NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

SNS mora da nestane s političke scene

U vreme Ivana Stambolića govorilo se da Srbijom vlada jedanaest ljudi. U doba Miloševića govorilo se da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on

Intervju Danica Popović

Nikako da u Srbiji nastupe normalna vremena, pa da sa ekonomistima razgovarate prevashodno, ako već ne i isključivo, o ekonomiji. Tako je bilo i u ovom razgovoru sa Danicom Popović, profesorkom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Obično se na kraju jedne godine postavlja pitanje šta nam je ona donela, ali da malo okrenemo stvar, pa da pitamo šta nam je 2019. odnela? Šta smo izgubili?
Mi gubimo zdrav razum, to je naš osnovni problem. Ove godine, više nego prethodne, koju god vest da čujem, ja ne znam kako da je tumačim. Ne samo da je lažna nego u kom pravcu ide i zašto je govore. Putevi informacija potpuno su obesmišljeni i to je, čini mi se, najvažnije što nam je 2019. godina oduzela.

Imate li neki konkretan primer?
Jedna od osnovnih stvari je stopa rasta. Ne samo da predsednik Vučić stalno govori kako je Srbija lider po rastu, iako je zapravo na repu, nego su to počeli da nam govore i MMF i Svetska banka. Jer, evo, nedavno su izjavili da Srbija može dugoročno u periodu od deset godina da ostvaruje prosečni rast od sedam odsto godišnje. Kao što je direktor Svetske banke izjavio na jednom sastanku, oni na Srbiju gledaju kao na klijenta. Pa ako klijent voli da se govori o stopi rasta od sedam odsto – šta nas košta da to izgovorimo i zadovoljimo svog klijenta. Tako da vi gubite poverenje u sopstveni zdrav razum.

Dobro, ali sa druge strane, to bi moglo da se shvati i kao kritika. Jer, ako Srbija može da ostvaruje rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manje, to onda ne govori baš pozitivno o ljudima koji vode zemlju i privredu.
Verovatno je to tačno, ali mislim da je vlasti bitnije da se misli da je njihov potencijal ogroman, da je to bila ideja. Kao – mi možemo i više i bolje, samo ih ne puštamo da rade. Međutim, ako konkretnije pogledamo tu stopu rasta, ono što je opasno to je premeštanje te objektivno ostvarene stope rasta na građevinarstvo. Dat je prioritet izgradnji svega i svačega, koji se, kao što vidite u Beogradu, ogleda u rušenju svega i svačega, pa tako pet puta. Naravno, svako novo podizanje i Trga Republike i svega ostalog donosi rast BDP-a, ali se postavlja pitanje ako je građevinarstvo poraslo 30 odsto sa svim ovim radovima, a Vlada hoće i iduće godine da ostvari visoku stopu rasta, to znači da će i iduće godine morati ne samo sve isto ovo da ponove nego i da uvećaju još 30 odsto, pa se prema tome nekako ne radujem takvom rastu.

Nuspojava ovog rasta je porast zagađenja, to nismo imali ranijih godina?
Bor i Smederevo ponovo su postali izuzetno zagađeni gradovi. Ali tako je kad se u 21. veku rast gradi na železarama kao Velika Britanija u 19. veku. Zar je to nešto čemu smo se nadali. Meni nikako nije jasno kako neko ko je pripadnik naše generacije i ko je pre 20 godina imao određenu viziju života i privrede u Srbiji, sad kad vidi šta se dešava može ovde da opstane. I kako može da razmišlja da njegova deca sutra ostanu ovde. Zar zaista nije bolje da svi negde odu. Ja ne bih niti ću da idem, ali tvrdim da je bolje.

Kada se govori o rastu, nesporno je da je potencijal veći. Po vašem mišljenju, šta su pretpostavke koje bi trebalo da se ostvare da bismo postigli veći rast?
U ekonomiji postoji kategorija potencijalnog rasta. Potencijalni je onaj koji se dobije, ako se privreda kreće ciklično, kada se provuče linija kroz vrhove ciklusa. U doba omraženog Tadića i žutih stopa rasta je dolazila do blizu tih sedam odsto, tako da ako je to mogao taj omraženi Tadić da realizuje, svakako da može i ovaj aktuelni supermen. Nije problem u tome da li je to moguće, naravno da jeste. Ono što ovde nedostaje jeste bilo kakva inicijativa bilo gde. Ovde jedan čovek donosi sve odluke u zemlji, i to je najveći problem. Meni je skoro palo na pamet da se u vreme Ivana Stambolića govorilo da jedanaest ljudi vladaju Srbijom. U doba Miloševića se govorilo da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on. To je jedan nivo priče. A drugi je da su ovi njegovi poslušnici sebe ozbiljno shvatili i da su počeli još više da tlače ljude ispod sebe. U takvoj situaciji niko nema podsticaj da donese odluku, da nešto napravi. Sve što bi neko, bilo ko, sam uradio, samoinicijativno, skopčano je s velikim rizikom. A čak i ako bi nešto uspelo, to bi prisvojio vrh SNS-a, tako da zašto bi to neko radio. Znači, to je osnovna stvar koja ovde nedostaje – da se nekako oslobodi privatna inicijativa na svim nivoima. Govorim o ličnoj inicijativi, više čak nego privatnoj. U državnoj službi, u sudstvu, bilo gde – da postoji lična inicijativa da se stvari poprave. To je svuda zabranjeno. Ono što bi moralo da se uradi jeste da se sudstvo oslobodi.

“MI GUBIMO ZDRAV RAZUM, TO JE NAŠ OSNOVNI PROBLEM”

U stvari, ja mislim da je to ključ svih priča, i to naročito u oblasti privatne svojine. Da se te parnice koje sada traju po šest-sedam godina svedu na najviše dva meseca. Tako se to radi u svetu. Da ja znam, ko god mi ne plati isporučenu robu, usluge, bilo šta, da ću ja tu robu naplatiti za dva meseca. I onda mogu da poslujem dalje, a ne moram da se učlanim u SNS da bih došla do svojih para. Dok se to ne desi, ljudi jednostavno neće hteti da rade. A jednom kad se to desi, SNS je izgubio vlast.

Ili je možda obrnuto; prvo SNS mora da izgubi vlast, da bi sudstvo postalo nezavisno?
Da bi Srbija postala uspešna zemlja SNS mora da nestane s političke scene. Fizički neka ostanu koliko god hoće, ali sa političke scene SNS mora da nestane jer je pokupio i realnu, i monetarnu, i fiskalnu, i svaku drugu vlast u ovoj zemlji. I niko više ne sme da progovori. Oni koji progovore budu kažnjavani. Čak je i Fiskalni savet dospevao u Kurir i blaćen je. Šta god ko prigovori – doživi “atentat”. Sudstvo je ključno – da narod vidi da ga neko štiti i da će onaj ko ugrožava njegov Ustavom i zakonom garantovan položaj zbog toga biti kažnjen.

Da se zadržimo još malo na polju ekonomije. Šta mislite o deviznoj politici, tj. o kursu dinara?
Pre svega, dinar je precenjen. Ranije kada je dinar bio precenjen najvažniji uzrok je bio uvozni lobi kojem to odgovara… Mišković i ostali tajkuni. Monetarna politika je jednim delom bila poslušna i benevolentna baš prema njima lično. Ovog puta osim uvoznika dobitnik ovakve politike je i država, koja otplaćuje dugove jer svaki put kad dinar apresira ona otplati još više.
Druga stvar koja se državi isplati to je tih čuvenih petsto evra prosečne plate, koja nikad neće biti dostignuta ako dinar ne bude i dalje apresirao, što više apresira, to ćemo više dobiti, kako se kaže, evara, u džep, a kupovna moć njihova će biti ista kao ono malo manje dinara prošlog meseca. Dakle, to su dve stvari koje državi odgovaraju, odgovaraju vlasti, a bogami i uvoznicima, koji su verovatno još uvek važni.

A građani? Jer se često kaže da bi, recimo, pad dinara povećao i rate za kredite građana.
Da, ali Vlada mora da bira: kad imaš jedno sredstvo u ruci, a treba dva cilja da zadovoljiš, jedan cilj je monetarna stabilnost, a drugi je povećanje izvoza. Ne može se praviti zemlja koja želi da izvozi uz ovakvu politiku. Tačno je da će oni koji su uzeli kredit u evrima platiti nešto više, isto važi i za državu, ali će čitava zemlja dobiti mnogo više kroz povećanje izvoza, što onda znači i snažnije povećanje privrednog rasta. Samo tako može se doći do te famozne stope od šest ili sedam odsto.

OSNOVNA STVAR KOJA OVDE NEDOSTAJE – DA SE NEKAKO OSLOBODI PRIVATNA INICIJATIVA NA SVIM NIVOIMA. GOVORIM O LIČNOJ INICIJATIVI VIŠE ČAK NEGO PRIVATNOJ. U DRŽAVNOJ SLUŽBI, U SUDSTVU, BILO GDE – DA POSTOJI LIČNA INICIJATIVA DA SE STVARI POPRAVE. TO JE SVUDA ZABRANJENO

I ne radi se samo ovde o ekonomiji. Kad nema rasta, više nema nade. Zato ljudi odlaze. Zašto da čekaju još sedam godina ili koliko već da dođe do promena. Nema zemlje, ali zaista nema, koji god model da je izabrala, koja je bez izvoza ostvarila rast. Da ne govorim o tome da Narodnu banku vodi izuzetno nekompetentna osoba koja sluša direktive svoje stranke.

Kada je reč o izvozu, sve više se govori o pristupanju Srbije Evroazijskoj uniji.
To je potpuno nerazumno. Mi imamo Evropskoj uniji prema slobodan izvoz. To je tržište, tu su ljudi bogati, to se ne može uporediti sa jednom Rusijom, Belorusijom… I umesto ta šansa da se iskoristi, a zaista bi moglo na razne načine, to se ne radi. Ovako je valjda lakše, zatvoriš ljude u partijsku ćeliju, daš im malo novca i završiš priču.

Kad ste pomenuli partijsku ćeliju, lako bi da je ćelija u pitanju, ali SNS je napravio partijsku državu, vi sami to često ističete.
Vučić je taj model samo doveo do savršene prostote. Taj model je postojao i ranije. Ja to pratim na fakultetu preko naših studentskih organizacija koje su uvek pod vođstvom partije koja je na vlasti. Iz partije na vlasti je i predsednik studentskog parlamenta. I ovaj ceo napad na mene dolazi iz tog fakultetskog krila SNS-a.

Nije, čini mi se, u javnosti poznata te sprega između studentskih organizacija i partija.
Ja sam jednom pitala, u doba G-17, dobro – zašto? A oni su rekli – zato im što omladina služi kao rezerva ako im bude potrebna za neke masovne manifestacije. Na jednom sastanku, sećam se, jedan mladić ustane i kaže: “Ja sam iz omladine G-17 plus, želim da kažem…” Ja kažem: izvinite, imate li vi ime, pa onda omladina… Tada. A zamislite kako je danas. Još je deset puta gore.

Kada ste govorili o značaju sudstva, to je deo društvenog ambijenta koji zovemo pravila, institucije. Vidite li vi način da se taj problem reši u Srbiji?
Ne mislim ja da je to nešto teško. Potrebno je da na vrh vlasti sedne osoba od integriteta. Evo, setite se vremena kad je Dragoslav Avramović bio guverner Narodne banke u doba najgorih kriminalaca, pored vlasti i svega ostalog, odjednom je narod stekao poverenje u njega i u dinar. Ne treba mnogo vremena da prođe.

