NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Dijalog u paklu…

Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao

Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”. Čović nije baš rekao “narodni” jer bi to bilo previše napadno, ali je nesumnjivo poručio da svi ostali vode partikularnu, klubašku politiku, a jedino CZ zastupa opštenarodni interes. Time je zapravo još više zaoštrio staru floskulu o Zvezdi kao “nacionalnoj instituciji”. Upravo zbog toga ona i ne zastupa samo Srbiju nego i region; naravno, ne Hrvate ili Albance, ali sve Srbe iz regiona svakako. Pa tako i one u Crnoj Gori. Koje Vučić inače naziva “naš narod”.

Da Čović ima pik na CG, videlo se u januaru, kada je odlučio da košarkaši CZ ne idu u Podgoricu na utakmicu protiv Budućnosti. Crnogorska BIA je tvrdila da nema opasnosti za igrače, ali je srpska BIA odozdo javila da ipak ima, pa je Čović izabrao domaće. Kao da je znao ili slutio nešto od čega se posle ipak odustalo.

Ove godine padaju mnoge “obljetnice”. Jedna je i tridesetogodišnjica “Balvan revolucije”. Avgusta 1990. u Kninu je izbila pobuna zato što je srpski narod kao konstitutivni element izbačen iz hrvatskog Ustava. Ta se i/storija, kao što znamo, završila neslavno.

Danas se Srbi u Crnoj Gori bune ne zbog Ustava nego zbog jednog (kako tvrde – neustavnog) zakona. Istorijske analogije su uvek problematične, situacija je sada bitno drugačija, pa je moguć i drugačiji ishod od onog u Hrvatskoj. Ovih dana polomljena je spomen-ploča ustanku 13. jula koji Crna Gora i danas (za razliku od Srbije) slavi, ali i na kojem temelji svoju državnost. Tako da to zapravo nije atak na komuniste nego na državu.

Ipak, teško je videti ko bi tu stvarno bio pobednik. Pogotovo što je na čelu pobune Srpska pravoslavna crkva, tačnije Amfilohije Radović. Kome je, izgleda, i u najljućim opozicionim krugovima u Beogradu potpuno oprošten onaj nehrišćanski govor nad odrom Zorana Đinđića.

No, to nije bila prepreka da Srpska akademija nauka i umetnosti izrazi podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da jedna naučna ustanova podržava jednu versku ustanovu, to je zaista više nego neobičan slučaj. Uzgred, u celoj ovoj priči uopšte nije postavljeno pitanje treba li SPC i njeni velikodostojnici da poštuju zakone države u kojoj žive – što, naravno, ne isključuje korišćenje svih pravnih sredstava u borbi protiv akata koje smatraju antipravnim – ili zakoni CG za SPC ne važe.

Uzgred, ne može ostati neprimećeno da se u toj podršci SANU takoreći u dlaku poklopila sa predsednikom Srbije, s kojim se, inače, ne “miriše” baš mnogo.

Dok Zvezda svoju staru poziciju pokušava da povrati narodnjaštvom, jedna druga “nacionalna institucija”, Politika, već poodavno sasvim srozana, pokušava da se rehabilituje crkvenjaštvom. U toj meri da bi mogla da se nazove – Pravoslavlje.

Što je najgore, i većina opozicionih partija (makar u javnosti najprisutnijih) misli isto ili slično kao Vučić, a neke su još i (antievropski) radikalnije.

Kad se sve to skupi, ispada da je politička scena Srbije vrlo slična onoj pre tri decenije. Tako da je i pobednik izbora, kao 1990, i ove 2020. unapred poznat.

Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2020.

Vlast se sveti Institutu zbog autonomnog delovanja

Postavljajući na čelo naučne ustanove ljude koji zabranjuju međunarodnu saradnju, sprečavaju isplatu zarada sa evropskih projekata, prete otpuštanjem, šikaniraju zaposlene, vlast pokazuje da želi da uništi IFDT

Intervju Gazela Pudar Draško, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Vanredno stanje uvedeno zbog pandemije skrenulo je pažnju javnosti s mnogih drugih važnih društvenih tema. Jedna od njih su i događaji koji remete redovan rad Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Još marta prošle godine Vlada je pokušala da nametne Upravni odbor sa Zoranom Avramovićem na čelu, protiv čega su se zaposleni jednoglasno pobunili. A onda je početkom ove godine za vršioca dužnosti funkcije direktora postavljen Veselin Mitrović, što je ponovo izazvalo protivljenje zaposlenih, koji aktuelno stanje nazivaju prinudnom upravom. O tome smo razgovarali sa Gazelom Pudar Draško, koja je bila pomoćnica direktora IFDT do dolaska ve-dea, nakon što je dotadašnjem direktoru Petru Bojaniću istekao mandat.

Recite nam, najpre, kakvo je sada stanje na Institutu?
Angažovano. U ponedeljak je objavljen Apel podrške Institutu koji je potpisalo 300 intelektualaca s najznačajnijih svetskih univerziteta – od Berklija u Kaliforniji do Lomonosova u Moskvi. Na listi su Čomski, Habermas, Batler, Nusbaum, Piketi, Fukujama, akademik Mironov iz Ruske akademije nauka i umetnosti… Nijedan sličan apel poslednjih decenija nije okupio toliko značajnih imena, čak ni rušenje Centralnoevropskog univerziteta u Mađarskoj, pa ni hapšenja akademika u Erdoganovoj Turskoj. Pokazali smo još jednom da je IFDT i dalje tesno povezan sa globalnom akademskom zajednicom.

Kako ste to uspeli da postignete?
Zahvaljujući činjenici da IFDT ipak nije nekakav mali nacionalni institut, kako se, izgleda, mnogima ovde čini, već ugledna međunarodna institucija. Saradnja s vodećim potpisnicima ovog apela poput Čomskog, Habermasa, Bernštajna datira još iz perioda kada smo početkom osamdesetih, pod pritiskom strane javnosti, nastali kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju u okviru Instituta društvenih nauka. Iako to široj javnosti verovatno deluje iznenađujuće, mi nismo iznenađeni ovim činom solidarnosti naših dugogodišnjih prijatelja i partnera.

APEL PODRŠKE IFDT POTPISALO JE 300 INTELEKTUALACA S NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH UNIVERZITETA – OD BERKLIJA U KALIFORNIJI DO LOMONOSOVA U MOSKVI. NA LISTI SU ČOMSKI, HABERMAS, BATLER, NUSBAUM, PIKETI, FUKUJAMA, MIRONOV IZ RUSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI

Zašto?
Zato što smo tokom protekle decenije ozbiljno gradili otvorenu, društveno angažovanu instituciju s kvalitetnim rezultatima i međunarodnom mrežom. U Institutu su zapošljavani najbolji mladi doktorandi iz zemlje i povratnici iz inostranstva koji čine gotovo polovinu istraživača. Uporan rad isplatio se kroz formalizovanje partnerstava i naučne projekte u prestižnim programima kao što su “Horizonti 2020” i “Žan Mone” mreže Evropske unije. Tu su i programi Folksvagen fondacije u kojima učestvuje veoma malo institucija iz Srbije, ali i saradnje sa ambasadama i kulturnim centrima niza država u Srbiji. Održali smo preko 500 skupova na kojima je gostovala barem trećina potpisnika aktuelnog Apela podrške IFDT.
Suočeni smo sa situacijom da to nasleđe sada nastoje da preuzmu oni koji bi da ga sahrane. Dovoljno je reći da je u proteklih 10 godina naš časopis “Filozofija i društvo” dospeo na svetske prestižne liste, dok je, uprkos tom prestižu, u nacionalnim okvirima srozan i degradiran.

Uprkos tome, Institut ne funkcioniše normalno već duže od godinu dana. Kako vi na Institutu objašnjavate takav odnos države prema vama?
Kvalitetno bavljenje društvenom naukom podrazumeva kritički odnos prema stvarnosti. Društvena angažovanost, koja nam je istovremeno istraživačka tema, ali i načelo rada, ne dozvoljava nezainteresovanost i zagledanost u svoja posla jedne akademske kule od slonovače. Naša praksa to nije. Znanja i veštine koje posedujemo mogli bi biti vrlo koristan resurs ukoliko bi se oni koji imaju moć istinski zainteresovali za najveće probleme našeg društva. Naša istraživanja pokazuju nedostatak kreiranja politika zasnovanih na podacima, arbitrarnost i potpunu nezainteresovanost političara različitih usmerenja da se čuje glas građana. Dovoljno bi bilo konsultovati ta istraživanja i donosioci odluka bi bolje razumeli šta muči prosečnog građanina Srbije. Samo tako se mogu donositi dobre politike.
Čak su se tokom ove krize potpuno odslikali nalazi naših istraživanja.

GOVORE NAM DA NEMA REVANŠIZMA, A U STVARI SVE ŠTO PROŽIVLJAVAMO JESTE REVANŠIZAM ZBOG AUTONOMNOG NAČINA RADA I NAŠEG JAVNOG, PONAVLJAM JAVNOG, ALI NE I POLITIČKOG ANGAŽMANA

Radi li se samo o odnosu prema Institutu ili je to generalno državna politika?
U Srbiji je struka dobila gotovo pogrdno značenje i svi stručni sadržaji, pa i naši stručnjaci, stavljeni su u službu dnevnopolitičke propagande. Neki od njih se tome uopšte ne opiru već prednjače u trivijalizaciji nauke i struke. Kada se društvom kao požar šire teorije zavere i ideje da vakcine služe svemu drugom, ali ne i spasavanju života, znači da je naše obrazovanje duboko dovedeno u pitanje. Ako stručnjaci i profesori na nacionalnim frekvencijama govore protiv nauke, znači da smo ubili naučnu etiku. Ako na čelo institucija dovodite podobne, a ne stručne kadrove, onda ubijate ne samo struku već i ljude. Slučaj gerontološkog centra u Nišu posledica je ove logike, koja se kao kancer širi državom.

Kada govorite o dovođenju politički podobnih kadrova, mislite na IFDT konkretno?
Nismo mogli ni da zamislimo da jednoj instituciji koja dodeljuje Nagradu za kritički angažman “Miladin Životić” na čelo Upravnog odbora postavljaju Šešeljev kadar koji nas naziva rodomrscima. Bez ikakvih radova u inostranstvu, bez iskustva na međunarodnim projektima, penzioner bez ikakvog razumevanja funkcionisanja savremene nauke i naučnih institucija, što je više puta pokazao u svojim javnim istupima, namerava da nas unazadi. Da ne govorimo o trgovini uticajem, putem koje je gotovo ugasio jedini društveno-humanistički naučni centar u Vojvodini, naš Regionalni naučni centar koji održavamo sopstvenim zalaganjem protekle dve godine. Pazite, reč je o osobi koja nam spočitava angažovanje na međunarodnim naučnim projektima. Šalje nam preteće mejlove zbog toga što javno govorimo. On pripada vremenima za koja smo se nadali da su iza nas.

Imate problema i s vršiocem dužnosti direktora koji vam je nametnut u januaru?
Vršilac dužnosti direktora Veselin Mitrović predstavlja sredstvo u rukama onih koji IFDT žele da kontrolišu, a onda i ućutkaju. To je osoba koja zaustavlja plaćanja na svim međunarodnim projektima, što nam je direktno ugrozilo naučnu delatnost. Dva meseca smo pokušavali da dobijemo odgovor na molbe i zahteve šta je potrebno uraditi da bi se aktivnosti nesmetano nastavile. Inostrani istraživači slali su opomene pred tužbu zbog samovoljnog i neobrazloženog odbijanja da se uplate ugovoreni honorari. Blokiran nam je sajt Instituta, pa smo pokrenuli portal “Nauka za društvo” da bismo se oduprli cenzuri. Dovoljno je pomenuti da je jedan kolega na molbu za susret dobio odgovor da se javi za šest meseci. Šire se glasine kako će neki od nas biti otpušteni. V.d. uporno izbegava da odgovori na pisma koji ga pozivaju da pruži jasne informacije, dok se, verovatno zbog viška svoje stručnosti, za svako administrativno tumačenje obraća Ministarstvu i državnom sekretaru. Taj isti državni sekretar potom promptno piše dopise i smišlja strategije koje naš institut dovode do životarenja umesto razvoja.

U INSTITUTU SU ZAPOŠLJAVANI NAJBOLJI MLADI DOKTORANDI IZ ZEMLJE I POVRATNICI IZ INOSTRANSTVA KOJI ČINE GOTOVO POLOVINU ISTRAŽIVAČA

Jeste li pokušali da u direktnom razgovoru s Vladom rešite novonastale nesporazume, kakve ste odgovore dobijali?
Direktni razgovori s Ministarstvom, sa državnim sekretarom za nauku, pre svega, kao i s predsednicom Vlade, nisu uspeli. Od predsednice Vlade dobijali smo jasne garancije da će naš slučaj biti “uskoro” rešen. Međutim, “uskoro” se nikada nije dogodilo. Očigledno postoje interesne grupe koje sprečavaju rešenje. Poslednjih dana mi je sa više strana dolazila vest da čelnici Ministarstva planiraju da “reše” naš slučaj tihim otpuštanjima. Pritom bi trebalo otpustiti 90 odsto nas koji smo u dva mandata prethodnog direktora gradili ono što IFDT sada predstavlja. Priča se o pripajanju Institutu društvenih nauka, što je takođe nonsens. Poruka je da treba da se vratimo odakle smo došli i da ćutimo. Takvo zastrašivanje je opet oznaka nekih bivših vremena. Mi na to ne pristajemo.

