NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Korota*

Da bi prikrio svoju neozbiljnost i neodgovornost (u skladu sa onim svojim prethodnikom koji je manji problem rešavao pravljenjem većeg), Vučić sad izvodi vojsku na ulice

Redakciji se javio čovek koga je majka, žena od 90 godina, još tokom Vučićevog 45-minutnog proglašenja vanrednog stanja usplahireno zvala i pitala da li će njegov sin, a njen unuk sad biti mobilisan. Tako da je čovek morao da je smiruje.

Šok je, naravno, bio i za druge građane. Samo dvadesetak dana ranije predsednik i najodgovorniji ljudi (zdravstva) Srbije terali su šegu s koronom. Za lekare je to bio “najsmešniji virus u istoriji čovečanstva”, a za Vučića razlog da se nazdravi. “Alkohol gde postavite, tu koronavirus ne raste. Ja sam sebi našao dodatni razlog da popijem po jednu čašicu dnevno iako to nema veze s tim alkoholom, ali sam to sebi izmislio, da znate… A Zlatibor je saopštio da čist medicinski alkohol ubija koronavirus, a ja računam da i ono gde nije baš čist alkohol nego, ono, 41-42 stepena, da i to dobro deluje”, rekao je Aleksandar Vučić 26. februara ove godine.

Pa sad, da bi prikrio tu svoju neozbiljnost i neodgovornost (u skladu sa onim svojim prethodnikom koji je manji problem rešavao pravljenjem većeg), izvodi vojsku na ulice. Navodno, tako je bar rečeno, da čuvaju bolnice, pošte i slične ustanove, mada vidimo da se šetaju i po ulici sa automatima nagotovs, kao da očekuju da svakog časa korona iskoči iza nekog ćoška.

Štaviše, Vučić je to učinio grubo kršeći najviši pravni akt zemlje Ustav. Jednostavno je proglasio da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane. Zašto to nije moguće, tj. zašto se suspenduje “narodno predstavništvo”, nijednom rečju nije objasnio niti obrazložio. Tako je još jednom pokazao da za njega institucije ne postoje, a pravne norme ne važe. I da je servilnost tih nazovi institucija dostigla tragikomične razmere.

Posebno je indikativno da je Vučić uvođenje vanrednog stanja iskoristio za obračun sa Evropskom unijom i približavanje Kini, sa druge strane. Zato što, navodno, nije htela da pokaže solidarnost sa Srbijom. On, koji je nekoliko dana ranije potpuno zabranio izvoz osnovnih životnih namirnica i dezinfekcionih sredstava, žali se što je EU ograničila izvoz medicinske opreme i materijala. Tačnije, izvoz je uslovila saglasnošću vlade, dok je Vučićev “embargo” bio potpun i bezuslovan. U suštini, opet je pokušao da sopstvenu krivicu zamaskira napadom na druge. Ne bi trebalo isključiti mogućnost da je upravo zbog takvog Vučićevog nastupa Angela Merkel otkazala njihov razgovor predviđen za sutradan, tj. ponedeljak.

Sve ovo što se poslednjih sedmica dešava u Srbiji – da se vratimo na domaći teren – pokazuje zapravo pad Vučićevog rejtinga, odnosno nizak nivo poverenja koje uživa među građanima. Ako su za njega takvi “lupinzi” u govoru i ponašanju normalni, za dobar deo građana nisu. Možda bi bilo drugačije kada bi Vučić iskreno priznao grešku umesto da onima koji su ga na grešku upozoravali govori “lažete” iako video-snimci jasno pokazuju da govore istinu. Drugim rečima, možda je poverenje polovine građana dovoljno za ubedljivu pobedu na izborima, ali nije dovoljno kada je potrebno sprovesti mere i politike koje traže razumevanje, angažman i poverenje čitavog društva. To što su (ako su) građani “nedisciplinovani”, to je posledica činjenice da predsednik – i vlast u celini, tj. i Skupština i Vlada – nije predsednik svih građana (niti se baš trudi) nego je predsednik (odnosno vlast) samo svojih glasača.

________________________________________
*Ital. corrotto: žalost za pokojnikom, možda od lat. cor ruptum: prepuklo srce

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. mart 2020.

Ko hoće pravdu, neka ide u Strazbur

Analiza Saveta za borbu protiv korupcije pokazuje zavidnu kreativnost Vučićeve vlasti u pronalaženju načina da izvrgne ruglu zakone i Ustav ove zemlje

Vladavina prava

Da se politička volja ne bi pretvorila u samovolju, ona mora da bude ograničena zakonom. U pronalaženju načina da ovo temeljno pravilo svakog civilizovanog društva izvrgne ruglu, aktuelna vlast je pokazala đavolsku kreativnost. O tome ubedljivo svedoči analiza Saveta za borbu protiv korupcije. Analiza nije nova, dapače, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ali u aktuelnom, predizbornom kontekstu, a posebno zbog toga što baš i nije zadobila naročitu pažnju javnosti, zaslužuje da se na nju podseti.
Elem, u toj studiji iz decembra prošle godine na tridesetak strana pod nazivom “Vladavina prava kao osnov borbe protiv sistemske korupcije”, čitavim nizom primera ukazano je na široko rasprostranjeno kršenje osnovnih postulata ustavnosti i zakonitosti.

ZAKONI ZA HAOS: Kad je reč o ovom drugom, Savet najpre ističe dve načelne stvari. Prvo, poslednjih godina zakoni se u Srbiji uglavnom donose po hitnom postupku. Čak u 80 odsto slučajeva. Što znači da je ono što bi trebalo da bude izuzetak postalo pravilo. To praktično potpuno isključuje širu javnost (kroz javnu raspravu) iz procesa donošenja zakona. Ali ne samo da Vučićeva vlast onemogućava da se čuje glas građana, on ne dozvoljava ni poslanicima opozicije da kažu svoje mišljenje. Naime, vladajuća većina u Skupštini podnosi stotine besmislenih amandmana (od kojih posle sama odustaje) da bi dezavuisala amandmane opozicije.
Dalje, zakoni se menjaju svaki čas. Što, naravno, dovodi do pravne nesigurnosti. “Savet je utvrdio da je za poslednjih pet godina: Zakon o javnom tužilaštvu izmenjen deset puta; Zakon o sudijama dvanaest puta; Zakon o uređenju sudova osam puta; Zakon o pravosudnoj akademiji dva puta; Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaca tri puta; Zakon o izvršenju i obezbeđenju četiri puta”. Drugim rečima, aktuelna vlast proizvodi pravni haos.
Ni to nije sve. Pojedinci, istina retki, koji se usude da kritikuju ovakvo ponašanje vlasti, izlažu se linču, kako u Skupštini tako i, još više, preko režimskih tabloida. Primer za to je Miodrag Majić, sudija krivičar Apelacionog suda u Beogradu, koji je proglašen za neznalicu i nepoštenog sudiju. “Napad na sudiju Majića primer je zastrašivanja onih sudija koji se oslanjaju na nezavisnost i stručnost. Ovakvo zastrašivanje sa pozicije vlasti direktno kompromituje vladavinu prava”, kaže se u izveštaju Saveta.
Ali, i kada kroz te falične procedure konačno donese zakone, aktuelna vlast ih se ne pridržava. Tu Savet Navodi nekoliko karakterističnih primera. Recimo, kada je reč o uređenju taksi službe, “svedoci smo”, kaže se u analizi, “da su predsednik Vlade i nadležni ministri u većem broju datih izjava povodom ovog slučaja priznali da imaju dilemu u vezi sa primenom, odnosno neprimenom zakona. Tvrdnja premijerke da je neko našao ‘rupe u zakonu’ predstavlja priznanje da vlast zanemaruje princip vladavine prava.
Najdrastičniji je svakako slučaj Savamale. “Za tri godine otkako se desio opštepoznati slučaj rušenja u Savamali, niko nije odgovarao za evidentno kršenje prava građana. Naprotiv, gradonačelnik koga je predsednik Vlade upotrebom reči ‘vrh gradske vlasti’ označio kao moguće odgovorno lice, unapređen je u ministra finansija… Noćno rušenje u centru grada, uz angažovanje građevinskih mašina i NN lica maskiranih fantomkama, koji su rušenje obezbeđivali tako što su prisutne građane, pa i čuvara predmetnih objekata protivpravno lišili slobode, vezivali ih i oduzimali im telefone, do danas je ostalo bez epiloga”, naglašava Savet.

ZA DVE GODINE (OD 2016. DO 2018) U SPOROVIMA KOJI SU MERITORNO REŠENI, OD 58 SPOROVA PRED SUDOM U STRAZBURU IZGUBLJENO IH JE 56, A DOBIJENA SU SAMO DVA 

U analizi se ukazuje na jedan slučaj u sasvim drugoj oblasti društva, ali po samo to društvo možda još razornijeg karaktera. Podseća se, naime, na korupciju na kragujevačkom Pravnom fakultetu, odnosno na “kupovinu ispita, diploma i doktorskih disertacija”, zbog čega je još 2007. započela istraga protiv velikog broja profesora ovog fakulteta. “Jedinstveni krivični postupak vođen je pred Višim sudom u Smederevu protiv 86 optuženih za 120 krivičnih dela. U isto vreme, sličan krivični postupak započet je i u Hrvatskoj. Posle nekoliko meseci postupak u Hrvatskoj okončan je osuđujućim presudama, dok je u Srbiji ostao skoro na početku. Savet se nekoliko puta obraćao Višem sudu u Smederevu (4. marta 2014, 4. aprila 2015, 29 decembra 2016. i 3. jula 2017), tražeći da se postupak ubrza jer je bilo očigledno da će zbog odugovlačenja nastupiti zastarelost”, ističe se u ovom dokumentu Saveta za borbu protiv korupcije.
Sledeća oblast u kojoj je Savet za borbu protiv korupcije identifikovao kršenje načela vladavine zakona jeste korišćenje prirodnih resursa. Konkretno, kada je reč o izgradnji minihidroelektrana, “očigledno je da država nije postupala u skladu sa Zakonom o javnoj svojini, praktično poklanjajući prirodno bogatstvo privatnim licima, što predstavlja još jedan primer nepoštovanja principa vladavine prava”. A kao “još jedan primer” naveden je slučaj (bivše?) planine Venčac kod Aranđelovca. “Prirodnog vrha ove planine, zbog iskopavanja mermera i kamena, više nema. Visina Venčaca je smanjena, ne zna se koliko jer se takvi podaci ne nalaze ni u jednom dostupnom dokumentu. Šta se desilo s vrhom planine, kome je i u kojem postupku država dala pravo na eksploataciju kamena i mermera, nije poznato”.

USTAV ZA PODSMEH: Prava i nadležnosti predsednika Republike Ustavom su vrlo precizno i strogo određeni. Tih propisa predsednik se, međutim, ni najmanje ne pridržava, “što obesmišljava Ustavom utvrđeno uređenje vlasti”, kaže Savet. “Tako npr. iz Ustava ne proizlazi da je predsednik Republike ovlašćen da daje državnu pomoć, odnosno da raspolaže finansijskim sredstvima države, kao i da učestvuje u pregovorima u vezi sa zaključivanjem privrednih poslova; da dogovara i obećava subvencije (uglavnom stranim privrednim subjektima), onako kako se to čini i afirmativno predstavlja javnosti”.
Savet posebno ukazuje na predsednikovo mešanje u pravosuđe. “U vreme dok je bio premijer, Aleksandar Vučić, sada predsednik Republike, na konferenciji za novinare u Vladi Srbije nazvao je Dragoslava Kosmajca najvećim narkodilerom u Srbiji. Rekao je: ‘Hteo sam da proverim sve veze i da vidim ko je na vezi sa Kosmajcem, da vidim što se pravite blesavi kada svi znate ko je najveći narkodiler u Srbiji’… ‘Ja kažem udarite na Kosmajca…’”, citira Savet.
Pa podseća na još neke, starije i “mlađe” primere. “Na konferenciji za novinare 16. marta 2015. Aleksandar Vučić je izjavio: ‘Imamo dokaze kako se tajkunsko-mafijaški lobiji, od zemunskog do Miškovićevog klana, bore da se ništa ne promeni kako bi mogli da nastave s pljačkom Srbije’.
Još jedan primer mešanja u rad pravosudnih organa je i izjava predsednika Republike: ‘Milan Radoičić je prihvatio poligrafsko ispitivanje. Prošao na poligrafu. Prošao za ubistvo Olivera Ivanovića. Ne samo da ga nije ubio nego nije učestvovao ni u organizaciji ni logistici’”.

