NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Istorija se često zloupotrebljava

Kulen Vakuf kao paradigma

Intervju Maks Bergholc

Posle više od 10 godina istraživanja, 2016. je Max Bergholz, danas profesor istorije na Univerzitetu Concordia u Montrealu, objavio knjigu “Nasilje kao generativna sila – Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskog zajednici”. Knjiga je dobila niz priznanja: Joseph Rothschild Instituta Harriman Univerziteta Columbia; Herbert Baxter Adams Američkog istorijskog društva, kao i nagradu Laura Shannon Univerziteta Notr Dam. Prošle godine objavljen je prevod knjige (Buybook, Sarajevo/Zagreb), a tokom maja ove godine održano je osam promocija i tribina u Sarajevu, Zagrebu, Bihaću, Banjaluci i Beogradu. 

Napisali ste jednu veliku i važnu knjigu o malom gradu u Bosni. Kako ste došli do te teme?
Na neki način to je bila velika slučajnost. Nameravao sam da napišem doktorsku disertaciju o sećanjima na Drugi svetski rat na prostorima bivše Jugoslavije i obilazio sam, negde od 2004, arhive po Zagrebu i Beogradu. U septembru 2006. došao sam u Sarajevo, tražio sam još jedan lokalni slučaj gde bih mogao analizirati neki sukob na lokalnoj razini oko sjećanja na žrtve iz Drugog svetskog rata. Arhivisti BiH nisu bili baš raspoloženi da mi izađu u susret, ali sam ja bio uporan i dolazio svakog dana da pitam da li su nešto našli. Posle nekoliko sedmica najzad su me pustili da uđem u depo arhiva koji se nalazio u podrumu i žena koja me je tamo odvela rekla mi je da imam 15 minuta jer ona posle mora da ide sa drugaricama na kafu. Okretao sam se oko sebe i ugledao plavi fascikl koji je bio ispisan rukom. Tu su bili izveštaji napisani tokom osamdesetih godina prošlog stoleća, sa terena iz cijele Bosne i Hercegovine, o situaciji u vezi sa stratištima. Prelistavajući, naišao sam na nekoliko pasusa koji su govorili o pokolju muslimanskog življa od, kako je bilo napisano, ustanika, koji su uglavnom bili njihove komšije. Tada sam prvi put čuo za jedan gradić na granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji se zove Kulen Vakuf, mali grad na obalama Une.
I počeli ste da istražujete taj slučaj?
I ne samo to. Taj događaj je praktično potpuno preokrenuo moju prvobitnu zamisao. Odmah sam seo u autobus i putovao devet sati do Bihaća, gde sam uzeo taksi za Kulen Vakuf, pošto nije bilo autobuske linije. Kada sam izašao iz automobila išao sam prema mostu, u susret mi je dolazio jedan stariji čovek koji je odmah video da sam stranac i pitao me je: “Otkud vi ovde?” Ja sam odgovorio da sam čuo da se nešto strašno dogodilo ovde 41. i pitao ga zna li nešto o tome. On mi je rekao: “Dođite sa mnom, upoznajte jednog koji je preživeo.”
 
Šta ste otkrili?
Mnogo stvari. Hteo sam da utvrdim kako dolazi do jednog tako strašnog i masovnog zločina u jednoj maloj sredini, zločina koji nisu izvršili neki stranci koji dođu iz velikog sveta nego ljudi koji su do juče živeli zajedno. Otkrio sam, najpre, da je tom zločinu nad muslimanima prethodio zločin nad pravoslavnim stanovništvom. Naime, nakon aprila 1941. i formiranja Nezavisne Države Hrvatske, na tom području su nastale ustaške formacije. Međutim, niko od njih nije bio član ustaškog pokreta prije 41, taj pokret nije ni postojao tamo. To su uglavnom bili ljudi sa margine, raznih zanimanja, seljaci, trgovci, radnici, ali koji nisu bili ni najugledniji ni najpametniji u tom kraju. Ali oni su vidjeli neočekivane i velike mogućnosti da preko noći postanu gospodari svega. I to su iskoristili. Na početku nije bilo ubijanja, tokom maja i juna. Ali su te ustaše gotovo svakodnevno odlazile u srpska sela i pljačkale ih. Muškarci su pobegli u šumu, a pošto je među njima bilo pripadnika vojske, bili su i naoružani. Oni su se zvali ustanici, nisu dakle bili ni partizani ni četnici. Onda su se izgleda lokalne ustaše uplašile da bi mogli biti napadnuti, pa su rešili da napadnu prvi i napravili su pokolj u nekoliko srpskih sela. Onda su se ustanici organizovali i krenuli da napadnu Kulen Vakuf. Međutim, naišli su na kolonu ljudi koji su bežali iz grada, uglavnom starci, žene i dece, i onda su na krajnje bestijalan način svoj bes iskalili na tim nedužnim ljudima. Bilo je među ustanicima i onih koji su pokušavali da spreče zločin, da obuzdaju svoje sunarodnike, od kojih je najpoznatije ime potonjeg generala Đoke Jovanića, ali nisu uspeli mnogo da postignu. Pošto je kasnije dobar deo ustanika prišao partizanima, posle Drugog svetskog rata tim žrtvama nije mogao da bude podignut spomenik jer bi to značilo priznanje tog velikog zločina o kojem se samo krišom pričalo.

Pokušavali ste da objasnite kako je došlo do tih strašnih zločina?
Da, ja sam na neki način pretpostavljao da je u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti među tim narodima bilo nekih sukoba ili bar međusobne mržnje, koja je buknula 41. godine. I išao sam unazad, sve dublje u prošlost. Pokušavao sam da utvrdim da li je bilo nekih velikih sukoba ili mržnje između stanovništva tog kraja, za vreme prve Jugoslavije, pa u u vreme Prvog svetskog rata i pre njega, išao sam do 19. veka. Ono što sam vidio kroz izvore išlo je potpuno protiv mojih pretpostavki. Ustanovio sam, prvo, da na tom području nije bila neka duga tradicija ratovanja, nasilja, čak ni nacionalističkih tenzija ili mržnje. Uglavnom osim, recimo, dva slučaja krajem devetnaestog stoljeća tokom seljačke bune od 75. do 78. i tokom prvih godina nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nije bilo nasilja. Uglavnom su muslimani, pravoslavci i katolici živeli u miru. A ipak je došlo do nasilja, i to ekstremnog nasilja tokom 41. godine.

MAKS BERGHOLC: ZLOČIN IMA I IME I PREZIME

I šta ste ustanovili?
Saznao sam, recimo, da je vrlo mali broj ljudi bio potreban da se počne to nasilje na etničkoj osnovi. Tih ustaša nije bio veliki broj, 100-110 ukupno. To je manje od jedan odsto stanovništva koje su bili u muslimani i katolici na tom području. I drugo, njih nije vodila nikakva velika ideologija, nisu ni te pljačke započele u ime neke ideje, velike hrvatske ili slično. Razlozi su bili mnogo prizemniji.

