NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Kristalna noć

Vučić nastoji da izazove neki veći i krvavi sukob. Provocira ne bi li napadnuti uzvratili nekom jačom protivakcijom, što bi on kasnije eksploatisao preko svojih medijskih čauša (vučelići, mitrovići, vučićevići, marići…) očekujući adekvatan odgovor, posle kojeg bi zaveo još represivnije mere

Kristalna noć, poznato je iz istorije, zbila se 9. novembra 1938, kada su nacisti razbijali izloge jevrejskih radnji u Nemačkoj. Noć u ponedeljak 3. maja – mada ne kao početak nego kao završni čin – kristalno jasno je pokazala da su građani Srbije postali neka vrsta “modernih Jevreja” čije su, ne izloge nego živote, razbijale grupe razularenih bandita.

Vučićeve falange terorišu Srbiju, provaljuju u zgrade, pale, ruše, a onda se povlače sa mesta zločina pod državnom zaštitom: policija im je saučesnik, tužilaštvo svedok-saradnik. Činjenica da svi pripadnici tih paramilitarnih jedinica imaju dozvole za nesmetano kretanje tokom policijskog časa nedvosmisleno potvrđuje da oni imaju odobrenje vlasti za svoje mračne, umobolne poduhvate. U stvari, šta odobrenje, pa vlasti su ih i aktivirale. Čim je Vučić rekao da nema veze s njima, one su se povukle.

Napad na Dragana Đilasa i njegovu decu graniči se s pokušajem ubistva. Možda ne u strogom, formalnopravnom smislu te reči, mada elemenata ima, ali u suštinskom svakako. Proba sa Borislavom Stefanovićem nije uspela, pa je, evo, On odlučio da pokuša ponovo.

Očigledno je da Vučić nastoji da izazove neki veći i krvavi sukob. Provocira ne bi li napadnuti uzvratili nekom jačom protivakcijom, što bi on kasnije eksploatisao preko svojih medijskih čauša (vučelići, mitrovići, vučićevići, marići…) očekujući adekvatan odgovor, posle kojeg bi zaveo još represivnije mere. Savetnici (i saveznici) iz Rusije i Kine već su tu da ga upute u finese diktatorske vladavine, mada njega zapravo nijanse i ne zanimaju, princip je isti. Kada se jednom pokrene točak nasilja, kao što ga je Vučić pokrenuo, vrlo se teško zaustavlja. Čak i ako se to želi.

Sa druge strane, pod okriljem korone odvija se nova pljačka Srbije. Da nije tragično, bilo bi smešno, ali svako malo neki, tj. nečiji brat ispliva na površinu. Sa prstima – šta prstima – do lakata u pekmezu. Posle braće Vučić i Mali, Andreja i Predraga, pa Ane Brnabić Igora, evo sada i brata Darije Kisić Tepavčević – Bojana. Posle ratnih i medijskih, evo i pandemijskih profitera: basnoslovne sume narodnih para prebacuju se posredstvom državne kase u privatne džepove za lažne poslove. Jezde i Dafine – trice i kučine.

Rođaci i prijatelji, Petkovići i Petrovići, braća i kumovi, očevi i oci, Anđelko i Branko… sve se to isprepletalo i uvezalo, te kao džinovska hobotnica obavilo oko vrata građana Srbije, pa steže li steže, ne da im disati. Korona je za njih mila majka. Dođe i prođe.

Mada, nešto razmišljam, ne bi bilo iznenađenje da neko sve to u policiji ili tužilaštvu, možda ne baš Zagorka Dolovac, ali ne isključujem, no verovatnije neki inspektor koga niko i ne primećuje, poput Snoudena, sve to beleži, snima i presnimava, prikuplja dokumentaciju… neki Čvorović. Bivalo je toga u istoriji.

Ovih dana pada devet godina od osnivanja Novog magazina. Imenom smo hteli da sugerišemo novo vreme, nove perspektive, napredak. Nismo ni slutili da ćemo toliko uznapredovati. I da će se sad, 2020, kao pre dvadeset godina, tj. kao one dvehiljadite, opet postavljati pitanje: ili on ili Srbija. Odnosno, kako to ovih dana poručuje glas Zorana Đinđića: “On mora da ode, da bi Srbija bila slobodna”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. maj 2020.

Zašto Vučić mrzi Ustav

Kako predsednik ponižava državu i vređa građane

Peta kolona

Aleksandar Vučić ponižava državu i vređa građane. Državu jer krši Ustav i njene zakone, a građane jer ih tretira kao beslovesnu masu koju samo njegova kamdžija može da dovede u red.

MILOŠ I SI: Kažu da je Knez Miloš, koji je, uzgred, bio vrlo surov vladar – zato Vučić valjda trasira njegovo ime po Srbiji – iako nije završio nikakve škole, a pogotovo bio najbolji student Pravnog fakulteta ikad, sprovodio sledeću “političku filozofiju”. Pitao bi svoje čauše šta radi narod?
Galami, psuje.
Steži. Šta radi sad?
Viče, buni se.
Steži. Šta radi sad?
Ćuti.
Popuštaj.
Tako i Vučić sad popušta konopac. Da se vidi kako je gospodar dobar i kako je milosrdna njegova ruka.
Tako da mu brat Si nije mogao poslati lepši poklon od ove korone.
Jer, tako je Vučiću omogućio da zgazi Ustav, proglasi vanredno stanje i tako i formalno ukine i ono malo institucija koje su se kako-tako održavale u društvu i državi.
To mu je, dalje, omogućilo da nastavi predizbornu kampanju sam i ni od koga ometan, dok je svima drugima to zabranjeno.
To mu, takođe, omogućava da u ovom “ratu” – kako onaj nesrećni “najsmešniji pulmolog u istoriji čovečanstva” kao neki Vučićev medijski satrap neprekidno ponavlja po svim nacionalnim televizijama – uskoro proglasi pobedu.
To mu omogućava da podeli pare i privredi i građanima – doduše, njihove sopstvene, ali to je druga priča – i da se pokaže kao veliki dobrotvor.
I, konačno, računa da će mu, kad iz tog zaleta uleti u kratku, ali zato neregularnu i prljavu kampanju, omogućiti da bez problema pobedi na izborima.

TANJA PETOVAR: PREDSEDNIK VUČIĆ JE MIMO SVOJIH OVLAŠĆENJA PROGLASIO VANREDNO STANJE

KAKO JE ZGAŽEN USTAV: “Predsednik Republike Srbije je mimo svojih ovlašćenja u nedelju uveče 16. marta proglasio vanredno stanje i naprečac strpao milion i 700.000 građana u kućni aps. Potom je čas zabranjivao državljanima Srbije da se vrate u rođenu zemlju, čas dizao paniku, pa nam pričao kako ide s koferima punim para da na polucrno kupuje medicinsku opremu, za koju je pre toga tvrdio da je ima dovoljno po bolnicama i magacinima”, ovim nizom krupnijih i sitnih prekršaja na pitanje o legalnosti ponašanja predsednika Srbije odgovara pravni ekspert Tanja Petovar.
I advokat Aleksandar Olenik, lider Građanskog foruma, smatra da je vanredno stanje uvedeno protivustavno. “Moguće je bilo uvesti vanredno stanje, ali je bilo obavezno i sazivanje Narodne skupštine, koja je i sama mogla da donese odluku o vanrednom stanju ili, u našoj situaciji, da raspravi i eventualno potvrdi donete mere. Baš ta odluka da se parlament ne sazove dovodi u pitanje zakonitost i ustavnost uvođenja samog vanrednog stanja jer nigde nije objašnjeno zašto nema mogućnosti da se Skupština sastane”.
Odluka u uvođenju vanrednog stanja formalno je zasnovana na stavu 5 člana 200 Ustava, kojim se propisuje: “Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština”. Ono što je problematično jeste da do dana današnjeg, kaže Petovar, građani Srbije nisu upoznati sa razlozima zbog kojih Narodna skupština nije bila u mogućnosti da se sastane u vreme kada nas je pulmolog i alergolog dr Nestorović uveravao, u prisustvu predsednika države, da je reč o bezazlenom virusu”. “Moguće je bilo organizovati sednicu Skupštine i u drugim, većim prostorima, na primer u halama, recimo na Sajmu, i to na način koji bi bio siguran za sve”, dodaje Olenik.

POŠTO MU SE NIJE DOPALA SITUACIJA, VUČIĆ JE NAPRAVIO STANJE. DA PRECIZIRAMO – VANREDNO STANJE – ZATO ŠTO MU, IZGLEDA, VANREDNA SITUACIJA NIJE ODGOVARALA

Nema nijedne evropske zemlje u kojoj je parlament dezavuisan kao što je to slučaj u Srbiji, slažu se oba sagovornika Novog magazina. “Portparol premijerke Brnabić na televiziji je rekao, pravdajući odluku o faktičkom raspuštanju Skupštine Srbije, da ni Evropski parlament ne radi, što je notorna neistina”, prosto je zgranuta bestidnošću vlasti Tanja Petovar. “U svim državama Evrope, uključujući i Balkan, sa izuzetkom Srbije, parlamenti redovno zasedaju i u nešto manjem obimu onlajn odlučuju o merama vezanim za borbu protiv korone, kao i o merama ekonomske i socijalne politike nakon prvog talasa pandemije”, u šta se svako lako može uveriti uvidom u portal Interparlamentarne unije https://www.ipu.org/country-compilation-parliamentary-responses-pandemic“.

STANJE: Pošto mu se nije dopala situacija, Vučić je napravio stanje. Da preciziramo – vanredno stanje – zato što mu, izgleda, vanredna situacija nije odgovarala. Iako je, kako je to još prvog dana ustvrdio epidemiolog Zoran Radovanović, sa aspekta zaštite javnog zdravlja ona davala sva ovlašćenja koja i vanredno stanje.
“U slučaju pandemije naš pravni sistem predviđa uvođenje vanredne situacije, što je urađeno u slučaju variole vere, i to uspešno. I vanredna situacija ostavlja mogućnost primene svih mera koje imamo sada, ali bi za sve bilo nadležno Ministarstvo zdravlja i zdravstveni sistem, bez ikakve uloge predsednika Republike. Nešto slično urađeno je u Hrvatskoj i rezultati su zasad bolji”, smatra Olenik.

HOĆE LI SRBIJA PROGLEDATI NA VIDOVDAN 2020. ILI ĆE OSTATI U MRAKU

“U Srbiji postoji Zakon o vanrednim situacijama još od 2012. To je akt koji vrlo precizno i detaljno reguliše nadležnost i postupanje organa izvršne vlasti u slučaju da se dogode velike nepogode, poput pandemije COVID-19”, kaže Petovar.
Tanja Petovar posebno naglašava pozitivne efekte koje bi donela primena Zakona o vanrednim situacijama, odnosno negativne koje je donela aktiviranje, i to još ovako nakaradno, odredaba o vanrednom stanju. “Zamislimo da je umesto izigravanja Ustava i uvođenja vanrednog stanja doneta odluka o uvođenju vanredne situacije i da su se svi nadležni organi od vrha države do opštine organizovali saglasno odredbama ovog veoma dobro razrađenog zakona, koji je, osim toga, i odlično uputstvo za akciju. Zamislimo da su sve nabrojane nadležne institucije postupale po ovom zakonu i da su nas redovno obaveštavale o stvarnim merama prevencije, organizacije i evidencije obolelih, o smeštaju i lečenju teško obolelih, o merama izolacije nosilaca zaraze, o bezbednosti i zaštiti zdravstvenih radnika, domova za zbrinjavanje starih i slično. Zamislite da smo svakog dana, umesto nesuvislih nastupa političara i njihovih trabanata, slušali isključivo stručnjake iz kriznih štabova koji nam govore o tome s kakvim se problemima bore i kako im možemo pomoći samodisciplinom i samoorganizovanjem. Umesto toga, slušali smo neverovatnu politikantsku propagandu i samohvalisanje, izmišljotine na nivou nezrelih avanturističkih snova, pretnje i uvrede da smo neodgovorni i toliko tupavi, da ni o svom zdravlju i životu nismo u stanju da brinemo već da sve to za nas radi, dan i noć, naš veliki tata”, takoreći u jednom dahu izgovara Tanja Petovar. Ovo pokazuje, zaključuje, da je “postojala alternativa ovoj brutalnoj uzurpaciji svih društvenih institucionalnih poluga i mehanizama koju je Vučić izveo preko Zakona o vanrednom stanju”.

