisivan istom rukom, da su na izbornim mestima sedela i evidenciju vodila lica koja tu nikako ne smeju da budu itd. Sve je to u najmanju ruku izazvalo ozbiljnu sumnju u regularnost izbornog procesa i zahtevalo ozbiljnu sudsko-policijsku proveru. Preko svega toga, međutim, svi nadležni organi prešli su kao preko “turskog groblja”.

Nisu, međutim, lažirani samo izbori. Lažirana je i čitava predizborna situacija. Očigledno je – ili najblaže rečeno postoji osnovana sumnja – da su izbori omogućeni i isforsirani friziranjem podataka o stvarnoj epidemiološkoj situaciji u zemlji.

Vučić je proglasio pobedu nad covidom kao što je pre dvadesetak godina Milošević proglasio pobedu nad NATO. Kad su se birački odbori povukli, korona je zagospodarila srpskim gradovima.

Nema sumnje da je prebrzo popuštanje mera – da bi se prikazalo da je situacija normalna – dovela do toga da “drugi pik” epidemije bude tako jak. Dovodeći zdravstveni sistem opet do ivice kolapsa, a odvodeći desetine ljudi (do ovog časa) u smrt.

Uzgred, sigurno manje važno, ali ne i nebitno, tom lažnom slikom Vučić je na izvestan način i Novaka Đokovića “navukao” da organizuje onaj nesrećni “Adria tur” i tako znatno okrnji svoj i sportski i ljudski ugled u svetu.

Da je sve to izbacilo Vučića iz ležišta i smanjilo mu političku uračunljivost, pokazao je debakl sa studentima. Prvo je saopštio odluku da će svi studentski domovi biti ispražnjeni – pokazavši pri tome priličnu bezosećajnost prema studentima izvan Srbije, mada ni domaći nisu mnogo bolje prošli – a zatim, pošto su “akademski građani” izašli na ulicu, posle svega nekoliko sati sam sebe dezavuisao i derogirao tu svoju odluku.

Sve u svemu, nikada još Vučić iz nekih izbora – a pobeđivao je zaista mnogo puta – nije izašao jači i istovremeno nikada posle nekih izbora nije bio slabiji. Jer, čak i da je legalna – a i to je sumnjivo – sasvim je izvesno da nova vlast nije legitimna.

Ali kad smo već kod izbora, nikako mi nije jasno kako članovima Kriznog štaba nije jasno da su grubo izmanipulisani i zloupotrebljeni. I da je njihov profesionalni i personalni integritet aktuelna vlast bacila pod noge. Zato bi ostavka u ovom času bila ne samo znak da na to ne pristaju nego i preko potreban stimulans da se istina o epidemiji istera na čistinu. Neko misli da je kasno? Bliža mi je ona da nikad nije kasno.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. jul 2020.

Kurs dinara određuje kurs Srbije

Od vrednosti dinara zavisi budućnost Srbije. Jaka nacionalna valuta slabi nacionalnu privredu. Ako i posle izbora bude nastavljena politika jakog dinara, to će smanjivati izvoz, a povećavati uvoz, što praktično znači da će se nastaviti antiindustrijska politika

Politička ekonomija

Devizni kurs nikako da se nametne kao tema. Neki ekonomisti povremeno postave to pitanje, oglasi se i neko privredničko udruženje, ali rasprava nikako da se pokrene. To je i razumljivo. I uticajni su i mnogobrojni oni kojima trenutno stanje više odgovara. A negativne posledice, koje će se ogledati u niskom stepenu ekonomskog i društvenog razvoja, snosiće buduće generacije. Naša deca. Mada – i u tome je valjda “štos” – ne sva naša deca nego samo pojedina.

ČIJI SU NAŠI NOVCI: “Dok je još bilo malo slobode u ekonomskim razmišljanjima na Kopaoniku, i ranije u Miločeru, neki ekonomisti su izašli s računicom – ima to u materijalima, samo niko nije gledao – da je realan kurs evra oko 170 dinara. Danas za evro koji napravi u izvozu preduzeće dobije 117,5 dinara. To je ogromna razlika”. Tim rečima počinje svoj odgovor u razgovoru za Novi magazin Nikola Pavičić, nekadašnji direktor Sintelona iz Bačke Palanke, koji je od provincijske firme napravio kompaniju značajnu u evropskim razmerama.
Pavičić kao čovek prakse odmah daje i primer. “Od toga najviše stradaju poljoprivreda i prehrambena industrija. Recimo, danas se u Srbiju krastavci kornišoni uvoze u buradima iz Tajlanda ili iz Vijetnama. Po ovom kursu to dođe u bescenje. Onda se taj krastavac pakuje u tegle i tek tada vi postajete cenovno konkurentni i možete da uđete u velike trgovačke lance i njihove hipermarkete. Bez toga nema ulaska”. To, naravno, ne važi samo za krastavce i poljoprivredu nego i za celu industriju. “Ceo sistem pokazuje da mi nemamo izvoz, da smo uništili privredu koja je mogla imati robu za izvoz”, dodaje Pavičić .
Ekonomista Vladimir Gligorov, ne želeći – bar u ovoj prilici – da ulazi u spekulacije o visini kursa i uz napomenu da je “lakše objasniti zašto dinar teži da bude precenjen nego utvrditi da je kurs zaista precenjen”, ističe da stabilnost kojom se vlast (i politička i monetarna) jako ponosi, nije baš tako benigna kao što nekome možda izgleda. U stvari, da donosi višestruke “negativne posledice”. Prva je, kaže Gligorov, da su “krediti skuplji, pa su i domaća ulaganja manja. Druga je da su strana ulaganja više usmerena na kreditiranje, a ne na neposredna ulaganja u proizvodnju. Zašto ovo drugo? Zato što je razlika između dobiti od ulaganja u proizvodnju i u dugove manja jer je, naravno, rizik ulaganja u proizvodnju po prirodi stvari veći. Ukoliko se može dobro zaraditi kreditiranjem, posebno kada je rizik promene kursa nepostojeći, ne isplati se ulagati u proizvodnju, gde su rizici zarade svakako veći”.
Pored toga, “praktično fiksni kurs” – što je slučaj sa Srbijom, iako je formalno fleksibilan jer su oscilacije zanemarljive – “utiče na ono što se u zemlji razvija. Recimo, može se više isplatiti razvoj uslužnog, a ne izvoznog sektora. Ako je potrebno održavati priliv stranog novca, kao što i jeste slučaj sa Srbijom, bar da ne bi došlo do eventualnog napuštanja domaćeg novca i bekstva u strani – što je opet razlog da se kamatna stopa drži na višem nivou nego u inostranstvu – tada će to podsticati uvoz. Ukoliko pak uvoz raste, biće isplativije ulagati u sektor usluga. To će podizati cene u rastućem sektoru usluga, pa tako i inflaciju. Opet, inflacija koja je brža od one u evrozoni uticaće na povećanje uvoza i dodatan rast sektora usluga”. To onda ima za posledicu, nastavlja Gligorov, da – zbog povećanja spoljnotrgovinskog deficita i realnog kursa – raste pritisak na stabilnost, čije očuvanje sve više košta, ali da se mi zaustavimo na toj konstataciji, makar zasad. Zaključak je, međutim, jasan: stabilnost, odnosno fiksni kurs ne samo da se loše odražava na izvoz i domaću industriju nego je varljiva i (lako) lomljiva.
Milojko Arsić spada među ekonomiste koji odavno tvrde da je dinar precenjen. On, doduše, kaže da bi trenutno, dok epidemija još nije prošla, stabilnost trebalo da bude u prvom planu, ali podseća na svoje ranije stavove o “valutnom pitanju”. Zbilja, još u novembru 2012. Arsić je govorio da bi “Narodna banka Srbije trebalo da vodi politiku blagog slabljenja kursa dinara jer precenjena valuta slabi potencijale privrednog rasta”.
Posle nekoliko godina, 2015, Arsić je bio prinuđen da ponovi isto: “Pad dinara povoljno utiče na rast izvoza i priliv stranih direktnih investicija, dva osnovna pokretača rasta domaće privrede u narednim godinama. To je i način da se investicije preusmere iz sektora trgovine i drugih usluga u povećanje industrijske i poljoprivredne proizvodnje za izvoz”. Da ne bude zabune, Arsić je precizirao da se radi “o umerenom smanjivanju realne vrednosti dinara za nekoliko procenata godišnje”. Ali, ni na to malo oficijelni i neoficijelni kreatori ekonomske politike nisu pristajali. “Precenjena domaća valuta… bila je posledica visokog priliva kapitala”, ušao je Arsić i u uzroke pogrešne politike, ali još više “kratkovide i oportunističke politike, te uticaja posebnih interesnih grupa – uvoznika i deviznih dužnika”.
Ne bi se, međutim, moglo reći da je od toga bilo neke koristi. Jer, 2018, već u funkciji predsednika Republike, Aleksandar Vučić se baš pohvalio “snagom” dinara. “Srbija ima najčvršću valutu već šest godina, na apsolutno istom nivou kao pre šest godina, nikada toliku čvrstinu domaće valute nismo imali”.
Tako da su opet usledile reakcije. “Naša valuta u odnosu na druge treba da se kreće u zavisnosti od toga kako naša produktivnost i proizvodnja rastu u odnosu na druge zemlje”, opet je upozoravao Arsić. I dodao: “Dinar bi mogao da ojača kad bi naša produktivnost znatno brže rasla u odnosu na druge zemlje”. Ali “to se u prethodne tri godine nije događalo, a dinar je ipak realno jačao”, podsetio je. Protesti nisu dolazili samo iz akademskih krugova. Udruženje poslodavaca “Unija Čačak 2000” uputilo je otvoreno pismo i vlasti i opoziciji, u kojem je ukazano na precenjen dinar kao jedan od glavnih prepreka ka razvoju preduzetničkog sektora iz kategorija mikro, malih i srednjih privrednih društava, preduzetnika i komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava.
Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije isticao je da “kurs dinara ne pogoduje našim izvoznicima, ali ni proizvođačima u Srbiji jer je konkurencija sa ovako jeftinim evrom – nelojalna konkurencija”. Atanacković je posebno podsetio da se već “godinama govori o tome da nam je kurs prema evru i drugim valutama nerealan, da su uvoznici u prednosti, s obzirom na to da je sva roba koja nam dođe iz inostranstva jeftina zahvaljujući baš takvom kursu. Sa druge strane, kad neko od naših proizvođača želi da izveze, to je ekonomski neisplativo jer po ceni koja je ekonomska ne može da izveze zato što za svoj proizvod dobije suviše malo dinara, za koje treba da plati sve troškove”.