Kako se ovakva situacija, koja već predugo traje, odražava na rad Instituta?
Aktivnosti svakako trpe i ne radimo punim kapacitetom. Ljudi žive u potpunoj neizvesnosti jer nisu u mogućnosti da nastave rad na programima koje su sprovodili zbog toga što ne znaju da li će v.d. direktora tog jutra “ustati na levu nogu”. Institut je okrenut projektnom finansiranju jer su sredstva koja dobijamo iz Ministarstva nedovoljna za uspostavljeni obim aktivnosti. Govore nam da nema revanšizma, a u stvari sve što proživljavamo jeste revanšizam zbog autonomnog načina rada i našeg javnog, ponavljam javnog, ali ne i političkog angažmana. Sutra će nam obarati aplikacije za naučne projekte na državnim konkursima, odbijati zahteve za finansiranje naših redovnih aktivnosti. Već nam je odbijen prijem mlade doktorantkinje za koju je trebalo da priložimo samo saglasnost v.d. direktora. Pogađate, nismo je dobili.
Sa druge strane, kolektiv u kojem radim nešto je što ćete retko naći kod nas – zajedno i solidarno idemo ka cilju koji svi delimo. Zbog toga što nam je stalo, pošto znamo da je to ključ da uspemo. Radimo da bismo nešto vredno napravili. Nećemo ustuknuti.

Šta nameravate dalje da radite, kako mislite da se izborite s ljudima koji su se pokazali kao nedostojni da vode takvu naučnu instituciju?
Pošto svi administrativni putevi nisu pomogli da svoj problem rešimo, idemo korak dalje. Odlučili smo da tražimo podršku javnosti. Međunarodna podrška nije izostala. Sada se okrećemo domaćoj i regionalnoj intelektualnoj zajednici i molimo za podršku. Naša poruka je jasna – tražimo uslove za razvoj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. A to je moguće jedino ukoliko imamo Upravni odbor i direktora koji su izabrani uz podršku kolektiva.

Mijat Lakićević; Foto: Marilea Pudar
Novi magazin, 21. maj 2020.

Ono je bilo neodrživo, ovo je neizdrživo

Uoči Dana mladosti: Posle 30 godina razvoja demokratije u Srbiji, ona je na putu da iz autokratije pređe u diktaturu

Diktatura vs. demokratija: prvih 30 godina

Ovih dana, povodom četrdesetogodišnjice smrti Josipa Broza Tita, raspravljalo se o tome šta nam je donela “komunistička diktatura”. Zapravo, rasprave tu i nije bilo, pošto “narativ” nije bio pluralistički nego monistički – svi su se manje-više slagali u manje ili više negativnim ocenama. Ovo je, međutim, zgodna prilika i da se osvrne na ono što nam je donelo 30 godina demokratije jer toliko je približno proteklo od uvođenja političkog pluralizma i prvih (posle Drugog svetskog rata) višestranačkih izbora. Pa i, zašto da ne, da se uporede ta dva razdoblja: tri decenije diktature sa isto toliko godina demokratije.

STOPAMA RASTA: Da počnemo od koliko-toliko egzaktnog – ekonomije. Od 1990. do 2020. (čak i da benevolentno izostavimo ovu poslednju, očigledno lošu) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od oko jedan odsto. Praktično – stagnirala je. Sa druge strane, od 1945. do 1975. BDP je prosečno godišnje rastao oko šest odsto. Ako se uzme u obzir samo poslednjih 20 godina, prosečan rast privrede Srbije iznosio je oko tri odsto; ako uzmemo razdoblje od 1950. do 1970. onda je rast iznosio 7-7,5 odsto. Zaključak je očigledan, komentar je suvišan.
Ova razlika u “stopama rasta” zapravo je posledice jedne druge činjenice. Prve decenije komunističke vladavine odlikuje ubrzana industrijalizacija; dok je glavna karakteristika privrednog razvoja nakon 1990. – dezindustrijalizacija.
Pri čemu Srbija dobija neke vrlo lukrativne privredne grane. Najpre, Beograd postaje centar jugoslovenske industrije motora, mašinske industrije, projektovanja (IMR, “21. Maj”, Lola, Energoprojekt). Istovremeno, Šumadija postaje centar jugoslovenske automobilske industrije. To je izuzetno važno jer proizvodnja automobila zahteva razvoj i mnogih pratećih industrijskih grana, pa otud vrlo stimulativno deluje na ukupnu ekonomiju. Prvu fabriku automobila Slovenija dobija tek 12 godina kasnije, 1967 (industrija motornih vozila IMV, Novo mesto – Reno), a Bosna i Hercegovina (TAS – Tvornica automobila Sarajevo proizvodi “golf” po licenci Folksvagena). Krajem sedamdesetih Srbija dobija još jednu fabriku automobila – IDA Kikinda, u saradnji s nemačkim Opelom, koji je tada bio u vlasništvu američkog Dženeral motorsa.
Sredinom pedesetih sa nastankom Elektronske industrije u Nišu istočna Srbija postaje centar razvoja proizvodnje koja predstavlja sam svetski tehnološki vrh. Ističemo ovde ove primere ne samo zbog njihovog uticaja na razvoj ekonomije nego i obrazovanja. Jer ubrzo, već 1960. godine u Nišu i Kragujevcu dolazi do otvaranja fakulteta – elektronskog, odnosno mašinskog. Najzaslužniji za to su utemeljivači EI odnosno CZ – njihovi direktori Vladimir Jasić i Prvoslav Raković.
Ogromne pare ulagane su i u industrijalizaciju Kosova, ali ćemo se ovde više zadržati na Vojvodini, gde je Novi Sad između 1950. i 1960. doživeo neviđeni investicioni bum. Izgrađeno je u kratkom roku čak dvadesetak fabrika koje su Srpsku Atinu od panonske varoši pretvorile u srednjeevropsku metropolu.

ZA PRVIH 30 GODINA KOMUNISTIČKE DIKTATURE ZABELEŽEN JE RAST OD ŠEST ODSTO; ZA PRVIH 30 GODINA NACIONALISTIČKE DEMOKRATIJE SRBIJA JE OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI RAST OD JEDAN ODSTO

Čitav taj proces industrijalizacije odvijao se u tesnoj vezi sa zapadnim kompanijama od kojih su kupovane licence. To je značilo ne samo osavremenjavanje tehnike i tehnologije, kao i “kadrova”, nego je razvijalo i spoljnu trgovinu. Glavna spoljnotrgovinska preduzeća; čuveni Genex i Inex, sa osnivačima Vladimirom Višnjićem i Aleksandrom Čizmićem, ostala da ne pominjemo, koncentrisana su u Beogradu. Gde je trgovina – tu su i finansije, tako da Srbija postaje sedište najvećih jugoslovenskih (posebno investicionih) banaka i osiguravajućih kuća, a Beograd finansijski centar zemlje.
Jedan od glavnih razloga “hrvatskog proljeća” krajem šezdesetih bila je upravo ta koncentracija najlukrativnijih ekonomskih poslova u Beogradu (jer su, recimo, i sve devize zarađene u narastajućem turizmu odlazile put prestonice).

MARKETING: Tada počinje i ubrzani razvoj još jedne delatnosti neraskidivo povezane sa ekonomskom konkurencijom – marketinga. Prema neprikosnovenom doajenu srpskih (i jugoslovenskih) tržišnih komunikacija Žozefu Lončaru, prva izložba jugoslovenske propagande održana je krajem 1964. u Domu sindikata (danas Kombank dvorana). Udruženje propagandista Srbije osnovano je 26. decembra 1960. Godinu dana posle pomenute izložbe, 1965, osnovan je Savez ekonomskih propagandista Jugoslavije. “Kada je 1968. u Opatiji osnovano Jugoslovensko udruženje za marketing, Tito je bio pokrovitelj, a njegov lični izaslanik bio je predsednik Saveznog izvršnog veća Mitja Ribičič”, ispričao je jednom prilikom Lončar. Sredinom šezdesetih, kada je u drugim socijalističkim zemljama bila po jedna državna agencija, u Jugoslaviji ih je bilo 43.
Otvaranje privredne saradnje sa Zapadom na ekonomskom planu donela je neminovno otvaranje na kulturnom. I to, što je s obzirom na okolnosti bilo paradoksalno, najpre na polju masovne kulture. To jest – rok muzike. Prva gitarijada u Jugoslaviji održana je u Hali 1 Beogradskog sajma 1966. Manifestacija nije dočekana sa dobrodošlicom. Ali napadi nisu došli, što verovatno većina očekuje, pre svega iz partijskih organa nego od kulturologa i muzikologa, da im ne pominjemo i danas ugledna im imena. Protiv gitarijade bili su i nacionalni mejnstrim mediji, poput Politike, ali i opoziciona Književna reč. Praktično jedine novine koje su branile pravo mladih da se zabavljaju na svoj način bio je tržišno orijentisani nedeljnik Ekonomska politika.

U PRVE TRI DECENIJE DEMOKRATIJE U SRBIJI DVE TREĆINE VREMENA NA VLASTI SU, U RAZLIČITIM ARANŽMANIMA, ISTE POLITIČKE SNAGE: JEDNOM KAO SOCIJAL-NACIONALISTI, DRUGI PUT KAO NACIONAL-SOCIJALISTI

U drugu polovinu šezdesetih godina sežu i koreni velikih kulturnih manifestacija kojima se Beograd i Srbija i danas ponose. Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival) osnovan je 1967; dve godine kasnije nastaje Bemus (Beogradske muzičke svečanosti); u januaru 1971. kreće veliki filmski festival Fest, pod sloganom “Hrabri novi svet”, a od 31. oktobra do 3. novembra iste godine prvi put se održava replika čuvenog njujorškog džez festivala pod nazivom Njuport u Beogradu, temelj današnjeg Beogradskog džez festivala.
Sve su to bile manifestacije koje su tadašnju (socijalističku) Jugoslaviju, ali pre svega Srbiju i Beograd povezivale sa svetom. I koje su Beograd činile jednim od svetskih kulturnih centara.

PAD: Naravno, sve to ne znači da tadašnja Jugoslavija nije imala krupnih mana. Goli otok će, ma koliko sam otpor Staljinu bio herojski čin sa dugogodišnjim blagotvornim dejstvom, ostati velika mrlja na njenom obrazu. Takođe, sudbine Milovana Đilasa, Mihajla Mihajlova i stotina, pa i hiljada drugih ljudi koji su zatvarani zbog političkih stavova ne smeju nikako biti izuzete iz tog bilansa. A bilo je i “misterioznih smrti”, poput advokata Jovana Barovića, na primer.
Sa druge strane, ipak ne treba ispustiti iz vida ni da u to vreme demokratija krasi mali broj zemalja u svetu. Čak i u zapadnoj Evropi (o istočnom bloku da se i ne govori) tada egzistiraju profašistička Frankova Španija i Salazarova Portugalija, dok je u Grčkoj na vlasti vojna hunta.
Ako se vratimo na ekonomiju, jasno je da sistem socijalističkog samoupravljanja zasnovan na društvenoj svojini nije bio održiv, da su mnogi džinovi bili na staklenim nogama i da je privreda u celini bila vrlo neefikasna. Zbog toga je SFRJ neprekidno patila od visoke inflacije, a od sredine sedamdesetih te rupe počinju da se pokrivaju spoljnim zaduživanjem. Mada je, opet, istina i da je celokupni prethodni razvoj ostvaren bez velikih kredita. Spoljni dug Jugoslavije iznosio je sredinom sedamdesetih oko pet milijardi dolara, Srbije otprilike polovinu te sume (tako je bilo 1990), što odgovara današnjoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara. Današnji dug Srbije (da čak ne računamo zaduživanje koje će uslediti zbog ekonomske krize izazvane epidemijom korone) od oko 27 milijardi dolara gotovo je dvostruko veći.

RAT NEMINOVNO RAĐA I RATNE PROFITERE. OD KOJIH SU NEKI U MEĐUVREMENU POSTALI I MEDIJSKI MAGNATI, PA DANAS, KRAJEM TREĆE DECENIJE DEMOKRATIJE U SRBIJI, SA SVOJIH PRVIH SREĆNIH RUŽIČASTIH TELEVIZIJA ŠIRE ISTO ONO KRVOLOČNO BESKRUPULOZNO POKVARENJAŠTVO

Povećanom zaduživanju, međutim, prethodio je događaj koji je po svoj prilici opredelio sudbinu južnoslovenske federacije. Reč je o obračunu s liberalnim snagama u partiji, zagovornicima suštinskih privrednih i društvenih reformi, koje su – i snage i reforme – početkom sedamdesetih oduvane s političke scene. Porazila ih je, neki bi rekli neprincipijelna, ali u biti ideološki-interesno povezana koalicija partijskih dogmata, nacionalista i novolevičara. Kao žrtve pali su ne samo Marko Nikezić i ekipa zbog “anarholiberalizma” nego i pomenuti Raković i Jasić zbog “tehno-menadžerstva”. A uz njih i još više hiljada (između pet i deset, različite su procene) drugih privrednih i političkih, viših i nižih rukovodilaca. Čistka je, što bi se reklo, bila temeljna.