KAMPANJE: Suštinski problem koji “pravi stanje” je u njegovoj “očiglednoj zloupotrebi u svrhe predizborne kampanje Aleksandra Vučića”, ističe Aleksandar Olenik, pošto sad “u uslovima vanrednog stanja niko ne može da mu odgovori na tu zloupotrebu”. Da postoji Skupština, o tome bi se moglo javno raspravljati, pred očima građana. Zato je Narodna skupština faktički ukinuta, održavaju se konferencije za štampu bez novinara dok se novinari hapse i prebijaju jer se na taj način sprečava svaka javna rasprava o zloupotrebi vanrednog stanja od trenutne vlasti. Jedino Vučić nije prekinuo svoju predizbornu kampanju, što je najvidljivije na predizbornim skupovima u Nišu i Novom Pazaru, gde je lično doneo respiratore i javno držao čas lekarima o njihovoj upotrebi. Na ovaj način ugrozio je sve građane Niša i Novog Pazara, isto kao što je prethodno urađeno u Valjevu, kada je nakon partijskog skupa SNS došlo do širenja virusa, te je ovaj grad na samom početku postao žarište. Što je Vučić apsolvirao onom izjavom da ga ‘srce boli za Valjevo’, ako razumete šta hoću da kažem”, kaže Olenik.

ALEKSANDAR VUČIĆ PONIŽAVA DRŽAVU I VREĐA GRAĐANE. DRŽAVU JER KRŠI USTAV I NJENE ZAKONE, A GRAĐANE JER IH TRETIRA KAO BESLOVESNU MASU KOJU SAMO NJEGOVA KAMDŽIJA MOŽE DA DOVEDE U RED

A svojom najnovijom izjavom u ponedeljak da će Skupština ponovo početi da radi 27. ili 28. aprila Vučić je još jednom grubo i očigledno prekršio Ustav, pošto odlučivanje o tim stvarima uopšte nije u njegovoj nadležnosti, dodaje Tanja Petovar.
Kako sada stvari stoje, izbori će vrlo verovatno biti održani na Vidovdan, 28. juna. Hoće li Srbija progledati na Vidovdan 2020. ili će ostati u mraku?

Vidovdan

“Momentom ukidanja vanrednog stanja izborni rokovi će ponovo početi da teku. Vanredno stanje je uvedeno nakon 11 dana izborne kampanje, tako da bi novi datum izbora trebao da bude negde u periodu od četiri do šest nedelja nakon ukidanja vanrednog stanja. Sada su u opticaju sledeći datumi: 28. 6. ili 05. 7. 2020. jer se Aleksandru Vučiću žuri da naplati zloupotrebu vanrednog stanja i dalje širenje straha među građanima, što je vidljivo u sadašnjim procentima podrške. Međutim, ta podrška će se polako topiti sa vremenskim udaljavanjem od vanrednog stanja, u šta smo se imali priliku uveriti na primeru Slobodana Miloševića koji je, takođe nakon rata, imao veliku podršku, koja je za nekoliko meseci nestala. Aleksandar Vučić se plaši istog scenarija, pa će maksimalno požuriti sa izborima”. (Aleksandar Olenik)

ALEKSANDAR OLENIK: JEDINO VUČIĆ NIJE PREKINUO SVOJU PREDIZBORNU KAMPANJU
Zakon o vanrednim situacijama

Član 2
Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima, kao i programima, planovima i drugim dokumentima koji se odnose na zaštitu i spasavanje i civilnu zaštitu.

Član 3
Osnovni zadaci sistema zaštite i spasavanja, u smislu ovog zakona su:
1) programiranje i planiranje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju;
2) zaštita, kao skup preventivnih mera usmerenih na jačanje otpornosti zajednice, otklanjanje mogućih uzroka ugrožavanja, smanjenje uticaja elementarnih nepogoda, sprečavanje drugih nesreća i u slučaju da do njih dođe, umanjenje njihovih posledica;
3) koordinacija pri uspostavljanju, izradi i realizaciji Nacionalne strategije za zaštitu i spasavanja;
4) spasavanje i pružanje pomoći, pod čime se podrazumevaju operativne aktivnosti koje se preduzimaju u cilju spasavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine;
5) ublažavanje i otklanjanje neposrednih posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća, pod čime se podrazumevaju mere i aktivnosti koje se preduzimaju radi uspostavljanja neophodnih uslova za život građana na postradalom području;
6) organizovanje, opremanje i osposobljavanje snaga zaštite i spasavanja;
7) organizovanje, opremanje i osposobljavanje državnih organa, privrednih društava, drugih pravnih lica i preduzetnika za zaštitu i spasavanje;
8) organizovanje i osposobljavanje građana za ličnu, uzajamnu i kolektivnu zaštitu;
9) pružanje i traženje pomoći i saradnja sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama;
10) upravljanje, rukovođenje i koordinacija subjektima i snagama sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama i
11) drugi poslovi i zadaci zaštite i spasavanja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. april 2020.

Ta teška reč – izvini

Nije moguće proceniti da li će (faktički) doživotni predsednik Kine učiniti ono što od njega očekuje svetska javnost. O tome šta se u Kini stvarno dešava, vrlo malo se zna. Pošto kineski zvanični podaci, kao što najnoviji primer s koronom potvrđuje, nemaju veze sa istinom

Kako se izvini kaže u Kini?

Mora da je neka teška reč, kao u Srbiji, kako je to davno (stihom u naslovu) utvrdio Đorđe Balašević.

Najmanje što bi predsednik Narodne Republike Kine i doživotni predsednik Komunističke partije Kine Si Đinping u ovom trenutku morao da uradi jeste da kaže: Svete, izvini! Možda pre svega izvini, Evropo, ali da ne bude da smo “evropocentrični”, neka bude samo “svete”, i Evropljani će biti zadovoljni. A s njima i mi – Balkanci.

Neko zlonameran optužio bi KP Kine i (nije zlato sve što) Sija lično za specijalni rat protiv Evrope. Jer ona, sa svojom (koliko-toliko) liberalnom demokratijom, iako ekonomski i socijalno malo posustala, ipak još uvek pruža najveći otpor kineskom imperijalnom pohodu na zapad. Ali mi to ovde nećemo uraditi. Mada, kad se pogledaju propusti kineskih vlasti, na čelu sa KP Kine – o tome detaljno pišemo u članku “Korona na putu svile” – koji su omogućili da se virus sa Žute reke proširi na ceo svet, čovek i nehotice pomisli da tu o slučajnosti i nemaru teško može biti reči.

A zapravo – sklon sam da verujem – tako, u stvari, funkcioniše diktatura. Pošto nema institucija niti bilo kakve autonomije, za sve se čeka direktiva s vrha. A dok vrh stigne da se pozabavi tim prozaičnim problemima sa dna, ode mast u propast. U skladu s tim je i činjenica da ne samo da nadležni u Kini mesecima ništa nisu preduzimali nego su one koji su to pokušali da učine oterali u zatvor. A neke i u smrt.

Monstruozno do neba.

U ovom času nije moguće proceniti da li će (faktički) doživotni predsednik Kine učiniti ono što od njega očekuje svetska javnost. Verovatno i kineska jer je i u Kini nezadovoljstvo sigurno veliko, samo što to niko ne sme da (po)kaže. Tako da se o tome šta se u Kini stvarno dešava vrlo malo zna. Pošto kineski zvanični podaci, kao što najnoviji primer s koronom potvrđuje, nemaju veze sa istinom.

Veliki i moćni retko su se, ako su ikad, izvinjavali manjima i slabijima zbog štete koju su im naneli. Ali, ako stvarno jeste to za šta se izdaje, naš brat Si će to uraditi.

Onomad je u Davosu srčano zagovarao globalizaciju, što je u svetu dočekano sa odobravanjem. Mnogi su bili spremni da uskliknu novom svetskom lideru. Nije to valjda bila žvaka za najbogatiji procenat planete. Ako bi napravio taj mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo, da parafraziram Armstrongovu poruku sa Meseca, pokazao bi da u to zaista veruje. I da nije samo običan trgovac koji ne bira sredstva da proda svoju robu.

Što bi rekao Dobrica Ćosić, zebnja mi je veća od nade.

Ali, ne laje kera sela radi neg’ sebe radi, kaže stara narodna poslovica. Tako i ovi redovi nisu ispisani pre svega zbog sveta nego zbog Srbije.

Idolopoklonstvo koje pokazuje i zagovara aktuelno političko rukovodstvo u Beogradu odavno je prešlo sve granice normalne, pa čak i odlične saradnje između država.

Na javnoj sceni Srbije jasno se izdvojila organizovana grupa sastavljena od ratnih aktera koji su sada na vlasti i ratnih profitera bliskih vlasti, koji su u međuvremenu postali medijski magnati. Oni sada udruženim snagama truju naciju svojim besprizornim i beskrupuloznim lažima, stvarajući podlogu da i posle korone u Srbiji ostane što više Kine. To jest, kineskog “modela” upravljanja, organizacije i uređenja društva.

Mrak.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. april 2020.

Korona na putu svile

U krizu nas je uvalio nedostatak slobode, a tek kad se kriza razbuktala, videli smo koliko je sloboda važna

Kineski sindrom

Ovih dana se vodi rasprava o tome kako će svet izgledati posle korone. Izgledaće kao i sad – jedino će ulice biti malo punije – ali kako će se razvijati, zavisi pre svega od toga kakvo naravoučenije svet, Evropa posebno, izvuče iz ovoga što nam se dešava.
Prvo i najvažnije bilo bi da je ova kriza (čije će se dimenzije i uzroci tek sagledavati) pokazala presudni značaj (nedostatka) slobode. Druga je da nam treba više, a ne manje globalizacije. Naravno, sa određenim karakteristikama.

KAIŠ: Teško je tvrditi da je Si Đinping namerno poslao koronu u Evropu, ali da se poneo sasvim nemarno, u to nema nikakve sumnje. U stvari, nemarno je blaga reč. Taj stepen neodgovornosti graniči se sa zločinom. I prema sopstvenom narodu i prema celom svetu.
Već je mnogo dokaza da su kineske vlasti, na čelu s Komunističkom partijom Kine, svesno prikrivale činjenice u vezi s koronom. Ovih dana su Reporteri bez granica izašli sa analizom koja to vrlo dobro dokumentuje.
Najpre, u oktobru (18) prošle godine Centar za bezbednost zdravlja “Džon Hopkins”, jedna od vodećih ustanova ove vrste u Americi, skupa sa Svetskim ekonomskim forumom i Fondacijom Bila i Melinde Gejts sproveo je simulaciju svetske zaraze 18. oktobra 2019. Zaključci ove simulacije bili su alarmantni – pokazali su da bi prva sledeća pandemija za 18 meseci mogla odneti 65 miliona života. Ali “zahvaljujući” strogoj kontroli interneta, koju je nametnula KP Kine na čelu sa Si Đinpingom, onemogućeno je da rezultati ove simulacije dođu kako do stručne tako i do šire javnosti u Kini, te su sprečeni da se pripreme za nadolazeći scenario.

