NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Vučićeve dahije protiv građana gologuzana

U nekoliko prethodnih brojeva bavili smo se različitim aspektima aktuelne (privredne, društvene i političke) situacije u Srbiji. Ovo je neka vrsta rekapitulacije i sinteze

Srbija, rekapitulacija

Tri načelnika odeljenja Zemunske bolnice nedavno su dala otkaz i otišla da (profesionalnu) sreću traže negde drugde. Za svako preduzeće istovremeni odlazak nekoliko ključnih ljudi bio bi ozbiljan udarac, koji bi vlasnike naterao da se zamisle kuda to njihova firma ide.
Predsednik Aleksandar Vučić – koga ne samo što drugi smatraju nego i on sam sebe smatra vlasnikom Srbije – nije se, međutim, ič uzbudio. Nije stigao iako radi 25 sati dnevno; morao je da podeli neke pare vaterpolistima i kupi neke tenkove za vojsku i automobile za policiju. Razumljivo je ako su mu se ovi njegovi lažni doktori smučili, ali za prave bi morao da nađe malo vremena. Jer, oni više nemaju vremena, što bi rekla Desanka Maksimović, oni odoše.

SPECIJALCI ILI SPECIJALISTI: U Srbiji se mnogo više isplati biti specijalac nego specijalista. Jer, vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. Ta razlika je prosto neverovatna. Ako je Srbija po nečemu lider u regionu, pa i u čitavoj Evropi, onda je lider po tome. Naime, prema jednoj prošlogodišnjoj analizi Fiskalnog saveta, prosečna plata u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Ove brojeve, doduše, treba uzeti sa rezervom jer se situacija posle povećanja plata u javnom sektoru januara ove godine nešto promenila, ali sigurno nije u korist zdravstva. Odnosi su verovatno čak i pogoršani.
Da su naši policajci debelo preplaćeni (relativno gledano, razume se) pokazuje poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope (CIE). Naime, posmatrano u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bolje su plaćeni od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici najgore su plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju Fiskalnog saveta. Sad je još jasnije zašto je iz državnog zdravstva Srbije samo u tri godine (2015-2017), za koje postoje podaci, otišlo preko 6.000 medicinara.
Budući da je to (tek?) oko pet odsto ukupno zaposlenih, može se nekome učiniti da to i nije strašno. Međutim, utisak je sasvim drugačiji ako se uzme u obzir da po pravilu – bilo u privatnu praksu bilo u inostranstvo – odlaze najbolji stručnjaci. Što, kao prvo, otvara pitanje budućeg kvaliteta zdravstvenih usluga. To jest, pre svega kako će biti lečeni oni siromašniji slojevi stanovništva koji su “osuđeni” na državne bolnice i domove zdravlja. Oni bogatiji će, naravno, ići kod privatnika (ili će u državnim zdravstvenim ustanovama, kao i dosad uostalom, uživati specijalan tretman).

VLAST U SRBIJI MNOGO BOLJE PLAĆA ZAPOSLENE U POLICIJI NEGO ZAPOSLENE U ZDRAVSTVU

Nisu, međutim, samo plate razlog što dobri lekari napuštaju državnu službu. Još više ih nervira “sistem” u kojem se ne cene rad i rezultati rada, što bi rekli komunisti. Za njihovog “vakta” tražila se “moralno-politička podobnost”, naprednjaci traže samo političku, preciznije – partijsku. Uvođenje platnih razreda, kojima bi se konačno uspostavio elementarni red u celom javnom sektoru, stalno se odlaže. Trebalo je da “profunkcioniše” još prošle godine, sada je odloženo za iduću, ali nema nikakvih garancija da će se to i desiti.
Narod možda neće imati ko da leči, ali će imati ko da ga bije. To je jedan, možda i ključni zaključak koji se iz ove kratke “istorije bolesti” srpskog zdravstva može izvući. Ne toliko fizički, mada vidimo da i toga sve više ima, koliko psihički. Re/presija je sve veća. Tako da bi i onaj Panović naziv svoje TV emisije iz “Presija” mogao da promeni u “represija”. Bila bi “aktuelnija”.
Najnoviji primer tog svojevrsnog socijalnog mobinga – mada, ko zna, možda se do izlaska ovog broja Novog magazina pojavi još neki – predstavlja nedavni “ugovor” između predsednika Vučića i predsednika Vaterpolo saveza Srbije Viktora Jelenića. Čisto ekonomski – klasičan primer “vezane trgovine”: Vučić Jeleniću pare za plivanje, Jelenić Vučiću podršku za kampanje.

VEZANA TRGOVINA: Cinično zvuči, ali najmanji je ovde problem što je Vučić “izašao iz okvira” svoje nadležnosti – kao da je u tim “okvirima” ikada i bio. Ipak je važnije što na taj način “demontira” sport i demonstrira silu. A naročito naopaku socijalnu politiku u kojoj slabijestojeći slojevi društva finansiraju zabavu i zaradu onih bogatijih.
Vučićev lik, pravi Super Hik.

DANAS JE PROSEČNA PLATA 475 EVRA. DA JE KURS OSTAO NA NIVOU OD PRE TRI GODINE, PLATA BI BILA 450 EVRA

Profesionalni sport treba da bude ostavljen onima kojima je to profesija ili koji iz nekih svojih ličnih razloga žele da budu u tom krugu – sportistima, menadžerima, biznismenima. Država, kao organizacija u službi svih građana, treba da, rukovodeći se maksimom “u zdravom telu – zdrav duh”, celom stanovništvu omogući da se bavi raznovrsnim sportskim aktivnostima upravo u cilju očuvanja i poboljšanja zdravstvenog biltena nacije. Desetine hiljada dece ima probleme s kičmom, koji se najbolje i predupređuju i eliminišu plivanjem. Umesto da gradi bazene i male atletske dvorane, umesto, recimo, akcije “nijedna škola bez bazena”, aktuelna vlast, tačnije Aleksandar Vučić, poklanja pare milionerima. Mada, priznajemo, možda je ovo sa školskim bazenima malo i preterano kad ni ono obećanje o klozetima Vučić nije ispunio.
A ne može se reći da nije bilo para. Ne samo zato što se logički nameće pitanje kako ima za policajce i profesionalce, a nema za đake i lekare. Nego i zato što se vlast već nekoliko godina hvali viškom para u državnoj kasi. Zbilja, Vučić je uspeo da manjak u državnoj kasi “pretvori” u višak, pa je tako pretprošle godine fiskalni suficit iznosio 52 milijarde dinara (tj. 1,1 odsto bruto domaćeg proizvoda), prošle 32 milijarde (0,6 odsto BDP-a), dok je za prvih šest meseci ove godine ostvaren suficit od 17 milijardi dinara, odnosno 0,7 odsto BDP-a. Uz sve pohvale za ovaj rezultat – čak ne ulazeći u način na koji je ostvaren – mora se, međutim, podsetiti da je (kao što tabela pokazuje) prethodni, rekordni fiskalni deficit (2014, 258 milijardi dinara) ostvarila upravo Vučićeva vlada.
Drugo, i još važnije od ovih istorijskih “reminiscencija” – upravo “glede” budućnosti, što bi rekla naša bivša braća Hrvati – jeste stara ekonomska istina da fiskalni suficit uopšte nije nešto čime bilo koja vlada treba da se ponosi. Jer, to s jedne strane znači da nije umela dobro da planira, a sa druge da je uzela više para nego što joj je potrebno, tj. iznad troškova koje je sama planirala. Čime je zakinula one koji su te pare zaradili.
Koliko je “politika suficita” koju Srbija vodi poslednjih godina pogrešna, najbolje pokazuje činjenica da se svi ekonomisti – koji inače neretko deluju kao “rogovi u vreći” – slažu da bi Srbija trebalo da ima fiskalni deficit. Ne veliki, oko pola odsto BDP-a, tj. 20-25 milijardi dinara, ali deficit.

PRECENJENI DINAR IMA VRLO NEGATIVNE POSLEDICE PO SRPSKU EKONOMIJU JER DESTIMULIŠE IZVOZ A STIMULIŠE UVOZ

U tom smislu poslednjih godinu-dve dana od Vlade se traže dve stvari. Prvo, da smanji poreze, drugo, da poveća javne investicije. Vlada je poslušala ekonomiste, ali bolje da nije. Jer, umesto da poveća investicije u infrastrukturu, ekologiju, školstvo i zdravstvo, povećala je investicije u vojsku i policiju.
Kada je reč o onom prvom, Fiskalni savet je predlagao da se poresko opterećenje plata smanji sa 63 na 60 odsto, a Privredna komora Srbije čak na 46 odsto, doduše u roku od 4-5 godina. Vlada je, međutim, dažbine na zarade smanjila za samo jedan procentni poen, tj. sa 63 na 62 odsto.

CEĐENJE SUVE DRENOVINE: Tako bi se, kao “ceđenje suve drenovine”, mogao okarakterisati odnos vlasti prema privredi. O tome najbolje svedoče podaci o profitabilnosti srpske privrede. Naime, kao što je već pisano u Novom magazinu (v. br. 430, 1. avgust 2019), profitabilnost privrede Srbije vrlo je niska. Manja je ne samo od razvijenih privreda, što je na neki način i očekivano, poput Sjedinjenih Država ili Zapadne Evrope, nego i od produktivnosti zemalja u razvoju, kao i od svetskog proseka. Takođe – manja je po svim kriterijumima po kojima se profitabilnost meri. To jest, manja je njena ukupna profitabilnost, manja je njena poslovna profitabilnost, manji su, konačno, i prinosi na uložena (bilo svoja bilo pozajmljena) sredstva.
Profitabilnost je izuzetno značajan podatak. Ona pre svega pokazuje koliko su neke privrede, a to znači zemlje, privlačne za investitore. Ne samo strane, kao što se najčešće pomisli, nego za i domaće. Jer, za ekonomski razvoj ključni su domaći investitori. Ako oni nisu zainteresovani, ako su oni izloženi raznim vrstama maltretiranja, i oni, poput lekara – odoše. Ako ne u inostranstvo, ono u hladovinu. Povlače se iz posla. Uzročno-posledični niz je jasan: manje profita, manje investicija, manji rast privrede, manje plate, manji standard, manje para za obrazovanje i, dabome, zdravlje. Šta se dešava sa bolesnom nacijom, nikome valjda ne treba objašnjavati.

DA LI JE VUČIĆ ZBILJA SPREMAN DA UPROPASTI IZVOZNU PRIVREDU SAMO DA BI PROSEČNA PLATA DOSTIGLA 500 EVRA

Zašto je, međutim, profitabilnost u Srbiji niska? Uzroci bi se, grubo, mogli podeliti u tri grupe: ekonomski, pravni i politički. Da bi jedno preduzeće bilo superefikasno, ono mora biti okruženo drugim takvim preduzećima – svojim partnerima, koja će isto tako poštovati rokove, imati kvalitetne proizvode i slično. Takođe, potrebna je i dobra infrastruktura, da transport robe, materijala, podataka, čega god, bude brz i pouzdan.
Kada je reč o pravnom okviru, tu se pre svega traži vladavina prava i da nema korupcije, a politički okvir znači političku stabilnost. Kako unutrašnju – da nema demonstracija, da odnosi između vlasti i opozicije budu civilizovani i slično – tako i spoljašnju, tj. da se zna orijentacija zemlje i ko su njeni saveznici. U slučaju Srbije – to je čvrsta i nedvosmislena orijentacija na Evropsku uniju, a ne sedenje na tri ili četiri stolice.
Sve to čini poslovni ambijent koji omogućava visok i stabilan dugogodišnji privredni rast. I sve su to, sa druge strane, razlozi zbog kojih Srbija poslednjih šest-sedam godina beleži relativno niske stope rasta – u proseku 2,1 odsto. Podaci o bruto domaćem proizvodu u prvom polugodištu iz neobjašnjivih razloga kasne. Tačnije – iz neobjašnjenih jer ih je Zavod za statistiku najavio za 31. jul, a evo, prošla je prva trećina avgusta, a njih još uvek nema. Bez ikakvog objašnjenja. Nije valjda da se ne sviđaju Vučiću. Jer, rast u prvom tromesečju od 2,5 odsto bio je više nego slab i potpuno je doveo u pitanje ostvarenje planiranog rasta za ovu godinu. Koji je ionako – sa 3,5 odsto – bio prilično skroman.
Posebno zabrinjavaju podaci o industrijskoj proizvodnji. Koja je u prvom polugodištu dva odsto manja nego u istom razdoblju prošle godine. Što je još gore, prerađivačka industrija pala je još više – 2,8 odsto. Dakle, iako predsednik Vučić svako malo otvara neke fabrike i obećava “zlatno doba”, koje je zapravo već počelo, samo zla opozicija to neće da prizna, industrija Srbije nalazi se u dubokoj krizi. Za poslednjih osam meseci, dakle od novembra 2018, samo je u februaru bila veća nego u istom mesecu prethodne godine; u ostalih sedam bila je manja. U junu čak 6,1 odsto, a prerađivačka industrija čak 7,7 odsto.
To se, naravno, odražava i na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz je, doduše, porastao 6,7 odsto (bio je 8,6 milijardi evra), ali je uvoz porastao još više, 9,1 odsto (11,5 milijardi evra). Otud je došlo i do porasta spoljnotrgovinskog deficita (blizu tri milijarde evra) za velikih 17 odsto.

NAROD MOŽDA NEĆE IMATI KO DA LEČI, ALI ĆE IMATI KO DA GA BIJE

Nepovoljni tokovi u spoljnoj trgovini posledica su još jedne značajne slabosti našeg ekonomskog ambijenta – precenjenog dinara. Neopravdano jak dinar ima vrlo negativne posledice po srpsku ekonomiju jer destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Drugim rečima, slabe se upravo oni delovi privrede, ona preduzeća na kojima bi mogao da počiva visok i dugoročan rast. Umesto toga, forsira se kratkoročna korist uvoznika.
Gde su uzroci tako nerazumne politike? To jest, postavlja se pitanje da li je Vučić zbilja spreman da upropasti izvoznu privredu samo da bi prosečna plata dostigla 500 evra. Naime, kada je predsednik januara 2016. obećao zaradu od 500 evra već na kraju 2017, Milojko Arsić, Vučićev omraženi ekonomista, rekao je da bi to moglo da se ostvari samo upornim jačanjem dinara. Verovatno Arsić to ne bi rekao da je znao da će Vučiću zapravo dati ideju. Jer evo, poslednjih godina se upravo to dešava. Nacionalna valuta napreduje “svakog dana u svakom pogledu”. Danas je prosečna plata 475 evra. Da je kurs ostao na onom nivou od pre tri godine, plata bi bila 450 evra.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. avgust 2109.