80 ODSTO ZAKONA U RAZDOBLJU 2016-2018. DONETO JE PO HITNOM POSTUPKU

A Aleksandra Obradovića, koji je otkrio aferu “Krušik”, Vučić je optužio da je podatke iznosio u javnost da bi zaštitio svoju majku, koja je, navodno, radila kod drugog konkurentskog trgovca oružjem. “Ovo je samo mali deo iz kojeg se vidi da izvršna vlast uzima sebi za pravo da optužuje, osuđuje, izvodi i ceni dokaze iako sasvim sigurno ni prema Ustavu ni prema Zakonu nije subjekt krivičnog postupka”, zaključuje Savet.
Kakve su posledice onemogućavanja slobodnog i profesionalnog rada pravosudnih organa najbolje pokazuje broj izgubljenih sporova pred sudom u Strazburu, kojima su prethodile odluke Ustavnog suda. Naime, za dve godine (od 2016. do 2018) u sporovima koji su meritorno rešeni, od 58 sporova pred sudom u Strazburu izgubljeno ih je 56, a dobijena su samo dva.

Devastacija ustavnog sudstva

Sudije Ustavnog suda biraju se i imenuju na način propisan Ustavom. Članom 172. Ustava propisano je da Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina. Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije. Pošto polovinu članova i Visokog saveta i Državnog veća bira Skupština (političari), to praktično znači da ni pet sudija Ustavnog suda ne biraju sudije nego da ih pretežno biraju političari, konstatuje Savet.
Takođe, “kada se pogledaju biografije sadašnjih sudija Ustavnog suda, uviđa se da je više od polovine sudija jedva navršilo 40 godina starosti, što znači da se radi o mladim sudijama, od kojih njih devetoro nisu prošli staž nosilaca pravosudnih funkcija u pravosuđu (sudija). U ukupnom broju sudija Ustavnog suda učestvuje devet sudija, kojima je prvo sudijsko zaposlenje izbor za sudiju Ustavnog suda”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. mart 2020.

Veliki čovek reformi

Dva podsećanja na Zorana Đinđića pogledom Desimira Tošića

Uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu.
Iduće sedmice, 12. marta, navršiće se tačno 17 godina od mučkog ubistva prvog demokratskog premijera Srbije. To, istina, nije neka okrugla godišnjica, kada se obično prave opširniji prigodni prilozi, ali se nedavno (19. februara) jeste navršio ceo vek od rođenja Desimira Tošića. Takođe i 12 godina od Tošićeve smrti (7. februara 2008). Ali nije samo bliskost datuma ono što ukršta puteve Đinđića i Tošića.
Pre nego što se nešto više kaže o tome, nije, međutim, zgoreg podsetiti, a možda i tačnije većini ukazati na to ko je zapravo bio Desimir Tošić. U najkraćem, dakle, reč je o pripadniku podmlatka demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, koji je posle boravka u Logoru u Nemačkoj odlučio da se ne vraća u otadžbinu. U emigraciji je pune 43 godine uređivao časopis Naša reč i učestvovao u stvaranju Demokratske alternative koja je, pored Srba, okupljala i Hrvate (Vane Ivanović), Slovence (Ljubo Sirc) i Muslimane (Adil Zulfikarpašić). Vratio se u Jugoslaviju 1990. i odmah bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.
Za Tošića je iz tog perioda karakteristično da nikad nije spadao u “obožavatelje” (politike) Zorana Đinđića, a smenu predsednika Dragoljuba Mićunovića kritikovao je najoštrijim rečima. Štaviše, zbog toga je napustio DS i otišao u Mićunovićev Demokratski centar.
Međutim, kada je Đinđić ubijen, naročito s protokom vremena, sporovi i nesporazumi potiskivani su u drugi ili još neki dalji plan, a Tošić je sve više isticao koliko je to bio veliki i nenadoknadiv gubitak za Srbiju.

PREPREKE: Da se sada vratimo pomenutom članku. U njemu Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”
Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove”, odnosno “Srbiju u Evropi”. Međutim, na tom putu ili, ako hoćete, na toj prečici isprečile su se bile, prema Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir velika apstinencija na izborima… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’, ali snage koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’, koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na miloševićevsko zlo nego još dublje u prošlost”, u nešto, kako kaže Tošić, “još neviđeno”.
Treću prepreku Tošić je video u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “ nikada nije u toj meri bila iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. ‘Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti’, citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles tajmsa iz 1997.

U ĐINĐIĆEVOJ POGIBIJI UČESTVOVAO JE KAO ZAVERENIK JEDAN VRLO ŠIROK KRUG LJUDI, POČEV OD ONIH KOJI SU IZIGRAVALI DA SU PRIPADNICI POKRETA OD PETOG OKTOBRA, PA DO ONIH KOJI SU KAO ‘LEGALISTI’ OŠTRILI NOŽEVE U MNOGIM SREDIŠTIMA NAŠEG DRUŠTVENOG SAZVEŽĐA. TU SU OKUPLJENI KAKO ONI KOJI SU NA VLASTI U ADMINISTRACIJI TAKO I POJEDINCI I ZAVERENIČKE GRUPE – POČEV OD IZVESNIH VLADIKA, NOVINARA, EKSPERATA ZA TELEVIZIJU, IZVESNIH OPOZICIONIH STRANAKA

Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić je preporučio knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, “Zoran Đinđić – Srbija u Evropi”. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić iako je hapšen još kao mlad nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki”. ‘Korene totalitarizma vidim – citira opet Tošić Đinđića – u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.

ZAVERA: Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da ‘svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje’, a zatim da ‘antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu’, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. ‘jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk’.
Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinara, eksperata za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji danas sede na vlasti, a koji su tobože pripadali snagama Petog oktobra, u poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je jednom, vrlo pametno, rekao jedan od vođa DOS-a: DOS je izvesnim ljudima učinio mnogo više nego što su oni učinili za DOS…”.
U svom “opisu” te “zavereničke grupe” Tošić je posebno istakao pripadnike crkve. Jer, kaže, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavni sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu”, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja”, koja ne samo da je “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči”. ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’, citrao je Tošić (prema Tanjugu od 30. juna 2001) vladiku Amfilohija Radovića. Tošić se čak čudio što je državni tužilac preko ovih pretnji ćutke prešao: “Da mi imamo prave javne tužioce, jedan tužilac bi morao da zove mitropolita na informativni razgovor, međutim nema takve hrabrosti u Srbiji, pošto jeste herojski narod, ali nije toliko hrabar”, primetio je cinično.
Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na vladikine pretnje: “To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno”. Međutim, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila… Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je u sledećoj rečenici Tošić.
Razlikovao se, prema Tošiću, Đinđić i od druge, “svetovne grupe” svojih političkih protivnika. “Đinđić stoji vrlo visoko prema svojim uštogljenim, neiskrenim, lažnim i dvostrukih aršina političkim protivnicima”, pisao je. Doduše, Tošić nije mislio da su politički neistomišljenici direktno došli glave Đinđiću: “Neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvršile posao”, napisao je.

CRKVA JE – MIRKO ĐORĐEVIĆ VRLO LEPO POSTAVLJA TAJ PROBLEM – UMESTO EVANGELIZACIJE PREŠLA NA KLERIKALIZACIJU, TJ. PRETVARANJE CRKVE U DRŽAVNU USTANOVU ILI RUKOVODEĆI FAKTOR DRŽAVE

Kako god, zaključak je bio sumoran: “Tako je otišao jedan veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu”.

CRKVA: Uzroke ubistva Zorana Đinđića Desimir Tošić je, dakle, video u rastućem nacionalizmu, što je pak, sa druge strane, usko povezivao sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Govorio je da “crkva danas učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “toga nije bilo u moje vreme… crkva tada nije imala funkciju koju sebi danas daje. Država je bila monarhija, a crkva je hodala pozadi i slušala. Kralj Aleksandar nikada nije otišao kod patrijarha, to je laž koju pronose izvesni episkopi, nego su patrijarsi dolazili kod kralja i kod kneza. Cela dva veka država je iznad crkve, pa čak i u srednjem veku”.
Nije slučajno da je iste te 2005. (u izdanju Biblioteke “Milan Grol” Centra za unapređivanje demokratije Demokratske stranke) Tošić objavio brošuru “Crkva, država i društvo”. Govoreći o javnom delovanju crkvenih velikodostojnika, Tošić kaže da je “problem da mi vidimo episkope koji stalno nešto jurišaju, napadaju… Naši episkopi su agitatori, nacionalistički konzervativni ekstremisti”. Tošić, međutim, nije mislio da je to većina u SPC-u, mislio je da “mi većinu episkopa ne čujemo”, i to je objašnjavao time da oni “veru osećaju dublje nego ovi naši episkopi koji su politikanti, koji hoće da se pokažu”. “Kad sam video da mitropolit Amfilohije ‘šalje’ Vladimira Popovića u zatvor”, kaže u tom kontekstu Tošić, “onda sam se setio da sam jedanput predložio da njega Crna Gora uzme za šefa MUP-a. Ja mislim da bi on mogao biti bolji kao policajac nego što je verski propovednik. Ono kako sam ja video episkope u moje vreme, moram da kažem da su oni bili smerni, zaista čovekoljubivi… Međutim, mi imamo nekoliko episkopa koji su napast za javno mnjenje, ja mislim da su napast i za crkvu i nadam se da će jednoga dana doći do otpora među mirjanima, kako se kaže, među vernicima, da će doći otpor i od sveštenstva…”.
Zanimljivo je da Tošić nije prezao ni od kritike samog patrijarha Pavla. Osvrćući se na njegov intervju “nekom slovenačkom listu” u kojem je rekao “da vera nije učestvovala u ratovima”, Tošić kaže da je to tačno “u smislu da se niko nije tukao kao pravoslavac, ili katolik, ili za islam”, ali da je “crkva bila akumulator tog nacionalističkog, vrlo opasnog gledišta po kome mi nismo ni za šta krivi, mi smo Božiji i herojski narod, ne možemo da imamo ubice, ali nas su ubijali… Tako je crkva preko svojih predstavnika relativizovala sve te nesreće, Bosna, Vukovar, Srebrenica, bombardovanje Sarajeva… Crkva više nego iko drugi, mnogo više nego politički ljudi, ima zadatak da govori i o našim zločinima, tj. o zločinima naših ljudi… morate govoriti o zločincima u svom narodu, pošto njega želite da popravite. A nećete ga popraviti ako ne govorite istinu. Ako ja ne priznajem istinu zato što se bavim politikom, sveštenici koji nisu zavisni od glasanja moraju da priznaju pre svih nas. Videli ste da je general Lazarević primljen kod patrijarha, i to je isto tako dokaz da oni ne priznaju Haški sud, da je Lazarević unapred oslobođen. Da su ga primili kao slobodnog čoveka, ja bih to pozdravio i mislim da bi svaki hrišćanin, ne samo pravoslavac, morao da pozdravi. Ali jednom čoveku koji je osumnjičen vi unapred dajete blagoslov”.

