NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Vučićev najbolji neprijatelj

Vučiću je u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara. Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”

Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik. Pošto se Jeremić na “političkom spektru” gura za mesto s Vojislavom Šešeljom. Dakle, otprilike tamo gde se nalazi Vučićeva podsvest. Ali i, što je važnije, svest gotovo svih naprednjaka. Tako da oni nikada neće glasati za nekoga ko se u njihove redove umuvava iz demokrata. A, sa druge strane, oni koji glasaju za “građansku opciju” po definiciji ne podnose nikakav, pa ni umiveni šešeljizam.

Tako da Jeremić nikada neće moći da prođe na izborima. Zato je Vučiću u interesu da od Jeremića pravi svog najljućeg neprijatelja, tj. najvećeg opozicionara.

Nije tu bitan Jeremić nego što se na taj način dis/kvalifikuje čitava ta opoziciona “korpa”. A pošto kad u korpu stavite samo jednu trulu jabuku, neće one koje su zdrave uticati na ovu jedni da se “rastruli” nego će ta jedna (eh, da je jedna) pokvariti sve jabuke.

A to znači i Demokratsku stranku. Koja bi u toj korpi, u normalnoj situaciji, trebalo da bude ona koja diktira politiku i određuje pravac.

Zato je Vučić namerno najviše napadao Jeremića – i opet će, samo da ovo sa Bastaćem prođe, a proći će jer to nije politika – tu se pravi galama i diže prašina, da se u toj buci i magli ne bi videle nove (i male) stranke koje su stvarna alternativa Vučiću i koje bi mogle da privuku građane.

Jer, Vučića su izbušili sa svih strana. I to ne politički neprijatelji nego stranački prijatelji. Akronim SNS sve više znači “stranka niskih strasti”. Toliko se to razobručilo.

Može Vučić (verovatno) da posmenjuje celo Predsedništvo i Glavni odbor, ali zapravo – ne može. Time bi, prvo, pokazao sopstveni neuspeh; drugo, mogao bi da dovede samo gore i, treće, smenjeni to ne bi mirno gledali. Tako je Vučić u izvesnom smislu postao talac stranačke vrhuške koja mu se kune na vernost, a radi šta hoće.

Na proslavi 11 godina partije 27. oktobra u Novom Sadu Vučić je “ponovo najavio velike promene u stranci na predstojećim stranačkim izborima u novembru, istakavši da iz svojih redova moraju da izbace one koji su se borili samo za lične interese”.

Međutim, 2. novembra u Politici predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić kaže da “ovog meseca sigurno neće biti održana stranačka skupština, a o promenama u vrhu stranke odlučivaće se posle izbora”.

I, gle čuda, posle sastanka Predsedništva SNS 4. novembra Vučić “velike promene” i ne pominje”; umesto toga najavljuje da će se na izbornoj listi naći “najmanje 20 odsto novih lica”.

Sa druge strane, Vučiću treba sve više pirotehnike da prikrije slabe ekonomske rezultate. Rast bruto domaćeg proizvoda, kojim se ovih dana toliko hvali, ove godine će jedva biti nakarikan na oko 3,5 odsto, što je znatno manje od prošlogodišnjeg rasta. Što je još gore, industrijska proizvodnja pada, poljoprivreda takođe, rast BDP-a zapravo vuku građevinarstvo (rast od oko 16 odsto – ali zahvaljujući i besmislenim radovima) i komunikaciono-informacione usluge.

Među pomenuta “pirotehnička sredstva” spada i najnovija Vučićeva izjava da je Srbija “za kratko vreme postigla rezultate koji će ući u udžbenike”. Evo nečeg gde je predsednik SNS-a stvarno u pravu. Zbilja je za udžbenike kako je Vučić uspeo da u poslednjih šest godina (da mu velikodušno ne računamo 2012, kada je došao na vlast i kada je zabeležen pad BDP-a od jedan odsto) ostvari prosečan rast BDP-a od svega 2,1 odsto, dok je čitav svet rastao po stopi od 3,5 odsto, zemlje u razvoju 4,7 odsto, a evropske zemlje u razvoju, među koje spada i Srbija, 4,4 odsto. I treba li podsećati da je Srbija u razdoblju 2001-2008. ostvarila rast od 5,9 odsto.

AV – obmanjivač javnosti. Dobar naslov. Za (neki) sledeći broj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. novembar 2019.

Koliko je sati

Poseta premijera Rusije Medvedeva došla je Vučiću kao poručena da, pošto je Evropa ohladila Makedoniju, on još malo zagreje svoje odnose sa Rusijom

Ruske teme

Borci “čuvene Krajiške divizije”, piše Branko Ćopić u “Bašti sljezove boje”, koji “danonoćno u borbi, bez predaha i odmora” nastupaju od Aranđelovca prema Beogradu, odmarali su se negde pred ponoć u jednoj udolini ispod puta, kod Boleča. Vojniku Iliji bio je stao sat koji je pre neki dan dobio od komandira čete; uspeo je da ga uz pomoć drugova navije, ali nije znao koliko je sati. Istovremeno, cestom poviše Krajišnika “iz pravca Smedereva već duže prilazi neka jedinica.., prilično uredno”, pa je neko pomislio da bi to mogli biti i Nemci u povlačenju. U jednom trenutku, iznerviran što nikako da sazna tačno vreme, “Ilija se poispravlja na utrnula koljena, savije dlanove oko usta” i vikne: “Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!” I tako nastade sveopšti krkljanac, opisao je pisac “golubijeg srca” jednu bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944, u priči “Koliko je sati”.
Umesto počasti borcima koji su učestvovali u tom velikom poduhvatu, da 20. oktobar bude samo njihov dan, taj slavni datum zaklonjen je fitosanitarnim sporazumom i dispečerskim centrom.

NA TAPETU: Dobro, bila je i vojna parada, mada nije jasno da li je njome Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, hteo da impresionira ili umilostivi Dmitrija Medvedeva, premijera Rusije. A možda se samo rukovodio logikom: ako je Putin imao vojnu paradu, kako da je nema Medvedev, makar u nekom dajdžest izdanju. Pri čemu ostaje potpuno po strani pitanje čemu uopšte ta parada? Sasvim bespotrebno arčenje ljudskih i materijalnih resursa. Umesto da 20. oktobar bude dan sećanja na žrtve – blizu 3.000 poginulih partizana i nešto manje od 1.000 crvenoarmejaca, i 15.000 ranjenih. Da Nemce ne računamo. Mada bi već jednom trebalo da dođe vreme da se i njihove žrtve računaju. Tako bi možda i kupovina “PVO sistema” – PVO, ako neko ne zna, protivvazdušna odbrana – pod nazivom “pancir S” postala besmislena. Osim ako smisao čitavog ovog performansa nije da se iskrivi slika o stvarnim ulogama u ovoj vojnoj operaciji, pa se i datumi proslave pomeraju prema potrebama ruskih lidera. Putin je, da podsetimo, u Beogradu bio 16. oktobra 2014, na sedamdesetogodišnjicu, a Medvedev na proslavi 75 godina oslobođenja, evo, 19. oktobra.
Ovako ispada da je u poseti Srbiji zapravo bila trgovačka misija. Jer, osim oružja, došli su da nam uvale i svoj nuklearni centar i svoj dispečerski centar za Železnice Srbije i izgradnju železničke pruge od Valjeva do Crne Gore, kao i kredit od preko 170 miliona evra, da nabrojimo samo najznačajnije poslove. Sa druge strane, Srbija je dobila samo tzv. fitosanitarni sporazum, koji bi trebalo da omogući jednostavnije i jasnije procedure za izvoz voća i povrća u Rusiju. Suština tog sporazuma je, zapravo, u izbegavanju dvostrukih inspekcija – i na srpskoj i na ruskoj strani. Preciznije rečeno, sporazum bi trebalo da omogući da se dokumentima koje izda naša fitosanitarna inspekcija stopostotno veruje u Rusiji, što znači da ta roba neće biti podvrgavana, što je dosad neretko bio slučaj, dodatnim proverama u Rusiji.
To bi, očekuje se, trebalo da doprinese povećanju izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, koji je prošle godine iznosio 320 miliona dolara. Stvar je, međutim, u tome što taj izvoz poslednjih pet godina opada jer je 2016. bio 340 miliona dolara, a 2014. rekordnih 360 miliona dolara.
Uopšte, velike nade koje su u Srbiji polagane u rusko tržište, nakon što je Rusija u ekonomskom ratu sa Zapadom uvela embargo na robu iz Evrope i Amerike, i to baš na prehrambene proizvode, izjalovile su se. Izvoz u prvo vreme jeste znatno skočio, ali su nas ubrzo druge, konkurentnije zemlje potisnule, tako da je naš izvoz išao silaznom putanjom.
Sada se nešto slično, mada, mora se priznati, mnogo manje euforično govori o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Upravo krajem ove nedelje, u petak 25. oktobra, premijerka Ana Brnabić trebalo bi da u Moskvi potpiše sporazum o slobodnoj trgovini Srbije sa EAEU. “Na tržište od 180 miliona stanovnika – Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Jermenije (koje čine EAEU) na listi proizvoda koji se iz Srbije mogu izvoziti bez carina naći će se ubuduće i visokokvalitetne voćne rakije, vinjak, cigarete, ovčji i kozji sirevi”, ističe su tim povodom u “zvaničnim verzijama”.

PREĆUTANE TEME: Ali – neće automobili. Koliko je puta predsednik (bilo Vlade, bilo Republike) Vučić molio Vladimira Vladimiroviča da dopusti kragujevačkom Fijatu makar kontingentić od 10.000 automobila, verovatno ne zna ni sam. Molio, molio, pa se umorio; i odustao. Sad to više i ne pominje.
Ima, međutim, nešto što i Rusi izbegavaju da pomenu. To je – tok. Nekad Južni, a sada Turski. Naime, prema najavama zvaničnika sa obe strane, gas bi ovim gasovodom trebalo da potekne već za dva meseca, krajem decembra 2019. Dakle, i pripreme za svečano puštanje u rad trebalo bi već da otpočnu. Pa i razgovori o tome. O tome, međutim, tokom, doduše zaista kao šibica nabijenog boravka ruskog premijera, nije bilo ni reči. Ili, da budemo precizniji, i ako se govorilo, o tome ništa nije saopšteno javnosti. Po svoj prilici, Srbija će na toliko željeni “drugi pravac snabdevanja” – što bi joj uz sigurnost donelo i finansijsku uštedu jer bi taj gas trebalo da bude jeftiniji – morati još da pričeka.
Zato kredit može da dobije odmah. Reč je o zajmu od 172,5 miliona evra kredita koji bi trebalo da finansira više stvari: projektovanje i izgradnja novog dispečerskog centra na železnici; izrada projektno-tehničke dokumentacije za nastavak rekonstrukcije barske pruge i izgradnja elektrotehničke infrastrukture brze pruge Beograd – Budimpešta na deonici od Stare Pazove do Novog Sada. Ne zna se, međutim, najvažnije – uslovi pod kojima je kredit dobijen: rok, kamata, poček. Ako je cena po kojoj kupujemo “PVO sistem” vojna tajna – mada ni za to nema razloga – zašto bi to trebalo da bude kredit za železnicu.
Sporazum o istraživačkom centru za nuklearnu tehnologiju – što je, jedni kažu zasluga, drugi kažu maslo ministra bez portfelja Nenada Popovića – mnogi vide kao pokušaj Rusa da nam uvale neku nuklearnu elektranu. Pošto im to nije uspelo u Bugarskoj – gde je trebalo da podignu novu NE “Belene 2” – sada gledaju kako da nadoknade taj gubitak. Kada se ovome doda Centar za vanredne situacije u Nišu, kao i da je saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, ušla u vojnu strategiju Srbije, te da je u delegaciji sa Medvedevom bio i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, ne čudi što mnogi posetu premijera Rusije Dmitrija Medvedeva vide kao još jedan korak ka militarizaciji Srbije.

