NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Vučićev krah

NOVI MAGAZIN, , , ,
Šta god na kraju budemo saznali – a valjda ćemo makar najvažnije saznati – već sada se može reći da će najveći gubitnik ovog mini-rata u Banjskoj („Netko bješe Strahiniću Bane, bješe Bane u malenoj Banjskoj“ – videćemo da li će ovo selo opet ući u narodnu poeziju) biti srpski narod na Kosovu

Prvo se kao tema nametala inflacija. Vetar u leđa ovoj već naizgled izduvanoj priči dali su avgustovski podaci o rastu cena hrane u Evropi. Srbija je stvarno postala lider jer je sa tzv. food inflation od 17,9 odsto (31. 8. 2023/31. 8. 2022) iza sebe ostavila sve druge zemlje. Tačnije, ispred nas je samo Turska, sa nedostižnih 74,3 odsto, ali je ona ionako više u Aziji nego u Evropi. Tik iza Srbije našla se Mađarska, s prehrambenom inflacijom od 17,1 odsto. Zanimljivo je kako najveći populisti, inače međusobno najveći prijatelji, nanose najveću štetu sopstvenom „populusu“.

Ovu temu je, međutim, potisnuo Dogovor za pobedu koji je potpisalo pet poslaničkih grupa (sastavljenih od jedno desetak stranaka). Ovde je posebno zanimljivo bilo što se u programsko-predizbornom dokumentu (navodno) proevropske opozicije nigde, ni na jednom jedinom mestu, ne pominju ni Evropa ni Evropska unija. Treba li da budemo srećni što se ne pominju ni Evroazijska unija ni BRIKS? I misli li to (proevropska) opozicija da pošto je Vučić sedeo na 2-3-4 stolice, ona ne treba da sedi ni na jednoj?

Takođe, uopšte nije pomenuto ni Kosovo. Samo što ako oni nisu hteli na Kosovo, Kosovo je došlo do njih. I po njih.

Posle oružanog okršaja u selu Banjska na severu Kosova (i dok je više spekulacija nego informacija) ključno je, čini se, jedno: istragom bi trebalo pokazati – i na sudu dokazati – kakva je u čitavoj toj drami, od prologa do epiloga, bila uloga „zvaničnog Beograda“. Od odgovora zavise i implikacije mada je glavna, čini se, već izvesna: „Ubijena je ideja zajednice srpskih opština“, rekao je analitičar Dušan Janjić.

Ono što zbunjuje jeste činjenica da je napad izveden u trenutku kada je ZSO u međunarodnoj zajednici stajala nikad bolje i da je tom akcijom (uzgred, prilično amaterski izvedenom – što izaziva pitanja o njenom stvarnom karakteru i cilju) Vučić „pucao sebi u nogu“. Da li se zbog toga kao neko kome ovakav razvoj situacije ide u prilog pominje Rusija i da li je zbog toga Vučić sutradan išao kod ruskog ambasadora?

Sa druge strane, akcija je došla kao melem na ranu Kurtiju, koji je bio takoreći sateran u ćošak, pod velikim pritiskom i Evrope i Amerike. Tako kaže logika. Ali možda je tako ispalo, a da nije tako zamišljeno.

Bez obzira na konačan rasplet, Aleksandar Vučić neće moći da bude oslobođen odgovornosti. Pre svega političke, razume se. Najpre zbog načina na koji je upravljao severom Kosova, pogotovo ljudi na koje se oslanjao. Drugo, atmosfera koja je dugo, a u poslednje vreme sve intenzivnije stvarana u Srbiji, to „pumpanje mišića“, tj. militarizacija društva, to širenje nacionalizma i primitivizma s nacionalnih medija, takoreći zakonito, vodilo je, moralo dovesti i na kraju dovelo do – eksplozije. A gde će da eksplodira nego tame gde je baruta najviše – u „južnoj srpskoj pokrajini“.

Šta god na kraju budemo saznali – a valjda ćemo makar najvažnije saznati – već sada se može reći da će najveći gubitnik ovog mini-rata u Banjskoj („Netko bješe Strahiniću Bane, bješe Bane u malenoj Banjskoj“ – videćemo da li će ovo selo opet ući u narodnu poeziju) biti srpski narod na Kosovu. Da su i tamošnje vlasti zapaljivim nabojima punile atmosferu u kojoj se samo čeka varnica, svedoči i ostavka doskorašnjeg Kurtijevog savetnika Petra Miletića, kao i nedavne reči Rade Trajković da „koordinisana hapšenja Srba širom Kosova jesu jasna i svesna eskalacija i destabilizacija naše zajednice“.

Položaj Srba na Kosovu teško da će makar u neposrednoj budućnosti biti bolji. Ako „dole“ uopšte bude Srba. Jer, kako javljaju mediji iz Severne Mitrovice, sve je manje đaka u srpskim školama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2023.

Ova vlast upropašćava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Pre 10 godina Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, danas je u deficitu uprkos ogromnim parama koje su u međuvremenu potrošene; stvar je u tome što se ne stimulišu investicije i produktivnost nego se plaća politička podrška

Goran Živkov, agrarni konsultant

Čini se da ni u jednoj privrednoj grani ne vlada takvo nezadovoljstvo kao što je to slučaj sa poljoprivredom. Nezadovoljni su svi, i proizvođači i potrošači a i država. To je bila tema razgovora sa Goranom Živkovim, vlasnikom i direktorom konsultantske kuće Seedev koji prevashodno radi u inostranstvu.

Da počnemo od nekih poslednjih događaja kao što je vraćanje nekih naših poljoprivrednih proizvoda iz Slovenije, Hrvatske… Zašto se to dešava?
Problem je u tome što je Evropska unija zabranila korišćenje tog pesticida, hlorpirofosa,koji je inače bio široko korišćen 40 godina, dok je Srbija takođe zabranila njegovo korišćenje ali tek od iduće godine. Tako da se može desiti da ukoliko u voću ili povrću ostani ti takozvani rezidui, to bude razlog za zabranu izvoza. Ova priča, međutim, ima i svoju širu dimenziju. Evropa je odlučna da zaštiti životnu sredinu i to važi i za poljoprivredu, čak i po cenu pada proizvodnje hrane. U Francuskoj imate proteste poljoprivrednika koji traže da se ne ukinu određeni pesticidi ili herbicidi.

Nešto slično imali smo pre godinu-dve dana u Holandiji.
Holandija je takođe prednost dala ekologiji po cenu da se smanji stočarska proizvodnja. Ali Holandija ima više od četiri takozvana uslovna grla po hektaru dok Srbija ima ispod 0,2 grla. Evropa već odavno ne povećava svoju proizvodnju, naprotiv, ona je postavila druge ciljeve i verovatno će proizvodnja u njoj ubuduće padati. To može biti šansa za Srbiju, ali država to mora da shvati i da tome prilagodi svoju regulativu.

Hoćete da kažete da naša država ne reaguje adekvatno na signale koji dolaze iz Evrope, sa tržišta?
Naša država uopšte nema proaktivnu strategiju. Kada bi sad pitali ministarku poljoprivrede kakva je naša pozicija, da li hoćemo da pratimo to što su evropski trendovi, pa da i mi nama postavimo neke targete za smanjenje potrošnje đubriva i pesticida, za povećanje organske proizvodnje i slično, vi ovde nećete dobiti nikakav odgovor. Tačnije, nećete moći nikako da kroz agrarnu politiku vidite u kom pravcu mi idemo.

Vidimo da je poljoprivreda veliki zagađivač, imamo li mi neku odbranu od tog zagađenja koje pravi poljoprivreda?
Nama poljoprivreda u ukupnoj emisiji gasova učestvuje otprilike na nivou bruto nacionalnog dohotka, oko 12 odsto. Inače, naša prosečna emisija po stanovniku je veća nego u Evropskoj uniji i ona dolazi prvenstveno iz energetike, iz termoelektrana. Ali zemlje zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima, spada u zemlje koje treba da smanje emisiju ali nemaju obavezu da pomažu drugima u tome kao što je slučaj sa razvijenim zemljama zapadne Evrope. Tako da su naši ciljevi relativno lako ostvarivi. I mi to možemo da iskoristimo za povećanje poljoprivredne proizvodnje i da popunjavamo prazninu na tržištu do čega će doći u Evropskoj uniji.

Ali mi imamo velike probleme sa izvozom, kakve su uopšte naše sposobnosti da povećamo izvoz?
Sa tri i po miliona hektara obradive površine Srbija može da bez problema pokrije svoje potrebe i da nam ostane dosta za izvoz. Naš izvoz je 2022. bio blizu pet milijardi evra. Da li može da bude veći? Definitivno može. Nažalost dosta nam u poslednje vreme opada proizvodnja po kojoj smo bili prepoznati, povrtarstvo i voćarstvo, za račun ratarstva. Naime, zbog subvencija po hektaru došlo je do ekspanzije ratarske proizvodnje iako je ona manje produktivna.