TRANZICIJA: Dakle, i pred Jugoslavijom, tj. Srbijom, kao i pred celom istočnom Evropom krajem osamdesetih stajalo je doba tranzicije. Pad Berlinskog zida označio je start, ali je Srbija krenula u smeru suprotnom od ostalih trkača. U stvari, moglo bi se reći da brzi razvoj Srbije/Jugoslavije nije bio ništa posebno, ona je samo pratila (i to, kad se uporedi sa drugim zemljama, ne sasvim uspešno) ono što se dešavalo u razvijenom svetu. Početkom devedesetih, međutim, ona se razminula sa svetom. Umesto u izgradnju demokratije, ona je njene prve rudimentarne oblike, poput političkog pluralizma, iskoristila kao paravan za promociju i realizaciju nacionalnog, tačnije nacionalističkog programa. Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica bila je granica koju je Šešelj samo glasno izgovarao, ali koju je srpski intelektualni i politički krem manje ili više otvoreno zagovarao.
Pola veka ranije, 1945, Srbija je stajala rame uz rame s najdemokratskijim zemljama. Imala je, posle raskida sa Staljinom 1948, njihovu snažnu podršku, pa i divljenje; početkom devedesetih, kao i na njihovom kraju, ona je iz tog sveta bila izopštena i uživala je jedino prezrenje. Konačno, svojevrsna osveta istorije da je je Srbija nastradala od mača kojeg se prva latila: uvela je ekonomske sankcije Sloveniji, da bi onda ceo svet uveo sankcije Srbiji.
Borbu za velike nacionalne ciljeve prate veliki troškovi koje neko mora da plati. Devedesetih su to bila srpska preduzeća i srpski građani. Privreda je materijalno razorena preko hiperinflacije. A građani preko piramidalnih štedionica, Jezde i Dafine. Na to su se samo nadovezale sankcije i bombardovanje 1999. Tako je iz 20. veka Srbija izašla sa desetkovanom privredom i osiromašenim stanovništvom. Bruto domaći proizvod bio je 2000. godine 25-30 odsto manji nego 1990, industrijska proizvodnja je prepolovljena. Prema računici Stojana Stamenkovića, (ne)formalna crveno-crna koalicija Miloševića i Šešelja nanela je Srbiji direktne i indirektne gubitke od oko 750 milijardi evra.

PROTIV BEOGRADSKE GITARIJADE 1964. BILI SU I NACIONALNI MEJNSTRIM MEDIJI, POPUT POLITIKE, ALI I OPOZICIONA KNJIŽEVNA REČ

Nisu, razume se, svi u toj katastrofi ostali kratkih rukava. Rat neminovno rađa i ratne profitere. Jedan mali sloj ljudi, njih nekoliko stotina, možda nekoliko hiljada izašli su iz nacionalne kataklizme kao bogataši. Od kojih su neki u međuvremenu postali i medijski magnati, pa danas, krajem treće decenije demokratije u Srbiji, sa svojih prvih srećnih ružičastih televizija šire isto ono krvoločno beskrupulozno pokvarenjaštvo.

ATENTAT: Na “prelomu vekova” život u Srbiji obeležila su politička ubistva. Prvo, pre rata sa “dojučerašnjim saveznicima”, Slavka Ćuruvije, drugo, posle toga – Ivana Stambolića. Već je to bio krupan znak nacionalne “posuvraćenosti”. Petooktobarska “revolucija” i dolazak na vlast Zorana Đinđića, pre svega, učinili su da se zaboravi na one znake. Zbilja, početak druge decenije demokratije doneo je promenu. I to radikalnu: Srbija se opet okrenula ka zapadu i modernizaciji. I u celini gledano: prvih desetak godina 21. veka predstavljalo je doba najpre prilično brzog ekonomskog razvoja, a onda i kakve-takve izgradnje institucija. Kada je reč o onom prvom, primer Industrije motora Rakovica, o kojoj je nedavno na stranicama Novog magazina bilo reči, prosto je paradigmatičan. Đinđićeva vlada je, pokušavajući da spase što se spasti može, dovela na čelo praktično ugašene kompanije čoveka koji je za kratko vreme napravio neverovatan uspeh i bio na najboljem putu da IMR vrati na staze stare slave. Ali Đinđić je ubijen, a Vlastimir Dedović, o kome je reč, smenjen. I IMR je definitivno propao.
Ovo treće političko ubistvo za svega četiri godine imalo je, pokazalo se, najdalekosežnije posledice. Nakon atentata na Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica potpuno preuzima dizgine Srbije. Koliko je on lično bio umešan u sva zbivanja, nije ni bitno; uglavnom, to je vreme kada se postavljaju temelji kleptokratsko-patriotskog režima koji će aktuelna vlast do neslućenih granica usavršiti. Činjenica da su praktično sve od one 24 (navodno ili stvarno, svejedno) sporne privatizacije nastale za njegovog vakta o tome najbolje svedoči. Takođe, Koštunica izbacuje mantru o “pljačkaškoj privatizaciji” i prebrzoj liberalizaciji nakon 2000. – što će posle ući u masovnu upotrebu – iako upravo tih godina Srbija beleži najbrži rast (šest odsto za osam godina, do svetske ekonomske krize). Konačno, za njega je saradnja sa Evropskom unijom ubrzo postala “deveta rupa na svirali”. Tako je praktično pripremio teren za povratak na vlast snaga poraženih 5. oktobra. Malo je falilo da se to desi odmah po Koštuničinom povlačenju, već 2008, ali je Tadić ipak “pregrizao jezik” i napravio dil sa socijalistima. Posle naredne četiri godine, međutim, 2012, pretpetooktobarske snage ponovo dolaze na vlast u Srbiji. Doduše, ne kao crveno-crna nego u obrnutom redosledu boja, kao crno-crvena koalicija, sa Šešeljevim i Miloševićevim naslednicima Vučićem i Dačićem na čelu (plus julovski dvojac Vulin – Mitrović). Vučić je, preuzevši upravljanje zemljom posle nekoliko godina krize i niskog rasta, zapravo imao ogromnu šansu da ponovi rezultate iz dvehiljaditih. Umesto toga, sa prosečnim rastom od oko dva odsto godišnje, najnižim u celoj jugoistočnoj Evropi, on je doveo do daljeg zaostajanja Srbije. Istovremeno, demokratija je sve više slabila, pa se danas o Srbiji govori kao o zemlji sa “zarobljenom državom”, u kojoj je “autokratija na pragu da postane diktatura”.
Sve u svemu, u prve tri decenije demokratije u Srbiji dve trećine vremena (a možda i više) na vlasti su, u različitim aranžmanima, iste političke grupacije: jednom kao socijal-nacionalisti, drugi put kao nacional-socijalisti.
Josipa Broza su, kao što je poznato, uglavom pežorativno zvali bravar. Mada je to čovek, fakat, bio. Štaviše, i radio je krajem dvadesetih godina u nekadašnjem gigantu, danas nepostojećoj fabrici Goša u Smederevskoj Palanci. Milošević je pak bio pravnik, a Vučić čak “najbolji ikad”. Kada se, međutim, uporede njihovi učinci na polju društvenog razvoja, zaključak je poražavajući. Po drugu dvojicu, razume se.
Jugoslavija je bila (relativno) uspešna jer je bila relativno liberalna. To jest, liberalnija od devet desetina tadašnjeg sveta. Sada je situacija obrnuta. Iako formalno demokratska, tačnije višepartijska, Srbija danas upravo u tom pogledu zaostaje za ogromnim brojem zemalja. Relativno gledano, manje je slobodna od Srbije pre pola veka. Iz toga bi se moglo izvući neko naravoučenije. Ali šta vredi kada je liberalizam danas u Srbiji neomiljen, kako na levici tako na desnici, kako u vlasti tako i u opoziciji.
Ono je bilo neodrživo, ovo je neizdrživo.

Piše: Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. maj 2020.

EU traga za partnerom u Srbiji

EU u Srbiji traga za ozbiljnom strankom koja će otvoreno pokazivati evropsko opredeljenje i koja će raditi na svom jačanju u biračkom telu

Intervju Biljana Stojković

Biljana Stojković, profesor na Biološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao biolog upućena je u stručnu problematiku korona-pandemije, a sa druge strane istaknuti je građanski aktivista i dobar sagovornik za ekspertsko-političku analizu situacije u Srbiji.

Kako biste u najkraćem, sa stručnog aspekta, opisali ovaj virus i zašto se svet nije bolje pripremio za pandemiju?
Na veliku žalost svih stanovnika planete, godinama su bila zanemarivana mnoga naučna upozorenja o pandemijskim potencijalima virusa iz grupe koronavirusa. Nakon prvih ograničenih azijskih epidemija izazvanih virusom iz ove grupe – poznati SARS tokom 2002. i 2003, a kasnije i MERS iz 2012. – biolozi i virusolozi podrobno su ih istraživali i upoznali genome i mehanizme infekcije ćelija koje ovi virusi “upotrebljavaju”. Postalo je jasno da je sposobnost koronavirusa za zoonozu, tj. prelazak sa neke životinjske vrste na čoveka, prilično velika i da se mogu očekivati slični incidenti. Osnovni životinjski rezervoari ovih infektivnih agenasa su slepi miševi i u njima postoji priličan broj raznolikih virusnih linija. Znamo da se radi o RNK virusu, što, između ostalog, podrazumeva i veće stope mutacija. Pored toga, koronavirusi su vrlo skloni rekombinacijama, mešanju sa genomima drugih sojeva virusa iz ove grupe. U konačnici, sve ovo vodi vrlo brzoj i dinamičnoj evoluciji virusa. Drugim rečima, prilično je visoka verovatnoća da će genetičke promene ovih virusa omogućiti njihov ulazak u ćelije novih domaćina, tj. u druge sisarske vrste, uključujući čoveka, njihovo prilagođavanje novim ćelijama kako bi se umnožili, a konačno i sticanje sposobnosti da se prenose između jedinki nove vrste. Nas naravno najviše zabrinjava ova poslednja faza evolucije virusa koja ga osposobljava da se prenosi sa čoveka na čoveka jer upravo to virusu daje pandemijski potencijal.

To zabrinjava naučnike, običan svet, međutim, pre svega zabrinjava naša nesposobnost da se s problemom izborimo.
Ključni problem je u tome što fundamentalno-naučna znanja nisu preterano zanimala Svetsku zdravstvenu organizaciju, i medicinu uopšte, sve dok se nije dogodilo izbijanje zaraze velikih razmera. Cela priča nije bila interesantna ni farmaceutskoj industriji budući da su SARS i MERS epidemije bile lokalne, pa se nije nazirao veliki profit od istraživanja i lansiranja lekova i vakcina protiv koronavirusa. Tek sada, nakon desetina hiljada žrtava i kolapsa normalnog života svuda u svetu, reflektori su se usmerili na pravu stranu. Ja se nadam da će čovečanstvo nešto naučiti iz katastrofalnih efekata ovog događaja. Osnovna nauka je zapostavljena, a upravo je ona potrebna da bismo razumeli svet oko sebe i možda predupredili neke posledice.

A kako ocenjujete mere koje je Srbija preduzela u borbi protiv korone?
Pandemijske mere preduzete u Srbiji mogu se opisati kroz dve faze, pri čemu je prva bila zakasnela, a druga preterana. Ne sme se zaboraviti ona skaredna konferencija za novinare Aleksandra Vučića i lekara, tokom koje su se svi smejali “najsmešnijem virusu u istoriji” i pozivali žene u šoping u Milanu. U to vreme mi smo već bili upoznati s posledicama infekcije u Kini, u Italiji postaje alarmantno s prvim smrtnim slučajevima, a naši autoriteti se podsmevaju opravdanoj uznemirenosti. Nije bilo potrebno više od srednjoškolskog obrazovanja i čitanja tek poneke vesti iz inostranstva da razumete apsurdnost situacije. Organizatori subotnjih protesta u Beogradu, grupa pod imenom Građanski otpor, prvi su izašli u javnost sa odgovornim stavom da se okupljanja moraju prekinuti. Država je to uradila tek nakon, čini mi se, nedelju dana. Sve u svemu, ovim neodgovornim igrokazima vlasti izgubljeno je najmanje deset dana za stavljanje pod kontrolu širenja zaraze. To su bili dragoceni dani koje smo mi propustili, a koji su nam se kasnije žestoko vratili kroz broj inficiranih i broj žrtava infekcije.

Zašto se vlast tako neodgovorno ponela?
Svima je jasno šta su bili razlozi za sramno ponašanje naše vlasti. Vučić se pripremao za raspisivanje izbora i prikupljanje potpisa za svoje izborne liste. Prvobitni ponos zbog slika velikih gužvi ispred kancelarija SNS-a širom Srbije i Vučićevog mitinga u Valjevu, tj. Krušiku, ubrzo je zamenjen zataškavanjem istine o tome da su te skupine ljudi sigurno doprinele širenju virusa. Zanimljiv je i datum kada je objavljeno da je u Srbiji detektovan prvi slučaj Covid-19 – to je bio 6. mart, dan nakon što je SNS pompezno predao svoje liste RIK-u sa prikupljenih 50.000 potpisa. Dovoljno je, čini mi se, samo hronološki poređati ove događaje i postaje kristalno jasno kakav odnos vladajuća stranka i njen predsednik imaju prema građanima Srbije. Mi smo samo brojke, nebitni entiteti upotrebljivi samo za vladanje po svaku cenu, naravno i po cenu sopstvenih života.