Srednja žalost

Fiskalni ciljevi za naredne tri godine dobro su odmereni, ali najveći ekonomski problem, nizak privredni rast, Vlada Srbije ignoriše

Srpske ekonomske perspektive

Tako se, kao o “srednjoj žalosti”, u žargonu govorilo o onome što je učinjeno traljavo, više “odrađeno” nego urađeno, što nije baš bilo loše, ali je bilo daleko od dobrog. Tako bi se, dakle, kao “srednja žalost” mogao oceniti “Nacrt Fiskalne strategije za 2020. sa projekcijama za 2021. i 2022. godinu”, koju je nedavno izradila Vlada Srbije. Tako ga zapravo ocenjuje Fiskalni savet mada, razume se, on tako ne kaže već da “dobri kvantitativni ciljevi nisu ispraćeni kredibilnim planom strukturnih reformi”.
Fiskalna strategija nije običan dokument, naprotiv. Ona je, kao što joj samo ime kaže, strateškog karaktera. Ne samo da predstavlja osnov za donošenje budžeta za narednu (2020) godinu i osnovne koordinate državnih finansija za još dve godine pride nego i određuje glavne mere ekonomske politike koje će jednu zemlju, u ovom slučaju Srbiju, dugoročno voditi putem napretka i razvoja. Makar bi tako trebalo da bude. Ali nije jer. sudeći po “mišljenju” Fiskalnog saveta od 24. juna tekuće godine, “najveći makroekonomski problem Srbije je nedovoljan privredni rast – a nacrt Fiskalne strategije za njega ne nudi odgovarajuće rešenje”.

NIGDE REFORMI: Strategijom je predviđeno da fiskalni deficit u naredne tri godine bude 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je, prema oceni Fiskalnog saveta, “dobro odabran i ostvariv cilj”. Takođe, on “vodi daljem smanjenju učešća javnog duga u BDP-u, što garantuje ekonomsku stabilnost”. Smanjenje javnog duga pak “automatski umanjuje rashode budžeta za kamate i tako otvara fiskalni prostor za potrebno povećanje javnih investicija, uz očuvanje nepromenjenog niskog deficita. Međutim, ovi “dobri kvantitativni ciljevi nisu ispraćeni kredibilnim planom strukturnih reformi”. Naime, “za potpuno ozdravljenje javnih finansija, sa jedne strane, kao i za ubrzanje privrednog rasta, sa druge, potrebne su i ozbiljne, tzv. strukturne reforme. Njih, međutim, u nacrtu Strategije – nema. Radi se o pet krupnih sistemskih promena.
Prvo, reforma sistema zarada i zaposlenosti u tzv. opštoj državi, odnosno u svim javnim službama osim u javnim preduzećima. Drugo, kada je već o tim preduzećima reč, nema plana njihovih reformi. Treće, iako se, doduše, predviđa povećanje javnih investicija, nema ni naznaka o tome šta su konkretni prioriteti države i na koji način su izabrani. Četvrto, najavljena poreska reforma (smanjenje poreza i doprinosa na rad) jeste načelno dobra, ali morala bi biti mnogo detaljnije razrađena i, peto, od reforme Poreske uprave opet po svoj prilici neće biti ništa. Opis aktivnosti za unapređenje rada Poreske uprave pre ukazuje na lutanje nego na jasan plan države za ovu važnu instituciju.

UMESTO TEMELJNIH PRIVREDNIH I DRUŠTVENIH REFORMI, KOJE BI OMOGUĆILE ZNATNO BRŽI RAST I ZEMLJU IZVUKLE IZ ZAOSTALOSTI, VLADA PREDVIĐA KOZMETIČKE PROMENE

O reformi sistema plata i zapošljavanja u javnom sektoru već je bilo reči u 429. broju Novog magazina. Zaključak koji je tom prilikom iznet može se, naravno, i ovog puta ponoviti. Dakle, uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. Radi se o tome da “sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru, koji je od ključnog značaja za funkcionisanje države, u Srbiji ne postoji. Sve se svodi na procene, potrebe i (samo)volju jednog čoveka. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Strategija ne daje dovoljno dobre elemente na osnovu kojih će se reformisati sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi, a uvođenje platnih razreda još jednom je (bez obrazloženja) odloženo. Nacrtom Strategije predviđaju se dve glavne mere za regulisanje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi: 1) uvođenje platnih razreda koje je, nakon još jednog odlaganja, sada najavljeno za sredinu 2020. i 2) ukidanje zabrane zapošljavanja od druge polovine 2019. Međutim, prva mera ne planira se kredibilno, a druga je nedovoljna za trajno rešavanje problema loše strukture zaposlenosti. To ukazuje da je najverovatniji pravi razlog zbog kojeg se ova reforma godinama ne sprovodi – nedostatak političke volje. Druga mera, ukidanje zabrane zapošljavanja, bila je iznuđena pošto je njeno predugo trajanje dovelo do ozbiljnih manjkova zaposlenih u važnim delovima javnog sektora. Ali ni samo ukidanje te zabrane neće biti dovoljno za održivo i dobro upravljanje brojem zaposlenih u državi”.
Drugo, javna preduzeća su već dugo rak-rana privrede, i ne samo privrede Srbije. Srbijagasu je nedavno otpisan dug od milijardu i 200 miliona evra. EPS je prošlu godinu završio sa gubitkom od 1,3 milijarde (srećom ne evra nego) dinara. Telekom po zaposlenom beleži daleko manji profit nego njegovi konkurenti, a povrh toga počeo je da troši stotine miliona evra na sumnjive, političkim, tj. Vučićevim partijskim interesima motivisane kupovine (kablovskih “operatera”). U ovim preduzećima, koja su suštinski u vlasništvu građana Srbije, ali se praktično koriste za podmirivanje interesa vladajuće oligarhije, Vlada Srbije, međutim, ne misli bilo šta da menja.
Treće, iako je nacrtom Strategije predviđeno povećanje javnih investicija sa sadašnjih četiri odsto bruto domaćeg proizvoda na 4,6 odsto BDP-a 2022, to još nije dovoljno za prelaznu ocenu. Jer, kao što znamo, i ove godine su javne investicije znatno povećane u odnosu na prošlu, ali su one otišle na opremu za vojsku i policiju, što ne obezbeđuje nikakav privredni rast u budućnosti. Čak, u slučaju povećanja vlastodržačke represije, mogu da izazovu kontraefekte. Da zlo bude veće, u Strategiji, kako primećuje Fiskalni savet, nema nikakvog “ spiska prioritetnih projekata na koje će se odnositi planirano povećanje javnih investicija”. A bez toga ne može se pouzdano znati “da li će se i za koliko povećati ulaganja u oblastima u kojima su ona najpotrebnija i najviše utiču na ubrzanje privrednog rasta (putna i železnička infrastruktura, zaštita životne sredine, zdravstvo i prosveta) ili su prioriteti Vlade možda ulaganja u izgradnju sportskih objekata, naoružanje vojske i policije i drugo”.
Četvrto, “najavljeno smanjenje poreza i doprinosa na zarade načelno je dobra mera ekonomske politike”, smatra FS, ali bi je “trebalo dodatno razraditi”. Naime, kada se (Tabela 2) uporede poreske stope u Srbiji i u zemljama centralno-istočne Evrope, “vidi se da najviše prostora za rasterećenje upravo ima na doprinosima i porezu na zarade jer su druge poreske stope u Srbiji već među najnižim u regionu”. Međutim, FS upozorava da bi u konačnoj verziji Fiskalne strategije trebalo odrediti “ciljani nivo poreza i doprinosa na zarade kojem će se težiti, kao i period i dinamiku prilagođavanja u narednim godinama”. Time će se “poboljšati predvidljivost i kredibilnost poreske politike, što će privatnom sektoru omogućiti da planira svoje investicije i druge poslovne aktivnosti”.
I konačno, kada je reč o “modernizaciji i unapređenju rada Poreske uprave”, Fiskalni savet najpre konstatuje da se s tim poslom neopravdano i neobjašnjivo kasni više od dve godine. Dosad su urađene samo neke manje-više tehničke stvari, kao što je smanjenje broja filijala. “Jedan od najvećih problema je što još uvek postoji izraziti manjak kvalifikovanih radnika na ključnim pozicijama, poput poreskih inspektora”. Takođe, “veliki broj pravnih i administrativnih rigidnosti još uvek onemogućava Poresku upravu da zaposlene plaća u skladu sa ostvarenim učinkom i na konkurentan način u odnosu na privatni sektor”. Uz to, Poreska uprava je još uvek opterećena velikim brojem neporeskih nadležnosti koje je guše, tako da je, sve u svemu, “dosadašnji napredak minimalan i razočaravajuće spor, što ukazuje na Vladinu nedovoljnu posvećenost izgradnji moderne i jake poreske administracije”. Međutim, ni to nije sve. Preti, naime, opasnost da se ovaj posao dodatno odloži, a možda i razvodni. Naime, “iako su u poslednjoj deceniji stručnjaci MMF-a nadgledali i pomagali reformu Poreske uprave, Vlada Srbije sada planira da uzme kredit od 50 miliona dolara kod Svetske banke i dovede njihove stručnjake da podržavaju transformaciju poreske administracije. Ova odluka će nužno doneti višemesečna odlaganja procesa transformacije, koji je prepoznat i dobro definisan još pre nekoliko godina”. Jedno pitanje se ovde nameće: zašto Vlada Srbije zadužuje građane za novih 50 miliona evra, kada za tim nema nikakvih realnih, odnosno stručnih potreba? Kome je taj dil potreban?

SELO GORI…: Umesto temeljnih privrednih i društvenih reformi koje bi omogućile znatno brži rast i zemlju izvukle iz zaostalosti, Vlada predviđa kozmetičke promene.
Kao što je rečeno, Fiskalna strategija nije (kao ni budžet) knjigovodstveni dokument, ona zapravo treba da odgovori na razvojne probleme jednog društva. U slučaju (nacrta) Fiskalne strategije 2020-2022. te najvažnije stvari nema. Ili, kako je to (pregnantno) formulisao Fiskalni savet, “najveći makroekonomski problem Srbije je nedovoljan privredni rast – a nacrt Fiskalne strategije za njega ne nudi odgovarajuće rešenje”. Uspešnost jedne vlasti, odnosno vlade, meri se životnim standardom njenih građana. Povećanja životnog standarda nema bez privrednog rasta. Zato je “privredni rast ključan makroekonomski pokazatelj”, konstatuje FS. I “zato se kvalitet fiskalnih i širih ekonomskih politika ne ocenjuje pre svega (dostignutom) makroekonomskom stabilnošću nego brzinom privrednog rasta zemlje”. Već godinama je, međutim, rast bruto domaćeg proizvoda Srbije “nezadovoljavajući, tj. osetno sporiji od drugih zemalja centralne i istočne Evrope. U prethodne tri godine rast BDP-a Srbije iznosio je u proseku 3-3,5 odsto, dok su druge zemlje CIE u isto vreme rasle po stopi od 4-4,5 odsto. Što je još gore, naš privredni rast je od druge polovine 2018. počeo da usporava, što se ne dešava u drugim uporedivim zemljama”, kaže FS u svojoj analizi.

KVALITET FISKALNIH I ŠIRIH EKONOMSKIH POLITIKA NE OCENJUJE SE, PRE SVEGA, (DOSTIGNUTOM) MAKROEKONOMSKOM STABILNOŠĆU NEGO BRZINOM PRIVREDNOG RASTA ZEMLJE

Iz ovoga nedvosmisleno sledi da ekonomska politika koja je dosad vođena u Srbiji nije bila dovoljno podsticajna za privredni rast i da se “pod hitno” mora popraviti. Strategija bi, kao “najvažniji strateški dokument Vlade kojim se utvrđuje ekonomska politika”, morala da se bavi pre svega ubrzanjem privrednog rasta. Njen nacrt, međutim, “uglavnom ignoriše ovaj problem”, odnosno “samo jednim manjim delom uspeva da odgovori na njega. Najvažnije mere iz nacrta Strategije koje mogu pozitivno uticati na privredni rast jesu povećanje javnih investicija i smanjenje fiskalnog opterećenja rada – ali one nisu dovoljne niti su detaljno razrađene”. Osim toga, kaže FS, u Strategiji “nema kredibilnih planova reforme javnih preduzeća, unapređenja poslovnog ambijenta, poboljšanja rada javne uprave, kao ni reforme najvećih javnih sistema poput zdravstva i prosvete.
Nije tu kraj manama Strategije. Jer, “planirani rast BDP-a od četiri odsto nije dovoljno ambiciozan, a veliko pitanje je da li će uopšte biti ostvaren”. Najpre, taj rast od četiri odsto, budući da ga već ostvaruju zemlje CIE, nije dovoljan da zaustavi dalje zaostajanje Srbije. Fiskalni savet podseća da je “Srbija nakon decenije niskog privrednog rasta pala na tek 55 odsto ekonomske razvijenosti proseka CIE. Privredni rast od četiri odsto nije dovoljan da ovaj zaostatak počne da se smanjuje. Drugi problem je što uopšte nije izvesno ni da će tih prognoziranih četiri odsto biti ostvareno”. Posle međugodišnjeg rasta BDP-a u prvom tromesečju 2019. od svega svega 2,5 odsto – dok je prosek zemalja CIE bio 4,3 odsto – sasvim je neizvesno da li će biti ostvaren ovogodišnji cilj od 3,5 odsto rasta BDP-a. To jest, verovatnije je da neće nego da hoće. “A ako se ne dostigne ni relativno umerena stopa rasta od 3,5 odsto u 2019, pod velikim pitanjem je dalje ubrzanje rasta, odnosno dostizanje predviđenih četiri odsto u 2020”.
Da biste problem rešili, potrebno je najpre da ga uočite. Problem sa Vladom Srbije i njenom Strategijom je u tome što ni jedna ni druga “ne prepoznaju”, kako to lepo kaže FS, “da Srbija uopšte ima problem sa (niskim) privrednim rastom”. Otud je logično da se u Strategiji i “ne analiziraju činioci koji stoje iza tog niskog rasta”, pa se onda i “ne predviđaju odgovarajuće mere koje bi dovele do njegovog ubrzanja”. A ti “činioci koji stoje iza niskog privrednog rasta”, kaže se dalje u Izveštaju FS, nisu privremenog i specifičnog karaktera, kako se čini piscima Strategije, nego su, upravo suprotno, trajnog i generalnog karaktera. “Problemi su u društvenim i ekonomskim fundamentima”.
“Ekonomska teorija, kao i brojna empirijska istraživanja koja se bave pokretačima dugoročnog privrednog rasta ukazuju na to da će Srbija ostati ekonomski nerazvijena i siromašna zemlja sve dok se ne unaprede osnovni društveni i ekonomski parametri koji trenutno zaostaju za uporedivim zemljama CIE: ojačaju institucije, poboljša vladavina prava, smanji korupcija, reformišu javna preduzeća, poboljša investicioni ambijent (loš kvalitet osnovne infrastrukture, nizak kreditni rejting zemlje, neefikasna administracija, velika korupcija), unapredi obrazovni sistem…”.

