NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Vučić i Čika Jova Zmaj

Nisu u Srbiji nepoželjni samo imigranti. Nepoželjni su i građani Srbije koji ne slušaju Vučića; zato se organizuju Vacićevi batinaši po unutrašnjosti da prete lokalnom stanovništvu

Med i mleko tekli su sa Vučićevih usana. Govorio je aktivistima Srpske napredne stranke, pripremajući ih za predstojeće izbore. Naročito za kampanju “od vrata do vrata”. Da ne bude zabune, ne misli se na vrat, gušu nego na vrata, da ne kažemo dveri, mada, u stvari, ko zna šta Vučić misli.

Kako god, učio je (predsednik svih građana) svoje partijske pulene kako da budu pristojni i ljubazni, da ne odgovaraju na uvrede i provokacije, da onome ko se na njih baci kamenom uzvrate hlebom, a onome ko ih ošamari okrenu i drugi obraz, i tome slično. Kao da je patrijarh ili, bolje, papa – pošto naši crkveni velikodostojnici (čast izuzecima, tj. Grigoriju) nisu baš toliko tolerantni – a ne predsednik jedne balkanske države.

Gotovo da čovek ne poveruje. Tačnije – gotovo da poveruje, da nije toliko drugih slučajeva, ne reči nego dela koja govore sasvim suprotno.

Dakle da politički protivnici nisu prebijani metalnim šipkama, kao što se desilo Borislavu Stefanoviću, ili da nisu izlagani maltretiranju na poslu, kao Dragana Rakić. Ili da – kada je već o kampanji “za našu decu” reč – njihova, tj. deca Vučićevih političkih protivnika nisu izbacivana iz dečijih vrtića. Dotle to ide.

Ali, nisu nasilju izloženi samo članovi opozicionih partija nego i tzv. obični građani. U Grockoj je čoveku, Milanu Jovanoviću, zapaljena kuća (u kojoj zamalo i sam nije izgoreo), u Brusu je Marija Lukić izložena seksualnom napastvovanju.

U javnim preduzećima ljudi ostaju bez posla (Bogosav Nešović) zato što su odbili da budu botovi u koje se ubaci sendvič i oni rade šta se od njih traži. Ili zato da bi Vučićevi “mladi lavovi” (Martinović, Orlić…) došli do pete, šeste apanaže, kao što se desilo sa devet profesorki Više medicinske škole u Ćupriji. (Uzgred, zašto Beogradski univerzitet zbog toga nije stupio u generalni štrajk, radi se o njihovim kolegama.) Otpuštaju se iz službe policajci koji rade svoj posao “ni po babu ni po stričevima”. Slučaj Aleksandra Obradovića, koji je otpušten zato što je ukazao na korupciju najviših državnih funkcionera, da i ne pominjemo.

Sigurno je i Simonoviću, i Jutki, i Labanu (nepravedno zaboravljenom) i inima nepomenutima Vučić držao slične propovedi. Možda ga nisu razumeli? Ili su ga možda dobro razumeli. Jer, videli smo šta je Vučić govorio javno. Pitanje je – šta je govorio tajno. Možda im je obećao “sigurnu kuću” kod Šešelja, gde se, evo, upravo sklonio Jutka.

Inače, otkud Kneževićeve crne trojke da patroliraju ulicama Beograda i obračunavaju se s migrantima. Ali nisu u Srbiji nepoželjni samo imigranti. Nepoželjni su i građani Srbije koji ne slušaju Vučića; zato se organizuju Vacićevi batinaši po unutrašnjosti da prete lokalnom stanovništvu.

Ima, da se vratimo na početak, Čika Jova Zmaj jednu lepu i poučnu pesmu. Pesmica je za (našu) decu, ali je korisna i za odrasle. Počinje antologijski: “Stari patak ukraj bare držao je slovo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2020.

Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu

Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac

Mini-intervju Predrag Koraksić Corax

Uvek dečački prkosan, Predrag Koraksić Corax opet je izazvao salve protesta, bolje reći pogrda. Ovoga puta, međutim, ne od vlasti nego od opozicije, doduše ne zvanično i poimenično nego na društvenim mrežama i anonimno, ali – svejedno. Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac. Gde se založio da opozicija na republičkom nivou u gradovima u kojima drži vlast ipak izađe na izbore. Što se zagovornicima totalnog bojkota nije dopalo.
“Mislim da je potpuno suludo da se ispusti ta oaza slobode, koju sada predstavlja grad Šabac”, objašnjava Koraksić na početku razgovoru za Novi magazin. “Prosto bilo bi glupo da se to ispusti. To naravno važi i za Paraćin, ne samo za Šabac. Šabac potpuno drugačije izgleda, tamo su izborni uslovi potpuno drugačiji. U smislu da omogućavaju slobodno izjašnjavanje građana. U takvim uslovima ima smisla izaći na izbore. Jer, u suprotnom, šta će se desiti? Samo će neki kriminalci doći u poziciju da vode grad.

A šta s nekim drugim gradovima u kojima postoje neke šanse da se osvoji vlast, nije sigurno, ali postoje, ili gde bi opozicija osvojila veliki broj mesta u opštinskoj skupštini?
Zbog čega Vučić tako insistira na lokalu, zbog čega šalje te džipove i te svoje siledžije i pravi ogroman pritisak? Zato što je on tamo najugroženiji, on tamo jedino može da izgubi. Ja mislim, recimo, da bi opozicija, koja, da kažem, kao muva bez glave luta, u stvari trebalo da se fokusira na lokalne izbore gde god postoji mogućnost da pobede. Tako je Milošević pao. U Beogradu za vreme Miloševića ja nisam imao ni jednu jedinu izložbu, dok sam u drugim gradovima imao i po nekoliko izložbi. U Novom Sadu sam, recimo,imao tri izložbe, u Subotici tri, u Užicu, Čačku, Leskovcu i Nišu, u Zaječaru dve izložbe. Imam čitave gomile kataloga koje su oni uvek štampali. Ja sam insistirao gde god imam izložbu da mi se štampa katalog, skroman, mali katalog, ali da se to zabeleži, da znam, da ja imam. Evo, ja imam tu čitavu zbirku kataloga gde sam sve imao izložbe za vreme Miloševića, a u Beogradu nisam mogao.

Dakle, po vašem mišljenju, ljudi u Šapcu su spremni da se bore?
Koliko sam video, ljudi s kojima sam bio na izložbama, Dušan Petričić, na primer, stalno smo bili vrlo dobro dočekani, mnogo naroda je posećivalo i naše izložbe i sve akcije u kojima sam i ja učestvovao. To je potpuno druga atmosfera, zaista. I čini mi se da postoji većina koja će to da sačuva. Ali, naravno, nikad se ne zna.

Šta je vaša lično najveća zamerka Vučićevoj vlasti?
Ono što meni najviše smeta to je enormno bogaćenje, praktično pljačka, i laž. To su neke okosnice na kojima se održava ovaj režim. I da dodam – beskrupuloznost. Koja je neverovatna. Teško mi je da to opišem. I kad nešto urade, kao što su ovi putevi i pruge koje grade, sve je to praćeno ogromnom korupcijom. Ja za to nisam stručnjak, ali pratim šta se piše. Ogromne pare se iz tih državnih poslova prelivaju u privatne džepove. Pada mi na pamet ona rečenica, doskočica, šta li je – “Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu”.

Kada ste pomenuli pljačku, bili ste u Požegi, tamo su ljudi uspeli da državni organi podignu optužnice protiv opštinskih čelnika, iako su iz Srpske napredne stranke, zbog milionskih malverzacija. Možemo li nešto iz toga da zaključimo?

U Požegi postoji ogromno nezadovoljstvo i postoji veliki broj ljudi koji se bore da se Požega oslobodi. Ne znam da li će uspeti. Tim ljudima bi iz Beograda nekako moralo da se pomogne, ali ne vidim da se to radi. Nije ni važno da li ja vidim, važno je da li se radi i da li oni tamo to vide.

Da li bi, recimo, generalno, ne samo opozicija, da li bi nekako u društvu trebalo da se napravi neka atmosfera, neki pritisak na vlast, ko god bio na vlasti, da se reši problem Kosova?
Odmah da kažem, ja sam za to da se s Kosovom napravi jedan normalan sporazum i da se ono prizna kao država, naravno, uz uslove da se dogovorimo šta su oni dužni da urade, šta smo mi dužni da uradimo, da se naš narod tamo sačuva, da to bude normalan život. To bi trebalo da bude normalna zemlja, a ne kao Srbija danas. Ja sam to odavno govorio, ali to je bila tabu-tema, ti to nisi mogao čak negde ni da objaviš iako bi to rekao. Polako se to iskristalisalo i sad je mnogima jasno šta treba da se uradi. Naravno, ne verujem da ova vlast u tom pogledu zaista želi da bilo šta uradi. Lažu i jedne, i druge, i treće, održavaju se na taj način, ko zna dokle to može da traje.

Imate li utisak da u Srbiji poslednjih godina jača nacionalizam, da ima čak i nekih oblika fašizma, čega ranije nije bilo?
Ne samo u Srbiji. Evo, pogledajte šta je bilo u Mostaru. U Mostaru su napali taj antifašistički skup na groblju oslobodilaca. To jedna druga fašistička, da kažem, ustaška opcija. A ovde imamo četnike, imamo tog Vacića, koga je neko angažovao da to radi. Odakle njemu taj novac.

Mislite da njega vlast na neki način finansira?
Sigurno, očigledno je da ga podržava. To je ona priča – kako da izgledaš bolje: samo kad staneš pored Vacića i Šešelja. Izgledaš super.

Uopšte uzevši, možda ti ekstremni oblici nacionalizma smetaju da se vidi onaj nacionalizam koji je dubok
i u suštini čak i veći problem.
Ima toga. Ne znam da li je moguće da se Demokratska stranka na neki način izvuče iz tog društva u koje je upala, kao sa idejom da se sruši Vučić. Kako može Demokratska stranka da ima nešto sa Obradovićem i sa Jeremićem, kakve su to koalicije. To su neke lažne koalicije, to mora da pukne kad-tad

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. februar 2020.

Bitka crnaca u tunelu

Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro. Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država

Pavle Grbović (Pokret slobodnih građana) kaže da od bojkota očekuje “da izazove ozbiljniju političku krizu” i “neku vrstu kreativnog haosa, iz kojeg će neko isplivati”.

Drugim rečima – očekuje se ono što piše u naslovu ovog teksta, po kom obojci kom opanci, što kaže naš narod. Nije to baš neka ponuda, zar ne.