TEŠKO JE TVRDITI DA JE SI ĐINPING NAMERNO POSLAO KORONU U EVROPU, ALI DA SE PONEO SASVIM NEMARNO, U TO NEMA NIKAKVE SUMNJE

Nakon što se sredinom novembra bolest pojavila, nadležni su opet odbijali da upoznaju javnost o onome što se dešava i da preduzmu bilo kakve mere. Kada je krajem decembra (30) direktor hitne pomoći u Centralnoj bolnici u Vuhanu Ai Fen sa grupom lekara poslao informaciju da se suočava s “koronavirusom koji je nalik na SARS”, vlast je odgovorila hapšenjem osmoro doktora “zbog širenja lažnih glasina”. A kako je to u 465. broju Novog magazina pisao Nikola Lunić, dr Li Venliang (Li Wenliang), koji je u pokušaju da upozori javnost bio najuporniji – i koji je 7. februara umro od posledica koronavirusne upale pluća – prisiljen je čak da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu.
Svetsku zdravstvenu organizaciju o postojanju epidemije Kina je obavestila sa mesec i po dana zakašnjenja, tek 31. decembra 2019. Ali i to tako što je istovremeno na najvećoj kineskoj društvenoj platformi WeChat cenzurisala veliki broj ključnih reči koje su se odnosile na epidemiju. “Da nije bilo cenzure, društvena mreža WeChat, koja ima ogroman broj korisnika, mogla je da posluži kao platforma na kojoj bi novinari objavili izveštaje i savete o tome kako se zaštititi od epidemije”, kažu Reporteri.
Lekari su u Šangaju 5. januara uspeli da izdvoje “sekvence genoma koronavirusa, ali kineske vlasti nisu želele da objave tu vest”. A kada je posle nekoliko dana, tj. 11. januara, pošto je zabeležen prvi smrtni slučaj od koronavirusa, neko iz istraživačkog tima ipak objavio informaciju na open source platformi, istog trenutka po kratkom postupku došlo je do zatvaranja laboratorije.
Dakle, kineske vlasti, predvođene Komunističkom partijom, na čelu sa mudrim Si Đinpingom, mesecima su krile istinu od svojih građana. A oni koji su pokušali da upoznaju javnost s tom istinom, grubo su ućutkani. Nedostatak slobode onemogućio je kineski narod da se izbori sa bolešću i izazvao neprocenjive štete. Ona je možda poznata samo bratu Siju, ali on će tu tajnu odneti u grob, ako ikada umre, pošto to nije predviđeno dugoročnim strategijama koje Kinezi, navodno, stalno prave.

I PUT: Evropa se, na suprotnoj strani, s nedostatkom slobode suočila na potpuno drugačiji način. Ubrzo pošto je konačno otkriven, koronavirus napustio je Si Đinpingovu teritoriju. Prvi slučaj infekcije virusom van Kine zabeležen je na Tajlandu 13. januara. “Da su svetski mediji imali potpuni uvid u informacije koje su skrivali kineski zvaničnici, uključujući veličinu epidemije pre 13. januara, velika je verovatnoća da bi ranije shvatili buduće razmere epidemije, potencijalno smanjujući rizik od njenog prenošenja izvan Kine i prerastanja u pandemiju”, zaključili su Reporteri bez granica.
Međutim, tu nije bio kraj lakomislenom ponašanju CK KP Kine. Otprilike tih dana, u drugoj polovini januara, turistički portali objavljuju vesti o predstojećoj “najezdi” kineskih turista na Evropu i čitav svet. I to, što je posebno zanimljivo, istovremeno sa vestima o prilično alarmirajućoj situaciji u Kini.

KINESKI SISTEM, DAKLE, NE SAMO DA SE NIJE POKAZAO SPOSOBNIJIM DA REAGUJE NA KRIZU NEGO JE KRIZU PRVO PROUZROKOVAO, A ONDA PRODUBIO I PROŠIRIO

“Kinu ovih dana potresaju vesti o novom koronavirusu koji se širi zemljom, a navodno najgore tek dolazi”, piše tako jedan od njih. A u nastavku odmah donosi: “Dodatni problem u borbi s virusom predstavlja i masovna emigracija ljudi koji ovih dana kreću svojim kućama ili na putovanja izvan Kine.
Prema podacima putničkih agencija, zbog proslave Nove godine oko 10 miliona Kineza otputovaće izvan Kine”. Navode se i “najpopularnije destinacije”: Australija (doduše, stavlja se ograda, pre požara) i Novi Zeland. Zatim dolaze “zemlje Indokine – Tajland, Laos, Vijetnam, Kambodža, Malezija, Singapur. Kinezi rado putuju i u Južnu Koreju i Japan. A u Evropi će naviše Kineza posetiti Italiju, Francusku, Španiju, po tek onda Britaniju… Ide se i u Rusiju i Ujedinjene Arapske Emirate, da njih ne zaboravimo. “Gde god da Kinezi krenu – s njima će stići i viroza, pa strah od globalne epidemije nije baš u potpunosti neopravdan”, upozorava se u informaciji. Konačno, onima koji nameravaju u Kinu preporučuje se da “obavezno ponesu maske, redovno peru ruke i paze šta jedu”. Valjda zato što je, navodno, zaraza krenula sa neke riblje pijace, mada je, prema drugim informacijama, “nulti” zaraženi jeo supu od slepog miša.
Kineska nova godina svečano je dočekana i u Srbiji, već tradicionalno” u Beogradu, na Kalemegdanu, a prvi put i u Novom Sadu.
Srećom, bar tako kažu zvanične informacije, korona u Srbiju nije stigla s Kalemegdana nego iz Milana.
Odakle god da je korona stigla u Evropu, ona je Evropljanima, kao i Kinezima, mada na bitno drugačiji način, ukazala na važnost slobode. To jest, kako to izgleda kada vam oduzmu slobodu. Jer, odjednom se takoreći ceo evropski kontinent našao u zatvoru, karantinu, samo/izolaciji – nazovite to (u skladu sa evropskim pluralizmom) kako god hoćete. Iako je i u najpogođenijoj Italiji zaraženo manje od jedan odsto stanovništva, ostalih 99 odsto našlo se “iza brave”. Tako su Evropljani na sopstvenoj koži mogli da osete šta znači gubitak slobode.
Valja očekivati da će Evropljani – njihova slobodarska i demokratska tradicija na to upućuje – umeti da brane skupo stečenu slobodu. Mada to neće biti nimalo lako. Tim pre što se iz određenih krugova već širi fama kako je kineski totalitarni sistem pokazao veću efikasnost u borbi protiv korone od evropskog demokratskog. To se, naime, nameće kao zaključak iz podatka da je u Kini od virusa umrlo (svega) 3.200 ljudi. Ono što ovde, pre svega, pada u oči jeste potpuno poverenje u zvanične podatke kineskih vlasti. Istih onih vlasti koje su prethodno mesecima sakrivale istinu i lagale i sopstveni narod i ceo svet. I ne samo to nego su one koji su pokušali da kažu istinu ućutkali brutalnim i ponižavajućim represivnim metodama. Uzgred, u Kini godišnje umire sedam, osam miliona stanovnika, dnevno dakle 20-25.000, a sada se zbog (navodno) nekoliko hiljada organizuju “molebani i litije”, na kineski način, naravno. Licemerje bez granica.

DRUGA POUKA OVE KRIZE JE DA JE REŠENJE U VEĆOJ SARADNJI, U IZGRADNJI MEĐUNARODNIH ASOCIJACIJA I ORGANIZACIJA. U KRAJNJOJ LINIJI – U SVETSKOJ DRŽAVI

Verovati takvim vlastima, nasedati na jednu tako providnu laž, neozbiljnost je prvog reda, ali ona u sebi krije opasnost najvišeg stepena i potencijalno vrlo ozbiljne posledice. Kineski sistem, dakle, ne samo da se nije pokazao sposobnijim da reaguje na krizu nego je krizu prvo prouzrokovao, a onda produbio i proširio.
Sve u svemu, aktuelna kriza je čovečanstvu, koje je već zapadalo u populizam i antiliberalizam, pokazala da je sloboda ključna ljudska vrednost i da je opasnost od gubitka slobode najveća koja mu u ovom času preti.

ZAJEDNO: Pored teze u superiornosti kineskog “modela”, koja se ovih dana često mogla čuti, pojavila se, možda makar podsvesno njime inspirisana, još jedna. Često se, naime, može čuti da je u Evropi došlo do “kraha zdravstvenog sistema” i da to traži intervenciju države. Pri tome se zaboravlja da je zdravstvo u Evropi već u najvećoj meri i odavno podržavljeno. Naravno, ne znači da zdravstveni sistem ne može biti funkcionalniji i efikasniji (javna je tajna da je vrlo neracionalan), ali je pravo pitanje gde su kvarovi i kako ih popraviti. Više države ne znači uvek – po pravilu je, zapravo, obrnuto – više nekog (javnog) dobra; u konkretnom slučaju – zdravlja. Srbija, recimo, ima najviše kreveta u regionu (oko 560 na 100.000 stanovnika), ali to nije donelo kvalitetniji zdravstveni sistem. Takođe, čak i da izgradite i držite 10 bolnica u rezervi, trebaće vam (obučenih) lekara kada se pojavi 10 puta više bolesnika, a njih (lekare, ne bolesnike) ne možete držati u rezervi.
Kada je pak reč o koroni, najveći problem je zapravo bila neblagovremena i neodgovarajuća informisanost. To je bar delom posledica slabih komunikacija. A to je opet povezano sa slobodom. Savremene tehnologije uspele su da zidove pojedinih država – koje su podigli njihovi vladari – probiju i preskoče. Ali to nije bilo dovoljno.
Sa druge strane, pandemija je pokazala u kojoj je meri svet povezan, to jest, koliko su ljudi i kao pojedinci i kao narodi međusobno upućeni jedni na druge. Ako je već svet “jedno”, bolje je da budemo – zajedno.
Iz toga proizlazi druga pouka ove krize. Antiglobalizam je “aut”, globalizam je (ponovo) “in”. “Suverenizam” je, zapravo, izolacionizam, a to ne spasava svet od pošasti. Ljude i robu možete zaustaviti na granici, ali viruse (kao ni kriminalce) ne možete. Rešenje je u većoj saradnji, u izgradnji međunarodnih asocijacija i organizacija. U krajnjoj liniji – u svetskoj državi. Zasnovanoj, da ne bude zabune i da se poslužim Kantom, na liberalnim načelima.
Ili, da parafraziram Kenedija: “Cena slobode uvek je visoka, ali su je ljudi uvek plaćali.”

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. april 2020.

Čistoća je pola zdravlja

Da bi zdravstveni sistem bio pouzdan i funkcionalan, potrebno je da ruke onih koji njime upravljaju budu čiste

Zdravstvena politika

Zdravstveni sistem Srbije je slab. To smo ovih dana često slušali od predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić. Doduše, to je u izvesnom smislu ličilo na otkrivanje tople vode jer to građani sasvim dobro znaju, ali nije razlog da se ne uzme kao povod za pitanje zašto je to tako. Odnosno, da li je moglo da bude i makar malo drugačije.
“Na današnji dan suficit je 31,8 milijardi dinara, što je 115 milijardi bolji rezultat od onoga što je predviđeno s Međunarodnim monetarnim fondom”, rekao je Vučić 1. septembra 2016. I dodao da je “Srbija jedna od pet evropskih zemalja koje imaju suficit budžeta”.
“U periodu jun-jul suficit u budžetu bio je 41,9 milijardi dinara, a bio je planiran deficit od 16,7 milijardi”, izjavio je 1. avgusta 2018. predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“U prvih šest meseci suficit državnog budžeta iznosio je 180 miliona evra. To je već četvrta godina da imamo više na prihodnoj nego na rashodnoj strani”, rekao Vučić 29. juna 2019”.
Para, dakle, ima; to jest para je bilo. Pitanje je kako se trošilo i na šta se potrošilo.