Izvoz – uvoz

Uvoz iz Rusije otprilike je dvostruko veći od srpskog izvoza: prvi je prošle godine iznosio oko dve milijarde dolara, a drugi upola manje. Srbija, recimo, znatno više (1,5 milijardi USD) izvozi u Bosni i Hercegovinu, a izvoz u Crnu Goru (oko 900 miliona USD) samo je za 100 miliona manji nego na ogromno rusko tržište.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. oktobar 2019.

Vučić i njegova braća

Onaj tenk ispred stadiona Crvene zvezde nije ni maketa ni maskota nego slabo maskirana politika. Doduše, izbijeni su joj zubi, tj. povađeno mu je oružje, ali ima mnogo onih koji snevaju o povratku u bojevo stanje

S kim si, onakav si – kaže naš narod. Ko su najbolji Vučićevi drugovi? U regionu – Orban i Erdogan; u svetu – Putin i Si Đinping. Sve diktator do diktatora, makar u pokušaju, poput ovog Orbana.

Mada se i njihova moć kruni. Doduše, na (dalekom) istoku to mu dođe više kao kamičak u cipeli, ali i žulj ume da stvara nesnosne bolove.

Vučićev favorit No 1 kineski predsednik ne zna gde će pre. Na jug, gde Hongkong diže revoluciju jer neće pod kinesku jurisdikciju, ili na sever u provinciju Sinđang, gde su Ujguri podvrgnuti pravoj pravcatoj torturi.

Putin pak ima problem u centru, u Moskvi, čiji su zatvori odavno pretesni da prime sve političke i druge protivnike hazjajinovog režima.

Što bliže Srbiji, to gore stoje Vučićevi prijatelji. Pre nekoliko meseci, u maju, Redžep Tajip Erdogan izgubio je Carigrad, pošto je prethodno izjavio: “Ko vlada Istambulom, taj vlada Turskom.”

Još pre bi se moglo reći – ko vlada Budimpeštom, vlada Mađarskom. A evo, pre neki dan, u nedelju 13. oktobra Viktor Orban je na lokalnim izborima izgubio glavni grad. Pobedio je Gergelji Karačonji, proevropski nezavisni kandidat, čije bi se prezime moglo prevesti kao – Božić.

“Uvešćemo grad iz 20. u 21. vek, Budimpešta će biti zelena i slobodna. I vratićemo je u Evropu”, rekao je nakon proglašenja rezultata Karačonji, koji je sam svoju pobedu uporedio s pobedom Ekrema Imamoglua u Istanbulu. Analitičari su pak naglasili da je pobeda 44-godišnjeg politikologa veliki udarac Orbanovoj “agresivnoj iliberalnoj” populističkoj vladavini. Odnosno, sa druge strane, snažan podstrek proevropskim, liberalnim snagama u regionu.

S tim u vezi, da se ne zaboravi, onaj tenk ispred stadiona Crvene zvezde nije ni maketa ni maskota nego slabo maskirana politika. Doduše, izbijeni su joj zubi, tj. povađeno mu je oružje, ali ima mnogo onih koji snevaju o povratku u bojevo stanje. Uostalom, zar nije sam Terzić na Jarinju izjavio da je Zvezda Srbija i da zbog toga kosovske vlasti nisu htele da ih puste na svoju teritoriju. Ovdašnji zvaničnici optuživali su“Prištinu” za politizaciju, a onda sami, svojim rečima potvrđivali da tu uopšte nije reč o sportu nego o politici.

Kad smo već kod teritorija, još jedna granica je ostala zatvorena za krezube srpske tenkiste. Ona crnogorska. Kako je došlo do toga da se Zvezda odrekne genija, a dovede idiota, valjda će jednom neko objasniti. Naravno, zvezdašima. Slavni klub nije niže pao. A preostalom građanstvu jedino ostaje da se nada da Zvezda ipak nije Srbija.

Kad smo već kod oružja, šta mislite kako Vučić gleda na to što se Stefanović bogati. Ne mislim Aleksandar nego Andrej. I ne samo Stefanović nego i onaj Petrović, pa Veselinović, pa Vesić… Teško je poverovati da vučići mirno gledaju kako im hijene odnose lovinu ispred nosa.

Neko bi rekao: pao Istanbul, pala Budimpešta, neka se pripremi Beograd.

Mada, iskreno, taj ćemo film malo teže gledati. Jeste da je tamo pobedio Božić, ali ne kaže narod ovde zaludu: nije svaki dan Badnji dan.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Borba protiv ove kriminalne vlasti je moja građanska dužnost

Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Naša dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji

Intervju Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke

Sagovornica Novog magazina Dragana Rakić ne bi trebalo da je nepoznata široj javnosti iako, kako se to kaže, živi i radi u provinciji. Tačnije, u Vršcu. Ali postala je prepoznatljiva po svojim tekstovima u novinama u kojima je govorila o maltretiranju kojem je izložena od lokalnih, razume se, naprednjačkih vlasti. Od prošle godine je potpredsednica Demokratske stranke.

Vi ste novo lice na našoj političkoj sceni. Kako je došlo do toga da uđete u politiku u ovim prilično “vunenim vremenima”
Moj politički angažman je odgovor na nenormalnost, bezakonje, nasilje, korupciju i laž u kojoj danas živimo. Sve je počelo tako što sam kao odbornica u Skupštini grada Vršca javno ukazivala na štetne odluke koje je donosila lokalna samouprava. Jedan moj govor u Skupštini o ljudima koji brzopotezno menjaju političke dresove i učlanjuju se u partiju koja je na vlasti, takozvani “preletači”, pre tri godine je završio u emisiji “24 minuta” i preko noći me je učinio popularnom u opozicionim krugovima. Zbog toga sam bila izložena još jačem verbalnom, političkom i medijskom nasilju od funkcionera SNS-a, kao i mobingu na radnom mestu. Više puta prećeno je meni i mom suprugu otkazom. Dobijala sam “dobronamerne” savete i upozorenja da se okanem politike jer mi izvesni ljudi iz vrha SNS-a “rade o glavi”. Moja svakodnevica su lokalni mediji koji godinama vode prljavu kampanju protiv moje porodice, izmišljajući najbezočnije laži i istovremeno mi uskraćujući pravo da ih demantujem. Povrh svega, imam i nekoliko sudskih sporova po tužbama funkcionera SNS-a, čiji je jedini cilj povećanje političkog pritiska na mene. Međutim, ništa me od svega toga nije pokolebalo, naprotiv, samo me je još više učvrstilo u uverenju da je borba protiv aktuelne kriminalne vlasti moja građanska dužnost i obaveza. Nažalost, ja sam samo jedna od mnogih koja trpi odmazdu aktuelnog režima zbog drugačijeg mišljenja.

Često se čuje da su nam potrebna “nova lica” u politici. Slažete li se s takvim stavom?
Nova lica su potrebna uvek i svuda, ne samo u politici. Ne radi se tu samo o očekivanjima građana nego i o realnoj potrebi da se političke partije na taj način osvežavaju posle izvesnog vremena, kao što je to običaj u razvijenim demokratskim državama. Novo lice u politici može biti važan element u potrazi za alternativom, za sistemskim promenama, da bude podstrek i dobra motivacija da se deo umornih, pasiviziranih i apatičnih birača pridobije u borbi za suštinske promene. Dakle, slažem se da su nam potrebna “nova lica” u politici, samo je važno da utvrdimo šta pod tim podrazumevamo. Ja pod tim podrazumevam ljude koji nisu bili eksponirani u izvršnim organima vlasti ili stranaka, koji imaju lični i profesionalni kredibilitet, posvećeni su opštem dobru i spremni su da mu se u potpunosti posvete. Takva lica su neophodna i u zemljama razvijene demokratije, a posebno je važno da budu uključena u političke i društvene procese u zemljama poput Srbije, s nerazvijenom političkom kulturom, privredom i demokratijom. Sa druge strane, trebalo bi izbeći krajnost kojoj smo skloni kao politička bića: da tražimo spasioca u pojedincima. Pogrešno je tražiti mesiju i nekog ko će bolje gospodariti od Vučića. Danas na političkoj sceni Srbije ima mnogo novih ljudi i važno je da oni dobiju poverenje i podršku građana kako bi promovisali i sprovodili nove javne politike i novu političku kulturu.

Opšti trend u svetu je da slabi poverenje građana u političke stranke. U Srbiji se kao mantra ponavlja da su “svi političari isti”. Može li se i kako prevazići ovaj problem?
Jedan od razloga što opada poverenje građana u klasične političke partije i političare jeste nizak nivo integriteta kako samih političara tako i njihovih stranaka. Građani jednostavno ne veruju da će stranke i političari iskreno zastupati javne interese i boriti se za opšte dobro već će pre svoju političku moć iskoristiti za ostvarenje ličnih i uskostranačkih ciljeva. Politika je od profesije namenjene onima s najvećim vrlinama u medijskoj sferi i u glavama velikog broja građana postala utočište za razne muljatore, smutljivce, prevarante. Jedan od pravaca prevazilaženja ovog jaza između građana i onih koji ih predstavljaju u političkim telima jeste politika ličnog primera. Nema boljeg načina od ličnog primera za sticanje poverenja građana. Lični primer je najsnažniji pokretač i najubedljiviji argument u komunikaciji. Politika može da bude častan i pošten posao ako se njome bave časni i pošteni ljudi. Zato je važno da odgovorni, obrazovani i posvećeni opštem dobru dobiju pravu priliku. Na Demokratskoj stranci je da sopstvenim primerom utiče na to da se takva slika menja. To će biti najbolja kampanja koju DS može da uradi za povratak razočaranih i pridobijanje novih birača u cilju suštinskih promena u društvu.

Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje na narednim izborima, krenuli ste u kampanju bojkota, kakvi su vam utisci sa terena?
Veliki broj građana za čiju podršku možemo da se borimo i koji s nama zajedno protestuju širom zemlje od decembra prošle godine pa, evo, sve dosad jasno poručuje da ne želi više da učestvuje na lažnim izborima. To je bio jedan od zahteva protesta #1od5miliona, a to je i jedna od naših obaveza iz “Sporazuma s narodom”, koji je potpisalo blizu 200.000 ljudi. Svi ti ljudi očigledno misle da bi izlaskom na lažirane izbore na kojima se pobednik unapred zna samo dali legitimitet Aleksandru Vučiću i postali njegovi saučesnici u daljem razaranju vlastite države i svih njenih institucija. Izbori koji bi trebalo da se održe u drugoj polovini marta sledeće godine već su rešeni. Već su kupili, zaplašili, ucenili i obmanuli ljude. Najveći broj ljudi u zemlji o nama zna samo ono što su čuli u Vučićevim medijima, a tamo su čuli sve najgore. U takvoj situaciji nema uslova ni za elementarni politički život, a kamoli slobodne i poštene izbore. Svaki čovek zaključke donosi na osnovu informacija kojima raspolaže, a najveći broj ljudi u ovoj zemlji o nama svakog dana sluša da smo lopovi koji su sve pokrali i uništili, pa bi sad ponovo da se vrate na vlast i još više kradu.

Koji su vaši lični politički potezi u narednom periodu?
U okviru kampanje “Bojkot” ove nedelje obilazim mesta po Srbiji, gde ću sa građanima osim o bojkotu razgovarati i o drugim temama koje ih muče. Naredne nedelje učestvujem u radu “Socijaldemokratske regionalne akademije ženskog liderstva”. Moja generacija nije imala sreće da uživa u bezbrižnim tinejdžerskim i studentskim danima jer je devedesetih godina besneo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, a mi u Srbiji imali smo sankcije, prazne prodavnice, hiperinflaciju, NATO bombe i Slobodana Miloševića. Neću mirno gledati kako neodgovorni političari kradu najlepše godine života i mom sinu i njegovoj generaciji. Kao što već rekoh, naša građanska i roditeljska dužnost je da se beskompromisno i uporno borimo za normalan i dostojanstven život nas i naše dece u Srbiji. Ko god nam bio protivnik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2019.

Istorija jednog instituta kao istorija celog društva

Zbilja je neobično u kojoj meri se istorija Instituta za filozofiju i društvenu teoriju prožima sa istorijom srpskog društva; toliko da su danas u gotovo istoj poziciji: oboje se bore za opstanak

Oktobarski memento

Retko kada se dešava, ako se uopšte ikada desilo, da se u istoriji jedne jedine institucije, pogotovo naučne, tako i u toj meri ogleda istorija čitavog društva, kao što je to slučaj sa beogradskim Institutom za filozofiju i društvenu teoriju. To je, međutim, belodano pokazala knjiga “Građenje jedne kontrainstitucije” Igora Cvejića, Olge Nikolić i Mihala Sladečeka, nedavno objavljena u izdanju samog Instituta. U izvesnom smislu buni činjenica da se delo pojavljuje u času kada se to ne bi očekivalo. Uobičajeno je, naime da se ovakve monografije publikuju u prigodnim prilikama, povodom nekih godišnjica i slično. Sa ovom, međutim, to nije slučaj. IFDN je osnovan 1981. kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju, a sada je 2019, dakle, jubileja ni blizu.

PRITISCI: Razlog, naravno, ipak postoji i povod je, nažalost, daleko ozbiljniji od svečarskog. Kažemo “nažalost”, jer se Institut nalazi pod velikim pritiskom vlasti. Vlada Srbije, naime, postavila je u aprilu Zorana Avramovića, visokog funkcionera Srpske napredne stranke i profesora na Megatrendu, za predsednika Upravnog odbora IFDT, a Dragana Simeunovića, profesora FPN, Zorana Jevtovića sa Filozofskog fakulteta u Nišu i Ninu Mudrinić Milovanović iz Centra za savremenu umetnost, za članove. To je izazvalo žestoke proteste, o čemu je i Novi magazin pisao u tekstu “Nečastivi na Institutu”.
Da u tom “grmu leži zec”, svedoči i Uvodna reč iz pera direktora IFDN Petra Bojanića. “U poslednjih deset godina strukture vlasti ne prepoznaju Institut kao mesto ekspertize upravo zato što im nedostaje vizija koja prevazilazi kratkotrajne i utilitarne političke ciljeve. Institucija države danas postaje groteskna institucija nad institucijama i, pretendujući da ima sposobnost upravljanja Institutom, namerava da mu oduzme akademsku autonomiju. Nekompetentni i iracionalni, u savezu s neradnicima i pasivnima, uvek će predstavljati novi izazov za naš otpor i zajedničku akciju”, napisao je Bojanić.
U petak 27. septembra u Institutu je organizovana rasprava o knjizi u kojoj su, pored dvoje autora Nikolićeve i Cvejića, učestvovali i Dragoljub Mićunović, Latinka Perović i Želimir Žilnik. Mićunović, koji je bio direktor Centra za filozofiju i društvenu teoriju u periodu od 1982. do 1988, pošao je od toga čime je Bojanić završio – od (večne) borbe za dostojanstvo Instituta i od otpora nasilju vlasti. Dakle, tamo gde smo kao društvo, zajedno sa Institutom, bili i pre četvrt i pre pola veka.
Postavlja se pitanje, rekao je Mićunović,”šta je to naše društvo, koji je to usud koji nas prati”. Počeo je anegdotom o britanskom generalu koji je devedesetih pokušavao da sebi i drugima objasni šta se to dešava u Bosni. Da li je to građanski rat? Nije, nema klasa, svi ti ljudi pripadaju manje-više istom sloju. Da li je verski rat? Nije ni to jer malo je njih zaista religiozno. Da li je međunacionalni rat? Svi govore istim jezikom, liče jedni na druge, živeli su decenijama zajedno. Ali, rekao je general, ono što ga je najviše zaprepastilo i što nikako nije mogao da objasni bilo je – zašto ti ljudi toliko lažu? Šta im to treba?
“Probao sam da odgovorim na to pitanje”, nastavio je Mićunović i kao prvi uzrok ili “prauzrok” naveo – našu narodnu junačku, epsku, poeziju. Nastala početkom 19. veka sa “zadatkom” da probudi nacionalnu svest, ona je izmišljala događaje i mitologizovala prošlost, legitimišući tako nešto što je zapravo bila istorijska laž. U tom kontekstu Mićunović je posebno apostrofirao konvertitstvo – tj. običaj da se danas govori jedno, a sutra drugo, što je inače “razvijeno do vrhunca” – kao nešto što “razara društvo”. Kao primer naveo je Nikolu Miloševića, koji je u vreme demonstracija 1968. bio član Univerzitetskog komiteta SK i koji se studentima “pridružio” dva dana posle Titovog govora, a posle na svom (navodnom) disidentstvu napravio intelektualnu karijeru.

PRAKSISOVCI: Nije se slučajno, naime, ovde došlo do 1968. Ta se godina, naime, pojavljuje kao ključna u traženju istorijskih korena Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Tako, zapravo, tvrde pisci istorije jedne “kontrainstitucije”. Ali, opet prema istom izvoru, i ta godina ima svoju predistoriju. To su časopis Praksis i filozofska Korčulanska letnja škola. Odnosno, da bi njih objasnila, autorska trojka ide još malo dalje u prošlost, tj. u 1960. i “bledski samit”. Te godine je, naime, na Bledu u Sloveniji održano naučno savetovanje na kojem je došlo do sukoba između “dogmatičara”, tj. pristalica “teorije odraza” (prema kojoj se “do saznanja dolazi tako što svest objektivno odslikava stvarnost”) i “revizionista” – kako su se međusobno “častili” pripadnici suprotstavljenih “škola” – koji su tvrdili da je odnos između “objekta” i “subjekta” (da stvar maksimalno uprostimo) znatno kompleksniji, tj. da subjekt nije tek pasivni posmatrač u kojem se svet odražava već i kreator stvarnosti. Nije bitno; bitno je da su se ove dve grupe tako zavadile, da više uopšte “nisu učestvovale na zajedničkim skupovima niti su radove objavljivale u istim časopisima i zbornicima”. I ne samo to nego će “kasnije te razlike prerasti u politički sukob”.
Pripadnici pak drugopomenute grupe, tzv. “revizionisti”, tj. zagovornici “praksis filozofije” koja se “razvija u kritičkom otklonu od teorije odraza”, uskoro su, tačnije 1964, formalizovali svoje postojanje kroz osnivanje časopisa Praksis i Korčulanske letnje škole. Pokretači i jednog i drugog bili su, zapravo, zagrebački filozofi Gajo Petrović, Milan Kangrga i Rudi Supek, ali su im se ubrzo pridružili profesori sa beogradskog filozofskog fakulteta, pre svih najstariji: Ljubomir Tadić, Mihailo Marković i Svetozar Stojanović.
Bile su to zlatne godine za filozofe. Na Korčuli se okupljao svetski marksistički creme de la creme. Ali onda je došla 1968. U maju su izbile velike studentske demonstracije u Parizu, a u Beogradu je 3. juna jedna bezazlena varnica (tuča na brigadirskoj priredbi prethodne večeri u Novom Beogradu) zapalila Univerzitet. Pre svega Filozofski fakultet, koji se tada nalazio u Kapetan Mišinom zdanju, u kojem je danas – kakve li koincidencije – Rektorat.
Kako autori monografije podsećaju, “izneti zahtevi i politički stavovi studenata bili su levo orijentisani i u skladu s programom SKJ. Neke od glavnih studentskih parola glasile su: ‘Dole, crvena buržoazija’, ‘Slobodna kritika i istinsko samoupravljanje’, Živeo drug Tito i Partija’, ‘Mi tražimo naše mesto u društvu’ i ‘Hoćemo posao’, a “Univerzitet je nazvan ‘Crveni univerzitet Karl Marks’”. Takođe, pozivajući se na Nebojšu Popova, autori ističu da su se “među važnijima” našli i sledeći studentski “zahtevi: (1) da se ujednače i regulišu primanja i preispita nelegalno stečena imovina visokih funkcionera; (2) da se samoupravljanje razvija na svim društvenim nivoima; (3) da se posebno reguliše veće učešće studenata u samoupravnim organima Univerziteta; (4) da se zaustavi dezintegracija društvene svojine – u akcionarsku svojinu i (5) da se bolje usklade kultura, obrazovanje i privreda”.
Protesti su, “uz pesmu i veselje”, okončani 9. juna, kada je, malo karikirano, Tito rekao da imamo zlatnu omladinu (koja je “90 odsto socijalistički orijentirana”), ali da je kvare “neki profesori”. Ubrzo je “identifikovana” osmorka koja se poduhvatila te nečasne rabote. Bili su to: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Zagorka Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov. I postavljen je zadatak – da budu izbačeni s fakulteta.

