NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Vučić je pritisnut aferama

Zašto je politika Sizifov posao i kako je, uprkos tome, moguće pobediti Vučića

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za intervju sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma, jeste pitanje u jednoj TV emisiji – zašto niko nije stao u odbranu predsednika SANU Vladimira Kosića, pošto je grubo napadnut nakon jedne svoje izjave o Kosovu. Naime, GDF je odmah izdao saopštenje u kojem podržava akademika Kostića. Saopštenje je poslato svim medijima, ali je izgleda ostalo neprimećeno. Zato je i naš razgovor počeo odatle.

Pogađa li vas odnos medija prema GDF-u i kako to objašnjavate?
Nezainteresovanost medija za to naše saopštenje nije me iznenadila iako mi uvek teško padne saznanje da je u postojećoj medijskoj raspodeli moći u Srbiji bavljenje politikom Sizifov posao. Sa druge strane, društvo je do te mere anestezirano poslednjih sedamnaest godina i dodatno ušančeno u mitove i tabue, da i očigledne stvari bivaju prećutkivane. Što se tiče napada na predsednika SANU, čini mi se da je reakcija na njegove reči u Srbiji nekako, nažalost, očekivana. Koja je razlika između reagovanja jednog kikboksera i potpisnika peticije – oko sto intelektualaca – koji traže njegovu smenu? Možda samo u diskursu. Suština rečenog je identična. Nažalost, još uvek je premalo nas koji razumemo istinu koju je predsednik SANU rekao i hvala mu na tome.

Pošto je u pozadini povoda bilo Kosovo, da odmah pređemo na najteže pitanje – kakvo je vaše načelno mišljenje o rešavanju kosovskog čvora?
Pre svega mislim da je konačno rešavanje kosovskog pitanja najvažnija stvar za Srbiju. Svima je jasno da bez toga nema uslova da se do kraja dovede proces raspada bivše Jugoslavije. Tu mislim, između ostalog, i na reformu Dejtona, koja bi od Bosne i Hercegovine napravila funkcionalnu državu. Takođe je jasno da ništa nema od članstva u EU dok se ove stvari ne reše. Logično bi bilo da se nama žuri u EU. Put nam je poznat, ali potrebna je pre svega politička hrabrost i odlučnost.
Moramo da imamo na umu kako smo došli dovde. Srbija je devedesetih vodila četiri rata, osećajući se silno. Pre svega, naš nacionalizam u sadejstvu sa hrvatskim doveo je do krvavog raspada Jugoslavije i do preko 130.000 žrtava. Gotovo milion ljudi je etnički proterano. Srbija je nakon rata na Kosovu 1999. kapitulirala, a predsednik Vučić to danas naziva delimičnom kapitulacijom. Potpisan je Kumanovski sporazum i nakon toga izglasana Rezolucija 1244, koju Vučić danas tumači kao 10 odsto povoljnu za Srbiju i 90 odsto za Albance. Zatim je potpisan sporazum u Briselu 2013. u kojem se kaže da Srbija i Kosovo neće ometati jedno drugo u procesu EU integracija. Izostalo je objašnjenje javnosti da EU mogu da pristupe samo nezavisne države. Ovo su sve činjenice, tako da samo možemo da zamislimo kako je svet video našu politiku poslednjih 17 godina i zašto na nas gledaju kao na delinkvente koje povremeno pohvale za neke poteze kako ne bi pravili veće probleme, kao u vreme Miloševića. Podržavam svako rešenje do kojeg će doći u pregovorima s Prištinom posredstvom EU i SAD i ne bih smatrao bilo kog potpisnika takvog sporazuma izdajnikom već patriotom.

A šta mislite o stavu akademika Kostića da Kosovo ni de jure ni de facto nije naše?
U najvećem delu sam saglasan s tom konstatacijom. De facto je Kosovo nezavisno i to je nešto što više niko i ne negira. Kako drugačije da definišemo mogućnost uvođenja carina Srbiji od kosovske vlade, granične procedure prilikom ulaska i izlaska iz Kosova, izlazak na izbore po kosovskim zakonima i sveukupno sprovođenje vlasti. Da bismo rekli da je i de jure nezavisno, neophodno je dovesti do kraja pregovarački proces s Prištinom. Kontekst pregovora trasiran je kroz Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, Ahtisarijev plan koji je integrisan u kosovski ustav i briselski sporazum. Ne vidim da je moguće drugačije doći do de jure rešenja i tada će biti potpuno tačno ono što je akademik Kostić rekao.

Vladika Grigorije je poslednjih sedmica izložen oštrim napadima Srpske napredne stranke. Jesu li oni posledica njegove izjave da je Kosovo naše ili najave da će okupiti 300 mladih ljudi spremnih da se bore za promenu sistema u Srbiji?
Da je Kosovo razlog, to bi bio dobar signal. To bi značilo da bar neko od njih ima svest o realnosti pred kojom je Srbija. Ipak se tu radi o strahu da se kojim slučajem ne okrnji apsolutna vlast SNS vladikinim direktnim ili indirektnim angažovanjem u politici preko tajanstvenih 300 “apostola” spremnih za promenu sistema. Bilo bi dobro da nam vladika kaže koji sistem bi on uveo. Sistem je izraz politike koja se vodi. Iz onoga što je dosad izneo nema ni govora o promeni politike već se, naprotiv, vidi kontinuitet istog sistema.

PODRŽAVAM SVAKO REŠENJE DO KOJEG ĆE DOĆI U PREGOVORIMA S PRIŠTINOM POSREDSTVOM EU/SAD INSTITUCIJA; NE BIH SMATRAO BILO KOG POTPISNIKA TAKVOG SPORAZUMA IZDAJNIKOM VEĆ PATRIOTOM

Šta mislite da li bi političko angažovanje jednog vladike, makar i Grigorijevih karakteristika, bilo dobro za Srbiju. I da li bi donelo promenu na čelu države?
Vlast se pribojava Grigorija pre svega jer se na sličan način obraća njihovom biračkom telu i jer postoji opasnost da mu poveruju da je baš on ili neki Krivokapić taj koji je pravoverniji od Vučića po nacionalnim pitanjima. Ne vidim političke argumente zbog kojih bih podržao Grigorijev angažman. Ne vidim političku razliku u stavovima kod njega i pokojnih Amfilohija i Irineja. O njihovim političkim stavovima ne mislim ništa dobro. Razlika je samo u načinu obraćanja narodu. Grigorije to čini zavodljivije, moram to da kažem. Svestan je svoje popularnosti i ne mislim da će njegovim angažovanjem u politici društvo dobiti bilo šta bolje od onoga što imamo danas. Nama je neophodna temeljna politička promena, kao i iskrena analiza stanja u kojem se nalazimo. Nakon toga moramo da postavimo magistralne političke pravce kretanja. To smo uradili jednom 2001. s vladom Zorana Đinđića.

Šta nam pojava vladike Grigorija na javnoj/političkoj sceni govori o stanju opozicije u Srbiji?
To nam govori o konfuziji, nemoći, nedostatku političara koji mogu da daju odgovor kako i gde vide Srbiju za pet, deset godina. Pre 20-30 godina bilo je nezamislivo da alternativu tražimo u vladikama i popovima. Tadašnja opozicija je 2000. u gotovo nemogućim uslovima uspela da dođe do birača i smeni daleko opasniji Miloševićev režim od ovog današnjeg. Tada su ubijani politički protivnici, zatvarane novinske redakcije po kratkom postupku, da ne govorim o vređanjima i ponižavanjima koja su dolazila od vlasti. Tadašnji opozicioni uspeh došao je pre svega jer je postojala jasno vidljiva evropska agenda koja je garantovala bolji život.

Započeli ste određene procese saradnje, šta ste dosad uradili, s kim ste se povezali?
Napravili smo dogovor o saradnji sa strankom Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd. Spojio nas je jasan politički cilj – Srbija na Zapadu, neophodnost rešavanja kosovskog problema i novi ljudi u politici. Srbija na Zapadu predstavlja nedvosmislen sistem vrednosti i više je od članstva u EU. Problem Kosova je apsolutno prepreka na putu ka Evropi, a samim tim mora biti prioritetno pitanje. Takođe, s novim ljudima neophodna je i nova politika. Postavljajući stvari na ovakav način dolazimo do alternativne politike čitavom političkom establišmentu. Dosad smo uspeli da napravimo dogovor sa pet, šest lokalnih organizacija u Srbiji. Nemam ni najmanju sumnju da ćemo biti organizaciono spremni za izbore ukoliko razgovori oko izbornih uslova posredstvom evroparlamentaraca budu uspešno završeni. Ohrabren sam nakon brojnih razgovora s ljudima po Srbiji koji žele da učestvuju u promenama sistema.

Predizborna kampanja je uveliko počela, ali je opozicija ozbiljno hendikepirana. S jedne strane, za nju su zatvoreni glavni mediji, posebno to važi za tzv. javni servis, tj. RTS, a sa druge, praktično je zabranjen rad na terenu, direktan dodir sa biračima. Kako mislite da prebrodite te teškoće?
Rad je veoma otežan i sve se svelo na malo štampanih profesionalnih medija i aplikacija putem kojih komuniciramo u širem sastavu. Takođe, za nas je još teža situacija zbog trenutne raspodele medijske moći. Vlast kontroliše sve televizije s nacionalnim frekvencijama i deo kablovskih operatera, a opoziciona grupacija oko bivšeg Saveza za Srbiju ostatak kablovskih operatera. Na taj način doveli su političku scenu na najprimitivniji nivo s kojeg ćemo se teško podići.

DANAS JE MNOGO VAŽNIJE KO ĆE POSLE VUČIĆA DOĆI NA VLAST NEGO HOĆE LI ON OSTATI JOŠ GODINU DANA

Iako deluje moćno, Aleksandar Vučić se sve više zapetljava u razne afere. Kako gledate na priču o prisluškivanju i državnom udaru?
Što se tiče državnog udara, to nije priča ni za “laku noć, deco”. Prisluškivanje je, međutim, zanimljiva tema. Pre svega, postoje zakonito i nezakonito prisluškivanje. Pravno je stvar jasna. Legalna prisluškivanja su pod kontrolom suda. Kada je, međutim, reč o nelegalnom prisluškivanju, postoje dokazi, objavljeni u štampi, da je u kabinetu ministra policije oformljen centar za prisluškivanje. Njime je rukovodila državna sekretarka koja je smenjena pod sumnjom da je pripadnik kavačkog klana. Siguran sam da ovakav centar ne može biti osnovan bez Vučićevog znanja, a time se vidi da ne veruje ni predsedniku suda Stepanoviću ni direktoru BIA Bati Gašiću. Nema dileme da vlast vrši pritisak na sve segmente društvenog života. Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi?

Čini se da Vučića ipak najviše žulja Jovanjica. Šta taj slučaj pokazuje?
Ovaj slučaj pokazuje suštinu definicije organizovanog kriminala: nema ozbiljnog kriminala bez učešća policije i državne vlasti. O tome smo se uverili u akciji Sablja 2003. Iz medija smo saznali da je Koluvija uhapšen zbog nasilničke vožnje i tom prilikom se predstavljao kao policajac. Nakon toga policija dolazi u Jovanjicu i desilo se neobjašnjivo. Koluvija biva pušten kući kao da je reč o grešci, i time mu se daje prostor da kontroliše štetu. Pritiskom javnosti sutradan je uhapšen, ali ostala je zagonetka ko je odlučio da pusti narko-dilera da ode kući. Pravnici kažu da o tome odlučuje Viši tužilac, a takođe tvrde da u poslednjih 20 godina niko nije pušten ni za kilogram marihuane, a kamoli za 1.700 kilograma. Takođe je simptomatično da su branioci u ovom predmetu bivši policajci, rođaci policajaca ili zastupnici Ministra unutrašnjih poslova i, gle čuda, Koluviju brani “čuveni advokat” Vladimir Đukanović, perjanica SNS, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva, član Državnog veća tužilaca. Sumnjam da iko ozbiljan može da veruje da je Đukanović format advokata koga bi neko angažovao da nije na vlasti!

Koji su, po vašem mišljenju, glavni efekti ili glavne odlike Vučićeve vladavine?
Najopasniji efekat je urušavanje institucija, koje bi morale da budu najveća brana bilo čijoj samovolji, a samim tim i najbitnija infrastruktura demokratski uređene države. Glavna odlika Vučićeve vladavine je zasigurno autoritarnost, u kojoj očigledno uživa i kojom se obilato razmeće, i neprekidni populizam, kojim se održava na vlasti. Još je Monteskije utvrdio da svaki čovek koji poseduje moć ima i sklonost da je zloupotrebi i da u tome ide onoliko daleko dok mu se ne postave granice. Nažalost, tih granica za Vučića ovde nema. Još jedna od Vučićevih odlika je politički kukavičluk jer nema hrabrosti da reši najbitniji problem – pitanje Kosova. Malo mu je očigledno 200 poslanika, velika podrška javnosti i svih institucija. Zamišljam gde bi Srbija danas bila da je Zoran Đinđić imao takvu podršku, da ne govorim o podršci predsednika SANU.