KO VERUJE DA AMFILOHIJE RADOVIĆ MOŽE DA DONESE SLOBODU, TAJ VERUJE I DA ALEKSANDAR VUČIĆ MOŽE DA DONESE DEMOKRATIJU

Tošić je takođe istakao da srpski patrijarh “suviše pokriva jednu grupu episkopa”, pomenuvši među njima vladike Atanasija i Filareta. Naročito ovog drugog jer “ide u Hag da izljubi ruku našim ‘herojima’… A patrijarh ne reaguje… Generalno, ako ste vi šef i ne reagujete, onda čovek ima pravo da kaže da ste vi odgovorni”.
Ilustrujući pomenutu tezu o jačanju uticaja SPC, Tošić kao “vrlo interesantnu tendenciju” uočava “da crkva sebe predstavlja tako kao da je ona u svemu bila faktor”. “Kada sam video njihovu (crkvenu – NM) proslavu Prvog srpskog ustanka, imao sam utisak da taj ustanak nisu vodili seljaci na čelu s Karađorđem nego da su bili sve sami sveštenici. A oni su samo saučestvovali, činodejstvovali u trenucima kad se birao vođ i tako dalje, ali nisu oni bili, kao ustanova, nikakav faktor u Prvom ustanku. Ja na religiju gledam sasvim ozbiljno zato što mislim da savremeno društvo, koje ima toliko tragedija pred sobom i koje ne može da objasni mnoge pojave, i treba da traži neku utehu u crkvi, neko duhovno ‘rukovodstvo’. Ja sam očekivao da će crkva na tom planu, recimo u pogledu morala, da dejstvuje: ovo je jedno izuzetno koruptivno društvo i crkva bi moralisanjem mogla da utiče, bar u jednom delu, možda ne na sve naše tajkune, ali bar na neke. Međutim, crkva je – Mirko Đorđević vrlo lepo postavlja taj problem – umesto evangelizacije prešla na klerikalizaciju, tj. pretvaranje crkve u državnu ustanovu ili rukovodeći faktor države”.
Takav razvoj situacije poslednjih godina, prema Tošiću, omogućila je činjenica da se u snagama 5. oktobra “tuku dve struje, jedna crkvenjačka i jedna koja je htela sekularnu državu”, odnosno što je u tom prevratu “učestvovalo more ljudi koji nemaju nikakve veze s modernizacijom”. A Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna nego i “crkvena modernizacija”.
Ilustrujući tu modernost, Tošić poredi Amfilohijev sa govorom pariskog kardinala Lustižea nad odrom francuskog predsednika Miterana. “Porediti njega i našeg mitropolita, to je kao odnos episkopa prema nekom seoskom parohu u nekom selu na planini. To je vrlo jadan, meni je žao što moram da kažem, pošto sam ja sreo jednom poodavno mitropolita, to je jedan jadan rečnik… politikantski rečnik, uvredljiv”, dok je kardinal govorio “višim jezikom, intelektualnijim”, mada “on tako uvek govori”. Pri tome, dodaje Tošić, Lustiže je “imao problem” jer je Miteran “bio agnostik”, ali je kardinal, “suprotno od našeg mitropolita, u Miteranovim tekstovima tragao za dodirnim tačkama između hrišćanstva i njegovih humanističkih ideja, pa ga je čak povezao sa svetim Franjom Asiškim”. Tako “rade ljudi koji su pravi hrišćani i koji zaista vode crkvenu politiku na visokom nivou” napisao je Tošić.
“Ja ne znam slučaj da je sveštenik prilikom sahrane govorio protiv čoveka koji je mrtav. Ne znam. A mi smo to doživeli ovde, usred Beograda. To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice koji se sveti kriminalcu koga je uhvatio i ubio”, rekao je Desimir Tošić o govoru Amfilohija Radovića. I nastavio: “Mislim da u istoriji to što je uradio mitropolit crnogorsko-primorski sa Zoranom Đinđićem ne postoji, ja ne znam, ako neko zna, možda među članovima Akademije nauka, neka se javi, ja ću da povučem svoju reč”. Niko se nije javio. Ni iz Akademije, ni iz Crkve, ni šire.
Naravno, kao iskreni vernik, Tošić je razdvajao religiju od institucije. “Ja ne bih odbijao ljude od vere”, pisao je Tošić, “ali bi ih trebalo odvajati od jedne ubitačne crkvene politike koja stvara veliki haos u našem društvu. A mi haosa imamo dovoljno, nije nam potrebna pomoć i od crkve”.
Drugim rečima, da se vratimo današnjem vremenu obilnom podsećanjima na ono pređašnje, ko veruje da Amfilohije Radović može da donese slobodu, taj veruje i da Aleksandar Vučić može da donese demokratiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. mart 2020.

Mediji i ekonomska politika u Srbiji

Krajem prošle godine iz štampe je  izašla knjiga profesora dr Petra Đukića “Bespuća ekonomske politike – tranzicija, institucije i razvoj”. Profesor Đukić spada u retke akademske radnike koji posmatra kako se u medijima i kroz medije prelamaju aktuelne ekonomske “teme i dileme”

Presovanje

Mediji u Srbiji, bez obzira na njihov formalni pluralizam, skoro dve decenije nakon demokratskih promena i otvaranja zemlje na nižem su nivou profesionalizma nego što su bili u bivšojJugoslaviji, pa i u Srbiji u 20. veku. Tako su i u samom novinarstvu danas praznina i nedostaci koji doprinose lošim učincima ekonomske politike. Samo je jednim delom ova praznina nastala kao rezultat tehnoloških promena. Kažemo praznina jer je očigledno da je kratka internet ili televizijska poruka sa slikom postala snažan alat površnosti i neznanja. Svojevremeno su novinari koji su radili u ekonomskim glasilima ili privrednim rubrikama novina, radija i televizije prolazili posebne provere i osposobljavanja, bili upućeni na ličnu komunikaciju, prisustvovanje sednicama, stručnim i naučnim skupovima, kao i na mnoštvo ličnih kontakata.

TRADICIJA:
Danas se novinarski tretman neke stručne ekonomsko-političke teme najčešće svodi na citiranje dve rečenice izrečene u mikrofon ili na kolegijalno komentarisanje po sistemu “listanja štampe”. Njihova znanja i orijentacije uglavnom proističu iz pretrage po internetu, elektronske razmene materijala, pitanja koja postavljaju jednim te istim ekspertima.
Da li je i u ranijim periodima bilo tako? Sudeći po iskustvima i svedočenjima iz ove oblasti, u vreme bivše Jugoslavije, pa i dobrim delom nakon njenog raspada, zadržan je dobar kritički diskurs u većini novina i medija koji su pratili ekonomsku politiku. Kritika ekonomske politike na izvestan način i u jednom periodu bila je prihvaćena od vlasti kao manji problem, a za novinare je to bilo sigurnije pribežište nego da su se bavili analizom spoljne politike, unutrašnjih političkih odnosa, demokratizacije i sl.
Pritisci na medije odnosili su se više na pisanje o vlasti i opoziciji nego o ekonomiji. Tako su se odmah nakon raspada zemlje i srljanja Srbije (u okviru SRJ) u jednu od najvećih hiperinflacija ikad zabeleženih, s velikom dozom sigurnosti u medijima mogle iznositi procene o pogubnosti loše vođene monetarne politike, kao i reakcijama na sankcije. Mnogi tadašnji mediji poput Borbe (do 1994), Naše borbe (1994-1998), Ekonomske politike (do 1998) pisali su kvalitetne tekstove, a kasnije su veoma stručne priloge o ekonomskim temama emitovali Studio B, Radio Beograd 2. i 3. program, BK televizija i konačno TV i radio B92. Bilo je i pojedinih studentskih glasila, kao što su Radio indeks ili radio-emisija u kojima su dopuštani izvesni kritički sadržaji o ekonomiji i politici. Bez obzira na loše uređivačke epizode koje su bile uvod u raspad zemlje (čuvena rubrika Odjeci i reagovanja), list Politika je bio kvalitetan izvor informacija. Stručni deo redakcija nekako je uspevao da radi svoj posao čak i u Ekspres politici ili pak TV Politici. Nekadašnji veliki ekonomsko-politički izazovi poput sankcija, hiperinflacije, privatizacije, restrukturiranja, velikih monetarnih promena, devalvacija ili velikih kriza i slomova berzi zahtevali su viši nivo dubljeg i temeljnijeg znanja nego što to ekonomske i političke teme zahtevaju danas. O tome imamo i svedočenja kvalitetnih novinara i urednika čuvenih i veoma kvalitetnih novina kao što su Ekonomska politika, Borba i Naša Borba, delom Politika, Privredni pregled… Tu su i novine iz lokala kao što su Kikindske, Pančevac, Užičke vesti, koje danas više ne postoje.

VLADAJUĆA ELITA JE JEDNOSTAVNO ISTERALA CELOKUPNU REDAKCIJU EKONOMSKE POLITIKE IZ PROSTORIJA U ZGRADI BORBE 1998. GODINE

Sve je to na ovaj ili onaj način povremeno stavljano pod lupu cenzure, u čemu ni danas ne oskudevaju naši mediji. Međutim, sa stanovišta nekadašnjeg vremena to se moglo razumeti. Raspad zemlje, rat u okruženju, sankcije, hiperinflacija i ogromne društvene protivrečnosti davale su izvesni legitimitet onima koji su zahtevali da se, bar informativno, ne širi panika, kao što to mogu delovati vesti o eskalaciji hiperinflacije, nemaštine ili pogubnosti organizovanog (netržišnog) snabdevanja građana osnovnim namirnicama. Prenosili su prilično verno slike i prilike sa savetovanja ekonomista i njihove kritike na račun ekonomske politike. Zvanično jedina televizija s nacionalnom frekvencijom tada je bila u potpunosti pod kontrolom vlasti, odnosno osnivača (Vlade Srbije). Ona je davala ton ključnim izveštajima i analizama, ali se slobodno i kritičko privredno novinarstvo nekako probijalo, čak i postajalo dominantno.

NEKAD I SAD: Sadašnje informacije iz ekonomske politike i realnog privrednog sektora prilično se razlikuju od nekadašnjih. One nude brojne prednosti korisniku, koji u bilo kom trenutku može da “proveri” informaciju zahvaljujući Guglu. Međutim, veliki je problem u tome što nedostaju analize iz više uglova ili bar neophodno vreme da se one konsultuju. Verovatno ima više razloga za to. Navedimo nekoliko:
1. Novine je čitao daleko veći deo relevantne populacije nego danas. Današnja istraživanja govore da u Srbiji novine stalno čita svega oko četiri odsto stanovništva. Sa druge strane, pre dve decenije nije bilo interneta na kojem bi se mogla naći kratka, ali slikovita i skoro besplatna informacija.
2. Prevladavaje tabloida u konkurenciji za čitaoca. Tabloidi dominiraju jer su masovni, jeftini, površni i vulgarni.
Sa druge strane, ima indicija da je urušavanje pozicije štampanih medija došlo usled dva važna činioca:
 – okončanje tradicionalne podele na prorežimske i slobodne, odnosno kritičke medije nakon 2000. Konkurencija na strani “slobodnih” novina bila je daleko veća jer se većina redakcija oslobodila direktnog političkog pritiska prethodne vlasti;  
novine (bilo listove bilo izdavačke kuće) pokupovali su novi vlasnici privatizovanih preduzeća, koji su i na taj način branili legitimitet svoje imperije. Neki od njih su imali razloga da brinu o svom imidžu u javnosti, pa su pristali i da “plaćaju reket” pojedinim medijima koji su nastajali kao pečurke posle kiše, gladni senzacija i spremni na ucene.

KAKO JE DOŠLO DO TOGA DA U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI MARTA 1923. POČNE DA SE ŠTAMPA JEDINI PRIVREDNI LIST NA BALKANU, NIJE POZNATO, ALI JE TO DEFINITIVNO BIO ISTORIJSKI DOGAĐAJ

Prethodno nastale, privilegovane televizije odmah su se približile novim “demokratskim” vlastima, odnosno vodećim političarima, maksimalno prilagođavajući sadržaje programa njihovim željama i interesima. Rezultat je bio sve veće razočaranje u medije, novine i novinare (kao po definiciji “nečije” eksponente). Zaražena medijska scena prenela se sa televizija i tabloida na internet, pa je danas verovatno jedna od najotrovnijih informativnih scena ona na društvenim mrežama.