LIBERALI: Takoreći istovremeno, tj. posle svega nekoliko meseci, na čelo CK SK Srbije došao je Marko Nikezić, a na mesto izvršnog sekretara Latinka Perović. Kao, poput Mićunovića, ne samo svedok nego i učesnik gibanja tog vremena, ali sada zapravo kao istoričar, Perović je govoreći o knjizi najpre ukazala na tadašnje prilike u Srbiji i Jugoslaviji. To je, naime, bilo vreme “privredne reforme koja je htela da uspostavi jedinstvo na tržišnim osnovama”. Sam Nikezić, koji je “bio dobar poznavalac srpske, ali i istorije sveta, osećao je da se svet menja i da Jugoslavija, pa ni Srbija više ne može da živi u ‘slatkoj laži’ o sebi, kako je to rekao Mićunović”.
To je bilo vreme, nastavila je Perović, koje “nagoveštava duboku krizu sistema i dolazak Nikezića bio je nešto što nudi izlaz”. Ta perspektiva, međutim, ubrzo je zatvorena. Ali, “reformu nisu porazili studenti nego je od nje odustalo partijsko rukovodstvo, bojeći se fekata”. Tako da je zapravo “došlo do povratka na staro”, odnosno “na formalno rukovodeću ulogu partije”. I “partijsko rukovodstvo Srbije podnelo je ostavke jer nije bilo spremno da sprovodi tu novu politiku. Ta 1972. bila je brana do koje se moglo odolevati pritiscima. To je u knjizi utemeljeno i jasno rečeno”, istakla je Latinka Perović.
Posle pada srpskih liberala (koji, uzgred, kako je rekla, nisu sami sebe tako nazvali, nego su tako okvalifikovani u kampanji koja je vođena protiv njih i pre i posle smene) nastale su dve interpretacije njihove uloge. Prva interpretacija glasila je da je “liberalno rukovodstvo oslabilo revolucionarnu ulogu partije i dovelo takoreći do građanskog rata u Jugoslaviji”. I ona se, prema Latinki Perović, “održala sve do Osme sednice CK SK Srbije”. Nakon toga, međutim, interpretacija se menja; “liberali su postali glavni žandari, dobili su epitet ‘tzv. liberali’ i optuženi s za sve zabrane, progone, pa i uklanjanje osmoro profesora”.
Za mnoge neočekivano, autori knjige iz svojih istraživanja, kako kaže Perović, “ubedljivo i konačno” izvode sasvim suprotan zaključak: “Pozicija grupe profesora… dodatno je otežana upravo te 1972, kada je smenjena liberalna i reformski orijentisana republička vlast u Srbiji (sa predsednikom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Markom Nikezićem i sekretarkom Latinkom Perović na čelu), a sve veću moć dobijaju partijski funkcioneri Petar Stambolić i Dragoslav Marković, koji su se već javno izjašnjavali protiv ove grupe profesora”.

LEX SPECIALIS: Filozofski fakultet se, međutim, pokazao kao tvrd orah i uprkos sve jačim pritiscima nije donosio odluku o ekskomunikaciji inkriminisanog “osmerca bez kormilara”. Konačno je rešenje nađeno u lex specialisu; Skupština Srbije donela je odluku kojom se osmoro profesora “stavlja na raspolaganje”. To je značilo da se prekida njihov kontakt sa studentima; oni se udaljavaju iz nastave, ali zadržavaju plate.
Godine 1981, međutim, ističe zakonski rok koliko se može provesti u tom statusu, tako da su se profesori našli “na belom hlebu”. Ipak, vreme se bilo promenilo. Između ostalog, i zbog pritiska međunarodne javnosti – a i Tito već beše umro – profesori su vraćeni na Univerzitet, ali ne i na fakultet. Naime, pri Institutu društvenih nauka osnovan je Centar za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su svi profesori (sem Trive Inđića) našli uhlebljenje.
Iste godine beogradski praksisovci osnivaju novi časopis – pošto je stari Praksis ugašen još 1974 – Praksis internacional. Oko toga je došlo do razmimoilaženja sa zagrebačkim kolegama, čini se više formalne nego sadržinske prirode, ali su ubrzo neslaganja postala ozbiljnija. Jedan pokazatelj koji autori navode jeste povlačenje Ferenca Fehera i Agneš Heler. Mihailo Marković je to objašnjavao koncepcijskim nesuglasicama, ali je Agneš Heler, u elektronskoj prepisci sa autorima, navela sasvim druge uzroke. Prema njenim rečima, “Marković je održao sasvim nacionalističko predavanje, ubacio je nacionalizam u plan i program Praksisa. Ferenc i ja smo se suprotstavili i rekli mu da nismo spremni da podržimo srpski nacionalizam ili, uostalom, bilo koji nacionalizam i da zbog toga napuštamo redakciju. Amerikanci nisu razumeli. Kasnije, kada je Marković počeo da podržava Miloševića, rekli su nam da smo bili u pravu”.
Jedan od ključnih doprinosa knjige, prema rečima Latinke Perović, upravo je u tome što su autori “uspešno dešifrovali” razliku između zagrebačkih i beogradskih praksisovaca. Dok su prvi do kraja ostali u sferi teorije, drugi su bili mnogo više zainteresovani za političko delovanje. O tome ubedljivo govori činjenica da su osnivači najvećeg broja partija u Srbiji potekli iz ovog (i bukvalno i simbolički) centra. Odnosno, još pre toga, da su pojedini članovi te grupe, posebno Ljubomir Tadić, bili u tesnoj vezi sa Dobricom Ćosićem. Svetozar Stojanović je pak, kako precizno beleže autori, 1992. i 1993, dok se Ćosić nalazio na funkciji predsednika SR Jugoslavije, bio njegov savetnik.
Mićunović, Tadić, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški i Zoran Đinđić (poslednja trojica takođe su sredinom osamdesetih zaposlena u Centru) bili su osnivači Demokratske stranke 1990. Kosta Čavoški je već 1991. osnovao Srpsku liberalnu stranku, a Vojislav Koštunica godinu dana kasnije Demokratsku stranku Srbije. Nebojša Popov i Vesna Pešić (takođe primljena u Institut osamdesetih) bili su “među pokretačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI)”, da bi posle ušli u Građanski savez Srbije, čiji je Pešić bila prvi predsednik. Miladin Životić bio je pak jedan od osnivača Beogradskog kruga, rodonačelnika “Druge Srbije”.

SEPTEMBAR, 24: Gotovo svi oni (tj. koje nije u međuvremeno odnelo vreme) našli su se u koaliciji DOS, Demokratska opozicija Srbije, koja je 5. oktobra 2000. svrgla Miloševićev režim. “Vojislav Koštunica je postao predsednik SRJ, Dragoljub Mićunović predsednik Veća građana Savezne skupštine, a Zoran Đinđić predsednik Vlade Republike Srbije. Pored toga, Vesna Pešić je postala ambasadorka u Meksiku”.
Tu pisci staju. Sa Petooktobarskom revolucijom završava se ova “paralelna istorija” Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (kako glasi zvaničan naziv ove “kontrainstitucije”od 1992) sa jedne, i srpskog društva, ili makar srpskog političkog života, sa druge strane. U preostalom delu knjige autori se bave isključivo naučnim, publicističkim i kadrovskim aspektima organizacije čiji su i sami deo.
Sa aspekta Instituta to može biti i razumljivo i opravdano, ali taj datum, čija se ove nedelje sprema devetnaestogodišnjica, provocira da se ode korak dalje i pogleda gde smo kao društvo danas. Tim pre što Bojanić na početku svoje uvodne reči kaže da je “i danas, nakon tridesetak godina postojanja, budućnost Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu daleko od neupitne”. Ima, dakle, smisla postaviti i pitanje koje je postavio Dragoljub Mićunović: kakvo je zbilja ovo naše društvo, kakav je naš usud. Jer, evo, dve decenije posle tog 5. oktobra Srbija se nalazi tamo gde je bila dve decenije pre tog 5. oktobra 2000.
U traganju za odgovorom nameće se, međutim, jedno potpitanje ili, bolje, “pretpitanje”. Zašto se, naime, danas slavi 5. oktobar, a ne slavi 24. septembar? U svakom smislu taj dan je bilo teže pripremiti i organizovati, to je bio mnogo veći poduhvat, tog datuma je zabeležena prava pobeda. Da nije bilo 24. septembra, ne bi bilo ni 5. oktobra.
Dvadeset i četvrtog septembra Srbija je bila evropska jer se u savremenoj Evropi tako smenjuju predsednici. Petog oktobra to je bila balkanska Srbija, gde se vladari svrgavaju silom i nasiljem.
Prvo je bila Đinđićeva ideja, drugo je bila Koštuničina. Zato je poslednje Koštuničino delo, kako saznajemo iz ove višestruko korisne knjige, “Zašto Srbija, a ne Evropska unija”. Zato je Koštunica pozdravio pobunu “crvenih beretki”, specijalne policijske jedinice, zato je otvoreno govorio da mu je Evropa deveta rupa na svirali. Zato se i 12. marta 2003, kako je to (velikodušno) primetio Mileta Prodanović, “Koštunica jedva poneo kao čovek”.
Današnja Srbija, kao “zarobljena država” i kao “groteskna institucija nad institucijama”, kako to reče direktor IFDT, samo je logična posledica i neizbežna krajnja destinacija tada i tako započetog puta. Ako je ovo uopšte dno.

Žilnikova priča

“Meni su prijatelji, mislim da je to bilo 3. juna uveče, javili da se u Beogradu na Filozofskom fakultetu dešava nešto jako zanimljivo. Ja sam sutra rano ujutru pozvao direktora Televizije Novi Sad, jednog prilično liberalnog čoveka, i tražio da mi da kameru i ekipu da idemo u Beograd”. Tako Želimir Žilnik, poznati reditelj – doduše više u inozemstvu nego u tuzemstvu, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati – započinje priču o “svojoj 68”. Pošto su imali vrlo malo trake, za oko 40 minuta, Žilnik je malo snimao, mnogo više materijala je, kaže, snimio Dušan Makavejev, koji je takođe bio tu sa svojom ekipom. Međutim, pripoveda dalje Žilnik, “Makavejev je svoje negative nosio u laboratoriju i kada je posle nekoliko dana došao da ih uzme, rekli su mu da negativi ne valjaju i da su neupotrebljivi. Tako da Makavejev svoje filmove o 68. nikada nije dobio”. Žilnik je imao sreće jer se “svako veče nekim razdrndanim ‘fićom’ vraćao za Novi Sad”, prolazeći, naravno, pri tome pored policije koja je bila blokirala čitav taj kraj, ali ga za divno čudo niko ništa nije pitao, tako da je on svoje filmove uspeo da sačuva.
Iz više nego upečatljivog Žilnikovog svedočenja valja izdvojiti saznanje do kojeg je zapravo došao mnogo kasnije, i to baš u Rusiji, da je u Sovjetskom Savezu negde 1969. formirana komisija koja se bavila ideološkim skretanjima u kulturi, posebno u kinematografiji. I odatle su jugoslovenskom rukovodstvu stalno stizala upozorenja i pritisci da se tim “ideološkim skretanjima” stane na put.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. oktobar 2019.