Kad smo kod subvencija, poslednjih godina one se stalno povećavaju, naročito su ove godine povećane, povećan je agrarni budžet. Kakvi su efekti takve politike, da li su to bačene pare?
Ovo što mi radimo su u najvećoj meri bačene pare. Ne želim da kažem da je podrška poljoprivrednicima generalno loša, nego je pitanje kako ih podržavate. Ovako kako ih mi podržavamo, tako što dajete plaćanja po hektaru i plaćanja po grlu, to je čisto bacanje para. Ne postoji nijedan agrarni ekonomista koji će vam reći da to doprinosi većoj produktivnosti, ili većem izvozu, ili većoj konkurentnosti, osim većem prihodu onih koji primaju te subvencije.

Evropa takođe daje po hektaru.
Tačno, ali Evropa je to učinila u trenutku kada više nije želela da povećava proizvodnju – do čega je doveo prethodni sistem cenovne podrške – nego je samo želela da omogući farmerima dobar standard bez povećavanja proizvodnje.

Kakva bi po vašem mišljenju trebalo da bude podrška poljoprivrednicima u Srbiji?
Mi moramo da imamo investicionu podršku. Naša ulaganja su izuzetno mala, kako god da gledate – po ukupnom broju traktora koje imamo, po broju novih traktora koji uđu u proizvodnju, po broju novih prerađivačkih kapaciteta i zato moramo da povećamo investicije. Zato budžet treba da bude orijentisan ka podršci investicijama. U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe, ode svega 1-2 odsto budžeta. Eto, mogli bi u tome da pratimo Evropsku uniju, ili da pratimo neke zemlje koje zaista jako napreduju, poput Albanije, koja 90 odsto svog budžeta daje za investicije. Moram ovde da podsetim, i Srbija je 2004, 2005, 2006. godine imala budžet koji je preko polovine išao za podršku investicijama. U tom slučaju može da se kaže da podrška ima smisla jer priprema

U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe ode svega 1-2 odsto budžeta

poljoprivrednika za tržišnu utakmicu, da on bude bolji. Ako vi njemu date 150 evra na njegovih sto hektara to je 15.000 evra, ogromna je verovatnoća da će on pre kupiti novi auto nego što će ulagati u poljoprivredu. A ako vi njemu date na njegovu investiciju 30 ili 35 odsto, ako kupi novi traktor ili napravi novu hladnjaču, onda ste sigurni da su pare uložene u nešto što će povećati konkurentnost.

Kako stoji stvar sa tržištima izvan Evropske unije, recimo sa Rusijom?
Rusija nikad nije prelazila 10 odsto našeg agrarnog izvoza, čak i kada smo jedino mi iz Evrope mogli tamo da izvozimo. Sada se izvoz smanjuje jer su i same rute mnogo komplikovanije. Jednostavno, nama je prirodno da izvozite u Cefta zemlje, da mi u potpunosti držimo ovo tržište i da izvozimo u Evropsku uniju koja je veliko bogato tržište sa dobrim standardima. Problem je što mi gubimo utakmicu na Cefta tržištu, konstantno nam opada udeo izvoza, zato što se oni isto tako otvaraju, i Bosna i Hercegovina, i Albanija, i Kosovo, i Crna Gora se otvaraju prema Evropskoj uniji. Mi u nekim proizvodima gde smo tradicionalno bili jako dobri, kao što su na primer mesne prerađevine, gubimo to tržište. To je s jedne strane rezultat a sa druge strane posledica velike krize u kojoj se nalazi naše stočarstvo.

A zašto je stočarstvo u krizi kad su tamo otišle najveće subvencije?
Upravo zato. Preko 70 odsto subvencija ide za vrlo mali broj stočarskih proizvođača. I to je sve počelo 2012. godine. U tom času Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, u mesu i mleku. Od tada se svake godine on smanjuje. Nova vlast 2012. suštinski menja agrarnu politiku, uvode se subvencije po grlu, za stočarstvo se izdvajaju ogromna sredstva koja od tada neprekidno rastu, evo i nedavno su opet subvencije povećane. Uprkos tome, spoljnotrgovinski bilans je sve lošiji tako da smo sad došli u situaciju da smo neto uvoznik svih tih stočarskih proizvoda. Znači što više para dajemo to su nam rezultati slabiji. Zašto je to tako za svakog ko se bavi ovim poslom je jasno, to smo gledali više puta, ne samo kod nas nego i u Hrvatskoj i Sloveniji. Prosto, velike subvencije destimulišu proizvodnju.

To se dešava i u Srbiji
To se dešava svuda, to su apsolutno uvek efekti subvencija tog tipa. Od 2012, kada imamo veliki suficit država s jedne strane povećava subvencije stočarstvu a s druge strane nam raste uvoz i smanjuje se izvoz.

Kome idu te subvencije?
Najpre kada je reč o sistemu dodele subvencija moram da kažem da veliki problem seljacima predstavljaju stalne izmene propisa. Srbija je svetski šampion u tome. U Srbiji se svake nedelje donese neka nova uredba koja menja uslove za dobijanje subvencija. A i u poljoprivredi, kao i u svakoj drugoj privredi jako je bitna stabilnost i predvidljivost. U Evropskoj uniji se po sedam godina ne menjaju propisi, ovde jedva da traju sedam dana.

Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra

Kada je reč o tome ko dobija subvencije, mali proizvođači čak ni ne mogu da ih dobiju zato što nemaju umatičena goveda. Kad bi se pravila analiza koliko ljudi zaista dobije te subvencije po grlu videlo bi se da je to relativno jedan uzan broj ljudi. Koliko tačno teško je reći pošto nema podataka. U Evropskoj uniji je sve je toliko transparentno da se zna ime svakog dobitnika subvencije i tačno se zna koliko je ko dobio, svaka firma, svaki pojedinac. Kod nas toga nema, pa se ne može ni tačno reći ko su korisnici subvencija, ali otprilike je kao neka proporcija 20:80, dvadeset odsto onih najvećih dobije osamdeset odsto para. Ne bi me čudilo da je kod nas to još i malo više.

Da li uspevamo da potrošimo sredstva iz evropskih fondova?
U prošlom finansijskom periodu od sedam godina Srbija je od EU dobila 175 miliona evra ili oko 25 miliona godišnje. Mi nismo uspeli da potrošimo tih 175 miliona, videćemo koliko ćemo vratiti, verovatno 60-70-80 miliona evra, preko trećine sigurno. Nismo ih koristili zato što je naša administracija sve jako sporo radila. Naša Uprava za agrarna plaćanja je razvlačila te projekte do besvesti.

Vlast je mnogo govorila o izvozu u Kinu kao velikoj šansi, da li su ispunjena obećanja?
Mi smo otvorili kinesko tržište i mi izvozimo. Nažalost, te cene su mnogo niže od onih koje dobijamo prilikom izvoza na Cefta tržište. Takođe, simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo možemo samo da pretpostavljamo. Lično mislim da Kina za nas nije nikakva šansa, jer u kineskim poslovima često nema ekonomije – u jednom trenutku traže ogromne količine robe a u sledećem momentu im ne treba ništa. Nikada budućnost ne bih bazirao na izvozu u Kinu.

Simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo, možemo samo da pretpostavljamo

Na čemu onda zasnivati tu budućnost?
Poljoprivredno okruženje se jako menja pod uticajem klimatskih promena i zahteva Evropske unije za izuzetno strogim propisima u vezi sa tim. Mi moramo da pronađemo naš interes i naše mogućnosti i takvom okruženju. Lično mislim da imamo dobre šanse ako se prilagodimo tim promenama. To može da bude jedan od novih pokretača rasta. Nažalost, mi u poljoprivredi nemamo apsolutno nikakvu viziju i nikakvu strategiju, nego imamo samo ad hoc rešenja, kao reakciju na proteste ovih ili onih proizvođača.

Dakle – reakcionarna politika, da se malo našalimo.
Baš tako. Zato mi se čini da ćemo i ovu šansu propustiti. Tim pre što ni opozicija nije bolja, vidim da sad neki obećavaju 300 evra po hektaru.

A šta bi mogli da budu ti pokretači razvoja?
Početkom dvehiljaditih nama je pokretač razvoja bilo to što smo imali poljoprivrednike. Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra. Od 2010. naovamo apsolutno smo po rastu uprosečeni sa svim ostalim zemljama, tj. sa novim članicama Evropske unije. Verovatno ćemo u sledećoj dekadi da padnemo još niže.

Da se zadržimo još malo na pokretačima rasta.
Drugi pokretač rasta bilo je otvaranje, mnogi su počeli da neke stvari uvoze, neke stvari da izvoze, dobili smo tržište, otvorila se Cefta u potpunosti. Sada moramo da pronađeno nove pokretače rasta. Kao što sam rekao to bi moglo da bude ovo susprezanje proizvodnje u Evropskoj uniji. Naša priroda još uvek nije u tolikoj meri uništena tako da mi imamo odlične prirodne resurse i prirodne uslove. Još jedan novi pokretač rasta trebalo bi da budu investicije. I to sam već rekao, u Srbiji se investira jako malo, naročito se malo ulaže u prerađivačku industriju. Treba stimulisati investicije

A šta bi trebalo da radi i uradi država?
Država najbolje da ne smeta. Poljoprivrednici će pronaći svoj put. Zapravo, država trebala da postavi neki jasan, transparentan okvir, da taj sistem bude uređen, da bude predvidljiv, da ne bude korupcije, da ne bude voluntarizma državne administracije. Poenta je da naš budžet nije mali, samo što ga bacamo i nije uopšte u funkciji razvoja, a nama je razvoj očajnički potreban. Mi jako zaostajemo i po prinosima. Recimo, kada bi naši ratari umesto osam imali 12 tona kukuruza po hektaru, ta razlika od četiri tone njima bi dole prihod od 600, 700, 800 evra; u tom slučaju 150 evra koliko dobijaju kao subvenciju potpuno je nebitno. Ali država radi sve kontra takvoj logici i toj računici.