ČIJA SU NAŠA DECA: “Nije funkcija Narodne banke da drži stabilnost. Njena glavna funkcija je da obezbedi zaposlenost. Znači da merama monetarne i kreditne politike obezbedi rast. Ona odgovara za rast. Isto tako, i Vlada preko poreske politike odgovara za rast jer naopaka poreska politika može da uguši svaki rast, što se nama dešavalo”, otvara novo pitanje Nikola Pavičić. “Stabilnost dinara nije primarni ekonomski cilj već to treba da budu rast zaposlenosti i standarda”, slaže se i Arsić s Pavičićem.
Pošto, kao što vidimo, fiksni kurs ima velike slabosti, postavlja se pitanje ima li alternative. Prema Vladimiru Gligorovu, to je – fleksibilni kurs. Zapravo, za neke druge zemlje, makar načelno, to bi mogao da bude evro, ali pošto Srbija ne može da pređe na evro, njoj preostaje jedino fleksibilan kurs. Ali stvarno fleksibilan, a ne ovaj surogat od fleksibilnosti, kakav Narodna banka Srbije trenutno upražnjava.
Gligorov objašnjava zašto je to za Srbiju dobro. “Srbija ima komparativne prednosti u industriji i poljoprivredi. U industriji zato što su naknade za rad niske, a u poljoprivredi jer je priroda takva. Za oba ova sektora proizvodnje fleksibilni kurs je povoljniji od fiksnog jer se prilike u poljoprivredi menjaju u skladu s klimom, dok rast produktivnosti koji donosi veća industrijska proizvodnja može da se izrazi u kursu koji sledi promene u realnom kursu – što pokazuje odnos domaćih i nadnica u zemljama u koje se izvozi – dakle, da sledi rast produktivnosti”.
Ali politika (stvarno – ponavljamo) fleksibilnog kursa sa sobom nosi određene rizike. “Za centralnu banku zato što nije izvesno da bi znala kako to da obavlja, a za Vladu jer bi zahtevala promenu u fiskalnoj politici”. Takođe, u tom bi slučaju “i banke trebalo da na sebe preuzmu deo rizika, na šta one nisu spremne”. Sa druge strane, “fiksni je kurs, međutim, politički povoljniji jer podstiče potrošnju, a i javni dug je podnošljiviji jer je u stranom novcu isti, dok ga inflacija relativno (u odnosu na prihode) smanjuje u dinarima. Državi je, dakle, jeftinije zaduživanje, dok, sa druge strane, na investicije u proizvodnju to ne deluje stimulativno. I zapravo, ukoliko kurs realno apresira – što znači da je domaća inflacija brža od strane – isplate se ulaganja u sektor usluga, manje u proizvodnju za izvoz. Ali je uvoz jeftiniji, a to održava potrošnju i popularno je. Recimo, jeftinija su trajna potrošna dobra – automobili, kompjuteri, telefoni, kućni aparati. A i dobra potrebna za različite vidove uslužnih delatnosti – za restorane, zanate, pekare itd”.
Ove reči potvrđuju podaci. Naime, spoljnotrgovinski deficit Srbije povećan je lani za gotovo milijardu evra: sa 5,6 milijardi evra 2018. na 6,4 milijarde 2019.
I Nikola Pavičić glavnu prepreku da se pređe na fleksibilni kurs vidi u sferi politike. Uz napomenu da promena devizne politike”, odnosno“usmeravanje kursa u korist izvoznika”, ne može da se obavi “odjedanput” već to treba da bude postepeno, kroz proces. Pavičić, naravno, priznaje da bi to dovelo do problema. Pre svega do “poremećaja u budžetskim prihodima”. “Zato aktuelni političari to ne smeju da urade. To je ono bolesno stanje kao kad se narkoman navikne na drogu, vi ga ne možete odjednom odvići od toga, potrebno je vreme, ako je uopšte moguće to izvesti. Tako da kada se u Srbiji danas postavlja pitanje zašto nema reformi – tu je odgovor. Svaka reforma dovodi do nekakvog nemira, a bilo kakav nemir na unutrašnjem planu dovodi do promene vlasti. Promene vlada, međutim, nisu loše jer omogućavaju da se postepeno raščisti politička scena i konačno na vlast dođe garnitura koja je nezavisna, odnosno koja može i želi da sprovodi institucionalne reforme i razvojnu ekonomsku politiku.
Iz svega ovoga moglo bi se izvući nekoliko zaključaka. Prvo, Narodna banka bi trebalo da (stvarno) vodi politiku fleksibilnog kursa. S jedne strane, međutim, nije sigurno da za to ima dovoljno stručnih kapaciteta, a sa druge, što je važnije, nema za to političke volje. Tačnije, takva politika ne odgovara aktuelnim vlastima.
Iz toga proističu naredni zaključci. Dakle, kao drugo, fleksibilan kurs dinara ne odgovara ni državi jer bi u tom slučaju morala da vodi drugačiju fiskalnu politiku. Morala bi da smanji tekuće rashode i subvencije, tj. manje da troši.
Treće, to ne bi odgovaralo ni bankama jer one sa ovakvom politikom kursa nemaju nikakav rizik, a sa fleksibilnim kursom morale bi više da preračunavaju rizike svojih plasmana, a time ne žele da se muče.
Četvrto, budući da je politika stabilnog kursa praktično dovela do toga da dinar bude (manje ili više – to sad nije ni bitno) precenjen, od toga korist imaju pre svega uvoznici. A kao peto – od toga profitiraju dužnici. Što je jedna vrlo šarolika grupa jer tu spadaju i država, i preduzeća, i građani. No, verovatno je najjači tu glas države, pošto njen dug izgleda manji, pa aktuelna vlast na političkoj sceni može da se hvali svojim uspehom.
Oni koji ovakvom politikom gube jesu – i to je šesti zaključak – s jedne strane industrijski i poljoprivredni proizvođači, još preciznije – izvoznici, a sa druge strane – i to je poslednji, sedmi zaključak – građani štediše. Dakle, najbolji, tj. najsavesniji i najodgovorniji deo društva.
Sve u svemu, ekonomski sistem Srbije usmeren je protiv onih koji su glavni oslonci i nosioci društvenog razvoja. U takvoj zemlji jednostavno neće biti mesta za svu našu decu. To jest, naša će sreću morati da potraže negde drugde, a njihovoj će biti super.

Sumnjivi kredit od dve milijarde evra

Kada se Srbija pre oko mesec dana na međunarodnom novčanom tržištu zadužila za dve milijarde evra po kamatnoj stopi od 3,38 odsto, to je u zemlji propraćeno sa samo nekoliko komentara. Tema je brzo skinuta sa dnevnog reda. A slučaj je više nego frapantan. Kao što je zabeležio i Novi magazin, time je Vlada teško oštetila građane jer je od MMF-a mogla da dobije znatno jeftiniji kredit. Do iznosa od milijardu i po evra kamatna stopa bi bila jedan odsto, a na preostalih pola milijarde tri odsto. Pojavile su se u javnosti neke tri teorije oko ovog zajma.
Prvo, da nadležni u Ministarstvu finansija nisu dobro razumeli pismo/ponudu koju im je uputio MMF. No, s obzirom na nesporne stručne kvalitete ministra Siniše Malog, ova je teorija odmah morala biti odbačena. Prema drugoj “školi mišljenja” problem je bio u činjenici da MMF daje kredit tačno za određene namene. I ovo se, međutim, mora odmah odbaciti jer kada jednom pare uđu u budžet, ko može da kaže koje, odnosno čije se pare za šta koriste.
Prema trećima – nije bilo politički oportuno uzimati kredit od MMF-a uoči izbora, kada se stalno tvrdilo da nama pare MMF-a ne trebaju. S obzirom na vanredne prilike i činjenicu da se ceo svet zadužuje kod Fonda, ni ovo objašnjenje ne deluje ubedljivo.
Zato se pojavila i četvrta “teorija”, prema kojoj je nekome trebalo učiniti/vratiti protiv/uslugu. Kome? Na to, naravno, nije lako odgovoriti, ali da se zadužite po dvostruko lošijim uslovima nego što možete, za to zaista mora postojati neki debeli (mada skriveni) interes. Jer, kamate na MMF-ov kredit iznosile bi, sasvim grubo, oko 35 miliona evra, a ovako će biti oko 70 miliona.
Neko je, dakle, “ni luk jeo ni luk mirisao”, jednim potezom pera zaradio 35 miliona evra. Malo li je u doba korone.

Strašna nelikvidnost

Nikola Pavičić je priči o stabilnosti dodao još jednu dimenziju koja će možda u kontekstu naše teme biti i digresija, ali je s njom ipak (uzročno-posledično) povezana. “Mnogo se govori kako imamo stabilan finansijski sistem. I to je tačno, ali s druge strane imate realni sektor koji je totalno bez novca. Poslednjih nekoliko godina više niko ne priča o nelikvidnosti. Ko sad govori o tome koliki je rok naplate potraživanja u Srbiji. Ranije smo to računali, pa je prema tim našim računicama prosečan rok naplate bio preko 130 dana. Koliki je sad – niko živ ne zna, kao to nije bitno. A koliko ja znam, u privredi vlada strašna nelikvidnost. Većina malih i srednjih preduzeća jedva imaju mogućnost da servisiraju kamate. Kamate su zato i pale – da firme mogu bar kamate da vrate, dok se glavnica stalno reprogramira, a kroz reprogramiranje pomalo i raste”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jun 2020.