ZAŠTO SRBIJA DODATNO ZADUŽUJE GRAĐANE ZA NOVIH 50 MILIONA EVRA NA IME REFORME PORESKE UPRAVE, KADA ZA TIM NEMA NIKAKVIH REALNIH POTREBA

Umesto tih ozbiljnih i dugotrajnih poslova, “umesto potrebnih fundamentalnih reformi, nacrt Strategije kao mere za podsticaj privrednog rasta predviđa digitalizaciju, ‘inovacione vaučere’, suzbijanje sive ekonomije, izmene Zakona o carini i slično”. To, naravno, “nije sporno”, smatra FS, “ali može biti samo dobar dodatak sveobuhvatnijim merama, a ne okosnica plana za ubrzanje privrednog rasta”.
Dobro je – da nam se ne prigovori kako ne umemo da pohvalimo Vladu kad zasluži – što je nacrt Strategije prvi put posle 2001, kako takođe sa zadovoljstvom konstatuje FS, došao u predviđenom roku. Tako da ima vremena da se do oktobra, kada treba da se pojavi finalna verzija, znatno popravi i “unapredi”. Vremena, dakle, ima. Još samo da ima i volje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. avgust 2019.

Haradinaj u Šešeljevim cipelama

Sada je jasno da je 2025. i članstvo u EU praktično nedostižan cilj za Srbiju, osim ako se ne desi neko čudo. Za nastavak naših integracija, koje inače idu brzinom puža, treba sačekati ne samo novu Komisiju i njenu viziju proširenja nego i, mnogo važnije, najavljene reforme Unije i mesto proširenja u tom konceptu

Brisel, via Priština

Valjda u skladu sa godišnjim dobom, usijala se i politička klima. Čini se da bi iz te usijane visoke peći za neki mesec mogao da se izlije i neki rezultat. To je bio povod za ovaj kratak razgovor s Milanom Simurdićem, karijernim diplomatom koji je kao ambasador službovao u Hrvatskoj i Norveškoj.

Kako vidite Haradinajevu ostavku, poziv za Hag i raspisivanje izbora na Kosovu. Ima li to veze sa onim što mu je Makron rekao.
Politička dinamika na Kosovu diktirana je u presudnoj meri interesima tamošnjih aktera. Ti interesi su, kako vidimo, sve više različiti. To ne znači da se oni suštinski razlikuju u pitanju odnosa prema Srbiji i zahtevu za priznanje Beograda.
Haradinaj, očekivano, želi da ostane, tj. da produži svoju vlast na Kosovu, za šta mu je neophodno jačanje podrške. U tom smislu, priča o Hagu mogla bi da se posmatra kao “samoindukovana”, nalik na Šešeljev odlazak u Hag.
Međutim, ne bi trebalo u traženju razloga ići samo sa analogijom ili teorijama zavere. Treba videti prvo kako će se taj novi sud postaviti prema optuženima, šta će biti predmet optužnica. Ukoliko se boravak u Hagu oduži, Haradinaj bi mogao postati vrlo nezgodan svedok za Prištinu, ali i za Srbiju.
Francuzi zasigurno nisu zatečeni ovakvim razvojem situacije. Verujem da je ukalkulisan kao faktor rizika u dogovorima oko nastavka dijaloga.

Hoće li biti sastanka u septembru, šta on može doneti?.
Francuski predsednik je u Beogradu izjavio da ima još nekoliko meseci za pronalaženje rešenja. To bi moglo da signalizira da Pariz i Berlin imaju definisan dogovor oko sadržaja sporazuma i da neće dozvoliti, odnosno da će nastojati da spreče odlaganje saglasnosti, dolazilo ono iz Prištine ili iz Beograda.
Eventualni izbori na Kosovu mogu samo do određene mere uticati na termin u smislu manjih korekcija, ali na sam proces i sastanak vrlo teško.
Kupovina vremena kao bitan element taktike obe strane u ovom procesu je izgleda pri kraju i ne bi se trebalo čuditi ukoliko se ispostavi da su Francuzi i Nemci detaljno razgovarali, a moguće dobili i neku vrstu podrške od ostalih ključnih faktora o opcijama dogovora koji će u septembru ili nešto kasnije biti na pregovaračkom stolu.

Očekujete li sporazum o Kosovu do kraja godine?
Kako sada izgleda, više se žuri Parizu i Berlinu nego Beogradu i Prištini. Prvi imaju brojne poluge uticaja, a drugi politički refleks i nameru da u što većoj meri ostvare svoje interese, kako u pregovaračkom procesu tako i na unutrašnjem planu.
Do septembra, bez obzira na sezonu odmora, ima vremena za razne dodatne zaplete, a moguće i iskorake. Tek nakon nastavka dijaloga biće moguće odrediti mapu puta, uključujući vremenski okvir.

Da li je Vučić Merkelovu zamenio Makronom. Koliko je to pametno?
Merkelova jeste na odlasku, ali to ne bi trebalo preceniti. Njen pečat na odnose Beograda i Prištine ostaje. Nemački uticaj u Srbiji i regionu time neće izgubiti na značaju i snazi, a bila bi velika greška računati na potencijalne nesporazume Pariza i Berlina oko Srbije.
Nedavni boravak predsednika Makrona u Beogradu pokazao je da Francuska namerava da se aktivnije postavi u regionu. Isto tako, da podigne, odnosno obnovi ugled Pariza u srpskoj javnosti, da se vrati na Balkan.
Srbija, kada se radi o dve ključne evropske države, prosto ne može da stavi “sva jaja u jednu korpu”.

Kako vidite ulogu Trampa i Putina u rešavanju kosovskog problema?
Tramp je nepredvidiv, već je u kampanji za reizbor. Za njega je ključna ekonomija i pridobijanje konzervativnih glasača. Spoljna politika je u drugom planu i pre svega usmerena na Kinu, Rusiju, Iran, Severnu Koreju itd. Trampovo eventualno lično angažovanje teško je zamisliti, pogotovo ako se pogleda spisak kriznih situacija u svetu s kojima se suočava Vašington.
Utisak je da Putin ide obrnutim pravcem. Političkim i vojnim angažovanjem širom sveta nastoji da podigne ugled i uticaj Moskve, da dodatno pridobije sopstvenu javnost, ali i da utiče na skidanje sankcija koje negativno utiču na rusku privredu.
Za Moskvu je tema Kosova sredstvo profilisanja na evropskoj, pa i na svetskoj sceni. Takođe regionalno, na Balkanu, uz jačanje prisustva i uticaja u Srbiji. Ruska diplomatija ima zamašno, skoro jedinstveno, iskustvo u poslovima sa Beogradom i ne treba sumnjati da će to vešto koristiti.
Upravo zbog toga Rusija neće žuriti s podrškom okončanju spora Beograda i Prištine, pogotovo ako bi to značilo jačanje pritiska na Moskvu u pravcu rešavanja njenih problema sa Ukrajinom ili Gruzijom.

Šta Srbiju u pogledu evrointegracija i odnosa u regionu čeka iduće godine?
Sada je jasno da je 2025. i članstvo u EU praktično nedostižan cilj za Srbiju, osim ako se ne desi neko čudo. Za nastavak naših integracija, koje inače idu brzinom puža, treba sačekati ne samo novu Komisiju i njenu viziju proširenja nego i, mnogo važnije, najavljene reforme Unije i mesto proširenja u tom konceptu.
To, naravno, ne znači da treba menjati pravac kretanja. Integracija u Evropu je ne samo bezbednosno već i politički, a pogotovo ekonomski bez alternative. Do tada, to se može adekvatno vežbati na primerima sektorske integracije poput Energetske i Transportne zajednice, ali i intenziviranjem procesa pregovora.
Regionalni odnosi su bez pravih pomaka, pogotovo na onoj izazovnoj strani – prošlosti. Naredna godina ne obećava veliki napredak. Pravilo je da odnosi u regionu stagniraju u izbornim godinama, a naredna je to u nizu država, pa i kod nas.
Dodatno, dogodine Albanija predsedava OEBS-om (sa šefom diplomatije koji je sa Kosova),
Hrvatska će predsedavati EU prvih šest meseci 2020, a na čelo Saveta Evrope je postavljena bivša hrvatska šefica diplomatije. Ove države će nastojati da iskoriste svoje pozicije i za rešavanje otvorenih pitanja u njihovu korist. Bez obzira na to koliko će u tome biti uspešne, to će biti dodatni izazov za srpsku diplomatiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jul 2019.

Svetska profitabilnost dvostruko veća od srpske

Niske profitne stope koje ostvaruje privreda Srbije nisu samo pokazatelj aktuelnog stanja; one utiču i na budućnost jer pokazuju da naša zemlja nije atraktivna za investitore

Ekonomija

Profitabilnost privrede Srbije znatno je manja nego u svetu. Manja je ne samo od razvijenih privreda – što se može smatrati očekivanim – poput Sjedinjenih Država ili država zapadne Evrope, nego i od zemalja u razvoju, kao i od svetskog proseka. Takođe – manja je po svim kriterijumima po kojima se profitabilnost meri.
Manja je, prvo, njena poslovna profitabilnost, koja se iskazuje stopom poslovnog dobitka, a koja predstavlja odnos između poslovnog dobitka i poslovnih prihoda. (Poslovni dobitak pak predstavlja razliku između poslovnih prihoda i poslovnih rashoda.)
Drugo, manja je, kada se napravi međunarodno poređenje, i ukupna profitabilnost privrede, koja se meri stopom neto dobitka. A stopa neto dobitka, da i to napomenemo, pokazuje koliko se neto dobitka ostvaruje na svaki ostvareni dinar poslovnih prihoda.
Treće, možda i najvažnije, komparativno gledano, u Srbiji preduzeća ostvaruju manji prinos na uložena sredstva. To, naime, ilustruje stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE).

PROFITABILNOST PRIVREDE SRBIJE ZNATNO JE MANJA NEGO U SVETU. MANJA JE NE SAMO OD RAZVIJENIH PRIVREDA, POPUT SJEDINJENIH DRŽAVA ILI DRŽAVA ZAPADNE EVROPE NEGO I OD ZEMALJA U RAZVOJU, KAO I OD SVETSKOG PROSEKA

Ovo su, maksimalno uprošćeni, neki od najvažnijih rezultata analize profitabilnosti privrede Srbije, koju je za najnoviji (56) broj Kvartalnog monitora, uradio Milutin Živanović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta. Nažalost, ova mala studija prošla je u domaćoj javnosti sasvim nezapaženo iako, zapravo, mnogo govori o karakteristikama, ne samo srpske privrede nego i čitavog društva i države, posebno o sposobnosti da privlače investitore i generiše, kako se to kaže, rast.

PROFIT, ALI MALI: Iako je profitabilnost privrede Srbije niska, važno je da ona u poslednjih šest godina, tj. od 2013, od koje počinje Živanovićeva studija, ipak raste. Sa izuzetkom 2017, kada je blago opala. Ono što je pak za prošlu godinu značajno, prema Živanovićevim rečima, jeste da “za razliku od prethodnih godina, u kojima su na profitabilnost preduzeća snažno uticale promene na finansijskim tržištima i promene cena na tržištima energenata i sirovina, rast profitabilnosti u 2018. prevashodno je bio determinisan rastom poslovne aktivnosti preduzeća”.
Kada je pak reč o poboljšanju profitabilnosti osnovnog biznisa preduzeća (koje se, da podsetimo, meri stopom poslovnog dobitka), Živanović kao najznačajnije ističe da je ono bilo “stabilno”. Tu pak stabilnost, kao i sam rast profitabilnosti, Živanović objašnjava “oporavkom privrede Srbije”, koji je pak bio tesno povezan sa “ekspanzijom evropskih privreda”. Za činjenicu, međutim, da je “rast stope poslovnog dobitka u ovom periodu bio relativno nizak”, Živanović kaže da je “posledica skromnog rasta domaće privrede”.
Kao i obično, podaci uzeti sami za sebe ne govore dovoljno, odnosno prava slika stiče se tek kada se oni uporede sa drugim. To je upravo ono o čemu je bilo reči na početku. Zadovoljstvo rastom profitabilnost privrede Srbije ubrzo splasne ili se čak pretvori u nezadovoljstvo kada se pogledaju rezultati koje ostvaruju druge privrede. I kao što Tabela 1 pokazuje, Srbija u pogledu profitabilnosti znatno zaostaje takoreći za celim svetom.
Ako je “sasvim očekivano”, kako to kaže Živanović, da “preduzeća koja posluju u domaćoj privredi beleže nižu stopu poslovnog dobitka u odnosu na preduzeća koja posluju na tržištima SAD i zapadne Evrope” – zato što je reč o inovativnim, tj. tehnološki znatno naprednijim i pravno uređenijim privredama gde su profiti veći – onda je mnogo “manje očekivano da poslovna profitabilnost domaće privrede značajno zaostaje i za profitabilnošću zemalja u razvoju”. Sa druge strane, pozitivno je da su “domaća preduzeća beležila gotovo konstantan rast stope poslovnog dobitka u analiziranom periodu, dok je u svetu ona varirala u skladu s kretanjem poslovnog ciklusa. Ono što je, međutim, “zabrinjavajuće, jeste to da je na globalnom nivou došlo do značajnog rasta poslovne profitabilnosti tokom 2017. i 2018, dok je u Srbiji poslovna profitabilnost u 2018. bila na istom nivou kao i 2016, i to pre svega zbog pada poslovne profitabilnosti u 2017”.

DINAR GURA DOBIT: Ukupna profitabilnost privrede, koja se meri stopom neto dobitka (koja pokazuje koliko se neto dobitka ostvaruje na svaki ostvareni dinar poslovnih prihoda), prošle godine je praktično stagnirala. Naime, piše Živanović, “nakon snažnog rasta u periodu 2014-2017, u prošloj godini ostvarila je jedva primetan rast”. “Kvaka” je bila u tome, objašnjava Živanović, što je taj “snažan rast ukupne profitabilnosti od 2014. do 2017. bio pre svega rezultat “privremenih kretanja na finansijskim tržištima kao što su jačanje realne vrednosti dinara i pad realnih kamatnih stopa”. Prošle godine su, međutim, “realne kamatne stope stagnirale u odnosu na 2017, tako da nisu značajnije uticale na troškove privrede”. Sa druge strane, “kretanje realnog kursa u odnosu na evro i dolar imalo je umereno pozitivne efekte na profitabilnost privrede. Realna vrednost dinara u odnosu na evro i dolar u 2018. bila je 3,6 odsto veća nego u prethodnoj godini, što je uticalo na manje troškove kamata na devizne kredite, a time i na poboljšanje finansijskog rezultata. Međutim, vrednost dinara u odnosu na ponderisani prosek evra i dolara na kraju 2018. bila je nepromenjena u odnosu na kraj 2017, zbog čega su efekti pozitivnih kursnih razlika bili čak 83 odsto manji nego prethodne godine. Sve je to uticalo da domaća preduzeća u 2018. ostvare negativan rezultat iz finansiranja i time znatno uspore rast ukupne profitabilnosti privrede”, zaključuje Živanović.

NISKE PROFITNE STOPE POKAZUJU DA SRBIJA CELIM SVOJIM PRIVREDNIM AMBIJENTOM, ALI I (PRAVNIM) UREĐENJEM DRŽAVE, KAO I KVALITETOM LJUDSKOG POTENCIJALA, ZAPRAVO NIJE RAJ ZA INVESTITORE. AKO BAŠ NIJE PAKAO

Naravno, i ovde je ključno poređenje sa svetom. I opet, kao što je rečeno na početku, a što još bolje pokazuje Tabela 2, zaostatak Srbije je frapantan. Tako da reči autora analize deluju gotovo utešno. “Kao što je ranije naglašeno”, kaže dakle Živanović, “privreda Srbije je u razdoblju 2013–2018. značajno poboljšala ukupnu profitabilnost merenu stopom neto dobitka. Time je uspela da smanji zaostatak za posmatranim privredama, kao i za svetskim prosekom, ali je srpska profitabilnost još uvek 40 odsto niža od svetskog proseka”.