Evropo, sikter

Srbija, čini se, koriguje spoljnopolitičku orijentaciju i, pronalazeći nove saveznike, svrstava se uz zemlje koje danas predstavljaju pretnju po Evropu, pokušavaju da razbiju međunarodne institucije saradnje i svet vrate na hladnoratovske odnose

Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije sa Evropskom unijom, napušta položaj. Formalno, reč je o ostavci, u suštini – dobila je otkaz.

Ova vest, koja još nije zvanična, ali je pouzdana, nije privukla veću pažnju javnosti. Doduše, ne može se reći da je neočekivana jer se poodavno šuška da ministarka za Evropske integracije Jadranka Joksimović baš i ne “miriše” Miščevićku. Ali nekako je to “hendlovano”, tj. držano pod kontrolom. Sada je za tim izgleda prestala potreba ili je Tanji prekipelo. Šta god bilo – nije dobro. Jer, kako god se okrene, to znači udaljavanje Srbije od Evropske unije.

Uopšte, promena “glavnog operativca”, da tako kažemo, u procesu pridruživanja Evropskoj uniji sasvim je neuobičajena i, ako sećanje služi, nije zabeležena ni u jednoj zemlji kandidatu. Ali nije to ni najvažnije. Teško je, naime, poverovati da će naslednik Tanje Miščević biti makar i blizu njenom znanju i ugledu. Što sve skupa znači da su u internom sukobu na domaćem terenu proevropske snage poražene.

Možda je odlazak šefa pregovaračkog tima u senku bacio odlazak šefa države u Njujork, na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Gde su centralna tema klimatske promene, a s obzirom na to da Srbijom vedri i oblači Kosovo, nije Vučić tamo bez razloga otišao.

To je, međutim, iskorišćeno kao prilika da se domaćoj javnosti još jednom pošalje poruka da Evropska unija (više) nije tako važna. Naime, kaže se, o Kosovu će se, na kraju krajeva, odlučivati u Savetu bezbednosti, a tamo ne samo da odlučuju Amerika, Rusija i Kina nego Nemačke uopšte i nema. Tako da je poziv Angele Merkel Vučiću da se sastanu na Ist riveru samo labudova pesma nemačke kancelarke. A i to što Francuska i Nemačka opet misle da organizuju pregovore Srbije i Kosova, drugorazrednog je značaja.

Da li je to još jedan u nizu signala – među kojima demisija Tanje M., naravno, ni približno nije među prvima – da Srbija koriguje spoljnopolitičku orijentaciju. I da se, pronalazeći nove saveznike, svrstava uz zemlje koje, svaka na svoj način, više ili manje danas predstavljaju pretnju po Evropu i njene interese. I koje pokušavaju da razbiju međunarodne institucije saradnje i svet vrate na hladnoratovske odnose, gde je svako svakome vuk. Pa ko jači – tlači.

Pošto nezavisnost američkog sudstva ili američke centralne banke možemo samo da sanjamo, Srbiji ostaje da oponaša političke i ekonomske sisteme Rusije i Kine. I jedno i drugo ogleda se ovih dana u jednom sitnom, ali paradigmatičnom detalju, u obnovljenoj priči oko kalemegdanske gondole.”Gondola će biti izgrađena uprkos histeriji agresivne manjine”, rekao je ovih dana, posle višemesečnog ćutanja, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić.

U stvari, agresivna manjina je navalila da gradi gondolu. Jer, ona ne treba nikome osim njima. Konkretno, to im omogućava da brzo i lako, na račun građana Srbije dođu do velikih para.

Nešto je drugo, međutim, čak i važnije. Naime, najveća evropska organizacija za očuvanje kulturnog nasleđa “Evropa Nostra” ocenila je da bi izgradnjom žičare na Kalemegdanu bile “nepovratno kompromitovane istorijske i estetske vrednosti zaštićenog kulturnog dobra od izuzetnog značaja za Srbiju”. 

Ma sikter, bre, Evropo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. septembar 2019.

Laža i paralaža

Država u suficitu, privreda u deficitu – to je osnovna odlika aktuelne ekonomske situacije u Srbiji

Srpsko stanovište

Kada se malo bolje pogleda, glavni Vučićevi protivnici, oni koji opstruišu njegove napore da Srbija konačno postane lider u regionu, ne samo u ekonomiji nego i u društvenim delatnostima, kulturi, nalaze se u njegovoj neposrednoj blizini. Ako Đukanović nije pokazao dovoljnu budnost – on izgleda samo Zorani Mihajlović ništa ne prašta – ako je Orlić bio zauzet opstrukcijom dijaloga sa opozicijom, kako je moguće da su na dužnosti zaspali i uvek na oprezu Martinović i Atlagić.

ŠORMAZ PROTIV VUČIĆA: Da li je posle izbora u Medveđi iko iz (demokratske javnosti) poslao pismo u Brisel, u Evropsku uniju ili u Berlin ili Pariz ili u Njujork, u Ujedinjene nacije da ih obavesti o tome pod kakvim su uslovima ti izbori održani. I da se žali i traži da ti izbori budu poništeni. Da to bude zvanično, sa potpisom i pečatom organizacije, kako god da se ona zvala. Da to ostane negde zapisano, zavedeno i pohranjeno. Da se zna i da ostane trag.
Jer, Medveđa je tog dana bila okupirana. Kolona velikih džipova, kažu 14, sa zatamnjenim staklima, pojedini bez registracija, špartala je gradom sa očiglednom namerom da uplaši građane. A neki debelovrati tipovi sprečavali su slobodno kretanje građana. Lica koja bi se najbolje mogla opisati kao “poznata organima gonjenja” upadala su u državne institucije i neovlašćeno preturala po državnim dokumentima. Doduše, Dragan Šormaz, funkcioner Srpske napredne stranke i narodni poslanik, rekao je da se radi o funkcionerima SNS zaduženim za izbore.”Svaki šraf je u obavezi da radi svoj deo. MAŠINA – zato i meljemo opoziciju”, tako je, od reči do reči, uključujući i velika slova, napisao Šormaz na Tviteru.
Pa, ako su funkcioneri što se kriju iza neprozirnih stakala i što voze kola bez registracije, kao da su ne daj Bože kriminalci koji su krenuli u pljačku. I gde baš svaki funkcioner da ima 120 kila. Jeste da je zlatno doba, ali nije zdravo…
Jasno je, naravno, o čemu je tu reč. Kao što je jasno da u takvoj situaciji slobodno izjašnjavanje građana nije moguće; oni gledaju kako da izvuku živu glavu, ne misle kako će da glasaju. Dakle, u Medveđi nije bilo slobodnih izbora. Ti izbori su pokradeni. I nema sumnje da to zna i Aleksandar Vučić. A ako to zna, onda zna i da u stvari nema podršku naroda. I da bez sile, u ovom ili onom obliku, nekad u vidu štangle, drugi put “molotovljevog koktela”, treći put ucene, četvrti mobinga, itd., da ne nabrajamo dalje – ne može da vlada. Toliko je puteva i pruga izgradio, a Srbi opet nezadovoljni.

VESIĆ PROTIV VUČIĆA
: Kako god, Vučić, nema sumnje, namerava večno da vlada. Ali, kao što vidimo, u Srbiji ni granit nije večan. Kada je početkom avgusta obilazio radove na Trgu Republike, Vučić je ushićeno rekao: “Ovo izgleda divno. Kažu da je ova kocka oko 25 kilograma, to su kvalitetne i dobre ploče. Hoće li vozila, autobusi, automobili koji ovuda budu prolazili, hoće li da unište ovu kocku? Neće, ne može”. Posle mesec dana, nakon što je Trg “55 dana pre roka” svečano otvoren i pušten u saobraćaj, ispostavilo se da upravo taj deo Trga koji je trebalo da “traje večno” već posle dve nedelje mora da se radi ponovo. Izvođačima radova, austrijskoj firmi Štrabag (da nema ona neke veze sa onim kriptofašistom Štraheom, u čiju su korist Vučićevi politički prijatelji išli da lobiraju kod srpskih građana u Beču) dat je novi rok od 40 dana da sve ponovo urade. Što znači da i pored neverovatno dugog roka od preko godinu dana, koji je dobila na početku, radovi neće biti završeni na vreme nego sa zakašnjenjem. Što će građane dodatno koštati, nešto u živcima zbog novog maltretiranja, a nešto u dinarima, pošto će dodatni radovi, kako je izjavio šef odborničke grupe SZS u Skupštini Beograda Nikola Jovanović, koštati dodatnih (na dosadašnjih 10 miliona evra) 34 miliona dinara.
Vesiću se, međutim, mora odati jedno priznanje. Ako se on usudio da tako masno slaže i izblamira Vučića, onda je pokazao popriličnu hrabrost. Osim ako laž nije bila Vučićeva ideja, a Vesić je samo kao dobar vojnik morao da posluša naređenje. Priznajemo da ovo deluje malo sumanuto, ali u današnjoj Srbiji to ne znači da nije i realno.
Ko je tu koga (prvo) nasamario, Vesić Vučića ili Vučić Vesića, nije ni važno. Bitno je da su nasamareni građani, koji iz svojih džepova plaćaju i Vučićevo i Vesićevo (masno) laganje.

KADA SE MALO BOLJE POGLEDA, GLAVNI VUČIĆEVI PROTIVNICI, ONI KOJI OPSTRUIŠU NJEGOVE NAPORE DA SRBIJA KONAČNO POSTANE LIDER U REGIONU, NE SAMO U EKONOMIJI NEGO I U DRUŠTVENIM DELATNOSTIMA, KULTURI, NALAZE SE U NJEGOVOJ NEPOSREDNOJ BLIZINI. AKO ĐUKANOVIĆ NIJE POKAZAO DOVOLJNU BUDNOST – ON IZGLEDA SAMO ZORANI MIHAJLOVIĆ NIŠTA NE PRAŠTA – AKO JE ORLIĆ BIO ZAUZET OPSTRUKCIJOM DIJALOGA SA OPOZICIJOM, KAKO JE MOGUĆE DA SU NA DUŽNOSTI ZASPALI I UVEK NA OPREZU MARTINOVIĆ I ATLAGIĆ 

VULIN PROTIV VUČIĆA: Kada je već o vojnicima reč, o čemu ćemo nego o ministru vojnom. Pošto je za dve nedelje obavio ono za šta je običnim ljudima potrebno godinu dana i odslužio vojni rok – nije poznato, možda je bio proglašen i primernim vojnikom – Aleksandar Vulin je postao rezervni vojni starešina. Doduše – počasni. Ali je zato dobio pravu figuricu “Cara Lazara”. I jedno i drugo zbilo se na “obeležavanju 100 godina od osnivanja Organizacije rezervnih vojnih starešina Srbije” u nedelju 15. septembra u Kruševcu.
Tom prilikom – u tome je poenta – Vulin je “izjavio da svi građani treba da budu spremni da služe svojoj državi”, to jest “da se bore za svoju zemlju i da se pripremaju za odbranu svoje zemlje”. Istina, Vulin je dodao da “to ne znači samo vojska, to ne znači samo oružje”, ali je ipak najviše insistirao na vojničkoj tradiciji. “Srpski narod je, kao narod vojničkih pobednika, pobeđivao zato što niko nije mogao da razluči gde prestaje narod, a gde počinje vojska. Zato je i bio nepobediv”, rekao je Vulin. Sve laž do laži, što bi rekao Desimir Tošić. Naravno “srpski narod je pobeđivao”, ali je znao i te kako i da izgubi. Da ne idemo dalje u istoriju, setimo se samo ne tako davnih devedesetih, kada je Aleksandar Vulin iz sve snage potpirivao vatru, a onda kad je buknula pobegao jer je bio – nesposoban. Tek smo posle videli na šta je sve sposoban. Pa tako i sad – da “iz mrtvih” izvuče organizaciju koja, međutim, kako je rekao njen predsednik Milojko Nikolić, “okuplja 88 organizacija sa više od 17.000 članova, koje pokrivaju čitavu teritoriju Srbije”. Vrlo respektabilna armija glasača, zar ne. Tako da je na kraju “predsednik Nikolić” od “ministra Vulina” sasvim opravdano dobio Plaketu Ministarstva odbrane. Koju će tek imati da zasluži.
Zaslužio, ne zaslužio, predstavlja to još jedan korak u militarizaciji srpskog društva sa jednog od najviših “komandnih visova” u državi.