Hoće li na sledećim izborima glavna tema biti Kosovo?
Kosovo kao najveća politička prepreka ka EU mora da bude u fokusu kampanje, kao i regionalna politika. Moramo da podržimo reformu Dejtona kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna. Takođe treba podržati Pupovca i Miloševića u nastojanju da urede život Srba u Hrvatskoj i prihvatiti da je Crna Gora nezavisna država. To su bitne teme i od sledećih izbora zavisi nam kako ćemo urediti život. Jedino tako je moguće trasirati put ka EU. Time se prirodno smanjuju uslovi za bujanje kriminala, korupcije, pljačke narodne imovine i za prljave poslove vlasti. Na taj način se otvara i prostor za bitnu temu – ekonomiju.

POSTOJE DOKAZI, OBJAVLJENI U ŠTAMPI, DA JE U KABINETU MINISTRA POLICIJE OFORMLJEN CENTAR ZA PRISLUŠKIVANJE. SIGURAN SAM DA OVAKAV CENTAR NE MOŽE BITI OSNOVAN BEZ VUČIĆEVOG ZNANJA

Kad ste već pomenuli ekonomiju, nekako je ona u ovom razgovoru nepravedno skrajnuta, šta mislite o privrednom ambijentu u Srbiji?
Privredni ambijent je loš, i to je osnovni razlog što nema domaćih investicija. Domaći privrednici najbolje znaju kakve su nam institucije i zbog toga ne žele da rizikuju. Nema efikasnog pravosuđa, nisu svi pred zakonom jednaki, caruje politički monopol, partija na vlasti diktira uslove poslovanja, privatni sektor je potpuno zanemaren, mere se dominantno donose u korist javnog sektora i otud su u njemu plate 30-40 odsto veće nego u privatnom iako privatnici izdržavaju javni sektor. Država se okrenula špekulativnim kineskim kreditima, poslovi se sklapaju direktnim pogodbama bez tendera, kompletna infrastruktura se izgrađuje bez tendera, kao i privatizacija velikih preduzeća. Neophodno je doneti niz zakona i mera u cilju podrške privatnog sektora, posebno malih i srednjih preduzeća: smanjiti poreze na rad, pojednostaviti način vođenja dokumentacije, promeniti zakone kako bi se ubrzao rad organa uprave, pre svega Katastra, Republičkog geodetskog zavoda. Sklon sam da predložim donošenje zakona protiv maltretiranja privrednika i građana…

Kakav bi to bio zakon?
Zakon bi imao samo tri člana. Prvi, državni organ ne sme od stranke u postupku da traži dokumenta koja izdaje drugi državni organ, zatim – zakon stupa na snagu u roku od šest meseci i treći član bi propisivao kaznu za odgovorno lice od tri miliona dinara. Ali, da nastavim odgovor na prethodno pitanje, svi inspekcijski zapisnici moraju biti javno dostupni dokumenti. Takođe treba smanjiti parafiskalne namete i obimnu dokumentaciju. Ovo je samo deo mera koje bi morale biti donete, a o reformi javnog sektora poput zdravstva i prosvete – za koju je neophodna finansijska podrška EU – još nismo ni počeli da govorimo.

Opozicija je u ovom času prilično razjedinjena. Da li bi trebalo da se ujedini ili je i realnije, a i plodotvornije da ide u dve, pa možda i tri kolone?
Za mene je osnovno pitanje politički stav po najbitnijim problemima koja muče naše društvo. Samo na toj osnovi možemo se dogovarati o nastupu na izborima. Logično bi bilo da se formira jak, nedvosmisleno proevropski blok, pored konzervativnog. Na taj način bismo napravili rezultat i sigurno motivisali opozicione birače da izađu na izbore. SNS bi sigurno izgubio Beograd, a bila bi i velika borba oko predsedničkih izbora. Vučić je pritisnut aferama, neefikasnim rešavanjem problem, o EU se više i ne govori, tj. nijedno poglavlje nije otvoreno cele prošle godine. Danas je mnogo važnije ko će posle njega doći na vlast nego hoće li on ostati još godinu dana. Ne treba nasedati na mantru da je dovoljno da bude smenjen uz pomoć jedne liste na kojoj bi bila cela opozicija, nakon čega bi bila uvedena demokratija, a tek onda doneta odluka kojim putem će Srbija ići. Ne možemo stalno da tapkamo u mestu jer je Srbija pre 20 godina donela jasnu odluku gde želi da ide, a to je Evropska unija. Glosa 1
Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi

Video:

Razgovarao: Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 21. januar 2021.

Vučić je suma svih srpskih problema

Nikada nijedan razgovor u mojoj četrdesetogodišnjoj novinarskoj karijeri nije izazvao toliko kontroverzi, da ne kažem odijuma, a da se još nije ni pojavio

Intervju Svetislav Basara, književnik i publicista

Kada je ovaj intervju dogovaran, sredinom decembra 2020, Svetislav Basara, književnik i publicista, bio je kolumnista lista Danas. Kada je početkom (n)ove godine pravljen, naš sagovornik je postao kolumnista Kurira. Ovaj “transfer decenije” dobro je prodrmao javnu scenu Srbije. Nisu retki oni koji su taj čin smatrali nekom vrstom izdaje. Zato je i ovaj razgovor morao početi odatle.

U svojoj poslednjoj kolumni u Danasu prelazak u Kurir objasnili ste prevelikim uticajem Dragana Đilasa na Danas. Mislite li da je manji uticaj Vučića na Kurir?
Ne, verovatno je mnogo veći. Ali meni, kako ćemo videti, nije smetao Đilasov uticaj na Danas, pa mi neće smetati ni Vučićev na Kurir. Malo ću odložiti ostatak odgovora. Nema u Srbiji medija koji nije pod jednim od ta dva uticaja, što je još jedna od mnoštva naopakosti koje pustoše Srbiju. U boljem delu sveta javnost i mediji utiču na politiku, a političari zaziru od javnosti i novinara. U Srbiji su novinari pretvoreni u stranačke telale, a novine u fanzine i propagandne flajere. Stvar isto stoji s televizijama. U Srbiji ne postoji – niti je ikada postojala – javnost iako za njeno postojanje ne treba ni dinara. Javnost – to je skup prećutnih, za sve važećih, nepisanih kriterijuma šta prolazi, šta ne. Ovde sve prolazi. Prelazim na finale odgovora. Iz Danasa nisam otišao u Kurir ni zbog Đilasa ni zbog redakcije nego zbog dva miliona “slobodara” koji povazdan kukaju nad medijskim mrakom, a od kojih samo žalosni četvorocifreni broj njih izdvoji 50 popišanih dinara i na trafici kupi štampani primerak.
Da je Danas imao tiraž od 150.000 primeraka – a Srbija neće izaći iz ovog senkrupa dok Danas ili neke slične novine ne budu imale toliko – on bi poslovao samoodrživo. Nije Vučić kriv za sve. Da skratim. Ta masovna inercija, ta fingirana histerija, ta samosažaljiva, ali agresivna defanzivnost, ta malodušnost i taj kukavičluk koji je istovremeno i temelj Vučićeve svemoći i izgovor za opozicioni nerad – počeli su da prodiru i u Danas, i zato sam i prešao u Kurir.

Očekujete li da ćete ubuduće imati veći uticaj, pogotovo na deo javnosti koji dosad nije imao priliku da se upozna sa idejama i stavovima koje zastupate?
Da, to je stvar uticaja. Taj uticaj i inače nije mali. Prema poslednjem Pageviewu, Famozno je prošle godine imao 2.440.094. A i namera mi je da moje političke i poetičke stavove predstavim široj publici, koja je od getoizirane bolje, pristojnije i bla, bla, bla Srbije endorasistički okvalifikovana kao gomila primitivaca i glupaka.

Hoće li se nešto promeniti u vašem pristupu kolumni – tematski ili na neki drugi način, očekujete li neke probleme ako više kritikujete Vučića?
Ne, unutar kulturološkog, poetičkog i političkog koordinatnog sistema Famoznog neće biti nikakvih promena, a strah od problema uzrok je mnogo opasnijih problema. Vučića ću kritikovati koliko i dosad, dakle sporadično, od prilike do prilike jer ja Vučića ne sagledavam kao glavni problem Srbije nego kao sumu svih srpskih problema, decenijama guranih pod tepih. Sigurno je, međutim, da bih Vučića kritikovao više da to nije postalo neka vrsta društvene legitimacije, građanske radne obaveze koja po automatizmu podrazumeva sluganski i nekritički odnos prema ličnostima iz takozvane opozicije, od kojih su neke opskurnije i subverzivnije od Vučića. Mislim, uzgred, da će Vučić još zadugo ostati na vlasti – i da će vladati ovako kako vlada – sve dok se ne pojavi respektabilna demokratsko-liberalna politička snaga koja će uvideti u kom grmu leži zec, a pre ili kasnije će se pojaviti.
Ko bi uostalom drugi i tehnički mogao vladati? Svidelo se to nekom ili ne – ni meni se ne sviđa – SNS je u ovom trenutku jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Na stranu žalosni učinci te organizovanosti.

A kakve su bile reakcije vaših prijatelja?
Moji najbliži prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja držim u potpunosti su me podržali u transferu iz Danasa u Kurir. U koji bih prešao sve i da me niko nije podržao.

Kako vam izgleda priča o državnom udaru, koju je prvo lansirao predsednik Vučić, a onda je preuzeli tabloidi?
Ko to uzima ozbiljno? Koji je to po redu državni udar? I može li, uopšte, biti državnog udara u “državi” u kojoj nema države u pravom smislu reči, koja je često sama po sebi državni udar.
Radi li to Vučić smišljeno ili spontano, ne znam, ali beskrajna priča o državnim udarima, kao i drugim čudima i pokorama, vrlo je efikasno bućkalo na koje se hvataju i Vučićevi idolopoklonici i kontraidolopoklonici

Hoćete da kažete da Vučić “diktira tempo” koji opozicija samo manje-više neuspešno prati?
Upravo to hoću da kažem, to već godinama govorim i to je glavni uzrok opozicione omraze na moju ličnost. Mi smo i inače kultura mimetizma, a to se pogotovo odnosi na politiku, kako Vučićevu tako i opozicionu. Podražavanje je zamena za nedostatak ideja. Osim odavno anahronih, devetnaestovekovnih, ni Vučić nema nikakvih ideja, ali ima snažnu organizaciju koja tu bezidejnost, a bogme i besmislenost sprovodi u delo, a pritom su ključevi od magacina sa brašnom i zejtinom u njegovim rukama. Opozicija ima snažnu želju da se vrati na vlast – stalno se zaboravlja da je to bivša, uzgred loša, vlast – ali želja nije isto što i ideja, a naročito to nije ako nema nikakve organizacije. Posledica toga je da opozicija uvek “odigra” onako kako Vučić želi. U suštini – šmirantski glumi opoziciju. Ponekad to bude toliko očigledno da dođem u napast da pomislim da to rade u dogovoru. Uopšte ne isključujem tu mogućnost.

SRBIJA NEĆE IZAĆI IZ OVOG SENKRUPA DOK DANAS ILI NEKE SLIČNE NOVINE NE BUDU IMALE TIRAŽ OD 150.000 PRIMERAKA

I šta je vaš predlog?
Godinama sam davao besplatne savete opoziciji – ignorišite ta cirkuziranja, trgnite se iz letargije i hipnotisanosti Vučićem, zabavite se svojim poslom, organizujte se politički, ojačajte stranke, izađite na izbore ili – ako vam je tako lakše i brže – svrgnite Vučića nasilnim putem. Naravno, uzalud.
Sada mi je vrlo drago što me tzv. opozicija nije poslušala – mada nije ni bilo opasnosti da me posluša – jer sam se u međuvremeni politički angažovao u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma, pa su mi i Vučić, i Đilas, i Jeremić, i Tadić podjednako politički protivnici iako ne i sinovi tame i neprijatelji. Ako sve bude kako je zamišljeno, mada okolnosti ne idu naruku, GDF će prerasti u liberalno-demokratsku stranku koja će pokušati da ponovo uradi ono što je uradio Đinđić – a uz pomoć Ćosića i VBA razvalio Tadić – da pokuša da građane Srbije prene iz začaranosti i da Srbiju iz plemenske sluđenosti i zatucanosti prevede u političku zajednicu slobodnih građana, a ne botova koji hipnotisani televizijama sede ispod podguzne trpeze i strpljivo čekaju mrvice koje padaju iz visokih čmarova. U ovom trenutku to izgleda kao nemoguća misija, ali uopšte nije. Iz ove fermentisane truleži mora nići novi kvalitet. Šansa će se ponovo ukazati. Sve što je potrebno da projekat ovoga puta uspe jeste da onaj ko u (relativno doglednoj) budućnosti bude ono što je bio Đinđić, bez oklevanja, metkom u potiljak, ubije onoga ko bude budući Koštunica – a i takav će se pojaviti – a ne da čeka da bude ubijen.

Da niste malo preterali? I da li je uopšte moguće tako izaći na “zelenu granu”?
Uopšte nisam preterao. Samo je tako moguće prekinuti lanac mimetičkog nasilja koji se proteže od Karađorđa do danas. Pogledajte političku istoriju Srbije. Uvek imamo jednu snažnu, dalekovidu ličnost s kojom u paru ide – u Karađorđevom slučaju to je Miloš – rezervni igrač starog poretka, spavač, potuljeni “čuvar tradicije”, koji (najčešće ubistvom) sprečava Dalekovidog u naumu da proces oslobađanja dovede do kraja. Pričao sam jednom – negde u drugoj polovini devedesetih, mnogo pre postpetooktobarskog raspleta – nakratko o tome sa Đinđićem, koji je o tome (briljantno) pisao u svojoj knjizi “Subjektivnost i nasilje”. Ama, to je bio devetnaesti vek, rekao je Zoran. Prevideo je – ne samo on, svi smo prevideli – da se u Srbiji 19. vek produžio i u 21.