Mandat za rat

Najveći uspeh Vučićeve vladavine, tzv. fiskalna stabilizacija, pokazao je svoje pravo lice. Najpre se mora reći da iako se Vučić hvali da je Srbiju spasao bankrota, zapravo je do ivice finansijske propasti zemlju doveo on sam

Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka… Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

Iako je Vučić već u izbornoj noći od svojih pristalica tražio da ne budu bahati, od toga će biti male vajde. Jer moraće da nahrani partijsku mašinu koja je tako samlela svoje protivnike.

To praktično znači da će nasilje nad neesenesovskim delom srpskog društva biti još veće. A to opet znači da će pljačka nacionalnog bogatstva biti još besomučnija.

Nedavno su se najveći domaći privrednici žalili da samovolja državnih organa kojoj su izloženi nikada nije bila veća i da uslovi za njihov rad nikada u poslednje tri decenije nisu bili gori.

Ta represija ima teške ekonomske posledice. Ulaganja domaćih preduzetnika vrlo su niska: iznose oko 4-5 umesto 7-8 milijardi evra. To je dovelo do industrijske stagnacije. Nakon vrlo skromnog pretprošlogodišnjeg povećanja industrijske proizvodnje od svega 1,3 odsto, lani rasta praktično nije ni bilo – iznosio je bednih 0,3 odsto.

Da domaća industrija zaostaje, vidi se po spoljnoj trgovini.

Za poslednje tri godine spoljnotrgovinski deficit porastao je blizu 50 odsto: sa 4,4 milijardi evra 2017, na 6,4 milijarde prošle godine.

Otkud onda prošlogodišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 4,2 odsto, zapitaće se možda radoznali čitalac. Jedan primer je ilustrativan. Glavni faktor koji je doprineo rastu BDP-a u 2019. bila je izgradnja gasovoda Južni tok. A vidite li Južni tok, dragi čitaoci. Ne vidite, naravno. A i da ga vidite, čemu bi služio, postavlja se pitanje. Pošto za transport prirodnog gasa ne služi, koristi se za proizvodnju statističke magle.

Ali, čak i da se taj zvanični podatak o rastu BDP-a u 2019. usvoji, to Srbiju ni pedalj neće pomeriti s repa srednjo-istočne Evrope. Sa prosečnim rastom od 2,2 odsto u razdoblju 2013-2019, Srbija se nalazi daleko iza proseka ove grupe zemalja (3,4 odsto). Osim Hrvatske, sve druge zemlje napredovale su znatno brže od Srbije.

Konačno, i najveći uspeh Vučićeve vladavine, tzv. fiskalna stabilizacija, pokazala je svoje pravo lice. Najpre se, međutim, mora reći da iako se Vučić hvali da je Srbiju spasao bankrota, zapravo je do ivice finansijske propasti zemlju doveo on sam. Ako je, naime, za budžetski deficit od 245 milijardi dinara (preko dve milijarde evra) u 2012. odgovorna bila i prethodna vlast, za manjkove od 212 milijardi u 2013. i rekordnih 258 milijardi dinara u 2014. krivicu može da snosi jedino Aleksandar Vučić.

Ključni je problem, međutim, u tome što teret konsolidacije javnih finansija nije ravnomerno raspoređen. Najveću cenu platilo je zdravstvo, a policija je gotovo nije ni osetila. Što ilustruje činjenica da su plate u policiji oko 40 odsto veće nego u zdravstvu. Korona je potpuno razotkrila kolaps u koji je srpsko zdravstvo dovedeno.

To je najbolja slika (n)ove vlasti: više voli da operiše pendrekom nego skalpelom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jun 2020.

Dijalog u paklu…

Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao

Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”. Čović nije baš rekao “narodni” jer bi to bilo previše napadno, ali je nesumnjivo poručio da svi ostali vode partikularnu, klubašku politiku, a jedino CZ zastupa opštenarodni interes. Time je zapravo još više zaoštrio staru floskulu o Zvezdi kao “nacionalnoj instituciji”. Upravo zbog toga ona i ne zastupa samo Srbiju nego i region; naravno, ne Hrvate ili Albance, ali sve Srbe iz regiona svakako. Pa tako i one u Crnoj Gori. Koje Vučić inače naziva “naš narod”.

Da Čović ima pik na CG, videlo se u januaru, kada je odlučio da košarkaši CZ ne idu u Podgoricu na utakmicu protiv Budućnosti. Crnogorska BIA je tvrdila da nema opasnosti za igrače, ali je srpska BIA odozdo javila da ipak ima, pa je Čović izabrao domaće. Kao da je znao ili slutio nešto od čega se posle ipak odustalo.

Ove godine padaju mnoge “obljetnice”. Jedna je i tridesetogodišnjica “Balvan revolucije”. Avgusta 1990. u Kninu je izbila pobuna zato što je srpski narod kao konstitutivni element izbačen iz hrvatskog Ustava. Ta se i/storija, kao što znamo, završila neslavno.

Danas se Srbi u Crnoj Gori bune ne zbog Ustava nego zbog jednog (kako tvrde – neustavnog) zakona. Istorijske analogije su uvek problematične, situacija je sada bitno drugačija, pa je moguć i drugačiji ishod od onog u Hrvatskoj. Ovih dana polomljena je spomen-ploča ustanku 13. jula koji Crna Gora i danas (za razliku od Srbije) slavi, ali i na kojem temelji svoju državnost. Tako da to zapravo nije atak na komuniste nego na državu.

Ipak, teško je videti ko bi tu stvarno bio pobednik. Pogotovo što je na čelu pobune Srpska pravoslavna crkva, tačnije Amfilohije Radović. Kome je, izgleda, i u najljućim opozicionim krugovima u Beogradu potpuno oprošten onaj nehrišćanski govor nad odrom Zorana Đinđića.

No, to nije bila prepreka da Srpska akademija nauka i umetnosti izrazi podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da jedna naučna ustanova podržava jednu versku ustanovu, to je zaista više nego neobičan slučaj. Uzgred, u celoj ovoj priči uopšte nije postavljeno pitanje treba li SPC i njeni velikodostojnici da poštuju zakone države u kojoj žive – što, naravno, ne isključuje korišćenje svih pravnih sredstava u borbi protiv akata koje smatraju antipravnim – ili zakoni CG za SPC ne važe.

Uzgred, ne može ostati neprimećeno da se u toj podršci SANU takoreći u dlaku poklopila sa predsednikom Srbije, s kojim se, inače, ne “miriše” baš mnogo.

Dok Zvezda svoju staru poziciju pokušava da povrati narodnjaštvom, jedna druga “nacionalna institucija”, Politika, već poodavno sasvim srozana, pokušava da se rehabilituje crkvenjaštvom. U toj meri da bi mogla da se nazove – Pravoslavlje.

Što je najgore, i većina opozicionih partija (makar u javnosti najprisutnijih) misli isto ili slično kao Vučić, a neke su još i (antievropski) radikalnije.

Kad se sve to skupi, ispada da je politička scena Srbije vrlo slična onoj pre tri decenije. Tako da je i pobednik izbora, kao 1990, i ove 2020. unapred poznat.

Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2020.

Vlast se sveti Institutu zbog autonomnog delovanja

Postavljajući na čelo naučne ustanove ljude koji zabranjuju međunarodnu saradnju, sprečavaju isplatu zarada sa evropskih projekata, prete otpuštanjem, šikaniraju zaposlene, vlast pokazuje da želi da uništi IFDT

Intervju Gazela Pudar Draško, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Vanredno stanje uvedeno zbog pandemije skrenulo je pažnju javnosti s mnogih drugih važnih društvenih tema. Jedna od njih su i događaji koji remete redovan rad Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Još marta prošle godine Vlada je pokušala da nametne Upravni odbor sa Zoranom Avramovićem na čelu, protiv čega su se zaposleni jednoglasno pobunili. A onda je početkom ove godine za vršioca dužnosti funkcije direktora postavljen Veselin Mitrović, što je ponovo izazvalo protivljenje zaposlenih, koji aktuelno stanje nazivaju prinudnom upravom. O tome smo razgovarali sa Gazelom Pudar Draško, koja je bila pomoćnica direktora IFDT do dolaska ve-dea, nakon što je dotadašnjem direktoru Petru Bojaniću istekao mandat.

Recite nam, najpre, kakvo je sada stanje na Institutu?
Angažovano. U ponedeljak je objavljen Apel podrške Institutu koji je potpisalo 300 intelektualaca s najznačajnijih svetskih univerziteta – od Berklija u Kaliforniji do Lomonosova u Moskvi. Na listi su Čomski, Habermas, Batler, Nusbaum, Piketi, Fukujama, akademik Mironov iz Ruske akademije nauka i umetnosti… Nijedan sličan apel poslednjih decenija nije okupio toliko značajnih imena, čak ni rušenje Centralnoevropskog univerziteta u Mađarskoj, pa ni hapšenja akademika u Erdoganovoj Turskoj. Pokazali smo još jednom da je IFDT i dalje tesno povezan sa globalnom akademskom zajednicom.

Kako ste to uspeli da postignete?
Zahvaljujući činjenici da IFDT ipak nije nekakav mali nacionalni institut, kako se, izgleda, mnogima ovde čini, već ugledna međunarodna institucija. Saradnja s vodećim potpisnicima ovog apela poput Čomskog, Habermasa, Bernštajna datira još iz perioda kada smo početkom osamdesetih, pod pritiskom strane javnosti, nastali kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju u okviru Instituta društvenih nauka. Iako to široj javnosti verovatno deluje iznenađujuće, mi nismo iznenađeni ovim činom solidarnosti naših dugogodišnjih prijatelja i partnera.