DA BI ZDRAVSTVENI SISTEM SRBIJE PRODISAO, POTREBAN MU JE RESPIRATOR, KOJI ĆE GA OSLOBODITI PRE SVEGA VIRUSA POLITIKANTSTVA, TJ. PARTIJSKE DRŽAVE

PLATE: U stvari nema tu neke tajne. Jer, nakon što je saopštio radosnu vest o visokom višku, Vučić je nastavio: “To omogućava rast plata i penzija.”
Godinu dana ranije, sredinom 2018, Fiskalni savet je sačinio studiju o zaradama u državnom sektoru. Nalazi su bili poražavajući. Pokazalo se, naime, da vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. I to toliko bolje, da je ta razlika prosto neverovatna. Ako je Srbija u tom trenutku po nečemu bila lider u regionu i Evropi, onda je lider bila po tome. Naime, prosečna plate u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Da su naši policajci debelo preplaćeni, pokazivalo je i poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope. Naime, relativno gledano, tj. u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bili su plaćeni bolje od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici bili su najgore plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju FS. Dokument je, dakle, sasvim jasno ukazivao na razloge što je iz državnog zdravstva Srbije, u razdoblju 2015-2017, otišlo preko 6.000 (oko pet odsto ukupno zaposlenih) medicinara.
Dotična analiza sadržala je preporuke, odnosno predlog mera koje treba preduzeti da se krene “ka uređenom sistemu zarada i zaposlenosti u državnom sektoru”. Suština reforme zarada u opštoj državi je da visina plata zaposlenih postane objektivna nadoknada za rad u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje. Zato će najbolji konkretan pokazatelj da Vlada zaista pravi zaokret ka uređenom sistemu zarada biti izrada budžeta za 2019. Tim budžetom morala bi da prestane praksa da se plate zaposlenih u državi znatno više povećavaju nego u privatnom sektoru, kao i to da se u pojedinačnim ministarstvima povećavaju bez jasnih ekonomskih parametara. Ukoliko se ovo ne desi, onda je započeta reforma zarada po svemu sudeći osuđena na neuspeh. A to u praksi znači da se neće promeniti višegodišnji trend odlaska najobrazovanijih i najstručnijih zaposlenih iz opšte države zbog neodgovarajućih plata (specijalisti medicine, IT stručnjaci i dr.), a da će u isto vreme preferencija prosečnog stanovnika Srbije ostati zapošljavanje u preplaćenom i sigurnom javnom sektoru na poslovima koji nisu zahtevni”, pisalo je, između ostalog, u predlozima.
I država kao da je pokazala razumevanje za navedene preporuke. Ali više nego stidljivo. Budžetom za 2019, naime, predviđeno je da plate zdravstvenih radnika rastu najbrže – ali ne svih i sasvim, sasvim malo. U okviru prosečnog rasta plata u javnom sektoru od devet odsto, medicinske sestre i tehničari dobili su najviše – 12 odsto, zatim lekari 10 odsto, vojska i policija devet odsto, prosveta 8,5 odsto itd. U apsolutnom iznosu, gledano na prosek, snage “nacionalne bezbednosti” dobile su isto koliko i snage “narodnog zdravlja”

MEDICINARI U SRBIJI, RELATIVNO GLEDANO, PLAĆENI SU SLABIJE NEGO NJIHOVE KOLEGE U SREDNJOJ EVROPI, DOK SU SRPSKI POLICAJCI MNOGO BOLJE PLAĆENI NEGO POLICAJCI U ZEMLJAMA SREDNJE EVROPE

Budžet za 2020. pokušao je da još malo popravi stvari. Prosečno povećanje plata u javnom sektoru iznosilo je 9,6 odsto, pri čemu 15 odsto za medicinske tehničare, 10 odsto za lekare, osam odsto za ostale zaposlene u zdravstvu; devet odsto za MUP i vojsku, osam odsto za upravu itd. Sudeći po novinskim naslovima – prekasno jer su medicinari već kao reka napuštali Srbiju.

INVESTICIJE: Nije, međutim, sve ni u platama. Izdvajanja za medicinsku opremu, ali i uopšte za uređenje zdravstvenih ustanova, bila su daleko ispod potreba. A, s obzirom na viškove u državnoj kasi, i znatno ispod mogućnosti.
Recimo, da ne idemo dublje u prošlost, tzv. kapitalni rashodi budžeta za 2019. povećani su 38 milijardi dinara (sa 127 milijardi u 2018. na 165 milijardi dinara u 2019), ali je od toga najveći deo otišao na vojsku i policiju. Pri čemu su i u 2018. vojska i policija dobile znatno preko plana i to gotovo 50 odsto više: umesto 21 milijarde dobili su 30 milijardi dinara.
“Prema budžetskom planu za 2019. investicije u vojsku i policiju dostići će skoro trećinu svih kapitalnih rashoda čitave države (uključujući i lokalnu samoupravu)”, piše u analizi ovogodišnjeg državnog proračuna, koju je takođe uradio Fiskalni savet. “Zato bi bilo dobro”, piše u istom materijalu, “da Skupština bude što je detaljnije moguće upoznata s namenom i opravdanošću ovih rashoda, tj. zašto je prilikom preraspodeljivanja sredstava višestruko veći iznos opredeljen za odbranu i bezbednost nego za investicije u školstvo, zdravstvo i zaštitu životne sredine – što su oblasti u kojima su investicije nesporno preko potrebne”. Jer, kaže dalje FS, “ulaganja države u prosvetu i zdravstvo godinama su ispod polovine onoga što za te namene izdvajaju druge uporedive zemlje centralno-istočne Evrope… Međutim, i pored nespornih potreba, budžet za 2019. ne predviđa dovoljan rast izdvajanja za ove namene”, konstatovao je FS.
Budžet za 2020. je opet, to valja priznati, bio nešto bolji. “Investicije Republike u zdravstvo, prosvetu i saobraćajnu infrastrukturu povećavaju se za više od 200 miliona evra (oko 3,5 milijardi dinara,) dok se ekonomski neproduktivni rashodi za opremanje vojske i policije smanjuju” – priznaje i Fiskalni savet – ali će ona “i pored planiranog umanjenja i u 2020. biti na relativno visokom nivou, tj. više od dva puta iznad proseka zemalja CIE”.

ULAGANJA DRŽAVE U PROSVETU I ZDRAVSTVO GODINAMA SU ISPOD POLOVINE ONOGA ŠTO ZA TE NAMENE IZDVAJAJU DRUGE UPOREDIVE ZEMLJE CENTRALNO-ISTOČNE EVROPE

Sa druge strane, iako je budžetom predviđeno povećanje ulaganja u zdravstvo za (na prvi pogled, čini se, ogromnih) 40 odsto, to u praksi zapravo znači samo povećanje sa pet na sedam milijardi dinara. Da bi čitalac – i čitateljka, razume se – shvatio “red veličina”, neka posluži samo (još) jedan podatak:
Za kazne i penale u 2020. izdvojeno je 22 milijarde dinara. Manje je čak bitno što je to pet puta više nego 2010. (mada čovek mora da se zapita s kim se i oko čega to sudi naša država kad tako silno gubi); mnogo je bitnije da je to tri puta više nego u nabavku instrumenata i aparata za bolnice i domove zdravlja. Koji ne samo da nemaju respiratore – oko kojih se poslednjih dana, s razlogom, doduše, podigla velika galama – nego ni sredstva za mnogo prozaičnije bolesti i normalnije stanje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. mart 2020.

Kako smanjiti štetu

Narodna banka Srbije smanjila je referentnu kamatnu stopu sa 2,25 na 1,75 odsto da bi jeftinim novcem podstakla banke i privredu, ali pitanje je kakvi će biti krajnji efekti, a premijerka Ana Brnabić je najavila ulaganje dodatne 24 milijarde dinara u nove javne radove

Izvanredno stanje i njegove posledice

Nakon uvođenja vanrednog stanja jasno je da će posledice epidemije koronavirusa na privredu Srbije biti vrlo teške. Jedino nije jasno da li će mere koje je preduzela država doprineti jačanju ili slabljenju tih posledica. Odnosno, hoće li i kako država privatnim preduzećima nadoknaditi načinjenu im štetu.

HORECA: Već u prvom trenutku, dok se korona u Srbiji još nije bila ni zahuktala – a kažu da još nije na vrhuncu moći – bilo je očigledno da će HoReCa, to jest hoteli, restorani i kafei biti teško pogođeni. Jednom rečju – turizam.
Promet hotelijera smanjen je u poslednje vreme 90 odsto, izjavio je pre nedelju dana Tomislav Momirović, predsednik UO “Mona” hotela. “Naš posao u ovom trenutku ne postoji, problemi su počeli još pre nekoliko meseci, kada su prvo kineski turisti prestali da dolaze, a od tada je sve gore”, rekao je Momirović. Takođe, pad turizma, tj. sunovrat gostiju u hotelima i restoranima izazvaće pad potrošnje prehrambenih proizvoda, što znači da će trpeti proizvođači hrane. To što građani prave zalihe gubitak tih prihoda neće moći da nadoknadi. S tim u vezi, čak i ako promet prehrambenih proizvoda u trgovinama poraste, pašće promet druge robe. Sve u svemu, imaćemo i pad trgovinskih usluga.
Takođe, pad turizma izazvaće pad saobraćaja, što će dovesti do pada prometa naftnih derivata, tako da će biti pogođena i naftna industrija.
Koliko će pasti industrija u celini teško je u ovom trenutku proceniti; to će zavisiti od dužine trajanja, odnosno od dubine i širine epidemije, tj. od broja obolelih. U svakom slučaju, za malu i slabu privredu Srbije to će biti ozbiljan udarac. Već sada je jasno da predviđeni privredni rast od četiri odsto za ovu godinu neće biti ostvaren. Pitanje je, doduše, da li bi bio i bez korone, ali ovako će Vučić imati dobar razlog da se “vadi”.
Pitanje je šta na ublažavanju posledica može da uradi država. Narodna banka Srbije smanjila je referentnu kamatnu stopu sa 2,25 na 1,75 odsto da bi jeftinim novcem podstakla banke i privredu, ali pitanje je kakvi će biti krajnji efekti. Premijerka Ana Brnabić je najavila ulaganje dodatne 24 milijarde dinara u nove javne radove, ali je tu efekat još upitniji.

VLADINIM MERAMA POTPUNO SU, ZAPRAVO, ZAŠTIĆENI PENZIONERI I JAVNI SEKTOR, POŠTO ĆE ONI SVE PRINADLEŽNOSTI PRIMATI KAO DA JE STANJE REDOVNO, DOK JE PRIVATNI SEKTOR OSTAVLJEN NA MILOST I NEMILOST KAKO SAME EPIDEMIJE TAKO I MERA DRŽAVNE UPRAVE

JAVNI RADOVI: Zapravo, pre svega za to je potrebno napraviti, a dok se oni naprave epidemija će biti završena i, drugo, Srbija i sa ovim infrastrukturnim projektima muku muči jer nema ni firmi ni ljudi koji bi sve to mogli da urade, pa se radna snaga uvozi. Na konferenciji za novinare, odgovarajući na pitanje kako da se ne umanjuju zarade zaposlenima koji su, ne svojom krivicom, u izolaciji, navela je da se razmišlja o tome, te dodala da će takve informacije biti dostupne preko info servisa Privredne komore.
“Tokom dana ćemo imati tačan Pravilnik o tome kako se sve firme ponašaju u takvim situacijama. Mi smo dobili i dopise od sindikata, ja sam dogovorila da se, ukoliko ima potrebe, nađemo s njima i reagujemo”, rekla je Brnabić u četvrtak 12. marta.
Ne samo, naravno, da “pravilnici” još nisu ugledali svetlo dana nego je u međuvremenu objavljeno vanredno stanje, koje je dodatno zamutilo situaciju. Tim merama kojima je država dodatno osakatila privredni život znatno su ograničene mogućnosti poslovanja, pa u skladu s tim i ostvarivanja prihoda, dok, sa druge strane, nisu predviđene nikakve mere kojima bi se preduzećima nadoknadili pretrpljeni gubici.
Vladinim merama potpuno su, zapravo, zaštićeni penzioneri i javni sektor, pošto će oni sve prinadležnosti primati kao da je stanje redovno, dok je privatni sektor ostavljen na milost i nemilost kako same epidemije tako i mera državne uprave.