ZAGAĐENJE:
Mora se priznati da su danas, još uvek za nivo srednjeg dohotka, novine skupe. Pošto ne mogu u celini da se finansiraju prodajom ili oglašavanjem, u njihovo finansiranje se uključuje država. Razume se da je državna pomoć novinama pod kontrolom vladajuće strukture. Uticaj vladajuće partijske strukture dolazi i preko ekonomskih pritisaka na oglašivače tako što velika ekonomski moćna preduzeća preko kadrovske odgovornosti ne smeju da se oglašavaju u kritičkim ili tzv. opozicionim medijima.
Političkim zagađenjem medijskog prostora bavimo se iz sledećih razloga:
Prvo, nema sumnje da je današnja medijska scena u Srbiji veoma nepovoljna i pod pritiscima političkih sukobljavanja. O tome postoji sasvim dovoljno kvalifikacija kako sa strane Evropske komisije i Freedom House, pa i svedočenja s kojima se delimično složio i aktuelni predsednik Srbije, učestvujući u jednom panelu u okviru davoskog Svetskog ekonomskog foruma u februaru 2019.
Drugo, slab kvalitet i pristrasnost medija u Srbiji danas idu u pravcu degradacije informacija i analize, iz koje se ne može zaključiti ono što je bitno i korisno za čitaoce-slušaoce, pa i za nosioce ekonomske politike;
Treće, neprecizne informacije, kao i tendenciozne i neobjektivne i površne analize vode ka novim polarizacijama, pa i sukobima u narodu po etničkom principu. Ekstremni nacionalizam bio je u defanzivi sve do 2012, snažno se povukao i pred vanrednim stanjem koje je uslovio veliki poplavni talas 2014, a od tada je u narastanju u Srbiji i svim delovima bivše Jugoslavije;
Četvrto, sve veći broj tabloida, koji su vrsta senzacionalističkih novina koje nude atraktivne sadržaje kroz koje se provlače šokantne vesti, fotografije i poruke s političkom sadržinom, usmerene na diskvalifikaciju i diskreditaciju bilo koga.

MEDIJI U SRBIJI, BEZ OBZIRA NA NJIHOV FORMALNI PLURALIZAM, SKORO DVE DECENIJE NAKON DEMOKRATSKIH PROMENA I OTVARANJA ZEMLJE NA NIŽEM SU NIVOU PROFESIONALIZMA NEGO ŠTO SU BILI U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI, PA I U SRBIJI U 20. VEKU

To koga će tabloidi da “ocrne” zavisi uglavnom od novca i političke moći. Naime, ako neko ima dovoljno novca, u postojećem medijskom haosu i bez institucionalne odgovornosti medijskih kontrolnih tela od “uslužnih novinara” može naručiti skoro bilo kakvu “priču” za političku i populističku upotrebu.
Tokom nekoliko poslednjih godina javili su se znani i neznani pojedinci koji su upućivali preteće poruke novinarima zbog toga što pišu na sopstveni način, uglavnom kritički u odnosu na vlast, nacional-patriotsku opciju, prepoznatljivu kroz mnoštvo udruženja koja pripadaju “novoj srpskoj desnici”. Međutim, kritičko i slobodno novinarstvo nemoguće je potisnuti bilo zastrašivanjem, ekonomskim pritiscima ili pretnjama. U 2018. u svetu je stradalo oko 80 novinara, a 65 ih je stradalo 2017. U Srbiji smo već imali tzv. “ratna” stradanja novinara, na ulici ili u njihovim stanovima. U vremenu kada nastaje ovaj tekst, upućene su ružne pretnje novinarki N1 Zani Cimili, upravo po etničkom principu.

TRANZICIJA NOVINARSTVA: Za ovu priliku treba podsetiti da je velika izdavačka kuća Privredni pregled, pored ostalog, izdavala i dnevne novine Privredni pregled. Kako je došlo do toga da se u Kraljevini Jugoslaviji marta 1923. počne da štampa jedini privredni list na Balkanu, nije poznato, ali je to definitivno bio istorijski događaj. Privredni pregled je bio na putu da sastavi 100 godina postojanja i izlaženja, ali je ipak ugašen početkom druge decenije 21. veka.
Donosio je različite privredne vesti i analize, od onih sa svetskih berzi do vesti o uporednim cenama sena, pasulja, jaja, čak i životinjskih papaka i svinjske dlake, na dobrom delu pijaca u Kraljevini. Naravno, nakon Drugog svetskog rata pisao je o svemu, a posebno o privrednoj izgradnji, kasnije o samoupravnoj transformaciji, pa i hiperinflaciji, tranziciji. Objektivno gledano, ekonomska analiza i kritike u ovom glasilu bile su mnogo slobodnije u odnosu na ideološko-političke sadržaje tog vremena. Krajem 20. veka izdavačka kuća Privredni pregled, pokušavajući da preživi, dospeva u vlasništvo hemijske industrije (Grmeč), a negde početkom 21. veka nestala je u “lavirintima tranzicije”, a list Privredni pregled ugašen je koju godinu kasnije. Paradigmatičan je primer Ekonomske politike, glasila koje je osnovano od izdavačke kuće Borba već 1952. Bila je čast objavljivati tekstove u tom ekonomskom nedeljniku, dati intervju ili napisati ekspertski stav. To je bio odličan izvor privrednih informacija, pogotovo u vreme kada nije bilo interneta. Za ekonomiste, privrednike – praktičare i teoretičare – bila je to prilika za žustre polemike, pa i veoma kritičke stavove po politički sistem, koje je taj isti sistem tolerisao. Nažalost, usledila su ekonomski i politički teška vremena. Ekonomska politika je ostala nezavisna, ali izgleda suviše “kritička novina” za čelnike vlasti tokom devedesetih. Vladajuća elita jednostavno je isterala celokupnu redakciju Ekonomske politike iz prostorija u zgradi Borbe 1998. Mali deo novinara lojalnih vlasti ostao je da radi u publikaciji koja je i dalje nosila naslov Ekonomska politika, ali to više nije bio kritički nedeljnik. I on je konačno ugašen jer nije mogao da opstane na čitalačkom tržištu.
Glavnina redakcije uništene Ekonomske politike preduzela je samostalni novinarski projekat koji su nazvali Ekonomist magazin. Redakcija je pripremila publikovanje prvog broja časopisa, krajem marta 1999, ali pošto je NATO agresija počela već 24. marta, publikovanje je odloženo, pa je Ekonomist magazin počeo da izlazi tek u leto 1999. Na izvestan način Ekonomist magazin je bio naslednik slavne Ekonomske politike, čiji renome nikada nije dostigao. Nije ostao u akcionarskom vlasništvu novinara – pokretača i osnivača, pa je, naročito nakon izbijanja globalne krize, sve više tavorio u ekonomsko-finansijskim nevoljama, da bi konačno bio ugašen 2012.

SMATRAMO DA EKONOMSKE, KAO I DRUGE STRUČNE NOVINE I PUBLIKACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA IMAJU VEĆU TEŽINU OD DNEVNO-POLITIČKIH, PA JE UTOLIKO BITNIJE DA SE PROFILIŠU NEKE NOVE, MAKAR I U ELEKTRONSKOJ FORMI

Evidentno je da sa zvanične ekonomsko-političke scene nema interesovanja za poboljšanje ekonomskog informisanja iako još uvek postoje odlični ekonomski novinari koji rade u pojedinim nedeljnicima ili internet portalima. Sve što oni prezentuju dostupno je malom broju korisnika. Istovremeno, vidljivi su i procesi u kojima su intelektualci, kritičari postojećeg stanja ekonomije i politike, sve više predmet napada pojedinih predstavnika vladajuće strukture, a predmet napada su sve češće novinari Danasa, NIN-a, N1, Peščanika jer su analiza ili osvetljavanje ekonomskih činjenica predmet vidljivog besa vladajuće strukture. Smatramo da ekonomske, kao i druge stručne novine i publikacije od javnog značaja imaju veću težinu od dnevno-političkih, pa je utoliko bitnije da se profilišu neke nove, makar i u elektronskoj formi. Za to ima potrebe i sigurno će doći vreme. Porast dohotka, bolja organizacija privrednog života i normalizacija političkog života u zemlji mora dovesti do poboljšanja kvaliteta privrednog informisanja. Demokratizacija opšteg političkog prostora i drugačija društvena klima mogu doprineti preobražaju u novinarstvu, ali samo kratkoročno. Suštinski, za odgovornije medije, kao i za reforme u srpskom društvu uopšte, najvažniji uslovi su jačanje institucija, kvalitetnije i sveobuhvatnije obrazovanje i kultura.

Slobodan Simić: Univerzalni novinar

Bez obzira na to što je tema o kojoj pišemo veoma ozbiljna, čak civilizacijski i kulturno neuralgična, prezentiramo jednu satiričnu verziju tranzicije novinarskih kuća i novina nakon privatizacije u Srbiji.
Burazere, pomagaj, akobogaznaš, ti poznaješ razne ljude! Da se ne lažemo, ja o novinama pojma nemam, od novina sam ponekad čitao Sport i davno Start, a u životu nisam upoznao ni jednog jedinog novinara. Ali sada pod hitno moram da nađem jednog! A u sve ovo me je uvalio moj pašenog Milović, znaš ga ti, što radi u opštini. Zvao mene onomad, kaže: Gazda Žile, treba da se privatizuje lokalna novina Zapadni glasnik, pa bi mogao da se javiš na tender. Lepo sam mu rekao da sam već privatizovao sve što sam hteo i da pojma nemam o novinama.
Ali kad mi je Milović rekao da novine imaju trista kvadrata svog prostora u centru ipak sam se predomislio. Normalno, pobedio sam na tenderu, kao i obično, pašo bio u komisiji, i postanem ja vlasnik Zapadnog glasnika. E sad, jedini uslov novom vlasniku bio je da mora da nastavi prethodnu delatnost, tj. da izdaje novine. Šta je, tu je. Novinara ukupno četvoro, kad sam video kolišne su im platice nije mi to predstavljalo neki problem. Odmah sam tu njihovu ekipu, oni to zovu “ redakcija”, nabio u jednu sobicu, a ostale prostorije sam izdao kao poslovni prostor. E, onda su krenuli problemi s tim novinarima. Jedna žena nije htela da radi u nehumanim uslovima, druga je odbila da piše o uspesima mog pašenoga, treća je smatrala da je vernost u braku nekakav poseban kvalitet. Sve u svemu, ja njima isplatim tu siću otpremninu, sve po ugovoru. Na kraju mi ostane samo jedan, neki sa bradicom. Rekli mi da on piše i pesme, pa sam hteo da budem prema njemu maksimalan.
Doneo sam mu viski i pitao ga drugarski za koje pevače piše pesme. Kako se taj razjario! Jedva sam skapirao da uopšte ne piše pesme za pevače nego nešto ni za koga. E, onda kad su najzad odštampane te moje novine, trebalo ih je podeliti malo u opštini, da im zamažem oči, a bilo je i nekih starih pretplatnika. Kažem ja tom mom novinaru “bradici” da odnese i podeli novine po spisku. Pojma nemam šta je njemu bilo, počeo je nešto da trabunja o svom fakultetu, masteru, nagradama, knjigama i na kraju tirade mi je dao otkaz i otišao.
Čudni ljudi, ti novinari. Šta je problem u tome da novinar deli novine, pa to mu je valjda zanimanje. I tako, sad hitno tražim novinara koji ume i da napravi novine i da ih podeli. Istina, valjalo bi i da nekad pospremi i očisti tu njihovu “redakciju” i opere šoljice. Dajem duplu platu.
Dakle, poznaješ li ti nekog univerzal novinara, burazere?
(Uz dopuštenje autora, aforističara i satiričara dr Slobodana Simića)

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 27. februar 2020.

Vučić i Čika Jova Zmaj

Nisu u Srbiji nepoželjni samo imigranti. Nepoželjni su i građani Srbije koji ne slušaju Vučića; zato se organizuju Vacićevi batinaši po unutrašnjosti da prete lokalnom stanovništvu

Med i mleko tekli su sa Vučićevih usana. Govorio je aktivistima Srpske napredne stranke, pripremajući ih za predstojeće izbore. Naročito za kampanju “od vrata do vrata”. Da ne bude zabune, ne misli se na vrat, gušu nego na vrata, da ne kažemo dveri, mada, u stvari, ko zna šta Vučić misli.

Kako god, učio je (predsednik svih građana) svoje partijske pulene kako da budu pristojni i ljubazni, da ne odgovaraju na uvrede i provokacije, da onome ko se na njih baci kamenom uzvrate hlebom, a onome ko ih ošamari okrenu i drugi obraz, i tome slično. Kao da je patrijarh ili, bolje, papa – pošto naši crkveni velikodostojnici (čast izuzecima, tj. Grigoriju) nisu baš toliko tolerantni – a ne predsednik jedne balkanske države.