A gde su tu onda institucije?
Institucije su ljudi. To je čuvena priča iz Engleske, kada su prvi put uveli one “lisice” za parkiranje na ulici, prvi automobil koji je “pazario” lisice bio je automobil princa Čarlsa zato što taj koji je seo gore on je samo doneo pravila, on se ne meša u ishod, šta god da se desi. I onda priča ide sasvim dobro. To se desilo u zemljama srednje Evrope. Kada su na vlast došli ljudi koji nisu bili nikakvi genijalci nego normalni ljudi koji su gledali da obezbede funkcionisanje institucija. I naravno, doveli su oko sebe kompetentne saradnike i relativno brzo su sredili stvari. Poljska danas ima tri puta veći BDP nego u doba socijalizma. A kad vratite demagoge kao što su braća Kačinjski u tu istu Poljsku, odjednom vidite da to više ništa ne radi, da sada nema rasta. Mađarska isto. Imala je ogromne uspehe, ali sa Orbanom više nema tog rasta. Češka isto. Svi su u zastoju. Češka najmanje od njih. Ali to je poenta cele priče, da ti daš ljudima samostalnost i, što je najbitnije, pravnu državu. I posle toga ne postoji sektor koji je prioritet, ne postoji. Svi sektori su podjednako prioritetni, svi mogu da dobiju kredite pod jednakim uslovima.
Zašto su Srbi odlični u sportu? Zato što su pravila jasna i poštuju se. I kad se vratiš u privredu, vidiš da je osnovni problem to što ne postoji nijedno pravilo koje je čvrsto, ne zna se šta je aut, ne zna se šta je stečaj. Ne zna se bilo šta osim da su neki prioritetni i kad bilo koga pitaš zašto bi to bio prioritet, oni nikad ne znaju da ti odgovore. Prioritet je ono što može da donosi najveći profit i privredni rast. U nekim zemljama je automobilska industrija, u drugim hemijska, u trećim elektronika. Ali šta je gde – to je ishod. Znači niko nije prvo rekao šta je prioritet nego je to bio rezultat.

Politička nameštaljka

Pre nekoliko meseci teško ste napadnuti od tabloida da ste plagirali prevod jedne knjige. Šta se sada s tim dešava?
Osnova cele priče jeste osporavanje doktorata Siniše Malog. Ja sam sebi napisala presudu kad sam potpisala peticiju da je odgovoran ne samo Siniša Mali nego i njegov mentor i njegova komisija. U to sam bila ubeđena, ne zato što je ta komisija bila odgovorna pre pet godina, jer vi zaista ne možete kao mentor – pogotovo pre pet godina, kada još nije bilo tih programa koji su danas usavršeni – da do u tančine poznajete svu literaturu. Međutim, kada vi posle godinu dana dođete do potrebnih saznanja i kad vidite da to zaista jeste plagijat, a nastavite da pričate da nije i štitite neke druge interese, onda mislim da postoji odgovornost komisije koja ne želi da kaže istinu. Ja mislim da sam tada sebi potpisala presudu da će ovako nešto da mi se desi. A desilo mi se to da su mene optužili za plagijat, odnosno da sam plagirala tuđi prevod. Naravno, optužba je potpuno apsurdna jer se uopšte ne radi o istoj knjizi, ali to je u tom trenutku vrlo zgodno došlo kao optužba, pogotovo što je moj prijatelj Stojan Babić, koji je sa mnom prvu knjigu prevodio, u međuvremenu umro. Ali završiće se to posle izvesnog vremena, makar u Strazburu jednog dana, i onda ću imati punu satisfakciju. Zasad ko god je to video i analizirao zna da je to politička nameštaljka.
Sa druge strane, mladića koji me je oklevetao kaznila je Disciplinska komisija fakulteta zbog lažnih optužbi; on se žalio, ali je drugostepena, odnosno disciplinska komisija Beogradskog univerziteta potvrdila prethodnu odluku. Takođe, i Etička komisija Ekonomskog fakulteta kaznila je u oktobru tog studenta strogim ukorom, on se opet žalio i sada se čeka na odluku Etičke komisije Univerziteta.

Manje nego Dinkić, ali svakog meseca

Kako vam izgleda plan “Srbija 2025”, koji su uoči Nove godine predstavili premijerka i predsednik?
Ne znam koga Vučićevo obećanje o plati od 900 evra nije podsetilo na ono Dinkićevo predskazanje o akcijama od hiljadu evra, koje je – gle podudarnosti – Dinkić dao na početku Tadićeve predizborne kampanje! U oba obećanja nazire se ista marketinška tehnika, koja kaže: obećaj sada – ne ispuni nikada!
Pa ipak, mora se priznati da je Vučićevo obećanje pametnije: em je oročeno na pet godina (čega se tada niko neće ni sećati), em je iza njega stala i Svetska banka i MMF, sa svojim nerealnim projekcijama mogućeg srpskog privrednog rasta. Mora se dodati i treći uspeh plana “Srbija 2025”, u koji smo se uverili na video-snimku Vučićeve prezentacije: u sali je bilo zabranjeno i da neko kine, a da ga ne dočeka predsednikov uvređeni i preteći glas: “Molim???”
Zaista je nejasno koja je viša sila naterala čelnike Svetske banke i MMF-a da tokom prošle godine nekoliko puta ponove da Srbija na duži rok može da raste po stopi od sedam odsto – a da istovremeno, kad ih se upita znaju li ijednu evropsku zemlju koja je to ikada uradila – hladno kažu – e, pa ne znamo. Ali, eto Vučiću osnove da tu (nemoguću) stopu od sedam odsto pretvori u stopu od skoro 14 odsto, pa da za pet godina sadašnju prosečnu platu od 500 evra poveća na 900 evra mesečno!
Na sve to, predsednik države izjavljuje “Mi smo na ovome mnogo radili. Ovo nije nešto ofrlje urađeno.” I tu mu treba verovati. Ovo je dobro smišljen marketinški plan, koji se i ne odnosi na bilo kog neopredeljenog birača već je jasno usmeren na članove SNS-a i njihove prijatelje i rodbinu, čija primanja zavise od SNS-a. Oni će dobiti zadatak da ponavljaju: “Do Zlatibora za dva sata za dve godine”, “900 evra plata za pet godina” ili bilo šta drugo što do izbora izađe iz te marketinške kuhinje.
A ako ih neko opomene da govore neistinu i obmanjuju narod – taj će se naći u Kuriru, Informeru ili odmah u zatvoru, kao onaj uzbunjivač koji je izneo istinu, ali nije birao gde će je reći i čije će interese time ugroziti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2020.

Paradigma Požega

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan

Kao što se pre tri decenije srpstvo nije branilo (ni odbranilo) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

Ali, nisu terazijski samo Crnogorci nego i Bosanci i Srbijanci, pa po krugu dvojke jedni drugima dovikuju “ja tebi vojvodo, ti meni serdare”. Tako da vest da je koalicija SNS-SPS u ovom gradiću između Čačka i Užica “pukla ko prangija” nije izazvala nikakvo zanimanje velegradske javnosti. Za ovu vladajuću to i ne čudi, njima i ne ide u račun da se to raščuje, ali to što tome ni opozicione partije nisu posvetile nikakvu pažnju – bez obzira na njihovu poslovičnu “nesnađenost” – ipak predstavlja iznenađenje.

Naravno, “čudo u Požegi” nije se desilo slučajno. Prethodio je tome dug, naporan, ali – da ne bude baš sve kao kod Vučića – i pametan rad.

Ima već dve godine – a Novi magazin je o tome, da se pohvalimo, prvi pisao – kako je grupa Požežana krenula u donkihotovsku borbu protiv osione i bahate lokalne vlasti. Da su bili samo bahati ni po jada nego su bili i lopovi. Pomenuta grupa entuzijasta, mnogi bi rekli zaluđenika, nije se, međutim, zadovoljila vikend-šetnjama po varoši (valjda zato što je Požega mala, pa i nema bogzna šta usput da se vidi) nego je presavila tabak, pa sva ta zlodela stavila na papir i prosledila tužilaštvu.

Nisu, međutim, ni naprednjaci sedeli skrštenih ruku. Ohrabreni Vučićevom podrškom, i oni su napisali tužbe protiv kolovođa protesta.

I – šta se desilo? Šta god mi o njemu mislili – pravosuđe je oslobodilo kolovođe. To je bila prva velika pobeda građana, koji su se u međuvremenu organizovali u Inicijativu za Požegu.

Sa druge strane, praktično u isto vreme, u maju prošle godine pohapšen je ceo vrh opštinskog rukovodstva: predsednik opštine Milan Božić (SNS), predsednica Skupštine opštine Zorica Mitrović, njen suprug Milenko Mitrović, kao i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U novembru je uhapšen i direktor Razvojne agencije Požege Slavko Dobrić.

Na to je Dačić – ocenivši verovatno da je kompromitacija isuviše velika za mrvice koje dobija sa stola i pri tom ga još stalno “zapišavaju” Vučićevi talibani – naredio svojima da se povuku i napuste društvo naprednjaka.

Ko zna šta bi bilo da Vučiću u pomoć nisu pritekli oni koji na Terazijama izigravaju ljutu i beskompromisnu opoziciju. Poput DSS-a, recimo.

Požega je ovde, naravno, samo metafora ili paradigma. Cela Srbija se sastoji od desetina, pa i stotina “Požega”.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan. Samo, naravno, neko to pitanje treba da potegne.

Možda je paradoksalno, ali stiče se utisak da Vučić još najbolje stoji u Beogradu. Kako god bilo, međutim, nesumnjivo je da on bez provincije neće moći da bude srušen.

“Svaki svoga ubijte subašu”, što reče Karađorđe u “Buni na dahije”.

Naravno, to je metafora. Prošlo je vreme Karađorđa – iako u Požegi ima jedan Đorđe kome je majka kad je bio mali govorila „.., šta učini”– sada su “moderna vremena”. Ali ova naša manje liče na Čaplinova, a više na Nušićeva.

U Titovo vreme “opštenarodne odbrane” govorilo se da smo “kao jež”. Možda je došao trenutak da budemo kao – Požega.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… Birajte.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. januar 2020.