I kakve su bile posledice?
Pre svega da je drugi deo vođenja pandemijske krize bio utoliko žešći koliko je početak bio neprimeren situaciji. Svakodnevno je sa govornice predsednik širio paniku i histeriju, uz uobičajeno prenemaganje i veličanje lične žrtve u borbi za naše živote. Uvedene mere bile su drakonske, neviđene u ovom delu sveta. Svi još uvek preživljavamo karantinski horor, te neću previše govoriti o policijskom času, vikend-zatočeništvu i potpunom zaključavanju starijih ljudi, osim što moram da primetim da se radi o neverovatnom ponižavanju svih nas, a posebno penzionera.

MENI JE ŽAO ŠTO SU LEKARI U KRIZNOM ŠTABU PRISTALI DA IGRAJU OVU IGRU. NEVEROVATNO JE I TO DA BEŽE OD JASNE KRITIKE NADRILEKARSKIH MERA ŽELJKA MITROVIĆA, VLASNIKA PINK TELEVIZIJE

Države koje uživaju istinske demokratske vrednosti i poštuju ljudska prava i dostojanstvo, svoje epidemijske mere oslanjaju na poverenje u odgovorno ponašanje građana, uz potpuno informisanje o trenutnom stanju. Zbog toga u tim državama dominiraju jasne preporuke, a ne eksplicitna naređenja i pretnje. Nama je, međutim, objašnjeno da smo glupi, nezreli i nedokazani građani, pa nas je potrebno zaključati i hapsiti zbog neposlušnosti. U tom smislu bilo je važno da brigu o sebi prepustimo vrhovnom vođi, koji nas neprestano grdi i ponižava. Svaka država u svetu pokazuje svoje pravo lice u vreme velikih kriza. Naša je pokazala da je pod vođstvom Aleksandra Vučića postala neskrivena despotija. Nisu ovo nova saznanja, samo su predstave ogoljenije.

Kako gledate na političku “eksploataciju” struke, odnosno medicine, tokom protekla dva meseca? Da li je struka u tom pogledu trebalo da pruži (veći) otpor?
Autokratska priroda Vučićeve vladavine progutala je, naravno, i medicinsku struku u ovo pandemijsko vreme. On nas je obaveštavao o broju inficiranih i umrlih, govorio nam šta je nabavio od medicinske opreme i na koje (i)legalne načine, raznosio je respiratore po bolnicama, grdio lekare i bolnice koje se, po njegovom mišljenju, nisu istakle u borbi protiv virusa, itd. Tek posle izvesnog vremena prepustio je dnevne konferencije lekarima i svoje monologe premestio u druge termine na televizijama s nacionalnom frekvencijom. Nije sporno da krajnje odluke o vanrednom stanju donosi politika, ali po Ustavu to radi Vlada RS, a ne predsednik.
Ako pratite zbivanja u zapadnoevropskim državama, možete videti kako se donose promišljene i utemeljene epidemiološke mere. O merama raspravlja struka, u javnost se iznose različita mišljenja, argumenti se procenjuju i na kraju se formuliše politička odluka. Kod nas proces teče obrnuto – nakon večernjih intervjua predsednika u kojima on izgovara svoja razmišljanja, formalne odluke se sutradan prilagođavaju tim idejama. Zbog toga mi nemamo uvid u svoju budućnost dalje od nekoliko dana, s mogućnošću da i taj plan može biti promenjen ukoliko predsednik tako odluči. To je prilično frustrirajuće stanje za građane. Normalna anksioznost, očekivana kada ste izmešteni iz normalnog života, kod nas je multiplicirana zbog neizvesnosti i odsustva stručne argumentacije za neke od nametnutih mera. Nema opravdanja za potpunu zabranu izlaska penzionera iz kuća, posebno u vreme policijskog časa, kada drugih ljudi nema na ulicama. Nikome nije jasno zašto je zabranjeno izlaziti u prirodu uz držanje odstojanja ili zbog čega su vikendi opasniji od radnih dana. Da li je moguće da i lekari smatraju da su građani Srbije toliko neodgovorni i glupi? Ili se medicinska struka bespogovorno prepustila mišljenju predsednika o stanovnicima ove zemlje?

Zaboravili ste drugi deo pitanja.
Meni je žao što su lekari u Kriznom štabu pristali da igraju ovu igru. Sasvim je očigledno njihovo izbegavanje da odgovaraju na novinarska pitanja koja se mogu dovesti u vezu s političkom kritikom. Neverovatno je i to da beže od jasne kritike nadrilekarskih mera Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, čiji je uticaj na javnost zabrinjavajuće veliki. Neki lekari ne propuštaju priliku da pohvale požrtvovanost predsednika iako takvim apologetskim izjavama stvarno nije mesto u njihovom poslu.
Predsednik SNS-a obilno je iskoristio kriznu situaciju za svoju promociju. Otpor struke takvoj politizaciji epidemije definitivno je morao biti veći. Konačno, upravo ti lekari mogu biti proglašeni krivcima za sve propuste, a Vučić je prvi koji će se sakriti iza njihovih doktorskih zvanja i prepustiti ih sudu javnosti.

BILJANA STOJKOVIĆ: SVAKODNEVNO JE SA GOVORNICE PREDSEDNIK ŠIRIO PANIKU I HISTERIJU, UZ UOBIČAJENO PRENEMAGANJE I VELIČANJE SVOJE LIČNE ŽRTVE U BORBI ZA NAŠE ŽIVOTE

Kakav je bio odnos vlasti prema javnosti, posebno prema nezavisnim medijima?
Sve se uklapa u ogoljenu despotizaciju države. Vučićeva netrpeljivost prema novinarskim pitanjima, osim naručenih, nije ništa novo. Pandemija mu je samo dala još jednu temu na osnovu koje može razvrstavati medije na patriotske i one koji “mrze državu”. Videli smo njegovu nameru da situaciju iskoristi za konačni obračun s “neposlušnim” medijima kroz ozakonjenu cenzuru. Zaključak Vlade, koji je bio ništa drugo do zabrana slobodnog izveštavanja, uklonjen je isključivo zbog pritiska javnosti i novinarskih udruženja, a posledično i zbog snažnog negodovanja Evropske komisije. Veoma je dobro što je taj pritisak urodio plodom jer bismo, u suprotnom, prisustvovali otvorenom naprednjačkom lovu na nezavisne novinare i situacija bi bila strašna za novinarsku profesiju i kakvu-takvu slobodu medija. Imali bismo mnogo Ana Lalić.

Iako se još nismo sasvim izvukli iz “rata protiv korone”, Vučić je već počeo obnovu i izgradnju.
Nisam ekonomista, ali ako su tačne procene da će pandemija usloviti svetsku recesiju veću od one iz 2008, onda tragikomično zvuče Vučićeve izjave da ćemo baš mi procvetati u postpandemijskoj eri. Njegova obećanja svetle budućnosti uvek su bila isključivo usmerena na medijsku manipulaciju. S obzirom na to da je u predizbornoj kampanji, očekujem da će dodatno pojačati taj narativ.

Očekujete li izbore pre leta?
Verujem da će izbora biti. Poslednje vesti govore o datumima početkom ili polovinom jula. Vučić neće propustiti priliku da iskoristi talas popularnosti na kojem plivaju svi predsednici i premijeri u vremenima krize. U slučaju naših izbora to zvuči prilično besmisleno, budući da nema opasnosti za njegovu vlast jer izbore bojkotuje opozicija, a oni koji su poželeli da učestvuju nisu stigli da skupe potpise i predaju svoje liste. Ipak, svi poznajemo Vučićevu potrebu za procentima, pa ne čudi jurenje tog talasa. Takođe, odlaganje izbora otvara prostor za neizbežno otkrivanje svih ekonomskih propasti koje smo doživeli i pre, a posebno tokom pandemije. To nije zgodna situacija za njega i verujem da joj se neće prepustiti.

Sudeći po tome da je vlast tokom vanrednog stanja hapsila i prebijala novinare, kakvu političku borbu očekujete?
Izbori su apsolutno neregularni, takvi su bili, a takvi će i ostati, s tim dodatkom da će se krvožednost za medijskim jednoumljem još pojačati. Svaka kritika političko-pandemijskih odluka biće pod uigranom paljbom režimskih medija i naprednjačkih funkcionera i aktivista. Neće se dozvoliti da dodatna snaga naprednjačkog fronta, stečena Vučićevim samoreklamerstvom tokom pandemije, bude ugrožena.
U isto vreme, nekakva opozicija, skrpljena sa svih strana u nameri da izađe na izbore, dovedena je u bezizlaznu situaciju. Niti imaju liste niti će imati prilike da sakupe potpise ukoliko bude važila zabrana okupljanja zbog pandemije. Mislim da će Vučić morati da im pomogne ako želi bilo kakvu opoziciju na izborima (ne računam, naravno, SPS). Ovo će biti najbesmisleniji izbori u istoriji, da se poslužim predsednikovim omiljenim izrazom.

Kako se građani koji žele slobodu i demokratiju mogu suprotstaviti sve jačim pretnjama i nasilju vlasti?
Pojačavanje nasilja vlasti videli smo na primeru Jovane Popović, mlade i kreativne devojke koja je ispevala popularnu pesmu “Bagra” o naprednjačkom režimu. Njeno hapšenje i tronedeljno držanje u zatvoru pokazalo nam je kakve su namere režima prema svim kritičarima naprednjaka. Mene ohrabruje reakcija građana koji su bili vrlo bučni u osudi Jovaninog hapšenja, a peticiju za njeno puštanje iz zatvora, ali i za slobodu drugih uhapšenih potpisalo je više od 30.000 ljudi za samo nekoliko dana. Vrlo je jasno da javnost predstavlja najjače oružje naprednjaka, kroz kontrolu medija, ali i njihovu najveću slabost. To smo pokazali i kada je bio uhapšen uzbunjivač Aleksandar Obradović, a to se pokazuje i na novim primerima. Naučili smo i to da je nužno kontaktirati što više stranih medija i evropskih birokrata i ukazivati na kršenje demokratskih vrednosti u Srbiji. Pored zvaničnih udruženja koja se obraćaju Evropskoj komisiji, sličan pristup imaju i građanski aktivisti. Malo se o tome zna, ali mi komuniciramo sa poslanicima EK i oni postaju svesni u kakvom se stanju nalaze ljudska prava i slobode u ovoj zemlji. Zvanična politika EU još uvek podrazumeva zaštitnički odnos prema Vučićevom režimu zbog različitih interesa. Naša je namera da pojedinačno upoznajemo ljude u evropskoj administraciji o svemu što preživljavamo i da na taj način menjamo klimu ovih odnosa.

PORUKA JE JASNA: GOSPODO LIDERI, PRVO JE POTREBNO OSLOBODITI GRAĐANE DA BISTE DOBILI SLOBODNE IZBORE. SAVEZ ZA SRBIJU, PO MOM MIŠLJENJU, NIJE ISPUNIO OVAJ ZADATAK

Hoćete li nastaviti ulične proteste?
Građanske akcije na ulici će se takođe nastaviti. Pre proglašenja vanrednog stanja na ulici se okupljalo najmanje hiljadu građana svake subote. To nije ni blizu broja koji je potreban za ozbiljan udar na režim, ali se jasno pokazalo da upornost postoji i da apatija nije ubila svaku inicijativu. Već se izlažu brojne ideje o daljem delovanju u uslovima produžene zabrane masovnih okupljanja, ali o tome još uvek nećemo govoriti. Videćemo i kako će se u novom kontekstu postaviti opozicione političke stranke i kako se može postići sinergija u građanskoj pobuni.

Da li bi trebalo više raditi na povezivanju i informisanju mnogobrojnih centara otpora u unutrašnjosti Srbije, koji su, čini se, prilično atomizovani?
Politika ne postoji samo u Beogradu i to se često zanemaruje u delovanju opozicionih stranaka. Umesto “liderstva” pojedinaca iz stranaka koji sede u Beogradu, isticanje lokalnih lica kao simbola otpora u svakom mestu u Srbiji presudno je za smenjivanje naprednjačke vlasti. Čini mi se da to zna i SNS, pa je, između ostalog i zbog toga, represija kroz fizičke i egzistencijalne pretnje najveća u manjim mestima. Zadatak svakog opozicionog delovanja jeste upravo osnaživanje i davanje svake podrške tim ljudima čija je “glava” izložena mnogo većem naprednjačkom nasilju nego što je to slučaj u Beogradu. Mora postojati “mreža solidarnosti” svih aktera na opozicionoj sceni – pripadnika stranaka i građana podjednako. Sve dok se opoziciona politika vodi preko politikantskih borbi između “lidera” i stranaka u preuzimanju vođstva u istanjenom opozicionom biračkom telu, ništa se neće promeniti. Poruka je jasna: gospodo lideri, prvo je potrebno osloboditi građane da biste dobili slobodne izbore.
Savez za Srbiju, po mom mišljenju, nije ispunio ovaj zadatak. Čini mi se da su pobrkali prioritete – umesto isticanja izmešanih ideoloških poruka, njihov zadatak je trebalo da bude saradnja u borbi za slobodu građana. Ideološka opredeljenost, za koju mislim da je krucijalna u političkoj borbi, trebalo je da dođe na red tek kada se izdejstvuju ova sloboda i normalni izborni uslovi. Dakle, povezivanja svih dragocenih centara otpora je jedini ispravan pravac delovanja.