Mijat Lakićević; foto: Zoran Raš
Novi magazin, 21. septembar 2023.

Šargarepa

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike – ljudi u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva

Dva dana razgovora, nijednog konkretnog dogovora. Tako bi se, u najkraćem, mogla sumirati Vučićeva poseta Budimpešti prošlog vikenda (19. i 20. avgusta). U stvari, sadržina razgovora je tu najmanje bitna. Suština susreta Vučića, Orbana i Erdogana bila je u manifestaciji savezništva trojice poslednjih autokrata u Evropi. Ako se ne računaju zemlje „ruskog sveta“, naravno. Ne znamo za druge, ali Srbiji taj „trojni pakt“ ništa dobro neće doneti.

Najkonkretnije što smo o tim razgovorima saznali odnosilo se na brzu prugu Beograd – Budimpešta, o čemu je Vučić rekao da je „zamolio Orbana“ da Mađarska ubrza radove kako bi pruga bila gotova za dve godine. Budući da premijer Orban o tome nije rekao ni reč, lako je moguće da i taj rok, ko zna koji po redu, ne bude ispunjen. Naime, još novembra 2014. Vučićeva vlada je obnarodovala da „ćemo za dve i po godine vozom od Beograda do Budimpešte putovati za dva sata i 24 minuta, dok sada tom prugom putujemo osam sati“. Kasnije su, valjda suočeni s realnošću, predstavnici vlasti postali oprezniji. Tako je 2015. Vučić rekao da deonica od Beograda do Novog Sada „mora biti otvorena 2018. godine“. Kao što znamo, pruga je u promet puštena tek marta 2022.

Premijerka Ana Brnabić je 2017. obećala da će „kompletna brza pruga Beograd – Budimpešta biti završena za šest godina“. U maju 2020. Vučić je rok pomerio na 2024. godinu. Sad vidimo da i 2025. „visi“.

Videćemo da li će istu sudbinu doživeti i (nova) beogradska autobuska stanica. Naime, Goran Vesić je kao (beo)gradski funkcioner obećavao da će stanica biti završena 2019, pa 2020, pa 2021. godine. Ništa od toga nije bilo, ali je zato Vesić avanzovao do ministra građevinarstva.

Nedavno je, međutim, Vučić obećao da će BAS biti završena do 2025. godine. Bilo je to na predstavljanju njegovog najnovijeg, kako je sam rekao, „neverovatnog plana“ vezanog za svetsku izložbu EXPO koja za četiri godine treba da se održi u Beogradu. Taj plan, kojim su predviđena ulaganja od 12 milijardi evra, komotno bi se mogao nazvati „Srbija 2027“. Ako vam se čini da ste nešto slično već čuli – u pravu ste. To je investicioni projekat „Srbija 2025“, težak čak 14 milijardi evra, koji je uz veliku pompu predstavljen decembra 2019. godine. Tada je Vučić obećao: „Mi ćemo iza ovog plana da stanemo čvrsto“, kad evo, tek što je prošla polovina te „petoletke“, a ona se stavlja ad acta. U međuvremenu ništa nismo čuli o tome šta je od planiranog urađeno, koliko je para potrošeno i slično. Kao što bi uradila svaka odgovorna vlast.

Ali to je već oprobana Vučićeva (politička) taktika: stalno nova obećanja i stalno pomeranje horizonta kada bi do obećanog cilja trebalo da se stigne. Kao u onoj basni o magarcu i šargarepi. Samo što u našem slučaju magarac povremeno dobije parče šargarepe, što mu ne utoli glad nego samo da snage da ide dalje.

Kad Vučiću to kažete, on odgovara da ga mrzite ili da ste antidržavni element. Ili oboje. Tako je i u Budimpešti, prema već ustaljenom običaju, jedno naručeno pitanje iskoristio da oplete po svojim kritičarima, da njih proglasi izdajnicima, a sebe jedinim garantom „samostalne i nezavisne Srbije“.

Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što ta politika ne valja. Što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike. Tačnije, u interesu ljudi – u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu – koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. avgust 2023.

Septembar

NOVI MAGAZIN, ,
Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena

Kad god čujem zagovornike nekog radikalnog rešenja, setim se 8. sednice CK SK Srbije i recepta Radoša Smiljkovića (tada profesora Fakulteta političkih nauka) za Kosovo: „Na ljutu ranu – ljuta trava.“ Ta zbilja istorijska sednica, od pre gotovo četiri decenije, došla je nakon što je Dragiša Pavlović izgovorio jednu drugu, isto tako značajnu rečenicu, onu o „olako obećanoj brzini“. Jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića kritikovao je na taj način obećanja Slobodana Miloševića o brzom razrešavanju kosovskog čvora.

Znamo kako se to „treniranje strogoće“ završilo. Smiljkovićeva receptura – koja zapravo i nije bila njegova – postala je državna politika koja je Srbiju kroz čitavu poslednju deceniju 20. veka vodila iz poraza u poraz.

Lako je zagovarati laka rešenja. Laka i brza rešenja deluju atraktivnije, pa i bliže našem mentalitetu. Jeste da revolucije iziskuju veliki napor, ali je on jednokratan i relativno kratkotrajan. Težak rad na temeljitoj promeni društva – i društvenih „podsistema“, recimo pravosuđa, koje je u tom pogledu ključno – tek predstoji posle tog prevratničkog čina. Zoran Đinđić je toga bio svestan. Govorio je da su Srbi „vitalan i kompetitivan“ narod, ali nespreman za dugo i kontinuirano naprezanje. „Mi dobro odigramo prvo poluvreme, ali zaboravljamo da utakmica traje 90 minuta“. Posle preuzimanja vlasti 2000. vajkao se, opisujući svoju poziciju, da svi očekuju da malo uživaju na lovorikama, „a onda se pojavljujemo mi i kažemo da 5. oktobra nije bio kraj već da je to početak. Ako je neko mislio da smo završili posao, moram da ga razočaram jer smo ga tek počeli“.

U tom kontekstu obećavanje odmazde (prema) onima koji na jedan ili drugi način, više ili manje, učestvuju u održanju Vučićevog režima, ne čini se osobito politički korisnim. To, s jedne strane, desetine, pa možda i stotine hiljada ljudi koji se nalaze na najnižem stepeniku partijske piramide, među njima i poslednjih dana aktuelne „botove“, podstiče da još jače svoju sudbinu vežu za aktuelne vrhuške. Sa druge strane, vladavina prava podrazumeva (profesionalnu i nepristrasnu) primenu zakona, pa nema smisla pretvarati je u neku osvetničku batinu.

Da ne bude zabune, to ne znači da od mirnih demonstracija širom Srbije treba odustati, naprotiv. Dobro bi bilo da budu još rasprostranjenije i još masovnije. Ali naročito je važno da ostanu mirne, pogotovo što će Vučić pokušavati da izazove neku njihovu eskalaciju (između ostalog, i ubacujući svoje provokatore) i da ih prikaže kao nasilne i rušilačke.

Došlo je vreme da rukovođenje demonstracijama (otvoreno) preuzmu političke partije. To će biti prilika, prvo, da se (iz trenutnog „obilja“, tj. konfuzije) izdvoje lideri i, drugo, da se definišu konkretni programi. Njihovi zahtevi i ciljevi treba da budu pre svega pozitivno formulisani. To bi trebalo da posluži kao platforma za predizbornu kampanju i uvod u predstojeće izbore.

I konačno, sve bi to trebalo raditi uz čvrste veze, formalne i/ili neformalne, sa Amerikom i Evropskom unijom. Jer, to je jedina prava alternativa politici Aleksandra Vučića. Sve drugo je „isto, samo njega nema“.

Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2023.

Strah od (Dana) ustanka

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam

Srđan Milošević, istoričar i pravnik

Sagovornik Novog magazina je završio dva fakulteta – istoriju i prava. Poznatiji je kao istoričar, ali na Pravnom fakultetu Union predaje Istoriju države i prava. Dakle, dvostruko je kvalifikovan za teme o kojima će biti reči.