Komotno i neodgovorno

Analiza završnih računa državnog budžeta 2002-2018. pokazala je da u ponašanju državnih službi različitog ranga i vrsta ima jedan zajednički imenitelj: malo reda, mnogo nediscipline

Javne finansije

Ministar finansija Siniša Mali učinio je veliku stvar: posle gotovo dve decenije uspeo je ono što jedno pet ili šest ministara finansija pre njega nije: sastavio je i poslao Narodnoj skupštini završne račune državnog budžeta od davne 2002. do prošle 2018. godine. Doduše, to je uradio još u septembru, ali je taj potez nekako ostao nezapažen u javnosti. Verovatno se čekalo da neko stručan pročešlja taj ogromni materijal, pa da znamo šta da o njemu mislimo. Što je ovih dana, a ko bi drugi nego Fiskalni savet – to mu je valjda i posao – i obavio i objavio.
U stvari, da ne bude zabune, Siniša Mali nije učinio ništa neregularno, naprotiv, samo je obavio svoju građansku profesionalnu dužnost – “ispoštovao” je zakon. Jer, Zakon o budžetskom sistemu nalaže da Ministarstvo finansija u junu tekuće napravo završni račun za prethodnu godinu, a da ga Vlada u julu pošalje Skupštini na usvajanje. U Srbiji je, međutim, kako piše FS, “Skupština poslednji put usvojila završni račun za 2001. i nakon toga se njima nije bavila. U međuvremenu do 2015. Vlada je slala Narodnoj skupštini predloge završnog računa, ali ih Skupština nije razmatrala i usvajala, da bi zatim (2015-2019) Vlada i prestala da dostavlja završne račune Skupštini”. Doduše, “Državna revizorska institucija revidirala je završne račune budžeta od svog osnivanja i javno je objavljivala svoje izveštaje (revizije za period 2008-2018), pa se nešto o izvršenju budžeta moglo saznati posredno, ali sami završni računi nisu bili javno dostupni u tom razdoblju”.

NOVO SVETLO: “Završni računi bacaju novo svetlo na vrednosti i strukturu javne potrošnje u Srbiji”, konstatuje Fiskalni savet. Jer pokazuju, s jedne strane, da se od građana uzima ne samo više nego što je prvobitno planirano nego i da se uzeto ne prikazuje, a sa druge strane, da se u trošenju sredstava pokazuje prilično velika samovolja.
Kada je reč o prvom, reč je o takozvanim vanbužetskim izvorima prihoda. Naime, završni računi su pokazali ono što se dugo sumnjalo – da su “vanbudžetski prihodi u budžetskim planovima sistematski potcenjivani”. Naime, “vanbudžetski prihodi indirektnih korisnika budžeta sastoje se iz prihoda po osnovu prodaje dobara i usluga (tzv. sopstveni prihodi indirektnih korisnika) i transfera od drugih nivoa vlasti, približno u iznosu pola-pola. Iako oni načelno jesu uključeni u plan budžeta, ne prate se u redovnim izveštajima o izvršenju (kao ni rashodi finansirani ovim prihodima) već su završni računi jedini dokument koji prikazuje u kojem iznosu su oni stvarno realizovani. U 2018. ovi prihodi i njima finansirani rashodi iznosili su ukupno 67 milijardi dinara, tj. oko 570 miliona evra. Sa druge strane, budžetski plan predvideo je da će iznositi 53 milijarde dinara i ovo potcenjivanje nije iznenađujuće. Ispostavlja se, naime, da se ovi prihodi dugi niz godina sistematski potcenjuju u budžetu, pošto prosečno odstupanje ostvarenih prihoda od plana u periodu 2013-2018. iznosi 23 milijarde dinara, što znači da je u proseku toliko bila veća i republička potrošnja”.

ANALIZA ZAVRŠNIH RAČUNA BUDŽETA SRBIJE POKAZALA JE DA SU PLATE U JAVNOM SEKTORU ZNATNO VEĆE NEGO ŠTO SE (DOSAD) JAVNO PRIKAZIVALO

Stvar je u tome što se vanbudžetskim prihodima finansiraju uglavnom “tekući rashodi”, u šta, pre svega, spadaju zarade zaposlenih u javnom sektoru. I gle čuda, ispostavilo se da je najveći deo tih prihoda odlazio na plate. Zbog čega je došlo do krupnih promena u podatku o veličini ukupne sume plata u javnom sektoru. Dosad se mislio da je Vlada uspela da sumu plata smanji na oko 9,5 odsto bruto domaćeg proizvoda – koliko je, između ostalog, i dogovoreno s Međunarodnim monetarnim fondom kada je pravljen plan fiskalne stabilizacije. Ispostavilo se, međutim, da plate premašuju 10 odsto BDP-a.
Još jednu vrlo zanimljivu stvar otkrio je Fiskalni savet. Naime, tj. “dodatno”, kako kaže FS, “masa zarada bila bi još veća kada bi se u obračun uključile zarade naučnih radnika i dela radnika na ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, koji suštinski obavljaju redovne poslove, što se sada knjiži kao rashod za robu i usluge”.
Drugim rečima, pokazalo se da je priča o velikoj štednji u javnom sektoru zapravo obična obmana. Naravno, obmanuti su pre svega građani Srbije, oni koji rade u privatnom sektoru, ali obmanute su i međunarodne finansijske institucije, one koje su sklapale aranžmane s Vladom Srbije.

REZERVA: I to zlatna. Vlada je poslednjih godina toliko usavršila izradu budžeta, da je sebi dala praktično odrešene ruke. Plana takoreći uopšte ne mora da se drži, a kad joj ponestane (drugih) sredstava, jednostavno zagrabi u rezervu i uzme koliko joj treba. A treba joj mnogo.
“Završni račun pokazuje da se veliki iznosi tokom godine potroše drugačije od usvojenog Zakona o budžetu”, konstatuje FS. Prirodno je da od svakog plana postoje odstupanja, pa tako i kada se radi o državnim rashodima. Dakle, “Očekivalo bi se da rashodi malo odstupaju od plana”, kaže FS, ali “da budžet bude veran i obavezujući putokaz za javnu potrošnju”. Međutim, “u praksi dolazi do velikih razlika između plana i izvršenja. Tako je u 2018. čak 850 miliona evra potrošeno drugačije od plana predviđenog budžetom”. A oko polovine te sume (oko 400 miliona evra) preraspodeljuje se preko “tekuće budžetske rezerve”…Dakle, “u pitanju je veliki iznos da bi tek tako bio potrošen drugačije od onoga što je izglasano u Narodnoj skupštini usvajanjem Zakona o budžetu i zaslužuje detaljnije objašnjenje”, upozorava FS. Blag je Fiskalni savet. U suštini, pitanje je da li se ovo može nazivati planiranjem.

OBMANUTI SU PRE SVEGA GRAĐANI SRBIJE, ONI KOJI RADE U PRIVATNOM SEKTORU, ALI OBMANUTE SU I MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Tekuća budžetska rezerva je, što bi se reklo, uobičajen budžetski instrument. On Vladi služi da tokom godine preraspodeljuje sredstva između budžetskih korisnika i menja potrošnju u odnosu na budžetski plan, bez odobrenja Narodne skupštine. Ali – vezan je za vanredne okolnosti, koristi se samo u izuzetnim slučajevima. “Međutim, vrednosti i načini korišćenja budžetske rezerve pokazuju da u našoj praksi nije reč o nuždi već o uobičajenom načinu funkcionisanja budžeta”, kaže se u analizi FS. U prilog tome svedoči podatak da “iz godine u godinu raste iznos sredstava potrošenih iz tekuće budžetske rezerve. U 2010. bilo je dozvoljeno da se 1,5 odsto projektovanih prihoda iskoristi za ove namene. Izmenama zakona ovaj limit je povećavan, da bi danas dostigao čitava četiri odsto projektovanih prihoda, što je u 2018. ogromnih 47 milijardi dinara ili 400 miliona evra”.
O neodgovornom odnosu vlasti prema parama građana Srbije govori i činjenica “da se poslednjih godina pojedini rashodi Republike budžetiraju preširoko (transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, rashodi za kamate, penzije), čak i kada ih je lako precizno projektovati, a sredstva se s tih pozicija tokom godine prebacuju u budžetsku rezervu. Stvara se, ukratko, prostor za punjenje i pražnjenje budžetske rezerve”.
Sa druge strane, okolnost da se iz tog bunara napajaju stalno isti “svatovi” – Ministarstvo odbrane oko 20 odsto sredstava; Kancelarija za javna ulaganja i Ministarstvo građevine oko 35 odsto, lokalne samouprave 10 odsto, koliko i za finansiranje zarada – pokazuje da se zapravo svesno prave loši planovi.
S obzirom na sve to, nije ni čudo da “namena utrošenih sredstava nije uvek jasna”. Recimo, prošle godine za polovinu sredstava utrošenih iz budžetske rezerve nije prikazan nikakav osnov plaćanja – a poznato je da su korisnici ovih sredstava sektor odbrane, ali i Generalni sekretarijat Vlade, Avio-služba Vlade, Ministarstvo privrede, Uprava za zajedničke poslove itd.”, napominje Fiskalni savet.
Sve u svemu, da se malo (gorko) našalimo, možda bi bilo bolje da nam ministar Mali nije otkrivao ove podatke. Nekad je lakše živeti u neznanju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2019.

Puška

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Zna to i Vučić

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Metaforično govoreći, razume se. Zna to i Vučić. Ali, dok je ovu drugu gledao sa ushićenjem – otprilike kao i onog psa koga je Rogozin pred njegovim očima potapao, pa oživljavao – zbog prve se opasno naljutio. Navodno, naravno. Jer, ona mu je došla kao kec na deset za predizborni marketing. Javni, dabome, pošto je u tajni već razaslao ministre po selima i gradovima Srbije da okupljaju odbore i skupljaju sigurne glasove.

Prošlo je neprimetno, ali ove godine se navršilo dve decenije otkako je, u aprilu 1999, Skupština tadašnje Savezne Republike Jugoslavije donela Odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije. Od tog posla posle nije bilo ništa, ali ovih dana kao da se ta ideja ponovo aktuelizuje. Ne samo po opskurnim portalima nego po tome što se predsednik Vučić u dva dana sreo prvo sa predsednikom Belorusije u Beogradu, a zatim i sa predsednikom Rusije u Sočiju. Ako je i čista slučajnost, mnogo je.

Jedan “diplomatski gaf”, baš kada je o Sočiju reč, privlači pažnju. Naime, dok je na sastanku srpske i ruske delegacije sa desne Putinove stane sedeo ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, pored Vučića nije bilo Dačića. Možda se, međutim, i ne radi o nekakvom gafu. To što je Lavrov tamo bio znači da je njegov šef Putin, a to što nije bilo Dačića ne znači da je i njemu šef Putin, pa nije znao s koje strane stola da sedne, već da on uživa značajan stepen samostalnosti (poput nekakvog slobodnog radikala), makar kada je o odnosima sa Rusijom reč. Ima Dačić svoje cevovode koji ga duboko i t(r)ajno povezuju s Moskvom. Kao i Nenad Popović. Kada je nedavno, glede evrointegracija, izašao sa stavom suprotnim zvaničnoj politici Srbije, ali bliskim politici Rusije, svi su, uključujući i Vučića, gledali na drugu stranu. A ni Tomislava Nikolića, sa dva tića, još ne treba sasvim otpisati. Svašta je taj preturio preko glave. Tako da je kandidata za Vučića koliko hoćete. A ovaj aktuelni zna će mu oni koji mu se najviše kunu na vernost, prvi zabiti nož u leđa.

Nisu, međutim, samo vladajuću koaliciju Rusi izbušili ko kantu. Mlađan Đorđević, savetnik SZS-a za odnose sa Rusijom i Evroazijom, istovremeno je i osoba od najvećeg ruskog poverenja, o čemu svedoči funkcija sekretara Skupštine naroda Evroazije. Vuk Jeremić se opasno pritajio, dok se Boško Obradović opasno aktivirao. Pri čemu je napad srpskim barjakom na Skupštinu – što je, srećom, sprečeno – ništa u poređenju sa razvijanjem barjaka Krima u istoj toj skupštini, što niko nije ni pokušavao da spreči. Sve u svemu, mlađani Obradović se sve više nameće kao lider, kako Saveza za Srbiju tako i Srbije same.