Bitna odrednica Vučićeve politike tokom korone bila je antievropska politika i oslanjanje na Kinu i Rusiju. Hoće li uoči izbora ojačati svoju proevropsku retoriku?
Poneka javna packa koju Vučić dobija od predstavnika EU govori nam da oni jasno vide u kom smeru se odvija njegova politika, uprkos proevropskoj retorici. Sigurno je da u zadržavanju adekvatnih reakcija EU, kojima se mi nadamo, postoje brojni lukrativni interesi pojedinaca i kompanija iz EU kojima odgovara naprednjačka vlast, tj. rasprodaja državne imovine, subvencije i tržište jeftine radne snage. Ipak, za instituciju koja se diči negovanjem demokratije ćutanje o autokratskoj prljavštini srpske vlasti bilo bi prevelika bruka. Vučićeva nervoza prema EU ukazuje da je i on toga svestan, pa se angažovao u traženju drugih saveznika (Kina, Rusija, pa i SAD). Vučić je potentna “mlada” sa mnogo “udvarača”, a opredeliće se za onu stranu kojoj neće ni najmanje smetati njegov despotizam na unutrašnjem planu. To svakako nije EU. Verovatno je da se u konačnom raskidanju veze između naprednjaka i EU čeka izvršavanje dogovora i obećanja koja su Vučića i dovela na vlast.

PONEKA JAVNA PACKA KOJU VUČIĆ DOBIJA OD PREDSTAVNIKA EU GOVORI NAM DA ONI JASNO VIDE U KOM SMERU SE ODVIJA NJEGOVA POLITIKA, UPRKOS PROEVROPSKOJ RETORICI

Primećujem povećano interesovanje stranih novinara za situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Dodatno, neke međunarodne organizacije ponovo su okrenule svoje radare ka Srbiji, što smo poslednji put doživeli u vreme Miloševića.

Po mišljenju mnogih, u opoziciji su takođe vrlo jake antievropske snage, može li Srbija biti pravna država bez čvršćeg povezivanja sa Evropom?
Uz stanje razvijenosti društvenih vrednosti kakvo je u Srbiji danas, pa i sa ovakvim nivoom ekonomske razvijenosti, mi se teško možemo nadati napretku društva bez pomoći Evropske unije. Opozicija je razapeta između sasvim očigledne potrebe za demokratijom i nametnutog nacionalističkog, antievropskog narativa koji Vučić tako uspešno neguje uprkos navodnoj evropskog orijentaciji. Stvorena je atmosfera koju bih opisala kao multipolarni poremećaj u kojem ništa nema jasne fokuse, tj. sve i svašta je zbućkano u neprepoznatljivu bezideološku smesu. Opozicione stranke se teško snalaze u takvom političkom bućkurišu. Osim izrazito klerikalno-nacionalističkih opcija, za koje nam se čini da se opiru EU, ostale stranke tragaju za svojim usmerenjem. Drugim rečima, čini mi se da pokušavaju da prikupe birače sa izrazito desnog spektra, a da istovremeno iskreno govore o evropskim vrednostima. Ja mislim da to nije moguće i da pronalazak fokusa podrazumeva dominantnu usmerenost na jedan deo biračkog tela. Nacionalistički sentiment lako je negovati, pa prepuštanje tom političkom talasu i nije neki napor, zbog čega desni deo političke scene i jeste toliko krcat. Pravi politički rad, međutim, podrazumeva okupljanje ljudi oko vrednosti modernog društva – multikulturalizma, tolerancije, ljudskih prava i slično. Ma šta mislili o trenutnom stanju u Evropskoj uniji, ubeđena sam da EU u Srbiji traga za ozbiljnom strankom koja će otvoreno pokazivati evropsko opredeljenje, koja će raditi na svom jačanju u biračkom telu, a onda može očekivati i jasnu evropsku pomoć. Koliko smo daleko od toga, ostaje nam da vidimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. april 2020.

Kristalna noć

Vučić nastoji da izazove neki veći i krvavi sukob. Provocira ne bi li napadnuti uzvratili nekom jačom protivakcijom, što bi on kasnije eksploatisao preko svojih medijskih čauša (vučelići, mitrovići, vučićevići, marići…) očekujući adekvatan odgovor, posle kojeg bi zaveo još represivnije mere

Kristalna noć, poznato je iz istorije, zbila se 9. novembra 1938, kada su nacisti razbijali izloge jevrejskih radnji u Nemačkoj. Noć u ponedeljak 3. maja – mada ne kao početak nego kao završni čin – kristalno jasno je pokazala da su građani Srbije postali neka vrsta “modernih Jevreja” čije su, ne izloge nego živote, razbijale grupe razularenih bandita.

Vučićeve falange terorišu Srbiju, provaljuju u zgrade, pale, ruše, a onda se povlače sa mesta zločina pod državnom zaštitom: policija im je saučesnik, tužilaštvo svedok-saradnik. Činjenica da svi pripadnici tih paramilitarnih jedinica imaju dozvole za nesmetano kretanje tokom policijskog časa nedvosmisleno potvrđuje da oni imaju odobrenje vlasti za svoje mračne, umobolne poduhvate. U stvari, šta odobrenje, pa vlasti su ih i aktivirale. Čim je Vučić rekao da nema veze s njima, one su se povukle.

Napad na Dragana Đilasa i njegovu decu graniči se s pokušajem ubistva. Možda ne u strogom, formalnopravnom smislu te reči, mada elemenata ima, ali u suštinskom svakako. Proba sa Borislavom Stefanovićem nije uspela, pa je, evo, On odlučio da pokuša ponovo.

Očigledno je da Vučić nastoji da izazove neki veći i krvavi sukob. Provocira ne bi li napadnuti uzvratili nekom jačom protivakcijom, što bi on kasnije eksploatisao preko svojih medijskih čauša (vučelići, mitrovići, vučićevići, marići…) očekujući adekvatan odgovor, posle kojeg bi zaveo još represivnije mere. Savetnici (i saveznici) iz Rusije i Kine već su tu da ga upute u finese diktatorske vladavine, mada njega zapravo nijanse i ne zanimaju, princip je isti. Kada se jednom pokrene točak nasilja, kao što ga je Vučić pokrenuo, vrlo se teško zaustavlja. Čak i ako se to želi.

Sa druge strane, pod okriljem korone odvija se nova pljačka Srbije. Da nije tragično, bilo bi smešno, ali svako malo neki, tj. nečiji brat ispliva na površinu. Sa prstima – šta prstima – do lakata u pekmezu. Posle braće Vučić i Mali, Andreja i Predraga, pa Ane Brnabić Igora, evo sada i brata Darije Kisić Tepavčević – Bojana. Posle ratnih i medijskih, evo i pandemijskih profitera: basnoslovne sume narodnih para prebacuju se posredstvom državne kase u privatne džepove za lažne poslove. Jezde i Dafine – trice i kučine.

Rođaci i prijatelji, Petkovići i Petrovići, braća i kumovi, očevi i oci, Anđelko i Branko… sve se to isprepletalo i uvezalo, te kao džinovska hobotnica obavilo oko vrata građana Srbije, pa steže li steže, ne da im disati. Korona je za njih mila majka. Dođe i prođe.

Mada, nešto razmišljam, ne bi bilo iznenađenje da neko sve to u policiji ili tužilaštvu, možda ne baš Zagorka Dolovac, ali ne isključujem, no verovatnije neki inspektor koga niko i ne primećuje, poput Snoudena, sve to beleži, snima i presnimava, prikuplja dokumentaciju… neki Čvorović. Bivalo je toga u istoriji.

Ovih dana pada devet godina od osnivanja Novog magazina. Imenom smo hteli da sugerišemo novo vreme, nove perspektive, napredak. Nismo ni slutili da ćemo toliko uznapredovati. I da će se sad, 2020, kao pre dvadeset godina, tj. kao one dvehiljadite, opet postavljati pitanje: ili on ili Srbija. Odnosno, kako to ovih dana poručuje glas Zorana Đinđića: “On mora da ode, da bi Srbija bila slobodna”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. maj 2020.

Zašto Vučić mrzi Ustav

Kako predsednik ponižava državu i vređa građane

Peta kolona

Aleksandar Vučić ponižava državu i vređa građane. Državu jer krši Ustav i njene zakone, a građane jer ih tretira kao beslovesnu masu koju samo njegova kamdžija može da dovede u red.

MILOŠ I SI: Kažu da je Knez Miloš, koji je, uzgred, bio vrlo surov vladar – zato Vučić valjda trasira njegovo ime po Srbiji – iako nije završio nikakve škole, a pogotovo bio najbolji student Pravnog fakulteta ikad, sprovodio sledeću “političku filozofiju”. Pitao bi svoje čauše šta radi narod?
Galami, psuje.
Steži. Šta radi sad?
Viče, buni se.
Steži. Šta radi sad?
Ćuti.
Popuštaj.
Tako i Vučić sad popušta konopac. Da se vidi kako je gospodar dobar i kako je milosrdna njegova ruka.
Tako da mu brat Si nije mogao poslati lepši poklon od ove korone.
Jer, tako je Vučiću omogućio da zgazi Ustav, proglasi vanredno stanje i tako i formalno ukine i ono malo institucija koje su se kako-tako održavale u društvu i državi.
To mu je, dalje, omogućilo da nastavi predizbornu kampanju sam i ni od koga ometan, dok je svima drugima to zabranjeno.
To mu, takođe, omogućava da u ovom “ratu” – kako onaj nesrećni “najsmešniji pulmolog u istoriji čovečanstva” kao neki Vučićev medijski satrap neprekidno ponavlja po svim nacionalnim televizijama – uskoro proglasi pobedu.
To mu omogućava da podeli pare i privredi i građanima – doduše, njihove sopstvene, ali to je druga priča – i da se pokaže kao veliki dobrotvor.
I, konačno, računa da će mu, kad iz tog zaleta uleti u kratku, ali zato neregularnu i prljavu kampanju, omogućiti da bez problema pobedi na izborima.

TANJA PETOVAR: PREDSEDNIK VUČIĆ JE MIMO SVOJIH OVLAŠĆENJA PROGLASIO VANREDNO STANJE

KAKO JE ZGAŽEN USTAV: “Predsednik Republike Srbije je mimo svojih ovlašćenja u nedelju uveče 16. marta proglasio vanredno stanje i naprečac strpao milion i 700.000 građana u kućni aps. Potom je čas zabranjivao državljanima Srbije da se vrate u rođenu zemlju, čas dizao paniku, pa nam pričao kako ide s koferima punim para da na polucrno kupuje medicinsku opremu, za koju je pre toga tvrdio da je ima dovoljno po bolnicama i magacinima”, ovim nizom krupnijih i sitnih prekršaja na pitanje o legalnosti ponašanja predsednika Srbije odgovara pravni ekspert Tanja Petovar.
I advokat Aleksandar Olenik, lider Građanskog foruma, smatra da je vanredno stanje uvedeno protivustavno. “Moguće je bilo uvesti vanredno stanje, ali je bilo obavezno i sazivanje Narodne skupštine, koja je i sama mogla da donese odluku o vanrednom stanju ili, u našoj situaciji, da raspravi i eventualno potvrdi donete mere. Baš ta odluka da se parlament ne sazove dovodi u pitanje zakonitost i ustavnost uvođenja samog vanrednog stanja jer nigde nije objašnjeno zašto nema mogućnosti da se Skupština sastane”.
Odluka u uvođenju vanrednog stanja formalno je zasnovana na stavu 5 člana 200 Ustava, kojim se propisuje: “Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština”. Ono što je problematično jeste da do dana današnjeg, kaže Petovar, građani Srbije nisu upoznati sa razlozima zbog kojih Narodna skupština nije bila u mogućnosti da se sastane u vreme kada nas je pulmolog i alergolog dr Nestorović uveravao, u prisustvu predsednika države, da je reč o bezazlenom virusu”. “Moguće je bilo organizovati sednicu Skupštine i u drugim, većim prostorima, na primer u halama, recimo na Sajmu, i to na način koji bi bio siguran za sve”, dodaje Olenik.

POŠTO MU SE NIJE DOPALA SITUACIJA, VUČIĆ JE NAPRAVIO STANJE. DA PRECIZIRAMO – VANREDNO STANJE – ZATO ŠTO MU, IZGLEDA, VANREDNA SITUACIJA NIJE ODGOVARALA

Nema nijedne evropske zemlje u kojoj je parlament dezavuisan kao što je to slučaj u Srbiji, slažu se oba sagovornika Novog magazina. “Portparol premijerke Brnabić na televiziji je rekao, pravdajući odluku o faktičkom raspuštanju Skupštine Srbije, da ni Evropski parlament ne radi, što je notorna neistina”, prosto je zgranuta bestidnošću vlasti Tanja Petovar. “U svim državama Evrope, uključujući i Balkan, sa izuzetkom Srbije, parlamenti redovno zasedaju i u nešto manjem obimu onlajn odlučuju o merama vezanim za borbu protiv korone, kao i o merama ekonomske i socijalne politike nakon prvog talasa pandemije”, u šta se svako lako može uveriti uvidom u portal Interparlamentarne unije https://www.ipu.org/country-compilation-parliamentary-responses-pandemic“.