MAJA PROTIV VUČIĆA: Drugi korak napravljen je sa još višeg mesta. Doduše, pre nego što će “iskoračiti”, Maja Gojković je sa mesta predsednice Skupštine “sišla u klupe” i predlog iznela kao “obična poslanica”, ali nema sumnje da to nije bio čin “ličnog kreativnog mišljenja” nego partijski zadatak s vrha. A Maja je tu samo poslužila kao “opitni kunić”. Elem, govoreći o Zakonu o patentima, Gojković je rekla da Srbija “mnogo ulaže u zdravstvene radnike, u obrazovanje naučnika, a oni posle odu”, te da zbog toga država treba da “pooštri uslove” za odlazak kadrova u koje ulaže.
Tako je “na mala vrata” i “ispod žita” najavljena mogućnost da se pojedinim profesijama zabrani, ograniči, oteža odlazak u inostranstvo. Maja je spomenula zdravstvene radnike jer su oni trenutno možda najbolnija tačka, ali nema sumnje da embargo ne bi mogao da važi samo za njih nego bi morao da se odnosi, recimo, i na – sportiste. Jer ako država – direktno i indirektno: preko (para)državnih firmi i parama iz budžeta – finansira sportske klubove, ako gradi sportske hale i stadione (evo sad će uložiti 120 miliona evra u šest stadiona), to znači da je ona uložila i u određene sportiste. Iz čega sledi da bi i sportisti podlegali zabrani (u kojoj god meri da ona bude sprovedena) odlaska u inostranstvo. Izgleda da Majin nalogodavac o tome nije mislio. Što opet ne znači da, ma koliko bilo stupidno, neće biti realizovano. Ako ne u ovom slučaju, onda u nekom drugom, ako ne na ovaj, onda na neki drugi način.
Nije stvar samo u tome što je to duboko protivustavno. Problem je što to pokazuje “majnd set”, što bi rekao Sergej Trifunović, ove antinarodne vlasti. To je logika prohibicija, restrikcija, restauracija, destrukcija. Ali, najvažnije, to je antievropska logika, to je logika “zatvorene države” i uhapšenog društva u kojima napreduje jedan i oni oko njega, a ostali… hm, koji ostali? Ostali su još samo oni koji moraju, a uskoro će i oni otići.
Možda Kinezi i neće da izvoze svoj sistem i političku i ostalu ideologiju, ali šta mogu, kad smo mi navalili da uvozimo.

MALI PROTIV VUČIĆA: Država u plusu, privreda u minusu. Ministarstvo finansija, naime, na čelu sa Sinišom Malim, do kraja avgusta (umesto planiranog manjka od oko 14 milijardi) ostvarilo je višak u državnoj kasi od 46,4 milijarde dinara. Sa druge strane, industrijska proizvodnja za sedam meseci – što je poslednji raspoloživi podatak – manja je od prošlogodišnje u istom razdoblju za 1,3 odsto. Pad u prerađivačkoj industriji iznosi 1,4 odsto.
Pored industrije “kleca” i poljoprivreda. Naime, bruto domaći proizvod u poljoprivredi ostvaren u drugom tromesečju manji je pola procenta nego u istom razdoblju prethodne godine. Rast, u stvari, vuče građevinarstvo (plus od 16,8 odsto) iako je dobar deo tih radova i nepotreban i preskup (izgradnja stadiona, rekonstrukcija trgova i ulica itd.) i, po svemu sudeći, glavni cilj mu je da napumpa stopu privrednog rasta i tako sakrije pogubne efekte tekuće ekonomske politike. Sve je to, naravno, bilo malo, pa je posle mnogo natezanja BDP u drugom tromesečju naguran na 2,9 odsto (a i prvobitna procena za prvi kvartal od 2,5 odsto povećana je u međuvremenu na 2,7 odsto), što je ipak još uvek daleko od za 2019. planiranih 3,5 odsto. A naročito daleko od prošlogodišnjeg rasta BDP-a od 4,2 odsto.
Ovakvi trendovi negativno su se odrazili na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz za sedam meseci (10,1 milijarda evra) jeste porastao 7,2 odsto, ali je uvoz (13,7 milijardi evra) porastao 10,4 odsto u odnosu na isto razdoblje prošle godine. To je dovelo do povećanja deficita na 3,6 milijardi evra, što je čak 20 odsto više nego prošle godine u isto vreme.

TO JE ANTIEVROPSKA LOGIKA, TO JE LOGIKA “ZATVORENE DRŽAVE” I UHAPŠENOG DRUŠTVA U KOJIMA NAPREDUJE JEDAN I ONI OKO NJEGA, A OSTALI... HM, KOJI OSTALI? OSTALI SU JOŠ SAMO ONI KOJI MORAJU, A USKORO ĆE I ONI OTIĆI 

Glavni uzrok skromnog rasta izvoza i znatno većeg rasta uvoza nalazi se u deviznoj politici, odnosno u precenjenom dinaru i potcenjenom evru. Ovakvo “veštačko održavanje kursa dinara”, s jedne strane, povećava bruto domaći proizvod u evrima, a sa druge strane smanjuje učešće javnog duga u BDP-u, pa se tako ekonomski rezultati vlasti čine boljim nego što stvarno jesu.
Povećanje uvoza, ma koliko u suštini bilo loše za srpsku ekonomiju, zapravo dobro dođe aktuelnoj vlasti jer povećava prihode od carina i PDV-a. Pa tako država ostvaruje višak i može da povećava plate u javnom sektoru. A to povećanja plata – koje će u javnom sektoru od 1. novembra, kako je najavila premijerka Ana Brnabić, iznositi od osam do 15 odsto, a i u privatnom se, zbog nedostatka radne snage, kreće oko 10 odsto – znatno je veće i od rasta produktivnosti i od rasta proizvodnje, zbog čega će imati nepovoljne efekte po konkurentnost privrede Srbije na međunarodnom tržištu. A bez snažnog rasta izvoza nema ni snažnog rasta proizvodnje; Srbija po rastu BDP-a ostaje zakovana za dno liste među zemljama centralne i istočne Evrope.
Nije sporno da pojedini delovi javnog sektora zaslužuju povećanje plata, recimo medicinsko osoblje, ali uz njih se “šlepaju” mnogi koji ne zaslužuju povećanje, bar ne tako “đuture”. Umesto da se manji deo viška para u državnoj kasi raspodeli pažljivo, štedljivo i selektivno, a da se veći deo tog viška iskoristi za smanjivanje poreza, ministar Mali je najavio smanjenje dažbina na plate od iduće godine za svega jedan procentni poen, tj. sa 62 na 61 odsto. Ako je u izvesnom smislu fer da se, pošto su javne finansije dovedene u red, ukine “vanredno stanje” u državnom sektoru, to još više važi za privatni sektor. Jer on, prvo, nije ni bio kriv za kolaps javnih finansija, a drugo, i važnije, privatni sektor je zapravo na svojim leđima izneo fiskalnu stabilizaciju. Pošto je državna kasa “sanirana” ne zahvaljujući štednji nego pre svega zahvaljujući povećanim poreskim prihodima, odnosno povećanom zahvatanju od privrede i građana. Najpre, to pokazuju podaci – prosečna poreska stopa od 2012. do 2017. porasla je 13,6 odsto. Drugo, računice pokazuju da su državni prihodi za poslednje četiri godine (2015-2018) u odnosu na 2014. ukupno porasli 1.100 milijardi dinara, odnosno blizu 10 milijardi evra.
I najjače bi to slomilo, ali ne i Vučića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. septembar 2019.

Srbija u tranziciji kasni četvrt veka

Ono što je ljudima najvažnije, a to je njihov životni standard, zavisi upravo od toga koliko je suštinski sprovedena tranzicija

Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libeka

Zašto Srbija zaostaje? Da li je za to kriva tranzicija ili izostanak tranzicije? Prvo je uobičajeno mišljenje u Srbiji; drugo zastupa sagovornik Novog magazina Mihailo Gajić, direktor ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba (Libek), koji je nedavno o tome objavio zanimljiv članak.
“Evropska banka za obnovu i razvoj od početka devedesetih godina prati proces tranzicije u zemljama centralne i istočne Evrope”, objašnjava na početku Gajić izvore komparacije. “Napravili su neku vrstu skale koja meri koliko je tranzicija napredovala u svakoj od tih zemalja. Ja sam uzeo šest najvažnijih oblasti – liberalizacija cena, liberalizacija spoljne trgovine i devizne politike, privatizacija malih i srednjih preduzeća, privatizacija velikih preduzeća, upravljanje preduzećima i antimonopolska politika – i poredio gde se danas nalazi Srbija i gde se nalaze ostale zemlje. Otprilike možemo da kažemo da su u gotovo svim zemljama u tranziciji inicijalne reforme, početkom devedesetih, bile veoma duboke, korenite i suštinske, tako da se skor tih zemalja za nekoliko godina povećao na 3-3,5 na skali od jedan do 4,3, što je maksimalan broj poena i označava način poslovanja kao u razvijenim zemljama zapada. Sa druge strane, Srbija je cele devedesete prespavala, pa smo znatno bolju startnu poziciju, koju nam je u nasleđe ostavila Jugoslavija, vrlo brzo prokockali”.