Sa druge strane, međutim, mora se primetiti da takvo, prorusko, ponašanje opozicije, tačnije onog njenog trenutno najvidljivijeg dela, nije bez svakog rezona. Naime, početkom decenije da biste pobedili na izborima morali ste da imate “pečat” Evropske unije; danas, krajem iste te decenije, morate da imate pečat Rusije. Sve idući na zapad, u Evropu, Vučić je Srbiju odveo na istok, u Rusiju. Čiji uticaj nikada nije bio veći, ni u komunističko ni u monarhističko doba. I nikada Rusija nije imala više jaja po raznim korpama u Srbiji.

Tako da se sve više čini da ko god, i kako god, u dogledno vreme bude osvojio vlast u Srbiji, biće to u stvari Vladimir Putin. Koji čeka spreman, ko zapeta puška.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. decembar 2019.

Pritisak

Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti

Ako su Rusi, kao što je već izvesno, “smestili” Aleksandru Vučiću jer je razotkriveno da je centar, tj. izvor afere “Krušik” u Moskvi, znači li to da je afera “Špijun” Vučićev odgovor, pošto je autentičnost snimka potvrdila BIA. To što su se obe strane odmah potom zaklele na ljubav do groba, ništa ne znači. Tu se granice, a i graničari, lako pređu.

S tim u vezi, za Aleksandra Obradovića, uzbunjivača, s obzirom na najnovija događanja, dobro je da je u kućnom pritvoru. Tu je nekako najsigurniji.

Ali, šta su hteli Rusi puštanjem podataka u etar? Govori li nešto o tome izjava ruskog ambasadora u Beogradu Bocan-Harčenka da je “rano za nastavak pregovora” između Beograda i Prištine. Što je oštrije od ranijeg ruskog stava da će prihvatiti svako rešenje koje dogovore Srbi i Albanci. I što se, zanimljivo, prilično podudara sa izjavom Albina Kurtija da će prvo svi briselski sporazumi biti preispitani, pa tek onda (eventualno?) razgovori nastavljeni. Zna se da “zamrznuti konflikt” odgovara Moskvi, ali se nije znalo da isto misle i u Prištini.

Kad već pominjemo ruskog, da pomenemo i srpskog ambasadora. Pošto se, naime, sam umešao. Dok je Bocan-Harčenko takoreći pravo sa aerodroma (sutradan) otišao da preda akreditive predsedniku Vučiću, Lazanski eno mesecima čami u Moskvi. Putina još nije video. Ne zna se pokazuje li to odnos Rusije prema Srbiji ili prema Lazanskom. Biće da je oboje. Tako da kad Miroslav Lazanski komentariše špijunske igre, to i nije diplomatski “gaf” jer još nije postao ambasador, a to što se lažno kiti titulom koju nema, to danas nije ništa novo ni neobično. Mada ume da se obije o glavu, kao što smo to videli minule sedmice.

U stvari, ona nedelja posle koje je Vučić, zbog krvnog pritiska, zaglavio na VMA bila je “šala-zabava” u odnosu na onu kad je sa Vojno-medicinske akademije izašao. Tj. prošlu, svetoaranđelovdansku. Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti.

Pod pritiskom se, međutim, u času dok je takoreći beležila pobedu za pobedom, našla i opozicija. Naime, odjednom joj se u rukama našlo toliko aduta, da prosto ne zna šta će s njima. I to aduta koji nisu za jednokratnu upotrebu, poput “Vulinove tetke”, recimo, već mogu mesecima da se “reprogramiraju”. Ili makar do prvih sledećih izbora.

Šta, međutim, ako opozicija, i to ona koja najviše maše “valjevskim papirima”, neće na izbore. To jest, hoće u bojkot. Navodno – zbog nepristupačnosti medija. Ali, ako je tako – a ruku na srce, jeste – onda ni ideja bojkota neće moći da bude predstavljena široj javnosti, odnosno da se građani ubede u njenu svrsishodnost.

Ideja postaje još problematičnija sa ovako snažnim adutima u rukama. Tek će to biti teško objasniti – imate dokaze o tako krupnim zloupotrebama vlasti (blago rečeno), a nećete da ih iskoristite? O čemu se tu zaista radi? Pogotovo će to loše delovati na provinciju. To jest, na ljude tamo koji se lavovski bore u mnogo težim uslovima nego u Beogradu. Zar oni neće biti ostavljeni na cedilu? I prepušteni na milost i nemilost režimlijama. Koji milosti nikakve dosad nisu pokazali.

Zar najnoviji razvoj događaja ne pokazuje da bojkot izbora predstavlja neku vrstu domaćeg “zamrznutog konflikta”? Koji možda baš odgovara ruskim potrebama. Čiji je smisao da se Vučić ne sruši nego samo detronizuje i tako oslabljen Srbiju veže za ruski brod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.

Superdeka

S jedne strane ogromno znanje, a sa druge sposobnost da se i najsloženije stvari izraze običnim jezikom; Dragoslav Avramović je bio prvi ekonomista u Jugoslaviji koji je govorio da ekonomija služi čoveku, a ne čovek ekonomiji

Sto godina od rođenja Dragoslava Avramovića

Da jedan bankar, pa makar se radilo i o centralnoj banci, tj. njenom guverneru, doživi takvu popularnost u najširem narodu, kao što je to bio slučaj sa Dragoslavom Avramovićem, nije zabeleženo u svetskoj istoriji. “Superdeka” bio je njegovo drugo, “pravo” ime, koje je zaslužio kao kreator “superdinara”, ali i celokupnim odnosom prema takozvanim običnim ljudima i njihovim potrebama. Njegova popularnost postala je tolika, da je počela da ugrožava i samog Slobodana Miloševića, pa ga je maja 1996. smenio sa mesta guvernera.
U znak sećanja na Dragoslava Avramovića, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja, kao i 25-godišnjce od njegovog Programa monetarne rekonstrukcije, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je (u ponedeljak, 25. novembra) naučnu konferenciju “Avramović: hiperinflacija, stabilizacija i reforme”.
“Juče ujutro je cena (nemačke) marke na crnom tržištu bila dva miliona dinara, a oko tri sata po podne bila je 2,5 miliona. Beogradski dileri nisu bili voljni da prodaju marke jer očekuju da će do večeri kurs dostići pet miliona dinara”. Tako je 16. januara 1994. pisala beogradska Politika, a u svom radu za savetovanje navode Željko Bogetić, Pavle Petrović i Dina Dragutinović. To je, dakle, bila slika jugoslovenske – doduše one skraćene, SRJ – stvarnosti pre četvrt veka.
“Bilo je to vreme”, dočarava u svom referatu Danica Popović, pa da se i mi ovde prisetimo, “kada se od jedne plate mogla kupiti jedna hemijska olovka, a najviša penzija, na dan isplate jedva je bila dovoljna za kupovinu jednog sapuna. Prodavnice su bile svakog dana sve praznije, da krajem 1993. godine u prodavnice više niko nije ni ulazio”.
Stopa inflacije u Srbiji, dakle, kaže prvopomenuta autorska trojka, dostigla je prema zvaničnim procenama u januaru 1994. 313 miliona procenata. Međutim, dodaju, “kada se ona uporedi sa stopom deprecijacije dinara na crnom deviznom tržištu (2,35 miliona procenata), što je daleko pouzdaniji podatak, čini se da je stopa inflacije značajno precenjena”. Kako god, da se vratimo trojci, jugoslovenska inflacija je “trećerangirana po visini maksimalne mesečne stope inflacije, nakon mađarske na prvom i hiperinflacije u Zimbabveu na drugom”. Međutim, dodaju, “iako tek osma po dugotrajnosti, ona je svakako najekstremnija ukoliko se posmatra kombinacija visine maksimalne (prosečne) stope i trajanja. Ove karakteristike čine je ekstremnijom i razornijom od daleko poznatijih i izučavanijih epizoda, kao što je nemačka (1922) i austrijska (1923) hiperinflacija”. 

KORENI: Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je dovelo do inflacije, to jest koji su njeni uzroci. Kako je to još davno, 1956, utvrdio Milton Fridman, a podseća Popović, “inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen”. Ali, makar za obične smrtnike to objašnjenje više skriva nego što otkriva. Jer, postavlja se pitanje – otkud višak novca, tj. kako i zašto dolazi do toga da štamparija, u konkretnom slučaju topčiderska, “poludi”?
Na užem, stručnijem nivou, da tako kažemo, tu svakako spada pad budžetskih prihoda dok su budžetski rashodi ostali visoki. Ali, naravno, ključni uzrok bili su rat i sankcije. Potreba da se finansiraju ratne operacije (iako formalno Srbija nije bila u ratu) znatno je povećala rashode, dok su, sa druge strane, sankcije smanjile prihode.
“Dok su poreski prihodi automatski opali s padom proizvodnje, javni rashodi su ostali na istom nivou ili su čak nešto porasli. Broj zaposlenih u sektoru opšte države ostao je približno nepromenjen jer su obrazovne i zdravstvene ustanove, državna administracija, bezbednosni sektor nastavili da pružaju sličan ili nešto veći nivo usluga nego u ranijem periodu. Politika masovnog prevremenog penzionisanja, koja je kao socijalni ventil za rešavanje viška zaposlenih u društvenim preduzećima primenjivana još tokom 80-ih godina prošlog veka, ubrzana je sa raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija. Rat u Hrvatskoj i BiH imao je za posledicu rast javnih rashoda po osnovu zbrinjavanja izbeglica, lečenja ranjenika, ali i po osnovu direktne pomoći RS i RSK”, Kaže Milojko Arsić.