STANJE: Pošto mu se nije dopala situacija, Vučić je napravio stanje. Da preciziramo – vanredno stanje – zato što mu, izgleda, vanredna situacija nije odgovarala. Iako je, kako je to još prvog dana ustvrdio epidemiolog Zoran Radovanović, sa aspekta zaštite javnog zdravlja ona davala sva ovlašćenja koja i vanredno stanje.
“U slučaju pandemije naš pravni sistem predviđa uvođenje vanredne situacije, što je urađeno u slučaju variole vere, i to uspešno. I vanredna situacija ostavlja mogućnost primene svih mera koje imamo sada, ali bi za sve bilo nadležno Ministarstvo zdravlja i zdravstveni sistem, bez ikakve uloge predsednika Republike. Nešto slično urađeno je u Hrvatskoj i rezultati su zasad bolji”, smatra Olenik.

HOĆE LI SRBIJA PROGLEDATI NA VIDOVDAN 2020. ILI ĆE OSTATI U MRAKU

“U Srbiji postoji Zakon o vanrednim situacijama još od 2012. To je akt koji vrlo precizno i detaljno reguliše nadležnost i postupanje organa izvršne vlasti u slučaju da se dogode velike nepogode, poput pandemije COVID-19”, kaže Petovar.
Tanja Petovar posebno naglašava pozitivne efekte koje bi donela primena Zakona o vanrednim situacijama, odnosno negativne koje je donela aktiviranje, i to još ovako nakaradno, odredaba o vanrednom stanju. “Zamislimo da je umesto izigravanja Ustava i uvođenja vanrednog stanja doneta odluka o uvođenju vanredne situacije i da su se svi nadležni organi od vrha države do opštine organizovali saglasno odredbama ovog veoma dobro razrađenog zakona, koji je, osim toga, i odlično uputstvo za akciju. Zamislimo da su sve nabrojane nadležne institucije postupale po ovom zakonu i da su nas redovno obaveštavale o stvarnim merama prevencije, organizacije i evidencije obolelih, o smeštaju i lečenju teško obolelih, o merama izolacije nosilaca zaraze, o bezbednosti i zaštiti zdravstvenih radnika, domova za zbrinjavanje starih i slično. Zamislite da smo svakog dana, umesto nesuvislih nastupa političara i njihovih trabanata, slušali isključivo stručnjake iz kriznih štabova koji nam govore o tome s kakvim se problemima bore i kako im možemo pomoći samodisciplinom i samoorganizovanjem. Umesto toga, slušali smo neverovatnu politikantsku propagandu i samohvalisanje, izmišljotine na nivou nezrelih avanturističkih snova, pretnje i uvrede da smo neodgovorni i toliko tupavi, da ni o svom zdravlju i životu nismo u stanju da brinemo već da sve to za nas radi, dan i noć, naš veliki tata”, takoreći u jednom dahu izgovara Tanja Petovar. Ovo pokazuje, zaključuje, da je “postojala alternativa ovoj brutalnoj uzurpaciji svih društvenih institucionalnih poluga i mehanizama koju je Vučić izveo preko Zakona o vanrednom stanju”.

KAMPANJE: Suštinski problem koji “pravi stanje” je u njegovoj “očiglednoj zloupotrebi u svrhe predizborne kampanje Aleksandra Vučića”, ističe Aleksandar Olenik, pošto sad “u uslovima vanrednog stanja niko ne može da mu odgovori na tu zloupotrebu”. Da postoji Skupština, o tome bi se moglo javno raspravljati, pred očima građana. Zato je Narodna skupština faktički ukinuta, održavaju se konferencije za štampu bez novinara dok se novinari hapse i prebijaju jer se na taj način sprečava svaka javna rasprava o zloupotrebi vanrednog stanja od trenutne vlasti. Jedino Vučić nije prekinuo svoju predizbornu kampanju, što je najvidljivije na predizbornim skupovima u Nišu i Novom Pazaru, gde je lično doneo respiratore i javno držao čas lekarima o njihovoj upotrebi. Na ovaj način ugrozio je sve građane Niša i Novog Pazara, isto kao što je prethodno urađeno u Valjevu, kada je nakon partijskog skupa SNS došlo do širenja virusa, te je ovaj grad na samom početku postao žarište. Što je Vučić apsolvirao onom izjavom da ga ‘srce boli za Valjevo’, ako razumete šta hoću da kažem”, kaže Olenik.

ALEKSANDAR VUČIĆ PONIŽAVA DRŽAVU I VREĐA GRAĐANE. DRŽAVU JER KRŠI USTAV I NJENE ZAKONE, A GRAĐANE JER IH TRETIRA KAO BESLOVESNU MASU KOJU SAMO NJEGOVA KAMDŽIJA MOŽE DA DOVEDE U RED

A svojom najnovijom izjavom u ponedeljak da će Skupština ponovo početi da radi 27. ili 28. aprila Vučić je još jednom grubo i očigledno prekršio Ustav, pošto odlučivanje o tim stvarima uopšte nije u njegovoj nadležnosti, dodaje Tanja Petovar.
Kako sada stvari stoje, izbori će vrlo verovatno biti održani na Vidovdan, 28. juna. Hoće li Srbija progledati na Vidovdan 2020. ili će ostati u mraku?

Vidovdan

“Momentom ukidanja vanrednog stanja izborni rokovi će ponovo početi da teku. Vanredno stanje je uvedeno nakon 11 dana izborne kampanje, tako da bi novi datum izbora trebao da bude negde u periodu od četiri do šest nedelja nakon ukidanja vanrednog stanja. Sada su u opticaju sledeći datumi: 28. 6. ili 05. 7. 2020. jer se Aleksandru Vučiću žuri da naplati zloupotrebu vanrednog stanja i dalje širenje straha među građanima, što je vidljivo u sadašnjim procentima podrške. Međutim, ta podrška će se polako topiti sa vremenskim udaljavanjem od vanrednog stanja, u šta smo se imali priliku uveriti na primeru Slobodana Miloševića koji je, takođe nakon rata, imao veliku podršku, koja je za nekoliko meseci nestala. Aleksandar Vučić se plaši istog scenarija, pa će maksimalno požuriti sa izborima”. (Aleksandar Olenik)

ALEKSANDAR OLENIK: JEDINO VUČIĆ NIJE PREKINUO SVOJU PREDIZBORNU KAMPANJU
Zakon o vanrednim situacijama

Član 2
Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima, kao i programima, planovima i drugim dokumentima koji se odnose na zaštitu i spasavanje i civilnu zaštitu.

Član 3
Osnovni zadaci sistema zaštite i spasavanja, u smislu ovog zakona su:
1) programiranje i planiranje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju;
2) zaštita, kao skup preventivnih mera usmerenih na jačanje otpornosti zajednice, otklanjanje mogućih uzroka ugrožavanja, smanjenje uticaja elementarnih nepogoda, sprečavanje drugih nesreća i u slučaju da do njih dođe, umanjenje njihovih posledica;
3) koordinacija pri uspostavljanju, izradi i realizaciji Nacionalne strategije za zaštitu i spasavanja;
4) spasavanje i pružanje pomoći, pod čime se podrazumevaju operativne aktivnosti koje se preduzimaju u cilju spasavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine;
5) ublažavanje i otklanjanje neposrednih posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća, pod čime se podrazumevaju mere i aktivnosti koje se preduzimaju radi uspostavljanja neophodnih uslova za život građana na postradalom području;
6) organizovanje, opremanje i osposobljavanje snaga zaštite i spasavanja;
7) organizovanje, opremanje i osposobljavanje državnih organa, privrednih društava, drugih pravnih lica i preduzetnika za zaštitu i spasavanje;
8) organizovanje i osposobljavanje građana za ličnu, uzajamnu i kolektivnu zaštitu;
9) pružanje i traženje pomoći i saradnja sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama;
10) upravljanje, rukovođenje i koordinacija subjektima i snagama sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama i
11) drugi poslovi i zadaci zaštite i spasavanja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. april 2020.

Ta teška reč – izvini

Nije moguće proceniti da li će (faktički) doživotni predsednik Kine učiniti ono što od njega očekuje svetska javnost. O tome šta se u Kini stvarno dešava, vrlo malo se zna. Pošto kineski zvanični podaci, kao što najnoviji primer s koronom potvrđuje, nemaju veze sa istinom

Kako se izvini kaže u Kini?

Mora da je neka teška reč, kao u Srbiji, kako je to davno (stihom u naslovu) utvrdio Đorđe Balašević.

Najmanje što bi predsednik Narodne Republike Kine i doživotni predsednik Komunističke partije Kine Si Đinping u ovom trenutku morao da uradi jeste da kaže: Svete, izvini! Možda pre svega izvini, Evropo, ali da ne bude da smo “evropocentrični”, neka bude samo “svete”, i Evropljani će biti zadovoljni. A s njima i mi – Balkanci.

Neko zlonameran optužio bi KP Kine i (nije zlato sve što) Sija lično za specijalni rat protiv Evrope. Jer ona, sa svojom (koliko-toliko) liberalnom demokratijom, iako ekonomski i socijalno malo posustala, ipak još uvek pruža najveći otpor kineskom imperijalnom pohodu na zapad. Ali mi to ovde nećemo uraditi. Mada, kad se pogledaju propusti kineskih vlasti, na čelu sa KP Kine – o tome detaljno pišemo u članku “Korona na putu svile” – koji su omogućili da se virus sa Žute reke proširi na ceo svet, čovek i nehotice pomisli da tu o slučajnosti i nemaru teško može biti reči.

A zapravo – sklon sam da verujem – tako, u stvari, funkcioniše diktatura. Pošto nema institucija niti bilo kakve autonomije, za sve se čeka direktiva s vrha. A dok vrh stigne da se pozabavi tim prozaičnim problemima sa dna, ode mast u propast. U skladu s tim je i činjenica da ne samo da nadležni u Kini mesecima ništa nisu preduzimali nego su one koji su to pokušali da učine oterali u zatvor. A neke i u smrt.

Monstruozno do neba.

U ovom času nije moguće proceniti da li će (faktički) doživotni predsednik Kine učiniti ono što od njega očekuje svetska javnost. Verovatno i kineska jer je i u Kini nezadovoljstvo sigurno veliko, samo što to niko ne sme da (po)kaže. Tako da se o tome šta se u Kini stvarno dešava vrlo malo zna. Pošto kineski zvanični podaci, kao što najnoviji primer s koronom potvrđuje, nemaju veze sa istinom.

Veliki i moćni retko su se, ako su ikad, izvinjavali manjima i slabijima zbog štete koju su im naneli. Ali, ako stvarno jeste to za šta se izdaje, naš brat Si će to uraditi.

Onomad je u Davosu srčano zagovarao globalizaciju, što je u svetu dočekano sa odobravanjem. Mnogi su bili spremni da uskliknu novom svetskom lideru. Nije to valjda bila žvaka za najbogatiji procenat planete. Ako bi napravio taj mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo, da parafraziram Armstrongovu poruku sa Meseca, pokazao bi da u to zaista veruje. I da nije samo običan trgovac koji ne bira sredstva da proda svoju robu.

Što bi rekao Dobrica Ćosić, zebnja mi je veća od nade.

Ali, ne laje kera sela radi neg’ sebe radi, kaže stara narodna poslovica. Tako i ovi redovi nisu ispisani pre svega zbog sveta nego zbog Srbije.

Idolopoklonstvo koje pokazuje i zagovara aktuelno političko rukovodstvo u Beogradu odavno je prešlo sve granice normalne, pa čak i odlične saradnje između država.

Na javnoj sceni Srbije jasno se izdvojila organizovana grupa sastavljena od ratnih aktera koji su sada na vlasti i ratnih profitera bliskih vlasti, koji su u međuvremenu postali medijski magnati. Oni sada udruženim snagama truju naciju svojim besprizornim i beskrupuloznim lažima, stvarajući podlogu da i posle korone u Srbiji ostane što više Kine. To jest, kineskog “modela” upravljanja, organizacije i uređenja društva.

Mrak.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. april 2020.

Korona na putu svile

U krizu nas je uvalio nedostatak slobode, a tek kad se kriza razbuktala, videli smo koliko je sloboda važna

Kineski sindrom

Ovih dana se vodi rasprava o tome kako će svet izgledati posle korone. Izgledaće kao i sad – jedino će ulice biti malo punije – ali kako će se razvijati, zavisi pre svega od toga kakvo naravoučenije svet, Evropa posebno, izvuče iz ovoga što nam se dešava.
Prvo i najvažnije bilo bi da je ova kriza (čije će se dimenzije i uzroci tek sagledavati) pokazala presudni značaj (nedostatka) slobode. Druga je da nam treba više, a ne manje globalizacije. Naravno, sa određenim karakteristikama.

KAIŠ: Teško je tvrditi da je Si Đinping namerno poslao koronu u Evropu, ali da se poneo sasvim nemarno, u to nema nikakve sumnje. U stvari, nemarno je blaga reč. Taj stepen neodgovornosti graniči se sa zločinom. I prema sopstvenom narodu i prema celom svetu.
Već je mnogo dokaza da su kineske vlasti, na čelu s Komunističkom partijom Kine, svesno prikrivale činjenice u vezi s koronom. Ovih dana su Reporteri bez granica izašli sa analizom koja to vrlo dobro dokumentuje.
Najpre, u oktobru (18) prošle godine Centar za bezbednost zdravlja “Džon Hopkins”, jedna od vodećih ustanova ove vrste u Americi, skupa sa Svetskim ekonomskim forumom i Fondacijom Bila i Melinde Gejts sproveo je simulaciju svetske zaraze 18. oktobra 2019. Zaključci ove simulacije bili su alarmantni – pokazali su da bi prva sledeća pandemija za 18 meseci mogla odneti 65 miliona života. Ali “zahvaljujući” strogoj kontroli interneta, koju je nametnula KP Kine na čelu sa Si Đinpingom, onemogućeno je da rezultati ove simulacije dođu kako do stručne tako i do šire javnosti u Kini, te su sprečeni da se pripreme za nadolazeći scenario.