Nikola Tomić, slobodni strelac, izneo je pak jednu prilično suvislu “tviter analizu” bojkota.

“Šta znači izlazak na ove izbore?

Pristali ste da SNS ostane na vlasti još četiri godine. Jer je to jedini mogući ishod.

Šta znači Bojkot izbora?

Nepristajanje na status kvo i nada u bržu promenu.

Da se nada ne protraći: snažno političko vođstvo + građanska odgovornost”.

Bez neke zluradosti – eto dva jaka argumenta protiv bojkota. Jer, odgovorni građani se ne rađaju preko noći, a ni snažno političko vođstvo nije na vidiku, tako da ispade po onoj Sartrovoj: “Nada je stvorena za one za koje nema nade”.

Šalu na stranu, nema sumnje da za bojkot ima jakih razloga. Ne u izbornim pravilima nego u kontroli nad društvom koju je Vučić uspostavio, a koja učesnike izbora čini u velikoj meri neravnopravnim.

Bojkot znači oduzimanje legitimiteta toj i takvoj vlasti. Naravno, koliko će biti to otkinuto parče zavisi od njegovog uspeha. Ukoliko na izbore izađe manje od polovine birača, to će parče biti vrlo veliko, u suprotnom, biće mnogo manje, ali će legitimitet ipak biti okrnjen.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju postavlja se pitanje kako će taj bojkot da se kapitalizuje. Odnosno, u kakvu će (pozitivnu) politiku da se preformuliše.

I zapravo tu se nalazi najveći problem. Političkim snagama opredeljenim za bojkot dominiraju (uz sve rezerve) evroskeptici i rusofili. Vrhovi “bojkotaša” imaju vrlo bliske personalne veze sa Rusijom – štaviše, zauzimaju visoke funkcije u Evroazijskoj uniji – a nemaju gotovo nikakve dodirne tačke sa Evropskom unijom.

S tim u vezi: najvažnija posledica tog krnjeg legitimiteta odnosiće se na Kosovo. “Krnja” Skupština neće u tom pogledu moći da donese nikakvu odluku. To jest, Vučić će imati alibi da rešavanje odlaže u nedogled. Što njemu zapravo i odgovara jer verovatno više i nije u stanju (ako je ikada i imao nameru) da “isporuči” bilo kakvo rešenje.

Sve češće se može čuti da je to zapravo “zadnja misao” bojkotaša – da onemoguće rešavanje kosovskog čvora. A to znači – zamrznuti konflikt. A to ide naruku Rusiji.

Izlazak na izbore je pak opasan jer ne samo da Vučiću daje legitimitet nego znači pristanak da se uđe u njegov (politički, skupštinski, medijski) žrvanj, koji lako može da obesmisli svaki pošteni napor da se “hodom kroz institucije” popravljaju stvari.

Tako da je situacija sad sledeća: Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro i što bi valjalo izbeći. Jer, dok je Vučić na vlasti, Srbija neće biti normalna država.

Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država.

Sve u svemu: ko izađe na izbore – kajaće se, a ko ne izađe – kajaće se takođe. Dakle, jedno kajanje nam ne gine.

Mada, trenutno ovo prvo izgleda kao manje kajanje. Jer se u tom slučaju Rusiji sužava prostor za ostvarivanje svog uticaja. Sa svim prtljagom, naročito klerikalno-nacionalističkim, koji uz to ide.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. januar 2020.

Hoćemo da promenimo Srbiju

Ova priča može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje

Nauka i društvo

Aktuelna vlast u poslednje vreme intenzivno najavljuje brojne mere i akcije za povratak mladih i visokoobrazovanih ljudi iz inostranstva. Ovo je, međutim, priča o onima koji su se već vratili, dakle nezavisno, a ponekad i uprkos onome što ih je čekalo.
Uzorak je slučajan i nije reprezentativan jer su sticajem okolnosti svi sagovornici sa jednog mesta – iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Otud možda više nego kao pravilo ova priča može da posluži kao kockica u mozaiku, ali je svakako zanimljiva, a može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta, ponavljamo, mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje.

JEDAN POZIV MENJA SVE: Za početak, da prvo to sumiramo, niko se nije vratio zato što je dobio bilo kakav poziv, a kamoli da ga je čekalo sigurno mesto i dobro plaćen posao. Razlozi koje navode naši sagovornici su i “profesionalni” i privatni”, ali je zapravo ključan bio entuzijazam i želja da se ovde oprobaju i dokažu u svakoj sferi života.
“Ja sam na Dan žena prošle godine uspešno odbranila doktorsku disertaciju o procesima privatizacije pružanja zdravstvene nege trudnicama i porodiljama u Srbiji. Uvek sam želela da se vratim, ne samo zbog porodice već i zbog dubokog ubeđenja da ako istražujem društveno-političke teme vezane za Balkan, ta istraživanja moraju da budu dostupna i od koristi zajednici koju istražujem. Nauka, a pogotovo društvena nauka može i mora da izađe izvan akademskih krugova i da bude angažovana. Zato sam htela da se vratim, ali sam sve do leta prošle godine mislila da je to nemoguće i da će mi u Srbiji sva vrata biti zatvorena. Od starijih koleginica i kolega čula sam samo negativna, čak traumatična iskustva procesa nostrifikacije diploma u Srbiji. Ukratko, opšte uverenje je bilo – nemoj ni pokušavati”, ispričala je Ljiljana Pantović (Univerzitet u Pitsburgu, SAD).
Kod Aleksandra Pavlovića (Univerzitet u Notingemu, Velika Britanija) slučaj gotovo da je obrnut jer su prevagnuli porodični razlozi i generalno način života. “U Engleskoj su ljudi prijatni, ali i odvojeni. Ne ulazi se ljudima u kuće osim u retkim slučajevima, porodice nisu tako vezane kao kod nas, gde smo zbog nemaštine i međusobnih prepletenih odnosa upućeni jedni na druge. To mi je nedostajalo, neki prisan odnos s ljudima. Drugo, većina naših ljudi tamo je ‘raspolućena’, jednom nogom tamo, drugom ovde, razmišljaju o povratku ili o pokretanju nekog biznisa ovde. Ja sam, prosto, želeo da živim u svojoj zemlji, među svojom familijom i prijateljima”.
Irena Fiket (Univerzitet Sapienca / Sijena / Bolonja / Firenca, Italija) primer je“mešovitog slučaja”: “Planirala sam da se vratim na ograničeno vreme jer sam se plašila da neću imati mogućnosti da nastavim akademsku karijeru u Srbiji. Ne zbog toga što sam se brinula imam li dovoljno kvalifikacija već zbog zatvorenosti sistema”, kaže Irena.
Zanimljivo je da i Ljiljana misli da je “srpska naučna zajednica velikim delom izolovana i funkcioniše sa mnogo poteškoća”, dok je Đurđa Trajković (Univerzitet u Viskonsinu / Mičigenu / Tenesiju / Indijani, SAD) kad se vratila čak bila spremna da napusti nauku jer nije verovala da će naći posao u struci.
Aleksandar je imao baš loše iskustvo. “Povratak je bio težak, pretežak – već dogovoreni posao mi je propao. U Srbiji nije nikakav problem da vam nešto obećaju i da vas slažu ili ignorišu posle toga. Moj doktorat nisu želeli da priznaju na državnom fakultetu, na kojem sam, uzgred, završio osnovne i magistarske studije. U suštini, moji prihodi u ovih šest godina nakon povratka mahom dolaze iz inostranstva, znači imam mogućnost da konkurišem za naučne boravke u inostranstvu i od tih boravaka zaradim za život moje porodice. Moja je plata doktora nauka do februara prošle godine bila 50.000 dinara zbog čudne klasifikacije ministarstva u koju sam upao po povratku. Od tada se ponešto poboljšalo, ali i dalje se pristojan život ostvaruje zahvaljujući dodatnim prihodima sa projekata, a ne od plate”.

KO ŽIV KO MRTAV: Na pitanje da li čovek mora biti materijalno obezbeđen sa neke druge strane da bi se u Srbiji mogao baviti naukom, naši sagovornici odgovaraju negativno, ali više zato što misle da to nije društveno “poželjan” model nego zato što tako stvari ne funkcionišu u praksi.
“Ne mislim da čovek (ili žena) mora da bude materijalno obezbeđen da bi se bavio naukom. Bavljenje naukom nije hobi već bi država trebalo da obezbedi materijalne i afektivne uslove u kojima će taj jedan posao biti dovoljan. Sa te strane, nauka nije različita od neke druge vrste posla, ali mi se čini da se eksploatiše naša strast i želja da se bavimo intelektualnim radom. To je veoma opasno jer ne živi se od ljubavi i to uvodi konkurenciju i agresiju među ljudima u mikrosredini iako su, u stvari, problemi strukturalni, a ne individualni”.
Andrea Perunović (Univerzitet Pariz 8, Francuska), ukazujući da “put do akademske karijere u Srbiji dobrim delom zavisi od materijalne situiranosti pojedinca”, iznosi primer za ugled. “U Francuskoj se”, kaže, “taj problem rešava iz socijalnih davanja i studentske pomoći. Studentkinje i studenti doktorskih studija u Francuskoj su dobro čuvani i vrednovani, a kod nas, čini mi se, ipak važi parola ‘snađi se’, pa ‘ko živ ko mrtav’. I Francuzima je teško da po odbranjenom doktoratu nađu posao, ali imaju institucionalnu podršku i zaštitu države na tom putu. I na kraju ga u ogromnom broju slučajeva nađu”.
Iako ističu da su odnosima i mogućnostima koje im se pružaju u instituciji u kojoj rade vrlo zadovoljni – što smo mi ovde izostavili – naši sagovornici o naučnoj zajednici u Srbiji nemaju baš dobro mišljenje. “Srpska naučna zajednica je toliko zatvorena i okrenuta sebi, da ni nobelovca ne bi prihvatila – što zbog internih politika, što zbog uplitanja politike”, kaže Ljiljana Pantović.