DA JEDAN BANKAR, PA MAKAR SE RADILO I O CENTRALNOJ BANCI, TJ. NJENOM GUVERNERU, DOŽIVI TAKVU POPULARNOST U NAJŠIREM NARODU, KAO ŠTO JE TO BIO SLUČAJ SA DRAGOSLAVOM AVRAMOVIĆEM, NIJE ZABELEŽENO U SVETSKOJ ISTORIJI

Arsić je takođe ukazao da su sankcije “koje su uvedene SRJ u maju 1992. bile jedne od najobuhvatnijih i najsnažnijih u novijoj ekonomskoj istoriji. U sankcijama su učestvovale sve zemlje sveta, za razliku od većine drugih sankcija koje primenjuje samo grupa zemalja, dok je rigoroznost u primeni sankcija obezbeđena vojnom blokadom granica. Osim trgovinskih, uvedene su i sankcije na sve finansijske transakcije kojima je zabranjeno odobravanje kredita, kao i direktne i portfolio investicije, dok je imovina SRJ u inostranstvu bila blokirana.
Sankcije su na različite direktne i indirektne načine uticale na ubrzanje inflacije. Direktan uticaj sankcija na rast inflacije ispoljavao se preko pada ponude proizvoda (nestašice) i pogoršanja odnosa razmene. Indirektan efekat sankcija na inflaciju ostvarivan je preko pada privredne aktivnosti, povećanja sive ekonomije i rasta nezaposlenosti, što je imalo za posledicu naglo povećanje odranije postojećeg fiskalnog i kvazifiskalnog deficita.
Kada su se vlasti odlučile za “finansiranje velikog dela fiskalnog i kvazifiskalnog deficita primarnom emisijom”, to je bio “glavni pokretač ubrzanja inflacije, koja je u aprilu 1992. prerasla u hiperinflaciju”, konstatuje Arsić.
Međutim, ovo nije bila nikakva “objektivna zakonomernost”, nije to bio nikakav “prst sudbine”. “Jedan od razloga za nastanak, ubrzanje i dugotrajnost hiperinflacije jeste uticaj interesnih grupa kojima je hiperinflacija pružala mogućnost za enormno bogaćenje, a koje su obuhvatale značajne delove vlasti, biznismene, zaposlene u velikim društvenim preduzećima i organizovane mreže šverca i kriminala. Interesne grupe bliske vlasti imale su pristup kreditima iz primarne emisije, dobijale su dozvole za uvoz iz inostranstva i šverc u zemlji i koristile su različite načine da izvlače resurse iz društvenih preduzeća u sopstvena privatna preduzeća”, kaže Arsić.
“Nema sumnje da je u Jugoslaviji lobi velikih državnih preduzeća predstavljao jednu od ključnih interesnih grupa, koja je imala stožernu ulogu u odgađanju stabilizacije. U stvari, kreatori ekonomske politike prihvatili su njihov argument da, u uslovima spoljnog embarga, ne može biti restrukturiranja niti otpuštanja u tim preduzećima. No, s obzirom na izgubljena spoljna tržišta, posebno ona u nekadašnjoj Jugoslaviji, to je značilo da je monetarna politika, naročito ekspanzija primarnog novca, postala izvor za finansiranje rashoda poslovanja tih preduzeća. Dve nedelje pre početka programa, kada je mesečna inflacija premašila tri stotine miliona procenata, beogradske dnevne novine su izveštavale da su “…direktori ‘uglednih’ socijalističkih preduzeća u jugoslovenskoj privrednoj komori izjavili kako su im potrebni dinari …za stimulisanje proizvodnje… ove godine. Direktori velikih državnih i društvenih preduzeća tvrdili su da je radikalna redukcija hiperinflacije (koja je trebalo da bude prioritet, prema stručnoj javnosti) tek na četvrtom mestu na njihovoj listi želja. Uspešan direktor nedavno se žalio da je stabilizacija usmerena protiv direktora državnih i društvenih preduzeća”, pišu Bogetić, Petrović i Dragutinović
Piramidalne štedionice Jugoskandik i Dafiment banka, pre svega (u kojima su kamate iznosile 10-15 odsto mesečno, odnosno oko 200 do 400 odsto godišnje) u tom “organizovanom pljačkaškom poduhvatu” imale su važnu ulogu. Avramoviću je, kaže Danica Popović, bilo je savršeno jasno o čemu se tu radi, kao i da se taj problem može rešiti veoma jednostavno, tako što će se ovim bankama ukinuti dozvola za rad. Međutim, bilo je jasno i da je iza osnivanja ovih banaka stajala politička elita zemlje, te je i sam Avramović od te ideje odustao
“Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije. Nažalost, morao sam da prekinem rad…” pisao je Avramović u svojoj knjizi. “Novac iz Dafine izvukli Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Radoman Božović, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović Arkan”, pisao je tih dana Blic.
Koliki je pak bio uticaj tih grupa najbolje svedoči činjenica, piše Popović, da kad je Avramovićev Program monetarne rekonstrukcije konačno bio prihvaćen 7. januara, kao datum početka njegove primene određen je 24. januar. “Obrazloženje koje navodi profesor Avramović bilo je da Narodna banka nije mogla ranije da završi novi novac, mada je bilo sasvim jasno da je tih 17 dana do početka antiinflacionog programa predstavljalo pravi Eldorado za sve dotadašnje hiperinflatorne dobitnike, koji su ovom informacijom dobili signal da pojačaju i zaokruže sve svoje dotadašnje poslove. Jednu od potvrda ovoj tezi daje sam Avramović: ‘Vojislav Tomić, generalni direktor ovog trezora, nedvosmisleno je, naime, rekao da su nalog za štampanje novih novčanica dobili isuviše kasno da bi tako kratak rok mogao da bude poštovan. Ja ne verujem da je ova cinična verzija bila tačna. Pretpostavljala bi da su sastanak u Botićevoj vili i višečasovna diskusija 7. januara 1994. bili inscenirani’”.

(NE)USPEH PROGRAMA: Avramovićev program je imao 13 tačaka, ali su njegovi glavni elementi (prema Bogetić, Petrović, Dragutinović) bili sledeći: 1) uvođenje nove valute (novog dinara) sa fiksnim odnosom prema nemačkoj marki 1:1; 2) fiksni kurs je bio podržan stokom zlatnih i deviznih rezervi zemlje od oko 300 miliona USD, što je bio ključni element nove makroekonomske politike; 3) nova emisija u iznosu od 200 miliona dinara puštena je u opticaj preko budžeta, kao javni rashod (a ne preko bankarskog sektora) i 4) zadržan je stari dinar u opticaju i fiksiran odnos između novog i starog dinara, uz prestanak emisije starog dinara.

NOVAC IZ DAFINE IZVUKLI SU MILUTIN MRKONJIĆ, MILOMIR MINIĆ, RADOMAN BOŽOVIĆ, MIHALJ KERTES, ŽELJKO RAŽNATOVIĆ ARKAN”, PISAO JE TIH DANA BLIC

Glavni “štos” bio je praktično uvođenje nove valute, što je Avramović preuzeo (prema Arsiću) iz prakse Sovjetskog Saveza. Ali gotovo jednako važno kao ova “stručna inovacija” bila je Avramovićeva komunikativnost, tj. komunikaciona veština”. Ona je doprinela da se valutna reforma primeni i od stanovništva prihvati brže nego što bi to bio slučaj da je program komuniciran, kao do tada, u velikoj konfuziji mnogih, protivrečnih i nejasnih poruka, od kojih stanovništvo do tada nije znalo šta može da očekuje”,
Avramovićev program, međutim, u stručnim krugovima nije dočekan sa oduševljenjem. Pavle Petrović mu je zamerao nedostatak fiskalne stabilizacije, odnosno smanjenja rashoda. “Program je, stoga, u startu predvideo budžetski deficit od oko 10 odsto BDP-a u 1994, što je očigledno bilo u suprotnosti s procesom dezinflacije”, govorio je Petrović.
Ljubomir Madžar je pak isticao da Program nije predvideo sistemske reforme, privatizaciju, pre svega. “Reč je o jednom hronično defektnom privrednom sistemu koji je promenama iz 1989. učinjen još manje delotvornim nego što je dotad bio; u takvom institucionalnom ambijentu Program na trajnijoj osnovi nije mogao da bude uspešan”. Madžar je imao još jednu zamerku: “Ja sam se suprotstavio tom Programu nošen uverenjem da bilo kakva saradnja s tadašnjom vlašću ne može biti dobra i čak da ne može povoljno da se okonča”.
I Madžar i Petrović priznaju da nisu očekivali “spektakularne kratkoročne uspehe” Programa. “Većina kvalifikovanih kritičara predviđala je kolaps novog dinara i stabilizacije u roku od nekoliko nedelja ili najkasnije nekoliko meseci. Pesimističke prognoze zasnivale su se na argumentu da se stabilizacija oslanja na valutni odbor, koji zahteva devizni priliv da bi bio održiv, u zemlji koja je pod potpunim spoljnim embargom. Niko to nije učinio pre”, kaže Petrović. Međutim, nastavlja, “da kvalifikovani kritičari nisu bili u pravu kad je u pitanju kratak rok, pokazalo se u prvim mesecima stabilizacije, koji su bili uglavnom uspešni, mereno sa tri osnovna rezultata. Prvo, privreda i stanovništvo prihvatili su novi dinar i nakon zamene počela je brza remonetizacija privrede jer se novac u markama postepeno počeo vraćati iz slamarica i ilegalnih u formalne finansijske tokove. Drugo, paritet novog dinara održavan je tokom prvih šest meseci programa bez pojave crnog kursa. I treće, mesečna inflacija je pala skoro trenutno sa 313,5 miliona procenata u poslednjem mesecu hiperinflacije, u januaru 1994, na skoro nula odsto u februaru i do juna ostala na prosečnom mesečnom nivou od 1,8 odsto”.
Nažalost, kaže Madžar, “lepotica je igrala samo jedno leto. Vilin konjic – podseća na svoju metaforu koju je upotrebio još te 1994. – uspeo je da se vine, i to strelovitom brzinom, i u visine kakve nisu bile očekivane. Bilo je lepo, ali nije dugo trajalo”.
“Politički i ekonomski interesi koji su doveli do hiperinflacije”, objašnjava Arsić, “uticali su na to da se prva polovina 1994. …ne iskoristi za fiskalnu konsolidaciju i fiskalni deficit svede na nivo koji je moguće finansirati iz realnih izvora. Stoga je već u drugoj polovini 1994. došlo do narušavanja makroekonomske stabilnosti, najpre u obliku deprecijacije dinara, a potom i kroz ponovnu pojavu visoke inflacije”.

VEĆINA KVALIFIKOVANIH KRITIČARA PREDVIĐALA JE KOLAPS NOVOG DINARA I STABILIZACIJE U ROKU OD NEKOLIKO NEDELJA ILI NAJKASNIJE NEKOLIKO MESECI

Da je Program “zaribao”, video je i sam Avramović, zbog čega je krajem 1995. Program II. Njime je predviđeno ono što je izostalo u inicijalnom programu: “relativno sveobuhvatne ekonomske reforme”, čime je, kaže Arsić, trebalo da se “obezbedi tranzicija socijalističke privrede Srbije u tržišnu kapitalističku privredu”.
Ali, “interesna koalicija” sastavljena manje-više od istih onih koji su proizveli hiperinflaciju, tj. od vladajućih političkih i državnih struktura, “umreženih direktora” državnih i privatnih firmi, potpomognuta određenim intelektualnim krugovima, ni za kakve dublje reforme nije htela ni da čuje. I “superdeka” je na sednici Savezne Skupštine u maju 1996. smenjen sa položaja guvernera NBJ.

Karijera

Duga i uspešna karijera Dragoslava Avramovića počela je u Narodnoj banci i Ministarstvu finansija posleratne Jugoslavije od 1946. do 1948. na nekim od osetljivih i složenih poslova međunarodnih finansija. Bio je u delegaciji Jugoslavije na konferenciji u Savani, Džordžija, SAD, na kojoj su postavljeni temelji posleratnog međunarodnog finansijskog sistema. U tom razdoblju radio je i na povraćaju zlata Kraljevine Jugoslavije. Kasnije, 1953, postaje prvi Jugosloven koji je kao stručnjak zaposlen u Svetskoj banci u njenom tadašnjem ekonomskom odeljenju, da bi uskoro postao i njegov direktor i bavio se istraživanjima u vezi s pitanjima deviznog kursa, posebno u socijalističkim privredama. To odeljenje bilo je nukleus kasnijeg velikog centra ekonomskih istraživanja o pitanjima ekonomske politike i privrednog razvoja u svetu (Development Economics Vice Presidency). Tu je Avramović radio sa grupom ekonomista koja je uključivala Paul Rosensteina Rodana, jednog od vodećih ekonomista za pitanja ekonomskog razvoja u to vreme. Godine 1964. sa jednom ekipom ekonomista Svetske banke objavljuje knjigu Economic Growth and External Debt. Kao visokorangiran stručnjak banke, Avramović je učestvovao u velikim debatama koje su se ticale privrednog razvoja zemalja u razvoju i nije se ustezao od izražavanja sopstvenih stručnih ubeđenja, čak i kada su ona bila u suprotnosti sa službenom pozicijom. U arhivskom intervjuu sa istoričarom banke može se videti bogat sadržaj i aktuelnost ovih debata za tadašnje, pa i današnje dileme privrednog razvoja (na primer, složena pitanja o javnom dugu i uticaju cena sirovina na makroekonomiju zemalja u razvoju). Tokom sedamdesetih godina nalazi se na poziciji direktora sekretarijata Brandtove komisije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.