NAMERA MI JE DA MOJE POLITIČKE I POETIČKE STAVOVE PREDSTAVIM ŠIROJ PUBLICI, KOJA JE OD GETOIZIRANE BOLJE, PRISTOJNIJE I BLA, BLA, BLA SRBIJE ENDORASISTIČKI OKVALIFIKOVANA KAO GOMILA PRIMITIVACA I GLUPAKA

Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja 56 odsto građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu, a 30 odsto da ne ide. Šta vi mislite, kuda ide Srbija?
Pre svega, 95 odsto građana Srbije ne zna ni kud udara, a i u boljim sredinama samo mali procenat ume da misli. Evo šta ja mislim kud Srbija ide.
Ide, zapravo srlja pravo u involuciju, u regresiju, u potonuće, u okean kolektivnog nesvesnog, radi iluzije dinamike podeljen na približno dve polovine, od kojih je svaka za onu drugu oličenje zla, ali koje savršeno funkcionišu. Videlo se to nedavno kad je Dežulović opisao Beograd kao kasabu, na šta je saborno graknula cela Srbija, počev od Gorana Vesića preko Vučićevih i Đilasovih medija zaključno s perjanicama “bolje” i “pristojne” itd. Srbije. Kao što su svojevremeno, u brzini na zlo i hitrini na grabež, u približno istom sastavu izašli na novobeogradske nadvožnjake da buketima cveća zaspu tenkove u pohodu na teritoriju koja nikada nije bila Srbija.
Rekavši kasaba, Dežulović nije mislio na manjkavu kanalizaciju, nakaradne spomenike i Beograd na vodi – za koji ne znam po čemu je arhitektonski nakaradniji od ostatka Beograda – nego na seljački narcizam, samozaljubljenost u sopstveni čemer, na očekivanje da nam se ceo svet divi kao što se mi divimo nama, na zatucanost, na nezainteresovanost za bilo šta izvan našeg atara, na gluvoću i slepilo za sve patnje osim sopstvenih. Na tome, uzgred, počiva i Vučićeva vlast.

Kako smo došli dotle da imamo ovakvu vlast, ako imamo u vidu one sjajne pobede u septembru i oktobru 2000. godine?
Ova vlast je pravedna, a rekao bih i nedovoljno stroga kazna za masovno saučesništvo u javnoj zaveri za streljanje Zorana Đinđića, a malo ko u Srbiji ne spada u tu grupu, uključujući i neke Zoranove bliske saradnike. Istorija retko daje šansu ljudskim društvima, a naše je takvo da svaku od tih šansi propusti, i to u velikom veselju. Uzmimo primer Seobe Srba koji su u 17. veku poslušali glas Proviđenja – ili, za ateiste, logiku istorije – i preselili se iz kosovskog karavilajeta u Srednju Evropu, gde su se ekonomski ojačali i kultivisali da bi, kad kucne čas, sunarodnicima iz Beogradskog pašaluka poslužili kao putevoditelji u budućnost. Tako je to zamislilo Proviđenje. Ali dogodilo se suprotno – seljačine iz Beogradskog pašaluka su mic po mic ponovo poseljačile vojvođanske Srbe. Čast izuzecima.
Taj proces je sada pri kraju. Upravo je u toku demontaža baroknih ikonostasa po vojvođanskim crkvama i njihova zamena pseudovizantijskim mazarijama.

Da li je taj put koji smo prešli u poslednjih dvadesetak godina posledica nekih dubljih naslaga u nacionu ili rezultat nedoraslosti, blago rečeno, društvene elite?
Rekoh da su ti famozni rascepi i “nesloge” veštački. Kao što su saborno skočili da sa Vesićem brane Beograd, tako su “bolji i pristojniji” Srbi(janci) – čim su videli da već 10. oktobra plata neće biti 3.000 evra, da Đinđić neće svima dati nacionalne frekvencije i direktorske položaje – Đinđiću listom okrenuli leđa i ostavili ga samog na vetrometini. Ostalo je (žalosna) istorija.

GRIGORIJE JE, ČINI MI SE, VIDEO DA JE AMFILOHIJEV PROJEKAT U CRNOJ GORI USPEO – IAKO JA TU NE VIDIM NIKAKAV USPEH – PA RAČUNA DA ĆE I ON USPETI U SRBIJI, I SAD TRAŽI KRIVOKAPIĆA. OPET DVOSTRUKA GREŠKA. U SRBIJI JE KRIVOKAPIĆ VEĆ NA VLASTI

Ali neka ostane zabeleženo i to da bi – da ne bi u svim mahalama i čaršijama opšteomraženog Bebe Popovića, koji je na silu naterao obezglavljene ministre da proglase vanredno stanje – puč bio izveden istog dana. Ili možda neko misli da su Šiptar, Duća, Zmija i Legija pucali u Đinđića da bi prva dvojica završili izrešetani u jarku (mrtva usta ne govore), a druga dvojica na višedecenijskoj robiji. Naglasiću takođe – a uopšte nije nevažno – da Vučić nije bio umešan u zaveru. Saberite, oduzmite, biće vam jasno ko jeste. Mogao bih i ja da kažem, ali mi se povraća kad izgovaram ta imena.

Čini li se i vama, da se malo našalimo, da u Srbiji trenutno besni rat između “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca”? To jest, pre nego što odgovorite na to pitanje, šta vi mislite o terminu “autošovinizam”? Kišjuhas je o tome nedavno napisao dva lepa traktata, ali nas zanima vaše, da izvinete, stanovište?
Kišjuhas je to kao sociolog lepo objasnio, pročitao sam oba njegova teksta. Ali u jungijanskom psihoanalitičkom svetlu, koje je meni bliže, ja umesto “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca” vidim dve grupe narcisoidnih tipova pod totalnom dominacijom Anime, obdarenih snažnim Idom i Egom, ali bez Superega, koji nisu prevazišli ni analnu fazu razvoja, proces individualizacije da ne pominjem. Samo retkima u Srbiji pođe za rukom da se otrgnu onom što se zove genius loci.

Da se sad vratimo prethodnom pitanju, da li je sukob koji smo pomenuli uopšte relevantan za srpsko društvo, odnosno za njegovu budućnost?
Gde vi vidite (i čujete) sukob? Pometnja nije dinamika, metež nije sukob. Mene ova isfolirana buka i bes podsećaju na scenu kojoj sam prisustvovao pre nekih trideset pet godina na Zlatiboru, na takozvanoj “Probi Guče”. Nabasah tada u šetnji na pustopoljinu na kojoj je sedam-osam trubačkih orkestara udaljenih pedesetak metara jedan od drugog u isti mah pred polupijanom publikom zurlalo svako svoju pesmu, dajući sve od sebe da nadzurla konkurenciju. Ali niko tu nikoga nije nadzurlao. Sve se spajalo u odvratnu kakofoniju u kojoj se nije razaznavalo šta ko zurla.

Ima li stvari u kojima se ova dva stvarno ili naizgled suprotstavljena pogleda ipak podudaraju – recimo, odnos prema Crnoj Gori?
Te dve, kako vi kažete, “strane”, mislim na mejnstrim, podudaraju se takoreći u svemu. Ako obratite pažnju – linija njihovog “sukoba” uopšte nema dodirnih tačaka s političkim konceptima nego s ličnostima. Za Đilasa, Jeremića (& varijabilni ostatak kompanije) nema ničeg spornog u tehnologiji Vučićeve vladavine – mada imaju izvesnih stilskih i leksičkih zamerki – za tu gospodu jedini je problem što oni nisu na Vučićevom mestu. Koliko sam video, a nisam nešto pomno zagledao, i vlast i opozicija su podjednako oduševljeni pobedom “srpske opcije”.

Kako vama izgledaju prvi postupci nove vlade? Izgleda da se početkom godine situacija tamo zakuvava.
Kako mi to izgleda? U odnosu na Vladu Crne Gore, koja izgleda kao vlada iz latinoameričke sapunice, čak i Vučićeva vlada izgleda kao vlada njenog veličanstva Elizabete II. Ti ljudi pojma nemaju kud udaraju niti šta hoće, osim što to hoće odmah i hoće da to bude “srpsko”. Gomila zbunjenih šarlatana/ki kojom potpredsedava turbošarlatan Abazović.

Sa ovim u vezi, kako gledate na projekat “srpskog sveta”, koji se u poslednje vreme sve više zagovara preko vlasti bliskih medija?
Kao još jedan sumanuti (i zaludni iako ne bezopasni) pokušaj srbifikacije, ako ne baš sveta – ipak je mnogo mačku goveđa glava – a ono bar regiona. Koštunica je bio otišao korak dalje, pa je srbifikovao i misao. Fundamentalizam kretenizma.


Vaš najnoviji roman “Kontraendorfin” svojevrstan je pokušaj demitologizacije srpskog književnog sveta i života, ali i života uopšte. Da li je ovakvo tumačenje ispravno?
O, ne. “Kontraendorfin” nije dekonstrukcija mitova – nije to posao umetnosti – “Kontraendorfin” je klinička slika posledica opustošenosti prouzrokovane pseudomitologijama. Mitovi su, inače, vrlo važni. Oni su sušta istina, ali u spoljašnji svet isijavaju samo onoliko istine koliko ovaj ili onaj naraštaj može da pojmi.
Ali mit se ne klepa u političkim radionicama nego se već gotov preuzima iz prošlosti. Nipošto se ne projektuje u prošlost, kao što je to bio slučaj sa srpskim mitovima, uključujući i kosovski. Razlika između pravog mita i pseudomita istovetna je razlici između simbola i saobraćajnog znaka, s napomenom da pseudomitski saobraćajni znaci uvek pokazuju pogrešan pravac. Da skratim, smisao ovdašnjih mitova, koji nikada nisu uobličeni u koherentnu celinu nego rade “na podrazumevanje”, nikada i nije bio razumevanje prošlosti nego opšta mobilizacija i generisanje zlopamćenja i osvetoljubivosti. Krvavo nam se to obilo o glavu. I još će nam se obijati.

SMISAO OVDAŠNJIH MITOVA NIKADA NIJE BIO RAZUMEVANJE PROŠLOSTI NEGO OPŠTA MOBILIZACIJA I GENERISANJE ZLOPAMĆENJA I OSVETOLJUBIVOSTI

Šta u ovom kontekstu mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve na javnoj sceni Srbije, ali i u regionu.
Ništa dobro. U stvari – vrlo loše. Svi ti mitovi potekli su i pušteni u opticaj upravo iz crkve, nakon što je – posle Vukove reforme i marginalizacije vojvođanskih arhijereja – i ona poseljačena.

Zbog neadekvatnog, blago rečeno, odnosa prema koroni, SPC je izgubila dva prva čoveka. Predstoje joj izbori. Mogu li oni doneti neke nove, sveže vetrove?
Još uvek ne vidim takve vetrove. Samo povetarce. I to je dovoljno. Ne treba potcenjivati efekat leptira. Uragan počinje kao povetarac.

Kad smo već kod izbora, uskoro će i oni mnogo važniji. Kako, s obzirom na tu okolnost, vidite vlast, a kako opoziciju? Može li se i kako ugroziti Vučić?
Uopšte ih ne gledam. Poslušao sam svoj savet i gledam svoja posla i posla Građanskog demokratskog foruma.

Mnogi su izjavu vladike Grigorija na Badnje veče protumačili kao odluku da se politički angažuje. Kako ste je vi razumeli i šta mislite da li bi to bila dobra ideja?
To je vrlo pogrešna ideja. Žao mi je što se i Grigorije, koga izuzetno cenim kao osobu, nahvatao na to bućkalo. Sama ideja da se kaluđeri pačaju u politiku dvostruko je pogrešna. Monaštvo – to je, ili bi bar trebalo da bude, napuštanje sveta, a u idealnoj perspektivi i apsolutna nebriga za sve spoljašnje. Samo tako se postiže svrha monaškog života – smirenje.
Sa druge strane, uprkos sve češćim izletima u metežni svet, kaluđeri su po prirodi stvari distancirani od sveta i nevični političkim marifetlucima. I tu se radi o mimetizmu. Grigorije je, čini mi se, video da je Amfilohijev projekat u Crnoj Gori uspeo – iako ja tu ne vidim nikakav uspeh – pa računa da će i on uspeti u Srbiji, i sad traži Krivokapića. Opet dvostruka greška. U Srbiji je Krivokapić već na vlasti. Onaj crnogorski je Krivokapić pod B.