RAZLOZI ZA POVRATAK KOJE NAVODE NAŠI SAGOVORNICI SU I “PROFESIONALNI” I PRIVATNI”, ALI JE ZAPRAVO KLJUČAN BIO ENTUZIJAZAM I ŽELJA DA SE OVDE OPROBAJU I DOKAŽU U SVAKOJ SFERI ŽIVOTA

“Daću vam sopstveni primer”, odgovara Irena Fiket (što smo upravo i tražili, zar ne): “Godinama sam pokušavala da sa institucijama u Srbiji ostvarim kontakt i saradnju dok sam boravila u inostranstvu kako bih videla postoje li mogućnosti za moj povratak. Nije bilo otvorenih i transparentnih konkursa, preciziranog opisa poslova, a još manje jasnoća u vezi sa zaradom. Pokušavajući da ovaj sistem razumem, došla sam do sledećih informacija: otvorenih konkursa za zapošljavanje bilo kojeg tipa – na naučnom projektu, kao predavač, kao postdoktorant, dakle, ne onih koji daju mogućnost da se unutar neke institucije ostane doživotno – nema, a kada ih i ima, oni su unapred predodređeni za neke ljude koji se već nalaze unutar sistema. Otvorenost koja bi unutar akademskog sistema morala da bude prioritet apsolutno ne postoji u Srbiji. Otpor ne dolazi samo od onih u vrhu akademskih hijerarhija već i od mlađih kolega i koleginica koji, zapravo, svoje karijere grade u odnosima zavisnosti s prethodnima, očekujući povratnu ‘uslugu’ u ličnom napredovanju.”
“Sujeta, taština i arogancija univerzalne su ljudske osobine, ali one su u anglosaksonskoj akademiji u izvesnom smislu sistemski sputane, dok su u Srbiji podstaknute”, nadovezuje se Aleksandar. “Previše je sitnih ličnih privilegija i odnosa moći koji zavise od poznanstava i nekakvih privatnih lojalnosti, a malo meritokratije i zdrave konkurencije. ”
Sistemski gledano, postoje sredstva za privlačenje naših ljudi spolja da se uključe u nauku u Srbiji, da dođu u naše institute, ali ne postoji prava inicijativa, sistemsko, dobro osmišljeno i dobro promovisano rešenje za to. Mladi odlaze stihijski, neki zbog lične ambicije i ostvarenja, ali mnogi iz nemoći, s pola volje, samo zato što nemaju mogućnost da dobiju pravu priliku da ovde ostvare svoj potencijal. To je ono što se može uraditi, ne možemo ljudima ponuditi velike plate, ali možemo stvoriti jednu prijatnu, zdravu atmosferu, pružiti profesionalnu satisfakciju mladima i omogućiti im da se razvijaju. To bi mnoge od njih motivisalo da barem snažno pokušaju da ostanu ovde i ostvare se, umesto da troše energiju na prijave za odlazak”.

OSTAJU OVDE: Još je možda veći problem opšta društvena, da ne kažemo politička atmosfera u Srbiji. “Specifičnost humanistike kojom se bavim jeste da kao takva uvek zavisi od društvene i političke klime jer joj je cilj da promeni tu klimu. Samim tim, ljudi iz humanistike najizloženiji su u društvu jer rizikuju da kroz kritiku budu prokaženi. Ipak, postoje tu neki paradoksi koji su čudni. S jedne strane, baviti se naukom na periferiji slobodnije je jer nema mnogo normi i protokola koji regulišu sadržaj tog rada, pa postoji sloboda za misao. Sa druge strane, rizikuje se irelevantnost i dalja marginalizacija”, Kaže Đurđa Trajković. “Promišljanje iziskuje određenu dozu mira. Naći taj neophodni mir u Srbiji mnogo je teže nego u Francuskoj. Takva situacija ponekada jeste sama po sebi izazov i izvor inspiracije, ali na duže vreme, bojim se, postaje toksična”, dodaje Andrea Perunović.
Ipak, na pitanje planiraju li da ponovo odu u inostranstvo, naši sagovornici odgovaraju negativno. Mada ne zato što su oduševljeni onim što imaju ovde. Razlozi za ostanak su različiti. “Nemam nameru da opet idem. Iz tvrdoglavosti i upornosti ostajem ovde da se borim. Očekivanja su bila minimalna jer sam znala u šta se vraćam”, kaže Đurđa.
Ljiljana ni “odlazak ni povratak” ne vidi kao “nešto poražavajuće”. Tome pre svega doprinosi pojava poznata kao – globalizacija. Jer, “ni odlazak ni ostanak ne moraju značiti prekidanje veze i spoja između naše i svetske naučne zajednice. Trenutno na institutu pokrećemo inicijativu mapiranja i umrežavanja naše naučne dijaspore s maticom da bismo umanjili postojeći jaz u širenju znanja”. “Danas imate mogućnost da Pariz i Njujork dođu u Beograd jer imaju zbog čega, da vi odete tamo sa svojim kolegama jer imate šta da ponudite. Imate priliku da povezujete tačke globalnog visokog školstva i nauke stvarajući internacionalnu mrežu u kojoj geografska odrednica nekako gubi na važnosti”, ističe Andrea.
“Svet se povezao, posebno se nauka globalizovala, evropski fondovi za projekte i konkursi za boravke dostupni su svima i smatram da svako ko ima ambiciju da se dokaže i pokaže, odmeri s kolegama iz inostranstva, da promoviše svoj rad, ima priliku za to”, uveren je Aleksandar.

Engleska trava

Akademski posao i, uopšte, život u Engleskoj mnogo je lagodniji nego u Srbiji – kakav god posao da radite, plata vam je dovoljna da iznajmite stan, odnosno plaćate ratu za stan/kuću koju ste kupili, ljudi su mahom prijatni, sistem je tu za vas, znači nema neljubaznih šalterskih službenika niti teških svađa na ulicama, psovanja.
Akademski posao je strukturiran, kao i čitavo društvo – zna se šta vam je posao, od kada do kada, šta mogu da traže i očekuju od vas, a šta ne. S jednom karticom imate pristup biblioteci, preko koje možete sve, nabaviti sve knjige, kopirati, skenirati, štampati. Biblioteka tokom semestra radi 24 sata dnevno. Dakle, akademsko okruženje vam omogućava da ne trošite vreme i energiju na neke logističke stvari na koje vam u Srbiji prolazi život i tako možete da date svoj maksimum, odnosno postignete više nego u Srbiji u naučnom smislu. Kada bismo se malo primakli tome, verujem da bi napredak bio osetan. (Aleksandar Pavlović)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. januar 2020.

SNS mora da nestane s političke scene

U vreme Ivana Stambolića govorilo se da Srbijom vlada jedanaest ljudi. U doba Miloševića govorilo se da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on

Intervju Danica Popović

Nikako da u Srbiji nastupe normalna vremena, pa da sa ekonomistima razgovarate prevashodno, ako već ne i isključivo, o ekonomiji. Tako je bilo i u ovom razgovoru sa Danicom Popović, profesorkom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Obično se na kraju jedne godine postavlja pitanje šta nam je ona donela, ali da malo okrenemo stvar, pa da pitamo šta nam je 2019. odnela? Šta smo izgubili?
Mi gubimo zdrav razum, to je naš osnovni problem. Ove godine, više nego prethodne, koju god vest da čujem, ja ne znam kako da je tumačim. Ne samo da je lažna nego u kom pravcu ide i zašto je govore. Putevi informacija potpuno su obesmišljeni i to je, čini mi se, najvažnije što nam je 2019. godina oduzela.

Imate li neki konkretan primer?
Jedna od osnovnih stvari je stopa rasta. Ne samo da predsednik Vučić stalno govori kako je Srbija lider po rastu, iako je zapravo na repu, nego su to počeli da nam govore i MMF i Svetska banka. Jer, evo, nedavno su izjavili da Srbija može dugoročno u periodu od deset godina da ostvaruje prosečni rast od sedam odsto godišnje. Kao što je direktor Svetske banke izjavio na jednom sastanku, oni na Srbiju gledaju kao na klijenta. Pa ako klijent voli da se govori o stopi rasta od sedam odsto – šta nas košta da to izgovorimo i zadovoljimo svog klijenta. Tako da vi gubite poverenje u sopstveni zdrav razum.

Dobro, ali sa druge strane, to bi moglo da se shvati i kao kritika. Jer, ako Srbija može da ostvaruje rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manje, to onda ne govori baš pozitivno o ljudima koji vode zemlju i privredu.
Verovatno je to tačno, ali mislim da je vlasti bitnije da se misli da je njihov potencijal ogroman, da je to bila ideja. Kao – mi možemo i više i bolje, samo ih ne puštamo da rade. Međutim, ako konkretnije pogledamo tu stopu rasta, ono što je opasno to je premeštanje te objektivno ostvarene stope rasta na građevinarstvo. Dat je prioritet izgradnji svega i svačega, koji se, kao što vidite u Beogradu, ogleda u rušenju svega i svačega, pa tako pet puta. Naravno, svako novo podizanje i Trga Republike i svega ostalog donosi rast BDP-a, ali se postavlja pitanje ako je građevinarstvo poraslo 30 odsto sa svim ovim radovima, a Vlada hoće i iduće godine da ostvari visoku stopu rasta, to znači da će i iduće godine morati ne samo sve isto ovo da ponove nego i da uvećaju još 30 odsto, pa se prema tome nekako ne radujem takvom rastu.

Nuspojava ovog rasta je porast zagađenja, to nismo imali ranijih godina?
Bor i Smederevo ponovo su postali izuzetno zagađeni gradovi. Ali tako je kad se u 21. veku rast gradi na železarama kao Velika Britanija u 19. veku. Zar je to nešto čemu smo se nadali. Meni nikako nije jasno kako neko ko je pripadnik naše generacije i ko je pre 20 godina imao određenu viziju života i privrede u Srbiji, sad kad vidi šta se dešava može ovde da opstane. I kako može da razmišlja da njegova deca sutra ostanu ovde. Zar zaista nije bolje da svi negde odu. Ja ne bih niti ću da idem, ali tvrdim da je bolje.

Kada se govori o rastu, nesporno je da je potencijal veći. Po vašem mišljenju, šta su pretpostavke koje bi trebalo da se ostvare da bismo postigli veći rast?
U ekonomiji postoji kategorija potencijalnog rasta. Potencijalni je onaj koji se dobije, ako se privreda kreće ciklično, kada se provuče linija kroz vrhove ciklusa. U doba omraženog Tadića i žutih stopa rasta je dolazila do blizu tih sedam odsto, tako da ako je to mogao taj omraženi Tadić da realizuje, svakako da može i ovaj aktuelni supermen. Nije problem u tome da li je to moguće, naravno da jeste. Ono što ovde nedostaje jeste bilo kakva inicijativa bilo gde. Ovde jedan čovek donosi sve odluke u zemlji, i to je najveći problem. Meni je skoro palo na pamet da se u vreme Ivana Stambolića govorilo da jedanaest ljudi vladaju Srbijom. U doba Miloševića se govorilo da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on. To je jedan nivo priče. A drugi je da su ovi njegovi poslušnici sebe ozbiljno shvatili i da su počeli još više da tlače ljude ispod sebe. U takvoj situaciji niko nema podsticaj da donese odluku, da nešto napravi. Sve što bi neko, bilo ko, sam uradio, samoinicijativno, skopčano je s velikim rizikom. A čak i ako bi nešto uspelo, to bi prisvojio vrh SNS-a, tako da zašto bi to neko radio. Znači, to je osnovna stvar koja ovde nedostaje – da se nekako oslobodi privatna inicijativa na svim nivoima. Govorim o ličnoj inicijativi, više čak nego privatnoj. U državnoj službi, u sudstvu, bilo gde – da postoji lična inicijativa da se stvari poprave. To je svuda zabranjeno. Ono što bi moralo da se uradi jeste da se sudstvo oslobodi.