SRPSKI PARADOKS: “Stope poslovnog i neto dobitka važni su pokazatelji profitabilnosti preduzeća, ali nam one ne daju informacije o prinosima na ulaganja koje ostvaruju ključni ‘stejkholderi’ u preduzećima, tj. vlasnici i kreditori”, kaže Živanović. Da bi se zadovoljile te potrebe, “koriste se stopa prinosa na ukupnu imovinu” (skraćeno ROA, koja predstavlja odnos između neto dobitka uvećanog za troškove kamata i poslovne imovine preduzeća) i”stopa prinosa na sopstveni kapital” (ROE: odnos između neto dobitka i sopstvenog kapitala).
“Iako je efikasnost upravljanja imovinom i kapitalom tokom posmatranog perioda uglavnom blago povećavana, rast ovih stopa prinosa ipak je dominantno bio određen rastom neto dobitka”. Problem je, međutim, u tome što su “ključni faktori koji su doveli do rasta neto dobitka bili oni na koje sama preduzeća imaju relativno mali uticaj. Tu se pre svega misli na jačanje domaće valute u odnosu na evro i dolar i konstantan pad kamatnih stopa”. Što znači da će u budućnosti, ako dođe do slabljenja dinara, odnosno ako kamatne stope počnu da rastu, a i jedno i drugo je lako moguće, i pomenute stope prinosa počeće da opadaju.

PROSEČNO VREME IZMIRENJA OBAVEZA PREMA DOBAVLJAČIMA U SRBIJI GOTOVO JE DVOSTRUKO DUŽE OD SVETSKOG PROSEKA

Poređenje stope prinosa na ukupni kapital (ROA) sa stopom prinosa na sopstveni kapital (ROE) pokazuje (kao što se vidi na grafikonu) da ova druga poslednjih godina znatno brže raste. Štaviše, poredeći sve pokazatelje profitabilnosti, Živanović je došao do jednog zanimljivog zapažanja, da ne kažemo otkrića, koji bi bismo mogli nazvati – srpski paradoks. On se ogleda u činjenici da “domaća privreda, iako ima niže stope neto dobitka nego analizirane privrede, beleži veću efikasnost upravljanja sopstvenim kapitalom, čime smanjuje zaostajanje za svetskim prosekom kada je u pitanju ROE. Budući da je za domaća preduzeća inače “karakteristična manja efikasnost upravljanja imovinom”, postavlja se pitanje otkud tako nagli skok efikasnosti upravljanja sopstvenim kapitalom. Objašnjenje je, što bi se reklo, “tipično srpsko”. Reč je pre svega o značajnom prolongiranju vremena isplate obaveza prema dobavljačima”, kako to stručno kaže Živanović, a zapravo je reč o jednoj od najvećih boljki srpske privrede – neplaćanju računa. Na kraju krajeva, to potvrđuje i podatak koji iznosi – da je “prosečno vreme izmirenja obaveza prema dobavljačima u Srbiji gotovo dvostruko duže od svetskog proseka”.
Priča o profitabilnosti privrede – iako je za nju najvažnija – nije važna samo za privrednike. Stopa prinosa na angažovani kapital, bilo ukupni (ROA) bilo sopstveni (ROE) naročito je važna iz investicionog ugla, da tako kažemo. One, naime, pokazuju da je Srbija zemlja u kojoj uloženi evro odbacuje relativno mali, tj. manji prinos nego što je to slučaj u drugim zemljama. A što dalje znači da Srbija nije baš atraktivna za ulaganja, kao što se u nas često misli, naprotiv.
A niske profitne stope generalno su važne i sa društvenog stanovišta jer pokazuju da Srbija celim svojim privrednim ambijentom, ali i (pravnim) uređenjem države, kao i kvalitetom ljudskog potencijala, zapravo nije raj za investitore. Ako baš i nije pakao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jul 2019.

Vučićeva politika destrukcije

Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu

Država

Veličina razorne moći Aleksandra Vučića nigde se tako dobro ne vidi kao na onome čemu je on najbliži, u čijem se središtu zapravo nalazi. Na državi. To jest, možda se i ne vidi na prvi pogled, ali građanke i građani Srbije to sve više osećaju po kvalitetu svog života, koji se svakodnevno udaljava ne samo od onoga u razvijenim evropskim državama nego i u regionu. Što je najgore – stanje je sve gore. I tako je već punih pet, a uskoro će biti i šest godina.

PROIZVODNJA HAOSA: Plata računovođe u Ministarstvu unutrašnjih poslova u prethodne četiri godine povećana je gotovo za trećinu (tačnije 28 odsto), a računovođe u Ministarstvu poljoprivrede tek nešto više od jedne desetine, tj. 12 odsto. Iako oba zaposlena rade isti posao i kod istog poslodavca, države. Možete li da zamislite da se tako nešto desi kod privatnog poslodavca. Naravno da ne možete.
Ovaj podatak, preuzet iz nedavno (4. jula) objavljene analize Fiskalnog saveta (pod dugim i rogobatnim imenom: “Platni razredi i zaposlenost u državnom sektoru Srbije: od nedovršene reforme do održivog sistema”), najbolje ilustruje haos koji vlada u državi. A to je samo vrh ledenog brega. Pre samo nešto više od godinu dana, 1. juna 2018, Fiskalni savet je napravio sličnu, zapravo još obimniju (na oko 100 strana) studiju u kojoj je detaljno ukazao na pogubne posledice odlaganja reformi u ovoj oblasti. Činjenica da se u tako kratkom roku dva puta opširno bavio istom temom upućuje da je stanje krajnje alarmantno. Samo da podsetimo, nered i samovolju u ovoj oblasti najbolje odražava činjenica da se “zarade u državnom sektoru utvrđuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka, a formiraju na temelju čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”. Haos je ovde blaga reč.
Taj haos, međutim, nije nikakva “božja kazna” – osim ako neko pod tim ne podrazumeva samog Vučića. To je rezultat politike koju aktuelni predsednik vodi otkako je, praktično, preuzeo državno kormilo 2012. Sa druge strane, koliko su red i sistem, pravednost i pravičnost važni, pokazuju sledeći redovi iz pomenute studije FS.
“Uređen sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru jedan je od osnovnih stubova na kojima počiva funkcionalna država – a u Srbiji taj sistem ne postoji. Funkcionalnu državu ne definišu samo finansijska stabilnost i uravnotežen budžet već i njena sposobnost da građanima obezbedi pristup kvalitetnim uslugama javnog sektora (zdravstvo, prosveta, bezbednost, sudstvo), izgrađenu infrastrukturu, dobre zakone koji se dosledno sprovode, očuvanu životnu sredinu, efikasnu administraciju. Da bi država sve ove važne zadatke ispunila, ključno je da raspolaže odgovarajućim brojem zaposlenih koji su motivisani da rade i imaju potrebne kvalifikacije – tj. da ima uređen sistem zarada i zaposlenosti. Ako taj sistem nije postavljen na pravi način, ni država ne može dobro da funkcioniše. Druga strana ove relacije je u tome što unapređenje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi ima pozitivne uticaje na kvalitet života svih građana, pa bi zbog toga Vlada ovoj reformi morala da se posveti mnogo ozbiljnije nego dosad. Sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru u Srbiji trenutno nije dobro uređen, a moglo bi se slobodno reći i da je haotičan. Na to neposredno ukazuju manjak kvalifikovanih zaposlenih u važnim delovima javnog sektora (zdravstvo, inspekcijske službe, upravljanje investicionim projektima), ogromne razlike u platama na istim poslovima u različitim delovima javnog sektora, a isto to vidi se i posredno, kroz veliki broj neujednačenih propisa koji regulišu ovu oblast i veoma nizak kvalitet osnovnih usluga koje država pruža svojim građanima. Na svim relevantnim međunarodnim listama koje ocenjuju kvalitet zdravstva, prosvete, infrastrukture, koje mere rasprostranjenost korupcije i dr., Srbija je po pravilu među najlošije ocenjenim evropskim zemljama”.
Ovo je, dakle, suština nalaza do kojeg je došao Fiskalni savet. Iz nje sve proističe i u njoj se sve završava. Da li je uređen i “transparentan” sistem zarada u javnom sektoru nešto nedostižno, nešto što niko drugi nije uspeo da uradi ili su uspeli samo retki u svetu? Nije, naravno.Doduše, kako ističe FS, “uređenje zarada i zaposlenosti u opštoj državi jeste jedna od najkompleksnijih reformi” i predstavlja “veliki stručni i politički izazov”. Ipak, “najveći broj evropskih zemalja bio bio u stanju da na taj izazov uspešno odgovori”. Dakle, kada je reč o stručnom delu reforme, “olakšavajuća okolnost za Srbiju je u tome što je najveći broj evropskih zemalja već uredio svoj sistem zarada i zaposlenosti, tako da Srbija može da koristi repere i iskustva uporedivih zemalja”. Na kraju krajeva, priznaje FS, i dobar deo njegovih preporuka nastao je iz komparativnih analiza. “Međutim, glavni izazov ove reforme nije njen stručni deo. Tu postoje zadovoljavajući kapaciteti u državnoj upravi koji s tim mogu da se nose (mada je ostalo još mnogo posla). Problemi s kojima Vlada godinama ne može da se izbori su političke prirode. Da bi se sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi uredio, potrebno je da se nadvladaju interesi i pritisci najmoćnijih sindikata i da se prestane sa donošenjem populističkih odluka – što je, po svemu sudeći, glavni razlog zbog kojeg ova važna reforma još uvek nije sprovedena”.

OD GOREG GORE: Nije stvar, međutim, samo u tome što su reforme odlagane. Ono što je Vučićeva vlast radila od (kraja) 2013, kada je reforma najavljena, samo je pogoršavalo situaciju. “Umesto očekivanih poboljšanja, u međuvremenu je došlo samo do dodatnog urušavanja sistema usled ad hok povećanja zarada po pojedinačnim ministarstvima (koja se sprovode od 2016) i produžavanja mere zabrane zapošljavanja (koja je trebalo da se završi još 2015). Zarade po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine povećavane su bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koji zaposleni obavlja… Slično tome, višegodišnja zabrana zapošljavanja ne samo što je zamrzla postojeću lošu strukturu zaposlenosti već je i dodatno povećala manjak zaposlenih na nekim ključnim pozicijama javnog sektora prirodnim odlaskom zaposlenih u penziju, uz niske stope zamene (lekari, poreski inspektori i drugo)”.

VELIČINA RAZORNE MOĆI ALEKSANDRA VUČIĆA NIGDE SE TAKO DOBRO NE VIDI KAO NA ONOME ČEMU JE ON NAJBLIŽI, U ČIJEM SE SREDIŠTU ZAPRAVO NALAZI. NA DRŽAVI.

A i od onog dobrog što je na početku urađeno, ubrzo se odustalo. Naime, “pošto je krajem 2013. najavljeno objavljivanje registra svih radnih mesta sa pripadajućim primanjima zaposlenih, u januaru 2014. na sajtu Ministarstva finansija zaista su se pojavili prvi podaci o broju zaposlenih u državnim organima sa sredstvima isplaćenim za njihove zarade”. Doduše, ovi su podaci bili prilično nepotpuni jer su “obuhvatali samo manji deo zaposlenih u opštoj državi”, a nisu ni “sadržali dovoljno informacija o strukturi zaposlenosti i platama za pojedinačna radna mesta”. Međutim, “ono što je poražavajuće” i naglašava se u pomenutoj analizi, ovaj registar, ma koliko nesavršen, “nije iskorišćen kao osnova za njegovo dalje unapređenje već se umesto toga sredinom 2015. prestalo sa objavljivanjem i tih podataka”. Tako je Srbija i po ovom osnovu ostala daleko iza ne samo uvek naprednije Slovenije nego i iza nekada iza nje jako zaostale Rumunije, kao i po kapacitetima, reklo bi se, mnogo manje Crne Gore.
Nije, međutim, ovde kraj destrukciji srpske države. “Najnovije odlaganje uvođenja sistema platnih razreda napraviće dodatnu štetu”, kažu u Fiskalnom savetu, a “možda i najavljuje da je Vlada od reforme zarada potpuno odustala”. Naime, “iako reformu plata u opštoj državi od samog početka procesa”, tj. od već pominjane 2013, “prati probijanje definisanih rokova, sve doskoro nije postojala sumnja u opredeljenje Vlade da sprovede ovu važnu reformu. Međutim, događaji iz prethodnih pola godine ukazuju na to da se od ove reforme možda u potpunosti odustaje. Tako je 8. decembra 2018. u poslednji čas izmenjen deo Zakona o sistemu plata u javnom sektoru (iz decembra 2017), kojim je bilo predviđeno da se sistem platnih razreda primenjuje od 1. januara 2019. Ovom izmenom zakonski rok za početak primene platnih razreda pomeren je na 1. januar 2020”. Cilj tog odlaganja bio je, nije teško zaključiti, da se omogući još jedno “ad hok povećanje zarada zaposlenih u javnom sektoru u 2019”. Naravno ni tu samovolji vlasti nije bio kraj. “Nedugo potom Vlada je pripremila Nacrt Fiskalne strategije za 2020, koji predviđa da se uvođenje sistema platnih razreda pomeri još dalje u budućnost, na sredinu 2020, bez objašnjenja zbog čega je došlo do novog odlaganja”. “Objašnjenja”, naravno, nije bilo, ali je svima jasno o čemu se radi. Jer, kao što primećuje FS, “pomeranje roka na sredinu 2020. znači da će se i krajem 2019. sprovesti još jedno populističko ad hok povećanje zarada po sektorima opšte države, bez jasnih kriterijuma”. To će, kaže FS, “dodatno udaljiti Srbiju od uređenog sistema zarada u opštoj državi”, ali će omogućiti da Vučić dobar deo svog biračkog tela, osim štapom, sada i šargarepom privoli da za njega glasaju na izborima iduće godine. Tako da zaključak Fiskalnog saveta da “iako tehnokratski deo Vlade godinama radi na izradi objektivnih parametara za uvođenje jedinstvenog sistema plata u opštoj državi, u Vladi uvek na kraju prevlada stav da se povećanje zarada u opštoj državi nastavi po političkim prioritetima”, svakako jeste tačan, neki bi rekli i ubitačan, ali nema sumnje da se Vučićeva vlast zbog njega neće mnogo potresti. A “pitanje da li postoji volja da se to u dogledno vreme promeni” više je retoričko nego stvarno. Uvođenje uređenog i pravičnog sistema plata u javnom sektoru, kakav odgovara civilizovanom društvu i državi, nije u interesu ove vlasti.
“Odustajanje od reforme nije, međutim, najgore što nam se može desiti. Još veća opasnost”, upozorava Fiskalni savet, preti od “usvajanje lošeg sistema platnih razreda”, a kako trenutno stvari stoje, najverovatnije je da će se “Vlada” opredeliti upravo za neko takvo “rešenje”. Naime, iako je “reforma sistema platnih razreda u početku bila zamišljena na dobrim principima, vremenom je došlo do derogacije ovih principa (i to ne samo zbog paušalnog povećanja zarada pojedinačnim sektorima države, koje traje od 2016). Naime, pravljeni su ustupci najmoćnijim sindikatima prilikom utvrđivanja koeficijenata zarada (prosveta); planiran je suviše uzak raspon od najniže do najviše zarade (koji bi išao naruku najvećem broju zaposlenih u javnom sektoru, ali ne bi ostavio prostor za nagrađivanje manjeg broja najstručnijih zaposlenih); napravljen je veliki broj sektorskih izuzetaka iz jedinstvenog zakona (policija, vojska, funkcioneri); planirano je da ne postoji prelazni period između sadašnjeg stanja i novog sistema platnih razreda – što zapravo znači da će novi sistem biti veoma blizak postojećem lošem stanju; minimalna zarada podizana je preko rasta produktivnosti privrede”, itd. Na kraju, čak Fiskalni savet preporučuje kabinetu Ane Brnabić da “ukoliko nije u stanju da to uradi u skladu sa dobrom ekonomskom praksom, onda bi najbolje bilo da od čitave reforme odustane. Uvođenje lošeg sistema platnih razreda samo će ‘zacementirati’ postojeće haotično stanje i otežati buduće stvarne reforme”.
Sve u svemu, zaključak koji se nameće jasan je i nedvosmislen. Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. A to onda znači i sve ljude koji žive u Srbiji, kojima bi ta država trebalo da služi.