Hoće li na tim izborima Kosovo biti glavna tema, tj. treba li na njoj graditi strategiju ili nametati druge probleme – korupcija, nepotizam, kriminal, gušenje prava i sloboda građana?
Kosovo je za srpske političare (svih boja) ono što je Jočiću bio Hilandar – magična reč, džoker za ućutkivanje. Siguran sam da se ni vlast ni opozicija – a političkih koncepata što se tiče, razlike među njima su minimalne, ako ih uopšte ima – neće lišiti sjajnog izgovora da na pitanja povezana s kriminalom, pravima, slobodama itd, itd. odgovore “sram te bilo, pitaš me to dok nam otimaju Kosovo”. Kosovo – ono pseudomitološko, ne stvarno – zapravo i služi kao skretnica pažnje sa bezbroj ostalih problema. Dok nije bilo u sastavu Srbije valjalo ga je “oslobađati”, kad je oslobođeno bačeno je u zapećak i prepušteno samo sebi. Sada, kada se osamostalilo, treba ga “zadržavati” pod fiktivnim suverenitetom države Srbije, koja – često se s tim šalim iako nije smešno – nije u stanju da uspostavi suverenitet ni nad stadionom Marakana, kilometar i po udaljenim od centra prestonice, splavove bolje da i ne pominjem.
Pol Virilo je davno napisao – država, to je kontrola nad teritorijom. Uspostavi li se kontrola nad teritorijom, lako se pod kontrolom drži i sve ostalo. Naše, međutim, političke elite, sve do jedne, misle da teritorije treba da čuvaju “istorijska prava”, “naše svetinje” i “srpski grobovi”. Dobro smo mi, u stvari, prošli.

Vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, a predsednik SANU Vladimir Kostić da nije. Šta vi kažete tim povodom?
To je posledica tragične pojmovne zbrke iz koje je i nastala ova finalna zbrka. Ako se pod “naše” podrazumeva “srpsko”, onda treba naglasiti da nijedno pravo ovoga sveta ne poznaje kolektivnu ili “nacionalnu” svojinu već samo privatnu i državnu. Hoću da kažem da ni dok je bilo pod suverenitetom Srbije – ako je ikada i bilo – Kosovo nije bilo “naše” nego mešavina privatnog i državnog vlasništva. Time je sve rečeno. Mada je, kako stvari stoje, uzalud rečeno.

ZORAN ĐINĐIĆ NIJE UMRO UZALUD. PRE BI SE MOGLO REĆI DA SMO MI UZALUDNO PREŽIVELI

Da li je bila uzaludna i žrtva Zorana Đinđića? To jest, ima li nade da na kraju ipak ne bude uzaludna? I da se ostvari njegov san – Srbija među evropskim narodima?
Nipošto. Pre bi se moglo reći da smo mi uzaludno preživeli. Đinđić jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud. Zoran je bio žrtva – na momente pomišljam i dobrovoljna – takozvanog “mimetičkog nasilja”, karakterističnog za primitivna društva. O tome je sjajno pisao Rene Žirar u knjizi “Posmatrah Sotonu kako poput munje pade”, a i drugde. Pokušaću da to ukratko predstavim. Zbog nagomilanih protivurečnosti ljudske zajedice u jednom trenutku dospevaju u ćorsokak. Onda se pojavljuje izaslanik Weltgeista, ličnost koja pokazuje (i počinje da krči) put iz ćorsokaka. Naivčina bi rekao da ga zajednica dočekuje raširenih ruku. Ali ne. Zajednica ne želi da napusti “stari put grešnika”, ujedinjuje se – svi do jednog – i ritualno ubija onoga ko joj pokazuje put ka slobodi. Posle ubistva privremeno nastupa olakšanje, ali ubrzo počinje raspadanje i truljenje starih formi, duga agonija koja prethodi slobodi, koja nastupa tek kad satrune svo zlo. Kao što sam već rekao, u toku je terminalna faza, fermentacija tih mentalnih leševa, koja nije nikakva garancija za iskorak iz čemera, ali koja može biti šansa. Đinđić je, u stvari, pobedio, iako ne na način na koji je bio naumio – tako da svi izađu iz bede.

Deo intervjua možete pogledati ovde:

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 14. januar 2021.

Iluzije

Sukobila su se dva korifeja opozicione društvene scene, nekad (ili sad) viđena čak i kao kandidati za glavnog Vučićevog konkurenta. Dok vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, predsednik SANU Vladimir Kostić misli da nije naše

Iluzija je da će Srbiju primiti u Evropsku uniju – kaže u Vremenu Branko Milanović. Moguće da je tako, ali u obilju drugih, ta je iluzija još i najmanja. Mnogo je veća fantazija da je za Srbiju najbolja (do)sadašnja politika sedenja na četiri stolice. A upravo tu politiku podržava i danas verovatno u svetu najpoznatiji srpski ekonomista: “Te strategije sedenja na četiri stolice možda bi se držao i neko drugi ko bi bio na vlasti”, rekao je istom prilikom. Opozicija, koja ultimativno traži dijalog, nije osetila potrebu da polemiše sa ovim Milanovićevim stavovima. Verovatno zato što i sama tako misli. Makar njen najveći deo.

Ali, da se vratimo korak nazad, zašto je članstvo u EU za Srbiju iluzija? Zato što, objašnjava Milanović, Unija u svojim redovima ne želi “države koje su opterećene unutrašnjim problemima upravljanja, vladavine prava ili slobodnih izbora”.

Ovo nas dovodi do paradoksa. Jer, upravo (spoljna) politika za koju Milanović kaže da je najbolja, Srbiju udaljava od one (unutrašnje) politike koja jedino može Srbiju da dovede do onog navedenog (verujemo i za Milanovića) poželjnog stanja obuhvaćenog pojmom pravne države.

Kina, koju Milanović vidi kao srpski ekonomski oslonac, zapravo je uzrok velikog zagađenja. Ne samo ekološkog (Bor, Smederevo) nego i finansijskog (skupi krediti, naduvane cene), ali i političkog jer se Kina pojavljuje kao sve veći investitor u aktuelnu vlast.

Kada je pak o Putinovoj Rusiji reč, njen maligni uticaj na Srbiju dobro je poznat. Ipak, računalo se (računa tako i Milanović) da zbog svoje energetske zavisnosti od Rusije Srbija nema drugog izbora. Gasovod Balkanski tok je, međutim, doneo jednu slabo primećenu, a takoreći epohalnu novost. Označio je, makar potencijalno, ali u sasvim doglednoj budućnosti, prekid zavisnosti Srbije od (prirodnog gasa iz) Rusije. To još, doduše, ne znači i od ruskog gasa jer će ga i dalje kupovati, ali ne direktno od Rusije nego (posredstvom Bugarske) od Evropske unije. (I po nižim cenama nego ranije – 155 naspram 240 dolara.)

Možda se ovim, s novinarskog stanovišta sad već davnim Milanovićevim intervjuom ne bismo ni bavili, da u međuvremenu nije pokrenuto – mada zapravo sa dnevnog reda nikada nije ni skidano – večno pitanje svih srpskih pitanja: Kosovo.

Sukobila su se dva korifeja opozicione društvene scene, nekad (ili sad) viđena čak i kao kandidati za glavnog Vučićevog konkurenta. Dok vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, predsednik SANU Vladimir Kostić misli da nije naše.

Jedini pravni i politički, pa ako hoćete i (nad)državni okvir u koji zajedno mogu da stanu i Srbija i Kosovo – što Srbiji daje najveće šanse da “dole” sačuva i naciju i nacionalnu baštinu – jeste Evropska unija. U tom slučaju ne mora da čeka ni onih 100 godina, koliko vladika Grigorije misli da može da (se) unapred vidi.

Akademik Kostić se ljuti na evropsku hipokriziju i birokratiju. Ima toga, nije da nema, ali je problem u tome što ih Srbija već decenijama obilato hrani, dajući im za sve njihove poteze praktično savršen alibi. Ovde se odavno (osim kratkog Đinđićevog razdoblja) odnos prema Evropi iskazivao podizanjem srednjeg prsta ili nadole, a ne nagore okrenutim palcem.

Sve u svemu, od zemnog gasa i sasvim prizemnih interesa, pa sve do “nebeske Srbije”, nema nam boljeg rešenja, partnera i društva od Evropske unije.

To je, zapravo, i jedino realno. Sve drugo je iluzija.

Mijat Lakićević
Novi magatin, 14. januar 2021.

Lek je najbolji lek

U vreme kada se gotovo isključivo govori o vakcini, profesor Savić skreće pažnju na ništa manje važnu temu – pronalaženje leka za koronu

Intervju dr Dragutin Savić

Sagovornik Novog magazina je dr Dragutin Savić, profesor molekularne genetike u penziji. Savić je posle specijalizacije na univerzitetu Džon Hopkins u Americi i usavršavanja u Parizu, Stokholmu i Kelnu osnovao predmet Molekularna genetika na Biološkom fakultetu, koji je predavao od 1973. do 1992. Jedan je od osnivača Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Od 1992. do penzije 2009. predavao je na Medicinskom i Farmaceutskom fakultetu Univerziteta Oklahoma. U vreme kad se gotovo isključivo govori o vakcini, profesor Savić skreće pažnju na ništa manje važnu temu – pronalaženje leka za koronu.

Nedavno se pojavila i vest da istraživači sa univerziteta Emori testiraju mali molekul MK-4482/EIDD, koji navodno zaustavlja covid-19 na jedan dan. Šta to znači u borbi protiv pandemije?
To je značajan podatak, ali je naslov suviše entuzijastičan. MK-4482/EIDD blokira razvoj bolesti, ali ne kod čoveka već kod eksperimentalne životinje, afričkog tvora. Naravno, na leku se ubrzano radi.

Šta bi lek trebalo da donese u odnosu na vakcinu, budući da je njena najveća mana izgleda to što se ne zna koliko će dugo štititi?
Kao što znamo, vakcinacija je stimulisanje sinteze specifičnih antitela koja prepoznaju protein na površini virusa koji omogućava prodor virusa u ćeliju-domaćina. Dakle, vezivanje antitela za taj protein, “spike”, tj. “šiljak”, kao što se vidi na priloženim slikama – blokira njegovu funkciju. Sve vakcine protiv SARS-CoV-2 virusa, koje su inače konstruisane na razne načine, imaju isti cilj – indukovanje sinteze antitela koja prepoznaju šiljak. Vakcinisana osoba stiče otpornost na infekciju tim virusom.
Problem je, međutim, u tome što virusi generalno, a pojedini naročito, prilično mutiraju, menjaju se. Zbog toga antitela ne mogu više da “blokiraju” virus, odnosno vakcina prestaje da deluje. Kada će se to desiti, ne znamo, tako da će samo praksa pokazati koliko će ove vakcine trajati.

DOK VAKCINA DELUJE SAMO NA JEDAN SASTOJAK VIRUSA (PROTEIN), ZBOG ČEGA IM NJEGOVA MUTACIJA ZNATNO SKRAĆUJE VEK, LEK KOJI ČINE KOKTELI MALIH MOLEKULA DELUJE NA SVE SASTOJKE, TE IMA MNOGO ŠIRI SPEKTAR DEJSTVA

Drugim rečima, efikasnosti vakcine zavisi od mutabilnosti virusa, koja je veoma različita kod raznih virusa. Na primer, virus HIV-a ima tako visok stepen mutacija – uzgred, najviši kod RNK virusa – da je pravljenje vakcine praktično nemoguće. HIV je ukroćen drugim pristupom, tretiranjem obolelih koktelom malih molekula. Jednostavnije rečeno – lekovima.

Šta se dešavalo kod HIV-a, objasnite nam malo detaljnije?
Kao što sam rekao, zbog izvanredno veliko brzine promene HIV virusa, vakcinacija nije bila moguća. Zbog toga je morao biti primenjen drugačiji pristup.
Za razliku od antitela, gde se bitka protiv virusa odvija van ćelije, mali molekuli deluju kad je virus već ušao u ćeliju, dakle, kad je osoba zaražena. Ti molekuli su 300-400 puta manji od antitela, lako prodiru u ćeliju i deaktiviraju proteine važne za razvoj virusa. Ključno je da dok vakcina deluje na jedan protein, koktelom malih molekula može se postići mnogo širi spektar dejstva. Takvih, inhibirajućih molekula već ima 24 i oni se mešaju u razne trostruke koktele. Da ne ulazim ovde preduboko u stručnu terminologiju vaši čitaoci treba da znaju da je na ovaj način HIV potpuno ukroćen. On, doduše, ostaje pritajen u organizmu i spreman je da se aktivira čim se prestane sa ovom “koktel terapijom”, ali od akutne, smrtonosne bolesti AIDS je postala hronična bolest koja se leči i oboleli vode praktično normalan život. Jedino što, nažalost, još nije pronađen način potpunog izlečenja, odnosno tretman kojim bi se HIV potpuno uklonio iz organizma mada je kod dva pacijenta detektovano potpuno odsustvo virusa.

Mutira li i SARS-CoV-2 isto tako?
Tu, ako mogu tako da kažem, imamo sreće. Za razliku od ostalih RNK virusa, kao što su influenca, ebola, SARS, MERS, a pogotovo HIV virusi, SARS-CoV-2 je veoma stabilan za jedan RNK virus. Mutacija ima, ali u daleko manjoj meri nego kod drugih RNK virusa. Zbog male mutabilnosti struktura onog “šiljka”, (tzv. antigenske determinante) duže vremena će ostati ista, te će i napravljene vakcine za ovaj protein biti duže aktivne. Koliko dugo, to niko ne zna – virus ipak mutira – ali će pravljenje novih vakcina, zbog uhodane tehnologije, biti brže.