“MI GUBIMO ZDRAV RAZUM, TO JE NAŠ OSNOVNI PROBLEM”

U stvari, ja mislim da je to ključ svih priča, i to naročito u oblasti privatne svojine. Da se te parnice koje sada traju po šest-sedam godina svedu na najviše dva meseca. Tako se to radi u svetu. Da ja znam, ko god mi ne plati isporučenu robu, usluge, bilo šta, da ću ja tu robu naplatiti za dva meseca. I onda mogu da poslujem dalje, a ne moram da se učlanim u SNS da bih došla do svojih para. Dok se to ne desi, ljudi jednostavno neće hteti da rade. A jednom kad se to desi, SNS je izgubio vlast.

Ili je možda obrnuto; prvo SNS mora da izgubi vlast, da bi sudstvo postalo nezavisno?
Da bi Srbija postala uspešna zemlja SNS mora da nestane s političke scene. Fizički neka ostanu koliko god hoće, ali sa političke scene SNS mora da nestane jer je pokupio i realnu, i monetarnu, i fiskalnu, i svaku drugu vlast u ovoj zemlji. I niko više ne sme da progovori. Oni koji progovore budu kažnjavani. Čak je i Fiskalni savet dospevao u Kurir i blaćen je. Šta god ko prigovori – doživi “atentat”. Sudstvo je ključno – da narod vidi da ga neko štiti i da će onaj ko ugrožava njegov Ustavom i zakonom garantovan položaj zbog toga biti kažnjen.

Da se zadržimo još malo na polju ekonomije. Šta mislite o deviznoj politici, tj. o kursu dinara?
Pre svega, dinar je precenjen. Ranije kada je dinar bio precenjen najvažniji uzrok je bio uvozni lobi kojem to odgovara… Mišković i ostali tajkuni. Monetarna politika je jednim delom bila poslušna i benevolentna baš prema njima lično. Ovog puta osim uvoznika dobitnik ovakve politike je i država, koja otplaćuje dugove jer svaki put kad dinar apresira ona otplati još više.
Druga stvar koja se državi isplati to je tih čuvenih petsto evra prosečne plate, koja nikad neće biti dostignuta ako dinar ne bude i dalje apresirao, što više apresira, to ćemo više dobiti, kako se kaže, evara, u džep, a kupovna moć njihova će biti ista kao ono malo manje dinara prošlog meseca. Dakle, to su dve stvari koje državi odgovaraju, odgovaraju vlasti, a bogami i uvoznicima, koji su verovatno još uvek važni.

A građani? Jer se često kaže da bi, recimo, pad dinara povećao i rate za kredite građana.
Da, ali Vlada mora da bira: kad imaš jedno sredstvo u ruci, a treba dva cilja da zadovoljiš, jedan cilj je monetarna stabilnost, a drugi je povećanje izvoza. Ne može se praviti zemlja koja želi da izvozi uz ovakvu politiku. Tačno je da će oni koji su uzeli kredit u evrima platiti nešto više, isto važi i za državu, ali će čitava zemlja dobiti mnogo više kroz povećanje izvoza, što onda znači i snažnije povećanje privrednog rasta. Samo tako može se doći do te famozne stope od šest ili sedam odsto.

OSNOVNA STVAR KOJA OVDE NEDOSTAJE – DA SE NEKAKO OSLOBODI PRIVATNA INICIJATIVA NA SVIM NIVOIMA. GOVORIM O LIČNOJ INICIJATIVI VIŠE ČAK NEGO PRIVATNOJ. U DRŽAVNOJ SLUŽBI, U SUDSTVU, BILO GDE – DA POSTOJI LIČNA INICIJATIVA DA SE STVARI POPRAVE. TO JE SVUDA ZABRANJENO

I ne radi se samo ovde o ekonomiji. Kad nema rasta, više nema nade. Zato ljudi odlaze. Zašto da čekaju još sedam godina ili koliko već da dođe do promena. Nema zemlje, ali zaista nema, koji god model da je izabrala, koja je bez izvoza ostvarila rast. Da ne govorim o tome da Narodnu banku vodi izuzetno nekompetentna osoba koja sluša direktive svoje stranke.

Kada je reč o izvozu, sve više se govori o pristupanju Srbije Evroazijskoj uniji.
To je potpuno nerazumno. Mi imamo Evropskoj uniji prema slobodan izvoz. To je tržište, tu su ljudi bogati, to se ne može uporediti sa jednom Rusijom, Belorusijom… I umesto ta šansa da se iskoristi, a zaista bi moglo na razne načine, to se ne radi. Ovako je valjda lakše, zatvoriš ljude u partijsku ćeliju, daš im malo novca i završiš priču.

Kad ste pomenuli partijsku ćeliju, lako bi da je ćelija u pitanju, ali SNS je napravio partijsku državu, vi sami to često ističete.
Vučić je taj model samo doveo do savršene prostote. Taj model je postojao i ranije. Ja to pratim na fakultetu preko naših studentskih organizacija koje su uvek pod vođstvom partije koja je na vlasti. Iz partije na vlasti je i predsednik studentskog parlamenta. I ovaj ceo napad na mene dolazi iz tog fakultetskog krila SNS-a.

Nije, čini mi se, u javnosti poznata te sprega između studentskih organizacija i partija.
Ja sam jednom pitala, u doba G-17, dobro – zašto? A oni su rekli – zato im što omladina služi kao rezerva ako im bude potrebna za neke masovne manifestacije. Na jednom sastanku, sećam se, jedan mladić ustane i kaže: “Ja sam iz omladine G-17 plus, želim da kažem…” Ja kažem: izvinite, imate li vi ime, pa onda omladina… Tada. A zamislite kako je danas. Još je deset puta gore.

Kada ste govorili o značaju sudstva, to je deo društvenog ambijenta koji zovemo pravila, institucije. Vidite li vi način da se taj problem reši u Srbiji?
Ne mislim ja da je to nešto teško. Potrebno je da na vrh vlasti sedne osoba od integriteta. Evo, setite se vremena kad je Dragoslav Avramović bio guverner Narodne banke u doba najgorih kriminalaca, pored vlasti i svega ostalog, odjednom je narod stekao poverenje u njega i u dinar. Ne treba mnogo vremena da prođe.

A gde su tu onda institucije?
Institucije su ljudi. To je čuvena priča iz Engleske, kada su prvi put uveli one “lisice” za parkiranje na ulici, prvi automobil koji je “pazario” lisice bio je automobil princa Čarlsa zato što taj koji je seo gore on je samo doneo pravila, on se ne meša u ishod, šta god da se desi. I onda priča ide sasvim dobro. To se desilo u zemljama srednje Evrope. Kada su na vlast došli ljudi koji nisu bili nikakvi genijalci nego normalni ljudi koji su gledali da obezbede funkcionisanje institucija. I naravno, doveli su oko sebe kompetentne saradnike i relativno brzo su sredili stvari. Poljska danas ima tri puta veći BDP nego u doba socijalizma. A kad vratite demagoge kao što su braća Kačinjski u tu istu Poljsku, odjednom vidite da to više ništa ne radi, da sada nema rasta. Mađarska isto. Imala je ogromne uspehe, ali sa Orbanom više nema tog rasta. Češka isto. Svi su u zastoju. Češka najmanje od njih. Ali to je poenta cele priče, da ti daš ljudima samostalnost i, što je najbitnije, pravnu državu. I posle toga ne postoji sektor koji je prioritet, ne postoji. Svi sektori su podjednako prioritetni, svi mogu da dobiju kredite pod jednakim uslovima.
Zašto su Srbi odlični u sportu? Zato što su pravila jasna i poštuju se. I kad se vratiš u privredu, vidiš da je osnovni problem to što ne postoji nijedno pravilo koje je čvrsto, ne zna se šta je aut, ne zna se šta je stečaj. Ne zna se bilo šta osim da su neki prioritetni i kad bilo koga pitaš zašto bi to bio prioritet, oni nikad ne znaju da ti odgovore. Prioritet je ono što može da donosi najveći profit i privredni rast. U nekim zemljama je automobilska industrija, u drugim hemijska, u trećim elektronika. Ali šta je gde – to je ishod. Znači niko nije prvo rekao šta je prioritet nego je to bio rezultat.

Politička nameštaljka

Pre nekoliko meseci teško ste napadnuti od tabloida da ste plagirali prevod jedne knjige. Šta se sada s tim dešava?
Osnova cele priče jeste osporavanje doktorata Siniše Malog. Ja sam sebi napisala presudu kad sam potpisala peticiju da je odgovoran ne samo Siniša Mali nego i njegov mentor i njegova komisija. U to sam bila ubeđena, ne zato što je ta komisija bila odgovorna pre pet godina, jer vi zaista ne možete kao mentor – pogotovo pre pet godina, kada još nije bilo tih programa koji su danas usavršeni – da do u tančine poznajete svu literaturu. Međutim, kada vi posle godinu dana dođete do potrebnih saznanja i kad vidite da to zaista jeste plagijat, a nastavite da pričate da nije i štitite neke druge interese, onda mislim da postoji odgovornost komisije koja ne želi da kaže istinu. Ja mislim da sam tada sebi potpisala presudu da će ovako nešto da mi se desi. A desilo mi se to da su mene optužili za plagijat, odnosno da sam plagirala tuđi prevod. Naravno, optužba je potpuno apsurdna jer se uopšte ne radi o istoj knjizi, ali to je u tom trenutku vrlo zgodno došlo kao optužba, pogotovo što je moj prijatelj Stojan Babić, koji je sa mnom prvu knjigu prevodio, u međuvremenu umro. Ali završiće se to posle izvesnog vremena, makar u Strazburu jednog dana, i onda ću imati punu satisfakciju. Zasad ko god je to video i analizirao zna da je to politička nameštaljka.
Sa druge strane, mladića koji me je oklevetao kaznila je Disciplinska komisija fakulteta zbog lažnih optužbi; on se žalio, ali je drugostepena, odnosno disciplinska komisija Beogradskog univerziteta potvrdila prethodnu odluku. Takođe, i Etička komisija Ekonomskog fakulteta kaznila je u oktobru tog studenta strogim ukorom, on se opet žalio i sada se čeka na odluku Etičke komisije Univerziteta.