APEL PODRŠKE IFDT POTPISALO JE 300 INTELEKTUALACA S NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH UNIVERZITETA – OD BERKLIJA U KALIFORNIJI DO LOMONOSOVA U MOSKVI. NA LISTI SU ČOMSKI, HABERMAS, BATLER, NUSBAUM, PIKETI, FUKUJAMA, MIRONOV IZ RUSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI

Zašto?
Zato što smo tokom protekle decenije ozbiljno gradili otvorenu, društveno angažovanu instituciju s kvalitetnim rezultatima i međunarodnom mrežom. U Institutu su zapošljavani najbolji mladi doktorandi iz zemlje i povratnici iz inostranstva koji čine gotovo polovinu istraživača. Uporan rad isplatio se kroz formalizovanje partnerstava i naučne projekte u prestižnim programima kao što su “Horizonti 2020” i “Žan Mone” mreže Evropske unije. Tu su i programi Folksvagen fondacije u kojima učestvuje veoma malo institucija iz Srbije, ali i saradnje sa ambasadama i kulturnim centrima niza država u Srbiji. Održali smo preko 500 skupova na kojima je gostovala barem trećina potpisnika aktuelnog Apela podrške IFDT.
Suočeni smo sa situacijom da to nasleđe sada nastoje da preuzmu oni koji bi da ga sahrane. Dovoljno je reći da je u proteklih 10 godina naš časopis “Filozofija i društvo” dospeo na svetske prestižne liste, dok je, uprkos tom prestižu, u nacionalnim okvirima srozan i degradiran.

Uprkos tome, Institut ne funkcioniše normalno već duže od godinu dana. Kako vi na Institutu objašnjavate takav odnos države prema vama?
Kvalitetno bavljenje društvenom naukom podrazumeva kritički odnos prema stvarnosti. Društvena angažovanost, koja nam je istovremeno istraživačka tema, ali i načelo rada, ne dozvoljava nezainteresovanost i zagledanost u svoja posla jedne akademske kule od slonovače. Naša praksa to nije. Znanja i veštine koje posedujemo mogli bi biti vrlo koristan resurs ukoliko bi se oni koji imaju moć istinski zainteresovali za najveće probleme našeg društva. Naša istraživanja pokazuju nedostatak kreiranja politika zasnovanih na podacima, arbitrarnost i potpunu nezainteresovanost političara različitih usmerenja da se čuje glas građana. Dovoljno bi bilo konsultovati ta istraživanja i donosioci odluka bi bolje razumeli šta muči prosečnog građanina Srbije. Samo tako se mogu donositi dobre politike.
Čak su se tokom ove krize potpuno odslikali nalazi naših istraživanja.

GOVORE NAM DA NEMA REVANŠIZMA, A U STVARI SVE ŠTO PROŽIVLJAVAMO JESTE REVANŠIZAM ZBOG AUTONOMNOG NAČINA RADA I NAŠEG JAVNOG, PONAVLJAM JAVNOG, ALI NE I POLITIČKOG ANGAŽMANA

Radi li se samo o odnosu prema Institutu ili je to generalno državna politika?
U Srbiji je struka dobila gotovo pogrdno značenje i svi stručni sadržaji, pa i naši stručnjaci, stavljeni su u službu dnevnopolitičke propagande. Neki od njih se tome uopšte ne opiru već prednjače u trivijalizaciji nauke i struke. Kada se društvom kao požar šire teorije zavere i ideje da vakcine služe svemu drugom, ali ne i spasavanju života, znači da je naše obrazovanje duboko dovedeno u pitanje. Ako stručnjaci i profesori na nacionalnim frekvencijama govore protiv nauke, znači da smo ubili naučnu etiku. Ako na čelo institucija dovodite podobne, a ne stručne kadrove, onda ubijate ne samo struku već i ljude. Slučaj gerontološkog centra u Nišu posledica je ove logike, koja se kao kancer širi državom.

Kada govorite o dovođenju politički podobnih kadrova, mislite na IFDT konkretno?
Nismo mogli ni da zamislimo da jednoj instituciji koja dodeljuje Nagradu za kritički angažman “Miladin Životić” na čelo Upravnog odbora postavljaju Šešeljev kadar koji nas naziva rodomrscima. Bez ikakvih radova u inostranstvu, bez iskustva na međunarodnim projektima, penzioner bez ikakvog razumevanja funkcionisanja savremene nauke i naučnih institucija, što je više puta pokazao u svojim javnim istupima, namerava da nas unazadi. Da ne govorimo o trgovini uticajem, putem koje je gotovo ugasio jedini društveno-humanistički naučni centar u Vojvodini, naš Regionalni naučni centar koji održavamo sopstvenim zalaganjem protekle dve godine. Pazite, reč je o osobi koja nam spočitava angažovanje na međunarodnim naučnim projektima. Šalje nam preteće mejlove zbog toga što javno govorimo. On pripada vremenima za koja smo se nadali da su iza nas.

Imate problema i s vršiocem dužnosti direktora koji vam je nametnut u januaru?
Vršilac dužnosti direktora Veselin Mitrović predstavlja sredstvo u rukama onih koji IFDT žele da kontrolišu, a onda i ućutkaju. To je osoba koja zaustavlja plaćanja na svim međunarodnim projektima, što nam je direktno ugrozilo naučnu delatnost. Dva meseca smo pokušavali da dobijemo odgovor na molbe i zahteve šta je potrebno uraditi da bi se aktivnosti nesmetano nastavile. Inostrani istraživači slali su opomene pred tužbu zbog samovoljnog i neobrazloženog odbijanja da se uplate ugovoreni honorari. Blokiran nam je sajt Instituta, pa smo pokrenuli portal “Nauka za društvo” da bismo se oduprli cenzuri. Dovoljno je pomenuti da je jedan kolega na molbu za susret dobio odgovor da se javi za šest meseci. Šire se glasine kako će neki od nas biti otpušteni. V.d. uporno izbegava da odgovori na pisma koji ga pozivaju da pruži jasne informacije, dok se, verovatno zbog viška svoje stručnosti, za svako administrativno tumačenje obraća Ministarstvu i državnom sekretaru. Taj isti državni sekretar potom promptno piše dopise i smišlja strategije koje naš institut dovode do životarenja umesto razvoja.

U INSTITUTU SU ZAPOŠLJAVANI NAJBOLJI MLADI DOKTORANDI IZ ZEMLJE I POVRATNICI IZ INOSTRANSTVA KOJI ČINE GOTOVO POLOVINU ISTRAŽIVAČA

Jeste li pokušali da u direktnom razgovoru s Vladom rešite novonastale nesporazume, kakve ste odgovore dobijali?
Direktni razgovori s Ministarstvom, sa državnim sekretarom za nauku, pre svega, kao i s predsednicom Vlade, nisu uspeli. Od predsednice Vlade dobijali smo jasne garancije da će naš slučaj biti “uskoro” rešen. Međutim, “uskoro” se nikada nije dogodilo. Očigledno postoje interesne grupe koje sprečavaju rešenje. Poslednjih dana mi je sa više strana dolazila vest da čelnici Ministarstva planiraju da “reše” naš slučaj tihim otpuštanjima. Pritom bi trebalo otpustiti 90 odsto nas koji smo u dva mandata prethodnog direktora gradili ono što IFDT sada predstavlja. Priča se o pripajanju Institutu društvenih nauka, što je takođe nonsens. Poruka je da treba da se vratimo odakle smo došli i da ćutimo. Takvo zastrašivanje je opet oznaka nekih bivših vremena. Mi na to ne pristajemo.

Kako se ovakva situacija, koja već predugo traje, odražava na rad Instituta?
Aktivnosti svakako trpe i ne radimo punim kapacitetom. Ljudi žive u potpunoj neizvesnosti jer nisu u mogućnosti da nastave rad na programima koje su sprovodili zbog toga što ne znaju da li će v.d. direktora tog jutra “ustati na levu nogu”. Institut je okrenut projektnom finansiranju jer su sredstva koja dobijamo iz Ministarstva nedovoljna za uspostavljeni obim aktivnosti. Govore nam da nema revanšizma, a u stvari sve što proživljavamo jeste revanšizam zbog autonomnog načina rada i našeg javnog, ponavljam javnog, ali ne i političkog angažmana. Sutra će nam obarati aplikacije za naučne projekte na državnim konkursima, odbijati zahteve za finansiranje naših redovnih aktivnosti. Već nam je odbijen prijem mlade doktorantkinje za koju je trebalo da priložimo samo saglasnost v.d. direktora. Pogađate, nismo je dobili.
Sa druge strane, kolektiv u kojem radim nešto je što ćete retko naći kod nas – zajedno i solidarno idemo ka cilju koji svi delimo. Zbog toga što nam je stalo, pošto znamo da je to ključ da uspemo. Radimo da bismo nešto vredno napravili. Nećemo ustuknuti.

Šta nameravate dalje da radite, kako mislite da se izborite s ljudima koji su se pokazali kao nedostojni da vode takvu naučnu instituciju?
Pošto svi administrativni putevi nisu pomogli da svoj problem rešimo, idemo korak dalje. Odlučili smo da tražimo podršku javnosti. Međunarodna podrška nije izostala. Sada se okrećemo domaćoj i regionalnoj intelektualnoj zajednici i molimo za podršku. Naša poruka je jasna – tražimo uslove za razvoj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. A to je moguće jedino ukoliko imamo Upravni odbor i direktora koji su izabrani uz podršku kolektiva.

Mijat Lakićević; Foto: Marilea Pudar
Novi magazin, 21. maj 2020.

Ono je bilo neodrživo, ovo je neizdrživo

Uoči Dana mladosti: Posle 30 godina razvoja demokratije u Srbiji, ona je na putu da iz autokratije pređe u diktaturu

Diktatura vs. demokratija: prvih 30 godina

Ovih dana, povodom četrdesetogodišnjice smrti Josipa Broza Tita, raspravljalo se o tome šta nam je donela “komunistička diktatura”. Zapravo, rasprave tu i nije bilo, pošto “narativ” nije bio pluralistički nego monistički – svi su se manje-više slagali u manje ili više negativnim ocenama. Ovo je, međutim, zgodna prilika i da se osvrne na ono što nam je donelo 30 godina demokratije jer toliko je približno proteklo od uvođenja političkog pluralizma i prvih (posle Drugog svetskog rata) višestranačkih izbora. Pa i, zašto da ne, da se uporede ta dva razdoblja: tri decenije diktature sa isto toliko godina demokratije.