Srbija, policijski raj

Zaposleni u opštoj državi trebalo bi da budu jednako plaćeni za isti rad, što znači da se u jedinstveni sistem platnih razreda moraju uključiti svi sektori opšte države. Jedan od osnovnih principa uređenja sistema zarada jeste da svi zaposleni u državi budu ravnopravni, tj. da isti, generički, poslovi budu jednako plaćeni kod svih budžetskih korisnika. Da bi ovaj princip mogao da se poštuje, neophodno je da svi zaposleni u opštoj državi uđu u jedinstven sistem platnih razreda. To, međutim, trenutno nije slučaj. Oko 20 odsto zaposlenih u opštoj državi trenutno je van sistema platnih razreda (policija, vojska, funkcioneri), što nije slučaj u drugim evropskim zemljama koje su uredile sistem zarada u javnom sektoru (Slovenija, Rumunija). U planovima Vlade najavljeno je da će sektor bezbednosti ući u jedinstveni sistem platnih razreda tokom 2019, ali po svemu sudeći od toga neće biti ništa. Prošle godine je prosečna plata u policiji (73.000) preko 30 odsto bila veća nego u zdravstvu (55.000). O povlašćenom položaju policije govori podatak da je njihova prosečna plata veća od republičkog proseka oko 40 odsto, dok u centralno-istočnoj Evropi ta razlika iznosi oko 25 odsto.

Uravnilovka

Ako Vlada želi da zadrži najkvalitetnije ljude u javnom sektoru, potreban je dovoljno širok raspon zarada. To ne samo da nije trenutno slučaj nego se i ne planira. Prosečna zarada u opštoj državi trenutno je oko 20 odsto veća nego u privatnom sektoru, ali je raspon zarada za najveći deo javnog sektora relativno mali – lekar specijalista u Srbiji ima samo tri puta veću platu od najniže plate nekvalifikovanog radnika. To za posledicu ima da je javni sektor u Srbiji atraktivan radnicima sa prosečnim i ispod prosečnim kvalifikacijama (koji bi bili produktivniji u privatnom sektoru), a destimulativan za najstručnije i najpotrebnije zaposlene, koji onda napuštaju javni sektor. Ovo je jedan od ključnih razloga niskog kvaliteta usluga koje pruža država, ali u isto vreme ide naruku ubedljivoj većini zaposlenih u javnom sektoru – i samim tim će biti potrebna snažna politička volja da se promeni. Međunarodna praksa pokazuje da je najčešći raspon između najniže i najviše zarade u evropskim zemljama 1:12. U Srbiji je novim Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru definisan raspon između najnižeg i najvišeg koeficijenta za zarade od 1:7,5, što samo po sebi ne predstavlja veliki problem. Problem je, međutim, u tome što je osnovica s kojom bi se množili propisani koeficijenti planirana suviše nisko – na nivou koji je tek nešto iznad polovine minimalne zarade. To praktično znači da su najniži koeficijenti (u rasponu 1 do 2) besmisleni jer bi svi zaposleni sa ovim koeficijentima primali istu, minimalnu zaradu, a stvarni raspon između najniže i najviše zarade u državi ne bi bio 1:7,5 već približno 1:4, što je ispod svakog evropskog standarda.

Nastavnici kao doktori

Najveća odstupanja od objektivnih merila uočena su kod vrednovanja poslova u prosveti. Naime, kako kažu u FS, ni u jednoj analiziranoj zemlji nisu “naišli na sistem koji podjednako vrednuje lekara specijalistu i nastavnika u školi”. Očigledno je da su nastavnici, zahvaljujući masovnim sindikatima, uspeli da se izbore za prilično visok položaj u hijerarhiji poslova, tj. za devetu platnu grupu, umesto prvobitno planirane osme.
To je država Srbija: nastavnike čiji đaci beleže najgore rezultate na PISA testovima nagrađuje, a lekare specijaliste rasteruje. Jer, za razliku od prvih, oni imaju gde da odu. U svet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. jul 2019.

Mirko je bio bolji

U prvom kvartalu od svih 16 zemalja zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije

Intervju: Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Na otvaranju aerodroma “Morava” kod Kraljeva predsednik Vučić je rekao da je “cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek”, ali to nije bio razlog za ovaj intervju. Razlog su slabi privredni rezultati u prvoj polovini godine.

Kako biste ocenili prvu polovinu 2019. Rast od 2,5 odsto znatno je niži od očekivanog. Ko je najviše zakazao?
Privreda Srbije je prošle godine ostvarila relativno visok rast od 4,3 odsto, ali je on dobrim delom bio rezultat jednokratnog oporavka poljoprivrede tokom prošle godine. Ako isključimo taj vrlo visok rast poljoprivrede i još neke druge jednokratne faktore, trend rasta prošle godine iznosio je 3,3 odsto. Taj trend rasta predstavlja osnov za prognozu onoga što je moglo da se očekuje u ovoj godini. Znači, rast od oko 3,5 odsto u 2019. pre nekoliko meseci predstavljao je realnu procenu. Međutim, u prvom kvartalu ostvaren je znatno slabiji rast, i to može da se pripiše dejstvu nekoliko vanrednih faktora. Najpre, to su slabi rezultati u elektroprivredi, u proizvodnji uglja i struje. Drugo, uvođenje kosovskih carina krajem prošle godine takođe je u određenoj meri – mada nije lako proceniti koliko – uticalo na usporavanje privredne aktivnosti. Pored toga, pad proizvodnje Fijata bio je veći nego što je očekivano. Posmatrano po delatnostima, najviše je zakazala industrijska proizvodnja, koja je u prvom kvartalu imala pad od 1,9 odsto, a u prvih pet meseci pad od 1,3 odsto. Industrijska proizvodnja je u prošloj godini imala rast od svega 1,3 odsto, tako da je nakon pojave niza nepovoljnih okolnosti lako skliznula u minus.

Šta se može očekivati do kraja godine?
Mi iz Kvartalnog monitora očekujemo da će u narednim kvartalima doći do ubrzanja rasta, pre svega zato što će neki od ovih jednokratnih faktora nestati. EPS je konsolidovao proizvodnju, NIS, čija je proizvodnja pala zbog remonta, to će nadoknaditi do kraja godine, što se tiče kosovskih carina, prilično je neizvesno koliko će trajati, izgleda da su sad rigoroznije nego što su bile u prvih pet meseci, tako da ako sve to uzmemo u obzir i ako poljoprivreda bude nešto slabija nego prošle godine, mogao bi da se očekuje rast od oko tri odsto u toku ove godine.
 
Šta to znači u poređenju sa okruženjem i zemljama centralne i istočne Evrope?
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije. Čak i da je Srbija ostvarila rast od 3,5 odsto, to bilo ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope, koji je iznosio 4,3 odsto. Kako sada stvari stoje, prosek zemalja CIE za 2019. mogao bi da bude oko četiri odsto.

Šta se može očekivati u narednim godinama, s obzirom na Vučićevu najavu rasta od pet, šest odsto?
Svake godine se najavljuje nešto spektakularno. Plate od 500 evra najavljivane su već tri godine, najviše stope rasta u Evropi takođe se stalno najavljuju. Da bismo imali rast od oko pet odsto u proseku u periodu od pet ili 10 godina, potrebno je, prvo, da se očuva makroekonomska stabilnost koju smo postigli tokom prethodnih godina. Kamatne stope su niske, imamo relativno stabilnu i nisku inflaciju, fiskalni bilans je približno u ravnoteži, ali je potrebno da i ekonomska politika bude više okrenuta rastu. To znači da se u većoj meri državni rashodi usmeravaju na javne investicije, kao i da se višak u državnoj kasi iskoristi za dodatno smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Mislim da za privredu Srbije nije dobar preterano jak dinar, koji direktno utiče na povećanje spoljnotrgovinskog bilansa. Jak dinar nije u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, odnosno s njenom produktivnošću. Prema tome, za ubrzanje rasta potrebne su određene promene u fiskalnoj i monetarnoj politici. Međutim, najvažniji napredak Srbija treba da ostvari u institucionalnoj sferi. Po kvalitetu institucija Srbija se nalazi među nekoliko najslabije plasiranih zemalja u Evropi. Obično delimo poslednja mesta sa Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom. Negde smo na drugom, negde na trećem ili četvrtom mestu otpozadi, i tu u stvari nema napretka, čak se u nekim segmentima stanje poslednjih godina pogoršava. Čini se da Vlada i ne priznaje da je stanje u ovoj oblasti loše već često optužuje one koji rade procene i merenja ili koji samo govore o rezultatima merenja da su pristrasni, zlonamerni i slično.

U vezi s tim, šta se može očekivati od nacionalnog investicionog plana koji je Vučić najavio?
Srbija ima neizgrađenu, zapuštenu i nekvalitetnu i nacionalnu i komunalnu infrastrukturu. Dakle, nije sporno da su potrebna velika ulaganja u narednih 5-10 godina da bi izgradili auto-puteve, rekonstruisali regionalne i lokalne puteve, modernizovali pruge, osposobili Dunav i Savu za rečni saobraćaj. Takođe, trebalo bi izgraditi irigacione sisteme za navodnjavanje i zaštitu od poplava, potrebna su velika ulaganja u komunalnu infrastrukturu. Osim standardnih usluga, kao što su vodosnabdevanje i kanalizacija, potrebna su velika ulaganja u unapređenje životne sredine – u opremu za prečišćavanje otpadnih voda, za preradu smeća i slično. U komunalnu infrastrukturu je vrlo malo ulagano tokom prethodnih decenija, pa su prema proceni Fiskalnog saveta u narednoj deceniji potrebne investicije od nekoliko milijardi evra.

Kolike su trenutno javne investicije, a kolike bi trebalo da budu?
U prošloj godini javne investicije iznosile su oko 1,5 milijardi evra. Ako bi se realizovalo ono što je najavljeno, javne investicije bi dostigle dve milijarde evra godišnje, što znači da bi se povećale za 500 miliona evra godišnje. Ili, govoreći u relativnim brojevima, trebalo bi da se sadašnjih četiri odsto BDP-a povećaju na pet odsto. Međutim, da bi se to dogodilo, potrebna je efikasnija, bolje organizovana država. Mi smo i ranije imali ambiciozne planove, recimo planirano je da se Koridor deset završi do 2016, a biće završen do kraja 2019. Moramo da unapredimo procedure koje se odnose na izbor investicija. Naime, da bi javne investicije dale odgovarajući doprinos rastu privrede i društvenom napretku, potrebno je, prvo, da se biraju projekti koji će biti opravdani sa stanovišta društva. Pitanje je, recimo, treba li praviti skijalište na Avali ili graditi kanalizaciju u podavalskim selima. Treba li graditi nacionalni stadion ako i Partizan i Zvezda najavljuju modernizaciju svojih? Mnogi u Evropi grade stadione, ali stadione na kojima se svake nedelje igraju utakmice i koji su gotovo uvek puni. A nama i ovi postojeći zvrje prazni.

To sugeriše neracionalnost javnih investicija.
Čak i ako je realizacija neke investicije opravdana sa društvenog stanovništva, da bi ona pozitivno uticala na društveno blagostanje, neophodno je da se realizuje efikasno, što znači da se realizuju po najnižim troškovima, u najkraćim rokovima, a da pri tome kvalitet bude solidan. Ako to nije slučaj, tada se kroz investicije neproduktivno rasipaju sredstava poreskih obveznika, što je po pravilu praćeno korupcijom. Neefikasna realizacija javnih investicija kod nas je skoro redovna pojava, što se manifestuje kroz kašnjenje u realizaciji projekata, visoke troškove i nizak kvalitet radova. Uzroci neefikasnosti su u lošim projektima, izboru izvođača bez tendera, fingiranim tenderima, lošem nadzoru.

Na prvi pogled paradoksalno, kod nas su jedino strane investicije na zadovoljavajućem nivou.
I bilo bi dobro da ih zadržimo na sadašnjem nivou, tj. na pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda. To je visok nivo stranih direktnih investicija. Srbija je po tome jedna od najuspešnijih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Međutim, u dužem periodu tako visok nivo stranih investicija nije održiv zato što dovodi do sve većeg odliva dohodaka po osnovu stranog kapitala, kroz dividende i slično. Naše ukupne obaveze prema inostranstvu po osnovu kapitala i kredita iznose blizu 90% BDP-a. Obaveze po osnovu stranog kapitala i kredita nisu identične – kredit mora da se vrati s kamatom, ali i kapital koji je ovde uložen pre ili kasnije počeće da povlači dividende iz Srbije. Zato bi bilo dobro da prokušamo da smanjimo podsticaje za strane investicije u obliku subvencija, da napravimo bolji privredni ambijent, bolju infrastrukturu, da smanjimo poreske stope, a ako su u pitanju podsticaji, da se oni fokusiraju pre svega na velike i na visokotehnološke investicije. Jedna od investicija kojoj bi trebalo dati stimulanse bio bi Folksvagen, da je odlučio da odabere Srbiju.