Manje nego Dinkić, ali svakog meseca

Kako vam izgleda plan “Srbija 2025”, koji su uoči Nove godine predstavili premijerka i predsednik?
Ne znam koga Vučićevo obećanje o plati od 900 evra nije podsetilo na ono Dinkićevo predskazanje o akcijama od hiljadu evra, koje je – gle podudarnosti – Dinkić dao na početku Tadićeve predizborne kampanje! U oba obećanja nazire se ista marketinška tehnika, koja kaže: obećaj sada – ne ispuni nikada!
Pa ipak, mora se priznati da je Vučićevo obećanje pametnije: em je oročeno na pet godina (čega se tada niko neće ni sećati), em je iza njega stala i Svetska banka i MMF, sa svojim nerealnim projekcijama mogućeg srpskog privrednog rasta. Mora se dodati i treći uspeh plana “Srbija 2025”, u koji smo se uverili na video-snimku Vučićeve prezentacije: u sali je bilo zabranjeno i da neko kine, a da ga ne dočeka predsednikov uvređeni i preteći glas: “Molim???”
Zaista je nejasno koja je viša sila naterala čelnike Svetske banke i MMF-a da tokom prošle godine nekoliko puta ponove da Srbija na duži rok može da raste po stopi od sedam odsto – a da istovremeno, kad ih se upita znaju li ijednu evropsku zemlju koja je to ikada uradila – hladno kažu – e, pa ne znamo. Ali, eto Vučiću osnove da tu (nemoguću) stopu od sedam odsto pretvori u stopu od skoro 14 odsto, pa da za pet godina sadašnju prosečnu platu od 500 evra poveća na 900 evra mesečno!
Na sve to, predsednik države izjavljuje “Mi smo na ovome mnogo radili. Ovo nije nešto ofrlje urađeno.” I tu mu treba verovati. Ovo je dobro smišljen marketinški plan, koji se i ne odnosi na bilo kog neopredeljenog birača već je jasno usmeren na članove SNS-a i njihove prijatelje i rodbinu, čija primanja zavise od SNS-a. Oni će dobiti zadatak da ponavljaju: “Do Zlatibora za dva sata za dve godine”, “900 evra plata za pet godina” ili bilo šta drugo što do izbora izađe iz te marketinške kuhinje.
A ako ih neko opomene da govore neistinu i obmanjuju narod – taj će se naći u Kuriru, Informeru ili odmah u zatvoru, kao onaj uzbunjivač koji je izneo istinu, ali nije birao gde će je reći i čije će interese time ugroziti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2020.

Paradigma Požega

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan

Kao što se pre tri decenije srpstvo nije branilo (ni odbranilo) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

Ali, nisu terazijski samo Crnogorci nego i Bosanci i Srbijanci, pa po krugu dvojke jedni drugima dovikuju “ja tebi vojvodo, ti meni serdare”. Tako da vest da je koalicija SNS-SPS u ovom gradiću između Čačka i Užica “pukla ko prangija” nije izazvala nikakvo zanimanje velegradske javnosti. Za ovu vladajuću to i ne čudi, njima i ne ide u račun da se to raščuje, ali to što tome ni opozicione partije nisu posvetile nikakvu pažnju – bez obzira na njihovu poslovičnu “nesnađenost” – ipak predstavlja iznenađenje.

Naravno, “čudo u Požegi” nije se desilo slučajno. Prethodio je tome dug, naporan, ali – da ne bude baš sve kao kod Vučića – i pametan rad.

Ima već dve godine – a Novi magazin je o tome, da se pohvalimo, prvi pisao – kako je grupa Požežana krenula u donkihotovsku borbu protiv osione i bahate lokalne vlasti. Da su bili samo bahati ni po jada nego su bili i lopovi. Pomenuta grupa entuzijasta, mnogi bi rekli zaluđenika, nije se, međutim, zadovoljila vikend-šetnjama po varoši (valjda zato što je Požega mala, pa i nema bogzna šta usput da se vidi) nego je presavila tabak, pa sva ta zlodela stavila na papir i prosledila tužilaštvu.

Nisu, međutim, ni naprednjaci sedeli skrštenih ruku. Ohrabreni Vučićevom podrškom, i oni su napisali tužbe protiv kolovođa protesta.

I – šta se desilo? Šta god mi o njemu mislili – pravosuđe je oslobodilo kolovođe. To je bila prva velika pobeda građana, koji su se u međuvremenu organizovali u Inicijativu za Požegu.

Sa druge strane, praktično u isto vreme, u maju prošle godine pohapšen je ceo vrh opštinskog rukovodstva: predsednik opštine Milan Božić (SNS), predsednica Skupštine opštine Zorica Mitrović, njen suprug Milenko Mitrović, kao i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U novembru je uhapšen i direktor Razvojne agencije Požege Slavko Dobrić.

Na to je Dačić – ocenivši verovatno da je kompromitacija isuviše velika za mrvice koje dobija sa stola i pri tom ga još stalno “zapišavaju” Vučićevi talibani – naredio svojima da se povuku i napuste društvo naprednjaka.

Ko zna šta bi bilo da Vučiću u pomoć nisu pritekli oni koji na Terazijama izigravaju ljutu i beskompromisnu opoziciju. Poput DSS-a, recimo.

Požega je ovde, naravno, samo metafora ili paradigma. Cela Srbija se sastoji od desetina, pa i stotina “Požega”.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan. Samo, naravno, neko to pitanje treba da potegne.

Možda je paradoksalno, ali stiče se utisak da Vučić još najbolje stoji u Beogradu. Kako god bilo, međutim, nesumnjivo je da on bez provincije neće moći da bude srušen.

“Svaki svoga ubijte subašu”, što reče Karađorđe u “Buni na dahije”.

Naravno, to je metafora. Prošlo je vreme Karađorđa – iako u Požegi ima jedan Đorđe kome je majka kad je bio mali govorila „.., šta učini”– sada su “moderna vremena”. Ali ova naša manje liče na Čaplinova, a više na Nušićeva.

U Titovo vreme “opštenarodne odbrane” govorilo se da smo “kao jež”. Možda je došao trenutak da budemo kao – Požega.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… Birajte.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. januar 2020.

Komotno i neodgovorno

Analiza završnih računa državnog budžeta 2002-2018. pokazala je da u ponašanju državnih službi različitog ranga i vrsta ima jedan zajednički imenitelj: malo reda, mnogo nediscipline

Javne finansije

Ministar finansija Siniša Mali učinio je veliku stvar: posle gotovo dve decenije uspeo je ono što jedno pet ili šest ministara finansija pre njega nije: sastavio je i poslao Narodnoj skupštini završne račune državnog budžeta od davne 2002. do prošle 2018. godine. Doduše, to je uradio još u septembru, ali je taj potez nekako ostao nezapažen u javnosti. Verovatno se čekalo da neko stručan pročešlja taj ogromni materijal, pa da znamo šta da o njemu mislimo. Što je ovih dana, a ko bi drugi nego Fiskalni savet – to mu je valjda i posao – i obavio i objavio.
U stvari, da ne bude zabune, Siniša Mali nije učinio ništa neregularno, naprotiv, samo je obavio svoju građansku profesionalnu dužnost – “ispoštovao” je zakon. Jer, Zakon o budžetskom sistemu nalaže da Ministarstvo finansija u junu tekuće napravo završni račun za prethodnu godinu, a da ga Vlada u julu pošalje Skupštini na usvajanje. U Srbiji je, međutim, kako piše FS, “Skupština poslednji put usvojila završni račun za 2001. i nakon toga se njima nije bavila. U međuvremenu do 2015. Vlada je slala Narodnoj skupštini predloge završnog računa, ali ih Skupština nije razmatrala i usvajala, da bi zatim (2015-2019) Vlada i prestala da dostavlja završne račune Skupštini”. Doduše, “Državna revizorska institucija revidirala je završne račune budžeta od svog osnivanja i javno je objavljivala svoje izveštaje (revizije za period 2008-2018), pa se nešto o izvršenju budžeta moglo saznati posredno, ali sami završni računi nisu bili javno dostupni u tom razdoblju”.

NOVO SVETLO: “Završni računi bacaju novo svetlo na vrednosti i strukturu javne potrošnje u Srbiji”, konstatuje Fiskalni savet. Jer pokazuju, s jedne strane, da se od građana uzima ne samo više nego što je prvobitno planirano nego i da se uzeto ne prikazuje, a sa druge strane, da se u trošenju sredstava pokazuje prilično velika samovolja.
Kada je reč o prvom, reč je o takozvanim vanbužetskim izvorima prihoda. Naime, završni računi su pokazali ono što se dugo sumnjalo – da su “vanbudžetski prihodi u budžetskim planovima sistematski potcenjivani”. Naime, “vanbudžetski prihodi indirektnih korisnika budžeta sastoje se iz prihoda po osnovu prodaje dobara i usluga (tzv. sopstveni prihodi indirektnih korisnika) i transfera od drugih nivoa vlasti, približno u iznosu pola-pola. Iako oni načelno jesu uključeni u plan budžeta, ne prate se u redovnim izveštajima o izvršenju (kao ni rashodi finansirani ovim prihodima) već su završni računi jedini dokument koji prikazuje u kojem iznosu su oni stvarno realizovani. U 2018. ovi prihodi i njima finansirani rashodi iznosili su ukupno 67 milijardi dinara, tj. oko 570 miliona evra. Sa druge strane, budžetski plan predvideo je da će iznositi 53 milijarde dinara i ovo potcenjivanje nije iznenađujuće. Ispostavlja se, naime, da se ovi prihodi dugi niz godina sistematski potcenjuju u budžetu, pošto prosečno odstupanje ostvarenih prihoda od plana u periodu 2013-2018. iznosi 23 milijarde dinara, što znači da je u proseku toliko bila veća i republička potrošnja”.