Da pokušamo da rezimiramo – prednost leka bila bi u širem dejstvu?
Rekao bih da tretman malim molekulima kod virusa za koje mogu da se prave vakcine ima komplementarnu funkciju. Primenjuju se pre nego što se naprave vakcine, što je spor proces, ili su spremni za tretman ako vakcina prestane da deluje. Tako da, bez obzira na uspeh koji se očekuje od vakcina protiv SARS-Cov-2, paralelna istraživanja terapije malim molekulima veoma su intenzivna. Na primer, kompanija Novartis kompjuterskom simulacijom testira stotine hiljada molekula za borbu protiv virusa.
Za preparat remdesivir, kojim je nedavno lečen predsednik Amerike Donald Tramp – uzgred, konstruisan zapravo za tretiranje Ebole, gde se nije pokazao efikasnim, pa je odbačen – pokazalo se da nije nikakvo spasonosno sredstvo. Pouzdano je, naime, samo to da on ubrzava oporavak obolelih od covida-19 sa 15 na deset dana.

A ovaj nedavno najavljeni lek kojim smo počeli razgovor?
Molnupiravir, tj. MK-4482/EIDD, razvijen je ranije za tretiranje gripa, tj. influence. Međutim, prema poslednjim nalazima, on je pokazao spektakularne rezultate na eksperimentalnim životinjama, afričkim tvorovima, kao što rekoh. Istraživači sa Emori univerziteta se nadaju da će iste rezultate dobiti i na ljudima. U toku je druga faza testiranja. U svakom slučaju, molnupiravir ima veliku prednost jer se uzima kao pilula, dok se remdesivir daje intravenozno i veoma je skup.

Dakle, mislite da je vakcina takođe potrebna, ali da se mora raditi i na pronalaženju leka?
Bez obzira na verovatnu uspešnost vakcina, značajan je paralelni pristup terapijom malim molekulima. Bolje je pucati iz obe ruke. SARS-CoV-2 ipak stalno mutira.

Može li se u perspektivi očekivati eliminacija svih patogenih mikroorganizama?
Nažalost, ne. Molekularna genetika još uvek nije našla neki novi pristup koji bi okončao večiti menuet između tretiranja mikroorganizama sve novijim preparatima i njihovog mutiranja, odnosno sticanja otpornosti na te tretmane. To je igranka bez prestanka. Zbog zloupotrebe antibiotika vrlo brzo gubimo bitku s patogenim bakterijama. Enterobakterije su postale rezistentne na gotovo sve antibiotike. Neisseria gonorhoeae, uzročnik gonoreje, postala je otporna na penicilin, pa se tretira za ljudski organizam nimalo naivnim antibioticima. Najzad, bacil tuberkuloze je postao rezistentan na antibiotike koji su dosad bili najefikasniji. Spisak je mnogo duži.

Šta su virusi

Virusi su organizmi sastavljeni od genetičkog materijala (DNK ili RNK) koji je upakovan u kapsid, koji se, kako kod kojih virusa, sastoji od proteina, glikoproteina i lipida. Kapsid virusa je taj koji prepoznaje mesto na površini ćelije (receptor) i omogućava injektiranje virusnog genoma u ćeliju. Van ćelija na kojima parazitira virus je mrtav, neživ, kao na primer molekul kuhinjske soli. Tek po ulasku u živu ćeliju – ne u sapun, kako je nedavno izjavio jedan profesor Medicinskog fakulteta – njegov genom, DNK ili RNK, koji kodira sve neophodne molekule za sazrevanje novih virusa, potpuno preuzima metabolizam domaćina, što na kraju dovodi do smrti ćelije-domaćina. Drugim rečima, virus je apsolutni parazit koji u živu ćeliju unosi samo projekt njegove proliferacije, umnožavanja, zapisan u genetičkom kodu njegovog hromozoma. Sve ostalo uzima od domaćina.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2020.

Jesen demokratije

Dojadilo mi je toliko opšte klišetiranje, mrtvilo i mišljenja i pisanja oko nas – kaže Novica Milić

Intervju Novica Milić: Tri knjige

Krajem ove godine naš saradnik Novica Milić objavio je tri različite knjige: “Politička naratologija”, “Postestetika” i “Haosmos Basara”. To je bio povod za ovaj kratak razgovor.

Tri knjige odjednom, u doba korone?
Te tri knjige nastale su ranije, u raznim razdobljima. “Politička naratologija: Ogled o demokratiji” pisana je na osnovu jednog već desetogodišnjeg kursa o istoriji ideje demokratije. Prošla je kroz tri-četiri verzije koje sam pretprošlog leta pokušao da “sintetišem”, ali je svaka od tih verzija vukla na svoju stranu. Onda sam sve to napisao iznova, prošle zime, kad sam shvatio da treba da se odmaknem od političke filozofije ka istoriji, i tome je služila tzv. naratologija, razmišljanje o pričama. Uzeo sam četiri takve priče, odnosno narativa: antički, onako kako je zabeležen kod Herodota, Makijavelija kad sedi zatočen zbog navodne zavere protiv Medičija, a onda potom piše “Vladaoca”, rušenje Bastilje na početku Revolucije u Francuskoj 1789. godine, a onda, u naše doba, pad Berlinskog zida. Oko tih događaja i priča organizovao sam sve ostalo: antiku sa atinskom demokratijom i njenim osnovnim vrednostima, pojavu rimske republike kao forme države, srednjovekovne sukobe pape i cara, renesansno otkriće slobode i invencije pojedinca, moderne revolucije u Engleskoj, Americi, Francuskoj, izbijanje, a onda propast boljševičkih i fašističkih revolucija, problem savremenosti i budućnosti demokratije. Ostalo mi je bilo još da se odmaknem od nemačke teorije – možda najrazvijenije kad je o demokratiji reč – i anglosaksonske doktrine, takođe previše normativne za moj ukus, i da sa nizom mislilaca koji su deo naše savremenosti – poput Fukoa, Deride, Agambena itd. – vidim koja su današnja otvorena pitanja demokratije kao političkog poretka slobode, odgovornosti, javnosti, jednakosti prava, smenljivosti na izborima. Kad mi je ta potka pošla za rukom, posle je tkanje išlo relativno lako.

SAVREMENA UMETNOST, ONA KOJA SE JAVLJA U VIDU TZV. KONCEPTUALE, POSTALA JE UPITNA

I koji su otvoreni problemi demokratije danas?
Moderna demokratija kao liberalna demokratija očito je u odlasku jer je u odlasku i njena osnova iz projekta prosvetiteljstva o ljudskom napretku i emancipaciji. Države više oblikuju zajednice nego obratno. Jačaju sile kontrole, države ih razvijaju do mere koja je ranije bila nepoznata, a i društva ih oberučke prihvataju. Smenljivost vlasti je postala manje važna od izbornosti, pa je ova druga prešla u predvidljiv ritual. Javnost je uveliko dirigovana, a političke odgovornosti je sve manje. Slobode su dopuštene tamo gde su manje važne, čak se guraju u bahatost i nasilje, a jednakost u pravima je uglavnom fraza u sve komplikovanijim normativnim mehanizmima predstavničkih tela, pa smo sve manje predstavljeni i zastupljeni, a sve više zamenjeni. Transformacija moći i vrednosti u kojima se moć kreće u novim dinamikama – promenjene forme života, nove tehnologije, informatike, drugačije subjektivnosti, odnosno mentaliteti itd. – učinili su da liberalnu demokratiju lako smenjuju populizmi, autoritarne matrice, dirigovana javnost, kvaziidentiteti, čak religijske obnove. Što je demokratiju gurnulo u rijaliti-šou, s veštim klovnovima koji se predstavljaju kao državnici (Tramp, Boris Džonson, Vučić). Levica još čuči u izanđalim matricama marksizma (Marks je umro pre skoro 150 godina), pa desnica uspešno manipuliše nacijom, državom, ekonomijom. Tako da je politička sredina (tzv. srednja klasa, odnosno tamo gde su ljudi individue i stoga nosioci različitosti u slobodama) uglavnom potisnuta, stisnuta, razbijena iako je tu prostor politike najširi. Zaboravilo se da je demokratija stvar zajednice, a ne države, konkretna i lokalna, previše se poverovalo u njenu globalnu prirodu, u njen automatizam. A demokratije ima u meri u kojoj zajednica drži do osnovnih vrednosti, dok tzv. elita prima zadatak da stalno traga i predlaže nova rešenja za inače stare probleme slobode, jednakosti prava, odgovornosti, javnosti.

MODERNA DEMOKRATIJA KAO LIBERALNA DEMOKRATIJA OČITO JE U ODLASKU JER JE U ODLASKU I NJENA OSNOVA IZ PROJEKTA PROSVETITELJSTVA O LJUDSKOM NAPRETKU I EMANCIPACIJI

Vaša knjiga “Postestetika” ima podnaslov “Moć i savremena umetnost”, zašto?
I ta je knjiga rezultat jednog fakultetskog kursa, a o moći razmišlja ne samo kao o nečemu spolja, što nas ograničava i sputava – kako najčešće zamišljamo moć jer je doživljavamo kao vlast nad nama, a moć je šira od svog oblika vlasti – nego kao o pozitivnoj, stvaralačkoj snazi. Savremena umetnost, ona koja se javlja u vidu tzv. konceptuale, postala je upitna. Ne samo da je pod znak pitanja stavila raniju milenijumsku tradiciju umetnosti – kao kad Dišan uzme pisoar, malo ga izokrene i od toga napravi slučaj koji se smatra, još od jedne ankete među ekspertima pre petnaestak godina, za “najuticajnije delo savremene umetnosti” – već što u pitanje dovodi granicu između umetnosti i neumetnosti. Iako u toj knjizi nekome može izgledati da branim konceptualu, mene su zanimala pitanja više od odgovora. Radije u muzejima posmatram stare majstore platna i kičice iako me konceptualisti katkad zabavljaju svojim dosetkama. Ali prvima dajem prednost. Radije slušam Betovena nego Džona Kejdža – ako se tu ima šta čuti u “4’33”, tri stava tišine. Moć Dišanovog pisoara, tj. “Fontane”, u savremenoj umetnosti teško je osporiti, konceptualisti su uglavnom dišanovci, pa se treba onda upitati šta sve to znači, otkud dolazi, kuda vodi. Tome je knjiga posvećena.

A knjiga o Basari?
To je knjiga o Basari pripovedaču, o njegovim romanima i pričama. Ona je nastala iz raznih beležaka koje sam pravio tokom decenija. Naša sredina uglavnom nije svesna njegovog vanserijskog narativnog talenta, koji prevazilazi mnogo toga danas, u širim razmerama nego što je domaća literatura. Iza njegovog humora, cinizma, apsurda, kriju se stara i večna pitanja čovekovog uspenja i pada, metafizike, transcendencije, nihilizma u stvarnoj istoriji, haosa života i smrti. Ali to nije tumačenje Basare, to ostavljam drugima. Podnaslov je tu “Razmišljanja uz jednu književnost”. Šta mislimo, kako razmišljamo kad čitamo te romane, kojim kontekstima ih možemo okružiti kako bismo ih bolje osvetlili. Ispostavilo se da se ta knjiga pridružila po vremenu objavljivanja “Političkoj naratologiji” i “Postestetici”, ali to je usled okolnosti; kod nas, naročito u vreme korone, ne može se planirati vreme izdavanja, ne mogu to ni izdavači.

AKO SEBE NE IZNENADIM, SIGURNO NEĆU NI DRUGE. HERAKLITOVSKI VERUJEM DA JE SUNCE SVAKOG DANA NOVO. PA GA TREBA SLAVITI KAO IZVOR ŽIVOTA

Pišete li, posle svega, još nešto?
Jedna knjigetina – više od 800 stranica – o istoriji antičke (starogrčke, pa rimske) i onda renesansne književnosti, od početka, pa negde do 17. veka, najviše o odnosu pevanja i mišljenja, literature i filozofije, čeka u Službenom glasniku skoro godinu dana. Glasnik ima svoju temporalnost spore državne kuće, gde su knjige manje važne. A trenutno pokušavam da od grupe tekstova objavljivanih baš ovde, u Novom magazinu, sačinim jedan ogled o Srbiji, toj tužnoj temi naše svakodnevice. To bi bila publicistička, polemička, vrlo kritična knjiga tekuće problematike, rađena kao da nas čeka sudnji dan. Hoću da isprobam neke nove stilove i ritmove u pisanju, sa što manje mojih prokletstava, a to su sklonost teoriji, i dugačke rečenice – borim se protiv toga koliko god mogu. I još jedan rukopis čeka izdavača, knjiga o književnoj psihoanalizi. Nisam objavljivao knjige desetak godina, pa sada hoću da se lišim tih opsesija. Jer, kad objavite knjigu, ona je prepuštena čitaocima i kao autor možete je zaboraviti. Nalazim da je ta vrsta zaborava osveženje jer omogućuje da se bacim na nešto novo, da rizikujem na drugačije načine. Samo onaj ko rizikuje nešto novo ima šanse da uspe. Dojadilo mi je toliko opšte klišetiranje, mrtvilo i mišljenja i pisanja oko nas. Ako sebe ne iznenadim, sigurno neću ni druge. Heraklitovski verujem da je sunce svakog dana novo. Pa ga treba slaviti kao izvor života.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2020.