Domaće privatne investicije najviše zaostaju za potrebnim. Zašto?
One su oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu najmanje 15, u apsolutnim iznosima trebalo bi da budu preko dve milijarde evra godišnje veće nego što su sada. Uzrok niskim ulaganjima domaćih privrednika nije nedostatak novca. Preduzeća sama raspolažu solidnim sredstvima, a sa druge strane, mogu da se zaduže pod povoljnim uslovima jer su kamatne stope niske. Poreske stope su takođe niske u Srbiji. Porezi na kapital u Srbiji međi nižima su i u ovom delu Evrope i u celoj Evropi. To znači da se prepreke nalaze u nekim drugim segmentima. Ja mislim da su prepreke pre svega u lošem privrednom ambijentu, pravnoj nesigurnosti, neravnopravnosti učesnika na tržištu, raznim birokratskim barijerama za domaća preduzeća. Jedan od razloga što su strane investicije visoke upravo je u tome što stranci imaju posebne pogodnosti koje nisu dostupne domaćim preduzećima. Dakle, potrebno je stvoriti dobar ambijent za sva preduzeća u Srbiji, a ne samo za strane investitore i za privilegovane domaće. Ovakav ambijent kakav je sada u Srbiji ne može da generiše rast BDP-a od pet odsto. Potrebno je da se aktiviraju potencijali desetina hiljada malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, da zbog dobrih uslova oni investiraju, a da o tome nema vesti na televiziji, da se ne slika ni predsednik ni premijer. Pored toga, neki veliki kapitalisti počeli su sve više da ulažu u inostranstvo. A nema visokog privrednog rasta bez visokih domaćih investicija. To je presudno.

Nedavno ste rekli da je kod nas potrošnja još uvek prevelika. Kako to objasniti ljudima koji su vrlo nezadovoljni standardom?
Potrošnja je mala u odnosu na naše potrebe i želje, mala je i u odnosu na ono što drugi narodi troše u srednjoj Evropi, pogotovo zapadnoj, ali je velika u odnosu na proizvodnju koji stvaramo. Da bi društvo napredovalo, ono mora da ima dobru proporciju između dela dohotka koji troši i dela koji investira. Ako gledamo kratkoročno, onda ćemo što veći procenat toga da potrošimo, ali u tom slučaju potrošnja neće rasti u budućnosti. Ako želimo da potrošnja raste iz godine u godinu po relativno visokim stopama, onda značajan deo dohotka moramo da izdvojimo za investicije. Zemlje u centralnoj Evropi danas izdvajaju oko 22-23 odsto svog BDP-a za investicije, i to uglavnom iz sopstvenih sredstava, a Srbija svega 18-19 odsto, od čega trećinu iz stranih izvora.

MILOJKO ARSIĆ: KRITIKE NEOLIBERALIZMA U SRBIJI ČESTO SE KORISTE ZA OSPORAVANJE DEMOKRATIJE I TRŽIŠNE EKONOMIJE

Da je potrošnja u Srbiji velika u odnosu na našu proizvodnju, vidi se po tome što učešće privatne potrošnje u BDP-u iznosi 70 odsto, dok je u drugim zemljama centralne i istočne Evrope 60 odsto. A u Kini je samo 40 odsto. Druga strana te “medalje” je da su domaće investicije male, a to znači da ne stvaramo temelje za brz rast potrošnje u budućnosti.
Još jedan pokazatelj koji to potkrepljuje – naša potrošnja iznosi 48 odsto proseka Evropske unije, a proizvodnja je 40 odsto proseka EU. Na ovo je važno ukazati zato što još uvek ima ideja da rast BDP-a treba podsticati povećanjem potrošnje građana i države. Potrošnja treba da raste, ali tako da prati BDP, a ne da prednjači. Kad bi bilo moguće povećavati BDP povećanjem potrošnje, sve zemlje u svetu bile bi razvijene. Put do rasta je teži, on vodi kroz odricanje, a odricanje se sastoji u tome da deo dohotka uštedimo i investiramo ga u kapital.
 
Ovo što vi govorite veliki broj ljudi, inače vrlo prisutan u medijima, odmah kvalifikuje kao “stezanje kaiša” i odbacuje kao neoliberalizam. Vidite li vi liberalizam u ekonomskom sistemu Srbije?
Ni po čemu naš sistem ne može da se okarakteriše kao preterano liberalan. Učešće javne potrošnje u BDP-u ili procenat zaposlenih u državnim preduzećima veći su nego u zemljama našeg nivoa razvijenosti, što nikako nije liberalna politika. Mi smo restrukturiranje preduzeća toliko odlagali, da ono traje nekih petnaestak godina i još nije završeno. U jednom liberalnom sistemu to bi se završilo za dve-tri godine. Mi imamo velike subvencije, dok su cene nekih proizvoda ispod dugoročnih troškova (struja), što je suprotno liberalnim idejama. Imamo za naš nivo razvijenosti umerene poreske stope, nisu vrlo niske, što bi bila neka karakteristika liberalnog modela, itd. Sve u svemu, u Srbiji nema više liberalizma nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što znači da uzroke naših problema treba tražiti u nečem drugom.

U CELOM RAZDOBLJU OD 2008. DO 2012. CVETKOVIĆEVA VLADA JE, UPRKOS BROJNIM SLABOSTIMA, OSTVARILA PRIVREDNI PAD OD 0,2 ODSTO GODIŠNJE, DOK JE U ZEMLJAMA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE PROSEČNI GODIŠNJI PAD BIO 0,4 ODSTO. SADAŠNJA VLAST JE OD 2012. DO 2018. OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI PRIVREDNI RAST OD 2,1 ODSTO, A DRUGE ZEMLJE CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE 3,1 ODSTO

O čemu je onda reč?
Ono što neki ljudi u Srbiji brkaju s liberalizmom jeste izrazito neefikasna država, nedosledna primena zakona, korupcija i privilegovano bogaćenje. Protivnici kapitalizma neosnovano pripisuju dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina privatizaciji i liberalizaciji. Pod formom kritike neoliberalizma često se osporavaju neke opšte norme racionalnog ponašanja, poput poštovanja ugovora, tj. vraćanja kredita, niskog budžetskog deficita, usklađivanja potrošnje s proizvodnjom i dr. Deo javnosti liberalizam poistovećuje sa imperijalističkom politikom nekih zapadnih zemalja, ali imperijalizam nipošto nije ekskluzivna odlika liberalizma, on je prisutan u skoro svim državama, bez obzira na politički sistem. Štaviše, kritike neoliberalizma u Srbiji često se koriste za osporavanje demokratije i tržišne ekonomije kako bi se kao alternativa ponudio autokratski sistem i različiti oblici državne privrede – korporativni kapitalizam, ekstremni kejnzijanizam, neki oblik socijalizma.

Da li je danas veći problem politički ili ekonomski sistem?
Mislim da je ključni problem u političkom sistemu i u nepovoljnom međunarodnom položaju naše zemlje. Privredni sistem i ekonomska politika kreiraju se u političkim procesima, pa njihove karakteristike zavise od političkog sistema. Neravnopravnost koja postoji u političkom sistemu preslikava se i na privredni sistem. Kao što su stranke izrazito neravnopravne u političkim procesima, tako su i preduzeća neravnopravna. Partijska država koja je formirana u političkim procesima vrlo je neefikasna i praćena je visokom korupcijom. Dodatni problem za privredu dolazi od nepovoljnog međunarodnog položaja Srbije, ali to je nešto sa čime su se suočavale sve vlade tokom poslednjih nekoliko decenija. Nepovoljan međunarodni položaj obuhvata pitanje Kosova i Metohije, probleme sa susednim zemljama, spore EU integracije i komplikovan geopolitički položaj. Stoga su promene u političkom sistemu i poboljšanje međunarodnog položaja Srbije uslov za dugoročni napredak njene privrede.

Nedavno vas je predsednik Vučić, posle vaše kritike njegovog NIP-a, “prozvao” rekavši da su u vreme Mirka Cvetkovića, čiji ste savetnik bili, ekonomski rezultati bili mnogo gori nego što su sada.
Jesu, to je tačno, ali to je slučaj i sa celom Evropom i svetom. Vlada Mirka Cvetkovića je radila u vreme svetske ekonomske krize, ona je formirana praktično na početku te krize i izgubila je izbore pre njenog okončanja. Ako gledamo kakve rezultate je postizala ta vlada od 2008. do 2012, oni su bili relativno bolji nego što sadašnja vlada postiže od 2012. do 2018.

Možete li to da potkrepite?
Recimo, u 2009, koja se navodi kao simbol neuspeha Cvetkovićeve vlade, zabeležen je pad BDP-a od 2,7 odsto. Međutim, prosečan pad u Evropi tada je bio 4,8 odsto, a u zemljama centralne i istočne Evrope 7-8 odsto. U 2009. od 37 zemalja za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP-a, samo devet je imalo veći rast od Srbije. Tada su i zapadnoevropske zemlje imale pad po pet odsto, a baltičke po 14-15 odsto. U celom razdoblju od 2008. do 2012. ta vlada je, uprkos brojnim slabostima, ostvarila privredni pad od 0,2 odsto godišnje, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope prosečni godišnji pad bio 0,4 odsto.
Od 2012. do 2018. imamo znatno povoljnije okolnosti u svetu u odnosu na period krize – kamatne stope su na istorijskom minimumu, ponuda jeftinog kapitala je velika, evropske privrede snažno rastu, a time i tražnja za našim proizvodima. U takvim uslovima sadašnja vlast je od 2012. do 2018. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od 2,1 odsto, a druge zemlje centralne i istočne Evrope 3,1 odsto. Znači, druge zemlje centralne i istočne Evrope su u poslednjih šest-sedam godina u odnosu na krizni period ubrzale rast za 3,5 procentnih poena, dok je Srbija ubrzala rast za samo 2,3 procentna.
Metodološki je neispravno da se rezultati u normalnim vremenima, nakon 2012, porede sa rezultatima u doba krize. Uvek se rezultati jedne države moraju upoređivati sa onim što su druge države ostvarile u istim periodima i sličnim međunarodnim i prirodnim okolnostima. Niko u Srbiji nije rekao da je Vučić najgori premijer u Evropi zato što je 2014. imao najveći pad BDP-a Evropi jer su te godine bile velike poplave. To nisu rekli ni njegovi politički protivnici ni ekonomisti, dok on optužuje Cvetkovićevu Vladu za pad u 2009, kada je svetska kriza bila na vrhuncu

Precenjen dinar

Rekli ste da je dinar precenjen, šta tu treba da se uradi?
Greška je napravljena ranije, 2017. i 2018, kada je bilo moguće da se spreči jačanje, a nije, kao što sada imamo veliki priliv kapitala, a dinar je konstantan, ne jača. Kina je tokom devedesetih godina prošlog veka imala najveći priliv kapitala u svetu, a njena valuta je slabila, država je otkupljivala devize i nije dozvolila da valuta ojača već je namerno slabila valutu da bi pojačala cenovnu konkurentnost. To su radile i druge dalekoistočne zemlje, pa su čak nekoliko decenija svesno imale potcenjenu valutu. Zato su prvo Japan, a posle Koreja, Kina i druge zemlje optuživane da potcenjuju svoju valutu i da po tom osnovu ostvaruju suficit u trgovini sa zapadnim zemljama.

To bi trebalo da uradi Srbija?
Ne mora da ima potcenjenu valutu, ali bar da bude blizu ravnotežnog nivoa. To je otprilike vrednost koja eliminiše deficit u tekućem platnom bilansu. Srbija je, međutim, prošle godine u tekućem bilansu plaćanja imala manjak od preko pet odsto BDP-a, a ove godine će verovatno biti još veći. To je znatno veći deficit nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Veći deficit imaju samo male zemlje u našem okruženju koje imaju veliki procenat stanovništva u inostranstvu, Bosna, Albanija, Crna Gora. Ne mislim, naravno, da bi sad trebalo da dođe do naglog i velikog slabljenja dinara – zato što imamo veliki stepen evroizacije – ali jedna oprezna politika u tom smeru bila bi dobro došla. Mi smo, međutim, u periodu kada je naša privreda slabije napredovala vodili politiku jačanja dinara. Dinar je za poslednje tri i po godine realno ojačao 7,5 odsto, dok je naša produktivnost rasla slično kao u Nemačkoj, a sporije nego u zemljama centralne Evrope.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 11. jul 2019.

Makron ili mikron

Ako Vučić i Brnabić igraju dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može reći da se sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire

Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Otprilike u ovo vreme prošle godine, na ovom istom mestu (NM 376), objavili smo tekst “Može li Francuska ponovo da bude Francuska”. Sa idejom da novi čovek na čelu francuske Republike, Emanuel Makron, kao baštinik humanističkih ideala Francuske revolucije, preuzme više odgovornosti, pa i (zajedno s Nemačkom) čelnu ulogu u izgradnji nove Evrope. Može li predsednik Makron – glasilo je pitanje – da unese vizionarstvo Francuske revolucije u današnju Evropu. Tačnije – u Evropsku uniju. Jer, ideja Evropske unije zapravo je jedan vid ideje Francuske revolucije. Evropska unija je nastala na tragu Francuske revolucije.

Naravno, radilo se o tome da bi zatvaranje vrata Evropske unije zemljama kandidatima, pa i Srbiji, pogodilo pre svega i najviše obične ljude. Vučić bi se, recimo, već nekako snašao. A ojačalo bi nacionaliste i populiste, tj. najžešće protivnike EU. Drugi argument bio je da je bolje nekog derana uvesti u kuću i dati mu sok nego ga ostaviti u dvorištu da vam kamenicama razbija prozore. Pa makar on nekoliko puta prosuo taj sok.

Posle godinu dana, uoči proslave jubilarne 230. godišnjice pada Bastilje: ista meta – isto odstojanje. Francuska je još dalje od proširenja Evropske unije, kao što je i Srbija, u suštini, još dalje od same Evropske unije iako se, formalno gledano, čini da joj ide u susret.

Ako Vučić i Brnabić igraju neku dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je, što bi se reklo, jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može kazati da se on očevidno sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire.

Opet, niko ne traži od Makrona da obeća da će Srbija 2025. postati članica “evropske porodice”. Ali ne mora ni da kaže da nipošto neće. Ne zato da bi nekome davao lažnu nadu nego zato što francuski predsednik neku nadu na taj način već daje. Naravno – protivnicima Evropske unije. A to znači i – svojim protivnicima. Pa, kakva je onda to (“mudra” ili “iskrena”) politika?

Proevropske snage u Srbiji imaju pravo da očekuju da Evropa – šta znači i Francuska – ne pomaže, ne hrabri i ne bodri antievropske snage.

Nije valjda da Makron dolazi zbog nekoliko kilometara podzemne železnice. Doduše, taj “projekat” je vredan preko milijardu evra, ali tek kao (potencijalni) deo Evropske unije Srbija postaje raj za investitore. Jer se u tom slučaju investicije koje Srbija mora (i može) da preduzme mere desetostrukim, pa i većim sumama.

Još važnije, dugoročno gledano, time se menja i geostrateški položaj Srbije, a da se ona, naravno, ne pomeri s mesta. Umesto da bude “stajna tačka” i “odskočna daska” imperijalnim silama koje se temelje na vrednostima bitno različitim, pa i suprotnim od evropskih, koje prete Uniji, Srbija postaje saveznik i oslonac Evrope.

Tako stvari stoje kada se s mikroplana pređe na makroperspektivu.

Makron ili mikron, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jul 2019.