ZA GRAĐANE SRBIJE PROBLEM JE ŠTO SE PREDSEDNIK ALEKSANDAR VUČIĆ NUDI ZA GLAVNOG KINESKOG SAVEZNIKA U NJENOM RATU PROTIV EVROPSKE UNIJE
Svet na ivici recesije

Kakvi će biti efekti koronavirusa na svetsku i, posebno, evropsku privredu, u ovom času nije moguće precizno reći, ali da će posledice biti vrlo ozbiljne, više nema sumnje. Naime, svetska privreda po svemu sudeći ulazi u recesiju. Kina, Japan, Evropska unija, pa i Sjedinjene Države, ako je verovati berzama, u svakom slučaju, sva je prilika neće moći da izbegnu pad privredne aktivnosti. Američki Institut za međunarodne finansije predviđa da će kineski privredni rast sa prvobitno planiranih šest pasti na četiri odsto. U isto vreme za Sjedinjene Države se kaže da se “približavaju području recesije”. Blumbergovi ekonomisti su pre dve nedelje, 6. marta, izašli s procenom da će koronavirus globalnu ekonomiju koštati 2.700 milijardi dolara. To je oko tri odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, koji je prošle godine iznosio oko 90.000 milijardi dolara. Verovatno će naredne procene biti još nepovoljnije. Isto važi i za globalni BDP. Doskoro se predviđalo smanjenje predviđene stope rasta za jedan odsto; više neće biti iznenađenje ako budu i veće. Kada je reč o Evropi, s obzirom na to da je, ako ne računamo Kinu, ona najteže pogođena, pad bi mogao da bude i veći. U ovom času to se niko i ne usuđuje da prognozira.
Već se postavlja pitanje kako će pandemija uticati na buduću saradnju između Evrope i Kine. Naravno, na to je sada teško odgovoriti. Ono što je, međutim, izvesno jeste da će to pre svega zavisiti od Kine. Da li će ona nastaviti svoj ekonomski rat protiv Evropske unije ili će odustati od svoje agresivne politike i pokušati da odnose sa Evropom gradi na fer i transparentnim postupcima. Za građane Srbije problem je što se predsednik Aleksandar Vučić nudi za glavnog kineskog saveznika u onoj prvoj varijanti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. mart 2020.

Korota*

Da bi prikrio svoju neozbiljnost i neodgovornost (u skladu sa onim svojim prethodnikom koji je manji problem rešavao pravljenjem većeg), Vučić sad izvodi vojsku na ulice

Redakciji se javio čovek koga je majka, žena od 90 godina, još tokom Vučićevog 45-minutnog proglašenja vanrednog stanja usplahireno zvala i pitala da li će njegov sin, a njen unuk sad biti mobilisan. Tako da je čovek morao da je smiruje.

Šok je, naravno, bio i za druge građane. Samo dvadesetak dana ranije predsednik i najodgovorniji ljudi (zdravstva) Srbije terali su šegu s koronom. Za lekare je to bio “najsmešniji virus u istoriji čovečanstva”, a za Vučića razlog da se nazdravi. “Alkohol gde postavite, tu koronavirus ne raste. Ja sam sebi našao dodatni razlog da popijem po jednu čašicu dnevno iako to nema veze s tim alkoholom, ali sam to sebi izmislio, da znate… A Zlatibor je saopštio da čist medicinski alkohol ubija koronavirus, a ja računam da i ono gde nije baš čist alkohol nego, ono, 41-42 stepena, da i to dobro deluje”, rekao je Aleksandar Vučić 26. februara ove godine.

Pa sad, da bi prikrio tu svoju neozbiljnost i neodgovornost (u skladu sa onim svojim prethodnikom koji je manji problem rešavao pravljenjem većeg), izvodi vojsku na ulice. Navodno, tako je bar rečeno, da čuvaju bolnice, pošte i slične ustanove, mada vidimo da se šetaju i po ulici sa automatima nagotovs, kao da očekuju da svakog časa korona iskoči iza nekog ćoška.

Štaviše, Vučić je to učinio grubo kršeći najviši pravni akt zemlje Ustav. Jednostavno je proglasio da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane. Zašto to nije moguće, tj. zašto se suspenduje “narodno predstavništvo”, nijednom rečju nije objasnio niti obrazložio. Tako je još jednom pokazao da za njega institucije ne postoje, a pravne norme ne važe. I da je servilnost tih nazovi institucija dostigla tragikomične razmere.

Posebno je indikativno da je Vučić uvođenje vanrednog stanja iskoristio za obračun sa Evropskom unijom i približavanje Kini, sa druge strane. Zato što, navodno, nije htela da pokaže solidarnost sa Srbijom. On, koji je nekoliko dana ranije potpuno zabranio izvoz osnovnih životnih namirnica i dezinfekcionih sredstava, žali se što je EU ograničila izvoz medicinske opreme i materijala. Tačnije, izvoz je uslovila saglasnošću vlade, dok je Vučićev “embargo” bio potpun i bezuslovan. U suštini, opet je pokušao da sopstvenu krivicu zamaskira napadom na druge. Ne bi trebalo isključiti mogućnost da je upravo zbog takvog Vučićevog nastupa Angela Merkel otkazala njihov razgovor predviđen za sutradan, tj. ponedeljak.

Sve ovo što se poslednjih sedmica dešava u Srbiji – da se vratimo na domaći teren – pokazuje zapravo pad Vučićevog rejtinga, odnosno nizak nivo poverenja koje uživa među građanima. Ako su za njega takvi “lupinzi” u govoru i ponašanju normalni, za dobar deo građana nisu. Možda bi bilo drugačije kada bi Vučić iskreno priznao grešku umesto da onima koji su ga na grešku upozoravali govori “lažete” iako video-snimci jasno pokazuju da govore istinu. Drugim rečima, možda je poverenje polovine građana dovoljno za ubedljivu pobedu na izborima, ali nije dovoljno kada je potrebno sprovesti mere i politike koje traže razumevanje, angažman i poverenje čitavog društva. To što su (ako su) građani “nedisciplinovani”, to je posledica činjenice da predsednik – i vlast u celini, tj. i Skupština i Vlada – nije predsednik svih građana (niti se baš trudi) nego je predsednik (odnosno vlast) samo svojih glasača.

________________________________________
*Ital. corrotto: žalost za pokojnikom, možda od lat. cor ruptum: prepuklo srce

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. mart 2020.

Ko hoće pravdu, neka ide u Strazbur

Analiza Saveta za borbu protiv korupcije pokazuje zavidnu kreativnost Vučićeve vlasti u pronalaženju načina da izvrgne ruglu zakone i Ustav ove zemlje

Vladavina prava

Da se politička volja ne bi pretvorila u samovolju, ona mora da bude ograničena zakonom. U pronalaženju načina da ovo temeljno pravilo svakog civilizovanog društva izvrgne ruglu, aktuelna vlast je pokazala đavolsku kreativnost. O tome ubedljivo svedoči analiza Saveta za borbu protiv korupcije. Analiza nije nova, dapače, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ali u aktuelnom, predizbornom kontekstu, a posebno zbog toga što baš i nije zadobila naročitu pažnju javnosti, zaslužuje da se na nju podseti.
Elem, u toj studiji iz decembra prošle godine na tridesetak strana pod nazivom “Vladavina prava kao osnov borbe protiv sistemske korupcije”, čitavim nizom primera ukazano je na široko rasprostranjeno kršenje osnovnih postulata ustavnosti i zakonitosti.

ZAKONI ZA HAOS: Kad je reč o ovom drugom, Savet najpre ističe dve načelne stvari. Prvo, poslednjih godina zakoni se u Srbiji uglavnom donose po hitnom postupku. Čak u 80 odsto slučajeva. Što znači da je ono što bi trebalo da bude izuzetak postalo pravilo. To praktično potpuno isključuje širu javnost (kroz javnu raspravu) iz procesa donošenja zakona. Ali ne samo da Vučićeva vlast onemogućava da se čuje glas građana, on ne dozvoljava ni poslanicima opozicije da kažu svoje mišljenje. Naime, vladajuća većina u Skupštini podnosi stotine besmislenih amandmana (od kojih posle sama odustaje) da bi dezavuisala amandmane opozicije.
Dalje, zakoni se menjaju svaki čas. Što, naravno, dovodi do pravne nesigurnosti. “Savet je utvrdio da je za poslednjih pet godina: Zakon o javnom tužilaštvu izmenjen deset puta; Zakon o sudijama dvanaest puta; Zakon o uređenju sudova osam puta; Zakon o pravosudnoj akademiji dva puta; Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaca tri puta; Zakon o izvršenju i obezbeđenju četiri puta”. Drugim rečima, aktuelna vlast proizvodi pravni haos.
Ni to nije sve. Pojedinci, istina retki, koji se usude da kritikuju ovakvo ponašanje vlasti, izlažu se linču, kako u Skupštini tako i, još više, preko režimskih tabloida. Primer za to je Miodrag Majić, sudija krivičar Apelacionog suda u Beogradu, koji je proglašen za neznalicu i nepoštenog sudiju. “Napad na sudiju Majića primer je zastrašivanja onih sudija koji se oslanjaju na nezavisnost i stručnost. Ovakvo zastrašivanje sa pozicije vlasti direktno kompromituje vladavinu prava”, kaže se u izveštaju Saveta.
Ali, i kada kroz te falične procedure konačno donese zakone, aktuelna vlast ih se ne pridržava. Tu Savet Navodi nekoliko karakterističnih primera. Recimo, kada je reč o uređenju taksi službe, “svedoci smo”, kaže se u analizi, “da su predsednik Vlade i nadležni ministri u većem broju datih izjava povodom ovog slučaja priznali da imaju dilemu u vezi sa primenom, odnosno neprimenom zakona. Tvrdnja premijerke da je neko našao ‘rupe u zakonu’ predstavlja priznanje da vlast zanemaruje princip vladavine prava.
Najdrastičniji je svakako slučaj Savamale. “Za tri godine otkako se desio opštepoznati slučaj rušenja u Savamali, niko nije odgovarao za evidentno kršenje prava građana. Naprotiv, gradonačelnik koga je predsednik Vlade upotrebom reči ‘vrh gradske vlasti’ označio kao moguće odgovorno lice, unapređen je u ministra finansija… Noćno rušenje u centru grada, uz angažovanje građevinskih mašina i NN lica maskiranih fantomkama, koji su rušenje obezbeđivali tako što su prisutne građane, pa i čuvara predmetnih objekata protivpravno lišili slobode, vezivali ih i oduzimali im telefone, do danas je ostalo bez epiloga”, naglašava Savet.

ZA DVE GODINE (OD 2016. DO 2018) U SPOROVIMA KOJI SU MERITORNO REŠENI, OD 58 SPOROVA PRED SUDOM U STRAZBURU IZGUBLJENO IH JE 56, A DOBIJENA SU SAMO DVA 

U analizi se ukazuje na jedan slučaj u sasvim drugoj oblasti društva, ali po samo to društvo možda još razornijeg karaktera. Podseća se, naime, na korupciju na kragujevačkom Pravnom fakultetu, odnosno na “kupovinu ispita, diploma i doktorskih disertacija”, zbog čega je još 2007. započela istraga protiv velikog broja profesora ovog fakulteta. “Jedinstveni krivični postupak vođen je pred Višim sudom u Smederevu protiv 86 optuženih za 120 krivičnih dela. U isto vreme, sličan krivični postupak započet je i u Hrvatskoj. Posle nekoliko meseci postupak u Hrvatskoj okončan je osuđujućim presudama, dok je u Srbiji ostao skoro na početku. Savet se nekoliko puta obraćao Višem sudu u Smederevu (4. marta 2014, 4. aprila 2015, 29 decembra 2016. i 3. jula 2017), tražeći da se postupak ubrza jer je bilo očigledno da će zbog odugovlačenja nastupiti zastarelost”, ističe se u ovom dokumentu Saveta za borbu protiv korupcije.
Sledeća oblast u kojoj je Savet za borbu protiv korupcije identifikovao kršenje načela vladavine zakona jeste korišćenje prirodnih resursa. Konkretno, kada je reč o izgradnji minihidroelektrana, “očigledno je da država nije postupala u skladu sa Zakonom o javnoj svojini, praktično poklanjajući prirodno bogatstvo privatnim licima, što predstavlja još jedan primer nepoštovanja principa vladavine prava”. A kao “još jedan primer” naveden je slučaj (bivše?) planine Venčac kod Aranđelovca. “Prirodnog vrha ove planine, zbog iskopavanja mermera i kamena, više nema. Visina Venčaca je smanjena, ne zna se koliko jer se takvi podaci ne nalaze ni u jednom dostupnom dokumentu. Šta se desilo s vrhom planine, kome je i u kojem postupku država dala pravo na eksploataciju kamena i mermera, nije poznato”.