TEŠKO JE TVRDITI DA JE SI ĐINPING NAMERNO POSLAO KORONU U EVROPU, ALI DA SE PONEO SASVIM NEMARNO, U TO NEMA NIKAKVE SUMNJE

Nakon što se sredinom novembra bolest pojavila, nadležni su opet odbijali da upoznaju javnost o onome što se dešava i da preduzmu bilo kakve mere. Kada je krajem decembra (30) direktor hitne pomoći u Centralnoj bolnici u Vuhanu Ai Fen sa grupom lekara poslao informaciju da se suočava s “koronavirusom koji je nalik na SARS”, vlast je odgovorila hapšenjem osmoro doktora “zbog širenja lažnih glasina”. A kako je to u 465. broju Novog magazina pisao Nikola Lunić, dr Li Venliang (Li Wenliang), koji je u pokušaju da upozori javnost bio najuporniji – i koji je 7. februara umro od posledica koronavirusne upale pluća – prisiljen je čak da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu.
Svetsku zdravstvenu organizaciju o postojanju epidemije Kina je obavestila sa mesec i po dana zakašnjenja, tek 31. decembra 2019. Ali i to tako što je istovremeno na najvećoj kineskoj društvenoj platformi WeChat cenzurisala veliki broj ključnih reči koje su se odnosile na epidemiju. “Da nije bilo cenzure, društvena mreža WeChat, koja ima ogroman broj korisnika, mogla je da posluži kao platforma na kojoj bi novinari objavili izveštaje i savete o tome kako se zaštititi od epidemije”, kažu Reporteri.
Lekari su u Šangaju 5. januara uspeli da izdvoje “sekvence genoma koronavirusa, ali kineske vlasti nisu želele da objave tu vest”. A kada je posle nekoliko dana, tj. 11. januara, pošto je zabeležen prvi smrtni slučaj od koronavirusa, neko iz istraživačkog tima ipak objavio informaciju na open source platformi, istog trenutka po kratkom postupku došlo je do zatvaranja laboratorije.
Dakle, kineske vlasti, predvođene Komunističkom partijom, na čelu sa mudrim Si Đinpingom, mesecima su krile istinu od svojih građana. A oni koji su pokušali da upoznaju javnost s tom istinom, grubo su ućutkani. Nedostatak slobode onemogućio je kineski narod da se izbori sa bolešću i izazvao neprocenjive štete. Ona je možda poznata samo bratu Siju, ali on će tu tajnu odneti u grob, ako ikada umre, pošto to nije predviđeno dugoročnim strategijama koje Kinezi, navodno, stalno prave.

I PUT: Evropa se, na suprotnoj strani, s nedostatkom slobode suočila na potpuno drugačiji način. Ubrzo pošto je konačno otkriven, koronavirus napustio je Si Đinpingovu teritoriju. Prvi slučaj infekcije virusom van Kine zabeležen je na Tajlandu 13. januara. “Da su svetski mediji imali potpuni uvid u informacije koje su skrivali kineski zvaničnici, uključujući veličinu epidemije pre 13. januara, velika je verovatnoća da bi ranije shvatili buduće razmere epidemije, potencijalno smanjujući rizik od njenog prenošenja izvan Kine i prerastanja u pandemiju”, zaključili su Reporteri bez granica.
Međutim, tu nije bio kraj lakomislenom ponašanju CK KP Kine. Otprilike tih dana, u drugoj polovini januara, turistički portali objavljuju vesti o predstojećoj “najezdi” kineskih turista na Evropu i čitav svet. I to, što je posebno zanimljivo, istovremeno sa vestima o prilično alarmirajućoj situaciji u Kini.

KINESKI SISTEM, DAKLE, NE SAMO DA SE NIJE POKAZAO SPOSOBNIJIM DA REAGUJE NA KRIZU NEGO JE KRIZU PRVO PROUZROKOVAO, A ONDA PRODUBIO I PROŠIRIO

“Kinu ovih dana potresaju vesti o novom koronavirusu koji se širi zemljom, a navodno najgore tek dolazi”, piše tako jedan od njih. A u nastavku odmah donosi: “Dodatni problem u borbi s virusom predstavlja i masovna emigracija ljudi koji ovih dana kreću svojim kućama ili na putovanja izvan Kine.
Prema podacima putničkih agencija, zbog proslave Nove godine oko 10 miliona Kineza otputovaće izvan Kine”. Navode se i “najpopularnije destinacije”: Australija (doduše, stavlja se ograda, pre požara) i Novi Zeland. Zatim dolaze “zemlje Indokine – Tajland, Laos, Vijetnam, Kambodža, Malezija, Singapur. Kinezi rado putuju i u Južnu Koreju i Japan. A u Evropi će naviše Kineza posetiti Italiju, Francusku, Španiju, po tek onda Britaniju… Ide se i u Rusiju i Ujedinjene Arapske Emirate, da njih ne zaboravimo. “Gde god da Kinezi krenu – s njima će stići i viroza, pa strah od globalne epidemije nije baš u potpunosti neopravdan”, upozorava se u informaciji. Konačno, onima koji nameravaju u Kinu preporučuje se da “obavezno ponesu maske, redovno peru ruke i paze šta jedu”. Valjda zato što je, navodno, zaraza krenula sa neke riblje pijace, mada je, prema drugim informacijama, “nulti” zaraženi jeo supu od slepog miša.
Kineska nova godina svečano je dočekana i u Srbiji, već tradicionalno” u Beogradu, na Kalemegdanu, a prvi put i u Novom Sadu.
Srećom, bar tako kažu zvanične informacije, korona u Srbiju nije stigla s Kalemegdana nego iz Milana.
Odakle god da je korona stigla u Evropu, ona je Evropljanima, kao i Kinezima, mada na bitno drugačiji način, ukazala na važnost slobode. To jest, kako to izgleda kada vam oduzmu slobodu. Jer, odjednom se takoreći ceo evropski kontinent našao u zatvoru, karantinu, samo/izolaciji – nazovite to (u skladu sa evropskim pluralizmom) kako god hoćete. Iako je i u najpogođenijoj Italiji zaraženo manje od jedan odsto stanovništva, ostalih 99 odsto našlo se “iza brave”. Tako su Evropljani na sopstvenoj koži mogli da osete šta znači gubitak slobode.
Valja očekivati da će Evropljani – njihova slobodarska i demokratska tradicija na to upućuje – umeti da brane skupo stečenu slobodu. Mada to neće biti nimalo lako. Tim pre što se iz određenih krugova već širi fama kako je kineski totalitarni sistem pokazao veću efikasnost u borbi protiv korone od evropskog demokratskog. To se, naime, nameće kao zaključak iz podatka da je u Kini od virusa umrlo (svega) 3.200 ljudi. Ono što ovde, pre svega, pada u oči jeste potpuno poverenje u zvanične podatke kineskih vlasti. Istih onih vlasti koje su prethodno mesecima sakrivale istinu i lagale i sopstveni narod i ceo svet. I ne samo to nego su one koji su pokušali da kažu istinu ućutkali brutalnim i ponižavajućim represivnim metodama. Uzgred, u Kini godišnje umire sedam, osam miliona stanovnika, dnevno dakle 20-25.000, a sada se zbog (navodno) nekoliko hiljada organizuju “molebani i litije”, na kineski način, naravno. Licemerje bez granica.

DRUGA POUKA OVE KRIZE JE DA JE REŠENJE U VEĆOJ SARADNJI, U IZGRADNJI MEĐUNARODNIH ASOCIJACIJA I ORGANIZACIJA. U KRAJNJOJ LINIJI – U SVETSKOJ DRŽAVI

Verovati takvim vlastima, nasedati na jednu tako providnu laž, neozbiljnost je prvog reda, ali ona u sebi krije opasnost najvišeg stepena i potencijalno vrlo ozbiljne posledice. Kineski sistem, dakle, ne samo da se nije pokazao sposobnijim da reaguje na krizu nego je krizu prvo prouzrokovao, a onda produbio i proširio.
Sve u svemu, aktuelna kriza je čovečanstvu, koje je već zapadalo u populizam i antiliberalizam, pokazala da je sloboda ključna ljudska vrednost i da je opasnost od gubitka slobode najveća koja mu u ovom času preti.

ZAJEDNO: Pored teze u superiornosti kineskog “modela”, koja se ovih dana često mogla čuti, pojavila se, možda makar podsvesno njime inspirisana, još jedna. Često se, naime, može čuti da je u Evropi došlo do “kraha zdravstvenog sistema” i da to traži intervenciju države. Pri tome se zaboravlja da je zdravstvo u Evropi već u najvećoj meri i odavno podržavljeno. Naravno, ne znači da zdravstveni sistem ne može biti funkcionalniji i efikasniji (javna je tajna da je vrlo neracionalan), ali je pravo pitanje gde su kvarovi i kako ih popraviti. Više države ne znači uvek – po pravilu je, zapravo, obrnuto – više nekog (javnog) dobra; u konkretnom slučaju – zdravlja. Srbija, recimo, ima najviše kreveta u regionu (oko 560 na 100.000 stanovnika), ali to nije donelo kvalitetniji zdravstveni sistem. Takođe, čak i da izgradite i držite 10 bolnica u rezervi, trebaće vam (obučenih) lekara kada se pojavi 10 puta više bolesnika, a njih (lekare, ne bolesnike) ne možete držati u rezervi.
Kada je pak reč o koroni, najveći problem je zapravo bila neblagovremena i neodgovarajuća informisanost. To je bar delom posledica slabih komunikacija. A to je opet povezano sa slobodom. Savremene tehnologije uspele su da zidove pojedinih država – koje su podigli njihovi vladari – probiju i preskoče. Ali to nije bilo dovoljno.
Sa druge strane, pandemija je pokazala u kojoj je meri svet povezan, to jest, koliko su ljudi i kao pojedinci i kao narodi međusobno upućeni jedni na druge. Ako je već svet “jedno”, bolje je da budemo – zajedno.
Iz toga proizlazi druga pouka ove krize. Antiglobalizam je “aut”, globalizam je (ponovo) “in”. “Suverenizam” je, zapravo, izolacionizam, a to ne spasava svet od pošasti. Ljude i robu možete zaustaviti na granici, ali viruse (kao ni kriminalce) ne možete. Rešenje je u većoj saradnji, u izgradnji međunarodnih asocijacija i organizacija. U krajnjoj liniji – u svetskoj državi. Zasnovanoj, da ne bude zabune i da se poslužim Kantom, na liberalnim načelima.
Ili, da parafraziram Kenedija: “Cena slobode uvek je visoka, ali su je ljudi uvek plaćali.”

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. april 2020.

Čistoća je pola zdravlja

Da bi zdravstveni sistem bio pouzdan i funkcionalan, potrebno je da ruke onih koji njime upravljaju budu čiste

Zdravstvena politika

Zdravstveni sistem Srbije je slab. To smo ovih dana često slušali od predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić. Doduše, to je u izvesnom smislu ličilo na otkrivanje tople vode jer to građani sasvim dobro znaju, ali nije razlog da se ne uzme kao povod za pitanje zašto je to tako. Odnosno, da li je moglo da bude i makar malo drugačije.
“Na današnji dan suficit je 31,8 milijardi dinara, što je 115 milijardi bolji rezultat od onoga što je predviđeno s Međunarodnim monetarnim fondom”, rekao je Vučić 1. septembra 2016. I dodao da je “Srbija jedna od pet evropskih zemalja koje imaju suficit budžeta”.
“U periodu jun-jul suficit u budžetu bio je 41,9 milijardi dinara, a bio je planiran deficit od 16,7 milijardi”, izjavio je 1. avgusta 2018. predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“U prvih šest meseci suficit državnog budžeta iznosio je 180 miliona evra. To je već četvrta godina da imamo više na prihodnoj nego na rashodnoj strani”, rekao Vučić 29. juna 2019”.
Para, dakle, ima; to jest para je bilo. Pitanje je kako se trošilo i na šta se potrošilo.