Novi investicioni cirkus

Novi investicioni ciklus, proslava Vidovdana na aerodromu “Morava”, dve godine Vlade Ane Brnabić – prethodna nedelja zaista je obilovala važnim događajima

Vlast i razvoj

Nije slučajno Aerodrom “Morava” u selu Lađevci kod Kraljeva otvoren na Dan nebeske Srbije, 28. juna. Valjda se time htelo poručiti kako, eto, Srbi i Srpkinje ponovo lete u nebo. Ali ovog puta na jedan sasvim drugačiji način, primeren 21. veku.
Bilo je, međutim, neke(gorke) simbolike u tome što za proslavu Vidovog dana i mesto tog uzletišta nije izabrana dolina Laba i Sitnice nego Ibra i Morave, nekoliko stotina kilometara severnije.
Mada, eto paradoksa, najveći korisnik nove vazdušne luke mogli bi da budu upravo Turci. Zbog veze s Novim Pazarom, odnosno Raškom oblašću ili Sandžakom, svejedno. Štaviše, bilo je nekih priča, pre desetak godina da bi oni mogli da se pojave u ulozi investitora. Ta priča se izjalovila, ali ih sada umesto mačem i štitom, kao pre šest i kusur vekova, dočekujemo hlebom i solju. I bolje je, naravno, što je tako.
Kao što je, uostalom, slučaj i s Nemcima. Na čiju je želju, izgleda, aerodrom i otvoren. Jer, kako je 18. oktobra prilikom posete Kraljevu rekao Vučić, “gosti iz Nemačke kompanije Leoni, koja 12 kilometara od ‘Morave’ gradi fabriku, želeli su da dođu preko Lađevaca”. I onda im je Vučić obećao da će aerodrom biti uskoro izgrađen. “To ćemo da završimo, rekao sam, do polovine sledeće godine, a može da bude i pre, u martu, aprilu sledeće godine. To vam sada ja kažem, a ranije sam bio, onako…”, rekao je Vučić.
Uprkos tome, međutim, za događaj u Lađevcima može se mirne duše reći da je imao više nacionalno-politički nego internacionalno-ekonomski značaj. Jer, političko-marketinški efekti su vidljivi, ali privredno-profitni teško. I ko zna koliko će još vode proteći Moravom i Ibrom dok novi aerodrom ne bude počeo da posluje sa dobitkom. Jer u ovom trenutku nema ni grubih naznaka koje bi kompanije aerodrom mogle da koriste, kao ni okvirnih proračuna o prihodima (rashodi su manje-više fiksni). A nije moralo tako da bude, da se zaista vodilo računa o ekonomiji i da su konsultovani stručnjaci.

RAZVOJ SRBIJE JE PODREĐEN, KAPACITETIMA ALEKSANDRA VUČIĆA DA OTVARA NOVE OBJEKTE. A POŠTO JE ON, IAKO RADI 48 SATI DNEVNO, OGRANIČENIH MOGUĆNOSTI, SRBIJA TAVORI NA REPU REGIONA, EVROPE I SVETA

PREZIR PREMA ZNANJU: Naime, jedno od glavnih pitanja uoči otvaranja aerodroma “Morava” bilo je da li će osim aviona tipa ATR i Boing 737 na njega moći da sleću i Erbasovi, dakle, u principu, sve veliki avioni. U ovom trenutku moramo da podsetimo na intervju s Petrom Mirosavljevićem, profesorom vazdušnog saobraćaja na beogradskom Saobraćajnom fakultetu, vođen pre gotovo tačno godinu dana (NM 380, avgust 2018). Tom prilikom Mirosavljević je, između ostalog, rekao da mu “uopšte nije jasno zašto država kada donosi odluke ne pita šta je sistem održivog razvoja jednog aerodroma, odnosno kako bi jedan aerodrom mogao sam sebe da finansira. Mi smo na fakultetu spremni da im u svakom trenutku pomognemo, ali nas niko ne pita”. Takođe, Mirosavljević je rekao da “kod nas postoji višedecenijska hipoteka Jat ervejza da pravi avion mora da ima 150-180 sedišta i da sve ispod toga nije avion. Međutim, to nije tačno. Kod nas ne postoji ideja o postepenom razvoju, dakle da treba da se počne od nečeg malog, da bi posle izvesnog vremena ono postalo veliko i ozbiljno. Kod nas se, na primer, ne veruje da je moguć saobraćaj avionom od 20 mesta. Već 15-20 godina mi na fakultetu pokušavamo da afirmišemo tu ideju. Jer, to je zapravo okosnica regionalnog saobraćaja, gde se aktiviraju sekundarni i tercijarni aerodromi kao što su Ponikve, ‘Morava’, Bor, Zrenjanin”.
Na pitanje koje se odmah logično postavlja, da li je standard u Srbiji toliko visok da bi bilo dovoljno putnika, Mirosavljević je odgovorio da su na fakultetu analizirali “podatke Republičkog zavoda za statistiku o broju putnika i ustanovili da postoji kritična masa putnika u unutrašnjosti Srbije”, dakle, “ljudi koji redovno putuju avionima, što bi pokrilo inicijalne, odnosno troškove održavanja regionalnog saobraćaja”.
Da bi se i na vazdušni saobraćaj mogla primeniti ona izreka “smole is beautiful” pokazuje i brzi rast biznis saobraćaja. “Dok se posle Jata i Er Srbija guši u gubicima, privatne avio-taksi kompanije stalno napreduju i svake godine kupe po jedan novi avion”, kaže Mirosavljević.
Na otvaranju Aerodroma “Morava” predsednik Vučić je rekao da će nešto slično pokušati da napravi i kod Bora i s Ponikvama kod Užica. Bor ćemo zasad ostaviti po strani, ali što se tiče aerodroma na Zlatiboru, tu aktuelna vlast zapravo već godinama sprečava otvaranje aerodroma. Naime, još pre tri godine – da ranije pokušaje ne pominjemo – predsednik Opštine Čajetina Milan Stamatović sazvao je skup privrednika i lokalnih i državnih funkcionera posvećen otvaranju aerodroma Ponikve. “Aerodrom Ponikve je odličan, ima dobru pistu koja treba da se sredi, ali je na dobroj lokaciji, ima i terminal. Ja sam prošle godine vodio neke razgovore sa Rajanerom, oni su bili spremni da lete na Ponikve, videli su da bi privukli saobraćaj sa Tuzle i Mostara, međutim, država za to nije pokazala nimalo sluha” – da se još jednom pozovemo na Mirosavljevića.
Tom prilikom rečeno je da je za otvaranje aerodroma Ponikve potrebno 2,4 miliona evra, otprilike četvrtina sume koju je aktuelna vlast uložila u kraljevački aerodrom. Ali, ne samo da Ponikve nisu mogle da dobiju tu sumu nego ni na taj skup niko ni iz Užica ni iz Republike Srbije (ali je došao iz Republike Srpske) nije smeo da dođe. Dokle to ide, svedoči činjenica da je učešće otkazao – iako je prvobitno prihvatio – i Emir Kusturica. Zašto? Ne zašto se Kusturica popišmanio nego zašto su Ponikve ostale na belom hlebu. Zato što Stamatović nije iz Srpske napredne stranke.
Dakle, ne samo što Vučićeva vlast ne pomaže razvoj pojedinih delova Srbija, ona pokušava da ih gurne u propast, ona je spremna da radi protiv svojih građana.

CIKLUS CIRKUS: Razvoj Srbije prilagođen je, tačnije podređen, kapacitetima Aleksandra Vučića da otvara nove objekte. A pošto je on, iako radi 48 sati dnevno, ograničenih mogućnosti, Srbija tavori na repu regiona, Evrope i sveta.Vidi se to i po novom investicionom ciklusu čiji bi detalji, kako je Vučić rekao, trebalo da budu objavljeni do kraja ove godine. Najvažnije se, međutim, već zna: taj “novi veliki investicioni plan” biće “vredan između pet i 10 milijardi evra”, “trajaće četiri ili pet godina” i očekuje se da obezbedi “privredni rast od preko pet ili šesto odsto BDP-a”.
Pošto se, valjda, dobro opekao sa onim obećanjem plate od 500 evra, sada su Vučićeva obećanja mnogo konfuznija, tj. “marketinški bolje sročena”: lepo zvuče, al’ ne zna se baš tačno šta znače.
Najpre, pet ili 10 milijardi – to uopšte nije svejedno, razlika je što bi reko Mujo, “drastićna”. Drugo, i važnije, nije baš jasno misli li Vučić da će u narednoj petoletci ukupne (buduće) državne investicije iznositi milijardu-dve godišnje ili će za toliko biti povećane ove sadašnje. Zapravo, Vučić nije pomenuo nikakvo povećanje investicija, iz čega bi se moglo zaključiti da se radi o prvom. Ako je tako, tj. u slučaju da se ostvari ona prva suma od milijardu evra, to onda nije nikakav investicioni ciklus, to je investiciona kataklizma. Jer država Srbija već sada ulaže oko milijardu i po evra.
Ukoliko pak taj novi investicioni plan bude predviđao državna ulaganja od dve milijarde evra godišnje, to će značiti povećanje od 500 miliona evra. To je dobro, mada ni to nije dovoljno. S obzirom na to da potreba ima toliko da se prosto ne zna šta je preče. Samo u komunalnu infrastrukturu i/ili ekologiju trebalo bi uložiti jedno 15 milijardi evra. Ali ekonomisti već godinama upozoravaju da bi javne investicije trebalo da budu znatno veće od onih koje je realizovala aktuelna vlast. Brojne su analize u tom pogledu dosad napravljene. Svi ekonomski tink-tenkovi – i Makroekonomske analize i trendovi (MAT), i Fond za razvoj ekonomske nauke (Kvartalni monitor – QM), i Fiskalni savet – potpuno su u tome saglasni. Recimo, prema podacima ovog poslednjeg, u zemljama centralnoistočne Evrope tokom njihovog ubrzanog razvoja, između 2006. i 2016. godine, javne investicije su se kretale oko 4,6 odsto bruto domaćeg proizvoda. U Srbiji se za vreme Vučićeve vladavine kreću oko tri odsto BDP-a. Tek su prošle godine dostigle 3,6 odsto BDP-a (oko 1,3 milijarde evra), dok je za 2019. planirano da dođu do četiri odsto BDP-a, odnosno oko 1,6 milijardi evra. Međutim, gotovo celokupno to povećanje otišlo je na kupovinu vojne i policijske opreme. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe.

ONO ŠTO VUČIĆEVA VLAST VEĆ GODINAMA NE USPEVA, TO JE DA MOTIVIŠE DOMAĆE PRIVREDNIKE DA ULAŽU. I ZATO SU UKUPNE INVESTICIJE NISKE, A STOPA PRIVREDNOG RASTA U PRETHODNIH PET GODINA JEDVA NEŠTO PREKO DVA ODSTO, DOK SE ZA NAREDNO PETOGODIŠTE (BAREM PREMA MMF-U) PREDVIĐA RAST BDP-A OD 3,5 ODSTO. DALEKO ISPOD ONOG KOJI OBEĆAVA VUČIĆ

Ali, čak i da javne investicije dođu na dve milijarde evra (pet odsto BDP-a), time problem niskog privrednog rasta, odnosno njegovog ubrzanja na “preko pet ili šest odsto”, kako je rekao Vučić, ne bio bio rešen. Jer, u Srbiji su na potrebnom ili blizu potrebnog nivoa samo strane investicije. One su poslednjih godina na sasvim pristojnom nivou od oko dve i po milijarde evra, prošle godine su dostigle čak tri milijarde i mogle bi mirne duše tu da se zaustave. Ali bi morala da se promeni njihova struktura, tj. da ih više bude u složenije privredne poduhvate, recimo u automobilsku industriju, a ne da zapošljavaju uglavnom manuelnu radnu snagu. I, naravno, da građani Srbije ne moraju da ih dodatno plaćaju kroz takozvane državne subvencije od 5-10.000 evra po radnom, mestu.
Međutim ono gde Srbija najviše zaostaje, to su privatne investicije. Trenutno su one oko 10-11 odsto BDP-a, tj. nešto preko četiri milijarde evra. Kada se tome dodaju javne i strane investicije, to znači da su ukupne investicije oko 18 odsto BDP-a. Da bi Srbija ostvarivala brz rast od preko pet ili šest odsto BDP-a, kao što je rekao Vučić, potrebno je da se investicije povećaju na oko 25 odsto BDP-a. Toliko su investirale zemlje centralno-istočne Evrope u već pomenutom decenijskom razdoblju. Kina, na koju Vučić voli da se ugleda, ulaže 45 odsto BDP-a. Ali, daleko je Kina, držimo se Rumunije.
Da bismo, međutim, dostigli Rumuniju, potrebno je povećati privatne investicije za oko 50 odsto, tj. sa 10-11 na 15-16 odsto BDP-a. Ili, u novcu, sa oko četiri na oko šest milijardi evra. Da bi ukupna ulaganja dostigla 10 milijardi evra. Što bi onda mogao da bude osnov za željeni rast od preko pet ili šest odsto.
Ali, kako naterati privatnike da povećaju ulaganja. Kad ih, kao što vidimo, Vučić rasteruje. Ako nemaju odgovarajuću člansku kartu.

ANIN OSMEJAK: U stvari, to je ključni razlog što su investicije poslednjih godina u Srbiji niske i zašto je, posledično, privredni rast nizak. U Srbiji zakoni ne važe. Onaj ko je blizak vlasti – može sve; onaj ko nije povezan s vlašću – ništa ne može.
A koliko je, ne poštovanje nego nipodaštavanje zakona postalo rasprostranjeno, tačnije koliko je zakonitost postala “deveta rupa na svirali”, najbolje je pokazala sama premijerka Ana Brnabić na konferenciji za štampu povodom dvogodišnjice rada Vlade. Naime, na novinarsko pitanje zašto je preko dve trećine direktora u državnom sektoru u “v.d. stanju” i praktično nelegalno na svojim pozicijama, Brnabić je odgovorila da je valjda važnije da su povećane plate i penzije nego da li su rešena tamo neka “administrativna pitanja”. I, očevidno kao znak ponosa što je smislila takav odgovor, krajičkom inače strogog, gotovo namrgođenog lica, prolebdeo je osmejak sličan grču.