USTAV ZA PODSMEH: Prava i nadležnosti predsednika Republike Ustavom su vrlo precizno i strogo određeni. Tih propisa predsednik se, međutim, ni najmanje ne pridržava, “što obesmišljava Ustavom utvrđeno uređenje vlasti”, kaže Savet. “Tako npr. iz Ustava ne proizlazi da je predsednik Republike ovlašćen da daje državnu pomoć, odnosno da raspolaže finansijskim sredstvima države, kao i da učestvuje u pregovorima u vezi sa zaključivanjem privrednih poslova; da dogovara i obećava subvencije (uglavnom stranim privrednim subjektima), onako kako se to čini i afirmativno predstavlja javnosti”.
Savet posebno ukazuje na predsednikovo mešanje u pravosuđe. “U vreme dok je bio premijer, Aleksandar Vučić, sada predsednik Republike, na konferenciji za novinare u Vladi Srbije nazvao je Dragoslava Kosmajca najvećim narkodilerom u Srbiji. Rekao je: ‘Hteo sam da proverim sve veze i da vidim ko je na vezi sa Kosmajcem, da vidim što se pravite blesavi kada svi znate ko je najveći narkodiler u Srbiji’… ‘Ja kažem udarite na Kosmajca…’”, citira Savet.
Pa podseća na još neke, starije i “mlađe” primere. “Na konferenciji za novinare 16. marta 2015. Aleksandar Vučić je izjavio: ‘Imamo dokaze kako se tajkunsko-mafijaški lobiji, od zemunskog do Miškovićevog klana, bore da se ništa ne promeni kako bi mogli da nastave s pljačkom Srbije’.
Još jedan primer mešanja u rad pravosudnih organa je i izjava predsednika Republike: ‘Milan Radoičić je prihvatio poligrafsko ispitivanje. Prošao na poligrafu. Prošao za ubistvo Olivera Ivanovića. Ne samo da ga nije ubio nego nije učestvovao ni u organizaciji ni logistici’”.

80 ODSTO ZAKONA U RAZDOBLJU 2016-2018. DONETO JE PO HITNOM POSTUPKU

A Aleksandra Obradovića, koji je otkrio aferu “Krušik”, Vučić je optužio da je podatke iznosio u javnost da bi zaštitio svoju majku, koja je, navodno, radila kod drugog konkurentskog trgovca oružjem. “Ovo je samo mali deo iz kojeg se vidi da izvršna vlast uzima sebi za pravo da optužuje, osuđuje, izvodi i ceni dokaze iako sasvim sigurno ni prema Ustavu ni prema Zakonu nije subjekt krivičnog postupka”, zaključuje Savet.
Kakve su posledice onemogućavanja slobodnog i profesionalnog rada pravosudnih organa najbolje pokazuje broj izgubljenih sporova pred sudom u Strazburu, kojima su prethodile odluke Ustavnog suda. Naime, za dve godine (od 2016. do 2018) u sporovima koji su meritorno rešeni, od 58 sporova pred sudom u Strazburu izgubljeno ih je 56, a dobijena su samo dva.

Devastacija ustavnog sudstva

Sudije Ustavnog suda biraju se i imenuju na način propisan Ustavom. Članom 172. Ustava propisano je da Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina. Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije. Pošto polovinu članova i Visokog saveta i Državnog veća bira Skupština (političari), to praktično znači da ni pet sudija Ustavnog suda ne biraju sudije nego da ih pretežno biraju političari, konstatuje Savet.
Takođe, “kada se pogledaju biografije sadašnjih sudija Ustavnog suda, uviđa se da je više od polovine sudija jedva navršilo 40 godina starosti, što znači da se radi o mladim sudijama, od kojih njih devetoro nisu prošli staž nosilaca pravosudnih funkcija u pravosuđu (sudija). U ukupnom broju sudija Ustavnog suda učestvuje devet sudija, kojima je prvo sudijsko zaposlenje izbor za sudiju Ustavnog suda”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. mart 2020.

Veliki čovek reformi

Dva podsećanja na Zorana Đinđića pogledom Desimira Tošića

Uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu.
Iduće sedmice, 12. marta, navršiće se tačno 17 godina od mučkog ubistva prvog demokratskog premijera Srbije. To, istina, nije neka okrugla godišnjica, kada se obično prave opširniji prigodni prilozi, ali se nedavno (19. februara) jeste navršio ceo vek od rođenja Desimira Tošića. Takođe i 12 godina od Tošićeve smrti (7. februara 2008). Ali nije samo bliskost datuma ono što ukršta puteve Đinđića i Tošića.
Pre nego što se nešto više kaže o tome, nije, međutim, zgoreg podsetiti, a možda i tačnije većini ukazati na to ko je zapravo bio Desimir Tošić. U najkraćem, dakle, reč je o pripadniku podmlatka demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, koji je posle boravka u Logoru u Nemačkoj odlučio da se ne vraća u otadžbinu. U emigraciji je pune 43 godine uređivao časopis Naša reč i učestvovao u stvaranju Demokratske alternative koja je, pored Srba, okupljala i Hrvate (Vane Ivanović), Slovence (Ljubo Sirc) i Muslimane (Adil Zulfikarpašić). Vratio se u Jugoslaviju 1990. i odmah bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.
Za Tošića je iz tog perioda karakteristično da nikad nije spadao u “obožavatelje” (politike) Zorana Đinđića, a smenu predsednika Dragoljuba Mićunovića kritikovao je najoštrijim rečima. Štaviše, zbog toga je napustio DS i otišao u Mićunovićev Demokratski centar.
Međutim, kada je Đinđić ubijen, naročito s protokom vremena, sporovi i nesporazumi potiskivani su u drugi ili još neki dalji plan, a Tošić je sve više isticao koliko je to bio veliki i nenadoknadiv gubitak za Srbiju.

PREPREKE: Da se sada vratimo pomenutom članku. U njemu Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”
Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove”, odnosno “Srbiju u Evropi”. Međutim, na tom putu ili, ako hoćete, na toj prečici isprečile su se bile, prema Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir velika apstinencija na izborima… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’, ali snage koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’, koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na miloševićevsko zlo nego još dublje u prošlost”, u nešto, kako kaže Tošić, “još neviđeno”.
Treću prepreku Tošić je video u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “ nikada nije u toj meri bila iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. ‘Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti’, citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles tajmsa iz 1997.

U ĐINĐIĆEVOJ POGIBIJI UČESTVOVAO JE KAO ZAVERENIK JEDAN VRLO ŠIROK KRUG LJUDI, POČEV OD ONIH KOJI SU IZIGRAVALI DA SU PRIPADNICI POKRETA OD PETOG OKTOBRA, PA DO ONIH KOJI SU KAO ‘LEGALISTI’ OŠTRILI NOŽEVE U MNOGIM SREDIŠTIMA NAŠEG DRUŠTVENOG SAZVEŽĐA. TU SU OKUPLJENI KAKO ONI KOJI SU NA VLASTI U ADMINISTRACIJI TAKO I POJEDINCI I ZAVERENIČKE GRUPE – POČEV OD IZVESNIH VLADIKA, NOVINARA, EKSPERATA ZA TELEVIZIJU, IZVESNIH OPOZICIONIH STRANAKA

Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić je preporučio knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, “Zoran Đinđić – Srbija u Evropi”. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić iako je hapšen još kao mlad nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki”. ‘Korene totalitarizma vidim – citira opet Tošić Đinđića – u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.

ZAVERA: Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da ‘svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje’, a zatim da ‘antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu’, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. ‘jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk’.
Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinara, eksperata za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji danas sede na vlasti, a koji su tobože pripadali snagama Petog oktobra, u poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je jednom, vrlo pametno, rekao jedan od vođa DOS-a: DOS je izvesnim ljudima učinio mnogo više nego što su oni učinili za DOS…”.
U svom “opisu” te “zavereničke grupe” Tošić je posebno istakao pripadnike crkve. Jer, kaže, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavni sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu”, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja”, koja ne samo da je “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči”. ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’, citrao je Tošić (prema Tanjugu od 30. juna 2001) vladiku Amfilohija Radovića. Tošić se čak čudio što je državni tužilac preko ovih pretnji ćutke prešao: “Da mi imamo prave javne tužioce, jedan tužilac bi morao da zove mitropolita na informativni razgovor, međutim nema takve hrabrosti u Srbiji, pošto jeste herojski narod, ali nije toliko hrabar”, primetio je cinično.
Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na vladikine pretnje: “To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno”. Međutim, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila… Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je u sledećoj rečenici Tošić.
Razlikovao se, prema Tošiću, Đinđić i od druge, “svetovne grupe” svojih političkih protivnika. “Đinđić stoji vrlo visoko prema svojim uštogljenim, neiskrenim, lažnim i dvostrukih aršina političkim protivnicima”, pisao je. Doduše, Tošić nije mislio da su politički neistomišljenici direktno došli glave Đinđiću: “Neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvršile posao”, napisao je.

CRKVA JE – MIRKO ĐORĐEVIĆ VRLO LEPO POSTAVLJA TAJ PROBLEM – UMESTO EVANGELIZACIJE PREŠLA NA KLERIKALIZACIJU, TJ. PRETVARANJE CRKVE U DRŽAVNU USTANOVU ILI RUKOVODEĆI FAKTOR DRŽAVE

Kako god, zaključak je bio sumoran: “Tako je otišao jedan veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu”.

CRKVA: Uzroke ubistva Zorana Đinđića Desimir Tošić je, dakle, video u rastućem nacionalizmu, što je pak, sa druge strane, usko povezivao sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Govorio je da “crkva danas učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “toga nije bilo u moje vreme… crkva tada nije imala funkciju koju sebi danas daje. Država je bila monarhija, a crkva je hodala pozadi i slušala. Kralj Aleksandar nikada nije otišao kod patrijarha, to je laž koju pronose izvesni episkopi, nego su patrijarsi dolazili kod kralja i kod kneza. Cela dva veka država je iznad crkve, pa čak i u srednjem veku”.
Nije slučajno da je iste te 2005. (u izdanju Biblioteke “Milan Grol” Centra za unapređivanje demokratije Demokratske stranke) Tošić objavio brošuru “Crkva, država i društvo”. Govoreći o javnom delovanju crkvenih velikodostojnika, Tošić kaže da je “problem da mi vidimo episkope koji stalno nešto jurišaju, napadaju… Naši episkopi su agitatori, nacionalistički konzervativni ekstremisti”. Tošić, međutim, nije mislio da je to većina u SPC-u, mislio je da “mi većinu episkopa ne čujemo”, i to je objašnjavao time da oni “veru osećaju dublje nego ovi naši episkopi koji su politikanti, koji hoće da se pokažu”. “Kad sam video da mitropolit Amfilohije ‘šalje’ Vladimira Popovića u zatvor”, kaže u tom kontekstu Tošić, “onda sam se setio da sam jedanput predložio da njega Crna Gora uzme za šefa MUP-a. Ja mislim da bi on mogao biti bolji kao policajac nego što je verski propovednik. Ono kako sam ja video episkope u moje vreme, moram da kažem da su oni bili smerni, zaista čovekoljubivi… Međutim, mi imamo nekoliko episkopa koji su napast za javno mnjenje, ja mislim da su napast i za crkvu i nadam se da će jednoga dana doći do otpora među mirjanima, kako se kaže, među vernicima, da će doći otpor i od sveštenstva…”.
Zanimljivo je da Tošić nije prezao ni od kritike samog patrijarha Pavla. Osvrćući se na njegov intervju “nekom slovenačkom listu” u kojem je rekao “da vera nije učestvovala u ratovima”, Tošić kaže da je to tačno “u smislu da se niko nije tukao kao pravoslavac, ili katolik, ili za islam”, ali da je “crkva bila akumulator tog nacionalističkog, vrlo opasnog gledišta po kome mi nismo ni za šta krivi, mi smo Božiji i herojski narod, ne možemo da imamo ubice, ali nas su ubijali… Tako je crkva preko svojih predstavnika relativizovala sve te nesreće, Bosna, Vukovar, Srebrenica, bombardovanje Sarajeva… Crkva više nego iko drugi, mnogo više nego politički ljudi, ima zadatak da govori i o našim zločinima, tj. o zločinima naših ljudi… morate govoriti o zločincima u svom narodu, pošto njega želite da popravite. A nećete ga popraviti ako ne govorite istinu. Ako ja ne priznajem istinu zato što se bavim politikom, sveštenici koji nisu zavisni od glasanja moraju da priznaju pre svih nas. Videli ste da je general Lazarević primljen kod patrijarha, i to je isto tako dokaz da oni ne priznaju Haški sud, da je Lazarević unapred oslobođen. Da su ga primili kao slobodnog čoveka, ja bih to pozdravio i mislim da bi svaki hrišćanin, ne samo pravoslavac, morao da pozdravi. Ali jednom čoveku koji je osumnjičen vi unapred dajete blagoslov”.