Ove sedmice padaju dva velika datuma antifašističke Srbije – Dan borca 4. jul. i Dan ustanka 7. jul. U času kad vodimo ovaj razgovor, još ne znamo da li će i kako oni biti obeleženi iako nema nikakvih naznaka da će vlast organizovati neku svečanu akademiju ili sličan događaj. Kako to tumačite?
Ti datumi se odavno ne obeležavaju. Uglavnom ih se sete ljudi po društvenim mrežama, pa ponekad počnu pametovanja o tome „šta uopšte ima da se obeležava“, „puco Srbin na Srbina“ i slične patetične mantre.
Ispričaću jednu anegdotu: pre nekoliko godina sam dobio poziv da za jedan medij „razgovaramo o 4. julu“. Iskreno sam se obradovao pozivu i, da skratim priču, ubrzo se ispostavilo da je reč o razgovoru o Danu nezavisnosti SAD, a ne o Danu borca, pa sam se ljubazno zahvalo. Nisam se pronašao u temi iako mi je svakako u nekom širem krugu interesovanja. Dakle, taj kreščendo važnih događaja od 27. marta 1941. godine do oslobođenja Jugoslavije 15. maja 1945. sveden je u savremenoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, na nekoliko datuma kojima sasvim nedostaje kontekst. A ukoliko bismo taj kontekst uveli, pala bi čitava privilegovana ideološka paradigma o „nacionalnom pomirenju“ i tobožnjem dvostrukom antifašizmu – partizanskom i četničkom, budući da ovaj drugi jednostavno ne postoji. Dakle 4. i 7. juli previše podsećaju na „partizanštinu“. Naravno, ni oslobođenje Beograda ne može da se odvoji od Narodnooslobodilačke vojske, ali tu su već i neki Rusi, kralj je ranije pozvao pod Titovu komandu i četnike, na kraju krajeva – to je već jedna pobednička vojska koja se ne može ignorisati. Ali njeni počeci ostaju savremenim „(pre)krojačima“ kulture sećanja naprosto neprihvatljivi. Ima nečeg beživotno-formalnog, „radirednog“ u isticanju (ređe) 27. marta, i (češće) oslobođenja Beograda 20. oktobra. Sve između je nestalo!

Ako se setimo kako je obeleženo Oslobođenje Beograda, možda je i bolje što ničega neće biti?
Svakako. Oficijelne proslave važnih dana antifašističke borbe postale su prilika da se opogani svaki događaj koji se tobože obeležava. Nema tu ničeg autentičnog, naročito kada je reč o Drugom svetskom ratu. Međutim, onima koji su od ovog režima uposleni da se bave tim pitanjima jasno je da je ipak nemoguće ignorisati istinu o Drugom svetskom ratu i umesto da se opredele za svoje nesporne ideološke favorite – a to su četnici, Mihailović i, u dobroj meri, Nedić – oni se „kače“ na NOP ne bi li tom svojevrsnom aproprijacijom nametnuli „pravu meru“ u tumačenju čitavog Drugog svetskog rata. Opasno je ostaviti tako moćnu identitetsku i vrednosnu komponentu istorije kakva je antifašizam alternativnoj kulturi sećanja jer je naprosto u svakom smislu superiorna. Zato su se skoro svi nekadašnji otrovni negatori NOP-a i antifašizma unazad podosta godina „nakačili“ na partizanski antifašizam, vrlo pažljivo amputirajući, pre svega Tita, a onda redom i druge tobožnje „antisrbe“ jer etnički kriterijum je, zapravo, ključni.

Kao da se Srbija stidi svoje antifašističke prošlosti? Ima li u tom pogledu razlike između aktuelne vlasti i dominantnog dela intelektualne elite?
Faza stida i odbacivanja je poodavno prošla. U Srbiji sada dominira jedno šovensko paradiranje antifašizmom koji, na ovim širim prostorima, kako kaže ta bajka nove kulture sećanja, pripada samo Srbima. Tu nema razlike u shvatanjima kada je reč o čitavom desnom spektru srpske intelektualne i političke javnosti. To je jedno uskogrudo, antijugoslovensko i, u krajnjoj liniji, antiistorično svojatanje i nacionalizovanje antifašizma, koje se vrši najčešće nepominjanjem pripadnika drugih naroda u kontekstu antifašističke borbe, a neretko i otvorenim negiranjem, svrstavanjem svih drugih isključivo među fašiste. Oživljavanje interesa za antifašizam bilo je u Srbiji u dobroj meri reaktivno. Ne izgleda kao puka koincidencija da je zaokret od odbacivanja ka svojatanju antifašizma usledio pošto je Ivo Sanader, tadašnji premijer Hrvatske, još 2004. godine izbacio parolu: „antifašizam – da, komunizam – ne“. Ovdašnji su se nacionaldušebrižnici namah zabrinuli da će antifašizam, koji ih je do tada previše asocirao na mrski titoizam, „pripasti“ Hrvatima – što se nipošto nije smelo dozvoliti – pa su upregnute sve snage da do toga ne dođe. Antifašizam im je odjednom postao mnogo važan. Zatim je brzo usledila faza, koja još uvek traje, nacionalizacije, pa i šovinizacije antifašizma, na šta se nadovezao ruski model sećanja na Drugi svetski rat, koji je sličan.

Već ste pomenuli da se prećutkivanje Dana ustanka često objašnjava time što je tada „Srbin pucao na Srbina“. Međutim, i 1914. je na strani neprijatelja bilo mnogo Srba, pa je i tada Srbin pucao na Srbina, ali se to ne pominje niti utiče na percepciju otpora okupatoru.
Ne može se poreći tragizam tako dubokih podeljenosti u jednom društvu i u jednom narodu. Ali ta patetika o pucnjima „Srbina na Srbina“ je u funkciji opsesije nekakvim „nacionalnim pomirenjem“, koje je, uzgred, nemoguće u takvom kontekstu – saradnja sa okupatorom i borba protiv okupatora se isključuju i u realnoj istoriji i u potonjoj valorizaciji. Sve ostalo je ideološko muljanje. Sa druge strane, zaista verujem da postoji prostor za različite percepcije, naučno preispitivanje, umetnički provokaciju svakog „velikog narativa“, pa i za marginalne alternativne narative. Ali jasna politika sećanja mora postojati, ono što stoji u prazničnom kalendaru, oko čega se gradi identitet… Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam? U najgorem od svih dotadašnjih ratova postojale su dve strane. Jedna od njih je bila najubilačkija mašinerija koju je svet ikada video. Verovatno nikada pre nije bilo toliko važno odabrati pravu stranu jer je fašizam predstavljao izazov najelementarnijim standardima ljudskosti. U dugoj zločinačkoj senci fašizma je i celokupna kolaboracija: srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, francuska… I to bi trebalo da je deo „velikog narativa“ o ratu. Taj pristup ne isključuje partikularna sećanja,

TAJ KREŠČENDO VAŽNIH DOGAĐAJA OD 27. MARTA 1941. GODINE DO OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE 15. MAJA 1945. SVEDEN JE U SAVREMENOJ KULTURI SEĆANJA NA DRUGI SVETSKI RAT I NA NEKOLIKO DATUMA KOJIMA SASVIM NEDOSTAJE KONTEKST

alternativne komemoracije koje su zasnovane na dijametralno suprotnim shvatanjima. Ali kada govorim o „velikom narativu“ govorim o državnoj politici sećanja u kojoj pojmovi moraju biti ne samo prečišćeni, već i jasno definisani, a to znači: obeležavanje antifašističke borbe i pobede, verodostojno i autentično, imajući u vidu aktere koji su pobedu ostvarili. Vrlo jednostavno. Ako se to izbegava, to samo znači da su stvarni ideološki favoriti na nekoj drugoj strani. Uzmimo, uostalom, jedan drugi, strani primer: francuska buržoaska revolucija. Pad Bastilje je nacionalni praznik Francuske. Tačka. Gledao sam tamo, u zatvoru koji je pretvoren u Muzej, La Conciergerie, donose cveće u ćeliju u kojoj je pred izvođenje na giljotinu poslednje dane provodila Marija Antoaneta. Dobro, neka donose, priznajem da je čak i pomalo dirljivo, ali Francuska Republika ima svoj jasan veliki narativ o Revoluciji. U kojoj su, da ne ostane neprimećeno, takođe Francuzi ubijali Francuze. I zamislite sada da se tamo pojavi neko ko pretenduje da je ozbiljan i kaže: “pa znate, puco’ Francuz na Francuza, nećemo mi to više tako…”
No, da se vratimo u Srbiju, za ilustraciju tog velikog narativa naročito mi je zanimljiva jedna opservacija nikog drugog do Dragiše Cvetkovića, sadržana u pismu Mihailu Konstantinoviću iz septembra 1944: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (partizani – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (četnici – prim S. M.)… Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri, svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda, koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Da li smo došli u paradoksalnu situaciju da će uskoro morati da se traži rehabilitacija Žikice Jovanovića Španca, dakle Španskog borca, koji je pucao na žandarme u Šapcu, pošto vidimo da se saradnici fašista uveliko rehabilituju, poslednji je primer Nikole Kalabića?
Ta sudsko-osvetnička mera zvana „rehabilitacija“ svojevrsna je paradigma vladavine prava u Srbiji. Razmere voluntarizma u tim procesima su kolosalne, a ideološka pristrasnost sudova zaprepašćujuća. Sećam se dobro situacije kada je sudija, koji je svojevremeno vodio postupak za njegovu rehabilitaciju, Aleksandru Karađorđeviću na njegov rođendan uručio uramljeno rešenje o rehabilitaciji: sudija stranci u postupku za rođendan donosi uramljeno rešenje o ishodu postupka. Takvih primera ima sijaset i to je obična parodija, slika sunovrata jednog društva u razmerama koje opravdanom čine upitanost hoće li od tog društva preostati išta i iko da se sutra, kad sve „ovo“ prođe, stidi i doživi nekakvu katarzu… Ni komunistima nikada nije ni na pamet padalo da, iako svakako nisu bili šampioni vladavine prava, na taj ili sličan zamlaćujući i budalast način, jednim parodiranjem prava, daju satisfakciju svojim saborcima stradalim tokom monarhodiktature po kazamatima i logorima monarhističke Jugoslavije.