Znači li to da treba da dođe do drugačijeg razumevanja prošlosti?
Smatram da je apsolutno neodgovoran stav tumačenja istorije kao nekog usuda, kao nečeg što je neizbežno i što se ponavlja, što sam često sretao u Srbiji, ali čega ima i na drugim stranama. Naše ponašanje, svaki čin ima svoj uzrok i meni je bilo bitno da sve objasnim, naravno, na osnovu izvora kojima sam raspolagao, ne na mističan nego na racionalan način. To je bio jedan od najvećih ciljeva ove knjige – da pružim racionalno, logično objašnjenje za takve zločine, a ne samo da opisujem događaje. To je i razlog što sam tu priču uporedio s nekim drugim slučajevima širom svijeta. Da vidimo da nasilje nije nešto što je specifično samo za ove prostore. I ne samo to nego da je ono kroz istoriju izuzetak. To nije konstantno stanje. Ima mnogo više godina mira i suživota nego nasilja. To znači da nasilje nije normalno stanje, ono je izuzetak, i to se mora objasniti.

Sa čim ste poredili Kulen Vakuf?
Sa Ruandom 94. Ima mnogo više ozbiljnijih istraživanja tog slučaja nego za Bosnu i ona pokazuju da veliki broj uglavnom muškaraca, ali i žena, koji su učestvovali u genocidu nisu pre toga mrzeli svoje komšije koji su bili etnički Tutsi. Oni su u tome učestvovali uglavnom radi pljačke, dakle neke koristi, kao i često zbog nekih faktora koji su bili važni u tom trenutku, a ne zbog dugotrajnih istorijskih faktora. Dotad je mnogo njih živelo u miru, kao što je bio slučaj ovde. Ima mnogo antropologa koji se bave nasiljem i Indiji tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina na lokalnoj razini. Ako čitamo njihove radove, vidimo da u nekim situacijama gde na prvi pogled izgleda da je to etnički sukob, kad malo bolje pogledamo, recimo na nivou kvarta, sela. Na taj način ono što se desilo na ovom području u svim ratovima ne izgleda kao nešto misteriozno.

Kad smo već kod poređenja, može li se napraviti neka paralela između 41. i 92?
Prije svega želio bih reći da se ja ne slažem s konstatacijom da je 92. samo repriza 41. jer je to, navodno, sve jedan rat. Zato što je između tih ratova nekoliko decenija mira. Dakle, to su dva događaja. Uzroci za svaki rat, za svaku manifestaciju nasilja su drugačiji, a svaki se mora objasniti u svom kontekstu. Međutim, meni se čini, iako nisam istraživao ratove devedesetih, da ima nekih sličnosti. Recimo, važnost pljačke. Jesu li članovi paravojnih formacija bili velike pristalice apstraktne nacionalističke političke ideologije ili su, isto kao na području Kulen Vakufa 41, videli sjajnu mogućnost da uzmu šta god žele i da se preko noći obogate. Najveći broj nije ratovao zato što je želeo stvoriti neku novu državu ili bilo šta drugo nego da iskoristi neočekivane mogućnosti radi ličnog bogaćenja. Važnost ideologija ostaje na nivou najvažnijih političara, i tada i u ovom ratu. Ali kad gledamo one koji su počinili zločine, situacija je mnogo složenija.

Šta bi iz takvog objašnjenja sledilo kao neka poruka za budućnost?
Mislim da je možda najvažnija stvar pitanje odgovornosti za zločine. Zločini se ni tada ni u ovom ratu nisu desili zbog istorije kao neke apstraktne sile. Kad pokušavamo rekonstruisati nasilje na mikronivou, šta vidimo. Ne vidimo nešto apstraktno, vidimo konkretno ponašanje, konkretne odluke, ličnosti, ljudski čin. To je glavna stvar. Otud mislim da je važna poruka da se istorija ne ponavlja, istorija se ne dešava zbog apstraktnih faktora nego zbog ljudskog ponašanja. I drugo, važno je kako mi kao istoričari, kao društvo, kao političari “pričamo”, tj. objašnjavamo povijest. Želimo li da otkrijemo i ispričamo kako se nešto zaista desilo ili hoćemo da prikažemo događaje kao nešto mistično i fatalističko.

Hoćete da kažete da političari zloupotrebljavaju istoriju zarad svojih ciljeva?
Kako da ne. To je njihov interes, da opisuju istoriju kao da je trenutno stanje, recimo, etnička podeljenost, nešto permanentno, što je uvek bilo i što će biti. Kao sudbina. I ne samo to, ima suviše slučajeva među istoričarima i među političarima, čak i među običnim ljudima, da pristupaju istorijskim događajima selektivno. Recimo, Kulen Vakuf 41. ne može biti ispričan samo kao priča, recimo, o stradanja pravoslavaca, stradanju katolika ili stradanju muslimana ili spasavanju komšija. Sve to može da čini samo elemente jedne celovite priče. Ali danas je ta priča uglavnom podeljena na četiri ili pet odvojenih priča. Nije samo pitanje kako se može objasniti povijest nego kako se ona može pričati, to je veoma bitno. Mora postojati hrabrost da svoj posao ne radimo na tako selektivan način.

Mislite na istoričare?
Mislim na njih, to jest na nas, ja sam jedan od njih. Miljenko Jergović je napisao osvrt o mojoj knjizi i na kraju je napisao nešto ovako: nevjerojatno kako je ova knjiga neprihvatljiva nacionalistima i bivšim komunistima zato što pruža jednu priču umjesto četiri ili šest. I još je rekao da je on prvi put pročitao takvu verziju prošlosti o Drugom svjetskom ratu na ovim prostorima. Kad pričamo samo jednu stranu priče, to je politička odluka. Ja mislim da je to neodgovorno, mada mogu da razumem ljude, i svaki istoričar živi u nekom kontekstu. U ovom kontekstu nije tako lako opisati istoriju van tog okvira. Nema podrške za to. Ako želiš napisati ovakvu verziju povijesti, svi su protiv tebe. Možda ja imam malo više slobode jer ne radim u nekoj instituciji ovde. Mi kao istoričari moramo biti dovoljno hrabri i pokušati napisati istoriju na taj način. Ne moramo da se slažemo u svemu, ali mora da postoji neka saglasnost među nama da nećemo ispričati samo muslimansku priču, ili samo srpsku priču, ili samo hrvatsku priču. Svi su bili u sukobu – to je jedna celovita priča, to se mora objasniti na taj način, a ne selektivno. Ovo drugo je politika.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 30. maj 2019.

Država je uvek imala otpor prema Univerzitetu

Danas se vrlo često dešava da prilikom donošenja zakona Univerzitet to saznaje među poslednjima

Vladan Kuzmanović, dekan Građevinskog fakulteta

Ovih dana Beogradski univerzitet je u centru pažnje, nažalost ne baš u pozitivnom kontekstu, kako se to kaže. Ali, ako bismo uzeli da je ta afera sa doktoratom ministra finansija Siniše Malog samo jedan njegov ružan san, kakav je uloga visokih škola u Srbiji danas, da li je uticaj Univerziteta u društvu danas dovoljno velik, tačnije adekvatan onome što bi trebalo da bude. To je bila tema razgovora sa Vladanom Kuzmanovićem, dekanom beogradskog Građevinskog fakulteta.