KO VERUJE DA AMFILOHIJE RADOVIĆ MOŽE DA DONESE SLOBODU, TAJ VERUJE I DA ALEKSANDAR VUČIĆ MOŽE DA DONESE DEMOKRATIJU

Tošić je takođe istakao da srpski patrijarh “suviše pokriva jednu grupu episkopa”, pomenuvši među njima vladike Atanasija i Filareta. Naročito ovog drugog jer “ide u Hag da izljubi ruku našim ‘herojima’… A patrijarh ne reaguje… Generalno, ako ste vi šef i ne reagujete, onda čovek ima pravo da kaže da ste vi odgovorni”.
Ilustrujući pomenutu tezu o jačanju uticaja SPC, Tošić kao “vrlo interesantnu tendenciju” uočava “da crkva sebe predstavlja tako kao da je ona u svemu bila faktor”. “Kada sam video njihovu (crkvenu – NM) proslavu Prvog srpskog ustanka, imao sam utisak da taj ustanak nisu vodili seljaci na čelu s Karađorđem nego da su bili sve sami sveštenici. A oni su samo saučestvovali, činodejstvovali u trenucima kad se birao vođ i tako dalje, ali nisu oni bili, kao ustanova, nikakav faktor u Prvom ustanku. Ja na religiju gledam sasvim ozbiljno zato što mislim da savremeno društvo, koje ima toliko tragedija pred sobom i koje ne može da objasni mnoge pojave, i treba da traži neku utehu u crkvi, neko duhovno ‘rukovodstvo’. Ja sam očekivao da će crkva na tom planu, recimo u pogledu morala, da dejstvuje: ovo je jedno izuzetno koruptivno društvo i crkva bi moralisanjem mogla da utiče, bar u jednom delu, možda ne na sve naše tajkune, ali bar na neke. Međutim, crkva je – Mirko Đorđević vrlo lepo postavlja taj problem – umesto evangelizacije prešla na klerikalizaciju, tj. pretvaranje crkve u državnu ustanovu ili rukovodeći faktor države”.
Takav razvoj situacije poslednjih godina, prema Tošiću, omogućila je činjenica da se u snagama 5. oktobra “tuku dve struje, jedna crkvenjačka i jedna koja je htela sekularnu državu”, odnosno što je u tom prevratu “učestvovalo more ljudi koji nemaju nikakve veze s modernizacijom”. A Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna nego i “crkvena modernizacija”.
Ilustrujući tu modernost, Tošić poredi Amfilohijev sa govorom pariskog kardinala Lustižea nad odrom francuskog predsednika Miterana. “Porediti njega i našeg mitropolita, to je kao odnos episkopa prema nekom seoskom parohu u nekom selu na planini. To je vrlo jadan, meni je žao što moram da kažem, pošto sam ja sreo jednom poodavno mitropolita, to je jedan jadan rečnik… politikantski rečnik, uvredljiv”, dok je kardinal govorio “višim jezikom, intelektualnijim”, mada “on tako uvek govori”. Pri tome, dodaje Tošić, Lustiže je “imao problem” jer je Miteran “bio agnostik”, ali je kardinal, “suprotno od našeg mitropolita, u Miteranovim tekstovima tragao za dodirnim tačkama između hrišćanstva i njegovih humanističkih ideja, pa ga je čak povezao sa svetim Franjom Asiškim”. Tako “rade ljudi koji su pravi hrišćani i koji zaista vode crkvenu politiku na visokom nivou” napisao je Tošić.
“Ja ne znam slučaj da je sveštenik prilikom sahrane govorio protiv čoveka koji je mrtav. Ne znam. A mi smo to doživeli ovde, usred Beograda. To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice koji se sveti kriminalcu koga je uhvatio i ubio”, rekao je Desimir Tošić o govoru Amfilohija Radovića. I nastavio: “Mislim da u istoriji to što je uradio mitropolit crnogorsko-primorski sa Zoranom Đinđićem ne postoji, ja ne znam, ako neko zna, možda među članovima Akademije nauka, neka se javi, ja ću da povučem svoju reč”. Niko se nije javio. Ni iz Akademije, ni iz Crkve, ni šire.
Naravno, kao iskreni vernik, Tošić je razdvajao religiju od institucije. “Ja ne bih odbijao ljude od vere”, pisao je Tošić, “ali bi ih trebalo odvajati od jedne ubitačne crkvene politike koja stvara veliki haos u našem društvu. A mi haosa imamo dovoljno, nije nam potrebna pomoć i od crkve”.
Drugim rečima, da se vratimo današnjem vremenu obilnom podsećanjima na ono pređašnje, ko veruje da Amfilohije Radović može da donese slobodu, taj veruje i da Aleksandar Vučić može da donese demokratiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. mart 2020.

Mediji i ekonomska politika u Srbiji

Krajem prošle godine iz štampe je  izašla knjiga profesora dr Petra Đukića “Bespuća ekonomske politike – tranzicija, institucije i razvoj”. Profesor Đukić spada u retke akademske radnike koji posmatra kako se u medijima i kroz medije prelamaju aktuelne ekonomske “teme i dileme”

Presovanje

Mediji u Srbiji, bez obzira na njihov formalni pluralizam, skoro dve decenije nakon demokratskih promena i otvaranja zemlje na nižem su nivou profesionalizma nego što su bili u bivšojJugoslaviji, pa i u Srbiji u 20. veku. Tako su i u samom novinarstvu danas praznina i nedostaci koji doprinose lošim učincima ekonomske politike. Samo je jednim delom ova praznina nastala kao rezultat tehnoloških promena. Kažemo praznina jer je očigledno da je kratka internet ili televizijska poruka sa slikom postala snažan alat površnosti i neznanja. Svojevremeno su novinari koji su radili u ekonomskim glasilima ili privrednim rubrikama novina, radija i televizije prolazili posebne provere i osposobljavanja, bili upućeni na ličnu komunikaciju, prisustvovanje sednicama, stručnim i naučnim skupovima, kao i na mnoštvo ličnih kontakata.

TRADICIJA:
Danas se novinarski tretman neke stručne ekonomsko-političke teme najčešće svodi na citiranje dve rečenice izrečene u mikrofon ili na kolegijalno komentarisanje po sistemu “listanja štampe”. Njihova znanja i orijentacije uglavnom proističu iz pretrage po internetu, elektronske razmene materijala, pitanja koja postavljaju jednim te istim ekspertima.
Da li je i u ranijim periodima bilo tako? Sudeći po iskustvima i svedočenjima iz ove oblasti, u vreme bivše Jugoslavije, pa i dobrim delom nakon njenog raspada, zadržan je dobar kritički diskurs u većini novina i medija koji su pratili ekonomsku politiku. Kritika ekonomske politike na izvestan način i u jednom periodu bila je prihvaćena od vlasti kao manji problem, a za novinare je to bilo sigurnije pribežište nego da su se bavili analizom spoljne politike, unutrašnjih političkih odnosa, demokratizacije i sl.
Pritisci na medije odnosili su se više na pisanje o vlasti i opoziciji nego o ekonomiji. Tako su se odmah nakon raspada zemlje i srljanja Srbije (u okviru SRJ) u jednu od najvećih hiperinflacija ikad zabeleženih, s velikom dozom sigurnosti u medijima mogle iznositi procene o pogubnosti loše vođene monetarne politike, kao i reakcijama na sankcije. Mnogi tadašnji mediji poput Borbe (do 1994), Naše borbe (1994-1998), Ekonomske politike (do 1998) pisali su kvalitetne tekstove, a kasnije su veoma stručne priloge o ekonomskim temama emitovali Studio B, Radio Beograd 2. i 3. program, BK televizija i konačno TV i radio B92. Bilo je i pojedinih studentskih glasila, kao što su Radio indeks ili radio-emisija u kojima su dopuštani izvesni kritički sadržaji o ekonomiji i politici. Bez obzira na loše uređivačke epizode koje su bile uvod u raspad zemlje (čuvena rubrika Odjeci i reagovanja), list Politika je bio kvalitetan izvor informacija. Stručni deo redakcija nekako je uspevao da radi svoj posao čak i u Ekspres politici ili pak TV Politici. Nekadašnji veliki ekonomsko-politički izazovi poput sankcija, hiperinflacije, privatizacije, restrukturiranja, velikih monetarnih promena, devalvacija ili velikih kriza i slomova berzi zahtevali su viši nivo dubljeg i temeljnijeg znanja nego što to ekonomske i političke teme zahtevaju danas. O tome imamo i svedočenja kvalitetnih novinara i urednika čuvenih i veoma kvalitetnih novina kao što su Ekonomska politika, Borba i Naša Borba, delom Politika, Privredni pregled… Tu su i novine iz lokala kao što su Kikindske, Pančevac, Užičke vesti, koje danas više ne postoje.

VLADAJUĆA ELITA JE JEDNOSTAVNO ISTERALA CELOKUPNU REDAKCIJU EKONOMSKE POLITIKE IZ PROSTORIJA U ZGRADI BORBE 1998. GODINE

Sve je to na ovaj ili onaj način povremeno stavljano pod lupu cenzure, u čemu ni danas ne oskudevaju naši mediji. Međutim, sa stanovišta nekadašnjeg vremena to se moglo razumeti. Raspad zemlje, rat u okruženju, sankcije, hiperinflacija i ogromne društvene protivrečnosti davale su izvesni legitimitet onima koji su zahtevali da se, bar informativno, ne širi panika, kao što to mogu delovati vesti o eskalaciji hiperinflacije, nemaštine ili pogubnosti organizovanog (netržišnog) snabdevanja građana osnovnim namirnicama. Prenosili su prilično verno slike i prilike sa savetovanja ekonomista i njihove kritike na račun ekonomske politike. Zvanično jedina televizija s nacionalnom frekvencijom tada je bila u potpunosti pod kontrolom vlasti, odnosno osnivača (Vlade Srbije). Ona je davala ton ključnim izveštajima i analizama, ali se slobodno i kritičko privredno novinarstvo nekako probijalo, čak i postajalo dominantno.

NEKAD I SAD: Sadašnje informacije iz ekonomske politike i realnog privrednog sektora prilično se razlikuju od nekadašnjih. One nude brojne prednosti korisniku, koji u bilo kom trenutku može da “proveri” informaciju zahvaljujući Guglu. Međutim, veliki je problem u tome što nedostaju analize iz više uglova ili bar neophodno vreme da se one konsultuju. Verovatno ima više razloga za to. Navedimo nekoliko:
1. Novine je čitao daleko veći deo relevantne populacije nego danas. Današnja istraživanja govore da u Srbiji novine stalno čita svega oko četiri odsto stanovništva. Sa druge strane, pre dve decenije nije bilo interneta na kojem bi se mogla naći kratka, ali slikovita i skoro besplatna informacija.
2. Prevladavaje tabloida u konkurenciji za čitaoca. Tabloidi dominiraju jer su masovni, jeftini, površni i vulgarni.
Sa druge strane, ima indicija da je urušavanje pozicije štampanih medija došlo usled dva važna činioca:
 – okončanje tradicionalne podele na prorežimske i slobodne, odnosno kritičke medije nakon 2000. Konkurencija na strani “slobodnih” novina bila je daleko veća jer se većina redakcija oslobodila direktnog političkog pritiska prethodne vlasti;  
novine (bilo listove bilo izdavačke kuće) pokupovali su novi vlasnici privatizovanih preduzeća, koji su i na taj način branili legitimitet svoje imperije. Neki od njih su imali razloga da brinu o svom imidžu u javnosti, pa su pristali i da “plaćaju reket” pojedinim medijima koji su nastajali kao pečurke posle kiše, gladni senzacija i spremni na ucene.