TA SUDSKO-OSVETNIČKA MERA ZVANA „REHABILITACIJA“ SVOJEVRSNA JE PARADIGMA VLADAVINE PRAVA U SRBIJI. RAZMERE VOLUNTARIZMA U TIM PROCESIMA SU KOLOSALNE, A IDEOLOŠKA PRISTRASNOST SUDOVA ZAPREPAŠĆUJUĆA

Ali na stranu i sve to, iako se ne može na stranu staviti takvo perverzno izrugivanje vladavini prava tobože u ime vladavine prava. Problem je i moralne prirode. Imati u takvim okolnostima, 1941–1945. godine, pod komandom nekakve oružane trupe i dozvoliti da one vršljaju i vrše zločine po Srbiji i Bosni, bez ikakvog efikasnog pokušaja da se zločini zaustave, a izvršioci zločina izvedu pred vojne sudove i kazne, samo po sebi je već razlog za najdublju osudu takvih pojedinaca. Umesto toga, danas je privilegovano tumačenje ono koje se upinje da nam objasni kako su raznorazni četnički komandanti uzorne istorijske ličnosti, jer, zaboga, nema dokaza da su lično klali i ubijali – što takođe nije uvek nesporno. Koga je pomenuti Kalabić, taj „besprekorni oficir“, iz jedinica pod svojom komandom kaznio zbog „samovoljnih“ pokolja civila? To da četnički komandanti nisu lično vršili ubistva nego su to radili neki tamo odmetnici istovetan je argument onom o „divljim ustašama“ u NDH: nisu to Pavelić, Kvaternik, Budak nego nekakvi „avanturisti“. Etno-nacionalni kriterijum je u ovom društvu merilo svega kada je reč o vrednostima, ideologiji, pravednom i nepravednom, istinitom i neistinitom… Kalabić, kada ste već njega pomenuli, bio je prema savremenim merilima „ispravan Srbin“. Sve drugo je, očito, nevažno. Pritom, prestao sam da detaljno pratim, ali mislim da niko ko nije bio Srbin nije rehabilitovan, kada je reč o ratnom periodu, a svima su sudili isti sudovi, odluka donosile iste komisije za utvrđivanje zločina okupatora. Ne znam kako su to procedure „komunističkih“ sudova i drugih organa uvek bile neispravne kada je reč o Srbima, a besprekorne kada je reč o, recimo, Bošnjacima.

Šta sve ovo govori o karakteru srpskog društva, odnosno o vrednosnom sistemu na kome počiva današnja Srbija? I može li se sa takvim prtljagom u budućnost?
U najboljem slučaju može da se vegetira na nekoj margini, ne zato što je to sve – rehabilitacije, ideološki sadržaji – po sebi mnogo važno, već zato što je u jednom reverzibilnom odnosu sa sveopštim negativnim trendom. Nije mnogo važno, u praktičnom smislu, da li je to refleks ili generator involucije kojoj već predugo svedočimo.

SUTJESKA

Sredinom juna navršilo se 80 godina od, kako se nekad učilo u školama, „Pete neprijateljske ofanzive”, tj. bitke na Sutjesci. I ona je ovde prećutana, a po vašem mišljenju izuzetno je značajna. Zašto – i jedno i drugo?
Sutjeska je morala stvoriti utisak da su partizani nepobedivi! Izaći iz tog ratnog vrtloga, makar i sa takvim gubicima, nestvarno je iskustvo. Ono je neuporedivo sa bilo kojim drugim frontom u Drugom svetskom ratu, bilo gde. Jednostavno ne postoji uporediva situacija. Posle bitke na Sutjesci nije mogao postojati niko kome nije bilo jasno kakav činilac predstavljaju jugoslovenski partizani. Nadalje, ta bitka je i ključna tačka revolucije: ona je izneta na neverovatnom entuzijazmu proleterskih jedinica. To se takođe mora uvažiti. Veoma važna dinamika Drugog svetskog rata, mimo onih materijalnih činilaca koji izviru iz logike ondašnjih odnosa u središtima imperijalističke podele sveta, jeste pitanje za šta je neko u tom ratu bio spreman da ubije ili da pogine. Sutjeska je čitav univerzum borbe za slobodu, revolucije, proživljen za trideset dana: surovost i solidarnost, moralna posrnuća i uznošenja, hrabrost ali i trenuci kada i ona napušta, samoživa borba za sopstveni život i nesebična pomoć drugima… I sve to, verovatno, u istom čoveku, u amplitudama, od danas do sutra, trideset dana… Što se tiče prećutkivanja, ono naprosto govori o neverodostojnosti ovdašnjeg oficijelnog pseudo-antifašizma. Jer, da je autentičan, ne bi mogao da previdi Sutjesku i da sa ponosom ne istakne da su i borci iz Srbije učestvovali u tom spasonosnom proboju.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 6. jul 2023.

Odumiranje države

NOVI MAGAZIN, , , ,
Danas se politički život u Srbiji ubrzano preseljava u političko podzemlje, što nije počelo juče. Verovatno je bilo i ranijih primera, ali kao prelomni trenutak moglo bi se uzeti rušenje u Savamali 2016. godine

Jeste da je kafana jedna od najznačajnijih srpskih institucija, ali niko nije očekivao da se Skupština pretvori u kafanu. U stvari, kafana je za Dom Narodne skupštine postala dom kulture. Najnovija potvrda je ponašanje Nebojša Bakareca, poslanika Srpske napredne stranke, na skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje. Bakarec, da zlo bude veće, potpredsednik ovog tela, nazivao je pojedine članove Odbora „pijandurama“ i dok su napuštali sednicu govorio im da „idu da slave pogrom na Kosovu“. U kafani bi ga bar „naučili pameti“, što se kaže, ali u parlamentu za njega nema leka.

Uopšte uzevši, danas se politički život u Srbiji ubrzano preseljava u političko podzemlje. Pre nedelju dana (16. marta) grupa nezadovoljnih građana organizovala je demonstracije ispred kuće gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića. Odjednom se pojavila grupa maskiranih ljudi koji su počeli da čupaju kablove na razglasu. Policija koja je „obezbeđivala“ skup ni nije prstom mrdnula. Ko zna, možda je čekala da revoltirani demonstranti pokušaju sami da se obračunaju s nasilnicima, pa da se umeša. Naravno, da zaštiti ove druge.

Zato su verovatno novinari Nenad Kulačin i Marko Vidojković odbili ponuđenu zaštitu policije (zbog pretnji smrću koje su im upućene) i sklonili se u inostranstvo, na tajne adrese. A novinar iz Kragujevca Milan Nikić bio je prinuđen da se preseli u drugi grad, takođe na tajnu adresu.

Ne zna se ni ko je lepio plakate ispred Fakulteta političkih nauka na kojima je troje profesora (Jelena Lončar, Stefan Surlić i Marko Veković) nazvano izdajnicima. Kao ni ko je poruke slične prirode – upućene opozicionim političarima Milici Đurđević Stamenkovski i Milošu Jovanoviću – naštampao po trotoarima Beograda i Novog Sada. Ko da otkrije kada profesionalci u Ministarstvu unutrašnjih poslova (poput Slobodana Milenkovića) ili državnom tužilaštvu (Bojana Savović, Jasmina Paunović ili, ranije, Predrag Milovanović) bivaju maltretirani i smenjivani.

Sve ovo, naravno, nije počelo juče. Verovatno je bilo i ranijih primera, ali kao prelomni trenutak moglo bi se uzeti rušenje u Savamali 2016. godine. Tada su, takođe, neke siledžije pod fantomkama, u gluvo noćno doba, uništavali privatnu imovinu. Građani su zvali policiju, ali je policija odbila da reaguje. Pored imovine stradao je i čovek – jedan noćni čuvar je preminuo.

U liberalnoj teoriji, koja državu svodi na (neophodni) minimum, ona se metaforički naziva „noćnim čuvarom“. Dakle, kao njen jedini zadatak određuje se da čuva „miran san“ običnog sveta, tj. da zaštiti njihov život i imovinu od lopova i ubica, s fantomkama ili bez njih. U Srbiji, kao što vidimo, država ni taj „minimum minimuma“ ne čini.

Nekada davno, na brdovitom Balkanu, pod odumiranjem države podrazumevalo se preuzimanje poluga vlasti od slobodnih i nezavisnih samoupravljača. Bila je to, naravno, fantazmagorija; nasuprot tome, u „realnom, vremenu“ život se odvijao u skladu sa onom (valjda Staljinovom) dosetkom: „Država odumire jačajući.“ Ali ma koliko bila „nedovršena“, što bi rekao Đinđić, ipak je bila država.