Kakav je, po vašem mišljenju, generalno odnos između Univerziteta i društva danas u Srbiji?
Mi kao Građevinski fakultet, a mislim da je raspoloženje na celom Univerzitetu manje-više takvo, nismo zadovoljni položajem Univerziteta u društvu. Koliko je to nasleđe nekih prošlih vremena, koliko su prethodne garniture rektorskog kolegijuma tome doprinele, a koliko je današnja politika, država, ministarstva, neosetljiva i na potrebe i na predloge Univerziteta, to možda nije lako reći. Ali, u svakom slučaju, u današnje vreme se vrlo često dešava, prilikom donošenja zakona, recimo, da to Univerzitet saznaje među poslednjima. Dakle, kad je već proces u završnoj fazi, kada malo može da se utiče, kad može samo nešto malo da se popravi. Umesto da Univerzitet od početka bude uključen u izradu zakona, da budemo među onima koji predlažu, sagledavaju koncepciju tog zakona i daju mu strateške okvire.

Imate li u vidu nešto konkretno?
Evo, uzmimo najnoviji zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti. Univerzitet je posredno, privatnim vezama, dobio neke materijale, kada je njegova izrada u nadležnom ministarstvu već uveliko bila odmakla. Moglo je mnogo brže da se dođe do mnogo boljeg rešenja, kojim bi i država i naučna zajednica bili zadovoljni. Generalno, iako se mora priznati da su državni sekretari ili pomoćnici ministara, pogotovo u visokom obrazovanju, često naše kolege s fakulteta, dnevna politika po pravilu pobeđuje, pa se glas Univerziteta ne čuje.

Ovo što ste govorili više je odnos države i Univerziteta. A kakav je odnos sa društvom u celini?
Mnogo bolje sarađujemo. Sa javnim preduzećima, s privatnim kompanijama imamo mnogo bolju saradnju nego direktno s ministarstvima. Građevinski fakultet se pojavljuje u ulozi stručne kontrole, nadzora u izvođenju objekta, u fazi projektovanja, naši profesori kao konsultanti… Jesmo uključeni u sve najvažnije objekte koji se u Srbiji grade.

BEZ KVALITETA VISOKOG OBRAZOVANJA NEMA NI UGLEDA PROFESORA NI UTICAJA UNIVERZITETA U DRUŠTVU

Nekad se mnogo govorilo o potrebi tešnje saradnje između nauke i privrede, naročito kroz naučnoistraživački rad, kakvo je danas tu stanje?
Saradnja privrede i visokog obrazovanja zavisi od mogućnosti privrede. Privreda mora da bude razvijena, snabdevena visokim tehnologijama osposobljenim da prihvate istraživanja koje univerziteti i fakulteti sprovode. Ako je privreda slaba, ako nemate firme koje imaju visoku tehnologiju, onda nije moguće ni primeniti to čime se nauka bavi. Sa druge strane, nauka mora da oseti potrebe privrede i da onda radi na takvim naučnoistraživačkim projektima, na rešenjima koja će pomoći našoj današnjoj privredi. Recimo, mi smo kao fakultet uključeni u Savet za zelenu izgradnju, gde se primenjuju nove tehnologije, potencira energetska efikasnost, upotreba savremenih materijala i slično.

Koliko ima naučnoistraživačkog rada u privredi, u samim preduzećima, ili se saradnja ogleda u tome što firme od fakulteta traže određene usluge?
Uglavnom traže naše usluge. Nema danas tako velikih firmi koje sebi mogu da dopuste da imaju neki naučnoistraživački centar u svom sastavu, to je prosto luksuz. Ranije je, recimo, Energoprojekt imao stručni savet, imale su velike firme poput Komgrapa, Trudbenika, svoje laboratorije, gde su vršili neka ispitivanja. Svaka firma je imala ponekog doktora nauka. Danas toga nema. Kada organizujemo, na primer, neke kongrese i simpozijume, vrlo malo ljudi nam dođe iz privrede iako imaju teme, imaju odlične projekte, mogli bi da napišu radove koji bi bili interesantni za publiku, za istraživače, profesore sa raznoraznih fakulteta. Možda su oni izgubili interes za to, ali čini mi se da je još veći problem što poslovodstvo nema sluha da pošalje te ljude dva-tri dana na Zlatibor ili Palić, da oni predstave to što su radili. Mi se sada trudimo da animiramo svoje kolege koji imaju dobre reference, dobre projekte, da ne bude da se istraživanja i dobre stvari rade samo na fakultetu.

Da li je na Zapadu drugačije, ili u Sloveniji, recimo?
Slično je i u Sloveniji. Na pravom Zapadu, u zapadnoj Evropi, na konferencijama se često prikazuju naučnoistraživački radovi koje je finansirala njihova privreda. Ali to je drugi svet. Recimo, ETH iz Ciriha, čuveni univerzitet, ima godišnji budžet od milijardu evra za istraživanja. To su uglavnom projekti koje oni rade za potrebe privrede. A naš budžet je nekih pet, šest miliona evra godišnje. Od toga jedan deo dobijamo od Ministarstva nauke, a deo su naši sopstveni prihodi. Nažalost, država ne plaća više od 20-25 odsto naših materijalnih troškova – za struju, vodu, grejanje i ostale komunalije.

IAKO SU DRŽAVNI SEKRETARI ILI POMOĆNICI MINISTARA, POGOTOVO U VISOKOM OBRAZOVANJU, ČESTO SA FAKULTETA, DNEVNA POLITIKA PO PRAVILU POBEĐUJE, PA SE GLAS UNIVERZITETA NE ČUJE

To važi za sve fakultete na Beogradskom univerzitetu?
Da, država godišnje pokriva najviše četvrtinu naših materijalnih troškova. A državni smo fakulteti.

A plate?
Redovni profesor sa četrdeset godina radnog staža na Građevinskom fakultetu nikada nije imao ni hiljadu maraka ni hiljadu evra. Ako neko zarađuje više, onda je to iz sopstvenih sredstava. Na fakultetima koji imaju veliki broj studenata, poput Pravnog ili Ekonomskog, drugačija je situacija. Ali za naš budžet, ako treba da dodamo iz sopstvenih sredstava za plate, to je veliki izdatak. A pri tom moramo da ulažemo u laboratorije, u opremu, instalacije kako bismo mogli da radimo istraživanja, tako da za plate ne ostane mnogo.

Od ukupnih troškova Građevinskog fakulteta, koliko daje država, a koliko vi sami zaradite, bilo od studenata, bilo od projekata?
Kad se sve skupi, država pokriva manje od polovine naših rashoda.