KAKO JE DOŠLO DO TOGA DA U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI MARTA 1923. POČNE DA SE ŠTAMPA JEDINI PRIVREDNI LIST NA BALKANU, NIJE POZNATO, ALI JE TO DEFINITIVNO BIO ISTORIJSKI DOGAĐAJ

Prethodno nastale, privilegovane televizije odmah su se približile novim “demokratskim” vlastima, odnosno vodećim političarima, maksimalno prilagođavajući sadržaje programa njihovim željama i interesima. Rezultat je bio sve veće razočaranje u medije, novine i novinare (kao po definiciji “nečije” eksponente). Zaražena medijska scena prenela se sa televizija i tabloida na internet, pa je danas verovatno jedna od najotrovnijih informativnih scena ona na društvenim mrežama.

ZAGAĐENJE:
Mora se priznati da su danas, još uvek za nivo srednjeg dohotka, novine skupe. Pošto ne mogu u celini da se finansiraju prodajom ili oglašavanjem, u njihovo finansiranje se uključuje država. Razume se da je državna pomoć novinama pod kontrolom vladajuće strukture. Uticaj vladajuće partijske strukture dolazi i preko ekonomskih pritisaka na oglašivače tako što velika ekonomski moćna preduzeća preko kadrovske odgovornosti ne smeju da se oglašavaju u kritičkim ili tzv. opozicionim medijima.
Političkim zagađenjem medijskog prostora bavimo se iz sledećih razloga:
Prvo, nema sumnje da je današnja medijska scena u Srbiji veoma nepovoljna i pod pritiscima političkih sukobljavanja. O tome postoji sasvim dovoljno kvalifikacija kako sa strane Evropske komisije i Freedom House, pa i svedočenja s kojima se delimično složio i aktuelni predsednik Srbije, učestvujući u jednom panelu u okviru davoskog Svetskog ekonomskog foruma u februaru 2019.
Drugo, slab kvalitet i pristrasnost medija u Srbiji danas idu u pravcu degradacije informacija i analize, iz koje se ne može zaključiti ono što je bitno i korisno za čitaoce-slušaoce, pa i za nosioce ekonomske politike;
Treće, neprecizne informacije, kao i tendenciozne i neobjektivne i površne analize vode ka novim polarizacijama, pa i sukobima u narodu po etničkom principu. Ekstremni nacionalizam bio je u defanzivi sve do 2012, snažno se povukao i pred vanrednim stanjem koje je uslovio veliki poplavni talas 2014, a od tada je u narastanju u Srbiji i svim delovima bivše Jugoslavije;
Četvrto, sve veći broj tabloida, koji su vrsta senzacionalističkih novina koje nude atraktivne sadržaje kroz koje se provlače šokantne vesti, fotografije i poruke s političkom sadržinom, usmerene na diskvalifikaciju i diskreditaciju bilo koga.

MEDIJI U SRBIJI, BEZ OBZIRA NA NJIHOV FORMALNI PLURALIZAM, SKORO DVE DECENIJE NAKON DEMOKRATSKIH PROMENA I OTVARANJA ZEMLJE NA NIŽEM SU NIVOU PROFESIONALIZMA NEGO ŠTO SU BILI U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI, PA I U SRBIJI U 20. VEKU

To koga će tabloidi da “ocrne” zavisi uglavnom od novca i političke moći. Naime, ako neko ima dovoljno novca, u postojećem medijskom haosu i bez institucionalne odgovornosti medijskih kontrolnih tela od “uslužnih novinara” može naručiti skoro bilo kakvu “priču” za političku i populističku upotrebu.
Tokom nekoliko poslednjih godina javili su se znani i neznani pojedinci koji su upućivali preteće poruke novinarima zbog toga što pišu na sopstveni način, uglavnom kritički u odnosu na vlast, nacional-patriotsku opciju, prepoznatljivu kroz mnoštvo udruženja koja pripadaju “novoj srpskoj desnici”. Međutim, kritičko i slobodno novinarstvo nemoguće je potisnuti bilo zastrašivanjem, ekonomskim pritiscima ili pretnjama. U 2018. u svetu je stradalo oko 80 novinara, a 65 ih je stradalo 2017. U Srbiji smo već imali tzv. “ratna” stradanja novinara, na ulici ili u njihovim stanovima. U vremenu kada nastaje ovaj tekst, upućene su ružne pretnje novinarki N1 Zani Cimili, upravo po etničkom principu.

TRANZICIJA NOVINARSTVA: Za ovu priliku treba podsetiti da je velika izdavačka kuća Privredni pregled, pored ostalog, izdavala i dnevne novine Privredni pregled. Kako je došlo do toga da se u Kraljevini Jugoslaviji marta 1923. počne da štampa jedini privredni list na Balkanu, nije poznato, ali je to definitivno bio istorijski događaj. Privredni pregled je bio na putu da sastavi 100 godina postojanja i izlaženja, ali je ipak ugašen početkom druge decenije 21. veka.
Donosio je različite privredne vesti i analize, od onih sa svetskih berzi do vesti o uporednim cenama sena, pasulja, jaja, čak i životinjskih papaka i svinjske dlake, na dobrom delu pijaca u Kraljevini. Naravno, nakon Drugog svetskog rata pisao je o svemu, a posebno o privrednoj izgradnji, kasnije o samoupravnoj transformaciji, pa i hiperinflaciji, tranziciji. Objektivno gledano, ekonomska analiza i kritike u ovom glasilu bile su mnogo slobodnije u odnosu na ideološko-političke sadržaje tog vremena. Krajem 20. veka izdavačka kuća Privredni pregled, pokušavajući da preživi, dospeva u vlasništvo hemijske industrije (Grmeč), a negde početkom 21. veka nestala je u “lavirintima tranzicije”, a list Privredni pregled ugašen je koju godinu kasnije. Paradigmatičan je primer Ekonomske politike, glasila koje je osnovano od izdavačke kuće Borba već 1952. Bila je čast objavljivati tekstove u tom ekonomskom nedeljniku, dati intervju ili napisati ekspertski stav. To je bio odličan izvor privrednih informacija, pogotovo u vreme kada nije bilo interneta. Za ekonomiste, privrednike – praktičare i teoretičare – bila je to prilika za žustre polemike, pa i veoma kritičke stavove po politički sistem, koje je taj isti sistem tolerisao. Nažalost, usledila su ekonomski i politički teška vremena. Ekonomska politika je ostala nezavisna, ali izgleda suviše “kritička novina” za čelnike vlasti tokom devedesetih. Vladajuća elita jednostavno je isterala celokupnu redakciju Ekonomske politike iz prostorija u zgradi Borbe 1998. Mali deo novinara lojalnih vlasti ostao je da radi u publikaciji koja je i dalje nosila naslov Ekonomska politika, ali to više nije bio kritički nedeljnik. I on je konačno ugašen jer nije mogao da opstane na čitalačkom tržištu.
Glavnina redakcije uništene Ekonomske politike preduzela je samostalni novinarski projekat koji su nazvali Ekonomist magazin. Redakcija je pripremila publikovanje prvog broja časopisa, krajem marta 1999, ali pošto je NATO agresija počela već 24. marta, publikovanje je odloženo, pa je Ekonomist magazin počeo da izlazi tek u leto 1999. Na izvestan način Ekonomist magazin je bio naslednik slavne Ekonomske politike, čiji renome nikada nije dostigao. Nije ostao u akcionarskom vlasništvu novinara – pokretača i osnivača, pa je, naročito nakon izbijanja globalne krize, sve više tavorio u ekonomsko-finansijskim nevoljama, da bi konačno bio ugašen 2012.

SMATRAMO DA EKONOMSKE, KAO I DRUGE STRUČNE NOVINE I PUBLIKACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA IMAJU VEĆU TEŽINU OD DNEVNO-POLITIČKIH, PA JE UTOLIKO BITNIJE DA SE PROFILIŠU NEKE NOVE, MAKAR I U ELEKTRONSKOJ FORMI

Evidentno je da sa zvanične ekonomsko-političke scene nema interesovanja za poboljšanje ekonomskog informisanja iako još uvek postoje odlični ekonomski novinari koji rade u pojedinim nedeljnicima ili internet portalima. Sve što oni prezentuju dostupno je malom broju korisnika. Istovremeno, vidljivi su i procesi u kojima su intelektualci, kritičari postojećeg stanja ekonomije i politike, sve više predmet napada pojedinih predstavnika vladajuće strukture, a predmet napada su sve češće novinari Danasa, NIN-a, N1, Peščanika jer su analiza ili osvetljavanje ekonomskih činjenica predmet vidljivog besa vladajuće strukture. Smatramo da ekonomske, kao i druge stručne novine i publikacije od javnog značaja imaju veću težinu od dnevno-političkih, pa je utoliko bitnije da se profilišu neke nove, makar i u elektronskoj formi. Za to ima potrebe i sigurno će doći vreme. Porast dohotka, bolja organizacija privrednog života i normalizacija političkog života u zemlji mora dovesti do poboljšanja kvaliteta privrednog informisanja. Demokratizacija opšteg političkog prostora i drugačija društvena klima mogu doprineti preobražaju u novinarstvu, ali samo kratkoročno. Suštinski, za odgovornije medije, kao i za reforme u srpskom društvu uopšte, najvažniji uslovi su jačanje institucija, kvalitetnije i sveobuhvatnije obrazovanje i kultura.

Slobodan Simić: Univerzalni novinar

Bez obzira na to što je tema o kojoj pišemo veoma ozbiljna, čak civilizacijski i kulturno neuralgična, prezentiramo jednu satiričnu verziju tranzicije novinarskih kuća i novina nakon privatizacije u Srbiji.
Burazere, pomagaj, akobogaznaš, ti poznaješ razne ljude! Da se ne lažemo, ja o novinama pojma nemam, od novina sam ponekad čitao Sport i davno Start, a u životu nisam upoznao ni jednog jedinog novinara. Ali sada pod hitno moram da nađem jednog! A u sve ovo me je uvalio moj pašenog Milović, znaš ga ti, što radi u opštini. Zvao mene onomad, kaže: Gazda Žile, treba da se privatizuje lokalna novina Zapadni glasnik, pa bi mogao da se javiš na tender. Lepo sam mu rekao da sam već privatizovao sve što sam hteo i da pojma nemam o novinama.
Ali kad mi je Milović rekao da novine imaju trista kvadrata svog prostora u centru ipak sam se predomislio. Normalno, pobedio sam na tenderu, kao i obično, pašo bio u komisiji, i postanem ja vlasnik Zapadnog glasnika. E sad, jedini uslov novom vlasniku bio je da mora da nastavi prethodnu delatnost, tj. da izdaje novine. Šta je, tu je. Novinara ukupno četvoro, kad sam video kolišne su im platice nije mi to predstavljalo neki problem. Odmah sam tu njihovu ekipu, oni to zovu “ redakcija”, nabio u jednu sobicu, a ostale prostorije sam izdao kao poslovni prostor. E, onda su krenuli problemi s tim novinarima. Jedna žena nije htela da radi u nehumanim uslovima, druga je odbila da piše o uspesima mog pašenoga, treća je smatrala da je vernost u braku nekakav poseban kvalitet. Sve u svemu, ja njima isplatim tu siću otpremninu, sve po ugovoru. Na kraju mi ostane samo jedan, neki sa bradicom. Rekli mi da on piše i pesme, pa sam hteo da budem prema njemu maksimalan.
Doneo sam mu viski i pitao ga drugarski za koje pevače piše pesme. Kako se taj razjario! Jedva sam skapirao da uopšte ne piše pesme za pevače nego nešto ni za koga. E, onda kad su najzad odštampane te moje novine, trebalo ih je podeliti malo u opštini, da im zamažem oči, a bilo je i nekih starih pretplatnika. Kažem ja tom mom novinaru “bradici” da odnese i podeli novine po spisku. Pojma nemam šta je njemu bilo, počeo je nešto da trabunja o svom fakultetu, masteru, nagradama, knjigama i na kraju tirade mi je dao otkaz i otišao.
Čudni ljudi, ti novinari. Šta je problem u tome da novinar deli novine, pa to mu je valjda zanimanje. I tako, sad hitno tražim novinara koji ume i da napravi novine i da ih podeli. Istina, valjalo bi i da nekad pospremi i očisti tu njihovu “redakciju” i opere šoljice. Dajem duplu platu.
Dakle, poznaješ li ti nekog univerzal novinara, burazere?
(Uz dopuštenje autora, aforističara i satiričara dr Slobodana Simića)

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 27. februar 2020.