Češka škola

Na istorijskoj raskrsnici, nakon pada Berlinskog zida, kad su društva birala s kim će i kuda će, Srbija je bila dvostruko bogatija od Češke. Danas, tri decenije kasnije, Češka je tri puta bogatija od Srbije. Češki BDP “per capita” iznosi oko 20.000, a srpski oko 6.000 evra

Češka škola ne postoji, tvrdi režiser Goran Marković u svom novom romanu, svojevrsnom omažu jednom vremenu i drugarima (Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Goran Paskaljević) sa praške filmske akademije krajem šezdesetih godina.

Kad kažem, međutim, da češka škola ipak postoji, ne mislim na istoimeni roman Miroslava Josića Višnjića, kojem će iduće godine biti pola veka od objavljivanja. Mislim na vest koja je u Srbiji protekla potpuno nezapaženo.

Češka je, naime, pre neki mesec objavila da je sa 70 odsto evropskog proseka, gde je bila 2004. kad je ušla u Evropsku uniju, danas po ekonomskom razvoju dostigla 90 odsto EU proseka. I sad su Česi, kaže takođe vest, gledajući u budućnost, sebi dali zadatak da se pripreme za 2030, kada će premašiti evropski prosek i od neto budžetskog korisnika postati neto davalac. Drugim rečima, kada će u evropski budžet više uplaćivati nego što će iz njega dobijati.

A gde je u ovom času i čime se bavi Srbija?

Pre tridesetak godina, početkom devedesetih, na čelu Češke i Srbije našli su se nacionalni bardovi, književnici, disidenti: Vaclav Havel i Dobrica Ćosić. Doduše, dok je Havel više puta hapšen i četiri ili pet godina proveo pa zatvorima, Ćosić je sedeo u Akademiji nauka, ali ima jedna bitnija razlika.

Vaclav Havel je bio duhovni sledbenik Tomaša Masarika, filozofa i državnika, utemeljivača moderne češke države, tačnije Čehoslovačke, posle Prvog svetskog rata, na čijem je čelu ostao do smrti 1937. Uzgred, bio je veliki prijatelj Srba (odlučujuće doprineo njihovom oslobađanju u tzv. veleizdajničkom procesu u Zagrebu 1909, tokom Prvog rata po svetu putovao s pasošem kraljevine Srbije), ali i Hrvata, zagovornik srpsko-hrvatskog ujedinjenja i poklonik jugoslovenske ideje.

No, ono što je ponajviše obeležilo Masarika i opredelilo čitav njegov budući put bio je svojevrstan obračun s nacionalnom tradicijom početkom 20. veka. Naime, uz pomoć prijatelja i saradnika, Masarik je utvrdio da su tzv. “rukopisi”, ti “najstariji spomenici češke narodne književnosti”, zapravo “obični romantičarski falsifikati 19. veka”.

Za Masarika, koji se rukovodio idejom češke reformacije “istina pobeđuje”, pitanje rukopisa “nije bilo samo pitanje naučne istine nego i pitanje narodne časti jer nije svejedno hoće li se narodna tradicija osloniti na laž i mistifikaciju ili na istinu” (dr Jovan Kršić).

U Srbiji se – kao i u mnogim drugim zemljama, pre ili kasnije – takođe dugo vodila slična borba. Jedno od najznačajnijih savremenih poduhvata na tom polju bila je knjiga Miodraga Popovića “Vidovdan i časni krst”. Ali u Srbiji je krajem osamdesetih pobedila suprotna opcija. Ona u kojoj su mit i laž uzdignute iznad istine i postale ključni činioci za oblikovanje narodnog duha i usmeravanje nacionalne politike.

“De Gol kaže Malrou: ‘Kod nas se ništa trajno ne može temeljiti na laži!’ A ja kažem svojoj svesci: kod nas može. Imamo istorijsku kondiciju da govorimo laži, da ih slušamo i verujemo u njih”, napisao je Dobrica Ćosić.

Na istorijskoj raskrsnici, nakon pada Berlinskog zida, kad su društva birala s kim će i kuda će, Srbija je bila dvostruko bogatija od Češke: njen bruto domaći proizvod po stanovniku iznosio je 5.700, a Češki 2.600 evra. Danas, tri decenije kasnije, Češka je tri puta bogatija od Srbije. Češki BDP “per capita” iznosi oko 20.000, a srpski oko 6.000 evra. Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. decembar 2020.

Budžet 2021: Diskrecija zagarantovana

Ležerno, komotno, samovoljno, neodgovorno, mutno… tako se, ukratko, mogu opisati novi budžet Srbije i odnos aktuelnih vlasti prema narodnim parama

Politička ekonomija

Hoće li korona zamaskirati sve promašaje Vučićeve vlasti na ekonomskom planu poslednjih godina, kao i gubitke koje ćemo trpeti u budućnosti? Da li je Vučićeva vlast žrtvovala zdravlje nacije da bi “dvostruki predsednik” mogao da se pohvali kako je Srbija lider u Evropi? Može li “zarobljena privreda”, kako je to nedavno u svojoj kolumni napisao Vladimir Gligorov, obezbediti bolji život milionima stanovnika Srbije. Ovo poslednje je, zapravo, retoričko pitanje.
Ali nije puka retorika nego surova stvarnost da se državna potrošnja u poslednje vreme (da ne idemo dalje u prošlost) strelovito povećava. Za pet godina – od 2017. do (zaključno) 2021. – Vučićeva vlast je povećala državne rashode za 40 odsto. Prema predlogu za 2021, naime, rashodi republičkog budžeta planirano je da porastu sa 1.085 milijardi dinara 2017. na 1. 515 milijardi 2021. ili preko 400 milijardi. U istom razdoblju prihodi su porasli 20 odsto, odnosno oko 200 milijardi: sa 1.119 milijardi (2017) na 1.336 milijardi dinara 2021. godine. Dakle, rashodi su porasli dvostruko više od prihoda. Odakle i da imamo – zapitao bi se svaki dobar domaćin.

ČIPOVANJE: Ne, nije to što mislite. Nije ovo današnje nego ono davnašnje čipovanje kad se pod čipom podrazumevao ulog koji morate da platite da biste učestvovali u igri. Po sličnom principu, današnji privrednici moraju da plate na nadležnom mestu, zna se i kom, da bi mogli da se uhvate u biznismensko kolo. Ali – o tom potom.

RAST PLATA BUDŽETSKIH KORISNIKA 2020. I 2021. VIŠE OD DVA PUTA BRŽI OD RASTA PRIVREDNE AKTIVNOSTI

Pre toga, kao uzgred, o budžetu bi ove nedelje trebalo da se raspravlja u Narodnoj skupštini. U normalnim prilikama za to se nikako ne bi moglo reći “uzgred”, ali sad se unapred može reći da će ta rasprava biti potpuno jednoumna. I u komunističkoj Jugoslaviji, kada je formalno postojala samo jedna partija, bilo je više rasprave. Makar zbog međurepubličke “tuče” oko para, tako da je budžet ne retko usvajan u “minut do 12”. Sada će najverovatnije diskusija o budžetu proteći u žestokim kritikama – opozicije. I to naravno ne one u “predstavničkom domu”, pošto je u njemu – sa izuzecima koji se mogu nabrojati bukvalno na prste jedne ruke – ni teoretski nema nego na onu vanparlamentarnu. Uključujući tu i glum(i)ce i lekare, novinare i fudbalere, sve koji su se drznuli da o Vučiću ne govore samo u superlativima.
Budžet nije samo knjigovodstveni dokument u kojem su na jednom mestu skupljeni svi državni prihodi i rashodi nego pre svega ekonomsko-politički bedeker. Dakle, knjiga koja nam govori o tome kako (jedna) vlada vidi ekonomsku situaciju u zemlji i kakvu će ekonomsku politiku voditi da bi ostvarila postavljene ciljeve.
U tom smislu, kaže za Novi magazin Danica Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta, ne samo iz budžetskog predloga, jasno je da Vlada namerava da vodi politiku kontinuiteta. A to u suštini znači – pogrešnu politiku. Jer, iako “poslednjih godina srpska ekonomija pokazuje izvesne znake prosperiteta”, kaže profesorka Popović, to je bilo “na potpuno pogrešnim osnovama. Pre dve-tri godine”, objašnjava Popović, “privredni rast je ostvarivan zahvaljujući izuzetnom povećanju proizvodnje električne energije. Ali to je dovelo do potpunog kraha Kolubare i energetskog sistema, a sa druge strane do vrlo teških ekoloških posledica. Jer, ugalj lošeg kvaliteta, na koji se Beograd greje, izazvao je ogromno zagađenje, tako da Srbija ima velike šanse da postane zemlja s najprljavijim vazduhom u Evropi, ako već nije postala i lider”.
Posle toga počelo se s velikim građevinskim infrastrukturnim radovima. Srbiji su svakako potrebni dobri putevi i pruge, ali je malo šta od toga završeno, tako da nema efekata na širu privredu. To jest, ta infrastruktura nije odigrala ulogu zamajca, pokretača celokupnog ekonomskog razvoja, što joj je inače i glavni (privredni) smisao. To se vidi i po činjenici da je industrijska proizvodnja u Srbiji 2018. bila svega 1,3 odsto veća nego 2017, a prošle godine rasta praktično nije ni bilo, pošto je industrijska proizvodnja bila svega 0,3 odsto veća nego pretprošle.
Upravo takva “primitivna privredna struktura”, kako to kaže Danica Popović, gde je proizvodnja koncentrisana na zadovoljavanje najosnovnijih potreba ljudi, uslovila je da Srbija ove godine ima mnogo manji pad bruto domaćeg proizvoda od razvijenih zemalja. Jednostavno rečeno, toliko smo nisko na lestvici razvoja, da nismo imali odakle ni da padnemo.
Nije to, međutim, neki usud, nešto što se nije moglo izbeći, kao što govori predsednik Vučić. Pošto, recimo, tako nešto nije zadesilo i sve ostale bivše socijalističke zemlje. Osnovni razlog što Srbija ima tu “primitivnu privrednu strukturu”, tj. što je na niskom stupnju industrijskog razvoja, kaže Danica Popović, jeste u činjenici da “već dugo nema inicijative privatnog sektora. Prva stvar koja to pokazuje je odsustvo stečajnih postupaka. Dokaz da Zakon o stečaju nije proradio je to što su svi tajkuni živi i zdravi, a znamo da su oni u efektivnom minusu takoreći oduvek, tj. otkad su zaradili prvi milion”, iznosi Popovićeva tezu koja sasvim opovrgava Vučićevu omiljenu mantru o neprestanoj borbi protiv tajkuna. U stvari, kao što vidimo, postoji značajan dokaz razumevanja i slaganja.

SRBIJA IMA PRIVREDU U KOJOJ NEMA INICIJATIVE MALIH PREDUZETNIKA

Dakle, nastavlja profesorka, “mi imamo privredu u kojoj nema inicijative malih preduzetnika. Ako ih ima, oni pređu u partije, bave se javnim nabavkama i žive od novca koje građani uplaćuju poreskim organima. Zašto ovakva struktura nije formirana u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i drugim zemljama koje su svojevremeno bile nerazvijenije od Srbije” – pita i odmah odgovara: Nije zato što su tamo mali privrednici imali ambijent u kojem su mogli sigurno da ulažu u svoj napredak i profit, a ne da daju partijsku članarinu ili prave sive kanale kako bi mogli da nastave biznis koji su prethodno godinama radili ”. Kaže “članarinu”, misli “reket” Danica Popović.

LOV U MUTNOM
: Ovo je pravi momenat da se vratimo na priču o budžetu. Naime, slika položaja u kojem se nalazi privatni sektor na upečatljivosti dobija kada se u obzir uzme jedan budžetski podatak. Za javne investicije iduće godine treba da bude potrošeno 330 milijardi dinara (od čega 274 Republika, a ostalo lokalne samouprave, JP Putevi i socijalni fondovi; relativno gledano, 5,5 odsto BDP-a). Naravno, niko neće reći da kapitalne investicije nisu potrebne, ali nesumnjivo da ova medalja ima i svoju drugu stranu. Jer, nema sumnje da je aktuelna vlast, sa gotovo tri milijarde evra u kasi, ubedljivo najveći investitor u državi. Što znači da u ruci drži snažno sredstvo za privlačenje, tj. disciplinovanje i kontrolu privatnog sektora. Drugim rečima – za presipanje para poreskih obveznika, dakle svih građana Srbije, u džepove prijateljskih, partijskih, bratijskih i sličnih kompanija & familija.
Drugi način kontrole biračkog tela je preko plata u javnom sektoru. Prema analizi budžeta koju je uradio Fiskalni savet, ukupno povećanje plata u državi u 2020 . i 2021. iznosi više od 11 odsto realno (nominalni rast od 10 odsto u 2020. i od 4,6 odsto u 2021. godini). Čak i ako se prihvati zvanična procena da će BDP ove godine pasti (svega) jedan odsto, a iduće godine porasti (čak) šest odsto, to znači, izračunao je FS, da je “rast plata budžetskih korisnika u ove dve godine više od dva puta brži od rasta privredne aktivnosti, odakle se inače taj rast finansira”.