NIJE SLUČAJNO AERODROM “MORAVA” U SELU LAĐEVCI KOD KRALJEVA OTVOREN NA DAN NEBESKE SRBIJE, 28. JUNA. VALJDA SE TIME HTELO PORUČITI KAKO, ETO, SRBI I SRPKINJE PONOVO LETE U NEBO. ALI OVOG PUTA NA JEDAN SASVIM DRUGAČIJI NAČIN, PRIMEREN 21. VEKU. BILO JE, MEĐUTIM, NEKE(GORKE) SIMBOLIKE U TOME ŠTO ZA PROSLAVU VIDOVOG DANA I MESTO TOG UZLETIŠTA NIJE IZABRANA DOLINA LABA I SITNICE NEGO IBRA I MORAVE, NEKOLIKO STOTINA KILOMETARA SEVERNIJE

Možete li da zamislite neku privatnu firmu čiji vlasnik ili direktor, svejedno, na pitanje zašto nije ispunio neke zakonske obaveze odgovara – pa valjda je važnije da sam isplatio plate zaposlenima od vaših zakona. Odrapili bi mu novčanu kaznu da se samo puši, ako ga ne bi poslali i u zatvor. Ali, eto, predsednica Vlade misli da ima pravo da krši zakone. I još se time hvali. Ova vlast se, kao što je poznato, uopšte ne ističe u poštovanju zakona, ali tako otvoren prezir prema zakonitosti odavno niko nije pokazao.
Ljudi to, naravno, vide. Može Vučićeva (i Anina?) vlast visokim subvencijama i drugim privilegijama da podmićuje strance da ulažu u Srbiju. Može da uzima kredite i sama investira. Ili da visokim porezima uzima novac od građana i privrede, pa da ga onda deli naokolo, bilo kroz investicije bilo kroz plate i penzije. Ali ono što Vučićeva vlast već godinama ne uspeva, to je da motiviše domaće privrednike da ulažu. I zato su ukupne investicije niske, a stopa privrednog rasta u prethodnih pet godina jedva nešto preko dva odsto, dok se za naredno petogodište (barem prema MMF-u) predviđa rast BDP-a od 3,5 odsto. Daleko ispod onog koji obećava Vučić.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. jul 2019.

Da li će nam EU dogodine progledati kroz prste

Potencijali Srbije u obnovljivim izvorima energije još su u najvećoj meri neiskorišćeni dobrim delom i zbog toga što je cena struje generalno niska, pa kupovina “zelene energije” u velikoj meri opterećuje finansijski bilans Elektroprivrede

Zelena energija: Neiskorišćeni potencijali

Kada je u septembru prošle godine ministar energetike Aleksandar Antić najavio da će u 2020. biti iskorišćena celokupna kvota od 500 megavata za elektrane na vetar, nije ni slutio da će ga za manje od šest meseci sačekati veliko iznenađenje. Naime, 5. februara 2019. italijanska kompanija Fintel energija objavila je nameru da podigne vetropark ukupne snage 572 MW, najveći ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Kako je tom prilikom rekao generalni direktor Fintela Ticiano Đovaneti (Tiziano Giovannetti), ovim projektom Srbija će ući u red zemalja koje će se najbrže uključiti u energetsku tranziciju sa fosilnih goriva do čiste energije. Đovaneti, međutim, nije saopštio nikakve detalje, osim da će vetropark biti u Vojvodini i da će njegova kompanija biti stopostotni vlasnik, dakle da neće biti nikakvih partnera, saučesnika u poslu i slično. Od tada se, međutim, o ovom megaprojektu ništa nije čulo. Po svemu sudeći, upravo iz navedenog razloga. Kvota od 500 MW praktično je iscrpljena i sada bi Vlada Srbije trebalo da poveća kvotu, odnosno da odobri podizanje novih 500-600 – a možda i više jer možda ima još zainteresovanih – elektrana na vetar. Do kraja 2018, da podsetimo, u Srbiji u vetrogeneratorima bilo je instalisano ukupno 200 MW, ove godine trebalo je da bude završeno još 200 MW, a u idućoj je trebalo da bude završeno još 100 MW. Ukoliko država odobri podizanje novih gotovo 600 MW, to bi značilo da su kapaciteti u u elektranama na vetar premašili 1.000 MW.

Na osnovu brojnih studija utvrđeno je da bi Srbija mogla da dobije oko 2,5 milijarde kWh električne energije koristeći snagu vetra. To bi bilo oko 7-8 odsto njene ukupne proizvodnje električne energije, koja se poslednjih godina kreće oko 35-36 milijardi kWh.

Pitanje je, međutim, treba to li Srbiji, odnosno, da li joj se isplati. Jer je električna energija koja se proizvede iz vetra gotovo dvostruko skuplja (9,2 evrocenta po kWh) od prosečne cene električne energije u Srbiji (oko pet evrocenti za jedan kilovat-čas).

Skupo ili ne, zahvaljujući ovim ulaganjima zemlja će se značajno približiti cilju od 27 odsto udela “zelene energije” u ukupnoj potrošnji do 2020. Najveće učešće u novim “zelenim kapacitetima” imaju upravo vetroelektrane. Srbija je, naime, preuzela obavezu da udeo obnovljive energije u ukupnoj finalnoj potrošnji sa 22 odsto u 2009. poveća na 27 odsto do 2020. U 2014. Srbija je, prema podacima EUROSTAT-a, imala udeo obnovljive energije od 23,1 odsto. U ovom času nema podataka o tome koliki je udeo energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji energije, ali zvaničnici ne pokazuju neku zabrinutost. Da li računaju da će zadata kvota biti dostignuta ili da će nam Evropska unija “progledati kroz prste” ukoliko zaostatak bude mali, u krajnjoj liniji nije ni važno.

Inače, kada je reč o ukupnim kapacitetima obnovljivih izvora energije u Srbiji, oni iznose 5,6 miliona tona ekvivalentne nafte (ten). Oko dve trećine tih potencijala (3,3 miliona ten) nalazi se u biomasi, od čega na drvnu biomasu (koja je mahom zastupljena u centralnoj Srbiji) otpada oko 1,5 miliona ten. Potencijal poljoprivredne biomase (ostaci u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i primarnoj preradi voća), koja je dostupna uglavnom u Vojvodini, iznosi oko 1,8 miliona tona naftnog ekvivalenta, ali stepen njenog iskorišćenja nije veći od dva odsto.

Kada je reč o elektranama na biomasu i biogas, dosad je iskorišćen vrlo mali deo raspoloživih kapaciteta. Drugim rečima, još nisu iskorišćene propisane kvote koje će važiti do 2020, i to prema sledećim kategorijama: a) Za elektrane na biomasu kvota je 100 MW, a dosad instalisana snaga iznosi 11 MW; 2) Za elektrane na biogas kvota je 30 MW, a iskorišćeno je 13 MW; c) Za elektrane na deponijski gas slobodno je svih propisanih 10 MW; d) Za elektrane na otpad takođe je slobodna celokupna propisana snaga od tri megavata.

Pored toga, kapacitet solarnih elektrana na zemlji (dakle nisu uračunati tzv. fotovoltaici postavljeni na kućama, zgradama i industrijskim objektima) iznosi 5,3 MW, dok je ukupan kapacitet izgrađenih minihidroelektrana 46,5 MW.

Do kraja 2020. Srbija posle 30 godina treba da dobije novu termoelektranu. Reč je novom bloku B3 u TE Kostolac, snage 350 MW, koji je izgrađen kineskim kreditom od 700 miliona dolara. Tome treba dodati i termoelektranu-toplanu u Pančevu snage 200 MW, koja takođe treba da bude završena iduće godine. Time će kapacitet Termoelektrana u Srbiji premašiti 5.000 MW. Ukupna instalisana snaga velikih hidroelektrana iznosi oko 3.000 MW.

Republika Srbija, za razliku od zemalja Evropske unije, nema kvantifikovanu obavezu smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, iz Vlade Srbije je početkom 2018. najavljeno da će TE Morava biti ugašena do kraja 2023. upravo iz ekoloških razloga. No, to svakako neće biti dovoljno da bi Srbija zadovoljila obaveze koje će tek uslediti i koje će direktno uticati na mogućnosti i opcije razvoja elektroenergetskog sektora (konkurentnost domaćeg uglja, izbor goriva i tehnologija sa nižim emisijama CO2, porast troškova proizvodnje i same cene električne energije). S obzirom na pridruživanje Srbije EU i očekivani ulazak u EU ETS (European Union Emission Trading System, tj. sistem za trgovinu emisijama) u periodu 2023-2028, može se očekivati da će cene za CO2 sertifikate imati značajan uticaj na troškove EPS-ovih kapaciteta na ugalj, odnosno na cenu električne energije iz EPS-ovog proizvodnog portfolija. U ovom trenutku grube procene pokazuju da taj iznos ide do 2,5 evrocenti po kWh proizvedenom u termoelektranama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. jun 2019.

Daleko smo od demokratskih standarda

O tome da li će parlamentarni izbori biti u redovnom ili vanrednom roku, kao i da li postoje uslovi da se oni održe u fer i demokratskoj atmosferi, za Novi magazin govori Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima

Intervju Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA

Predsednik Srbije (neki ne propuštaju da dodaju: nelegitimni) Aleksandar Vučić je u ponedeljak na Glavnom odboru svoje stranke (što nije u duhu Ustava) blagoizvoleo izjaviti da će skupštinski izbori biti u martu ili aprilu iduće godine. Prema nekim glasovima iz opozicije pak izbori bi mogli biti već ove jeseni. Kad god da budu, međutim, nije izvesno da će (sva) opozicija na njima učestvovati. To će zavisiti od toga da li će vlast popustiti, odreći se mehanizama kojima čvrsto kontroliše i medije i birače (o ucenama da ne govorimo), i omogućiti da ti izbori budu koliko-toliko fer i pošteni. Sagovornik Novog magazina tim povodom bio je Raša Nedeljkov, programski direktor organizacije CRTA, Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. CRTA je postala poznata naročito po tome što je otkrila mahinacije i nasilničko ponašanje vlasti na nedavnim lokalnim izborima u Lučanima.

Šta mislite da li će izbori biti u redovnom roku ili će do njih ipak doći do kraja godine. Od čega to zavisi?
Mi smo u neprekidnoj izbornoj kampanji i večitom osećaju vanrednosti političkog stanja. Imali smo, na primer, redovne predsedničke izbore 2017, ali je zapravo sve u vezi s njima bilo vanredno. U tom smislu ključno je hoće li se dolazeći parlamentarni izbori, redovni ili vanredni, održati u fer i demokratskoj atmosferi. Pitanje je da li ćemo imati dovoljno vremena i političke odgovornosti da otvorimo dijalog između relevantnih političkih aktera, institucija, civilnog društva i medija o konkretnim predlozima za promenu izbornih uslova.
CRTA kontinuirano radi na preporukama za unapređenje izbornih uslova, ali da bi one bile primenjene, neophodno je da javni interes prevlada partijski oportunizam.

A kako, s obzirom na to, ocenjujete sadašnju političku situaciju. Tu pre svega imamo u vidu nasilje koje raste i tenzije koje se pojačavaju. Koliko je to opasno po društvo uopšte, a pogotovo za izražavanje volje građana?
Nasilje koje se ne sankcioniše krajnje je opasno. Ono dalje gura Srbiju u stanje preddemokratskog društva. Institucije su prečesto slabe da se odupru pritiscima. Zakoni se primenjuju selektivno, a usvajaju naprečac. Među ljudima nije izgrađena svest o posledicama slabljenja demokratije, pa samim tim i postoji velika inertnost u odnosu na kršenja ljudskih prava i sloboda. U javnom prostoru nema dijaloga niti oko jednog jedinog problema. Svako ko se usudi da drugačije misli postaje označen kao protivnik i izdajnik, naročito u malim sredinama. Znanje i profesija ustupaju mesto slepoj i ucenjenoj lojalnosti. U takvim okolnostima daleko smo od demokratskih standarda. Izostaje javno suočavanje argumenata u cilju nalaženja najboljih rešenja. Pobeđuju oni koji su najglasniji. Takvo stanje stvari nije od juče i proizvod je negativnih procesa koji dugo traju, ali u datom trenutku najveću odgovornost za nedemokratsku klimu u Srbiji snose oni koji imaju najveću moć.

Očekujete li da će tenzije do izbora rasti ili padati, i zašto?
Ukoliko se vlast ne otvori za dijalog, tenzije će neminovno rasti. U uzavreloj atmosferi u kojoj se generiše strah kao osnovno osećanje, mnogo lakše se manipuliše biračima i skreće pažnja sa činjenice da niko ne nudi rešenja za visoku korupciju, životni standard, radna prava, odlazak mladih ljudi itd. Tenzije su deo političkog folklora koji zamenjuje dijalog o suštinskim pitanjima. Prvi znak spremnosti na dijalog ogledao bi se u tome da predstavnici vlasti postanu dostupni za malobrojne nezavisne medije i kritički intonirana pitanja.

Hoće li vlast popustiti i izaći u susret zahtevima opozicije, i kojim. Šta bi tu bio neki minimum?
Poslednjih nedelja dobijamo signale od predstavnika vlasti da postoji spremnost da se radi na nekim segmentima izbornih uslova. To je pomak u pozitivnom pravcu. Važno je da dogovor predstavnika vlasti, opozicije, stručne domaće i međunarodne javnosti bude pretočen u zakonske i podzakonske akte. CRTA je nedavno ponudila platformu za promenu izbornih uslova. Među tim uslovima postoje sporije ostvarive stvari, poput suzbijanja potkupljivanja i pritisaka na birače, i one koje je lakše sprovesti, poput revizije biračkog spiska. Spremni smo da pomognemo u sređivanju biračkog spiska kroz monitoring aktivnosti koje će sprovoditi nadležni organi. Važno je da se krene makar i od lakših stvari kako bi klupko počelo da se otpetljava. Nesporan je značaj rešavanja problema biračkog spiska, ali moramo da znamo da birački spisak nije najveći problem u vezi sa izbornim procesom.

Verujete li sad zbilja da će birački spiskovi biti koliko-toliko sređeni do izbora?
Verujem da birački spisak u maloj meri utiče na ishod izbornih rezultata u Srbiji, ali i te kako je bitan kao izvor nepoverenja građana u izbore. Upravo zbog toga trebalo bi pod hitno sprovesti javni proces revizije biračkog spiska, predvođen nadležnim ministarstvom. Nakon prvog koraka – dijagnoze, moći ćemo do govorimo o terapiji.

Da li je opozicija suviše izdeljena i treba li očekivati još neko ukrupnjavanje uoči izbora?
Jedna od pretpostavki za funkcionalnu parlamentarnu demokratiju jesu i snažne demokratske partije na vlasti i u opoziciji. Što je jača opozicija, to će bolja vlast biti. Otuda mislim da je neophodno da se opozicione partije presaberu i odlučnije založe za sistemska rešenja problema građana. Procesi ujedinjenja i povezivanja aktera u političkoj borbi načelno su pozitivni pomaci. Dugoročno gledajući, bitno je da ukrupnjavanja ne budu motivisana isključivo izbornom matematikom i partijskim kalkulacijama nego da se odvijaju na principijelnim osnovama i kredibilnim programskim konsenzusima.

Sprema li se opozicija adekvatno za izbore. Stiče se utisak da, zapravo, radi malo, naročito u unutrašnjosti, na upoznavanju sa biračima i da, ako bi im Vučić dao sve što traže, opet ne bi ostvarili neki naročiti uspeh?
Mislim da politički život nikako ne smemo da svedemo na pitanje hoće li neki pojedinac, konkretno Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi, nekome dati sve ili ništa. Za početak, opozicija se suočava s nemogućnošću pristupa mainstream medijima i to je svakako objektivan problem. Naravno, opozicija ima i čitav niz subjektivnih slabosti i za početak bih joj savetovao da pažljivije sluša građane jer oni, čini mi se, često pokazuju viši nivo političke zrelosti od svojih predstavnika.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jun 2019.