Gotovo da čovek ne poveruje. Tačnije – gotovo da poveruje, da nije toliko drugih slučajeva, ne reči nego dela koja govore sasvim suprotno.

Dakle da politički protivnici nisu prebijani metalnim šipkama, kao što se desilo Borislavu Stefanoviću, ili da nisu izlagani maltretiranju na poslu, kao Dragana Rakić. Ili da – kada je već o kampanji “za našu decu” reč – njihova, tj. deca Vučićevih političkih protivnika nisu izbacivana iz dečijih vrtića. Dotle to ide.

Ali, nisu nasilju izloženi samo članovi opozicionih partija nego i tzv. obični građani. U Grockoj je čoveku, Milanu Jovanoviću, zapaljena kuća (u kojoj zamalo i sam nije izgoreo), u Brusu je Marija Lukić izložena seksualnom napastvovanju.

U javnim preduzećima ljudi ostaju bez posla (Bogosav Nešović) zato što su odbili da budu botovi u koje se ubaci sendvič i oni rade šta se od njih traži. Ili zato da bi Vučićevi “mladi lavovi” (Martinović, Orlić…) došli do pete, šeste apanaže, kao što se desilo sa devet profesorki Više medicinske škole u Ćupriji. (Uzgred, zašto Beogradski univerzitet zbog toga nije stupio u generalni štrajk, radi se o njihovim kolegama.) Otpuštaju se iz službe policajci koji rade svoj posao “ni po babu ni po stričevima”. Slučaj Aleksandra Obradovića, koji je otpušten zato što je ukazao na korupciju najviših državnih funkcionera, da i ne pominjemo.

Sigurno je i Simonoviću, i Jutki, i Labanu (nepravedno zaboravljenom) i inima nepomenutima Vučić držao slične propovedi. Možda ga nisu razumeli? Ili su ga možda dobro razumeli. Jer, videli smo šta je Vučić govorio javno. Pitanje je – šta je govorio tajno. Možda im je obećao “sigurnu kuću” kod Šešelja, gde se, evo, upravo sklonio Jutka.

Inače, otkud Kneževićeve crne trojke da patroliraju ulicama Beograda i obračunavaju se s migrantima. Ali nisu u Srbiji nepoželjni samo imigranti. Nepoželjni su i građani Srbije koji ne slušaju Vučića; zato se organizuju Vacićevi batinaši po unutrašnjosti da prete lokalnom stanovništvu.

Ima, da se vratimo na početak, Čika Jova Zmaj jednu lepu i poučnu pesmu. Pesmica je za (našu) decu, ali je korisna i za odrasle. Počinje antologijski: “Stari patak ukraj bare držao je slovo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2020.

Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu

Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac

Mini-intervju Predrag Koraksić Corax

Uvek dečački prkosan, Predrag Koraksić Corax opet je izazvao salve protesta, bolje reći pogrda. Ovoga puta, međutim, ne od vlasti nego od opozicije, doduše ne zvanično i poimenično nego na društvenim mrežama i anonimno, ali – svejedno. Koraks se na meti napada ovog puta našao ne zbog svojih crteža bez reči nego baš zbog reči. Izgovorenih na televiziji Šabac. Gde se založio da opozicija na republičkom nivou u gradovima u kojima drži vlast ipak izađe na izbore. Što se zagovornicima totalnog bojkota nije dopalo.
“Mislim da je potpuno suludo da se ispusti ta oaza slobode, koju sada predstavlja grad Šabac”, objašnjava Koraksić na početku razgovoru za Novi magazin. “Prosto bilo bi glupo da se to ispusti. To naravno važi i za Paraćin, ne samo za Šabac. Šabac potpuno drugačije izgleda, tamo su izborni uslovi potpuno drugačiji. U smislu da omogućavaju slobodno izjašnjavanje građana. U takvim uslovima ima smisla izaći na izbore. Jer, u suprotnom, šta će se desiti? Samo će neki kriminalci doći u poziciju da vode grad.

A šta s nekim drugim gradovima u kojima postoje neke šanse da se osvoji vlast, nije sigurno, ali postoje, ili gde bi opozicija osvojila veliki broj mesta u opštinskoj skupštini?
Zbog čega Vučić tako insistira na lokalu, zbog čega šalje te džipove i te svoje siledžije i pravi ogroman pritisak? Zato što je on tamo najugroženiji, on tamo jedino može da izgubi. Ja mislim, recimo, da bi opozicija, koja, da kažem, kao muva bez glave luta, u stvari trebalo da se fokusira na lokalne izbore gde god postoji mogućnost da pobede. Tako je Milošević pao. U Beogradu za vreme Miloševića ja nisam imao ni jednu jedinu izložbu, dok sam u drugim gradovima imao i po nekoliko izložbi. U Novom Sadu sam, recimo,imao tri izložbe, u Subotici tri, u Užicu, Čačku, Leskovcu i Nišu, u Zaječaru dve izložbe. Imam čitave gomile kataloga koje su oni uvek štampali. Ja sam insistirao gde god imam izložbu da mi se štampa katalog, skroman, mali katalog, ali da se to zabeleži, da znam, da ja imam. Evo, ja imam tu čitavu zbirku kataloga gde sam sve imao izložbe za vreme Miloševića, a u Beogradu nisam mogao.

Dakle, po vašem mišljenju, ljudi u Šapcu su spremni da se bore?
Koliko sam video, ljudi s kojima sam bio na izložbama, Dušan Petričić, na primer, stalno smo bili vrlo dobro dočekani, mnogo naroda je posećivalo i naše izložbe i sve akcije u kojima sam i ja učestvovao. To je potpuno druga atmosfera, zaista. I čini mi se da postoji većina koja će to da sačuva. Ali, naravno, nikad se ne zna.

Šta je vaša lično najveća zamerka Vučićevoj vlasti?
Ono što meni najviše smeta to je enormno bogaćenje, praktično pljačka, i laž. To su neke okosnice na kojima se održava ovaj režim. I da dodam – beskrupuloznost. Koja je neverovatna. Teško mi je da to opišem. I kad nešto urade, kao što su ovi putevi i pruge koje grade, sve je to praćeno ogromnom korupcijom. Ja za to nisam stručnjak, ali pratim šta se piše. Ogromne pare se iz tih državnih poslova prelivaju u privatne džepove. Pada mi na pamet ona rečenica, doskočica, šta li je – “Drug je Tito krao, al’ je i nama dao, ovi kradu, nikome ne dadu”.

Kada ste pomenuli pljačku, bili ste u Požegi, tamo su ljudi uspeli da državni organi podignu optužnice protiv opštinskih čelnika, iako su iz Srpske napredne stranke, zbog milionskih malverzacija. Možemo li nešto iz toga da zaključimo?

U Požegi postoji ogromno nezadovoljstvo i postoji veliki broj ljudi koji se bore da se Požega oslobodi. Ne znam da li će uspeti. Tim ljudima bi iz Beograda nekako moralo da se pomogne, ali ne vidim da se to radi. Nije ni važno da li ja vidim, važno je da li se radi i da li oni tamo to vide.

Da li bi, recimo, generalno, ne samo opozicija, da li bi nekako u društvu trebalo da se napravi neka atmosfera, neki pritisak na vlast, ko god bio na vlasti, da se reši problem Kosova?
Odmah da kažem, ja sam za to da se s Kosovom napravi jedan normalan sporazum i da se ono prizna kao država, naravno, uz uslove da se dogovorimo šta su oni dužni da urade, šta smo mi dužni da uradimo, da se naš narod tamo sačuva, da to bude normalan život. To bi trebalo da bude normalna zemlja, a ne kao Srbija danas. Ja sam to odavno govorio, ali to je bila tabu-tema, ti to nisi mogao čak negde ni da objaviš iako bi to rekao. Polako se to iskristalisalo i sad je mnogima jasno šta treba da se uradi. Naravno, ne verujem da ova vlast u tom pogledu zaista želi da bilo šta uradi. Lažu i jedne, i druge, i treće, održavaju se na taj način, ko zna dokle to može da traje.

Imate li utisak da u Srbiji poslednjih godina jača nacionalizam, da ima čak i nekih oblika fašizma, čega ranije nije bilo?
Ne samo u Srbiji. Evo, pogledajte šta je bilo u Mostaru. U Mostaru su napali taj antifašistički skup na groblju oslobodilaca. To jedna druga fašistička, da kažem, ustaška opcija. A ovde imamo četnike, imamo tog Vacića, koga je neko angažovao da to radi. Odakle njemu taj novac.

Mislite da njega vlast na neki način finansira?
Sigurno, očigledno je da ga podržava. To je ona priča – kako da izgledaš bolje: samo kad staneš pored Vacića i Šešelja. Izgledaš super.

Uopšte uzevši, možda ti ekstremni oblici nacionalizma smetaju da se vidi onaj nacionalizam koji je dubok
i u suštini čak i veći problem.
Ima toga. Ne znam da li je moguće da se Demokratska stranka na neki način izvuče iz tog društva u koje je upala, kao sa idejom da se sruši Vučić. Kako može Demokratska stranka da ima nešto sa Obradovićem i sa Jeremićem, kakve su to koalicije. To su neke lažne koalicije, to mora da pukne kad-tad

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. februar 2020.

Bitka crnaca u tunelu

Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro. Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država

Pavle Grbović (Pokret slobodnih građana) kaže da od bojkota očekuje “da izazove ozbiljniju političku krizu” i “neku vrstu kreativnog haosa, iz kojeg će neko isplivati”.

Drugim rečima – očekuje se ono što piše u naslovu ovog teksta, po kom obojci kom opanci, što kaže naš narod. Nije to baš neka ponuda, zar ne.

Nikola Tomić, slobodni strelac, izneo je pak jednu prilično suvislu “tviter analizu” bojkota.

“Šta znači izlazak na ove izbore?

Pristali ste da SNS ostane na vlasti još četiri godine. Jer je to jedini mogući ishod.

Šta znači Bojkot izbora?

Nepristajanje na status kvo i nada u bržu promenu.

Da se nada ne protraći: snažno političko vođstvo + građanska odgovornost”.

Bez neke zluradosti – eto dva jaka argumenta protiv bojkota. Jer, odgovorni građani se ne rađaju preko noći, a ni snažno političko vođstvo nije na vidiku, tako da ispade po onoj Sartrovoj: “Nada je stvorena za one za koje nema nade”.

Šalu na stranu, nema sumnje da za bojkot ima jakih razloga. Ne u izbornim pravilima nego u kontroli nad društvom koju je Vučić uspostavio, a koja učesnike izbora čini u velikoj meri neravnopravnim.

Bojkot znači oduzimanje legitimiteta toj i takvoj vlasti. Naravno, koliko će biti to otkinuto parče zavisi od njegovog uspeha. Ukoliko na izbore izađe manje od polovine birača, to će parče biti vrlo veliko, u suprotnom, biće mnogo manje, ali će legitimitet ipak biti okrnjen.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju postavlja se pitanje kako će taj bojkot da se kapitalizuje. Odnosno, u kakvu će (pozitivnu) politiku da se preformuliše.

I zapravo tu se nalazi najveći problem. Političkim snagama opredeljenim za bojkot dominiraju (uz sve rezerve) evroskeptici i rusofili. Vrhovi “bojkotaša” imaju vrlo bliske personalne veze sa Rusijom – štaviše, zauzimaju visoke funkcije u Evroazijskoj uniji – a nemaju gotovo nikakve dodirne tačke sa Evropskom unijom.

S tim u vezi: najvažnija posledica tog krnjeg legitimiteta odnosiće se na Kosovo. “Krnja” Skupština neće u tom pogledu moći da donese nikakvu odluku. To jest, Vučić će imati alibi da rešavanje odlaže u nedogled. Što njemu zapravo i odgovara jer verovatno više i nije u stanju (ako je ikada i imao nameru) da “isporuči” bilo kakvo rešenje.