ZA PET GODINA – OD 2017. DO (ZAKLJUČNO) 2021. – VUČIĆEVA VLAST JE POVEĆALA DRŽAVNE RASHODE ZA VIŠE OD 400 MILIJARDI DINARA

Posebno je iritantan, moglo bi se reći, taj rast plata državnih činovnika od 10 odsto u ovoj godini, kada će nesumnjivo biti zabeležen privredni pad i kada su stotine hiljada ljudi u privatnom sektoru ostale ne samo bez plata nego i bez posla. Zbog toga je, da podsetimo, Fiskalni savet i predložio da se državne plate u idućoj godini zamrznu. Očekivano, Vlada je savet (i Savet) ignorisala, tako će u idućoj godini “državna izdvajanja za plate biti neodrživo visoka”, tj. oko 0,6 odsto BDP-a (oko 40 milijardi dinara) iznad njihovog ravnotežnog nivoa. Otud Fiskalnom savetu nije preostalo ništa drugo nego da zaključi: “Ključna neravnoteža u predloženom budžetu i delom razlog za preveliki deficit u 2021. je neopravdano veliko povećanje plata u javnom sektoru”.
Konačno, za ovu priliku evo još dva kanala neodgovorne potrošnje novca građana. Jedan su subvencije. “Ukupni rashodi za subvencijekoji se planiraju u 2021. takođe su neuobičajeno veliki – oko 0,8 odsto BDP-a iznad njihovog dugoročno održivog nivoa”, smatra FS. Prevedeno na jezik apsolutnih brojeva, to znači da su subvencije (ukupno 120 milijardi. tj. dva odsto BDP-a) gotovo dvostruko veće (50 milijardi) nego što bi smele da budu. Ni to nije sve. “Dodatni problem sa subvencijama je što u budžetu nije objašnjena konkretna namena velikog dela tih sredstava”, kaže FS. Pri tome se posebno apostrofira Er Srbija kao “jedan je od važnih razloga za vanredno povećanje subvencija u 2021. Detaljnija analiza pokazuje da je zdravstvena kriza bila samo okidač za isplatu te pomoći, a da je glavni deo onoga što se sada pokriva iz budžeta zapravo nastao usled višegodišnjeg neuspešnog poslovanja ovog preduzeća” kaže se u analizi, koja čitavo jedno poglavlje posvećuje domaćoj “vazduplohovnoj” kompaniji.
Drugi kanal je tzv. tekuća budžetska rezerva. Radi se o novcu koji, kao što mu ime kaže, treba da se koristi u vanrednim situacijama, kao što su elementarne nepogode i slično. U praksi, kaže FS, ova sredstva se samovoljnim odlukama Vlade koriste i za mnoge druge namene. I ne samo to nego ih svake godine uvećava tako da su sa 10-15 milijardi dinara pre sedam-osam godina stigle do 53 milijarde, koliko je planirano da tako, “diskreciono”, po sopstvenom ćeifu, bude potrošeno u 2021.

VLADA JE IMALA TRI ŠANSE DA OBJASNI NAMERAVANE POLITIKE I RASHODE KOJI IZ NJIH PROIZLAZE, ALI NIJEDNU PRILIKU NIJE ISKORISTILA

Sve u svemu, neodgovorno i netransparentno trošenje “narodnih para” nastavlja se i dalje. “Vlada je imala tri šanse da objasni nameravane politike i rashode koji iz njih proizlaze, ali nijednu priliku nije iskoristila. Prvo mesto je detaljni pregled rashoda po korisnicima, drugi je obrazloženje Zakona o budžetu, treći je programski deo obrazloženja budžeta kao gotovo nepregledni niz tabela sa objašnjenjima šta su programi, ciljevi i kriterijumi za merenje rezultata budžetskih korisnika. Nijednim slovom pomenute netransparentne pozicije nisu dotaknute, ni na jednom mestu na gotovo 1.000 strana celokupne budžetske dokumentacije. Da bismo ukazali na nedopustivi stepen ignorisanja desetina milijardi dinara poreskih obveznika, navešćemo da se u toj dokumentaciji našlo mesta za objašnjenje trgovinskih trendova u svetu, dinamike javnih prihoda i rashoda u prošloj godini, makroekonomskih projekcija MMF-a i Evropske centralne banke za Evropu i svet, pa čak i privremenog smanjenja stope PDV-a u Nemačkoj. Da nije reč o slučajnom propustu, sada je izvesno jer se praksa ponavlja. Naime, nakon nedavnog rebalansa budžeta za 2020. Fiskalni savet je ukazao na nedopustivu ležernost u budžetskom prikazu. ali to nije ispravljeno ni u aktuelnom predlogu budžeta za 2021. godinu”, konstatuje na kraju Fiskalni savet. Uzaman.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. decembar 2020.

Trijumf liberalizma

U ovo doba, kad se činilo da su nacionalizam i klerikalizam u nezadrživom naletu, novo vođstvo Amerike može ne samo da bude brana tom procesu nego i da, zajedno sa Evropom, točak istorije okrene u suprotnom smeru

Možda je “trijumf” prejaka reč, ali izbor Džozefa Bajdena za novog predsednika Sjedinjenih Država predstavlja veliku, možda i istorijsku pobeda lliberalizma. Jer, nema sumnje, praktično je nepodeljeno mišljenje analitičara da je na 46. predsedničkim izborima u SAD pobedila “liberalna Amerika”. Istina, pod liberalizmom se u Americi ne podrazumeva baš sasvim isto što i u Evropi, ali to samo govori o širini – fleksibilnosti i otvorenosti – ovog i ovakvog koncepta uređenja države i društva.

Detaljnije analize (rezultata) američkih izbora tek će uslediti, ali krajnje svedeno, bio je to zapravo sudar jednog univerzalističkog – na strani “plavih” – i jednog nacionalističkog – na strani crvenih – pogleda na svet. Prvo je suština liberalizma, drugo je suština konzervativizma.

Da je zbilja reč o pobedi liberalizma, govore neki naoko sporedni fenomeni i nevažni signali. Paradigmatično je, recimo, to što je Bajdenova pobeda sa oduševljenjem dočekana u Holivudu, centru američke (i svetske) filmske industrije, poznatom po liberalnim stavovima, posebno kada je reč o ljudskim pravima. Nije čudo, dakle, što Emir Kusturica mrzi Holivud.

Silicijumska dolina, svetski centar visoke tehnologije, ali i najveće ICT kompanije, takođe pripada tom korpusu. To lepo ilustruje saslušavanje četvorice svetskih biznis-lidera (Marka Zakerberga iz Fejsbuka, Džefa Bezosa iz Amazona, Sandara Pičaja iz Gugla i Tima Kuka iz Epla) u američkom Kongresu zbog njihove, kako su tvrdili republikanci, “antikonzervativne pristrasnosti”.

O tome govori i činjenica da se još jedna mega-ICT kompanija Tviter poslednjih meseci suprotstavljala američkom predsedniku – dok se, dakle, još nije znalo da će biti bivši – upozoravajući da su Trampovi tvitovi “potencijalno obmanjujući” i onemogućavajući njihovo “lajkovanje”, “šerovanje” i slično.

Konačno, kad smo već kod društvenih mreža, vrhunska manifestacija liberalizma bila je odluka nekoliko velikih TV kuća da, nakon što je Tramp izjavio da je “u toku prevara na izborima”, prekinu prenos njegove konferencije za štampu, sa obrazloženjem da predsednik za to nije pružio nikakve dokaze.

Sve u svemu – nasuprot nametanom stereotipu – sve najbogatiji ljudi i najmoćnije kompanije. I, treba li napominjati, najveći gradovi. Što između ostalog ruši i isforsiranu tezu o “jednoj Americi sa dve nacije”.

Naravno, neće posle Bajdenove pobede planetom (niti Amerikom) poteći med i mleko i zavladati večni mir. Moglo bi se ipak reći – mada to može da deluje kao previše optimistično – da će doći do svojevrsnog “pretemeljenja” svetskog poretka. To jest, da su posle sredobežnih sada (ponovo?) pre(o)vladale sredotežne sile, te da će svet od drobljenja krenuti ka povezivanju.

Nema sumnje, naime, da će poraz, ne toliko Trampa koliko “trampizma”, ne samo kao načina vladanja (a vladao je, kao što smo već pisali – NM 490 – poput seoskog kabadahije) nego i kao “velikoameričke” političke filozofije (“Make America Great Again”) koja je promovisala svađu, sektaštvo i ksenofobiju, imati globalne posledice. Veliki i mali diktatori diljem zemnog šara: počev od Kine preko Rusije do (periferije) Evropske unije ostali su bez velikog oslonca i saveznika, bez obzira na to da li se on s njima (formalno) svađao ili slagao.

U neka druga vremena Bajdenova pobeda možda ne bi imala takav (prekretni) značaj. U ovo doba, kad se činilo da su nacionalizam i klerikalizam u nezadrživom naletu, novo vođstvo Amerike može ne samo da bude brana tom procesu nego i da, zajedno sa Evropom, točak istorije okrene u suprotnom smeru.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. novembar 2020.

Energetika, kočnica ili zamajac razvoja

Elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj

Intervju: Aleksandar Kovačević, energetski ekspert

Aleksandar Kovačević je jedan od dva autora analize energetskih politika zemalja Balkana, koju je Međunarodna Agencija za Energiju objavila 2008, i vodeći autor knjige “Zaglavljeni u prošlost: energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je objavio Program za razvoj Ujedinjenih nacija 2004. Obe knjige su izvršile znatan uticaj u oblasti formiranja energetskih politika i razvoju Ugovora o Energetskoj zajednici, kojem je Srbija pristupila još 2005.

Može li se danas za Srbiju reći da je energetski sigurna, bezbedna zemlja, ako takvo pitanje uopšte ima smisla?
Energetska bezbednost ima vise različitih aspekata. Može se posmatrati u kratkom, srednjem i dugom roku. Može se posmatrati u kontekstu različitih vidova energije. Isto tako, može se sagledati u kontekstu različitih scenarija privrednog razvoja. U makroekonomiji ovi se aspekti smatraju eksternim uticajima na ekonomiju jedne zemlje i retko se uzimaju u obzir u makroekonomskim modelima razvoja.

Šta to konkretno znači?
Svi su izgledi da je Srbija u kratkom roku i na zatečenom nivou ekonomske aktivnosti valjano snabdevena energijom. Time, međutim, niko nije zadovoljan. Stanovništvo bi želelo da troškovi energije budu manji, a prilike za zapošljavanje, plate i penzije znatno veće. Postoji i potreba da se poboljša komfor stanovanja i zdravstvene okolnosti u kojima stanovništvo živi. Ovo je, pored ostalog, povezano s pandemijom koronavirusa, gde postoji potreba da se znatno poboljša ventilacija u stambenim, javnim i komercijalnim objektima, što neminovno uvećava osetljivost energetskog sistema u odnosu na spoljne temperature. Videli smo, na primer, da je jedna značajna mera u zdravstvenim ustanovama tokom leta bilo otvaranje prozora i intenzivno provetravanje. Tokom zime ova strategija će imati i ozbiljnu energetsku dimenziju.
Dalje, u Srbiji se grade auto-putevi. Postoji pretpostavka da će se intenzitet korišćenja tih puteva uvećati s ciljem da se otvore ekonomske prilike za razne delove Srbije i tranzit robe i ljudi. Ovo implicira povećanje potrošnje energije u transportu. Zasad je korišćenje transportne infrastrukture sasvim nedovoljno. Sadašnjim obimom saobraćaja ne pokrivaju se ni direktni troškovi finansiranja i održavanja te infrastrukture. Za veći obim saobraćaja potrebno je i više energije.

Kakve su posledice na duži rok?
U dužim rokovima zatečeni sistem snabdevanja energijom nije održiv. Na primer, korišćenje ogrevnog drveta sada ograničava delovanje drvne industrije daleko ispod nivoa zaposlenosti i izvoza te industrije iz perioda osamdesetih godina prošlog veka. Imajući u vidu da je drvna industrija jedna od ključnih konkurentskih prednosti Srbije u Mediteranskom basenu, uočava se da ni ova situacija nije održiva.
Proces formiranja nacionalnog proizvoda ima neobično visoku materijalnu intenzivnost i veliku emisiju ugljen-dioksida po jedinici proizvoda. Drugim rečima, potrebno je pokrenuti veliku količinu materijala – zemlje, uglja, šljunka, peska, drveta… i emitovati veliki obim ugljen-dioksida da bi se ostvario nacionalni proizvod kojim niko nije zadovoljan. U konkurentskom okruženju Evropskog i Svetskog tržišta to nije održivo na iole duži rok.
Sadašnje stanje u energetici Srbije suočava se s fizičkim, političkim, pravnim i komercijalnim ograničenjima koja ga čine potpuno neodrživim već u srednjem roku od tri do pet godina. Ovo već sada vrši uticaj na investitore koji bi mogli biti zainteresovani za dugoročne investicije u različitim oblastima industrije i poljoprivrede. U tom periodu može doći i do problema sa sigurnošću snabdevanja, uz razne posledice koje iz toga mogu proizići.