STOPAMA RASTA: Da počnemo od koliko-toliko egzaktnog – ekonomije. Od 1990. do 2020. (čak i da benevolentno izostavimo ovu poslednju, očigledno lošu) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od oko jedan odsto. Praktično – stagnirala je. Sa druge strane, od 1945. do 1975. BDP je prosečno godišnje rastao oko šest odsto. Ako se uzme u obzir samo poslednjih 20 godina, prosečan rast privrede Srbije iznosio je oko tri odsto; ako uzmemo razdoblje od 1950. do 1970. onda je rast iznosio 7-7,5 odsto. Zaključak je očigledan, komentar je suvišan.
Ova razlika u “stopama rasta” zapravo je posledice jedne druge činjenice. Prve decenije komunističke vladavine odlikuje ubrzana industrijalizacija; dok je glavna karakteristika privrednog razvoja nakon 1990. – dezindustrijalizacija.
Pri čemu Srbija dobija neke vrlo lukrativne privredne grane. Najpre, Beograd postaje centar jugoslovenske industrije motora, mašinske industrije, projektovanja (IMR, “21. Maj”, Lola, Energoprojekt). Istovremeno, Šumadija postaje centar jugoslovenske automobilske industrije. To je izuzetno važno jer proizvodnja automobila zahteva razvoj i mnogih pratećih industrijskih grana, pa otud vrlo stimulativno deluje na ukupnu ekonomiju. Prvu fabriku automobila Slovenija dobija tek 12 godina kasnije, 1967 (industrija motornih vozila IMV, Novo mesto – Reno), a Bosna i Hercegovina (TAS – Tvornica automobila Sarajevo proizvodi “golf” po licenci Folksvagena). Krajem sedamdesetih Srbija dobija još jednu fabriku automobila – IDA Kikinda, u saradnji s nemačkim Opelom, koji je tada bio u vlasništvu američkog Dženeral motorsa.
Sredinom pedesetih sa nastankom Elektronske industrije u Nišu istočna Srbija postaje centar razvoja proizvodnje koja predstavlja sam svetski tehnološki vrh. Ističemo ovde ove primere ne samo zbog njihovog uticaja na razvoj ekonomije nego i obrazovanja. Jer ubrzo, već 1960. godine u Nišu i Kragujevcu dolazi do otvaranja fakulteta – elektronskog, odnosno mašinskog. Najzaslužniji za to su utemeljivači EI odnosno CZ – njihovi direktori Vladimir Jasić i Prvoslav Raković.
Ogromne pare ulagane su i u industrijalizaciju Kosova, ali ćemo se ovde više zadržati na Vojvodini, gde je Novi Sad između 1950. i 1960. doživeo neviđeni investicioni bum. Izgrađeno je u kratkom roku čak dvadesetak fabrika koje su Srpsku Atinu od panonske varoši pretvorile u srednjeevropsku metropolu.

ZA PRVIH 30 GODINA KOMUNISTIČKE DIKTATURE ZABELEŽEN JE RAST OD ŠEST ODSTO; ZA PRVIH 30 GODINA NACIONALISTIČKE DEMOKRATIJE SRBIJA JE OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI RAST OD JEDAN ODSTO

Čitav taj proces industrijalizacije odvijao se u tesnoj vezi sa zapadnim kompanijama od kojih su kupovane licence. To je značilo ne samo osavremenjavanje tehnike i tehnologije, kao i “kadrova”, nego je razvijalo i spoljnu trgovinu. Glavna spoljnotrgovinska preduzeća; čuveni Genex i Inex, sa osnivačima Vladimirom Višnjićem i Aleksandrom Čizmićem, ostala da ne pominjemo, koncentrisana su u Beogradu. Gde je trgovina – tu su i finansije, tako da Srbija postaje sedište najvećih jugoslovenskih (posebno investicionih) banaka i osiguravajućih kuća, a Beograd finansijski centar zemlje.
Jedan od glavnih razloga “hrvatskog proljeća” krajem šezdesetih bila je upravo ta koncentracija najlukrativnijih ekonomskih poslova u Beogradu (jer su, recimo, i sve devize zarađene u narastajućem turizmu odlazile put prestonice).

MARKETING: Tada počinje i ubrzani razvoj još jedne delatnosti neraskidivo povezane sa ekonomskom konkurencijom – marketinga. Prema neprikosnovenom doajenu srpskih (i jugoslovenskih) tržišnih komunikacija Žozefu Lončaru, prva izložba jugoslovenske propagande održana je krajem 1964. u Domu sindikata (danas Kombank dvorana). Udruženje propagandista Srbije osnovano je 26. decembra 1960. Godinu dana posle pomenute izložbe, 1965, osnovan je Savez ekonomskih propagandista Jugoslavije. “Kada je 1968. u Opatiji osnovano Jugoslovensko udruženje za marketing, Tito je bio pokrovitelj, a njegov lični izaslanik bio je predsednik Saveznog izvršnog veća Mitja Ribičič”, ispričao je jednom prilikom Lončar. Sredinom šezdesetih, kada je u drugim socijalističkim zemljama bila po jedna državna agencija, u Jugoslaviji ih je bilo 43.
Otvaranje privredne saradnje sa Zapadom na ekonomskom planu donela je neminovno otvaranje na kulturnom. I to, što je s obzirom na okolnosti bilo paradoksalno, najpre na polju masovne kulture. To jest – rok muzike. Prva gitarijada u Jugoslaviji održana je u Hali 1 Beogradskog sajma 1966. Manifestacija nije dočekana sa dobrodošlicom. Ali napadi nisu došli, što verovatno većina očekuje, pre svega iz partijskih organa nego od kulturologa i muzikologa, da im ne pominjemo i danas ugledna im imena. Protiv gitarijade bili su i nacionalni mejnstrim mediji, poput Politike, ali i opoziciona Književna reč. Praktično jedine novine koje su branile pravo mladih da se zabavljaju na svoj način bio je tržišno orijentisani nedeljnik Ekonomska politika.

U PRVE TRI DECENIJE DEMOKRATIJE U SRBIJI DVE TREĆINE VREMENA NA VLASTI SU, U RAZLIČITIM ARANŽMANIMA, ISTE POLITIČKE SNAGE: JEDNOM KAO SOCIJAL-NACIONALISTI, DRUGI PUT KAO NACIONAL-SOCIJALISTI

U drugu polovinu šezdesetih godina sežu i koreni velikih kulturnih manifestacija kojima se Beograd i Srbija i danas ponose. Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival) osnovan je 1967; dve godine kasnije nastaje Bemus (Beogradske muzičke svečanosti); u januaru 1971. kreće veliki filmski festival Fest, pod sloganom “Hrabri novi svet”, a od 31. oktobra do 3. novembra iste godine prvi put se održava replika čuvenog njujorškog džez festivala pod nazivom Njuport u Beogradu, temelj današnjeg Beogradskog džez festivala.
Sve su to bile manifestacije koje su tadašnju (socijalističku) Jugoslaviju, ali pre svega Srbiju i Beograd povezivale sa svetom. I koje su Beograd činile jednim od svetskih kulturnih centara.

PAD: Naravno, sve to ne znači da tadašnja Jugoslavija nije imala krupnih mana. Goli otok će, ma koliko sam otpor Staljinu bio herojski čin sa dugogodišnjim blagotvornim dejstvom, ostati velika mrlja na njenom obrazu. Takođe, sudbine Milovana Đilasa, Mihajla Mihajlova i stotina, pa i hiljada drugih ljudi koji su zatvarani zbog političkih stavova ne smeju nikako biti izuzete iz tog bilansa. A bilo je i “misterioznih smrti”, poput advokata Jovana Barovića, na primer.
Sa druge strane, ipak ne treba ispustiti iz vida ni da u to vreme demokratija krasi mali broj zemalja u svetu. Čak i u zapadnoj Evropi (o istočnom bloku da se i ne govori) tada egzistiraju profašistička Frankova Španija i Salazarova Portugalija, dok je u Grčkoj na vlasti vojna hunta.
Ako se vratimo na ekonomiju, jasno je da sistem socijalističkog samoupravljanja zasnovan na društvenoj svojini nije bio održiv, da su mnogi džinovi bili na staklenim nogama i da je privreda u celini bila vrlo neefikasna. Zbog toga je SFRJ neprekidno patila od visoke inflacije, a od sredine sedamdesetih te rupe počinju da se pokrivaju spoljnim zaduživanjem. Mada je, opet, istina i da je celokupni prethodni razvoj ostvaren bez velikih kredita. Spoljni dug Jugoslavije iznosio je sredinom sedamdesetih oko pet milijardi dolara, Srbije otprilike polovinu te sume (tako je bilo 1990), što odgovara današnjoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara. Današnji dug Srbije (da čak ne računamo zaduživanje koje će uslediti zbog ekonomske krize izazvane epidemijom korone) od oko 27 milijardi dolara gotovo je dvostruko veći.

RAT NEMINOVNO RAĐA I RATNE PROFITERE. OD KOJIH SU NEKI U MEĐUVREMENU POSTALI I MEDIJSKI MAGNATI, PA DANAS, KRAJEM TREĆE DECENIJE DEMOKRATIJE U SRBIJI, SA SVOJIH PRVIH SREĆNIH RUŽIČASTIH TELEVIZIJA ŠIRE ISTO ONO KRVOLOČNO BESKRUPULOZNO POKVARENJAŠTVO

Povećanom zaduživanju, međutim, prethodio je događaj koji je po svoj prilici opredelio sudbinu južnoslovenske federacije. Reč je o obračunu s liberalnim snagama u partiji, zagovornicima suštinskih privrednih i društvenih reformi, koje su – i snage i reforme – početkom sedamdesetih oduvane s političke scene. Porazila ih je, neki bi rekli neprincipijelna, ali u biti ideološki-interesno povezana koalicija partijskih dogmata, nacionalista i novolevičara. Kao žrtve pali su ne samo Marko Nikezić i ekipa zbog “anarholiberalizma” nego i pomenuti Raković i Jasić zbog “tehno-menadžerstva”. A uz njih i još više hiljada (između pet i deset, različite su procene) drugih privrednih i političkih, viših i nižih rukovodilaca. Čistka je, što bi se reklo, bila temeljna.