Sve češće se može čuti da je to zapravo “zadnja misao” bojkotaša – da onemoguće rešavanje kosovskog čvora. A to znači – zamrznuti konflikt. A to ide naruku Rusiji.

Izlazak na izbore je pak opasan jer ne samo da Vučiću daje legitimitet nego znači pristanak da se uđe u njegov (politički, skupštinski, medijski) žrvanj, koji lako može da obesmisli svaki pošteni napor da se “hodom kroz institucije” popravljaju stvari.

Tako da je situacija sad sledeća: Izlazak na izbore ide u izvesnoj meri naruku budućoj (po svoj prilici) Vučićevoj vlasti. Što svakako nije dobro i što bi valjalo izbeći. Jer, dok je Vučić na vlasti, Srbija neće biti normalna država.

Sa druge strane, bojkot onemogućava rešavanje ključnog problema Srbije. A dok to pitanje ne bude rešeno, Srbija neće moći da se uspostavi kao normalna država.

Sve u svemu: ko izađe na izbore – kajaće se, a ko ne izađe – kajaće se takođe. Dakle, jedno kajanje nam ne gine.

Mada, trenutno ovo prvo izgleda kao manje kajanje. Jer se u tom slučaju Rusiji sužava prostor za ostvarivanje svog uticaja. Sa svim prtljagom, naročito klerikalno-nacionalističkim, koji uz to ide.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. januar 2020.

Hoćemo da promenimo Srbiju

Ova priča može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje

Nauka i društvo

Aktuelna vlast u poslednje vreme intenzivno najavljuje brojne mere i akcije za povratak mladih i visokoobrazovanih ljudi iz inostranstva. Ovo je, međutim, priča o onima koji su se već vratili, dakle nezavisno, a ponekad i uprkos onome što ih je čekalo.
Uzorak je slučajan i nije reprezentativan jer su sticajem okolnosti svi sagovornici sa jednog mesta – iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Otud možda više nego kao pravilo ova priča može da posluži kao kockica u mozaiku, ali je svakako zanimljiva, a može da bude i poučna. Pre svega, naravno, za Vladu – da vidi šta, ponavljamo, mladima i visokoobrazovanima, za kojima navodno toliko žudi, stvarno nedostaje.

JEDAN POZIV MENJA SVE: Za početak, da prvo to sumiramo, niko se nije vratio zato što je dobio bilo kakav poziv, a kamoli da ga je čekalo sigurno mesto i dobro plaćen posao. Razlozi koje navode naši sagovornici su i “profesionalni” i privatni”, ali je zapravo ključan bio entuzijazam i želja da se ovde oprobaju i dokažu u svakoj sferi života.
“Ja sam na Dan žena prošle godine uspešno odbranila doktorsku disertaciju o procesima privatizacije pružanja zdravstvene nege trudnicama i porodiljama u Srbiji. Uvek sam želela da se vratim, ne samo zbog porodice već i zbog dubokog ubeđenja da ako istražujem društveno-političke teme vezane za Balkan, ta istraživanja moraju da budu dostupna i od koristi zajednici koju istražujem. Nauka, a pogotovo društvena nauka može i mora da izađe izvan akademskih krugova i da bude angažovana. Zato sam htela da se vratim, ali sam sve do leta prošle godine mislila da je to nemoguće i da će mi u Srbiji sva vrata biti zatvorena. Od starijih koleginica i kolega čula sam samo negativna, čak traumatična iskustva procesa nostrifikacije diploma u Srbiji. Ukratko, opšte uverenje je bilo – nemoj ni pokušavati”, ispričala je Ljiljana Pantović (Univerzitet u Pitsburgu, SAD).
Kod Aleksandra Pavlovića (Univerzitet u Notingemu, Velika Britanija) slučaj gotovo da je obrnut jer su prevagnuli porodični razlozi i generalno način života. “U Engleskoj su ljudi prijatni, ali i odvojeni. Ne ulazi se ljudima u kuće osim u retkim slučajevima, porodice nisu tako vezane kao kod nas, gde smo zbog nemaštine i međusobnih prepletenih odnosa upućeni jedni na druge. To mi je nedostajalo, neki prisan odnos s ljudima. Drugo, većina naših ljudi tamo je ‘raspolućena’, jednom nogom tamo, drugom ovde, razmišljaju o povratku ili o pokretanju nekog biznisa ovde. Ja sam, prosto, želeo da živim u svojoj zemlji, među svojom familijom i prijateljima”.
Irena Fiket (Univerzitet Sapienca / Sijena / Bolonja / Firenca, Italija) primer je“mešovitog slučaja”: “Planirala sam da se vratim na ograničeno vreme jer sam se plašila da neću imati mogućnosti da nastavim akademsku karijeru u Srbiji. Ne zbog toga što sam se brinula imam li dovoljno kvalifikacija već zbog zatvorenosti sistema”, kaže Irena.
Zanimljivo je da i Ljiljana misli da je “srpska naučna zajednica velikim delom izolovana i funkcioniše sa mnogo poteškoća”, dok je Đurđa Trajković (Univerzitet u Viskonsinu / Mičigenu / Tenesiju / Indijani, SAD) kad se vratila čak bila spremna da napusti nauku jer nije verovala da će naći posao u struci.
Aleksandar je imao baš loše iskustvo. “Povratak je bio težak, pretežak – već dogovoreni posao mi je propao. U Srbiji nije nikakav problem da vam nešto obećaju i da vas slažu ili ignorišu posle toga. Moj doktorat nisu želeli da priznaju na državnom fakultetu, na kojem sam, uzgred, završio osnovne i magistarske studije. U suštini, moji prihodi u ovih šest godina nakon povratka mahom dolaze iz inostranstva, znači imam mogućnost da konkurišem za naučne boravke u inostranstvu i od tih boravaka zaradim za život moje porodice. Moja je plata doktora nauka do februara prošle godine bila 50.000 dinara zbog čudne klasifikacije ministarstva u koju sam upao po povratku. Od tada se ponešto poboljšalo, ali i dalje se pristojan život ostvaruje zahvaljujući dodatnim prihodima sa projekata, a ne od plate”.

KO ŽIV KO MRTAV: Na pitanje da li čovek mora biti materijalno obezbeđen sa neke druge strane da bi se u Srbiji mogao baviti naukom, naši sagovornici odgovaraju negativno, ali više zato što misle da to nije društveno “poželjan” model nego zato što tako stvari ne funkcionišu u praksi.
“Ne mislim da čovek (ili žena) mora da bude materijalno obezbeđen da bi se bavio naukom. Bavljenje naukom nije hobi već bi država trebalo da obezbedi materijalne i afektivne uslove u kojima će taj jedan posao biti dovoljan. Sa te strane, nauka nije različita od neke druge vrste posla, ali mi se čini da se eksploatiše naša strast i želja da se bavimo intelektualnim radom. To je veoma opasno jer ne živi se od ljubavi i to uvodi konkurenciju i agresiju među ljudima u mikrosredini iako su, u stvari, problemi strukturalni, a ne individualni”.
Andrea Perunović (Univerzitet Pariz 8, Francuska), ukazujući da “put do akademske karijere u Srbiji dobrim delom zavisi od materijalne situiranosti pojedinca”, iznosi primer za ugled. “U Francuskoj se”, kaže, “taj problem rešava iz socijalnih davanja i studentske pomoći. Studentkinje i studenti doktorskih studija u Francuskoj su dobro čuvani i vrednovani, a kod nas, čini mi se, ipak važi parola ‘snađi se’, pa ‘ko živ ko mrtav’. I Francuzima je teško da po odbranjenom doktoratu nađu posao, ali imaju institucionalnu podršku i zaštitu države na tom putu. I na kraju ga u ogromnom broju slučajeva nađu”.
Iako ističu da su odnosima i mogućnostima koje im se pružaju u instituciji u kojoj rade vrlo zadovoljni – što smo mi ovde izostavili – naši sagovornici o naučnoj zajednici u Srbiji nemaju baš dobro mišljenje. “Srpska naučna zajednica je toliko zatvorena i okrenuta sebi, da ni nobelovca ne bi prihvatila – što zbog internih politika, što zbog uplitanja politike”, kaže Ljiljana Pantović.

RAZLOZI ZA POVRATAK KOJE NAVODE NAŠI SAGOVORNICI SU I “PROFESIONALNI” I PRIVATNI”, ALI JE ZAPRAVO KLJUČAN BIO ENTUZIJAZAM I ŽELJA DA SE OVDE OPROBAJU I DOKAŽU U SVAKOJ SFERI ŽIVOTA

“Daću vam sopstveni primer”, odgovara Irena Fiket (što smo upravo i tražili, zar ne): “Godinama sam pokušavala da sa institucijama u Srbiji ostvarim kontakt i saradnju dok sam boravila u inostranstvu kako bih videla postoje li mogućnosti za moj povratak. Nije bilo otvorenih i transparentnih konkursa, preciziranog opisa poslova, a još manje jasnoća u vezi sa zaradom. Pokušavajući da ovaj sistem razumem, došla sam do sledećih informacija: otvorenih konkursa za zapošljavanje bilo kojeg tipa – na naučnom projektu, kao predavač, kao postdoktorant, dakle, ne onih koji daju mogućnost da se unutar neke institucije ostane doživotno – nema, a kada ih i ima, oni su unapred predodređeni za neke ljude koji se već nalaze unutar sistema. Otvorenost koja bi unutar akademskog sistema morala da bude prioritet apsolutno ne postoji u Srbiji. Otpor ne dolazi samo od onih u vrhu akademskih hijerarhija već i od mlađih kolega i koleginica koji, zapravo, svoje karijere grade u odnosima zavisnosti s prethodnima, očekujući povratnu ‘uslugu’ u ličnom napredovanju.”
“Sujeta, taština i arogancija univerzalne su ljudske osobine, ali one su u anglosaksonskoj akademiji u izvesnom smislu sistemski sputane, dok su u Srbiji podstaknute”, nadovezuje se Aleksandar. “Previše je sitnih ličnih privilegija i odnosa moći koji zavise od poznanstava i nekakvih privatnih lojalnosti, a malo meritokratije i zdrave konkurencije. ”
Sistemski gledano, postoje sredstva za privlačenje naših ljudi spolja da se uključe u nauku u Srbiji, da dođu u naše institute, ali ne postoji prava inicijativa, sistemsko, dobro osmišljeno i dobro promovisano rešenje za to. Mladi odlaze stihijski, neki zbog lične ambicije i ostvarenja, ali mnogi iz nemoći, s pola volje, samo zato što nemaju mogućnost da dobiju pravu priliku da ovde ostvare svoj potencijal. To je ono što se može uraditi, ne možemo ljudima ponuditi velike plate, ali možemo stvoriti jednu prijatnu, zdravu atmosferu, pružiti profesionalnu satisfakciju mladima i omogućiti im da se razvijaju. To bi mnoge od njih motivisalo da barem snažno pokušaju da ostanu ovde i ostvare se, umesto da troše energiju na prijave za odlazak”.