Da kažemo nešto o pojedinim kriterijumima, recimo, u Srbiji se vrlo loše govori o privatizaciji, kakve smo tu rezultate postigli?
U slučaju malih preduzeća zapravo i nismo toliko loši, štaviše, ostvaren je značajan napredak jer je većina malih i srednjih preduzeća privatizovana. Međutim, država je i dalje vlasnik velikog broja preduzeća na ovaj ili onaj način. Recimo, Srbijagas je vlasnik Toze Markovića u Kikindi ili, sa druge strane, PIO fond i različite državne institucije takođe su vlasnici akcija u manjim preduzećima. Dakle, kod nas proces privatizacije još uvek nije završen. Procenjuje se da u preduzećima u restrukturiranju još uvek radi 39.000 ljudi. To uopšte nije mali broj kad se posmatra ukupan broj zaposlenih u industriji. Mnogo manji napredak je, zapravo, u oblasti velikih preduzeća. Tu se pre svega misli na nekoliko preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na slobodnom tržištu, kao što su Telekom, Komercijalna banka, Dunav osiguranje. Povrh toga, imamo i javna preduzeća u koja čak nisu uvedeni ni bilo kakvi standardi korporativnog upravljanja, osim na papiru. Njima vladaju politika i partije, a ne poslovno iskustvo i biznis planovi.

Koja su ta preduzeća?
EPS, Pošta Srbije, itd. Dakle, u oblasti privatizacije velikih preduzeća u Srbiji još uvek nije napravljen dovoljan iskorak. ČEZ, najveći proizvođač struje u Češkoj, privatna je kompanija.
 
A kad se radi o kriterijumu upravljanja preduzećima, šta je tu bilo ključno u merenju?
Tu je, zapravo, reč o tome kakvi su standardi u donošenju poslovnih odluka i postavljanju menadžmenta. Propisuje li ministarstvo dekretom ko je direktor nekog javnog preduzeća ili član njegovog upravnog odbora i, sa druge strane, postoji li manji ili veći uticaj politike u donošenju odluka menadžmenta. Srbija tu jako loše stoji. Sa druge strane, ni ostale zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi koje su prošle tranziciju još uvek nisu dostigle standard zapadne Evrope, i one prilično kaskaju, ali mi smo slabiji od njih.

A oblast antimonopolske politike?
Ovi indikatori mere da li postoji nezavisna institucija koja se bavi politikom zaštite konkurencije i koliko je zapravo ona efikasna u svom radu. Mi imamo vrlo loše rezultate sve do 2005, kad je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije. Međutim, ostaje zamerka da njen rad nije dovoljno efikasan, da su njene odluke ili spore ili da nisu u skladu sa evropskim pravilima.

Gde je Srbija najslabija kad se uzme svih šest kriterijuma?
Mislim da smo najslabiji ne samo po ovom indeksu nego i kada posmatramo ostale izvore informacija, pre svega u oblasti upravljanja javnim preduzećima i u oblasti zaštite konkurencije. U stvari, ovo drugo možemo da ostavimo po strani zato što kad imamo slobodnu trgovinu, pa ne zavisimo od lokalnog ponuđača nego ipak možemo da kupimo nešto što dolazi iz inostranstva, čak i da naručimo preko interneta, to možda za veliki broj ljudi i nije nešto presudno. Ali poslovanje državnih preuzeća utiče na sve nas. Mi imamo situaciju da kada javno preduzeće posluje dobro, onda zapravo dolazi do povećanja broja zaposlenih i da povećanja plata, ali kad preduzeće posluje loše, to zapravo pada na teret svih građana. Pored toga što plaćamo više cene njihovih usluga, mi moramo i preko budžeta i poreza da im dajemo subvencije kako bi oni, zapravo, mogli da posluju.

Na kraju, kakav je vaš zaključak?
Zaključak je da se Srbija danas nalazi tamo gde su najuspešnije zemlje u tranziciji bile 1995. Međutim, glavni zaključak do kojeg sam došao jeste da tranzicija može da bude dobra stvar. Može da bude i loša za privredu neke zemlje, ali to opet sve zavisi od prirode same tranzicije. Mislim da je pogrešno govoriti da je tranzicija svuda loša, kad mi vidimo odmah, bukvalno malo severnije na granicama oko nas kako se živi u zemljama kao što je Mađarska, Češka i Poljska, gde su zapravo plate visoke, gde standard raste. Minimalna plata u Poljskoj je 500 evra, što je više nego što je prosečna zarada u Srbiji. Prosečna zarada u Poljskoj je 1.000 evra. To sigurno nije zato što je tranzicija loša nego, naprotiv, što je Poljska uspela da sprovede tranziciju do kraja. Sa druge strane, pošto smo kasnili i pošto nismo hteli da radimo sve ono što je radila Poljska pre nas, mi smo zapravo ostali negde u limbu. Dakle, mi sada živimo samo posledice svih onih odluka koje su donošene u prošlosti. Em što je Srbija kasnila deset godina za drugim zemljama nego i te naše reforme nisu bile toliko brze i dubinske da bismo uopšte mogli da se približimo drugim zemljama u tranziciji. I kad pogledamo po regionima, najdalje su odmakle baltičke zemlje – Estonija, Letonija, Litvanija. Za njima je odmah ovih pet zemlja iz centralne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija. Za njima kaskaju Hrvatska, Bugarska i Rumunija kao najnovije članice Evropske unije i tek posle za njima ide red ovih zemalja takozvanog zapadnog Balkana – Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija i Makedonija. I kada pogledamo visinu prosečnih plata, one u potpunosti prate ovaj redosled. Najviše plate su u Estoniji, njih prate Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovenija itd. U narednom ešelonu su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, koje nisu mnogo naprednije od nas. Na kraju ostaje poslednji ešelon sa zemljama iz našeg regiona. Interesantno je, zapravo, da ono što je ljudima najvažnije, a to je kakav je njihov životni standard, upravo prati to koliko je dubinski bila sprovedena tranzicija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. septembar 2019.

Sikter

Reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”

Ne znamo za svet, ali reč godine 2019. u Srbiji biće – sikter.

“Vi, stranci, dobrodošli, dragi ste nam gosti, a da srušite Srbiju da dobiju vlast oni koji nisu dobili narodno poverenje – sikter, od toga nema ništa. Srbija će da čuva svoju slobodu, nezavisnost i suverenitet”. To je u nedelju 1. septembra na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke rekao (njen) predsednik Aleksandar Vučić, uz, kako su javili mediji, “gromoglasan aplauz prisutnih u hali Pinki u Zemunu”

Pre manje od pola godine Vučić je “sikter” poručio kosovskim Albancima. “Sikter s tim papirom bando iz Prištine”, rekao je 8. marta na mitingu u Sremskoj Mitrovici, u okviru političke kampanje Budućnost Srbije.

“Sikter” je, naravno, turcizam, tačnije turska reč, izuzetno uvredljiva, kojom se želi poniziti onaj ili oni kojima je upućena i koja bi se najplastičnije mogla prevesti kao “marš, stoko”. Ili “odbij, marvo”, tako nekako.

Ali očigledno, reći to (samo) “Šiptarima”, za Vučića nije bilo dovoljno. Da bi održao borbenu gotovost svojih jedinica, on stalno mora da dodaje gas, pa je “poruku” sikter morao da proširi na još veći krug ljudi.

Naravno, to što se na udaru odmah našla opozicija nije nikakvo iznenađenje. Vučić je u pogledu kvalifikacija koje upućuje političkim protivnicima odavno prestao da se kontroliše. Zaštićen potpunom pravnom neodgovornošću, on sipa uvrede, ničim potkrepljene optužbe i klevete bez mere i računa. Prosto kao da padne u trans i nema sile koja može da ga obuzda.

Ipak nije bilo očekivano da će se na isti način poneti i prema svekolikoj tzv. međunarodnoj zajednici. Na prvi pogled izgleda da je to “sikter” strancima upućeno greškom. Odnosno, da je posledica nepreciznosti koja se javlja kada se govor manje-više improvizuje, a ne čita unapred pripremljeni tekst u kojem je svaka reč pažljivo odmerena. Ili ga je zanela okupljena masa, pa mu se omaklo u nastupu strasti. Tačno je verovatno i jedno i drugo, ali to ne znači da nije došlo iz dubine duše. Jer, razumljivo je da i Vučiću – ma kako jak i spreman na svaku žrtvu za dobro Srbije bio – mora da se smuči od tolikog ulagivanja Putinu, Trampu, Merkelki, Makronu, Đinpingu, Orbanu, Erdoganu… I da poželi da im svima kaže “sikter, bre, Srbija je moja, ima da radim šta hoću”.

Kao što već radi sa svojom strankom. Jer, u stvari, mada ne tako direktno, Vučić je “sikter, bre” uputio pre svega članovima i funkcionerima svoje partije. Pošto im je poručio da će bar polovina njih biti smenjena. A kao vrhunac poniženja, da ne bi on prljao ruke, nije rekao čijim radom nije zadovoljan nego je njima samima ostavio da sprovedu samo/kritiku i da se razvrstaju na one koji otpadaju i one koji ostaju.

Stvar je odmah shvatio Vulin, valjda mu je to baba Jula usadila u karakter, pa se prvi posuo pepelom i “revidirao”.

Kao i obično, reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.

Poverenje ili podozrenje

Politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, koju Srbija vodi pod Vučićem, na svim stranama umesto poverenja izaziva podozrenje. Nepoverenje pak svaku vrstu veza, pa i poslovnih, s tom zemljom čini visoko rizičnim. To smanjuje ulaganja i usporava društveni razvoj

Između Evropske i Evroazijske unije

Knez Miloš Obrenović bio je poznat kao snishodljiv prema stranim silama, a surov i bezobziran prema domaćem stanovništvu. Dajući auto-putu od Obrenovca do Čačka ime “Miloš Veliki” – iako isto ime nosi i jedna od glavnih beogradskih ulica – Aleksandar Vučić je očigledno želeo da afirmiše taj i takav karakter, odnosno tu i takvu “politiku”. Politiku, zapravo, kakvu on vodi praktično od dolaska na vlast 2012/2013. Pa se sad setio da ne bi bilo loše da joj da i “istorijski” legitimitet.
Problem s tom politikom je, međutim, u tome što protokom vremena izaziva sve više sumnji i rezervi; ljudi vas procene kao nepouzdanog saveznika i neiskrenog partnera.

MALI RUSKI TROJANSKI KONJ: Upravo to se dogodilo ovih dana. Uoči sastanka ministara spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana s kolegama iz Evropske unije, Miroslav Lajčak iz Slovačke uputio je vrlo oštre reči na račun spoljne politike Beograda. Povod je, naravno, pristupanje Srbije Evroazijskoj ekonomskoj uniji, što bi trebalo da bude ozvaničeno 25. oktobra. Kako su izvestili mediji, najavljeno potpisivanje trgovinskog sporazuma sa “proruskom grupacijom” Lajčak je ocenio kao “zbunjujuće” i poručio da se “ne može ići u više pravaca istovremeno”. ”Ako ste ozbiljni u svojoj evropskoj orijentaciji, onda pratite političke izbore koji vas tome približavaju. Ovaj korak nije jedan od tih”, rekao je slovački šef diplomatije.
Dejvid Mekalister, predsednik spoljnopolitičkog komiteta u Evropskom parlamentu i donedavni izvestilac za Srbiju, bio je, moglo bi se reći i u skladu sa svojom funkcijom, nešto blaži. On je za Radio Slobodna Evropa rekao da bi tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini EAEU i Srbije trebalo da bude u skladu sa obavezama Beograda koje proizlaze iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno, morao bi da obuhvati “izlaznu klauzulu koja garantuje da Srbija može da otkaže sporazum do dana pristupanja u EU”.
“Srbija treba da obezbedi kompatibilnost svih svojih sporazuma o trgovini, investiranju i ekonomskoj saradnji, i druge relevantne sporazume, s pravnom tekovinom EU”, rekao je Mekalister.
Evropska komisija se istim povodom samo oglasila saopštenjem u kojem je rečeno da će Srbija morati da raskine novi trgovinski sporazum sa ruskom Evroazijskom ekonomskom unijom kada se pridruži Evropskoj uniji.
Iako reakcije koje dolaze iz Brisela mogu da deluju umirujuće, čak i ako to jesu, one su zapravo manje važne. Srbija, naime, treba da stekne poverenje ne samo organa i funkcionera Evropske unije nego, još više i pre svega, njenih članica. A nije nikakva tajna da veliki broj njih Srbe doživljava kao “male Ruse”, a Srbiju kao ruskog trojanskog konja.