CELOKUPNA ELEKTRIČNA ENERGIJA PROIZVEDENA IZ UGLJA NISKOG KVALITETA U SRBIJI, RADI ČEGA SE ISKOPA I PREMESTI PREKO 35 MILIONA TONA UGLJA I PREKO 100 MILIONA TONA JALOVINE GODIŠNJE, MOŽE SE PROIZVESTI IZ OKO 13 MILIONA TONA DRVENASTE BIOMASE

Mogu li se izdvojiti neke neuralgične tačke srpske energetike danas?
Formiranje nacionalnog proizvoda upotrebom energije nije dovoljno efikasno. Poznat je ovaj aspekt nedovoljne energetske efikasnosti. Srbija je preuzela da primeni odgovarajuće propise Evropske unije koji imaju za cilj uvećanje energetske efikasnosti korišćenja energije.
Problem u Srbiji je niska energetska efikasnost konverzije iz primarne u finalnu energiju. Srbija proizvodi premalo korisne toplote iz ogrevnog drveta, nedovoljno kvalitetne energije iz prirodnog gasa, nedovoljno korisne energije iz spaljivanja uglja, premalo ekonomskih vrednosti iz spaljivanja tečnih goriva i premalo komercijalne dobiti iz korišćenja hidroenergije.
Na primer, jedna tona dizel-goriva upotrebljena u rečno-morskom saobraćaju može da ostvari osamnaest puta veći transportni efekat u odnosu na drumski saobraćaj. Ako bi roba u transportu bila velike vrednosti, to bi moglo imati i srazmerno veći komercijalni rezultat.

Kako, dakle, energetika utiče na opšti ekonomski razvoj zemlje?
Ovi elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj.
Otklanjanje ovih okolnosti zahteva komercijalne investicije u velikom obimu. Sa druge strane, postoji ceo set okolnosti koje ograničavaju investicije uopšte, a u energetici posebno.
Dakle, znatno poboljšanje upotrebe postojeće imovine nameće se kao hitni prvi korak da se situacija poboljša i stvore preduslovi za nove investicije.

Da li je energetska strategija Srbije dobro postavljena? Je li dnevna politika uopšte u skladu s tom strategijom?
Srbija ima zvaničnu Strategiju energetike do 2025, s projekcijama do 2030. Ova strategija je usvojena 2014, pre nego što je Srbija potpisala i ratifikovala Pariski Sporazum pri Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Sada je u toku izrada novog Prostornog plana Srbije sa važnošću do 2035. i izrada nove Klimatske i energetske strategije u kontekstu Ugovora o Energetskoj zajednici koji Srbija ima s nekoliko drugih zemalja i Evropskom unijom.
Dakle, promene energetske strategije su neizbežne i može se reći da su već u toku. Problem je koordinacija između različitih dokumenata, vremena važenja i konkretnih rešenja na terenu. Tu bi novi Prostorni plan Srbije mogao biti od velike koristi kao ključni koordinativni mehanizam koji sve druge elemente smešta u realni prostor. Dobro bi došla jedna industrijska energetska strategija za period do 2035. sa vizijom do 2050, koja bi se onda mogla razraditi u komercijalnim strategijama najznačajnijih energetskih preduzeća: EPS-a, Srbijašuma, Voda Vojvodine, Beogradskih elektrana, Srbijavoda, toplana u Nišu, Novom Sadu, Boru i nekim drugim gradovima, te fonda imovine Republike Srbije.

Da li je EPS danas zamajac ili prepreka razvoju proizvodnje energije u Srbiji?
EPS je po različitim kriterijumima najveće preduzeće u Srbiji. Tokom poslovne istorije to preduzeće je bilo u stanju da ostvari rezultate po kojima se isticalo u Evropskim razmerama. Na primer, rekonstrukcija energetske infrastrukture i funkcionisanje elektroenergetskog sistema posle rata iz 1999. svrstavaju ovo preduzeća u sam evropski vrh.
Nažalost, komercijalno delovanje ovog preduzeća ograničeno je tesnim okvirom koji mu postavlja njegov vlasnik – država.

Mnogo se u poslednje vreme govori o tome da je EPS najveći zagađivač u Evropi.
Elektroprivredna preduzeća u Evropi znatno su promenjena tokom prethodnih 15 godina. Obim zagađenja u odnosu na proizvedenu energiju svuda je znatno smanjen. Preduzeća su promenila odnos prema potrošačima. Njihova delatnost je bolje diversifikovana. Došlo je do promena vrednosti imovine u elektroenergetici: imovina, odnosno elektrane sa visokim intenzitetom emisije ugljen-dioksida izgubile su skoro svu vrednost, a neka druga imovina – na primer, znanje – uvećala je vrednost.
Razvoj EPS-a je u tom smislu usporen merama i potrebama fiskalne politike i sada je ovo preduzeće izloženo izuzetnom riziku, koji se dalje širi na celu privredu Srbije. Ukratko, obim emisija i zagađenja kritičan je komercijalni problem.

OGROMNA KOLIČINA ENERGIJE VISOKOG KVALITETA – OGREVNOG DRVETA, ELEKTRIČNE ENERGIJE I PRIRODNOG GASA – KORISTI SE ZA PROIZVODNJU TOPLE VODE I GREJANJE PROSTORA. ZEMLJA KOJA TO RADI PREDODREĐENA JE ZA SIROMAŠTVO

Kakva je budućnost termoelektrana u Srbiji?
Budućnost postojećih termoelektrana vrlo je ograničena, kako u smislu obima korišćenja tako i u smislu preostalog vremena rada. Vrednost ovih objekata skoro je potpuno izgubljena. Nedavno su pokušaji prodaje termoelektrana na lignit u Grčkoj, Bugarskoj ili Poljskoj uglavnom završili s vrlo niskim cenama iako svi ponuđeni objekti zadovoljavaju ekološke propise EU i nemaju problem nabavke goriva.
Srbija ne može biti izuzetak. Ključno pitanje je koliko se ekonomske vrednosti može izvući iz upotrebe ovih objekata u preostalom kratkom životnom veku. Odgovor na to pitanje opredeljuje budućnost EPS-a.
Sa druge strane, novi termoenergetski objekti treba da otvore nove perspektive razvoja.

Da li su hidropotencijali Srbije dovoljno iskorišćeni. Ima li tu prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete, ili su mini-hidroelektrane maksimum koji možemo da izvučemo?
Hidroenergetski potencijal Srbije je uglavnom iskorišćen u smislu izgradnje objekata za korišćenje raspoložive energije. Ima još malo prilika za izgradnju komercijalno održivih hidroelektrana srednjih ili velikih snaga. Najznačajniji objekti se nalaze u slivu Drine, na Savi i Dunavu. Njihova gradnja zahteva sporazum sa susednim zemljama.
Problem je komercijalno korišćenje postojećih objekata. Ti objekti mogu dati daleko veći finansijski rezultat. To, međutim, zahteva krupna organizaciona i prostorna podešavanja u Srbiji. Na primer, već decenijama se sistem Dunav – Tisa – Dunav ne posmatra kao hidrenergetski resurs strateškog značaja, pa se i ne koristi u tom kontekstu.

A mini-HE?
Male hidroelektrane su u ovim strateškim pitanjima sasvim marginalne. U pojedinim slučajevima ovi objekti mogu biti ozbiljan problem za postojeće velike hidroelektrane.
Ogroman gubitak gustine šuma na obraslom šumskom zemljištu u Srbiji u prethodnih 28 godina već je doveo i dovodi do promene vodnog režima na svim kritičnim objektima i smanjenja komercijalne vrednosti proizvedene energije. Da se razumemo, približno ista količina vode prolazi kroz elektranu, ali u režimu koji je znatno manje pogodan za proizvodnju energije i valorizaciju raspoloživog kapaciteta akumulacionih jezera.
Sledeće pitanje je sposobnost EPS-a da ovu visoko vrednu energiju upotrebi na Evropskom tržištu. Srbija je suviše mala da bi postojeći objekti ostvarili svoj puni ekonomski i strateški efekat.
Moglo bi se reći da je način korišćenje postojećih hidroenergetskih objekata u Srbiji, i politički i strateški, jedno od ključnih pitanja eventualnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Ovo pitanje bi trebalo da opredeli trgovinske odnose sa Unijom i da znatno utiče na položaj Srbije kada ili ako se nadje u Uniji.

POTENCIJAL SOLARNE ENERGIJE U SRBIJI VEĆI JE PO JEDINICI TERITORIJE OD EVROPSKOG PROSEKA

Dakle, ima li u Srbiji prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete?
Da. Ima i prostora, i znanja, i sposobnosti, i potrebe.
Može se reći ovako: komercijalne investicije u velike energetske objekte su ono što treba da nosi razvoj Srbije u narednih 10 godina znatno više i znatno efikasnije nego što su investicije u puteve i zgrade činile u prethodnoj deceniji.

Kakva može da bude uloga prirodnog gasa u Srbiji?
Vrlo velika, ali na potpuno drugi način od onoga kako se prirodni gas sada koristi. U ovom trenutku korišćenje prirodnog gasa izuzetno je neefikasno i produkuje vrlo malu ekonomsku vrednost.
Cena direktnog korišćenja prirodnog gasa za grejanje je ne samo ono što se plaća za uvoz gasa već i izgubljena zaposlenost i izgubljen nacionalni proizvod.
Gas je gorivo visokog ekonomskog potencijala koje može biti korišćeno u industriji, transportu i proizvodnji električne energije. Svaki kubni metar gasa spaljen radi proizvodnje tople vode ekonomski je gubitak čije razmere daleko prevazilaze cenu samog gasa.
U ovom smislu naročito se ističe ekonomski potencijal tečnog ili komprimovanog gasa koji se u Srbiji veoma malo koriste.

Kakvi su potencijali Srbije u zelenoj energiji – biomasa, sunčeva energija, koliko može da bude učešće ovih izvora energije u ukupnoj proizvodnji?
Pretpostavljam da su koristi energije vetra sada nesporne i svima poznate. Potencijal vetra u Srbiji srazmeran je teritoriji i geografskom položaju. Potrebno je da energetski sistem bude tako koncipiran da omogući korišćenje tog raspoloživog potencijala, bez obzira na to što on nije uporediv s potencijalom zemalja koje imaju izlaz na more i manji je od Evropskog proseka po jedinici teritorije.
Slična je situacija s potencijalom solarne energije. On je veći po jedinici teritorije od Evropskog proseka, ali je i ovde potrebno poboljšati sistemske pretpostavke za korišćenje raspoloživog potencijala.

RAZVOJ EPS-A JE U TOM SMISLU VRLO USPOREN MERAMA I POTREBAMA FISKALNE POLITIKE I SADA JE OVO PREDUZEĆE IZLOŽENO IZUZETNOM RIZIKU KOJI SE DALJE ŠIRI NA CELU PRIVREDU SRBIJE

Potencijal proizvodnje i upotrebe biomase za energetske svrhe znatno je povoljniji od Evropskog proseka. Može se reći da je to jedna od ključnih konkurentnih prednosti Srbije u oblasti energetike i industrije. Geografski položaj, kvalitet zemljišta, raspoloživost vode, transportni sistem, tehnička znanja u Srbiji omogućavaju korišćenje energije biomase u velikim razmerama, daleko iznad onoga što se može postići u ostalim Evropskim zemljama, srazmerno veličini.
Evo jednog poređenja: uz znanja koja su sada raspoloživa, celokupna električna energija proizvedena iz uglja niskog kvaliteta u Srbiji, radi čega se iskopa i premesti preko 35 miliona tona uglja i preko 100 miliona tona jalovine godišnje, može se proizvesti iz oko 13 miliona tona drvenaste biomase. To je približno proizvodnja zasada topole i drugih sličnih vrsta na oko 750.000 hektara, od čega oko 130.000 hektara već postoji. To je pak približno obim nekorišćenog zemljišta shodno nedavnom popisu poljoprivrede i šumarstva i analizi Dr Miladina Ševarlića sa Zavodom za Statistiku Srbije. Ova proizvodnja bi zaposlila približno onoliko ljudi koliko je sada zaposleno u proizvodnji uglja, ali bi njihova produktivnost drastično porasla. Produktivnost se, dakle, meri obimom korisne energije, a ne količinom materijala.
Posledica ovakve promene bila bi mnogostruko manja materijalna intenzivnost privrede Srbije, eliminacija emisije ugljen-dioksida i svih rizika za međunarodni položaj zemlje i spoljnu trgovinu koji iz toga proizilaze.

Da li bi trebalo ukinuti feed-in tarife?
Ugovorene feed-in tarife se ne mogu ukinuti bez štete za poziciju zemlje u odnosu na buduće komercijalne investitore. Mislim da su feed-in tarife već svuda prevaziđene kao vid podrške investicijama.
Ostaje platežno sposobna tražnja kao ključni mehanizam na kojem se investicije zasnivaju. Platežno sposobna tražnja u energetici zavisi od sposobnosti privrede da svrsishodno koristi energiju radi proizvodnje i uvećanja nacionalnog proizvoda. To je glavni problem u Srbiji, gde se energija vrlo slabo koristi. Ogromna količina energije visokog kvaliteta – ogrevnog drveta, električne energije i prirodnog gasa – koristi se za proizvodnju tople vode i grejanje prostora. Zemlja koja to radi predodređena je za siromaštvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. oktobar 2020.

Očarani razočaranjem

Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće

Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.

Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.

Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.

Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.

Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.

Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.

Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.

I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.

A zapravo nas jedino Evropa i hoće.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 15. oktobar 2020.