OSTAJU OVDE: Još je možda veći problem opšta društvena, da ne kažemo politička atmosfera u Srbiji. “Specifičnost humanistike kojom se bavim jeste da kao takva uvek zavisi od društvene i političke klime jer joj je cilj da promeni tu klimu. Samim tim, ljudi iz humanistike najizloženiji su u društvu jer rizikuju da kroz kritiku budu prokaženi. Ipak, postoje tu neki paradoksi koji su čudni. S jedne strane, baviti se naukom na periferiji slobodnije je jer nema mnogo normi i protokola koji regulišu sadržaj tog rada, pa postoji sloboda za misao. Sa druge strane, rizikuje se irelevantnost i dalja marginalizacija”, Kaže Đurđa Trajković. “Promišljanje iziskuje određenu dozu mira. Naći taj neophodni mir u Srbiji mnogo je teže nego u Francuskoj. Takva situacija ponekada jeste sama po sebi izazov i izvor inspiracije, ali na duže vreme, bojim se, postaje toksična”, dodaje Andrea Perunović.
Ipak, na pitanje planiraju li da ponovo odu u inostranstvo, naši sagovornici odgovaraju negativno. Mada ne zato što su oduševljeni onim što imaju ovde. Razlozi za ostanak su različiti. “Nemam nameru da opet idem. Iz tvrdoglavosti i upornosti ostajem ovde da se borim. Očekivanja su bila minimalna jer sam znala u šta se vraćam”, kaže Đurđa.
Ljiljana ni “odlazak ni povratak” ne vidi kao “nešto poražavajuće”. Tome pre svega doprinosi pojava poznata kao – globalizacija. Jer, “ni odlazak ni ostanak ne moraju značiti prekidanje veze i spoja između naše i svetske naučne zajednice. Trenutno na institutu pokrećemo inicijativu mapiranja i umrežavanja naše naučne dijaspore s maticom da bismo umanjili postojeći jaz u širenju znanja”. “Danas imate mogućnost da Pariz i Njujork dođu u Beograd jer imaju zbog čega, da vi odete tamo sa svojim kolegama jer imate šta da ponudite. Imate priliku da povezujete tačke globalnog visokog školstva i nauke stvarajući internacionalnu mrežu u kojoj geografska odrednica nekako gubi na važnosti”, ističe Andrea.
“Svet se povezao, posebno se nauka globalizovala, evropski fondovi za projekte i konkursi za boravke dostupni su svima i smatram da svako ko ima ambiciju da se dokaže i pokaže, odmeri s kolegama iz inostranstva, da promoviše svoj rad, ima priliku za to”, uveren je Aleksandar.

Engleska trava

Akademski posao i, uopšte, život u Engleskoj mnogo je lagodniji nego u Srbiji – kakav god posao da radite, plata vam je dovoljna da iznajmite stan, odnosno plaćate ratu za stan/kuću koju ste kupili, ljudi su mahom prijatni, sistem je tu za vas, znači nema neljubaznih šalterskih službenika niti teških svađa na ulicama, psovanja.
Akademski posao je strukturiran, kao i čitavo društvo – zna se šta vam je posao, od kada do kada, šta mogu da traže i očekuju od vas, a šta ne. S jednom karticom imate pristup biblioteci, preko koje možete sve, nabaviti sve knjige, kopirati, skenirati, štampati. Biblioteka tokom semestra radi 24 sata dnevno. Dakle, akademsko okruženje vam omogućava da ne trošite vreme i energiju na neke logističke stvari na koje vam u Srbiji prolazi život i tako možete da date svoj maksimum, odnosno postignete više nego u Srbiji u naučnom smislu. Kada bismo se malo primakli tome, verujem da bi napredak bio osetan. (Aleksandar Pavlović)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. januar 2020.

SNS mora da nestane s političke scene

U vreme Ivana Stambolića govorilo se da Srbijom vlada jedanaest ljudi. U doba Miloševića govorilo se da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on

Intervju Danica Popović

Nikako da u Srbiji nastupe normalna vremena, pa da sa ekonomistima razgovarate prevashodno, ako već ne i isključivo, o ekonomiji. Tako je bilo i u ovom razgovoru sa Danicom Popović, profesorkom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Obično se na kraju jedne godine postavlja pitanje šta nam je ona donela, ali da malo okrenemo stvar, pa da pitamo šta nam je 2019. odnela? Šta smo izgubili?
Mi gubimo zdrav razum, to je naš osnovni problem. Ove godine, više nego prethodne, koju god vest da čujem, ja ne znam kako da je tumačim. Ne samo da je lažna nego u kom pravcu ide i zašto je govore. Putevi informacija potpuno su obesmišljeni i to je, čini mi se, najvažnije što nam je 2019. godina oduzela.

Imate li neki konkretan primer?
Jedna od osnovnih stvari je stopa rasta. Ne samo da predsednik Vučić stalno govori kako je Srbija lider po rastu, iako je zapravo na repu, nego su to počeli da nam govore i MMF i Svetska banka. Jer, evo, nedavno su izjavili da Srbija može dugoročno u periodu od deset godina da ostvaruje prosečni rast od sedam odsto godišnje. Kao što je direktor Svetske banke izjavio na jednom sastanku, oni na Srbiju gledaju kao na klijenta. Pa ako klijent voli da se govori o stopi rasta od sedam odsto – šta nas košta da to izgovorimo i zadovoljimo svog klijenta. Tako da vi gubite poverenje u sopstveni zdrav razum.

Dobro, ali sa druge strane, to bi moglo da se shvati i kao kritika. Jer, ako Srbija može da ostvaruje rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manje, to onda ne govori baš pozitivno o ljudima koji vode zemlju i privredu.
Verovatno je to tačno, ali mislim da je vlasti bitnije da se misli da je njihov potencijal ogroman, da je to bila ideja. Kao – mi možemo i više i bolje, samo ih ne puštamo da rade. Međutim, ako konkretnije pogledamo tu stopu rasta, ono što je opasno to je premeštanje te objektivno ostvarene stope rasta na građevinarstvo. Dat je prioritet izgradnji svega i svačega, koji se, kao što vidite u Beogradu, ogleda u rušenju svega i svačega, pa tako pet puta. Naravno, svako novo podizanje i Trga Republike i svega ostalog donosi rast BDP-a, ali se postavlja pitanje ako je građevinarstvo poraslo 30 odsto sa svim ovim radovima, a Vlada hoće i iduće godine da ostvari visoku stopu rasta, to znači da će i iduće godine morati ne samo sve isto ovo da ponove nego i da uvećaju još 30 odsto, pa se prema tome nekako ne radujem takvom rastu.

Nuspojava ovog rasta je porast zagađenja, to nismo imali ranijih godina?
Bor i Smederevo ponovo su postali izuzetno zagađeni gradovi. Ali tako je kad se u 21. veku rast gradi na železarama kao Velika Britanija u 19. veku. Zar je to nešto čemu smo se nadali. Meni nikako nije jasno kako neko ko je pripadnik naše generacije i ko je pre 20 godina imao određenu viziju života i privrede u Srbiji, sad kad vidi šta se dešava može ovde da opstane. I kako može da razmišlja da njegova deca sutra ostanu ovde. Zar zaista nije bolje da svi negde odu. Ja ne bih niti ću da idem, ali tvrdim da je bolje.

Kada se govori o rastu, nesporno je da je potencijal veći. Po vašem mišljenju, šta su pretpostavke koje bi trebalo da se ostvare da bismo postigli veći rast?
U ekonomiji postoji kategorija potencijalnog rasta. Potencijalni je onaj koji se dobije, ako se privreda kreće ciklično, kada se provuče linija kroz vrhove ciklusa. U doba omraženog Tadića i žutih stopa rasta je dolazila do blizu tih sedam odsto, tako da ako je to mogao taj omraženi Tadić da realizuje, svakako da može i ovaj aktuelni supermen. Nije problem u tome da li je to moguće, naravno da jeste. Ono što ovde nedostaje jeste bilo kakva inicijativa bilo gde. Ovde jedan čovek donosi sve odluke u zemlji, i to je najveći problem. Meni je skoro palo na pamet da se u vreme Ivana Stambolića govorilo da jedanaest ljudi vladaju Srbijom. U doba Miloševića se govorilo da tri čoveka vlada Srbijom, a sada se pominje samo on. To je jedan nivo priče. A drugi je da su ovi njegovi poslušnici sebe ozbiljno shvatili i da su počeli još više da tlače ljude ispod sebe. U takvoj situaciji niko nema podsticaj da donese odluku, da nešto napravi. Sve što bi neko, bilo ko, sam uradio, samoinicijativno, skopčano je s velikim rizikom. A čak i ako bi nešto uspelo, to bi prisvojio vrh SNS-a, tako da zašto bi to neko radio. Znači, to je osnovna stvar koja ovde nedostaje – da se nekako oslobodi privatna inicijativa na svim nivoima. Govorim o ličnoj inicijativi, više čak nego privatnoj. U državnoj službi, u sudstvu, bilo gde – da postoji lična inicijativa da se stvari poprave. To je svuda zabranjeno. Ono što bi moralo da se uradi jeste da se sudstvo oslobodi.

“MI GUBIMO ZDRAV RAZUM, TO JE NAŠ OSNOVNI PROBLEM”

U stvari, ja mislim da je to ključ svih priča, i to naročito u oblasti privatne svojine. Da se te parnice koje sada traju po šest-sedam godina svedu na najviše dva meseca. Tako se to radi u svetu. Da ja znam, ko god mi ne plati isporučenu robu, usluge, bilo šta, da ću ja tu robu naplatiti za dva meseca. I onda mogu da poslujem dalje, a ne moram da se učlanim u SNS da bih došla do svojih para. Dok se to ne desi, ljudi jednostavno neće hteti da rade. A jednom kad se to desi, SNS je izgubio vlast.

Ili je možda obrnuto; prvo SNS mora da izgubi vlast, da bi sudstvo postalo nezavisno?
Da bi Srbija postala uspešna zemlja SNS mora da nestane s političke scene. Fizički neka ostanu koliko god hoće, ali sa političke scene SNS mora da nestane jer je pokupio i realnu, i monetarnu, i fiskalnu, i svaku drugu vlast u ovoj zemlji. I niko više ne sme da progovori. Oni koji progovore budu kažnjavani. Čak je i Fiskalni savet dospevao u Kurir i blaćen je. Šta god ko prigovori – doživi “atentat”. Sudstvo je ključno – da narod vidi da ga neko štiti i da će onaj ko ugrožava njegov Ustavom i zakonom garantovan položaj zbog toga biti kažnjen.

Da se zadržimo još malo na polju ekonomije. Šta mislite o deviznoj politici, tj. o kursu dinara?
Pre svega, dinar je precenjen. Ranije kada je dinar bio precenjen najvažniji uzrok je bio uvozni lobi kojem to odgovara… Mišković i ostali tajkuni. Monetarna politika je jednim delom bila poslušna i benevolentna baš prema njima lično. Ovog puta osim uvoznika dobitnik ovakve politike je i država, koja otplaćuje dugove jer svaki put kad dinar apresira ona otplati još više.
Druga stvar koja se državi isplati to je tih čuvenih petsto evra prosečne plate, koja nikad neće biti dostignuta ako dinar ne bude i dalje apresirao, što više apresira, to ćemo više dobiti, kako se kaže, evara, u džep, a kupovna moć njihova će biti ista kao ono malo manje dinara prošlog meseca. Dakle, to su dve stvari koje državi odgovaraju, odgovaraju vlasti, a bogami i uvoznicima, koji su verovatno još uvek važni.

A građani? Jer se često kaže da bi, recimo, pad dinara povećao i rate za kredite građana.
Da, ali Vlada mora da bira: kad imaš jedno sredstvo u ruci, a treba dva cilja da zadovoljiš, jedan cilj je monetarna stabilnost, a drugi je povećanje izvoza. Ne može se praviti zemlja koja želi da izvozi uz ovakvu politiku. Tačno je da će oni koji su uzeli kredit u evrima platiti nešto više, isto važi i za državu, ali će čitava zemlja dobiti mnogo više kroz povećanje izvoza, što onda znači i snažnije povećanje privrednog rasta. Samo tako može se doći do te famozne stope od šest ili sedam odsto.

OSNOVNA STVAR KOJA OVDE NEDOSTAJE – DA SE NEKAKO OSLOBODI PRIVATNA INICIJATIVA NA SVIM NIVOIMA. GOVORIM O LIČNOJ INICIJATIVI VIŠE ČAK NEGO PRIVATNOJ. U DRŽAVNOJ SLUŽBI, U SUDSTVU, BILO GDE – DA POSTOJI LIČNA INICIJATIVA DA SE STVARI POPRAVE. TO JE SVUDA ZABRANJENO

I ne radi se samo ovde o ekonomiji. Kad nema rasta, više nema nade. Zato ljudi odlaze. Zašto da čekaju još sedam godina ili koliko već da dođe do promena. Nema zemlje, ali zaista nema, koji god model da je izabrala, koja je bez izvoza ostvarila rast. Da ne govorim o tome da Narodnu banku vodi izuzetno nekompetentna osoba koja sluša direktive svoje stranke.