UKUPNA ROBNA RAZMENA SRBIJE SA EAEU PROŠLE GODINE IZNOSILA JE 3,4 MILIJARDE DOLARA (IZVOZ JE BIO MILIJARDU I 100 MILIONA DOLARA, A UVOZ 2,3 MILIJARDE USD), ŠTO JE SVEGA SEDAM ODSTO UKUPNE SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE (45 MILIJARDI DOLARA), A SA EU GOTOVO DVE TREĆINE (28,5 MILIJARDI USD)

U situaciji kada se Putinova Rusija pojavljuje ne samo kao politički prijatelj nego i kao finansijer onih političkih snaga, ekstremno nacionalističkih, unutar same Evropske unije, čiji je cilj njeno rasturanje i uništenje (Nacionalni front u Francuskoj, Liga sever u Italiji, Alternativa za Nemačku, Slobodarska partija Austrije, Fides u Mađarskoj, Zlatna zora u Grčkoj, da pomenemo samo najistaknutije), Srbija kao najveći prijatelj Rusije u Evropi nikome ne može ulivati poverenje. I onda uopšte neće biti iznenađenje ako u času odluke o prijemu Srbije u “evropsku porodicu naroda” – ako do toga ikada zaista i dođe – mnogi budu pružali (manje ili više tvrdokorni) otpor.
Da će sporazum Evroazijske ekonomske unije o slobodnoj trgovinskoj zoni sa Srbijom biti potpisan u oktobru ove godine, najavila je 11. aprila u Moskvi Veronika Nikišina, članica Odbora Evroazijske ekonomske komisije. Oglasio se i tadašnji ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin, koji je na svom tviter nalogu napisao da su pregovori sa Srbijom završeni i da je pokrenuta procedura da sporazum o slobodnoj trgovinskoj zoni bude potpisan u oktobru.
Pregovori su, zapravo, završeni mesec dana ranije. Naime, 12. marta je objavljeno da su potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić i ministarka trgovine Evroazijske unije Veronika Nikišina u Moskvi usaglasili konačan tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Kako je saopšteno tom prilikom, poslednjom “rundom razgovora rešena su sva sporna pitanja u pregovorima koji traju od 2016”.

FIJAT NA CRNOJ LISTI: Sam Ljajić je pak rekao da “nismo dobili sve što smo hteli, ali ćemo imati više robe na bescarinskom režimu nego što smo imali dosad. Tako će naši proizvođači moći da u neograničenim količinama izvoze sve vrste voćnih rakija, kao i sve vrste ovčijeg i kozijeg sira. Osim toga, dobili smo i kvotu od 2.000 tona za izvoz cigareta, kao i kvotu za 87.500 litara vinjaka i 400 tona polutvrdog i tvrdog kravljeg sira. Inače, ostale vrste kravljeg sira već se nalaze na bescarinskom režimu. Pored navedenih, novi sporazum sadrži i druge elemente koji će u velikoj meri smanjiti operativne troškove uvoza i izvoza, što će našim proizvođačima omogućiti da budu konkurentni na tržištu Evroazijske unije od preko 180 miliona ljudi”, pohvalio se ministar trgovine.
Kada se kaže da će ovaj sporazum omogućiti Srbiji da u pet zemalja članica Evroazijske unije – Rusiju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju – izvozi 99,5 odsto proizvoda bez plaćanja carina, to onda stvarno deluje korisno. Ali, kad se uzme u obzir da i dalje na ovo tržište neće moći ni jedan jedini “fijat 500” iz Kragujevca, stvari počnu da dobijaju drugačiji izgled. Ispada da se tri godine pregovaralo oko vinjaka i sira.
Ako se tome doda da je ukupna robna razmena Srbije sa EAEU prošle godine iznosila 3, 4 milijarde dolara (izvoz je bio milijardu i 100 miliona dolara, a uvoz 2,3 milijarde USD) što je svega sedam odsto ukupne spoljnotrgovinske razmene (45 milijardi dolara), a sa EU gotovo dve trećine (28,5 milijardi USD), onda se zaista čini da Srbija “kolje vola zbog kilo mesa”.
Možda, međutim, Lajčak ne bi bio tako oštar, da Srbija ne preduzima još niz poteza koji su u koliziji s politikom Evropske unije. Činjenica da se ona nije pridružila merama EU prema Rusiji čak je i manje važna. Srbija je, recimo, član Evropske energetske zajednice, ali mnoge njene odluke i propise, naročito one koji se odnose na gasovode, ne poštuje.
Na najosetljivijem – pitanju bezbednosti raskorak je još veći. Srbija je, naime, vrlo blisko povezana sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, koja se bazira na bezbednosno-vojnoj saradnji. Članice ovog saveza, nekom vrstom relikta Varšavskog pakta, jesu Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan. Zajedno sa Avganistanom Srbija – treba li reći kao jedina evropska zemlja – ima status posmatrača.

DAČIĆEVA ODBRANA: Da, na kraju, to pokušamo da objasnimo ovako: ako jedan čovek ima dvojicu komšija koji su u zavadi, ali on ide kod obojice i s njima se podjednako druži, hoće li to kod zavađenih izazivati više poverenja ili podozrenja. Da li će ga oni smatrati iskrenim prijateljem ili nekim ko, u skladu sa izrekom “dok se dvojica svađaju treći koristi”, pokušava da profitira na tom njihovom sukobu. U svakom slučaju, obojica će ga držati na distanci i neće s njim ulaziti ni u kakve ozbiljnije aranžmane.
Zato ministar spoljnih poslova Ivica Dačić greši kada, odazivajući se na Mekalisterovu opomenu i pokušavajući da odbrani Vučića od navedenih prigovora, kaže da “nije reč o tome da Srbija želi da postane član Evroazijske unije već da štiti državne, nacionalne i ekonomske interese”.

MILOŠ OBRENOVIĆ JE BIO POZNAT KAO SNISHODLJIV PREMA STRANIM SILAMA, A SUROV I BEZOBZIRAN PREMA DOMAĆEM STANOVNIŠTVU. DAJUĆI AUTO-PUTU IME “MILOŠ VELIKI”, VUČIĆ JE ŽELEO DA AFIRMIŠE TAJ I TAKAV KARAKTER, ODNOSNO TU I TAKVU “POLITIKU”. POLITIKU KAKVU ON VODI OD DOLASKA NA VLAST 2012/2013.

Doduše, postoji u srpskom narodu i ona izreka da “umiljato jagnje dve majke sisa”, ali se ona vrlo teško može primeniti na međunarodne odnose. Štaviše, iskustvo pokazuje da tu pre važi pravilo da se onome ko hoće da sedi na dve stolice – na kraju izmaknu obe.
Kao što je poručivala ona stara reklama za Narodnu banku: “Sve je u poverenju”, u svakom odnosu, pa i poslovnom, ključna je stvar poverenje. Poverenje ne samo u konkretnog poslovnog – da to uzmemo u fokus – partnera nego i u zemlju iz koje dolazi. Odnosno, da bude jasan i pouzdan pravni, politički, ekonomski okvir u kojem ta zemlja obitava. Jer to smanjuje poslovne rizike. Ako se neka zemlja nalazi ni tamo ni ovamo, ako se nešto stalno predomišlja, pa ide čas na jednu, čas na drugu stranu, prelazi iz jednog u drugi tabor, ta i takva zemlja postaje rizična za poslovanje.
I – da ne bude zabune – ovo se ne odnosi samo, pa ni pre svega, na strance, tj. na strane firme i tzv. strane investitore. Jer, odgovarajućom “politikom” – tako što će im davati specijalni tretman i povlašćeni status, što će ih na jedan ili drugi način, direktno ili indirektno, podmićivati – neka zemlja može čak i da privuče znatan broj stranih kompanija. Ono što se, međutim, ne može – pa ne može to, kao što se vidi, ni Aleksandar Vučić – na taj način ne možete privući domaće investitore. I zato su u Srbiji strane investicije visoke, oko dve i po milijarde evra, takoreći su na maksimumu, dok su domaća ulaganja niska. I ako baš nisu na minimumu, onda su svakako znatno ispod potrebnih. Kreću se oko četiri do pet milijardi evra, a trebalo bi da budu gotovo dvostruko veća – oko osam milijardi evra.
Posledice su očigledne. Privredni rast koji Srbija ostvaruje za vreme Vučićeve vladavine među najnižima je u centralno-istočnoj Evropi. Tačnije, od 17 zemalja CIE, u razdoblju od 2012. do 2018, samo je Hrvatska, sa prosečnim rastom od 1,8 odsto, gora od Srbije, koja je imala rast od 2,1 odsto. Lanjski (relativno) visoki rast od 4,2 odsto, kako odmiče 2019, sve više se pokazuje kao – eksces. U prvom tromesečju ove godine bruto domaći proizvod povećan je samo 2,5 odsto – daleko ispod planiranih 3,5 odsto – dok je u drugom tromesečju bio takav da Zavod za statistiku nije ni smeo da objavi podatke.
Tako da je politika koju Srbija pod Vučićem sprovodi poslednjih godina, politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, a sve pod firmom zaštite nacionalnih interesa, zapravo duboko suprotna nacionalnim interesima jer vodi ekonomskom, a onda i svakom drugom zaostajanju zemlje.

Nastanak EAEU

Predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je još 2005. rekao da je raspad SSSR-a bio “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”, ideju o formiranju Evroazijske unije prvi put je izneo 2011. Na kritike da pokušava da oživi Sovjetski Savez, Putin je u oktobru 2011. rekao da će Evroazijska unija biti “izgrađena na iskustvima Evropske unije i drugih regionalnih koalicija”. Ugovor o formiranju unije Rusija, Kazahstan i Belorusija potpisale su 2014, a stupio je na snagu 1. januara 2015. Uniji su se nekoliko meseci kasnije pridružile Jermenija i Kirgistan, a zatim su potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini sa Iranom, Vijetnamom i Kinom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.