Jesu li za mali uticaj visokog obrazovanja pre svega krivi sami profesori koji su se, uljuljkani udobnošću svoje pozicije, povlačili iz društvenog života?
Pozicija profesora na fakultetu omogućava možda neki status u društvu, ali čini mi se da profesori fakulteta sami o sebi nemaju takvo mišljenje. Možda ih više društvo tako doživljava. Položaj Univerziteta možda jeste vremenom nekako oslabio, ali, sa druge strane, evo ja sam 25 godina na fakultetu, nisam siguran da je uticaj naučnoistraživačke javnosti bio veći. Nekako je uvek država imala, ne mogu da kažem otpor prema Univerzitetu, ali… Hajde da napravimo paralelu, Srpska akademija nauka je još na višem nivou nego što je Univerzitet u Beogradu, pa, složićemo se, ni ona nema neki uticaj niti na globalnu politiku niti na neka rešenja koja se u državi usvajaju. Ako je to tako, onda nije prirodno očekivati ni da Univerzitet ima neku mnogo značajniju ulogu.

VLADAN KUZMANOVIĆ: DRŽAVA POKRIVA MANJE OD POLOVINE NAŠIH RASHODA, A DRŽAVNI SMO FAKULTET

Vi ste angažovani i Privrednoj komori Srbije, kakve utiske nosite iz te sfere?
Svakako je najupečatljivije to da mi danas gotovo da nemamo građevinsku industriju. Mi smo imali gigante koji su zapošljavali desetine hiljada ljudi. Mislim na Trudbenik, Komgrap, PIM, Rad, itd., velike građevinske firme koje sad praktično više ne postoje, Mostogradnja jedva preživljava zahvaljujući tome što se praktično na državnom nivou ugovori neki posao, nije bitno da li sa Kinezima ili nekim drugim. Gde se ove naše kompanije pojavljuju kao podizvođači. I onda nemaju reference, pa ni na nekim narednim poslovima ne mogu da konkurišu jer nemaju reference. Svi vam gledaju reference otprilike unazad pet godina. Problem je što naša država zakonima nije propisala takav postupak kod tendera da mogu i naše firme da se jave na posao. Tako da je sad moguće da strana firma osnuje kompaniju u Srbiji, ima direktora i dvoje-troje zaposlenih, a vuče reference iz zemlje matice. Više puta smo na taj problem ukazivali Ministarstvu, i mi i kolege iz Energoprojekta, iz Mostogradnje koji su članovi Upravnog odbora Privredne komore građevinske industrije Srbije, i da moraju građevinske kompanije da se dovedu u ravnopravan položaj, ali ništa nismo uspeli. A neophodno je da se naše građevinske kompanije osnaže.

Sve češće se čuje da nema građevinskih radnika. Kakav je vaš uvid?
Tačno, imamo problem i s radnicima. Za Beograd na vodi “uvozili su” radnike iz Turske mislim, pa ih neko u tom lancu nije u nekom trenutku platio, pa je nastao problem. Taj odliv radne snage koji prati Rumuniju, Bugarsku, uveliko se dešava i kod nas.

A kako su plaćeni građevinski inženjeri?
Zavisi, naravno, od firme, ali početna plata inženjera pripravnika je 500-600 evra, što je dobra startna pozicija, sa mogućnošću da već na narednim projektima kroz godinu, dve napreduje i da ta plata bude veća.

Odlaze li diplomci?
Podjednako, ima mnogo onih koji odlaze, ali i mnogo onih koji ostaju. Nama od onih koji završe osnovne studije svega pet odsto ne upiše master studije, ali zato imamo mnogo onih koji petu godinu master studija studiraju iz radnog odnosa. Znači, zaposle se posle četvrte godine jer posle četiri godine oni su diplomirani inženjeri građevinarstva, i master studije, koje kod nas traju godinu dana, studiraju iz radnog odnosa.

A kakvi su brucoši, često se mnogi žale na nedovoljno znanje onih koji upisuju fakultete.
U svakoj generaciji, tako je bilo ranije, tako je i danas, imate kod nas na fakultetu 10 do 15 odsto onih koji su briljantni, koji gde god da upišu završiće i biće perfektni stručnjaci. Imate one, recimo, njih dvadesetak odsto, koji na fakultet zalutaju, koji upišu fakultet da bi imali markicu za prevoz, smeštaj u domu itd. E sad, ona sredina, onih 50-60 odsto, to je zapravo nama ciljna grupa, da od tih prosečnih srednjoškolaca koji kod nas dođu napravimo što boljeg inženjera. To je izazov.

PREMA NOVOM KONCEPTU UNIVERZITETA I U EVROPI I U AMERICI, STUDENT TREBA DA NAUČI ONO ŠTO ĆE MU KORISTITI, RECIMO, U PRVIH PET GODINA PROFESIONALNE KARIJERE

I kakvi su ti prosečni?
Mi ne možemo da izmislimo druge đake. Ali postoji i manjak interesovanja kod tih đaka i nešto slabije obrazovanje. Kad bismo davali zadatke kao što smo davali pre 20 ili 30 godina, sigurno bi procenat uspešnosti na polaganjima bio manji. Ali to je manje važno. Koncept je važan. Mi imamo strategiju razvoja građevinarstva koju su Amerikanci radili 2007-2008. godine, to je za nas friško, kao da je juče pravljeno. I oni imaju iste probleme. I oni sad sagledavaju šta njihov inženjer u 21. veku treba da zna. I to je vrlo interesantno. Nekad se učilo sve ono što jednom inženjeru za 40 ili 50 godina njegove karijere može da padne pod ruku da radi, da projektuje, da izvodi. Međutim, sad je zaista pitanje treba li to da bude tako. S jedne strane, tehnologije se brzo menjaju, a sa druge, nema svaki inženjer priliku da radi sve. Otud, prema novom konceptu i u Evropi i u Americi, student treba da nauči ono što će mu koristiti, recimo, u prvih pet godina profesionalne karijere, kad će imati nekog mentora, starijeg kolegu u birou. Sve ono što će mu eventualno jednog dana zatrebati on treba da stekne kroz permanentno usavršavanje, na kojem se posebno insistira. Dakle – celoživotno obrazovanje. Prosto je nemoguće sad u 21. veku da nekoga za pet godina naučite sve što će mu trebati narednih 50 godina. A i ako ga naučite, verovatno će zaboraviti kroz dve, tri ili pet godina. Dakle, koncept je da mi mladim inženjerima damo dobre osnove, kako mi volimo da kažemo široko akademsko obrazovanje, da mogu da se sutradan u privredi uhvate ukoštac s praktično svim izazovima, a da istovremeno dobiju znanja i veštine koje će im biti najpotrebnije u prvih pet godina bavljenja profesijom.