Ko ne voli Vučića, taj je za ludnicu

Slučaj Aleksandre Janković Aranitović nova bruka srpskog pravosuđa

Aleksandar vs. Aleksandra

Aleksandra Janković Aranitović napravila je veliku grešku. Izvređala je (24. jula) preko Tvitera Aleksandra Vučića i njegovu decu vrlo ružno, primitivno čak. I za to treba da snosi posledice, onako i onoliko kako i koliko to zakon predviđa. I to nije sporno.
Međutim, ono što jeste sporno to je ponašanje državnih, odnosno pravosudnih organa u ovom slučaju.
I to od samog početka. Već prilikom prvog saslušanja u policiji 26. jula, kaže u razgovoru za Novi magazin Aleksandar Olenik, Aleksandrin advokat, ona je “bila izmanipulisana”. Rečeno joj je, naime, da “izjavu daje kao građanin, a ne kao osumnjičeni, što nije bilo tačno i što je policija znala od samog početka, ali joj to nije saopštila”. Štaviše, “kasnije je i krivičnu prijavu napisala na osnovu ovako dobijene izjave od građanina, a ne osumnjičene. Da su je odmah upozorili da izjavu daje kao osumnjičena, možda bi Aleksandra odmah uzela advokata”, kaže Olenik.

ZLATNO DOBA: Kako god bilo, Aleksandra je dala izjavu koju je kasnije ponovila i u tužilaštvu i na sudu, gde je priznala da je napisala te psovke na Tviteru, priznaje čak i da joj je namera bila da uvredi Vučića jer je bila isprovocirana njegovim, kako je rekla, “lažima”, takođe na Tviteru, o “zlatnom dobu”, ali ističe da nikada nije imala nameru da ga stvarno ugrozi niti na bilo koji način može da ga ugrozi.
Uprkos tome, sud je Aleksandri odredio pritvor, u kojem se nalazi, evo, već više od tri meseca. Tužilac je predlog da se optužena pošalje u pritvor obrazložio navodnom mogućnošću da Aleksandra ponovi krivično delo jer je “internat lako dostupan”. Navesti “ovakav razlog za određivanje pritvora predstavlja pravni nonsens” odlučan je advokat Olenik, ali ni to još nije najgore.
“Tada naš inače neustrašivi predsednik Vučić”, nastavlja sarkastično Olenik, “koji stalno ističe kako se ‘ne plaši nikoga iz opozicije’ ili se ‘ne plaši da ode na Kosovo’ i slično, uz pomoć uplašenog i poslušnog tužilaštva optužuje Aleksandru da mu je, ni manje ni više, ugrozila sigurnost. Ovde se tužilaštvo posebno istaklo jer je pored traženja pritvora, optužnim predlogom besprizorno, bezrazložno i protivno pravnoj praksi zatražilo da se zbog vređanja Vučića Aleksandra kazni sa pet godina zatvora”. Tu Olenik prelazi na strogo pravni teren, pa objašnjava da “i studenti pravnog fakulteta – o najboljem ikad da se i negovori – znaju da je za ugrožavanje sigurnosti potrebno da budu ispunjena dva uslova. Prvo, da se radi o stvarnoj pretnji – ‘ubiću te, noge ću ti polomiti’ i slično – i, drugo, da se žrtva oseća ugroženo. Psovke, ma kako odvratne bile, nisu pretnje”, ističe Olenik.

VLAST PROTIVNICIMA ALEKSANDRA VUČIĆA VIŠE NE PRETI SAMO ZATVOROM VEĆ, KAO ŠTO SLUČAJ ALEKSANDRE JANKOVIĆ ARANITOVIĆ POKAZUJE, PRETI DA IH OTERA U LUDNICU. TAKO NEŠTO POSTOJI SAMO U NAJMRAČNIJIM DIKTATORSKIM REŽIMIMA

Na pitanje da li je moguće da se Vučić ipak oseća ugroženo zbog psovki, Olenik odgovara da se on “možda oseća ugroženim, ali ne zbog psovki žene iz Bogatića, i to na Tviteru, već zbog iskazane lične hrabrosti da se čoveku koji vlada pomoću zastrašivanja javno kaže da ima građana koji ga se ne plaše. Neko je rekao ‘jedan hrabar čovek je većina’. Taj mali javni prostor društvenih mreža nešto je što i dalje nije pod kontrolom režima, jeste zagađeno i zatrovano, ali je i dalje slobodno”, naglašava Olenik.

VACIĆ: Ni to, međutim, nije sve. Sigurno je da sudija Višeg suda u Beogradu Jelena Škulić i tužilac Dragan Danilović znaju razliku između uvrede i psovke i da još bolje znaju da Vučić nije mogao biti ugrožen psovkama, ali ipak Aleksandru drže u pritvoru više od tri meseca. “Ovo je samo još jedan dokaz o poslušnosti pravosuđa, koje dopušta da ga režim zloupotrebljava, identično kao kada je u pitanju bio uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je posle reakcije javnosti pušten iz zatvora, mada je i dalje u pritvoru, ali samo kućnom. Znajući da su već uveliko mogli da završe sa suđenjem Aleksandri Janković Aranitović jer je ona priznala šta je napisala, sud i tužilaštvo pokušavaju da sve ovo ostane daleko od očiju javnosti, u mraku. Kod nas se i inače pritvor veoma lako određuje, ali u ovom slučaju pritvor se zloupotrebljava kao kazna za predsednikovu povređenu sujetu, ali i kao primer ostalima na društvenim mrežama. Jedini način da joj se ukine pritvor i da se Aleksandra oslobodi jeste ponovno snažno angažovanje javnosti”, smatra naš sagovornik.
Ni to, međutim, nije najgore. Osim zatvorskom kaznom od pet godina, Aleksandri se preti, opet preko suda i tužilaštva, i obaveznim psihijatrijskim lečenjem u ustanovi zatvorenog tipa, u narodu poznatoj kao – ludnica. Naime, Aleksandra boluje od bipolarnog poremećaja ceo svoj život i uvek je lečena na slobodi, i to po odluci psihijatara iz Šapca, ali i iz Beča, gde je poslednji put bila kod lekara. “Za razliku od bečkih i šabačkih psihijatara, u zatvorskoj bolnici je urađeno veštačenje od sudskih veštaka koji prvi u toku celog Aleksandrinog života nalažu obavezno lečenje u instituciji zatvorenog tipa, što tužilaštvo oberučke prihvata, te traži, pored pet godina zatvora, i institucionalno lečenje bez ograničenog trajanja”.

NAKON ŠTO JE ALEKSANDAR OBRADOVIĆ NAPUSTIO CENTRALNI ZATVOR U BEOGRADU, I TO SAMO ZBOG PRITISKA JAVNOSTI, U NJEMU JE OSTAO TRENUTNO JEDINI POLITIČKI ZATVORENIK

Da je reč o teškoj zloupotrebi prava, pravosuđa i pravnog sistema u celini potvrđuje slučaj Miše Vacića, koji se dogodio u istom tom Šapcu. Ovaj “ugledni”, što će reći vlastima blizak srpski desničar nedavno je javno pretio gradonačelniku Šapca Nebojši Zelenoviću. Pri čemu nema nikakvih psovki nego se radi o klasičnim, “eklatantnim”, što bi rekli, pretnjama. I, štaviše, Miša Vacić je na čelu desničarske političke organizacije čiji su članovi osobe očigledno spremne i sposobne da ostvare ove pretnje.
Ali, u slučaju Miše Vacića – nikom ništa. Da li je Miša Vacić pozvan kao građanin u policiju da da izjavu? Da li je policija predala krivičnu prijavu protiv njega? Da li tužilaštvo traži da bude uhapšen? Pitanja su, naravno, retorička jer svi znaju da je odgovor negativan. “Ne samo da građani nemaju zaštitu od institucija već su baš građani koji imaju hrabrosti najviše i ugroženi zbog zloupotrebe institucija, i to baš onih koje bi trebalo da štite građane, njihovu slobodu i njihova prava” zaključuje u ovom okršaju dva Aleksandra onaj s prezimenom Olenik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.

Budžet: manje razvojni, više razorni

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020.

Politička ekonomija

Bog je prvo sebi bradu stvorio i ko će kome ako ne svoj svome – to su dva osnovna načela na kojima počiva budžet za 2020. O tome pre svega svedoči činjenica da su u raspodeli najbolje prošli zaposleni u javnom sektoru, čije su plate povećane van svakog (ekonomskog) rezona i preko svake (razumne) mere. Tako da se po tome sudeći za budžet pre može reći da je rastrošni nego razvojni. Sa svim daljim negativnim posledicama koje iz toga proizlaze.
Naravno, ne samo plate već i neki drugi bitni elementi bilansa državnih prihoda i rashoda za narednu godinu ukazuju da je zadovoljenje potreba vladajuće partije potisnulo u drugi (ili treći) plan potrebe ekonomskog razvoja zemlje. Subvencije, nabavke (robe i usluga), investicije – sve te stavke na tzv. rashodnoj strani budžeta govore da država Srbija previše i neracionalno troši. Sa druge strane, na prihodnoj strani preveliko zahvatanje iz privrede, tj. odbijanje da se u potrebnoj meri smanje dažbine na plate, odnosno oduzimanje profita od javnih preduzeća i njihovo prebacivanje, kroz dividende, u budžet dodatno pojačavaju utisak da državni proračun deluje ne razvojno nego razorno na život privrede i građana.