Kada je reč o izvozu, sve više se govori o pristupanju Srbije Evroazijskoj uniji.
To je potpuno nerazumno. Mi imamo Evropskoj uniji prema slobodan izvoz. To je tržište, tu su ljudi bogati, to se ne može uporediti sa jednom Rusijom, Belorusijom… I umesto ta šansa da se iskoristi, a zaista bi moglo na razne načine, to se ne radi. Ovako je valjda lakše, zatvoriš ljude u partijsku ćeliju, daš im malo novca i završiš priču.

Kad ste pomenuli partijsku ćeliju, lako bi da je ćelija u pitanju, ali SNS je napravio partijsku državu, vi sami to često ističete.
Vučić je taj model samo doveo do savršene prostote. Taj model je postojao i ranije. Ja to pratim na fakultetu preko naših studentskih organizacija koje su uvek pod vođstvom partije koja je na vlasti. Iz partije na vlasti je i predsednik studentskog parlamenta. I ovaj ceo napad na mene dolazi iz tog fakultetskog krila SNS-a.

Nije, čini mi se, u javnosti poznata te sprega između studentskih organizacija i partija.
Ja sam jednom pitala, u doba G-17, dobro – zašto? A oni su rekli – zato im što omladina služi kao rezerva ako im bude potrebna za neke masovne manifestacije. Na jednom sastanku, sećam se, jedan mladić ustane i kaže: “Ja sam iz omladine G-17 plus, želim da kažem…” Ja kažem: izvinite, imate li vi ime, pa onda omladina… Tada. A zamislite kako je danas. Još je deset puta gore.

Kada ste govorili o značaju sudstva, to je deo društvenog ambijenta koji zovemo pravila, institucije. Vidite li vi način da se taj problem reši u Srbiji?
Ne mislim ja da je to nešto teško. Potrebno je da na vrh vlasti sedne osoba od integriteta. Evo, setite se vremena kad je Dragoslav Avramović bio guverner Narodne banke u doba najgorih kriminalaca, pored vlasti i svega ostalog, odjednom je narod stekao poverenje u njega i u dinar. Ne treba mnogo vremena da prođe.

A gde su tu onda institucije?
Institucije su ljudi. To je čuvena priča iz Engleske, kada su prvi put uveli one “lisice” za parkiranje na ulici, prvi automobil koji je “pazario” lisice bio je automobil princa Čarlsa zato što taj koji je seo gore on je samo doneo pravila, on se ne meša u ishod, šta god da se desi. I onda priča ide sasvim dobro. To se desilo u zemljama srednje Evrope. Kada su na vlast došli ljudi koji nisu bili nikakvi genijalci nego normalni ljudi koji su gledali da obezbede funkcionisanje institucija. I naravno, doveli su oko sebe kompetentne saradnike i relativno brzo su sredili stvari. Poljska danas ima tri puta veći BDP nego u doba socijalizma. A kad vratite demagoge kao što su braća Kačinjski u tu istu Poljsku, odjednom vidite da to više ništa ne radi, da sada nema rasta. Mađarska isto. Imala je ogromne uspehe, ali sa Orbanom više nema tog rasta. Češka isto. Svi su u zastoju. Češka najmanje od njih. Ali to je poenta cele priče, da ti daš ljudima samostalnost i, što je najbitnije, pravnu državu. I posle toga ne postoji sektor koji je prioritet, ne postoji. Svi sektori su podjednako prioritetni, svi mogu da dobiju kredite pod jednakim uslovima.
Zašto su Srbi odlični u sportu? Zato što su pravila jasna i poštuju se. I kad se vratiš u privredu, vidiš da je osnovni problem to što ne postoji nijedno pravilo koje je čvrsto, ne zna se šta je aut, ne zna se šta je stečaj. Ne zna se bilo šta osim da su neki prioritetni i kad bilo koga pitaš zašto bi to bio prioritet, oni nikad ne znaju da ti odgovore. Prioritet je ono što može da donosi najveći profit i privredni rast. U nekim zemljama je automobilska industrija, u drugim hemijska, u trećim elektronika. Ali šta je gde – to je ishod. Znači niko nije prvo rekao šta je prioritet nego je to bio rezultat.

Politička nameštaljka

Pre nekoliko meseci teško ste napadnuti od tabloida da ste plagirali prevod jedne knjige. Šta se sada s tim dešava?
Osnova cele priče jeste osporavanje doktorata Siniše Malog. Ja sam sebi napisala presudu kad sam potpisala peticiju da je odgovoran ne samo Siniša Mali nego i njegov mentor i njegova komisija. U to sam bila ubeđena, ne zato što je ta komisija bila odgovorna pre pet godina, jer vi zaista ne možete kao mentor – pogotovo pre pet godina, kada još nije bilo tih programa koji su danas usavršeni – da do u tančine poznajete svu literaturu. Međutim, kada vi posle godinu dana dođete do potrebnih saznanja i kad vidite da to zaista jeste plagijat, a nastavite da pričate da nije i štitite neke druge interese, onda mislim da postoji odgovornost komisije koja ne želi da kaže istinu. Ja mislim da sam tada sebi potpisala presudu da će ovako nešto da mi se desi. A desilo mi se to da su mene optužili za plagijat, odnosno da sam plagirala tuđi prevod. Naravno, optužba je potpuno apsurdna jer se uopšte ne radi o istoj knjizi, ali to je u tom trenutku vrlo zgodno došlo kao optužba, pogotovo što je moj prijatelj Stojan Babić, koji je sa mnom prvu knjigu prevodio, u međuvremenu umro. Ali završiće se to posle izvesnog vremena, makar u Strazburu jednog dana, i onda ću imati punu satisfakciju. Zasad ko god je to video i analizirao zna da je to politička nameštaljka.
Sa druge strane, mladića koji me je oklevetao kaznila je Disciplinska komisija fakulteta zbog lažnih optužbi; on se žalio, ali je drugostepena, odnosno disciplinska komisija Beogradskog univerziteta potvrdila prethodnu odluku. Takođe, i Etička komisija Ekonomskog fakulteta kaznila je u oktobru tog studenta strogim ukorom, on se opet žalio i sada se čeka na odluku Etičke komisije Univerziteta.

Manje nego Dinkić, ali svakog meseca

Kako vam izgleda plan “Srbija 2025”, koji su uoči Nove godine predstavili premijerka i predsednik?
Ne znam koga Vučićevo obećanje o plati od 900 evra nije podsetilo na ono Dinkićevo predskazanje o akcijama od hiljadu evra, koje je – gle podudarnosti – Dinkić dao na početku Tadićeve predizborne kampanje! U oba obećanja nazire se ista marketinška tehnika, koja kaže: obećaj sada – ne ispuni nikada!
Pa ipak, mora se priznati da je Vučićevo obećanje pametnije: em je oročeno na pet godina (čega se tada niko neće ni sećati), em je iza njega stala i Svetska banka i MMF, sa svojim nerealnim projekcijama mogućeg srpskog privrednog rasta. Mora se dodati i treći uspeh plana “Srbija 2025”, u koji smo se uverili na video-snimku Vučićeve prezentacije: u sali je bilo zabranjeno i da neko kine, a da ga ne dočeka predsednikov uvređeni i preteći glas: “Molim???”
Zaista je nejasno koja je viša sila naterala čelnike Svetske banke i MMF-a da tokom prošle godine nekoliko puta ponove da Srbija na duži rok može da raste po stopi od sedam odsto – a da istovremeno, kad ih se upita znaju li ijednu evropsku zemlju koja je to ikada uradila – hladno kažu – e, pa ne znamo. Ali, eto Vučiću osnove da tu (nemoguću) stopu od sedam odsto pretvori u stopu od skoro 14 odsto, pa da za pet godina sadašnju prosečnu platu od 500 evra poveća na 900 evra mesečno!
Na sve to, predsednik države izjavljuje “Mi smo na ovome mnogo radili. Ovo nije nešto ofrlje urađeno.” I tu mu treba verovati. Ovo je dobro smišljen marketinški plan, koji se i ne odnosi na bilo kog neopredeljenog birača već je jasno usmeren na članove SNS-a i njihove prijatelje i rodbinu, čija primanja zavise od SNS-a. Oni će dobiti zadatak da ponavljaju: “Do Zlatibora za dva sata za dve godine”, “900 evra plata za pet godina” ili bilo šta drugo što do izbora izađe iz te marketinške kuhinje.
A ako ih neko opomene da govore neistinu i obmanjuju narod – taj će se naći u Kuriru, Informeru ili odmah u zatvoru, kao onaj uzbunjivač koji je izneo istinu, ali nije birao gde će je reći i čije će interese time ugroziti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2020.

Paradigma Požega

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan

Kao što se pre tri decenije srpstvo nije branilo (ni odbranilo) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

Ali, nisu terazijski samo Crnogorci nego i Bosanci i Srbijanci, pa po krugu dvojke jedni drugima dovikuju “ja tebi vojvodo, ti meni serdare”. Tako da vest da je koalicija SNS-SPS u ovom gradiću između Čačka i Užica “pukla ko prangija” nije izazvala nikakvo zanimanje velegradske javnosti. Za ovu vladajuću to i ne čudi, njima i ne ide u račun da se to raščuje, ali to što tome ni opozicione partije nisu posvetile nikakvu pažnju – bez obzira na njihovu poslovičnu “nesnađenost” – ipak predstavlja iznenađenje.

Naravno, “čudo u Požegi” nije se desilo slučajno. Prethodio je tome dug, naporan, ali – da ne bude baš sve kao kod Vučića – i pametan rad.

Ima već dve godine – a Novi magazin je o tome, da se pohvalimo, prvi pisao – kako je grupa Požežana krenula u donkihotovsku borbu protiv osione i bahate lokalne vlasti. Da su bili samo bahati ni po jada nego su bili i lopovi. Pomenuta grupa entuzijasta, mnogi bi rekli zaluđenika, nije se, međutim, zadovoljila vikend-šetnjama po varoši (valjda zato što je Požega mala, pa i nema bogzna šta usput da se vidi) nego je presavila tabak, pa sva ta zlodela stavila na papir i prosledila tužilaštvu.

Nisu, međutim, ni naprednjaci sedeli skrštenih ruku. Ohrabreni Vučićevom podrškom, i oni su napisali tužbe protiv kolovođa protesta.

I – šta se desilo? Šta god mi o njemu mislili – pravosuđe je oslobodilo kolovođe. To je bila prva velika pobeda građana, koji su se u međuvremenu organizovali u Inicijativu za Požegu.

Sa druge strane, praktično u isto vreme, u maju prošle godine pohapšen je ceo vrh opštinskog rukovodstva: predsednik opštine Milan Božić (SNS), predsednica Skupštine opštine Zorica Mitrović, njen suprug Milenko Mitrović, kao i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. U novembru je uhapšen i direktor Razvojne agencije Požege Slavko Dobrić.

Na to je Dačić – ocenivši verovatno da je kompromitacija isuviše velika za mrvice koje dobija sa stola i pri tom ga još stalno “zapišavaju” Vučićevi talibani – naredio svojima da se povuku i napuste društvo naprednjaka.

Ko zna šta bi bilo da Vučiću u pomoć nisu pritekli oni koji na Terazijama izigravaju ljutu i beskompromisnu opoziciju. Poput DSS-a, recimo.

Požega je ovde, naravno, samo metafora ili paradigma. Cela Srbija se sastoji od desetina, pa i stotina “Požega”.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… da navedemo samo najveće prošlogodišnje afere, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da vlast padne. Gde su oružje i droga, tu je smrtni ishod neminovan. Samo, naravno, neko to pitanje treba da potegne.

Možda je paradoksalno, ali stiče se utisak da Vučić još najbolje stoji u Beogradu. Kako god bilo, međutim, nesumnjivo je da on bez provincije neće moći da bude srušen.

“Svaki svoga ubijte subašu”, što reče Karađorđe u “Buni na dahije”.

Naravno, to je metafora. Prošlo je vreme Karađorđa – iako u Požegi ima jedan Đorđe kome je majka kad je bio mali govorila „.., šta učini”– sada su “moderna vremena”. Ali ova naša manje liče na Čaplinova, a više na Nušićeva.

U Titovo vreme “opštenarodne odbrane” govorilo se da smo “kao jež”. Možda je došao trenutak da budemo kao – Požega.

Krušik, Jovanjica, Badnjevac… Birajte.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. januar 2020.