OBRAZLOŽENJE ZA OSNIVANJE GRAĐEVINSKOG FAKULTETA U KRALJEVU GLASILO JE DA JE TAMO BIO ZEMLJOTRES, PA ĆE IM TREBATI INŽENJERA

U Srbiji ima sedam državnih građevinskih fakulteta: Subotica, Novi Sad, Beograd, Niš, Priština, koji je u Kosovskoj Mitrovici, Novi Pazar i odskoro u Kraljevu. Postoji i jedan privatni , ali on je za graditeljski menadžment. Treba li Srbiji toliko građevinskih fakulteta?
Zanimljivo je kako je nastao taj u Kraljevu. Obrazloženje je bilo da je tamo bio zemljotres, pa im trebaju građevinski inženjeri. Mi smo smatrali da je to potpuno nepotrebno i nismo hteli ni na koji način da se uključimo u njegovo otvaranje iako su nas zvali.
Ne bih da kažem nešto loše, ali da bi se podigao kvalitet studija mora da postoji neka koncentracija. Ne može svaki grad sa preko 50.000 stanovnika da otvori fakultet. Bilo koji, ne građevinski ili mašinski. A bez kvaliteta nema ni ugleda profesora ni uticaja univerziteta u društvu.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 22. maj 2019.

NATO, bato, samo NATO

Kao da neko brani Srbima (i Srpkinjama, dabome) da krenu “putem spasenja”. Pod uslovom, jedinim, da njihovo spasenje drugi narodi ne moraju da plate svojim glavama

Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

Iako bi mu to donelo mnogo rizika. Možda i osudu sredine, ušuškane i samozadovoljne u svom položaju. Nije lako odreći se privilegija, izložiti se osudi okruženja. Treba napustiti taj udoban i siguran svet i suprotstaviti se većinskom mišljenju. Ne naroda, razume se, koliko god se u njegovo ime i u njegovom interesu, navodno, govorilo. Nego svog društvanceta, lepo razmeštenog i vrlo uticajnog. Tamo gde se dele pare i sinekure.

Ali danas su takvi Srbi retki, ako ih uopšte ima. Preostali su salonski i kabinetski nacionalisti koji su, na jedan ili drugi način, na državnim jaslama. Što, viđi vraga, praktično znači da ih na jedan ili drugi način plaća – inače omrznuti – Vučić. Preko državnih fondova ili preko fondova koji su šatro nezavisni, ali zapravo rade u dosluhu s njim.

Da bi, međutim, čitava predstava delovala ubedljivije, oni su se podelili u grupe i partije, bilo civilne bilo crkvene, pa se još, da bi održavali tenziju i zavaravali naciju, drže “neprijateljski”. Čak i ulaze u međusobne, manje ili veće, verbalne, razume se, sukobe.

Tako se oni šetkaju po televizijama, jedni po jednim, drugi po drugim, gde kukaju kako ne mogu da dođu do izražaja, kako su skrajnuti i nemaju pristup medijima. A u stvari su dobro raspoređeni i svi duvaju u istu tikvu. I održavaju Vučića na vlasti.

Kao da neko brani Srbima (i Srpkinjama, dabome) da krenu “putem spasenja”. Pod uslovom, jedinim, da njihovo spasenje drugi narodi ne moraju da plate svojim glavama.

Da je Jugoslavija 1989. ušla u NATO, ne bi se raspala. Da je Srbija 1999. ušla u NATO – ne bi se raspala. Nego bi slavila 610. i 10. rođendan. Pravi srpski nacionalista bi ove, 2019. godine, iz toga izvukao neko naravoučenije.

Jer, jasno je: članstvo u NATO donosi političku stabilnost. Politička stabilnost je osnov ekonomske stabilnosti. Stabilnost privlači investitore, investicije donose radna mesta i zarade; bez zarade nema novca, a bez novca nema kulturnog razvitka. Bez ekonomskog i kulturnog napretka nema (opstanka) nacije.

Logika je gvozdena, ali zahteva napore i žrtve. Srpski nacionalisti, međutim, bar ovi koji trenutno preovlađuju, nisu baš skloni ni naporima ni žrtvama. Dobrovoljni davaoci tuđe krvi, to je njihova glavna karakterna osobina. Ostap-benderovski slogan “Ideje naše, benzin vaš” njihov je moto.

I kao što sam rekao: onaj Srbin sa dna kace danas bi kazao: NATO, bato, samo NATO.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. maj 2019.

Kosovo je faktički nezavisno

Šta donosi “politički dogovor” tri građanske stranke, kako da se Srbija suoči sa istinom, za ili protiv razgraničenja, može li Vučić biti smenjen na izborima, koja su tri stuba njegove vladavine

Intervju Aleksandar Olenik, Građanski demokratski forum

Razgovor sa Aleksandrom Olenikom, predsednikom Građanskog demokratskog foruma – otcepljenim krilom Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića nakon što je organizaciju preuzeo Sergej Trifunović – vođen je 9. maja, na Dan Evrope, nekada Dan pobede, a dan nakon što je s Koalicijom “Tolerancija”, koja se sastoji od Bošnjačke građanske stranke, Crnogorske stranke i Vlaške narodne stranke, potpisan “politički dogovor” o saradnji. Isti takav dokument potpisan je i oko mesec dana ranije sa Strankom moderne Srbije. Otud je prirodno bilo da intervju započnemo pitanjem o platformi na kojoj je dogovor sklopljen.
“Razlog je jednostavan”, kaže Olenik. “Povezali su nas iste vrednosti i ključni politički stavovi koje zastupamo. Ovo je jedna od najprirodnijih veza koje sam ja imao prilike da vidim u poslednjih 20-30 godina na političkoj sceni Srbije”.
 
Koje biste tačke izdvojili kao ključne?
Najvažnija je – Srbija na Zapadu. Zatim, čovek u centru pažnje, naravno, ljudska prava, osuda svih zločina, genocida, kao i suočavanje sa istinom, sa krivičnim delima, odnosno ratnim zločinima i genocidom koji su vršeni u naše ime, a nakon suočavanja politička i pravna osuda kao minimum uslova za razvitak odnosa u regionu.

Šta vaš dogovor o saradnji podrazumeva?
Zajedničko nastupanje, zajednički rad na terenu, zajedničko sprovođenje politike. Načelno je dogovoren zajednički nastup na izborima, ali za konačnu odluku potrebno je, naravno, da izbori budu raspisani.

ALEKSANDAR OLENIK: LIČNO SAM PROTIV RAZGRANIČENJA, POGOTOVO NA NACIONALNOJ OSNOVI, ALI BIH GA PODRŽAO AKO BI TO BIO JEDINI NAČIN I AKO BI TO RAZGRANIČENJE BILO PODRŽANO OD GRAĐANA I SRBIJE I KOSOVA JER BI OPET DOVELO DO STABILNOSTI

Važno je, međutim, reći da krug potpisnika našeg političkog dogovora nije zatvoren. U toku su razgovori sa još nekoliko organizacija, takođe građanskih. To su Građanska organizacija “Topola”, Niška inicijativa, Udruženje građana iz Zaječara, kao i još neke druge. Mi smo pre jedno mesec dana imali sastanak sa mnogo organizacija, što lokalnih, što onih koje deluju na teritoriji cele Srbije, građanskih, naravno, na kojem smo razgovarali i o politici, i o delovanju, i o načinima udruživanja.