Danas toga više nema. Država je rašivena i rastočena. Ostala je sila.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. mart 2023.

Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj rečenici: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi

Dve decenije od ubistva premijera Srbije

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.
Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA:„Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“
Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.
Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

NEOPHODNO JE DA EKONOMSKA NEZAVISNOST GRAĐANA – DA BI SVOJE POLITIČKE (U NAJŠIREM SMISLU TE REČI) ODLUKE MOGLI DONOSITI SAMOSTALNO – POSTOJI U PRAKSI. ZATO SE ZORAN ĐINĐIĆ ZALAGAO ZA OSLOBAĐANJE PREDUZETNIČKIH POTENCIJALA, ZA MASOVNO PREDUZETNIŠTVO I ZA NEKU VRSTU „NARODNOG KAPITALIZMA“


Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.
Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.
Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.
Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.
Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona, kao što rekoh, sramna rečenica Aleksandra Tijanića, takoreći neposredno uoči kukavičkog atentata na predsednika Vlade Srbije (1. februara 2003, „Nacional”): „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.
To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

DOKLE INTELEKTUALNO SLEPILO MOŽE DA IDE, POKAZUJE PRIMER PROFESORA FILOZOFSKOG FAKULTETA KOJI JE ZORANA ĐINĐIĆA PROGLASIO DIKTATOROM IAKO ON U TOM TRENUTKU NE KONTROLIŠE NI VOJSKU, NI POLICIJU, NI SPOLJNU POLITIKU, NITI SPOLJNU TRGOVINU, NITI U SVOJIM RUKAMA DRŽI GLAVNE POLUGE FINANSIJSKE MOĆI – MONETARNU I DEVIZNU POLITIKU


Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.
Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA:Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.
Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.
Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.
Ovih nekoliko poslednjih citata preuzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).
Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

U JEDNOM OD SVOJIH POZNIH TEORIJSKIH RADOVA ĐINĐIĆ SE POZIVA NA ŠKOTSKOG PROSVETITELJA ADAMA FERGUSONA. FERGUSON JE ZNAČAJAN JER, S JEDNE STRANE, ISTIČE USTAVNO-PRAVNU DRŽAVU KAO REŠENJE OSNOVNOG PROBLEMA FILOZOFIJE PROSVETITELJSTVA, TJ. SUKOBA IZMEĐU DRUŠTVA I DRŽAVE, A SA DRUGE STRANE, DA „SAMI ZAKONI NE MOGU DA SAČUVAJU SLOBODU“, ODNOSNO DA „SLOBODA ZAVISI OD STALNE GRAĐANSKE AKTIVNOSTI“

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.
Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

U SEPTEMBRU 2001. GODINE NA VELIKOM SKUPU EKONOMISTA POD NAZIVOM „STRATEGIJA REFORMI“ KOŠTUNICA SE, ZAKLANJAJUĆI SE IZA LEGALIZMA, SUPROTSTAVLJAO PROMENAMA, DOK JE ĐINĐIĆ KAO REPER ZA OCENU VLADINIH POTEZA PREDLAGAO STATUS KANDIDATA DO 2004. I ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI DO 2010. GODINE


Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.
Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. mart 2023.

Potvrda

NOVI MAGAZIN,
Toliko nas je ova vlast zadužila, da to nikad nećemo moći da joj vratimo

Kad slušate Sinišu Malog, ministra finansija Srbije, stičete utisak da je najveća mudrost u ekonomiji zadužiti se. Kako vam on osladi to zaduživanje, prosto vam dođe da i vi pohrlite u prvu banku. Samo što, naravno, to nećete uraditi jer znate da ćete vaš kredit vraćati vi, a onaj koji uzeo Siniša – opet vi. Mada, u stvari, nije izvesno da je ova prosta računica/rečenica doprla do svesti većeg broja stanovnika Srbije.

Tako je bilo i ovog puta, tj. pre oko nedelju dana, kada je ministar Mali objavio da je Srbija na međunarodnom tržištu uzela zajam od 1,75 milijardi dolara. Naslov je bio: „Veliki uspeh Srbije na tržištu kapitala“. Sam ministar je pak, prepun ponosa, izjavio: „Ovo je veliki uspeh za našu zemlju i za sve građane Srbije, i potvrda ekonomskih rezultata koje smo ostvarili u prethodnom periodu“. Doduše, u ovom drugom Siniša Mali je u pravu. Zbilja je reč o potvrdi rezultata koji su tako dobri da Srbija bez novog zaduživanja ne bi mogla da preživi. Zamislite „dobrog domaćina“ koji okupi ukućane i slavodobitno im saopšti da je porodica tako dobro (za)radila u prethodnom razdoblju da mora da uzme kredit ne bi li zadovoljila osnovne potrebe. Kakvo bi oduševljenje nastalo.

Kamata koju će Srbija morati da plaća – da se vratimo na zajam – iznosi 6,25 odsto na prvu tranšu kredita od 750 miliona evra na pet godina i 6,5 odsto na drugu tranšu od milijardu dolara, uzetu na 10 godina. Nije prošlo ni dve godine („ko pamti, setiće se“) otkako je Siniša Mali vrlo oštro, gotovo ne birajući reči, kritikovao Mirka Cvetkovića, nekadašnjeg predsednika Vlade Srbije, što se zaduživao po visokim kamatnim stopama od oko sedam (pa i malo više) odsto, a on, Siniša Mali, uzima kredite po 2-3 odsto, predstavljajući to kao rezultat svog velikog znanja i umenja, štedljivosti i odgovornosti. Kad, ne lezi vraže, takoreći dok dlanom o dlan, a evo i Siniša Mali se zadužuje po (gotovo) istoj ceni kao i Mirko Cvetković.

Kao što se Mirko Cvetković pre desetak godina zaduživao relativno skupo jer su takvi bili uslovi na tržištu, tako se još pre godinu-dve Siniša Mali zaduživao jeftino jer je novac bio jeftin. Sada je (zbog borbe protiv inflacije) skup, pa su i kamatne stope višestruko porasle. Pre samo godinu dana, primera radi, kamatna stopa Evropske centralne banke (euribor) bila je negativna (-0,5 odsto) dok je danas 5-6 puta veća, tj. iznosi blizu tri odsto.

Svojevremeno je, takođe, da bi se pokazalo kako su „žuti“ najgori, iz Ministarstva finansija puštena informacija da je „Srbiju najviše zadužila vlada Mirka Cvetkovića jer je za tri godine (2009-2011. – prim. NM) pozajmila 5,7 milijardi evra“.

Ako u prethodnom slučaju i nije, u ovom drugom ministar Mali mora da se ujeo za jezik. U stvari, znamo da nije; nije on od te fele. Naime, za poslednje tri godine, od 2020. do (zaključno) 2022. godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za (najmanje) 8,5 milijardi evra, dakle čitavih 50 odsto više od Cvetkovića. Javni dug je, naime, porastao sa 24 milijarde evra, koliko je iznosio 31. decembra 2019. godine, na oko 32,5 milijardi evra, koliko je iznosio krajem prošle godine (konačnih podataka još nema).

Toliko nas je ova vlast zadužila, da to nikad nećemo moći da joj vratimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. januar 2023.

Biće svega. I svačega. Više nego ikada

NOVI MAGAZIN, , ,
Šta je predsednik Aleksandar Vučić rekao na godišnjoj konferenciji za štampu, šta nije rekao i šta je od toga tačno, a šta nije tačno. I zašto

Šta nam se obećava, a šta nam se dešava

Ispričao je gospodin Vučić (kako ga je Vladimir Gligorov, očigledno ne bez motiva, titulisao) na svojoj „godišnjoj konferenciji“ u sredu 4. januara da ga je „jedna divna žena sa KiM“ u Raški pitala: „Zašto ti, predsedniče, uvek moraš da saopštavaš loše vesti, što si tu da budeš namrgođen, a da drugi pričaju lepe vesti“, na šta je on odgovorio: „Niste birali klovna, nekoga da vas nasmeje. Ja sam tu da budem uz ljude kada je teško, predsednik je tu da postavi svoja leđa kad niko drugi neće.“

BIĆE SKORO PROPAST SVETA: Nakon toga predsednik je rekao da će „ova godina biti mnogo teža nego prethodna“, ali to će prevashodno važiti za svet. Jer, nastavio je, „Amerika pada i bliži se recesiji“, „pada rast u Kini“, a „Evropa se takođe bliži recesiji“. Kada je o Srbiji, međutim, reč, 2023. će biti „godina daljeg razvoja i napretka, uprkos svemu“.
„Očekujemo dalji rast životnog standarda, očekujemo dalji rast plata i penzija“, precizirao je predsednik svoje obećanje. Priliku je iskoristio i da podseti da je „prosečna penzija porasla sa 203 evra 2012. na 320 evra u oktobru 2022, a plata sa 331 na 648 evra“. I najavio: „U martu očekujemo 735 evra prosečnu mesečnu platu u Srbiji.“
Zatim je izneo i neke pretpostavke za najavljeni napredak. Najpre – kroz poređenje – da Grčka ima stopu javnog duga od 230 odsto bruto domaćeg proizvoda, Italija 180 odsto, a Srbija 55 odsto BDP-a. Posebno je naglasio da je „veoma važno da je kurs dinara čvrst kao stena, od 2012. godine jedan evro je na 117 ili 118 dinara“. Prema predsednikovim rečima, aktuelna vlast može da se pohvali i niskim rastom cena: „Svi su bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji.“