ANALIZA ZAVRŠNIH RAČUNA BUDŽETA SRBIJE POKAZALA JE DA SU PLATE U JAVNOM SEKTORU ZNATNO VEĆE NEGO ŠTO SE (DOSAD) JAVNO PRIKAZIVALO

Stvar je u tome što se vanbudžetskim prihodima finansiraju uglavnom “tekući rashodi”, u šta, pre svega, spadaju zarade zaposlenih u javnom sektoru. I gle čuda, ispostavilo se da je najveći deo tih prihoda odlazio na plate. Zbog čega je došlo do krupnih promena u podatku o veličini ukupne sume plata u javnom sektoru. Dosad se mislio da je Vlada uspela da sumu plata smanji na oko 9,5 odsto bruto domaćeg proizvoda – koliko je, između ostalog, i dogovoreno s Međunarodnim monetarnim fondom kada je pravljen plan fiskalne stabilizacije. Ispostavilo se, međutim, da plate premašuju 10 odsto BDP-a.
Još jednu vrlo zanimljivu stvar otkrio je Fiskalni savet. Naime, tj. “dodatno”, kako kaže FS, “masa zarada bila bi još veća kada bi se u obračun uključile zarade naučnih radnika i dela radnika na ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, koji suštinski obavljaju redovne poslove, što se sada knjiži kao rashod za robu i usluge”.
Drugim rečima, pokazalo se da je priča o velikoj štednji u javnom sektoru zapravo obična obmana. Naravno, obmanuti su pre svega građani Srbije, oni koji rade u privatnom sektoru, ali obmanute su i međunarodne finansijske institucije, one koje su sklapale aranžmane s Vladom Srbije.

REZERVA: I to zlatna. Vlada je poslednjih godina toliko usavršila izradu budžeta, da je sebi dala praktično odrešene ruke. Plana takoreći uopšte ne mora da se drži, a kad joj ponestane (drugih) sredstava, jednostavno zagrabi u rezervu i uzme koliko joj treba. A treba joj mnogo.
“Završni račun pokazuje da se veliki iznosi tokom godine potroše drugačije od usvojenog Zakona o budžetu”, konstatuje FS. Prirodno je da od svakog plana postoje odstupanja, pa tako i kada se radi o državnim rashodima. Dakle, “Očekivalo bi se da rashodi malo odstupaju od plana”, kaže FS, ali “da budžet bude veran i obavezujući putokaz za javnu potrošnju”. Međutim, “u praksi dolazi do velikih razlika između plana i izvršenja. Tako je u 2018. čak 850 miliona evra potrošeno drugačije od plana predviđenog budžetom”. A oko polovine te sume (oko 400 miliona evra) preraspodeljuje se preko “tekuće budžetske rezerve”…Dakle, “u pitanju je veliki iznos da bi tek tako bio potrošen drugačije od onoga što je izglasano u Narodnoj skupštini usvajanjem Zakona o budžetu i zaslužuje detaljnije objašnjenje”, upozorava FS. Blag je Fiskalni savet. U suštini, pitanje je da li se ovo može nazivati planiranjem.

OBMANUTI SU PRE SVEGA GRAĐANI SRBIJE, ONI KOJI RADE U PRIVATNOM SEKTORU, ALI OBMANUTE SU I MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Tekuća budžetska rezerva je, što bi se reklo, uobičajen budžetski instrument. On Vladi služi da tokom godine preraspodeljuje sredstva između budžetskih korisnika i menja potrošnju u odnosu na budžetski plan, bez odobrenja Narodne skupštine. Ali – vezan je za vanredne okolnosti, koristi se samo u izuzetnim slučajevima. “Međutim, vrednosti i načini korišćenja budžetske rezerve pokazuju da u našoj praksi nije reč o nuždi već o uobičajenom načinu funkcionisanja budžeta”, kaže se u analizi FS. U prilog tome svedoči podatak da “iz godine u godinu raste iznos sredstava potrošenih iz tekuće budžetske rezerve. U 2010. bilo je dozvoljeno da se 1,5 odsto projektovanih prihoda iskoristi za ove namene. Izmenama zakona ovaj limit je povećavan, da bi danas dostigao čitava četiri odsto projektovanih prihoda, što je u 2018. ogromnih 47 milijardi dinara ili 400 miliona evra”.
O neodgovornom odnosu vlasti prema parama građana Srbije govori i činjenica “da se poslednjih godina pojedini rashodi Republike budžetiraju preširoko (transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, rashodi za kamate, penzije), čak i kada ih je lako precizno projektovati, a sredstva se s tih pozicija tokom godine prebacuju u budžetsku rezervu. Stvara se, ukratko, prostor za punjenje i pražnjenje budžetske rezerve”.
Sa druge strane, okolnost da se iz tog bunara napajaju stalno isti “svatovi” – Ministarstvo odbrane oko 20 odsto sredstava; Kancelarija za javna ulaganja i Ministarstvo građevine oko 35 odsto, lokalne samouprave 10 odsto, koliko i za finansiranje zarada – pokazuje da se zapravo svesno prave loši planovi.
S obzirom na sve to, nije ni čudo da “namena utrošenih sredstava nije uvek jasna”. Recimo, prošle godine za polovinu sredstava utrošenih iz budžetske rezerve nije prikazan nikakav osnov plaćanja – a poznato je da su korisnici ovih sredstava sektor odbrane, ali i Generalni sekretarijat Vlade, Avio-služba Vlade, Ministarstvo privrede, Uprava za zajedničke poslove itd.”, napominje Fiskalni savet.
Sve u svemu, da se malo (gorko) našalimo, možda bi bilo bolje da nam ministar Mali nije otkrivao ove podatke. Nekad je lakše živeti u neznanju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2019.

Puška

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Zna to i Vučić

Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska. Metaforično govoreći, razume se. Zna to i Vučić. Ali, dok je ovu drugu gledao sa ushićenjem – otprilike kao i onog psa koga je Rogozin pred njegovim očima potapao, pa oživljavao – zbog prve se opasno naljutio. Navodno, naravno. Jer, ona mu je došla kao kec na deset za predizborni marketing. Javni, dabome, pošto je u tajni već razaslao ministre po selima i gradovima Srbije da okupljaju odbore i skupljaju sigurne glasove.

Prošlo je neprimetno, ali ove godine se navršilo dve decenije otkako je, u aprilu 1999, Skupština tadašnje Savezne Republike Jugoslavije donela Odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije. Od tog posla posle nije bilo ništa, ali ovih dana kao da se ta ideja ponovo aktuelizuje. Ne samo po opskurnim portalima nego po tome što se predsednik Vučić u dva dana sreo prvo sa predsednikom Belorusije u Beogradu, a zatim i sa predsednikom Rusije u Sočiju. Ako je i čista slučajnost, mnogo je.

Jedan “diplomatski gaf”, baš kada je o Sočiju reč, privlači pažnju. Naime, dok je na sastanku srpske i ruske delegacije sa desne Putinove stane sedeo ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, pored Vučića nije bilo Dačića. Možda se, međutim, i ne radi o nekakvom gafu. To što je Lavrov tamo bio znači da je njegov šef Putin, a to što nije bilo Dačića ne znači da je i njemu šef Putin, pa nije znao s koje strane stola da sedne, već da on uživa značajan stepen samostalnosti (poput nekakvog slobodnog radikala), makar kada je o odnosima sa Rusijom reč. Ima Dačić svoje cevovode koji ga duboko i t(r)ajno povezuju s Moskvom. Kao i Nenad Popović. Kada je nedavno, glede evrointegracija, izašao sa stavom suprotnim zvaničnoj politici Srbije, ali bliskim politici Rusije, svi su, uključujući i Vučića, gledali na drugu stranu. A ni Tomislava Nikolića, sa dva tića, još ne treba sasvim otpisati. Svašta je taj preturio preko glave. Tako da je kandidata za Vučića koliko hoćete. A ovaj aktuelni zna će mu oni koji mu se najviše kunu na vernost, prvi zabiti nož u leđa.

Nisu, međutim, samo vladajuću koaliciju Rusi izbušili ko kantu. Mlađan Đorđević, savetnik SZS-a za odnose sa Rusijom i Evroazijom, istovremeno je i osoba od najvećeg ruskog poverenja, o čemu svedoči funkcija sekretara Skupštine naroda Evroazije. Vuk Jeremić se opasno pritajio, dok se Boško Obradović opasno aktivirao. Pri čemu je napad srpskim barjakom na Skupštinu – što je, srećom, sprečeno – ništa u poređenju sa razvijanjem barjaka Krima u istoj toj skupštini, što niko nije ni pokušavao da spreči. Sve u svemu, mlađani Obradović se sve više nameće kao lider, kako Saveza za Srbiju tako i Srbije same.

Sa druge strane, međutim, mora se primetiti da takvo, prorusko, ponašanje opozicije, tačnije onog njenog trenutno najvidljivijeg dela, nije bez svakog rezona. Naime, početkom decenije da biste pobedili na izborima morali ste da imate “pečat” Evropske unije; danas, krajem iste te decenije, morate da imate pečat Rusije. Sve idući na zapad, u Evropu, Vučić je Srbiju odveo na istok, u Rusiju. Čiji uticaj nikada nije bio veći, ni u komunističko ni u monarhističko doba. I nikada Rusija nije imala više jaja po raznim korpama u Srbiji.

Tako da se sve više čini da ko god, i kako god, u dogledno vreme bude osvojio vlast u Srbiji, biće to u stvari Vladimir Putin. Koji čeka spreman, ko zapeta puška.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. decembar 2019.

Pritisak

Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti

Ako su Rusi, kao što je već izvesno, “smestili” Aleksandru Vučiću jer je razotkriveno da je centar, tj. izvor afere “Krušik” u Moskvi, znači li to da je afera “Špijun” Vučićev odgovor, pošto je autentičnost snimka potvrdila BIA. To što su se obe strane odmah potom zaklele na ljubav do groba, ništa ne znači. Tu se granice, a i graničari, lako pređu.

S tim u vezi, za Aleksandra Obradovića, uzbunjivača, s obzirom na najnovija događanja, dobro je da je u kućnom pritvoru. Tu je nekako najsigurniji.

Ali, šta su hteli Rusi puštanjem podataka u etar? Govori li nešto o tome izjava ruskog ambasadora u Beogradu Bocan-Harčenka da je “rano za nastavak pregovora” između Beograda i Prištine. Što je oštrije od ranijeg ruskog stava da će prihvatiti svako rešenje koje dogovore Srbi i Albanci. I što se, zanimljivo, prilično podudara sa izjavom Albina Kurtija da će prvo svi briselski sporazumi biti preispitani, pa tek onda (eventualno?) razgovori nastavljeni. Zna se da “zamrznuti konflikt” odgovara Moskvi, ali se nije znalo da isto misle i u Prištini.