TRANZICIJA: Dakle, i pred Jugoslavijom, tj. Srbijom, kao i pred celom istočnom Evropom krajem osamdesetih stajalo je doba tranzicije. Pad Berlinskog zida označio je start, ali je Srbija krenula u smeru suprotnom od ostalih trkača. U stvari, moglo bi se reći da brzi razvoj Srbije/Jugoslavije nije bio ništa posebno, ona je samo pratila (i to, kad se uporedi sa drugim zemljama, ne sasvim uspešno) ono što se dešavalo u razvijenom svetu. Početkom devedesetih, međutim, ona se razminula sa svetom. Umesto u izgradnju demokratije, ona je njene prve rudimentarne oblike, poput političkog pluralizma, iskoristila kao paravan za promociju i realizaciju nacionalnog, tačnije nacionalističkog programa. Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica bila je granica koju je Šešelj samo glasno izgovarao, ali koju je srpski intelektualni i politički krem manje ili više otvoreno zagovarao.
Pola veka ranije, 1945, Srbija je stajala rame uz rame s najdemokratskijim zemljama. Imala je, posle raskida sa Staljinom 1948, njihovu snažnu podršku, pa i divljenje; početkom devedesetih, kao i na njihovom kraju, ona je iz tog sveta bila izopštena i uživala je jedino prezrenje. Konačno, svojevrsna osveta istorije da je je Srbija nastradala od mača kojeg se prva latila: uvela je ekonomske sankcije Sloveniji, da bi onda ceo svet uveo sankcije Srbiji.
Borbu za velike nacionalne ciljeve prate veliki troškovi koje neko mora da plati. Devedesetih su to bila srpska preduzeća i srpski građani. Privreda je materijalno razorena preko hiperinflacije. A građani preko piramidalnih štedionica, Jezde i Dafine. Na to su se samo nadovezale sankcije i bombardovanje 1999. Tako je iz 20. veka Srbija izašla sa desetkovanom privredom i osiromašenim stanovništvom. Bruto domaći proizvod bio je 2000. godine 25-30 odsto manji nego 1990, industrijska proizvodnja je prepolovljena. Prema računici Stojana Stamenkovića, (ne)formalna crveno-crna koalicija Miloševića i Šešelja nanela je Srbiji direktne i indirektne gubitke od oko 750 milijardi evra.

PROTIV BEOGRADSKE GITARIJADE 1964. BILI SU I NACIONALNI MEJNSTRIM MEDIJI, POPUT POLITIKE, ALI I OPOZICIONA KNJIŽEVNA REČ

Nisu, razume se, svi u toj katastrofi ostali kratkih rukava. Rat neminovno rađa i ratne profitere. Jedan mali sloj ljudi, njih nekoliko stotina, možda nekoliko hiljada izašli su iz nacionalne kataklizme kao bogataši. Od kojih su neki u međuvremenu postali i medijski magnati, pa danas, krajem treće decenije demokratije u Srbiji, sa svojih prvih srećnih ružičastih televizija šire isto ono krvoločno beskrupulozno pokvarenjaštvo.

ATENTAT: Na “prelomu vekova” život u Srbiji obeležila su politička ubistva. Prvo, pre rata sa “dojučerašnjim saveznicima”, Slavka Ćuruvije, drugo, posle toga – Ivana Stambolića. Već je to bio krupan znak nacionalne “posuvraćenosti”. Petooktobarska “revolucija” i dolazak na vlast Zorana Đinđića, pre svega, učinili su da se zaboravi na one znake. Zbilja, početak druge decenije demokratije doneo je promenu. I to radikalnu: Srbija se opet okrenula ka zapadu i modernizaciji. I u celini gledano: prvih desetak godina 21. veka predstavljalo je doba najpre prilično brzog ekonomskog razvoja, a onda i kakve-takve izgradnje institucija. Kada je reč o onom prvom, primer Industrije motora Rakovica, o kojoj je nedavno na stranicama Novog magazina bilo reči, prosto je paradigmatičan. Đinđićeva vlada je, pokušavajući da spase što se spasti može, dovela na čelo praktično ugašene kompanije čoveka koji je za kratko vreme napravio neverovatan uspeh i bio na najboljem putu da IMR vrati na staze stare slave. Ali Đinđić je ubijen, a Vlastimir Dedović, o kome je reč, smenjen. I IMR je definitivno propao.
Ovo treće političko ubistvo za svega četiri godine imalo je, pokazalo se, najdalekosežnije posledice. Nakon atentata na Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica potpuno preuzima dizgine Srbije. Koliko je on lično bio umešan u sva zbivanja, nije ni bitno; uglavnom, to je vreme kada se postavljaju temelji kleptokratsko-patriotskog režima koji će aktuelna vlast do neslućenih granica usavršiti. Činjenica da su praktično sve od one 24 (navodno ili stvarno, svejedno) sporne privatizacije nastale za njegovog vakta o tome najbolje svedoči. Takođe, Koštunica izbacuje mantru o “pljačkaškoj privatizaciji” i prebrzoj liberalizaciji nakon 2000. – što će posle ući u masovnu upotrebu – iako upravo tih godina Srbija beleži najbrži rast (šest odsto za osam godina, do svetske ekonomske krize). Konačno, za njega je saradnja sa Evropskom unijom ubrzo postala “deveta rupa na svirali”. Tako je praktično pripremio teren za povratak na vlast snaga poraženih 5. oktobra. Malo je falilo da se to desi odmah po Koštuničinom povlačenju, već 2008, ali je Tadić ipak “pregrizao jezik” i napravio dil sa socijalistima. Posle naredne četiri godine, međutim, 2012, pretpetooktobarske snage ponovo dolaze na vlast u Srbiji. Doduše, ne kao crveno-crna nego u obrnutom redosledu boja, kao crno-crvena koalicija, sa Šešeljevim i Miloševićevim naslednicima Vučićem i Dačićem na čelu (plus julovski dvojac Vulin – Mitrović). Vučić je, preuzevši upravljanje zemljom posle nekoliko godina krize i niskog rasta, zapravo imao ogromnu šansu da ponovi rezultate iz dvehiljaditih. Umesto toga, sa prosečnim rastom od oko dva odsto godišnje, najnižim u celoj jugoistočnoj Evropi, on je doveo do daljeg zaostajanja Srbije. Istovremeno, demokratija je sve više slabila, pa se danas o Srbiji govori kao o zemlji sa “zarobljenom državom”, u kojoj je “autokratija na pragu da postane diktatura”.
Sve u svemu, u prve tri decenije demokratije u Srbiji dve trećine vremena (a možda i više) na vlasti su, u različitim aranžmanima, iste političke grupacije: jednom kao socijal-nacionalisti, drugi put kao nacional-socijalisti.
Josipa Broza su, kao što je poznato, uglavom pežorativno zvali bravar. Mada je to čovek, fakat, bio. Štaviše, i radio je krajem dvadesetih godina u nekadašnjem gigantu, danas nepostojećoj fabrici Goša u Smederevskoj Palanci. Milošević je pak bio pravnik, a Vučić čak “najbolji ikad”. Kada se, međutim, uporede njihovi učinci na polju društvenog razvoja, zaključak je poražavajući. Po drugu dvojicu, razume se.
Jugoslavija je bila (relativno) uspešna jer je bila relativno liberalna. To jest, liberalnija od devet desetina tadašnjeg sveta. Sada je situacija obrnuta. Iako formalno demokratska, tačnije višepartijska, Srbija danas upravo u tom pogledu zaostaje za ogromnim brojem zemalja. Relativno gledano, manje je slobodna od Srbije pre pola veka. Iz toga bi se moglo izvući neko naravoučenije. Ali šta vredi kada je liberalizam danas u Srbiji neomiljen, kako na levici tako na desnici, kako u vlasti tako i u opoziciji.
Ono je bilo neodrživo, ovo je neizdrživo.

Piše: Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. maj 2020.

EU traga za partnerom u Srbiji

EU u Srbiji traga za ozbiljnom strankom koja će otvoreno pokazivati evropsko opredeljenje i koja će raditi na svom jačanju u biračkom telu

Intervju Biljana Stojković

Biljana Stojković, profesor na Biološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao biolog upućena je u stručnu problematiku korona-pandemije, a sa druge strane istaknuti je građanski aktivista i dobar sagovornik za ekspertsko-političku analizu situacije u Srbiji.

Kako biste u najkraćem, sa stručnog aspekta, opisali ovaj virus i zašto se svet nije bolje pripremio za pandemiju?
Na veliku žalost svih stanovnika planete, godinama su bila zanemarivana mnoga naučna upozorenja o pandemijskim potencijalima virusa iz grupe koronavirusa. Nakon prvih ograničenih azijskih epidemija izazvanih virusom iz ove grupe – poznati SARS tokom 2002. i 2003, a kasnije i MERS iz 2012. – biolozi i virusolozi podrobno su ih istraživali i upoznali genome i mehanizme infekcije ćelija koje ovi virusi “upotrebljavaju”. Postalo je jasno da je sposobnost koronavirusa za zoonozu, tj. prelazak sa neke životinjske vrste na čoveka, prilično velika i da se mogu očekivati slični incidenti. Osnovni životinjski rezervoari ovih infektivnih agenasa su slepi miševi i u njima postoji priličan broj raznolikih virusnih linija. Znamo da se radi o RNK virusu, što, između ostalog, podrazumeva i veće stope mutacija. Pored toga, koronavirusi su vrlo skloni rekombinacijama, mešanju sa genomima drugih sojeva virusa iz ove grupe. U konačnici, sve ovo vodi vrlo brzoj i dinamičnoj evoluciji virusa. Drugim rečima, prilično je visoka verovatnoća da će genetičke promene ovih virusa omogućiti njihov ulazak u ćelije novih domaćina, tj. u druge sisarske vrste, uključujući čoveka, njihovo prilagođavanje novim ćelijama kako bi se umnožili, a konačno i sticanje sposobnosti da se prenose između jedinki nove vrste. Nas naravno najviše zabrinjava ova poslednja faza evolucije virusa koja ga osposobljava da se prenosi sa čoveka na čoveka jer upravo to virusu daje pandemijski potencijal.