PLATE: Predlogom budžeta za 2020. koji je Vlada Srbije usvojila 2. novembra predviđeno je da plate u javnom sektoru porastu u proseku 9,5 odsto (od osam do 15 odsto po službama). Budući da su početkom ove, 2019. godine plate u javnom sektoru povećane oko devet odsto, to znači da će u samo dve godine plate u državnom sektoru porasti gotovo za petinu. Naravno, to bi bilo u redu kada bi imalo uporište u povećanju bruto domaćeg proizvoda. Ali, kao što znamo, privredni rast će ove godine biti otprilike upola manji, tj. iznosiće nominalno oko 5,5 odsto (3,5 odsto realni rast i dva odsto inflacija). Što znači da je ovogodišnji rast plata u javnom sektoru već gotovo dvostruko veći od ekonomski opravdanog.
Slično će se, bar tako Vlada planira, ponoviti i u 2020. Vlada je, ili hajde da kažemo ministar finansija Siniša Mali, pokušala to da zabašuri podizanjem stope privrednog rasta u narednoj godini na četiri odsto. Fiskalni savet je još pre mesec i po dana, komentarišući Nacrt budžeta, istakao da “nije kredibilno očekivanje Vlade da će privreda Srbije ubrzati rast BDP-a na četiri odsto u 2020”. Savet je najpre podsetio da je “Srbija svega jednom u prethodnih deset godina imala rast BDP-a od preko četiri procenta (4,3 odsto u 2018), ali samo zato što je u toj godini poljoprivreda imala veoma visok rast od preko 15 odsto (jer se poredila sa sušnom 2017) – bez toga rast BDP-a i u toj godini bio bi između tri i 3,5 odsto”. Pored toga, Savet je izneo još niz argumenata (usporavanje rasta u Evropskoj uniji i centralno-istočnoj Evropi, odsustvo jednokratnih efekata, izostanak reformi) koji su ukazivali da je povećanje BDP-a od četiri odsto u 2020. nerealno planirano, te “preporučio” Vladi da “smanji doživljaj”, tj. prognozu na tri odsto.
Kao što vidimo, Vlada tu preporuku nije prihvatila. A znamo i zašto: sledeće godine održavaju se izbori, pa u kampanju moraju biti uključene sve raspoložive snage.
Možda neko misli da je visoko povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru opravdano jer su oni bili najveće žrtve fiskalne konsolidacije, odnosno proklamovane politike štednje. Istina je, međutim, da javne finansije nisu uravnotežene prevashodno zahvaljujući štednji nego povećanju budžetskih prihoda. Recimo, država u užem smislu (dakle, bez penzionog, zdravstvenog i fonda za zapošljavanje) u proteklih pet godina (od 2015, kada je program stabilizacije otpočeo, zaključno sa 2019) uzela je u odnosu na 2014. ukupno, u zbiru, blizu 1.200 milijardi dinara, odnosno oko 10 milijardi evra. Nije, dakle, javni sektor “platio” sređivanje javnih finansija nego su mnogo veću žrtvu podneli svi građani Srbije, posebno privatni sektor iako on krizu nije ni izazvao niti joj je bilo čime doprineo.
I sad, kada je napunila kasu, opet pre svega parama građana Srbije i privatne privrede, Vlada te pare deli jednom, i to manjem delu društva, tj. javnom sektoru. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru”.

NEPOTREBNE SUBVENCIJE, NAMEŠTENE NABAVKE, NERACIONALNE INVESTICIJE GLAVNA SU ODLIKA BUDŽETSKIH RASHODA U SRBIJI. A KAD SE TE TRI STAVKE SABERU, TO IZNOSI GOTOVO 500 MILIJARDI DINARA. ILI BLIZU 4,5 MILIJARDI EVRA. TOLIKO, DAKLE, VLAST U SRBIJI POTROŠI MANJE-VIŠE BEZ IKAKVE KONTROLE

“Višak” o kojem govori FS jeste razlika između pretpostavljenih (planiranih, prognoziranih) prihoda i rashoda u jednoj godini. Prema računici Fiskalnog saveta, taj višak za 2020. iznosi oko 45 milijardi dinara (400 miliona evra). Kada se pojavi višak pitanje je kako ćete da ga potrošite. To jest, država, pošto se ovde o njoj radi, može da odluči da poveća rashode, a može i da smanji prihode. Smanjenjem poreza, razume se. Fiskalni savet je predložio da se veći deo pomenutog “viška” eliminiše tako što bi se smanjilo opterećenje plata. Time bi se, s jedne strane, podstaklo zapošljavanje, opet pre svega u privatnom sektoru, što znači i, makar posredno, rast proizvodnje. Vlada Ane Brnabić (da ne kažemo ipak Vučićeva) odlučila je, međutim, da najveći deo tog “viška” potroši na povećanje plata u javnom sektoru. Tek jedan mali deo biće eliminisan nekim minimalnim smanjenjem poreza. Tako da će ukupno opterećenje plata biti smanjeno sa 62 na 61 odsto. Ove godine su, da podsetimo, dažbine na plate smanjene sa 63 na 62 odsto. Dakle, sa rasterećenjem privrede ide vrlo, vrlo sporo. Ono je još uvek iznad 60 odsto iako je po predlozima ekonomista davno trebalo da bude svedeno na 55; štaviše, po predlozima koji su dolazili iz Privredne komore Srbije, i ispod 50 odsto.
Povećanje plata u državnim službama imaće još jedan vrlo loš efekat. Razlika između zarada u javnom i privatnom sektoru dodatno će porasti i doguraće do oko 120 evra, odnosno više od 20 odsto. Još bi se to možda i moglo podneti kada bi građani zauzvrat dobijali kvalitetnu uslugu. Partijsko zapošljavanje je, međutim, s jedne strane gotovo uništilo sve javne servise (ne samo RTS), a sa druge strane, sposobne ljude primorava da u potrazi za pristojnom zaradom odlaze u inostranstvo. Što je još jedan činilac koji ne deluje razvojno nego “zaostajno”.

NARUDŽBE: Da je budžet razvojni, ministar Mali je pre svega argumentovao podatkom o povećanju kapitalnih izdataka u budžetu. Oni su planirani na blizu 200 (tj. sasvim precizno na 198,9) milijardi dinara, što je 35 milijardi iznad plana, a 18 milijardi iznad ovogodišnje (oktobarskim rebalansom budžeta utvrđene) realizacije. Kada se dodaju investicije lokalnih zajednica, javna ulaganja se penju na 260 milijardi dinara ili oko 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. To je već nešto što se smatra prihvatljivim mada Fiskalni savet ocenjuje da bi javne investicije u srednjem roku mogle da se povećaju i na oko 5,5 odsto BDP-a”, odnosno oko 2,5 milijardi evra godišnje. Sve preko toga je nerealno; odnosno, nema ni sredstava ni operativnih, tj. izvođačkih sposobnosti, napominje FS, reagujući time zapravo na jedan plan, nastao u Vladi – zapravo više spisak želja – kojim su u narednih pet godina predviđene javne investicije u visini između 15 i 18 milijardi evra.
Sa javnih investicija, međutim, da se vratimo u realnost, drugo nešto predstavlja pravi problem. Prvo, gotovo četvrtinu republičkih javnih investicija čine ulaganja u vojsku i policiju. Što znači da je reč o neproduktivnih investicijama koje neće nimalo povećati proizvodni potencijal Srbije.
Drugo, i važnije iskustvo govori da su državna ulaganja u Srbiji em vrlo skupa em nekvalitetna. O tome ubedljivo govore vrlo česte afere povodom izgradnje auto-puteva. Ili, recimo, sve ovo što se dešava sa rekonstrukcijom raznih delova Beograda. Sličnih primera ima i u Novom Sadu, a verovatno i u drugim gradovima Srbije, samo što oni teže dospevaju u javnost.
Treće, dobar deo tih radova zapravo je nepotreban i služi da se iz budžeta (državnih, gradskih, opštinskih) isisaju pare. Pravi “egzemplar” tog nacionalnog “investicionog cirkusa” jeste izgradnja desetak fudbalskih stadiona diljem Srbije, plus nacionalni u Beogradu.

VIŠAK U BUDŽETU PRIPADA SVIM GRAĐANIMA SRBIJE, A NE SAMO BUDŽETSKIM KORISNICIMA, I TREBALO BI GA USMERITI TAMO GDE SU POTREBE ZEMLJE NAJVEĆE, A TO SVAKAKO NIJE NEOSNOVANO POVEĆANJE ZARADA U JAVNOM SEKTORU

Kada je, dakle, o budžetskim sredstvima reč, postoji osnovana sumnja da se kapitalne investicije koriste za kapitalno pljačkanje građana.
Zatim – subvencije. Planirano je da one iduće godine budu oko 95 milijardi dinara. Istina, to je značajnih 20 milijardi manje nego ove godine, ali se postavlja pitanje da li je to zaista uspeh. To jest, kakav je uspeh ako će se umesto mnogo ubuduće bacati malo manje para. Poseban problem sa subvencijama jeste što su one velikim delom netransparentne, tj. ne zna se – bar toga u budžetu nigde nema – koliko će ko dobiti para, za šta i kakvi se efekti očekuju.
Još jedan vid državnih troškova koji u sebi krije ogroman koruptivni potencijal jesu javne nabavke. Naime, na “rashode za korišćenje usluga i robe (kako se zove ova stavka u budžetu) planirano je da iduće godine bude potrošeno blizu 140 (sasvim precizno – 137,8) milijardi dinara. To je za sedam milijardi više nego što će biti potrošeno ove godine, prema rebalansiranom budžetu. I ovde praktično nema nikakve kontrole. Doduše, državni revizor kontroliše da li je potrošnja formalno u skladu sa propisima, ali smisao i svrhu tih rashoda niko ne ispituje.
Sve u svemu: nepotrebne subvencije, nameštene nabavke, neracionalne investicije, glavna su odlika budžetskih rashoda u Srbiji. A kad se sve te tri stavke saberu, to iznosi gotovo 500 milijardi dinara. Ili blizu 4,5 milijardi evra. Toliko, dakle, vlast u Srbiji potroši manje-više bez ikakve kontrole.
U suštini, nije glavni “zadatak” ili smisao budžeta da bude “razvojni”. On pre svega treba da bude uravnotežen i mali. To jest, da ne opterećuje mnogo privredu, tako da ona ima sredstava za investicije i razvoj. Besmisleno je, da ne propustimo, da država oduzima javnim preduzećima profit i ubacuje ga (preko dividendi) u budžet, pa da onda tim sredstvima ona (navodno) finansira razvoj. Valjda je logično da niko bolje od menadžmenta ne zna šta je firmi potrebno i kako da se to postigne. Ako on to ne zna, menadžment istog časa treba da bude smenjen.
Isto važi i za celu privredu. Dakle, država celokupnom ekonomskim politikom, pa u tom kontekstu i budžetom kao njenim glavnim instrumentom, treba da stvori ambijent koji će biti stimulativan za domaće investitore. I pre svega za njih jer oni su glavni nosioci razvoja. Ako su sa 4,5 odsto BDP-a (oko 2,2 milijarde evra) javne investicije blizu maksimuma, ako su strane investicije (sa dve i po milijarde) već na maksimumu, onda ne treba da se zaboravi da bi privatne investicije trebalo da budu oko 15-16 odsto BDP-a (najmanje osam milijardi evra), a da su trenutno upola manje. A, kao što vidimo, i budžetom za narednu 2020. domaći investitori su gurnuti u stranu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2019.

Vučićev najbolji neprijatelj

Vučiću je u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara. Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”

Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik. Pošto se Jeremić na “političkom spektru” gura za mesto s Vojislavom Šešeljom. Dakle, otprilike tamo gde se nalazi Vučićeva podsvest. Ali i, što je važnije, svest gotovo svih naprednjaka. Tako da oni nikada neće glasati za nekoga ko se u njihove redove umuvava iz demokrata. A, sa druge strane, oni koji glasaju za “građansku opciju” po definiciji ne podnose nikakav, pa ni umiveni šešeljizam.

Tako da Jeremić nikada neće moći da prođe na izborima. Zato je Vučiću u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara.

Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”. A pošto kad u korpu stavite samo jednu trulu jabuku, neće one koje su zdrave uticati na ovu jedni da se “rastruli” nego će ta jedna (eh, da je jedna) pokvariti sve jabuke.