VUČIĆ NE SAMO DA GRAĐANKAMA I GRAĐANIMA SRBIJE NE SAOPŠTAVA LOŠE VESTI NEGO IH OD NJIH ZAPRAVO PRIKRIVA. A UMESTO SVOJIH, KAO SAMAR ZA (POD)NOŠENJE AKTUELNIH TEŠKOĆA POTURA LEĐA BUDUĆIH GENERACIJA

Naročito se predsednik potrudio da pokaže kako Srbija raspolaže velikim zalihama. Takoreći, nema čega nema. „Bruto devizne rezerve 2012. su bile 10,9 milijardi evra, a 2022. 18,2 milijarde evra“. Zlatne rezerve, koje su sastavni deo deviznih, povećane su (treba li podsećati – upravo na njegovu inicijativu) sa 18,2 tone 2019. na današnjih 38,5 tоnа. To, doduše, nije 50 tona, koliko je predsednik obećao da će one biti na kraju pretprošle godine, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu.
Pošto je tako pokazao da Srbija ima finansijske rezerve, Vučić je rekao da isto to važi i za energetske. „Imamo 580 miliona kubnih metara gasa u rezervoarima u Banatskom dvoru i u Mađarskoj“.
„Uglja imamo 1.447.000 tona. Benzina imamo dovoljno za 99 dana, dizela za 37 dana“, dodao je.

SRBIJO, NE BRINI: A zatim naglasio: „Građani ne moraju da brinu. Cena struje će i posle najavljenog januarskog poskupljenja biti druga najniža u Evropi“, dok je cena prirodnog gasa već „najniža u Evropi“. I takva će i ostati. To je predsednik obrazložio odlukom da „sačuvamo naša preduzeća, tako ćemo ih subvencionisati… Čuvamo naša preduzeća da bismo čuvali našu zaposlenost“, objasnio je.
Tu se pokazuje predsednikova genijalnost. Jer niko se ni u Evropi ni u svetu nije setio da struju i gas (pro)daje budzašto da bi tako sačuvao preduzeća i radna mesta, a naš predsednik jeste. Ali to, skroman kakvim ga je bog dao, nije hteo ni da spomene.
Sa energetskih je prešao na prehrambene rezerve. „Hrane će biti sve manje u Evropi i svetu“ – eto loše vesti, ali „mi“ ne moramo da brinemo, „mi pšenice u rezervi imamo za 20 meseci, a kukuruza za 13 meseci“.
„Mora da ima soli, šećera, pšenice, kukuruza. Mi to već imamo za naredni period, ali hoćemo da obezbedimo još“, rekao je. Grašak nije pominjao.
Zato je vrlo detaljno – nabrajajući svaku deonicu puta i pruge (od kojih su neke dugačke svega po nekoliko kilometara), kao i svaki elektroenergetski ili gas(ovod)ni objekat, što ćemo mi ovde ipak preskočiti – naveo šta se gradi ili treba da se gradi tokom ove godine u oblasti saobraćajne i energetske infrastrukture. Na kraju, gotovo da je ponudio opkladu: „Spreman sam da uporedimo sve Titove, Miloševićeve i kilometre auto-puteva izgrađene za vreme DOS-a s tim što ćemo mi samo za 11 godina uraditi. Videćete da smo uradili više nego svi ostali za prethodnih 70 godina.“

SRBIJA NEMA SAMO VELIKE REZERVE HRANE I ENERGENATA NEGO I DEVIZA I ZLATA

Zaboravio je Aleksandar Vučić da „za vreme Tita“ gotovo da nije bilo automobila, pa nije trebalo ni auto-puteva, kao i da je za vreme Miloševića (u kojem je on imao značajnu ulogu, pa čak bio i ministar) vođeno jedno četiri do pet ratova iz kojih je Srbija izašla ne samo poražena nego i ekonomski devastirana, s prepolovljenim BDP-om i industrijskom proizvodnjom, pa je DOS prvo tu štetu morao da sanira.
Nije to, međutim, sve, pa ni najvažnije, što je predsednik Vučić (uprkos dugom i punom „u sitna crevca“ zalaženja izlaganju) zaboravio. Iako je sam rekao da „u ekonomiji nije moguće izvući jedan parametar i reći to je dovoljno“ jer je „dovoljno da vam jedan parametar ne valja“, Vučić je uradio upravo to. Rekao je da je javni dug 55 odsto BDP-a, ali nije rekao da je javni dug upravo za vreme njegove vladavine više nego udvostručen: sa 15 milijardi evra 2012. na 33 milijarde evra 2022. godine. I ne samo to nego će taj dug i dalje brzo rasti. Planirano je, naime, da ove godine dug poraste za (najmanje) tri milijarde evra. To je povećanje od desetak odsto. U isto vreme, bruto domaći proizvod, prema planu, porašće 2,5 odsto.

SPAS ZA SVIJU NAS: Kad smo već kod zaduživanja, Srbija je prošle godine sklopila (tzv. stendbaj) aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom koji predviđa kredit od dve milijarde evra. Ni to predsednik Vučić nije spomenuo. Dolazak MMF-a je znak da se srpskim finansijama nije dobro upravljalo i da su one – bez obzira na sve samohvale ministra finansija – ipak na neki način u krizi.
Takođe, i najavljeni dolazak norveških menadžera na čelo najvažnijih državnih energetskih firmi u Srbiji siguran je znak da se tim firmama nije (ni izdaleka) dobro rukovodilo. Vučić je žestoko kritikovao „partijsko upravljanje“ javnim preduzećima – jer je proizvelo katastrofalne rezultate – ali je zaboravio da je takvo upravljanje (i njegove posledice) sam nametnuo, tj. da je to bila politika Srpske napredne stranke, čiji je predsednik.
Pored svog busanja u prsa i zaklinjanja da Srbija vodi samostalnu i suverenu politiku, vidimo da je u dve ključne ekonomske oblasti, finansijama i energetici, ta politika prepuštena strancima. Da ne bude zabune, i bolje je što je tako jer se aktuelna vlast očigledno pokazala nesposobnom da to radi na pravi način.
Ako je nešto preskočio da bi srpsku ekonomsku sliku prikazao lepšom nego što jeste, onda je, iznoseći podatke o inflaciji, građane direktno i bez mnogo skrupula obmanuo. Naime, da podsetimo, A. V. je rekao kako su „svi bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji“.
Činjenice su, međutim, potpuno drugačije. Sa rastom cena od 15 odsto Srbija je u poslednjoj trećini evropskih zemalja. Prosek inflacije u evrozoni iznosi 10 odsto, a u Evropskoj uniji 11 odsto. Nižu inflaciju od Srbije imaju 24 zemlje, a višu svega devet.

„AMERIKA PADA I BLIŽI SE RECESIJI“, „PADA RAST U KINI“, „EVROPA SE TAKOĐE BLIŽI RECESIJI“. KADA JE O SRBIJI REČ, 2023. ĆE BITI „GODINA DALJEG RAZVOJA I NAPRETKA, UPRKOS SVEMU“

Inflacija je i glavni „uzrok“ izvanredno velikog rasta plata, penzija, pa i bruto domaćeg proizvoda – izraženih u evrima. Recimo, BDP je u evrima zaista (gotovo) udvostručen – sa 33 milijarde evra 2012. na 60,3 milijarde evra 2022. godine. Međutim, kada se uzme u obzir inflacija, tj. kada se pogledaju podaci o realnom rastu BDP-a, vidi se da je on porastao za nešto više od četvrtine (27-28 odsto). „Kvaka“ je u tome što su u poslednjih 10 godina cene sveukupno (tj. kumulativno) porasle za gotovo 50 odsto, dok je kurs evra, kako je to rekao Vučić, sve vreme ostao „čvrst kao stena“. Isto važi i za plate. Za vreme mrskog DOS-a prosečna zarada je porasla sa 40 evra 2000. na blizu 400 (preciznije 370) evra 2008. godine. Ipak, niko tada nije tvrdio, niti danas tvrdi da se 2008. živelo 10 puta bolje nego u poslednjoj godini 20. veka.
Sve u svemu, Vučić ne samo da građankama i građanima Srbije ne saopštava loše vesti nego ih od njih zapravo prikriva. A umesto svojih, kao samar za (pod)nošenje aktuelnih problema potura leđa budućih generacija.