DA BI ZDRAVSTVENI SISTEM SRBIJE PRODISAO, POTREBAN MU JE RESPIRATOR, KOJI ĆE GA OSLOBODITI PRE SVEGA VIRUSA POLITIKANTSTVA, TJ. PARTIJSKE DRŽAVE

PLATE: U stvari nema tu neke tajne. Jer, nakon što je saopštio radosnu vest o visokom višku, Vučić je nastavio: “To omogućava rast plata i penzija.”
Godinu dana ranije, sredinom 2018, Fiskalni savet je sačinio studiju o zaradama u državnom sektoru. Nalazi su bili poražavajući. Pokazalo se, naime, da vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. I to toliko bolje, da je ta razlika prosto neverovatna. Ako je Srbija u tom trenutku po nečemu bila lider u regionu i Evropi, onda je lider bila po tome. Naime, prosečna plate u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Da su naši policajci debelo preplaćeni, pokazivalo je i poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope. Naime, relativno gledano, tj. u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bili su plaćeni bolje od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici bili su najgore plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju FS. Dokument je, dakle, sasvim jasno ukazivao na razloge što je iz državnog zdravstva Srbije, u razdoblju 2015-2017, otišlo preko 6.000 (oko pet odsto ukupno zaposlenih) medicinara.
Dotična analiza sadržala je preporuke, odnosno predlog mera koje treba preduzeti da se krene “ka uređenom sistemu zarada i zaposlenosti u državnom sektoru”. Suština reforme zarada u opštoj državi je da visina plata zaposlenih postane objektivna nadoknada za rad u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje. Zato će najbolji konkretan pokazatelj da Vlada zaista pravi zaokret ka uređenom sistemu zarada biti izrada budžeta za 2019. Tim budžetom morala bi da prestane praksa da se plate zaposlenih u državi znatno više povećavaju nego u privatnom sektoru, kao i to da se u pojedinačnim ministarstvima povećavaju bez jasnih ekonomskih parametara. Ukoliko se ovo ne desi, onda je započeta reforma zarada po svemu sudeći osuđena na neuspeh. A to u praksi znači da se neće promeniti višegodišnji trend odlaska najobrazovanijih i najstručnijih zaposlenih iz opšte države zbog neodgovarajućih plata (specijalisti medicine, IT stručnjaci i dr.), a da će u isto vreme preferencija prosečnog stanovnika Srbije ostati zapošljavanje u preplaćenom i sigurnom javnom sektoru na poslovima koji nisu zahtevni”, pisalo je, između ostalog, u predlozima.
I država kao da je pokazala razumevanje za navedene preporuke. Ali više nego stidljivo. Budžetom za 2019, naime, predviđeno je da plate zdravstvenih radnika rastu najbrže – ali ne svih i sasvim, sasvim malo. U okviru prosečnog rasta plata u javnom sektoru od devet odsto, medicinske sestre i tehničari dobili su najviše – 12 odsto, zatim lekari 10 odsto, vojska i policija devet odsto, prosveta 8,5 odsto itd. U apsolutnom iznosu, gledano na prosek, snage “nacionalne bezbednosti” dobile su isto koliko i snage “narodnog zdravlja”

MEDICINARI U SRBIJI, RELATIVNO GLEDANO, PLAĆENI SU SLABIJE NEGO NJIHOVE KOLEGE U SREDNJOJ EVROPI, DOK SU SRPSKI POLICAJCI MNOGO BOLJE PLAĆENI NEGO POLICAJCI U ZEMLJAMA SREDNJE EVROPE

Budžet za 2020. pokušao je da još malo popravi stvari. Prosečno povećanje plata u javnom sektoru iznosilo je 9,6 odsto, pri čemu 15 odsto za medicinske tehničare, 10 odsto za lekare, osam odsto za ostale zaposlene u zdravstvu; devet odsto za MUP i vojsku, osam odsto za upravu itd. Sudeći po novinskim naslovima – prekasno jer su medicinari već kao reka napuštali Srbiju.

INVESTICIJE: Nije, međutim, sve ni u platama. Izdvajanja za medicinsku opremu, ali i uopšte za uređenje zdravstvenih ustanova, bila su daleko ispod potreba. A, s obzirom na viškove u državnoj kasi, i znatno ispod mogućnosti.
Recimo, da ne idemo dublje u prošlost, tzv. kapitalni rashodi budžeta za 2019. povećani su 38 milijardi dinara (sa 127 milijardi u 2018. na 165 milijardi dinara u 2019), ali je od toga najveći deo otišao na vojsku i policiju. Pri čemu su i u 2018. vojska i policija dobile znatno preko plana i to gotovo 50 odsto više: umesto 21 milijarde dobili su 30 milijardi dinara.
“Prema budžetskom planu za 2019. investicije u vojsku i policiju dostići će skoro trećinu svih kapitalnih rashoda čitave države (uključujući i lokalnu samoupravu)”, piše u analizi ovogodišnjeg državnog proračuna, koju je takođe uradio Fiskalni savet. “Zato bi bilo dobro”, piše u istom materijalu, “da Skupština bude što je detaljnije moguće upoznata s namenom i opravdanošću ovih rashoda, tj. zašto je prilikom preraspodeljivanja sredstava višestruko veći iznos opredeljen za odbranu i bezbednost nego za investicije u školstvo, zdravstvo i zaštitu životne sredine – što su oblasti u kojima su investicije nesporno preko potrebne”. Jer, kaže dalje FS, “ulaganja države u prosvetu i zdravstvo godinama su ispod polovine onoga što za te namene izdvajaju druge uporedive zemlje centralno-istočne Evrope… Međutim, i pored nespornih potreba, budžet za 2019. ne predviđa dovoljan rast izdvajanja za ove namene”, konstatovao je FS.
Budžet za 2020. je opet, to valja priznati, bio nešto bolji. “Investicije Republike u zdravstvo, prosvetu i saobraćajnu infrastrukturu povećavaju se za više od 200 miliona evra (oko 3,5 milijardi dinara,) dok se ekonomski neproduktivni rashodi za opremanje vojske i policije smanjuju” – priznaje i Fiskalni savet – ali će ona “i pored planiranog umanjenja i u 2020. biti na relativno visokom nivou, tj. više od dva puta iznad proseka zemalja CIE”.

ULAGANJA DRŽAVE U PROSVETU I ZDRAVSTVO GODINAMA SU ISPOD POLOVINE ONOGA ŠTO ZA TE NAMENE IZDVAJAJU DRUGE UPOREDIVE ZEMLJE CENTRALNO-ISTOČNE EVROPE

Sa druge strane, iako je budžetom predviđeno povećanje ulaganja u zdravstvo za (na prvi pogled, čini se, ogromnih) 40 odsto, to u praksi zapravo znači samo povećanje sa pet na sedam milijardi dinara. Da bi čitalac – i čitateljka, razume se – shvatio “red veličina”, neka posluži samo (još) jedan podatak:
Za kazne i penale u 2020. izdvojeno je 22 milijarde dinara. Manje je čak bitno što je to pet puta više nego 2010. (mada čovek mora da se zapita s kim se i oko čega to sudi naša država kad tako silno gubi); mnogo je bitnije da je to tri puta više nego u nabavku instrumenata i aparata za bolnice i domove zdravlja. Koji ne samo da nemaju respiratore – oko kojih se poslednjih dana, s razlogom, doduše, podigla velika galama – nego ni sredstva za mnogo prozaičnije bolesti i normalnije stanje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. mart 2020.

Kako smanjiti štetu

Narodna banka Srbije smanjila je referentnu kamatnu stopu sa 2,25 na 1,75 odsto da bi jeftinim novcem podstakla banke i privredu, ali pitanje je kakvi će biti krajnji efekti, a premijerka Ana Brnabić je najavila ulaganje dodatne 24 milijarde dinara u nove javne radove

Izvanredno stanje i njegove posledice

Nakon uvođenja vanrednog stanja jasno je da će posledice epidemije koronavirusa na privredu Srbije biti vrlo teške. Jedino nije jasno da li će mere koje je preduzela država doprineti jačanju ili slabljenju tih posledica. Odnosno, hoće li i kako država privatnim preduzećima nadoknaditi načinjenu im štetu.

HORECA: Već u prvom trenutku, dok se korona u Srbiji još nije bila ni zahuktala – a kažu da još nije na vrhuncu moći – bilo je očigledno da će HoReCa, to jest hoteli, restorani i kafei biti teško pogođeni. Jednom rečju – turizam.
Promet hotelijera smanjen je u poslednje vreme 90 odsto, izjavio je pre nedelju dana Tomislav Momirović, predsednik UO “Mona” hotela. “Naš posao u ovom trenutku ne postoji, problemi su počeli još pre nekoliko meseci, kada su prvo kineski turisti prestali da dolaze, a od tada je sve gore”, rekao je Momirović. Takođe, pad turizma, tj. sunovrat gostiju u hotelima i restoranima izazvaće pad potrošnje prehrambenih proizvoda, što znači da će trpeti proizvođači hrane. To što građani prave zalihe gubitak tih prihoda neće moći da nadoknadi. S tim u vezi, čak i ako promet prehrambenih proizvoda u trgovinama poraste, pašće promet druge robe. Sve u svemu, imaćemo i pad trgovinskih usluga.
Takođe, pad turizma izazvaće pad saobraćaja, što će dovesti do pada prometa naftnih derivata, tako da će biti pogođena i naftna industrija.
Koliko će pasti industrija u celini teško je u ovom trenutku proceniti; to će zavisiti od dužine trajanja, odnosno od dubine i širine epidemije, tj. od broja obolelih. U svakom slučaju, za malu i slabu privredu Srbije to će biti ozbiljan udarac. Već sada je jasno da predviđeni privredni rast od četiri odsto za ovu godinu neće biti ostvaren. Pitanje je, doduše, da li bi bio i bez korone, ali ovako će Vučić imati dobar razlog da se “vadi”.
Pitanje je šta na ublažavanju posledica može da uradi država. Narodna banka Srbije smanjila je referentnu kamatnu stopu sa 2,25 na 1,75 odsto da bi jeftinim novcem podstakla banke i privredu, ali pitanje je kakvi će biti krajnji efekti. Premijerka Ana Brnabić je najavila ulaganje dodatne 24 milijarde dinara u nove javne radove, ali je tu efekat još upitniji.

VLADINIM MERAMA POTPUNO SU, ZAPRAVO, ZAŠTIĆENI PENZIONERI I JAVNI SEKTOR, POŠTO ĆE ONI SVE PRINADLEŽNOSTI PRIMATI KAO DA JE STANJE REDOVNO, DOK JE PRIVATNI SEKTOR OSTAVLJEN NA MILOST I NEMILOST KAKO SAME EPIDEMIJE TAKO I MERA DRŽAVNE UPRAVE

JAVNI RADOVI: Zapravo, pre svega za to je potrebno napraviti, a dok se oni naprave epidemija će biti završena i, drugo, Srbija i sa ovim infrastrukturnim projektima muku muči jer nema ni firmi ni ljudi koji bi sve to mogli da urade, pa se radna snaga uvozi. Na konferenciji za novinare, odgovarajući na pitanje kako da se ne umanjuju zarade zaposlenima koji su, ne svojom krivicom, u izolaciji, navela je da se razmišlja o tome, te dodala da će takve informacije biti dostupne preko info servisa Privredne komore.
“Tokom dana ćemo imati tačan Pravilnik o tome kako se sve firme ponašaju u takvim situacijama. Mi smo dobili i dopise od sindikata, ja sam dogovorila da se, ukoliko ima potrebe, nađemo s njima i reagujemo”, rekla je Brnabić u četvrtak 12. marta.
Ne samo, naravno, da “pravilnici” još nisu ugledali svetlo dana nego je u međuvremenu objavljeno vanredno stanje, koje je dodatno zamutilo situaciju. Tim merama kojima je država dodatno osakatila privredni život znatno su ograničene mogućnosti poslovanja, pa u skladu s tim i ostvarivanja prihoda, dok, sa druge strane, nisu predviđene nikakve mere kojima bi se preduzećima nadoknadili pretrpljeni gubici.
Vladinim merama potpuno su, zapravo, zaštićeni penzioneri i javni sektor, pošto će oni sve prinadležnosti primati kao da je stanje redovno, dok je privatni sektor ostavljen na milost i nemilost kako same epidemije tako i mera državne uprave.

ZA GRAĐANE SRBIJE PROBLEM JE ŠTO SE PREDSEDNIK ALEKSANDAR VUČIĆ NUDI ZA GLAVNOG KINESKOG SAVEZNIKA U NJENOM RATU PROTIV EVROPSKE UNIJE
Svet na ivici recesije

Kakvi će biti efekti koronavirusa na svetsku i, posebno, evropsku privredu, u ovom času nije moguće precizno reći, ali da će posledice biti vrlo ozbiljne, više nema sumnje. Naime, svetska privreda po svemu sudeći ulazi u recesiju. Kina, Japan, Evropska unija, pa i Sjedinjene Države, ako je verovati berzama, u svakom slučaju, sva je prilika neće moći da izbegnu pad privredne aktivnosti. Američki Institut za međunarodne finansije predviđa da će kineski privredni rast sa prvobitno planiranih šest pasti na četiri odsto. U isto vreme za Sjedinjene Države se kaže da se “približavaju području recesije”. Blumbergovi ekonomisti su pre dve nedelje, 6. marta, izašli s procenom da će koronavirus globalnu ekonomiju koštati 2.700 milijardi dolara. To je oko tri odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, koji je prošle godine iznosio oko 90.000 milijardi dolara. Verovatno će naredne procene biti još nepovoljnije. Isto važi i za globalni BDP. Doskoro se predviđalo smanjenje predviđene stope rasta za jedan odsto; više neće biti iznenađenje ako budu i veće. Kada je reč o Evropi, s obzirom na to da je, ako ne računamo Kinu, ona najteže pogođena, pad bi mogao da bude i veći. U ovom času to se niko i ne usuđuje da prognozira.
Već se postavlja pitanje kako će pandemija uticati na buduću saradnju između Evrope i Kine. Naravno, na to je sada teško odgovoriti. Ono što je, međutim, izvesno jeste da će to pre svega zavisiti od Kine. Da li će ona nastaviti svoj ekonomski rat protiv Evropske unije ili će odustati od svoje agresivne politike i pokušati da odnose sa Evropom gradi na fer i transparentnim postupcima. Za građane Srbije problem je što se predsednik Aleksandar Vučić nudi za glavnog kineskog saveznika u onoj prvoj varijanti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. mart 2020.