Kad već pominjemo ruskog, da pomenemo i srpskog ambasadora. Pošto se, naime, sam umešao. Dok je Bocan-Harčenko takoreći pravo sa aerodroma (sutradan) otišao da preda akreditive predsedniku Vučiću, Lazanski eno mesecima čami u Moskvi. Putina još nije video. Ne zna se pokazuje li to odnos Rusije prema Srbiji ili prema Lazanskom. Biće da je oboje. Tako da kad Miroslav Lazanski komentariše špijunske igre, to i nije diplomatski “gaf” jer još nije postao ambasador, a to što se lažno kiti titulom koju nema, to danas nije ništa novo ni neobično. Mada ume da se obije o glavu, kao što smo to videli minule sedmice.

U stvari, ona nedelja posle koje je Vučić, zbog krvnog pritiska, zaglavio na VMA bila je “šala-zabava” u odnosu na onu kad je sa Vojno-medicinske akademije izašao. Tj. prošlu, svetoaranđelovdansku. Afera “Oružje“ još se više razbuktala, izbila je afera “Špijun”, a afera “Mali” dobila je po Vučića vrlo rđav epilog jer je ministar finansija proglašen za plagijatora. Što će reći da je pritisak na Vučića skočio sa svih strana. I neće mu biti lako odoleti.

Pod pritiskom se, međutim, u času dok je takoreći beležila pobedu za pobedom, našla i opozicija. Naime, odjednom joj se u rukama našlo toliko aduta, da prosto ne zna šta će s njima. I to aduta koji nisu za jednokratnu upotrebu, poput “Vulinove tetke”, recimo, već mogu mesecima da se “reprogramiraju”. Ili makar do prvih sledećih izbora.

Šta, međutim, ako opozicija, i to ona koja najviše maše “valjevskim papirima”, neće na izbore. To jest, hoće u bojkot. Navodno – zbog nepristupačnosti medija. Ali, ako je tako – a ruku na srce, jeste – onda ni ideja bojkota neće moći da bude predstavljena široj javnosti, odnosno da se građani ubede u njenu svrsishodnost.

Ideja postaje još problematičnija sa ovako snažnim adutima u rukama. Tek će to biti teško objasniti – imate dokaze o tako krupnim zloupotrebama vlasti (blago rečeno), a nećete da ih iskoristite? O čemu se tu zaista radi? Pogotovo će to loše delovati na provinciju. To jest, na ljude tamo koji se lavovski bore u mnogo težim uslovima nego u Beogradu. Zar oni neće biti ostavljeni na cedilu? I prepušteni na milost i nemilost režimlijama. Koji milosti nikakve dosad nisu pokazali.

Zar najnoviji razvoj događaja ne pokazuje da bojkot izbora predstavlja neku vrstu domaćeg “zamrznutog konflikta”? Koji možda baš odgovara ruskim potrebama. Čiji je smisao da se Vučić ne sruši nego samo detronizuje i tako oslabljen Srbiju veže za ruski brod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.

Superdeka

S jedne strane ogromno znanje, a sa druge sposobnost da se i najsloženije stvari izraze običnim jezikom; Dragoslav Avramović je bio prvi ekonomista u Jugoslaviji koji je govorio da ekonomija služi čoveku, a ne čovek ekonomiji

Sto godina od rođenja Dragoslava Avramovića

Da jedan bankar, pa makar se radilo i o centralnoj banci, tj. njenom guverneru, doživi takvu popularnost u najširem narodu, kao što je to bio slučaj sa Dragoslavom Avramovićem, nije zabeleženo u svetskoj istoriji. “Superdeka” bio je njegovo drugo, “pravo” ime, koje je zaslužio kao kreator “superdinara”, ali i celokupnim odnosom prema takozvanim običnim ljudima i njihovim potrebama. Njegova popularnost postala je tolika, da je počela da ugrožava i samog Slobodana Miloševića, pa ga je maja 1996. smenio sa mesta guvernera.
U znak sećanja na Dragoslava Avramovića, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja, kao i 25-godišnjce od njegovog Programa monetarne rekonstrukcije, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je (u ponedeljak, 25. novembra) naučnu konferenciju “Avramović: hiperinflacija, stabilizacija i reforme”.
“Juče ujutro je cena (nemačke) marke na crnom tržištu bila dva miliona dinara, a oko tri sata po podne bila je 2,5 miliona. Beogradski dileri nisu bili voljni da prodaju marke jer očekuju da će do večeri kurs dostići pet miliona dinara”. Tako je 16. januara 1994. pisala beogradska Politika, a u svom radu za savetovanje navode Željko Bogetić, Pavle Petrović i Dina Dragutinović. To je, dakle, bila slika jugoslovenske – doduše one skraćene, SRJ – stvarnosti pre četvrt veka.
“Bilo je to vreme”, dočarava u svom referatu Danica Popović, pa da se i mi ovde prisetimo, “kada se od jedne plate mogla kupiti jedna hemijska olovka, a najviša penzija, na dan isplate jedva je bila dovoljna za kupovinu jednog sapuna. Prodavnice su bile svakog dana sve praznije, da krajem 1993. godine u prodavnice više niko nije ni ulazio”.
Stopa inflacije u Srbiji, dakle, kaže prvopomenuta autorska trojka, dostigla je prema zvaničnim procenama u januaru 1994. 313 miliona procenata. Međutim, dodaju, “kada se ona uporedi sa stopom deprecijacije dinara na crnom deviznom tržištu (2,35 miliona procenata), što je daleko pouzdaniji podatak, čini se da je stopa inflacije značajno precenjena”. Kako god, da se vratimo trojci, jugoslovenska inflacija je “trećerangirana po visini maksimalne mesečne stope inflacije, nakon mađarske na prvom i hiperinflacije u Zimbabveu na drugom”. Međutim, dodaju, “iako tek osma po dugotrajnosti, ona je svakako najekstremnija ukoliko se posmatra kombinacija visine maksimalne (prosečne) stope i trajanja. Ove karakteristike čine je ekstremnijom i razornijom od daleko poznatijih i izučavanijih epizoda, kao što je nemačka (1922) i austrijska (1923) hiperinflacija”. 

KORENI: Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je dovelo do inflacije, to jest koji su njeni uzroci. Kako je to još davno, 1956, utvrdio Milton Fridman, a podseća Popović, “inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen”. Ali, makar za obične smrtnike to objašnjenje više skriva nego što otkriva. Jer, postavlja se pitanje – otkud višak novca, tj. kako i zašto dolazi do toga da štamparija, u konkretnom slučaju topčiderska, “poludi”?
Na užem, stručnijem nivou, da tako kažemo, tu svakako spada pad budžetskih prihoda dok su budžetski rashodi ostali visoki. Ali, naravno, ključni uzrok bili su rat i sankcije. Potreba da se finansiraju ratne operacije (iako formalno Srbija nije bila u ratu) znatno je povećala rashode, dok su, sa druge strane, sankcije smanjile prihode.
“Dok su poreski prihodi automatski opali s padom proizvodnje, javni rashodi su ostali na istom nivou ili su čak nešto porasli. Broj zaposlenih u sektoru opšte države ostao je približno nepromenjen jer su obrazovne i zdravstvene ustanove, državna administracija, bezbednosni sektor nastavili da pružaju sličan ili nešto veći nivo usluga nego u ranijem periodu. Politika masovnog prevremenog penzionisanja, koja je kao socijalni ventil za rešavanje viška zaposlenih u društvenim preduzećima primenjivana još tokom 80-ih godina prošlog veka, ubrzana je sa raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija. Rat u Hrvatskoj i BiH imao je za posledicu rast javnih rashoda po osnovu zbrinjavanja izbeglica, lečenja ranjenika, ali i po osnovu direktne pomoći RS i RSK”, Kaže Milojko Arsić.

DA JEDAN BANKAR, PA MAKAR SE RADILO I O CENTRALNOJ BANCI, TJ. NJENOM GUVERNERU, DOŽIVI TAKVU POPULARNOST U NAJŠIREM NARODU, KAO ŠTO JE TO BIO SLUČAJ SA DRAGOSLAVOM AVRAMOVIĆEM, NIJE ZABELEŽENO U SVETSKOJ ISTORIJI