Šta će to značiti za aktuelnu opozicionu političku scenu. Tu je Savez za Srbiju, oko Demokratske stranke se formira takođe jedan blok, gde vidite sebe u odnosu na te grupacije?
U ovom trenutku, nažalost, Demokratska stranka i to ukrupnjavanje oko nje odigrava se u okviru Saveza za Srbiju. Kažem nažalost jer nekako je taj savez ideološki otišao krajnje desno, nacionalistički je orijentisan, kao s kraja prošlog veka, kao devedesetih, i ne vidim zašto je Demokratska stranka tamo. To sam rekao i članovima Demokratske stranke i znam da je veliki broj pristalica, članova, simpatizera Demokratske stranke takođe začuđen zbog odluke da zanemare svoj program.
Sa druge strane je ovaj centar ili ovaj levi deo građanski deo, gde vidim nas, odnosno stranke koje sam već pomenuo, kao i grupaciju oko Ne davimo Beograd, koja se povezuje sa građanskim frontovima po Srbiji. Hoćemo li se na kraju, te dve grupacije, nakon raspisivanja izbora udružiti ili ne, to ostaje da se vidi kada izbori budu raspisani. Ali ja očekujem da kad dođu izbori, ako naravno ne bude bojkota, da ćemo u opozicionom bloku imati tri kolone, Savez za Srbiju kao desno orijentisan i na građanskom krilu dve grupe: ova koju mi pravimo i koju prave građanski frontovi, s tim što postoji mogućnost da to bude i jedna velika grupacija. Trenutno je suviše rano pričati o tome. Ja čak mislim da bi bilo dobro da se do izbora profilišu ove dve građanske grupe, da znamo ko smo, šta smo, koje su nam politike jer se još stvaraju, još izgrađuju stavovi sa obe strane i da onda kada se ukaže potreba možemo konkretno da razgovaramo o saradnji.

VUČIĆ PRISTAJE DA ŠTITI TE LOKALNE NASILNIKE, RAZNE JUTKE, SOMONOVIĆE I PALME, IAKO ZNA DA MU TO MEDIJSKI NANOSI ŠTETU, ALI SU MU ONI ISUVIŠE BITNI U KONTROLI I NARODA I VLASTI NA LOKALNOM NIVOU I ZATO IH ŠTITI DOKLE GOD MOŽE I KOLIKO GOD MOŽE JER MU DAJU NEKU VRSTU NEOGRANIČENE MOĆI U CELOJ SRBIJI

Saradnja s lokalnim pokretima svakako je dobra, ali čini se da je opozicija tu još uvek najinferiornija. Kako mislite to da popravite, planirate li kampanje od vrata do vrata ili slično?
Kampanju od vrata do vrata teško možemo da vodimo jer zahteva veliki broj aktivista da bi se pokrila cela teritorija, ali tamo gde možemo hoćemo. Tu ćemo se maksimalno oslanjati na lokalne organizacije. Generalno, tri su načina da ojačamo svoje prisustvo i uticaj u provinciji. Jedan je da tamo idemo fizički i da razgovaramo, ali je ograničen broj ljudi do kojih možemo da dođemo. Drugi način da dođemo do građana jeste da plasiramo informacije preko medija, gde smo takođe vrlo ograničeni jer pre svega do televizija s nacionalnom frekvencijom ne možemo da dođemo, tačnije ne daju nam ni da priđemo. Treći su društvene mreže, što je kanal limitiran brojem korisnika. Prema poslednjim istraživanjima, Tviter i Fejsbuk, dominantne mreže, ne mogu da pokriju više od 15 odsto građana u Srbiji, to je maksimum. S tim što malo više od 10 odsto odlazi na Fejsbuk, a oko pet odsto na Tviter. Tako da je značaj društvenih mreža manji nego što se u javnosti govori.

Kako sada stvari stoje, izgleda da će na predstojećim izborima jedna od glavnih, a verovatno i glavna tema biti Kosovo. Kakav je vaš stav o tom pitanju?
Pre tri-četiri godine, prema istraživanjima javnog mnjenja, Kosovo je bilo peto, šesto, sedmo pitanje od interesa za građane. U poslednje dve godine javno mnjenje je usmereno na Kosovo, što namerno, što slučajno. I Kosovo je poslednjih godinu do dve prvo pitanje, da li je nametnuto ili nije, ne znam, ali je glavno pitanje i nema razloga da ga izbegavamo kad je već u žiži interesovanja. Naš pristup ovom problemu je sledeći. Prvo, konačno treba da izvadimo glavu iz peska i da kažemo da je Kosovo faktički nezavisno od 1999, kada smo potpisali kapitulaciju, povukli se sa Kosova i izgubili kontrolu nad tom teritorijom. Definicija nezavisnosti je da ako neka grupa ljudi kontroliše neku teritoriju, oni su nezavisni, to je to. I ono što je možda još važnije, mora da se kaže da ta činjenica nije pala s neba nego je to rezultat tragične politike s kraja osamdesetih i devedesetih. Tada je Srbija odabrala da, po mom mišljenju, prekomerno i bez potrebe upotrebi tešku fizičku silu, odnosno vojsku i policiju, prema svojim građanima albanske nacionalnosti, što je direktno dovelo do ovoga o čemu sam malopre govorio. Dakle, prvo da se ne lažemo više, prosto da znamo, Kosovo je nezavisno faktički, pravno nije do kraja, ali faktički jeste nezavisno. Kad stvari postavimo tako, onda možemo da razgovaramo o drugom delu, završnom, odnosno o sporazumu ili, kako to trenutno objašnjavaju, sveobuhvatnom pravno obavezujućem sporazumu. Suština je da se preko tog sporazuma dođe do stabilnosti u regionu, odnosno stabilnosti kako Republike Srbije tako i Kosova. Dokle god je to pitanje otvoreno u Srbiji neće biti stabilnosti, nema napretka, nema ekonomije, niko neće da ulaže tamo gde mi imamo vikend-ratove i vikend državne udare. Ili da se uveče lideri, naš predsednik Vučić i Tači i Haradinaj, druže i mire među sobom, a onda ujutru huškaju građane jedne na druge, pričaju o nekim upadima, o nekim sukobima, pa se onda opet uveče mire… Ta nestabilnost možda koristi njima, takozvanim liderima, ali građanima ne koristi. Zbog toga mi i stojimo tu gde smo. Mi od te 99. pa naovamo ili stagniramo ili sporo napredujemo, u nekim oblastima i nazadujemo. Ako bi došlo do sporazuma i ako bi on bio podržan od građana sa obe strane, to bi značilo stabilnost, onda bismo mogli i mi i oni, a bilo bi dobro i za region, konačno normalno da krenemo napred. Da kažemo, na primer, investitorima – nema više opasnosti od rata, nema opasnosti od sukoba, granice su dogovorene, definisane, nema ovih barijera u vidu taksi itd.