To zabrinjava naučnike, običan svet, međutim, pre svega zabrinjava naša nesposobnost da se s problemom izborimo.
Ključni problem je u tome što fundamentalno-naučna znanja nisu preterano zanimala Svetsku zdravstvenu organizaciju, i medicinu uopšte, sve dok se nije dogodilo izbijanje zaraze velikih razmera. Cela priča nije bila interesantna ni farmaceutskoj industriji budući da su SARS i MERS epidemije bile lokalne, pa se nije nazirao veliki profit od istraživanja i lansiranja lekova i vakcina protiv koronavirusa. Tek sada, nakon desetina hiljada žrtava i kolapsa normalnog života svuda u svetu, reflektori su se usmerili na pravu stranu. Ja se nadam da će čovečanstvo nešto naučiti iz katastrofalnih efekata ovog događaja. Osnovna nauka je zapostavljena, a upravo je ona potrebna da bismo razumeli svet oko sebe i možda predupredili neke posledice.

A kako ocenjujete mere koje je Srbija preduzela u borbi protiv korone?
Pandemijske mere preduzete u Srbiji mogu se opisati kroz dve faze, pri čemu je prva bila zakasnela, a druga preterana. Ne sme se zaboraviti ona skaredna konferencija za novinare Aleksandra Vučića i lekara, tokom koje su se svi smejali “najsmešnijem virusu u istoriji” i pozivali žene u šoping u Milanu. U to vreme mi smo već bili upoznati s posledicama infekcije u Kini, u Italiji postaje alarmantno s prvim smrtnim slučajevima, a naši autoriteti se podsmevaju opravdanoj uznemirenosti. Nije bilo potrebno više od srednjoškolskog obrazovanja i čitanja tek poneke vesti iz inostranstva da razumete apsurdnost situacije. Organizatori subotnjih protesta u Beogradu, grupa pod imenom Građanski otpor, prvi su izašli u javnost sa odgovornim stavom da se okupljanja moraju prekinuti. Država je to uradila tek nakon, čini mi se, nedelju dana. Sve u svemu, ovim neodgovornim igrokazima vlasti izgubljeno je najmanje deset dana za stavljanje pod kontrolu širenja zaraze. To su bili dragoceni dani koje smo mi propustili, a koji su nam se kasnije žestoko vratili kroz broj inficiranih i broj žrtava infekcije.

Zašto se vlast tako neodgovorno ponela?
Svima je jasno šta su bili razlozi za sramno ponašanje naše vlasti. Vučić se pripremao za raspisivanje izbora i prikupljanje potpisa za svoje izborne liste. Prvobitni ponos zbog slika velikih gužvi ispred kancelarija SNS-a širom Srbije i Vučićevog mitinga u Valjevu, tj. Krušiku, ubrzo je zamenjen zataškavanjem istine o tome da su te skupine ljudi sigurno doprinele širenju virusa. Zanimljiv je i datum kada je objavljeno da je u Srbiji detektovan prvi slučaj Covid-19 – to je bio 6. mart, dan nakon što je SNS pompezno predao svoje liste RIK-u sa prikupljenih 50.000 potpisa. Dovoljno je, čini mi se, samo hronološki poređati ove događaje i postaje kristalno jasno kakav odnos vladajuća stranka i njen predsednik imaju prema građanima Srbije. Mi smo samo brojke, nebitni entiteti upotrebljivi samo za vladanje po svaku cenu, naravno i po cenu sopstvenih života.

I kakve su bile posledice?
Pre svega da je drugi deo vođenja pandemijske krize bio utoliko žešći koliko je početak bio neprimeren situaciji. Svakodnevno je sa govornice predsednik širio paniku i histeriju, uz uobičajeno prenemaganje i veličanje lične žrtve u borbi za naše živote. Uvedene mere bile su drakonske, neviđene u ovom delu sveta. Svi još uvek preživljavamo karantinski horor, te neću previše govoriti o policijskom času, vikend-zatočeništvu i potpunom zaključavanju starijih ljudi, osim što moram da primetim da se radi o neverovatnom ponižavanju svih nas, a posebno penzionera.

MENI JE ŽAO ŠTO SU LEKARI U KRIZNOM ŠTABU PRISTALI DA IGRAJU OVU IGRU. NEVEROVATNO JE I TO DA BEŽE OD JASNE KRITIKE NADRILEKARSKIH MERA ŽELJKA MITROVIĆA, VLASNIKA PINK TELEVIZIJE

Države koje uživaju istinske demokratske vrednosti i poštuju ljudska prava i dostojanstvo, svoje epidemijske mere oslanjaju na poverenje u odgovorno ponašanje građana, uz potpuno informisanje o trenutnom stanju. Zbog toga u tim državama dominiraju jasne preporuke, a ne eksplicitna naređenja i pretnje. Nama je, međutim, objašnjeno da smo glupi, nezreli i nedokazani građani, pa nas je potrebno zaključati i hapsiti zbog neposlušnosti. U tom smislu bilo je važno da brigu o sebi prepustimo vrhovnom vođi, koji nas neprestano grdi i ponižava. Svaka država u svetu pokazuje svoje pravo lice u vreme velikih kriza. Naša je pokazala da je pod vođstvom Aleksandra Vučića postala neskrivena despotija. Nisu ovo nova saznanja, samo su predstave ogoljenije.

Kako gledate na političku “eksploataciju” struke, odnosno medicine, tokom protekla dva meseca? Da li je struka u tom pogledu trebalo da pruži (veći) otpor?
Autokratska priroda Vučićeve vladavine progutala je, naravno, i medicinsku struku u ovo pandemijsko vreme. On nas je obaveštavao o broju inficiranih i umrlih, govorio nam šta je nabavio od medicinske opreme i na koje (i)legalne načine, raznosio je respiratore po bolnicama, grdio lekare i bolnice koje se, po njegovom mišljenju, nisu istakle u borbi protiv virusa, itd. Tek posle izvesnog vremena prepustio je dnevne konferencije lekarima i svoje monologe premestio u druge termine na televizijama s nacionalnom frekvencijom. Nije sporno da krajnje odluke o vanrednom stanju donosi politika, ali po Ustavu to radi Vlada RS, a ne predsednik.
Ako pratite zbivanja u zapadnoevropskim državama, možete videti kako se donose promišljene i utemeljene epidemiološke mere. O merama raspravlja struka, u javnost se iznose različita mišljenja, argumenti se procenjuju i na kraju se formuliše politička odluka. Kod nas proces teče obrnuto – nakon večernjih intervjua predsednika u kojima on izgovara svoja razmišljanja, formalne odluke se sutradan prilagođavaju tim idejama. Zbog toga mi nemamo uvid u svoju budućnost dalje od nekoliko dana, s mogućnošću da i taj plan može biti promenjen ukoliko predsednik tako odluči. To je prilično frustrirajuće stanje za građane. Normalna anksioznost, očekivana kada ste izmešteni iz normalnog života, kod nas je multiplicirana zbog neizvesnosti i odsustva stručne argumentacije za neke od nametnutih mera. Nema opravdanja za potpunu zabranu izlaska penzionera iz kuća, posebno u vreme policijskog časa, kada drugih ljudi nema na ulicama. Nikome nije jasno zašto je zabranjeno izlaziti u prirodu uz držanje odstojanja ili zbog čega su vikendi opasniji od radnih dana. Da li je moguće da i lekari smatraju da su građani Srbije toliko neodgovorni i glupi? Ili se medicinska struka bespogovorno prepustila mišljenju predsednika o stanovnicima ove zemlje?

Zaboravili ste drugi deo pitanja.
Meni je žao što su lekari u Kriznom štabu pristali da igraju ovu igru. Sasvim je očigledno njihovo izbegavanje da odgovaraju na novinarska pitanja koja se mogu dovesti u vezu s političkom kritikom. Neverovatno je i to da beže od jasne kritike nadrilekarskih mera Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, čiji je uticaj na javnost zabrinjavajuće veliki. Neki lekari ne propuštaju priliku da pohvale požrtvovanost predsednika iako takvim apologetskim izjavama stvarno nije mesto u njihovom poslu.
Predsednik SNS-a obilno je iskoristio kriznu situaciju za svoju promociju. Otpor struke takvoj politizaciji epidemije definitivno je morao biti veći. Konačno, upravo ti lekari mogu biti proglašeni krivcima za sve propuste, a Vučić je prvi koji će se sakriti iza njihovih doktorskih zvanja i prepustiti ih sudu javnosti.

BILJANA STOJKOVIĆ: SVAKODNEVNO JE SA GOVORNICE PREDSEDNIK ŠIRIO PANIKU I HISTERIJU, UZ UOBIČAJENO PRENEMAGANJE I VELIČANJE SVOJE LIČNE ŽRTVE U BORBI ZA NAŠE ŽIVOTE

Kakav je bio odnos vlasti prema javnosti, posebno prema nezavisnim medijima?
Sve se uklapa u ogoljenu despotizaciju države. Vučićeva netrpeljivost prema novinarskim pitanjima, osim naručenih, nije ništa novo. Pandemija mu je samo dala još jednu temu na osnovu koje može razvrstavati medije na patriotske i one koji “mrze državu”. Videli smo njegovu nameru da situaciju iskoristi za konačni obračun s “neposlušnim” medijima kroz ozakonjenu cenzuru. Zaključak Vlade, koji je bio ništa drugo do zabrana slobodnog izveštavanja, uklonjen je isključivo zbog pritiska javnosti i novinarskih udruženja, a posledično i zbog snažnog negodovanja Evropske komisije. Veoma je dobro što je taj pritisak urodio plodom jer bismo, u suprotnom, prisustvovali otvorenom naprednjačkom lovu na nezavisne novinare i situacija bi bila strašna za novinarsku profesiju i kakvu-takvu slobodu medija. Imali bismo mnogo Ana Lalić.

Iako se još nismo sasvim izvukli iz “rata protiv korone”, Vučić je već počeo obnovu i izgradnju.
Nisam ekonomista, ali ako su tačne procene da će pandemija usloviti svetsku recesiju veću od one iz 2008, onda tragikomično zvuče Vučićeve izjave da ćemo baš mi procvetati u postpandemijskoj eri. Njegova obećanja svetle budućnosti uvek su bila isključivo usmerena na medijsku manipulaciju. S obzirom na to da je u predizbornoj kampanji, očekujem da će dodatno pojačati taj narativ.