A to znači i Demokratsku stranku. Koja bi u toj korpi, u normalnoj situaciji, trebalo da bude ona koja diktira politiku i određuje pravac.

Zato je Vučić namerno najviše napadao Jeremića – i opet će, samo da ovo sa Bastaćem prođe, a proći će jer to nije politika – tu se pravi galama i diže prašina, da se u toj buci i magli ne bi videle nove (i male) stranke koje su stvarna alternativa Vučiću i koje bi mogle da privuku građane.

Jer, Vučića su izbušili sa svih strana. I to ne politički neprijatelji nego stranački prijatelji. Akronim SNS sve više znači “stranka niskih strasti”. Toliko se to razobručilo.

Može Vučić (verovatno) da posmenjuje celo Predsedništvo i Glavni odbor, ali zapravo – ne može. Time bi, prvo, pokazao sopstveni neuspeh; drugo, mogao bi da dovede samo gore i, treće, smenjeni to ne bi mirno gledali. Tako je Vučić u izvesnom smislu postao talac stranačke vrhuške koja mu se kune na vernost, a radi šta hoće.

Na proslavi 11 godina partije 27. oktobra u Novom Sadu Vučić je “ponovo najavio velike promene u stranci na predstojećim stranačkim izborima u novembru, istakavši da iz svojih redova moraju da izbace one koji su se borili samo za lične interese”.

Međutim, 2. novembra u Politici predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić kaže da “ovog meseca sigurno neće biti održana stranačka skupština, a o promenama u vrhu stranke odlučivaće se posle izbora”.

I, gle čuda, posle sastanka Predsedništva SNS 4. novembra Vučić “velike promene” i ne pominje”; umesto toga najavljuje da će se na izbornoj listi naći “najmanje 20 odsto novih lica”.

Sa druge strane, Vučiću treba sve više pirotehnike da prikrije slabe ekonomske rezultate. Rast bruto domaćeg proizvoda, kojim se ovih dana toliko hvali, ove godine će jedva biti nakarikan na oko 3,5 odsto, što je znatno manje od prošlogodišnjeg rasta. Što je još gore, industrijska proizvodnja pada, poljoprivreda takođe, rast BDP-a zapravo vuku građevinarstvo (rast od oko 16 odsto – ali zahvaljujući i besmislenim radovima) i komunikaciono-informacione usluge.

Među pomenuta “pirotehnička sredstva” spada i najnovija Vučićeva izjava da je Srbija “za kratko vreme postigla rezultate koji će ući u udžbenike”. Evo nečeg gde je predsednik SNS-a stvarno u pravu. Zbilja je za udžbenike kako je Vučić uspeo da u poslednjih šest godina (da mu velikodušno ne računamo 2012, kada je došao na vlast i kada je zabeležen pad BDP-a od jedan odsto) ostvari prosečan rast BDP-a od svega 2,1 odsto, dok je čitav svet rastao po stopi od 3,5 odsto, zemlje u razvoju 4,7 odsto, a evropske zemlje u razvoju, među koje spada i Srbija, 4,4 odsto. I treba li podsećati da je Srbija u razdoblju 2001-2008. ostvarila rast od 5,9 odsto.

AV – obmanjivač javnosti. Dobar naslov. Za (neki) sledeći broj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. novembar 2019.

Koliko je sati

Poseta premijera Rusije Medvedeva došla je Vučiću kao poručena da, pošto je Evropa ohladila Makedoniju, on još malo zagreje svoje odnose sa Rusijom

Ruske teme

Borci “čuvene Krajiške divizije”, piše Branko Ćopić u “Bašti sljezove boje”, koji “danonoćno u borbi, bez predaha i odmora” nastupaju od Aranđelovca prema Beogradu, odmarali su se negde pred ponoć u jednoj udolini ispod puta, kod Boleča. Vojniku Iliji bio je stao sat koji je pre neki dan dobio od komandira čete; uspeo je da ga uz pomoć drugova navije, ali nije znao koliko je sati. Istovremeno, cestom poviše Krajišnika “iz pravca Smedereva već duže prilazi neka jedinica.., prilično uredno”, pa je neko pomislio da bi to mogli biti i Nemci u povlačenju. U jednom trenutku, iznerviran što nikako da sazna tačno vreme, “Ilija se poispravlja na utrnula koljena, savije dlanove oko usta” i vikne: “Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!” I tako nastade sveopšti krkljanac, opisao je pisac “golubijeg srca” jednu bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944, u priči “Koliko je sati”.
Umesto počasti borcima koji su učestvovali u tom velikom poduhvatu, da 20. oktobar bude samo njihov dan, taj slavni datum zaklonjen je fitosanitarnim sporazumom i dispečerskim centrom.

NA TAPETU: Dobro, bila je i vojna parada, mada nije jasno da li je njome Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, hteo da impresionira ili umilostivi Dmitrija Medvedeva, premijera Rusije. A možda se samo rukovodio logikom: ako je Putin imao vojnu paradu, kako da je nema Medvedev, makar u nekom dajdžest izdanju. Pri čemu ostaje potpuno po strani pitanje čemu uopšte ta parada? Sasvim bespotrebno arčenje ljudskih i materijalnih resursa. Umesto da 20. oktobar bude dan sećanja na žrtve – blizu 3.000 poginulih partizana i nešto manje od 1.000 crvenoarmejaca, i 15.000 ranjenih. Da Nemce ne računamo. Mada bi već jednom trebalo da dođe vreme da se i njihove žrtve računaju. Tako bi možda i kupovina “PVO sistema” – PVO, ako neko ne zna, protivvazdušna odbrana – pod nazivom “pancir S” postala besmislena. Osim ako smisao čitavog ovog performansa nije da se iskrivi slika o stvarnim ulogama u ovoj vojnoj operaciji, pa se i datumi proslave pomeraju prema potrebama ruskih lidera. Putin je, da podsetimo, u Beogradu bio 16. oktobra 2014, na sedamdesetogodišnjicu, a Medvedev na proslavi 75 godina oslobođenja, evo, 19. oktobra.
Ovako ispada da je u poseti Srbiji zapravo bila trgovačka misija. Jer, osim oružja, došli su da nam uvale i svoj nuklearni centar i svoj dispečerski centar za Železnice Srbije i izgradnju železničke pruge od Valjeva do Crne Gore, kao i kredit od preko 170 miliona evra, da nabrojimo samo najznačajnije poslove. Sa druge strane, Srbija je dobila samo tzv. fitosanitarni sporazum, koji bi trebalo da omogući jednostavnije i jasnije procedure za izvoz voća i povrća u Rusiju. Suština tog sporazuma je, zapravo, u izbegavanju dvostrukih inspekcija – i na srpskoj i na ruskoj strani. Preciznije rečeno, sporazum bi trebalo da omogući da se dokumentima koje izda naša fitosanitarna inspekcija stopostotno veruje u Rusiji, što znači da ta roba neće biti podvrgavana, što je dosad neretko bio slučaj, dodatnim proverama u Rusiji.
To bi, očekuje se, trebalo da doprinese povećanju izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, koji je prošle godine iznosio 320 miliona dolara. Stvar je, međutim, u tome što taj izvoz poslednjih pet godina opada jer je 2016. bio 340 miliona dolara, a 2014. rekordnih 360 miliona dolara.
Uopšte, velike nade koje su u Srbiji polagane u rusko tržište, nakon što je Rusija u ekonomskom ratu sa Zapadom uvela embargo na robu iz Evrope i Amerike, i to baš na prehrambene proizvode, izjalovile su se. Izvoz u prvo vreme jeste znatno skočio, ali su nas ubrzo druge, konkurentnije zemlje potisnule, tako da je naš izvoz išao silaznom putanjom.
Sada se nešto slično, mada, mora se priznati, mnogo manje euforično govori o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Upravo krajem ove nedelje, u petak 25. oktobra, premijerka Ana Brnabić trebalo bi da u Moskvi potpiše sporazum o slobodnoj trgovini Srbije sa EAEU. “Na tržište od 180 miliona stanovnika – Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Jermenije (koje čine EAEU) na listi proizvoda koji se iz Srbije mogu izvoziti bez carina naći će se ubuduće i visokokvalitetne voćne rakije, vinjak, cigarete, ovčji i kozji sirevi”, ističe su tim povodom u “zvaničnim verzijama”.

PREĆUTANE TEME: Ali – neće automobili. Koliko je puta predsednik (bilo Vlade, bilo Republike) Vučić molio Vladimira Vladimiroviča da dopusti kragujevačkom Fijatu makar kontingentić od 10.000 automobila, verovatno ne zna ni sam. Molio, molio, pa se umorio; i odustao. Sad to više i ne pominje.
Ima, međutim, nešto što i Rusi izbegavaju da pomenu. To je – tok. Nekad Južni, a sada Turski. Naime, prema najavama zvaničnika sa obe strane, gas bi ovim gasovodom trebalo da potekne već za dva meseca, krajem decembra 2019. Dakle, i pripreme za svečano puštanje u rad trebalo bi već da otpočnu. Pa i razgovori o tome. O tome, međutim, tokom, doduše zaista kao šibica nabijenog boravka ruskog premijera, nije bilo ni reči. Ili, da budemo precizniji, i ako se govorilo, o tome ništa nije saopšteno javnosti. Po svoj prilici, Srbija će na toliko željeni “drugi pravac snabdevanja” – što bi joj uz sigurnost donelo i finansijsku uštedu jer bi taj gas trebalo da bude jeftiniji – morati još da pričeka.
Zato kredit može da dobije odmah. Reč je o zajmu od 172,5 miliona evra kredita koji bi trebalo da finansira više stvari: projektovanje i izgradnja novog dispečerskog centra na železnici; izrada projektno-tehničke dokumentacije za nastavak rekonstrukcije barske pruge i izgradnja elektrotehničke infrastrukture brze pruge Beograd – Budimpešta na deonici od Stare Pazove do Novog Sada. Ne zna se, međutim, najvažnije – uslovi pod kojima je kredit dobijen: rok, kamata, poček. Ako je cena po kojoj kupujemo “PVO sistem” vojna tajna – mada ni za to nema razloga – zašto bi to trebalo da bude kredit za železnicu.
Sporazum o istraživačkom centru za nuklearnu tehnologiju – što je, jedni kažu zasluga, drugi kažu maslo ministra bez portfelja Nenada Popovića – mnogi vide kao pokušaj Rusa da nam uvale neku nuklearnu elektranu. Pošto im to nije uspelo u Bugarskoj – gde je trebalo da podignu novu NE “Belene 2” – sada gledaju kako da nadoknade taj gubitak. Kada se ovome doda Centar za vanredne situacije u Nišu, kao i da je saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, ušla u vojnu strategiju Srbije, te da je u delegaciji sa Medvedevom bio i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, ne čudi što mnogi posetu premijera Rusije Dmitrija Medvedeva vide kao još jedan korak ka militarizaciji Srbije.

Izvoz – uvoz

Uvoz iz Rusije otprilike je dvostruko veći od srpskog izvoza: prvi je prošle godine iznosio oko dve milijarde dolara, a drugi upola manje. Srbija, recimo, znatno više (1,5 milijardi USD) izvozi u Bosni i Hercegovinu, a izvoz u Crnu Goru (oko 900 miliona USD) samo je za 100 miliona manji nego na ogromno rusko tržište.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. oktobar 2019.