ALEKSANDAR OLENIK: NE SMEMO VIŠE SAMI SEBE DA LAŽEMO I DA NA TOME GRADIMO POLITIKU

A kako u tom kontekstu gledate na opcije koje se pominju kao rešenje?
Problem je što mi, u stvari, i nemamo pouzdanih informacija, ali da kažem da su se nekako iskristalisale dve opcije. Jedna je to neko razgraničenje, a druga je neki dogovor koji bi se naslanjao ili bi proistekao iz Briselskog sporazuma. Lično sam protiv razgraničenja, pogotovo na nacionalnoj osnovi, ali bih ga podržao ako bi to bio jedini način i ako bi to razgraničenje bilo podržano od građana i Srbije i Kosova jer bi opet dovelo do stabilnosti. Smatram da je bolje rešenje zasnovano na Briselskom sporazumu, koji treba još doraditi, uneti još neke stvari, pa da on predstavlja celovito rešenje.

Mislite li da se s takvim stavom može pridobiti veći broj birača?
Kada o tome razgovaram sa građanima, prijateljima, porodicom, privatno oni kažu – jeste, u pravu si, ali to ne smeš da kažeš na televiziji, ako to kažeš gotovo, nećeš se više baviti politikom, nećeš imati nikakvu podršku. A onda, recimo, odemo na ove proteste, ljudi dođu i kažu: dvadeset, trideset godina nas lažu, pa nismo mi ludi, znamo da smo ga izgubili, a trideset godina nas ubeđuju da nismo, te neke fusnote, te neke zvezdice, a imamo carine koje mi ne kontrolišemo na tom Kosovu. I onda tu treba naći neki balans. Na primer, i političari i opozicioni i ovi na vlasti, kad pijemo kafu, reći će: slažem se s vama, to oko Kosova. A kad ga pitate, pa što ne kažeš to javno: “Ne smem, rastrgli bi me”. Pogotovo ovi na vlasti. Ja ih pitam – ko bi vas rastrgao? Javno mnjenje. Čekajte, pa vi u najvećoj meri formirate javno mnjenje. Ne, ne smemo. A onda isto i opozicija, ovi koji su dugo na sceni, kao ne, ja se slažem da je Kosovo tako kako vi kažete i to je sve u redu, ali ja to ne smem da kažem jer bih izgubio neke poene, procente i slično. Ja mislim da je situacija potpuno suprotna, da je 30 godina laganja građana Srbije, od pobede 99, pa naovamo suviše, i za Srbiju i za Balkan. Mislim da će građani prepoznati, da već prepoznaju to da je vreme da se pogledamo u oči i kažemo – e, izgubili smo, pravili smo greške, hajdemo sad da pravimo kontrolu štete i da vidimo kako možemo da krenemo napred. Taj princip koji važi za Kosovo važi i za sva druga pitanja. Ne smemo više sami sebe da lažemo i da na tome gradimo politiku.

Kako biste, upravo s obzirom na to, okarakterisali politiku Aleksandra Vučića?
Prvo, mislim da su debelo preteralijedno pola godine unazad s tom količinom laži i medijskih manipulacija i da su potcenili građane, ne samo u Beogradu nego i po Srbiji. Ja volim da razgovaram s ljudima, oni kupuju te najjeftinije novine i onda vrlo često čujem komentar – pa ovo stvarno više nema smisla. Sa druge strane, počeli su da koriste strah, da seju strah kao metod koji će im omogućiti da i dalje vladaju. Ljudi kažu: plašim se za posao, za karijeru, za uspeh, moram da uradim ovo ili ono. Ta vrsta vladavine sejanjem straha ograničenog je vremena. Ne možete dugo vremena držati nekog pod strahom. Ne možete ga večito ni ucenjivati. Ljudi ili odlaze iz zemlje, što se nama sve više dešava, ili se na kraju ipak pobune.

Pominjali ste stabilnost kao osnov ekonomskog napretka, članstvo u Evropskoj uniji je pretpostavka stabilnosti, ali ne vidimo čak ni na opozicionoj sceni da se insistira na ulasku u Evropsku uniju, više vlada neko navodno razočaranje.
Vučić se lažno predstavlja kao neko ko Srbiju vodi ka Evropskoj uniji. Jer ulazak ili prilazak blizu Evropske unije znači pravila koja moraju da se poštuju i ne mogu da se prave direktni dogovori, ne mogu da se podmićuju ni ovi ni oni, investitori ili bilo ko drugi, ne može se lagati na državnoj i televizijama s nacionalnom frekvencijom 24 sata dnevno. To su pravila koja ne odgovaraju vlasti. Ali još me više na neki način brine što izgleda ne odgovaraju ni dobrom delu opozicije. Tu pre svega mislim na Savez za Srbiju, inače bi se, u suprotnom, on odlučno zalagao za ulazak u Evropsku uniju, ali mi to ne vidimo. I to je najveći problem koji mi i ostale građanske opcije imamo sa Savezom za Srbiju jer ne vidimo politiku koja bi menjala sistem.

OVA VLAST ĆE TEŠKO BITI SMENJENA NA IZBORIMA JER SUMNJAM DA ĆE DOZVOLITI POŠTENE IZBORE. AKO I BUDE SMENJENA NA IZBORIMA, ONDA TA POBEDA MORA DA BUDE UBEDLJIVA

Šta mislite o dijalogu između vlasti i opozicije koji traži opozicija?
Kad se pomene taj dijalog i zahtevi dela opozicije oko Saveza za Srbiju, meni su prva asocijacija devedesete zato što mislim da se sada, nakon dvehiljadite, opet borimo za smenjivost vlasti na izborima. I opet deo opozicije traži vaninstitucionalne pregovore, okrugle stolove oko fer izbora, izbornih uslova i oko slobode medija, što je meni preslikana situacija iz devedesetih. Mi smatramo da je najbolje da se dijalog vodi tamo gde mu je mesto, ali naravno za to je potrebna saglasnost i volja i opozicije i pozicije. U ovom trenutku ne postoji volja ni jedne ni druge strane. Ko je kriv? Kriva je vlast, naravno, jer su oni prvo počeli sa onih milion idiotskih amandmana na sopstvene zakonske predloge samo da bi onemogućili raspravu, dakle dijalog. Ako nema političke komunikacije u institucijama, onda dolazimo do političkih sukoba koji mogu biti svakojaki. Da li će, kako i kada doći do otvaranje dijaloga, u ovom trenutku ja ne mogu ni da naslutim.

Pomenuste borbu za smenljivost vlasti na izborima, šta mislite hoće li ova vlast biti smenjena na izborima?
Teško će biti smenjena na izborima jer sumnjam da će dozvoliti poštene izbore. Ako i bude smenjena na izborima, onda ta pobeda mora da bude ubedljiva. Ova vlast neće otići sa vlasti ako pobeda opozicije bude sa dva, tri ili pet odsto razlike nego mora da bude preko 10-15 odsto. Mora da bude tako ubedljiva da ne može preko toga da se pređe, bar ne u Evropi. Jako će teško biti doći do toga, tako da mislim da je malo verovatno da će do smene vlasti doći na izborima zato što mi u principu poslednjih par turnusa i nemamo izbore. Reč izbor znači da birate između dve i više stvari, da biste birali između dve i više stvari morate da znate koje su te dve ili više stvari. Ako nemate informacije, a nemate informacije, ako imate ove neke ćelavce u džipovima bez tablica koji idu i uteruju strah i primoravaju ljude da glasaju za koga su obećali i kome su obećali da će da glasaju, kao što smo imali slučaj u Lučanima, vi nemate izbora. Ako bismo imali prave izbore, bez te masovne medijske manipulacije i proizvodnje laži, mislim da bi u tom slučaju došlo do pobede opozicije, i to sa značajnijom razlikom. Kako doći do takvih izbora, to je pitanje.