Očekujete li izbore pre leta?
Verujem da će izbora biti. Poslednje vesti govore o datumima početkom ili polovinom jula. Vučić neće propustiti priliku da iskoristi talas popularnosti na kojem plivaju svi predsednici i premijeri u vremenima krize. U slučaju naših izbora to zvuči prilično besmisleno, budući da nema opasnosti za njegovu vlast jer izbore bojkotuje opozicija, a oni koji su poželeli da učestvuju nisu stigli da skupe potpise i predaju svoje liste. Ipak, svi poznajemo Vučićevu potrebu za procentima, pa ne čudi jurenje tog talasa. Takođe, odlaganje izbora otvara prostor za neizbežno otkrivanje svih ekonomskih propasti koje smo doživeli i pre, a posebno tokom pandemije. To nije zgodna situacija za njega i verujem da joj se neće prepustiti.

Sudeći po tome da je vlast tokom vanrednog stanja hapsila i prebijala novinare, kakvu političku borbu očekujete?
Izbori su apsolutno neregularni, takvi su bili, a takvi će i ostati, s tim dodatkom da će se krvožednost za medijskim jednoumljem još pojačati. Svaka kritika političko-pandemijskih odluka biće pod uigranom paljbom režimskih medija i naprednjačkih funkcionera i aktivista. Neće se dozvoliti da dodatna snaga naprednjačkog fronta, stečena Vučićevim samoreklamerstvom tokom pandemije, bude ugrožena.
U isto vreme, nekakva opozicija, skrpljena sa svih strana u nameri da izađe na izbore, dovedena je u bezizlaznu situaciju. Niti imaju liste niti će imati prilike da sakupe potpise ukoliko bude važila zabrana okupljanja zbog pandemije. Mislim da će Vučić morati da im pomogne ako želi bilo kakvu opoziciju na izborima (ne računam, naravno, SPS). Ovo će biti najbesmisleniji izbori u istoriji, da se poslužim predsednikovim omiljenim izrazom.

Kako se građani koji žele slobodu i demokratiju mogu suprotstaviti sve jačim pretnjama i nasilju vlasti?
Pojačavanje nasilja vlasti videli smo na primeru Jovane Popović, mlade i kreativne devojke koja je ispevala popularnu pesmu “Bagra” o naprednjačkom režimu. Njeno hapšenje i tronedeljno držanje u zatvoru pokazalo nam je kakve su namere režima prema svim kritičarima naprednjaka. Mene ohrabruje reakcija građana koji su bili vrlo bučni u osudi Jovaninog hapšenja, a peticiju za njeno puštanje iz zatvora, ali i za slobodu drugih uhapšenih potpisalo je više od 30.000 ljudi za samo nekoliko dana. Vrlo je jasno da javnost predstavlja najjače oružje naprednjaka, kroz kontrolu medija, ali i njihovu najveću slabost. To smo pokazali i kada je bio uhapšen uzbunjivač Aleksandar Obradović, a to se pokazuje i na novim primerima. Naučili smo i to da je nužno kontaktirati što više stranih medija i evropskih birokrata i ukazivati na kršenje demokratskih vrednosti u Srbiji. Pored zvaničnih udruženja koja se obraćaju Evropskoj komisiji, sličan pristup imaju i građanski aktivisti. Malo se o tome zna, ali mi komuniciramo sa poslanicima EK i oni postaju svesni u kakvom se stanju nalaze ljudska prava i slobode u ovoj zemlji. Zvanična politika EU još uvek podrazumeva zaštitnički odnos prema Vučićevom režimu zbog različitih interesa. Naša je namera da pojedinačno upoznajemo ljude u evropskoj administraciji o svemu što preživljavamo i da na taj način menjamo klimu ovih odnosa.

PORUKA JE JASNA: GOSPODO LIDERI, PRVO JE POTREBNO OSLOBODITI GRAĐANE DA BISTE DOBILI SLOBODNE IZBORE. SAVEZ ZA SRBIJU, PO MOM MIŠLJENJU, NIJE ISPUNIO OVAJ ZADATAK

Hoćete li nastaviti ulične proteste?
Građanske akcije na ulici će se takođe nastaviti. Pre proglašenja vanrednog stanja na ulici se okupljalo najmanje hiljadu građana svake subote. To nije ni blizu broja koji je potreban za ozbiljan udar na režim, ali se jasno pokazalo da upornost postoji i da apatija nije ubila svaku inicijativu. Već se izlažu brojne ideje o daljem delovanju u uslovima produžene zabrane masovnih okupljanja, ali o tome još uvek nećemo govoriti. Videćemo i kako će se u novom kontekstu postaviti opozicione političke stranke i kako se može postići sinergija u građanskoj pobuni.

Da li bi trebalo više raditi na povezivanju i informisanju mnogobrojnih centara otpora u unutrašnjosti Srbije, koji su, čini se, prilično atomizovani?
Politika ne postoji samo u Beogradu i to se često zanemaruje u delovanju opozicionih stranaka. Umesto “liderstva” pojedinaca iz stranaka koji sede u Beogradu, isticanje lokalnih lica kao simbola otpora u svakom mestu u Srbiji presudno je za smenjivanje naprednjačke vlasti. Čini mi se da to zna i SNS, pa je, između ostalog i zbog toga, represija kroz fizičke i egzistencijalne pretnje najveća u manjim mestima. Zadatak svakog opozicionog delovanja jeste upravo osnaživanje i davanje svake podrške tim ljudima čija je “glava” izložena mnogo većem naprednjačkom nasilju nego što je to slučaj u Beogradu. Mora postojati “mreža solidarnosti” svih aktera na opozicionoj sceni – pripadnika stranaka i građana podjednako. Sve dok se opoziciona politika vodi preko politikantskih borbi između “lidera” i stranaka u preuzimanju vođstva u istanjenom opozicionom biračkom telu, ništa se neće promeniti. Poruka je jasna: gospodo lideri, prvo je potrebno osloboditi građane da biste dobili slobodne izbore.
Savez za Srbiju, po mom mišljenju, nije ispunio ovaj zadatak. Čini mi se da su pobrkali prioritete – umesto isticanja izmešanih ideoloških poruka, njihov zadatak je trebalo da bude saradnja u borbi za slobodu građana. Ideološka opredeljenost, za koju mislim da je krucijalna u političkoj borbi, trebalo je da dođe na red tek kada se izdejstvuju ova sloboda i normalni izborni uslovi. Dakle, povezivanja svih dragocenih centara otpora je jedini ispravan pravac delovanja.

Bitna odrednica Vučićeve politike tokom korone bila je antievropska politika i oslanjanje na Kinu i Rusiju. Hoće li uoči izbora ojačati svoju proevropsku retoriku?
Poneka javna packa koju Vučić dobija od predstavnika EU govori nam da oni jasno vide u kom smeru se odvija njegova politika, uprkos proevropskoj retorici. Sigurno je da u zadržavanju adekvatnih reakcija EU, kojima se mi nadamo, postoje brojni lukrativni interesi pojedinaca i kompanija iz EU kojima odgovara naprednjačka vlast, tj. rasprodaja državne imovine, subvencije i tržište jeftine radne snage. Ipak, za instituciju koja se diči negovanjem demokratije ćutanje o autokratskoj prljavštini srpske vlasti bilo bi prevelika bruka. Vučićeva nervoza prema EU ukazuje da je i on toga svestan, pa se angažovao u traženju drugih saveznika (Kina, Rusija, pa i SAD). Vučić je potentna “mlada” sa mnogo “udvarača”, a opredeliće se za onu stranu kojoj neće ni najmanje smetati njegov despotizam na unutrašnjem planu. To svakako nije EU. Verovatno je da se u konačnom raskidanju veze između naprednjaka i EU čeka izvršavanje dogovora i obećanja koja su Vučića i dovela na vlast.

PONEKA JAVNA PACKA KOJU VUČIĆ DOBIJA OD PREDSTAVNIKA EU GOVORI NAM DA ONI JASNO VIDE U KOM SMERU SE ODVIJA NJEGOVA POLITIKA, UPRKOS PROEVROPSKOJ RETORICI

Primećujem povećano interesovanje stranih novinara za situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Dodatno, neke međunarodne organizacije ponovo su okrenule svoje radare ka Srbiji, što smo poslednji put doživeli u vreme Miloševića.

Po mišljenju mnogih, u opoziciji su takođe vrlo jake antievropske snage, može li Srbija biti pravna država bez čvršćeg povezivanja sa Evropom?
Uz stanje razvijenosti društvenih vrednosti kakvo je u Srbiji danas, pa i sa ovakvim nivoom ekonomske razvijenosti, mi se teško možemo nadati napretku društva bez pomoći Evropske unije. Opozicija je razapeta između sasvim očigledne potrebe za demokratijom i nametnutog nacionalističkog, antievropskog narativa koji Vučić tako uspešno neguje uprkos navodnoj evropskog orijentaciji. Stvorena je atmosfera koju bih opisala kao multipolarni poremećaj u kojem ništa nema jasne fokuse, tj. sve i svašta je zbućkano u neprepoznatljivu bezideološku smesu. Opozicione stranke se teško snalaze u takvom političkom bućkurišu. Osim izrazito klerikalno-nacionalističkih opcija, za koje nam se čini da se opiru EU, ostale stranke tragaju za svojim usmerenjem. Drugim rečima, čini mi se da pokušavaju da prikupe birače sa izrazito desnog spektra, a da istovremeno iskreno govore o evropskim vrednostima. Ja mislim da to nije moguće i da pronalazak fokusa podrazumeva dominantnu usmerenost na jedan deo biračkog tela. Nacionalistički sentiment lako je negovati, pa prepuštanje tom političkom talasu i nije neki napor, zbog čega desni deo političke scene i jeste toliko krcat. Pravi politički rad, međutim, podrazumeva okupljanje ljudi oko vrednosti modernog društva – multikulturalizma, tolerancije, ljudskih prava i slično. Ma šta mislili o trenutnom stanju u Evropskoj uniji, ubeđena sam da EU u Srbiji traga za ozbiljnom strankom koja će otvoreno pokazivati evropsko opredeljenje, koja će raditi na svom jačanju u biračkom telu, a onda može očekivati i jasnu evropsku pomoć. Koliko smo daleko od toga, ostaje nam da vidimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. april 2020.