Arsić je takođe ukazao da su sankcije “koje su uvedene SRJ u maju 1992. bile jedne od najobuhvatnijih i najsnažnijih u novijoj ekonomskoj istoriji. U sankcijama su učestvovale sve zemlje sveta, za razliku od većine drugih sankcija koje primenjuje samo grupa zemalja, dok je rigoroznost u primeni sankcija obezbeđena vojnom blokadom granica. Osim trgovinskih, uvedene su i sankcije na sve finansijske transakcije kojima je zabranjeno odobravanje kredita, kao i direktne i portfolio investicije, dok je imovina SRJ u inostranstvu bila blokirana.
Sankcije su na različite direktne i indirektne načine uticale na ubrzanje inflacije. Direktan uticaj sankcija na rast inflacije ispoljavao se preko pada ponude proizvoda (nestašice) i pogoršanja odnosa razmene. Indirektan efekat sankcija na inflaciju ostvarivan je preko pada privredne aktivnosti, povećanja sive ekonomije i rasta nezaposlenosti, što je imalo za posledicu naglo povećanje odranije postojećeg fiskalnog i kvazifiskalnog deficita.
Kada su se vlasti odlučile za “finansiranje velikog dela fiskalnog i kvazifiskalnog deficita primarnom emisijom”, to je bio “glavni pokretač ubrzanja inflacije, koja je u aprilu 1992. prerasla u hiperinflaciju”, konstatuje Arsić.
Međutim, ovo nije bila nikakva “objektivna zakonomernost”, nije to bio nikakav “prst sudbine”. “Jedan od razloga za nastanak, ubrzanje i dugotrajnost hiperinflacije jeste uticaj interesnih grupa kojima je hiperinflacija pružala mogućnost za enormno bogaćenje, a koje su obuhvatale značajne delove vlasti, biznismene, zaposlene u velikim društvenim preduzećima i organizovane mreže šverca i kriminala. Interesne grupe bliske vlasti imale su pristup kreditima iz primarne emisije, dobijale su dozvole za uvoz iz inostranstva i šverc u zemlji i koristile su različite načine da izvlače resurse iz društvenih preduzeća u sopstvena privatna preduzeća”, kaže Arsić.
“Nema sumnje da je u Jugoslaviji lobi velikih državnih preduzeća predstavljao jednu od ključnih interesnih grupa, koja je imala stožernu ulogu u odgađanju stabilizacije. U stvari, kreatori ekonomske politike prihvatili su njihov argument da, u uslovima spoljnog embarga, ne može biti restrukturiranja niti otpuštanja u tim preduzećima. No, s obzirom na izgubljena spoljna tržišta, posebno ona u nekadašnjoj Jugoslaviji, to je značilo da je monetarna politika, naročito ekspanzija primarnog novca, postala izvor za finansiranje rashoda poslovanja tih preduzeća. Dve nedelje pre početka programa, kada je mesečna inflacija premašila tri stotine miliona procenata, beogradske dnevne novine su izveštavale da su “…direktori ‘uglednih’ socijalističkih preduzeća u jugoslovenskoj privrednoj komori izjavili kako su im potrebni dinari …za stimulisanje proizvodnje… ove godine. Direktori velikih državnih i društvenih preduzeća tvrdili su da je radikalna redukcija hiperinflacije (koja je trebalo da bude prioritet, prema stručnoj javnosti) tek na četvrtom mestu na njihovoj listi želja. Uspešan direktor nedavno se žalio da je stabilizacija usmerena protiv direktora državnih i društvenih preduzeća”, pišu Bogetić, Petrović i Dragutinović
Piramidalne štedionice Jugoskandik i Dafiment banka, pre svega (u kojima su kamate iznosile 10-15 odsto mesečno, odnosno oko 200 do 400 odsto godišnje) u tom “organizovanom pljačkaškom poduhvatu” imale su važnu ulogu. Avramoviću je, kaže Danica Popović, bilo je savršeno jasno o čemu se tu radi, kao i da se taj problem može rešiti veoma jednostavno, tako što će se ovim bankama ukinuti dozvola za rad. Međutim, bilo je jasno i da je iza osnivanja ovih banaka stajala politička elita zemlje, te je i sam Avramović od te ideje odustao
“Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije. Nažalost, morao sam da prekinem rad…” pisao je Avramović u svojoj knjizi. “Novac iz Dafine izvukli Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Radoman Božović, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović Arkan”, pisao je tih dana Blic.
Koliki je pak bio uticaj tih grupa najbolje svedoči činjenica, piše Popović, da kad je Avramovićev Program monetarne rekonstrukcije konačno bio prihvaćen 7. januara, kao datum početka njegove primene određen je 24. januar. “Obrazloženje koje navodi profesor Avramović bilo je da Narodna banka nije mogla ranije da završi novi novac, mada je bilo sasvim jasno da je tih 17 dana do početka antiinflacionog programa predstavljalo pravi Eldorado za sve dotadašnje hiperinflatorne dobitnike, koji su ovom informacijom dobili signal da pojačaju i zaokruže sve svoje dotadašnje poslove. Jednu od potvrda ovoj tezi daje sam Avramović: ‘Vojislav Tomić, generalni direktor ovog trezora, nedvosmisleno je, naime, rekao da su nalog za štampanje novih novčanica dobili isuviše kasno da bi tako kratak rok mogao da bude poštovan. Ja ne verujem da je ova cinična verzija bila tačna. Pretpostavljala bi da su sastanak u Botićevoj vili i višečasovna diskusija 7. januara 1994. bili inscenirani’”.

(NE)USPEH PROGRAMA: Avramovićev program je imao 13 tačaka, ali su njegovi glavni elementi (prema Bogetić, Petrović, Dragutinović) bili sledeći: 1) uvođenje nove valute (novog dinara) sa fiksnim odnosom prema nemačkoj marki 1:1; 2) fiksni kurs je bio podržan stokom zlatnih i deviznih rezervi zemlje od oko 300 miliona USD, što je bio ključni element nove makroekonomske politike; 3) nova emisija u iznosu od 200 miliona dinara puštena je u opticaj preko budžeta, kao javni rashod (a ne preko bankarskog sektora) i 4) zadržan je stari dinar u opticaju i fiksiran odnos između novog i starog dinara, uz prestanak emisije starog dinara.

NOVAC IZ DAFINE IZVUKLI SU MILUTIN MRKONJIĆ, MILOMIR MINIĆ, RADOMAN BOŽOVIĆ, MIHALJ KERTES, ŽELJKO RAŽNATOVIĆ ARKAN”, PISAO JE TIH DANA BLIC

Glavni “štos” bio je praktično uvođenje nove valute, što je Avramović preuzeo (prema Arsiću) iz prakse Sovjetskog Saveza. Ali gotovo jednako važno kao ova “stručna inovacija” bila je Avramovićeva komunikativnost, tj. komunikaciona veština”. Ona je doprinela da se valutna reforma primeni i od stanovništva prihvati brže nego što bi to bio slučaj da je program komuniciran, kao do tada, u velikoj konfuziji mnogih, protivrečnih i nejasnih poruka, od kojih stanovništvo do tada nije znalo šta može da očekuje”,
Avramovićev program, međutim, u stručnim krugovima nije dočekan sa oduševljenjem. Pavle Petrović mu je zamerao nedostatak fiskalne stabilizacije, odnosno smanjenja rashoda. “Program je, stoga, u startu predvideo budžetski deficit od oko 10 odsto BDP-a u 1994, što je očigledno bilo u suprotnosti s procesom dezinflacije”, govorio je Petrović.
Ljubomir Madžar je pak isticao da Program nije predvideo sistemske reforme, privatizaciju, pre svega. “Reč je o jednom hronično defektnom privrednom sistemu koji je promenama iz 1989. učinjen još manje delotvornim nego što je dotad bio; u takvom institucionalnom ambijentu Program na trajnijoj osnovi nije mogao da bude uspešan”. Madžar je imao još jednu zamerku: “Ja sam se suprotstavio tom Programu nošen uverenjem da bilo kakva saradnja s tadašnjom vlašću ne može biti dobra i čak da ne može povoljno da se okonča”.
I Madžar i Petrović priznaju da nisu očekivali “spektakularne kratkoročne uspehe” Programa. “Većina kvalifikovanih kritičara predviđala je kolaps novog dinara i stabilizacije u roku od nekoliko nedelja ili najkasnije nekoliko meseci. Pesimističke prognoze zasnivale su se na argumentu da se stabilizacija oslanja na valutni odbor, koji zahteva devizni priliv da bi bio održiv, u zemlji koja je pod potpunim spoljnim embargom. Niko to nije učinio pre”, kaže Petrović. Međutim, nastavlja, “da kvalifikovani kritičari nisu bili u pravu kad je u pitanju kratak rok, pokazalo se u prvim mesecima stabilizacije, koji su bili uglavnom uspešni, mereno sa tri osnovna rezultata. Prvo, privreda i stanovništvo prihvatili su novi dinar i nakon zamene počela je brza remonetizacija privrede jer se novac u markama postepeno počeo vraćati iz slamarica i ilegalnih u formalne finansijske tokove. Drugo, paritet novog dinara održavan je tokom prvih šest meseci programa bez pojave crnog kursa. I treće, mesečna inflacija je pala skoro trenutno sa 313,5 miliona procenata u poslednjem mesecu hiperinflacije, u januaru 1994, na skoro nula odsto u februaru i do juna ostala na prosečnom mesečnom nivou od 1,8 odsto”.
Nažalost, kaže Madžar, “lepotica je igrala samo jedno leto. Vilin konjic – podseća na svoju metaforu koju je upotrebio još te 1994. – uspeo je da se vine, i to strelovitom brzinom, i u visine kakve nisu bile očekivane. Bilo je lepo, ali nije dugo trajalo”.
“Politički i ekonomski interesi koji su doveli do hiperinflacije”, objašnjava Arsić, “uticali su na to da se prva polovina 1994. …ne iskoristi za fiskalnu konsolidaciju i fiskalni deficit svede na nivo koji je moguće finansirati iz realnih izvora. Stoga je već u drugoj polovini 1994. došlo do narušavanja makroekonomske stabilnosti, najpre u obliku deprecijacije dinara, a potom i kroz ponovnu pojavu visoke inflacije”.

VEĆINA KVALIFIKOVANIH KRITIČARA PREDVIĐALA JE KOLAPS NOVOG DINARA I STABILIZACIJE U ROKU OD NEKOLIKO NEDELJA ILI NAJKASNIJE NEKOLIKO MESECI

Da je Program “zaribao”, video je i sam Avramović, zbog čega je krajem 1995. Program II. Njime je predviđeno ono što je izostalo u inicijalnom programu: “relativno sveobuhvatne ekonomske reforme”, čime je, kaže Arsić, trebalo da se “obezbedi tranzicija socijalističke privrede Srbije u tržišnu kapitalističku privredu”.
Ali, “interesna koalicija” sastavljena manje-više od istih onih koji su proizveli hiperinflaciju, tj. od vladajućih političkih i državnih struktura, “umreženih direktora” državnih i privatnih firmi, potpomognuta određenim intelektualnim krugovima, ni za kakve dublje reforme nije htela ni da čuje. I “superdeka” je na sednici Savezne Skupštine u maju 1996. smenjen sa položaja guvernera NBJ.

Karijera

Duga i uspešna karijera Dragoslava Avramovića počela je u Narodnoj banci i Ministarstvu finansija posleratne Jugoslavije od 1946. do 1948. na nekim od osetljivih i složenih poslova međunarodnih finansija. Bio je u delegaciji Jugoslavije na konferenciji u Savani, Džordžija, SAD, na kojoj su postavljeni temelji posleratnog međunarodnog finansijskog sistema. U tom razdoblju radio je i na povraćaju zlata Kraljevine Jugoslavije. Kasnije, 1953, postaje prvi Jugosloven koji je kao stručnjak zaposlen u Svetskoj banci u njenom tadašnjem ekonomskom odeljenju, da bi uskoro postao i njegov direktor i bavio se istraživanjima u vezi s pitanjima deviznog kursa, posebno u socijalističkim privredama. To odeljenje bilo je nukleus kasnijeg velikog centra ekonomskih istraživanja o pitanjima ekonomske politike i privrednog razvoja u svetu (Development Economics Vice Presidency). Tu je Avramović radio sa grupom ekonomista koja je uključivala Paul Rosensteina Rodana, jednog od vodećih ekonomista za pitanja ekonomskog razvoja u to vreme. Godine 1964. sa jednom ekipom ekonomista Svetske banke objavljuje knjigu Economic Growth and External Debt. Kao visokorangiran stručnjak banke, Avramović je učestvovao u velikim debatama koje su se ticale privrednog razvoja zemalja u razvoju i nije se ustezao od izražavanja sopstvenih stručnih ubeđenja, čak i kada su ona bila u suprotnosti sa službenom pozicijom. U arhivskom intervjuu sa istoričarom banke može se videti bogat sadržaj i aktuelnost ovih debata za tadašnje, pa i današnje dileme privrednog razvoja (na primer, složena pitanja o javnom dugu i uticaju cena sirovina na makroekonomiju zemalja u razvoju). Tokom sedamdesetih godina nalazi se na poziciji direktora sekretarijata Brandtove komisije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. novembar 2019.