BDP u 2022: Mišu do kolena

Rast privrede u 2022. godini kreće se oko 2,5 odsto BDP-a, a to je, šta god vam rekao ministar finansija, Siniša Mali, manje od proseka zemalja (CIE) Centralne i Istočne Evrope, čije su ekonomije porasle u proseku 4,5 odsto, dok je rast na nivou cele Evropske unije nešto viši od tri odsto.
„Sporiji rast BDP-a Srbije je posledica loše poljoprivredne sezone i problema u proizvodnji električne energije“, rekao je nedavno Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu.
Prethodno je Fiskalni savet, analizirajući budžet za prošlu godinu, a naročito rebalans, skrenuo pažnju na ogromne, pa ako hoćete i abnormalne troškove koje su građani morali da pokriju u energetskom sistemu. Naime, samo dva meseca pre kraja 2022. godine budžet je menjan, i to tako što je deficit povećan na skoro četiri odsto BDP-a.
„Tri su glavna razloga zbog kojih se predloženi rebalans toliko razlikuje od inicijalnog budžeta. Prvi je snažno ubrzanje inflacije (koja je u novembru dostigla 15 odsto na godišnjem nivou), koje najvećim delom stoji iza povećanja javnih prihoda. Budžet je izrađen s pretpostavkom da će prosečna inflacija u 2022. biti 3,7 odsto. Drugi je unošenje u budžet velikog broja rashoda koji nisu prvobitno planirani. Za većinu ovih izdataka to je zapravo sad samo formalnost, pošto su već sprovedene ili se sprovode (isplata dva puta po 100 evra za mlade, povećanje pomoći za prvo, drugo i treće dete, turistički vaučeri i drugo). Treća i pojedinačno najveća promena u rebalansu je finansiranje ogromnih gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora (Srbijagas i EPS). U budžet je direktno uključeno oko 1,3 milijarde evra sredstava za ove namene, a stvarni troškovi države još su veći jer se realizuju i izdavanjem garancija na njihovo zaduživanje“, navodi u svojoj analizi Fiskalni savet, dodavši kao jedan od „najvećih nedostataka rebalansa to što su ovi ogromni i prvobitno neplanirani izdaci za javna energetska preduzeća iskazani vrlo netransparentno“.
Tako je Srbija godinu završila sa deficitom od oko 3,5 odsto BDP-a pre svega zbog ogromnih troškova za finansiranje gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, budući da je više od polovine fiskalnog deficita iz 2022. godine otišlo upravo na te namene.
Očekivano, javašluk u energetskom sektoru koštao je Srbiju i rekordnog deficita tekućeg bilansa.
„Ekonomski odnosi sa inostranstvom prošle godine su značajno pogoršani. Procenjuje se da ća deficit tekućeg bilansa u 2022. godini dostići oko 7,5 odsto BDP-a, što je najveći deficit u prethodnih 10 godina“, konstatuje profesor Arsić, objašnjavajući da je pogoršanje trgovinskog bilansa najvećim delom posledica rasta uvoza energenata. A Srbija je energente kao i većina planete nabavljala po astronomskim cenama, s tim što je naša zemlja ušla u dodatni problem uvoza skupe struje.
„Privreda Srbije će ući u 2023. godinu s preovlađujućim negativnim trendovima – opadajućim trendom privredne aktivnosti, stagnacijom na tržištu rada, visokom inflacijom i visokim spoljnim deficitom“, konstatuje profesor Arsić, sagledavajući osnovne ekonomske pokazatelje u zemlji.
J. A.

Građani prestravljeni 2023. godinom

Srbija je na trećem mestu u svetu i prvom u regionu po indeksu pesimizma, pokazalo je novo globalno istraživanje međunarodne asocijacije Gallup International. U konkretnom slučaju istraživanje je posebno važno jer ljudi nisu upitani boje li se rata, prirodnih katastrofa ili novih pandemija. Reč je o tome da su građani Srbije najuplašeniji za svoju egzistenciju u čitavom regionu, a da su po uverenju da će ova godina biti još gora nego prethodna, na trećem mestu u svetu. Čak 64 odsto žitelja Srbije smatra da će u 2023. živeti lošije nego lane, a čak 76 odsto ispitanika veruje da će 2023. biti godina ekonomskih poteškoća. Zanimljivo je da svega devet odsto anketiranih deli uverenje vlasti da će ovo biti godina „ekonomskog prosperiteta”. U čitavoj Evropi se još gorem nego građani Srbije nadaju žitelji Poljske i Češke, što i ne čudi ako se zna da su pored Mađarske ove zemlje bile posebno pogođene ratom u Ukrajini, poskupljenjima, inflacijom i ogromnim pritiscima na tržište rada zbog velikog broja izbeglica, pre svega u Poljskoj.
J. A.

Prosek kao sveti gral

Prosečna plata za oktobar 2022. bila je 75.353 dinara. Međutim, više od polovine zaposlenih ima platu koja je 20.000 dinara manja od prosečne, odnosno još manja, budući da polovina zaposlenih ima zaradu do 57.000 dinara. A tu nalazimo i armiju od oko 400.000 ljudi koji žive na minimalcu.
Što se penzionera tiče, situacija je još i gora. Naime, prosečna penzija danas je u odnosu na prosečnu plata najmanja od 2008. godine. Uz to, u maju prošle godine, prema podacima PIO fonda, čak milion penzionera prima ček manji od 30.000 mesečno, odnosno penziju manju od prosečne (31.724 dinara). Od toga, oko 100.000 ljudi prima penziju do 10.000 dinara, 190.000 najstarijih prima mesečno od 10.000 do 15.000, a čak 260.000 penzionera mesečno živi sa penzijom koja se kreće od 15.000 do 20.000 mesečno.
J. A.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 12. januar 2023.

Post

NOVI MAGAZIN, ,
Živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“

Kada je jedan strani diplomata Ljubiši Ristiću rekao da će Srbija biti bombardovana, slavni pozorišni reditelj je dotičnog izbacio iz svog kabineta. Ovo je nedavno na jednoj televiziji ispričao sam Ristić, odakle bismo mi, inače, znali za tu pikanteriju. Kakav herojski čin.

Posle toga je Ristić, sigurno misli čitalac, uzeo pušku, stavio ranac na rame i otišao na Kosovo da brani otadžbinu. Jeste, al’ malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.

Oni koji su bili za rat i rat izazivali, otišli su u bunker, oni koji su bili protiv rata otišli su na front. Kada se rat završio ovi prvi su ispuzali iz svojih skloništa i osvojili medije. Odakle ponovo „raspamećuju naciju“.

Zbilja, kako to reče neko na jednoj drugoj, ne manje ružičastoj televiziji, živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“.

Potpuno odsustvo i jednog i drugog manifestovao je ovih dana još jedan istaknuti predstavnik domaće intelektualne elite. Profesor doktor Slobodan Vladušić izjavio je, naime, kako „Evropa nama zabranjuje da subvencionišemo poljoprivredu“, dok istovremeno sama to obilato radi, zbog čega su tamo prehrambeni proizvodi jeftiniji nego u Srbiji, što je sve deo šireg zavereničkog plana postpetooktobarskih (eto još jednog „post“ prefiksa) vlasti da se uništi srpski seljak jer seljak je „kičma svake države, pa i srpske“.

Koliko je to daleko od istine najbolje se vidi po tome što Evropska unija svake godine iz tzv. pretpristupnih fondova Srbiji za razvoj poljoprivrede poklanja 150 miliona evra. Da je Srbija u Evropi, dobijala bi 10 puta više. Bugarska, koja ima otprilike isto stanovnika kao i Srbija, dobija oko dve milijarde.

Da bi se pak pridružila „evropskoj porodici naroda“, potrebno je da Srbija svoju spoljnu politiku uskladi sa Unijom. Što, između ostalog, znači da uvede sankcije Rusiji. Što Srbija odbija. Ukoliko bi to uradila, glasi opravdanje, ugrozila bi svoje materijalne interese. Morala bi znatno skuplje da plaća energente, što bi je koštalo više stotina miliona evra. Time bi, kaže se, pucala sebi u nogu.

Pa je pucala sebi u glavu.

Jer uvođenje sankcija Rusiji nije materijalno nego moralno pitanje, nije stvar interesnih nego vrednosnih opredeljenja.

Evropa nije uvela sankcije Rusiji zato što je od toga očekivala neku korist za sebe. Naprotiv, znala je da će joj to doneti velike nevolje. Zato su, između ostalog, mere uvođene postepeno – da bi se državama dalo vremena da im se prilagode i nadomeste robu koja je dolazila iz Rusije. Ali Evropa je morala da pokaže da je Putinova agresija na Ukrajinu u dubokom neskladu sa evropskim vrednostima.

Paradoksalno ili ne, tek oni koji najviše govore o nebeskoj Srbiji, dakle Srbiji posvećenoj višim vrednostima, čak i o svojevrsnoj moralnoj superiornosti srpskog naroda, sada najviše podržavaju politiku koja se prevashodno rukovodi prizemnim interesima, materijalnim potrebama.

Slobodan Vladušić u jednom trenutku čak natukne da za reč „čojstvo“ u Evropi nema pandana, takoreći je neprevodiva… Može li biti veće ignorancije i veće nadmenosti istovremeno. Uzgred, prevodeći, pre gotovo pola veka, jednu knjigu s nemačkog, Zoran Đinđić je upotrebio reč „čoveštvo“.

Sve u svemu, to što govori (znatan) deo srpske intelektualne elite niti ima mnogo veze se istinom niti se oni zbog svojih postupaka stide. Traje veliki post.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. novembar 2022.