Vi, dakle, mislite da Vučić u dogledno vreme neće dozvoliti iole fer i normalne izborne uslove?
U nekoj bliskoj budućnosti ova vlast neće dozvoliti fer izbore. Ona se trenutno zasniva na tri stuba, da tako kažem. Jedan je kontrola i zloupotreba medija, proizvodnja laži, manipulacije, skretanje fokusa javnosti sa bitnih stvari. Drugi stub je u ekonomsko-socijalnoj sferi. To je zloupotreba javnih resursa. Ovaj poslednji miting vlasti to je najbolje pokazao. Kao da imamo ponovo Savez komunista kao jednu jedinu partiju i gde je ceo državni aparat stavljen u funkciju te partije. Sve – autobusi, gorivo, sendviči… Cela ta logistika data je od države. Ako pogledamo samo taj segment, kao da smo u jednopartijskom sistemu. Treći deo je onaj koji ljudi uglavnom ne vide – to su oni lokalni šerifi koji bukvalno seju strah na lokalu, razne jutke, simonovići, palme. Taj način njihovog upravljanja na lokalnom nivou, preko tih šerifa, odnosno nasilnika i manipulatora jer svi su oni nasilnici, a svaka opština ima bar jednog, izuzetno je važan. Sve su to bitni šrafovi u njihovoj hijerarhiji jer ta jedna osoba na lokalu drži pod strahom bukvalno sve ljude koje zna i ucenjuje ih socijalno i ekonomski. I zato Vučić i pristaje da štiti te i takve nasilnike iako zna da mu to medijski nanosi štetu, ali su mu oni isuviše bitni u toj kontroli i naroda i vlasti na lokalnom nivou i zato ih štiti dokle god može i koliko god može jer mu daju neku vrstu neograničene moći na lokalu.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 16. maj 2019.

Bitka za Kalemegdan

Plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno

Intervju: Estela Radonjić Živkov, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture

Nekad se iza kulisa odvijaju bitke teže i veće od onih na javnoj sceni. Jednu takvu vode zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture protiv ubedljive manjine u svojoj ustanovi, ali manjine koja ima pozicije i moć i podržava vlast koja zbog gondole hoće da sruši ono što nije uspelo neprijateljskim silama kroz vekove. Tim povodom razgovarali smo sa Estelom Radonjić Živkov, jednom od stručnjaka koja je najogorčeniji protivnik gondole.

Da li je ovo odlučna bitka za Kalemegdan?
Ja bih pre rekla da se na Kalemegdanu danas vodi odlučujuća bitka za budućnost našeg kulturnog i prirodnog nasleđa, ali i bitka od čijeg ishoda zavisi da li ćemo nastaviti život u društvu evropskih demokratskih država ili će prevagnuti oni koji nas vode ka totalitarnom režimu u kojem jedan čovek odlučuje o svemu.

Da li je ovaj današnji neprijatelj opasniji od onih Austrijanaca 1915? 
Neprijatelj svakako nije lak. Ovaj “rat”, sa jedne strane, vode pojedinci kojima ne treba sistem, ne trebaju institucije, ne trebaju stručnjaci i znanje. Oni su sami odlučili da je projekat gondole genijalan i da će ga sprovesti. U njihovoj svesti su sve napred pomenute instance tu da aminuju i pripreme teren da se njihova ideja ostvari. Dosad im je ovo polazilo za rukom: tako je srušena upravna zgrada Ikarusa na Novom Beogradu, kasarna Kadinjača u Valjevu, prodaje se memorijalni kompleks na Jabuci, popločava se Beograd, uništena je Slavija, gradi se Beograd na vodi, uništavaju se reke širom Srbije, zidaju zgradurine u nacionalnim parkovima.
Kalemegdan je ponovo preuzeo simboličku ulogu mesta na kojem se vodi odlučujuća bitka. Ukoliko “padne” Kalemegdan, devastacija svih kulturnih i prirodnih resursa može legitimno da bude nastavljena. U odbranu nasleđa koje smo dobili od predaka i koje po dužnosti koju nam je propisao civilizacijski ili evolutivni zavet moramo predati sledećim generacijama na dalje čuvanje, ustala je struka, građani, pa čak i neke institucije ili bar stručnjaci u njima. Posle dužeg vremena na istoj strani su SANU, veliki broj profesora BU, strukovne organizacije i udruženja, veliki broj stručnjaka koji se bave zaštitom nasleđa. Nažalost, plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno. Jednom uništene ostatke Singidunuma niko nikada neće moći da vrati.

Ima li sličnih primera u svetu da se tako značajan istorijski spomenik tako vandalski uništava?
Ima primera uništavanja spomenika, ali oni svakako nisu svojstveni civilizovanom savremenom svetu kojem mi, navodno, težimo. Neki se danas, opravdavajući vandalizam koji se priprema nad baštinom Beograda, pozivaju na neke primere iz sveta gde su postavljene gondole kako bi obezbedile pristup spomenicima kojima je teško prići. Ali u tim slučajevima nije uništen nijedan deo nasleđa već se stanice gondola postavljaju van samih utvrđenja i spomenika. Beogradska tvrđava za to ne može da bude primer jer od nje počinje Beograd i lako je dostupna sa svih strana.

Ova vlast govori o tradiciji, poziva se na tradiciju, a istovremeno je ruši i dezavuiše?
Ova vlast se pozivala na tradiciju dok je postajala vlast, otkad je na vlasti o tradiciji ni traga ni glasa. Pogledajte samo budžet Ministarstva kulture, odnos prema nacionalnim ustanovama koje treba da sprovode kulturnu politiku zaštite te iste tradicije. Naši spomenici kulture koji su na Listi svetske baštine finansiraju se ove godine sa 150.000 evra od Ministarstva kulture. Koliko je tradicija važna, lako se vidi jednostavnim obilaskom Srbije. Štitimo ćirilicu zakonima, a kuća Aleksandra Sandića, sekretara Vuka Karadžića, koji je bio glavni protagonista ćirilice, koji je preveo mnoga dela na srpski jezik, stoji pod najlonom gotovo u ruševnom stanju više od 10 godina, a za njenu obnovu ne treba više od 20-30.000 evra. Ovakvih primera je na stotine. Da postoji želja da se bavimo tradicijom i baštinom, ne bismo imali najmanje utvrđenih spomenika kulture u celom regionu. Mi ih imamo nešto više od 2.500, a Hrvati nešto manje od 7.000.

Borimo se u Unesku za kosovske manastire, a rušimo spomenike u Beogradu. Može li se to objasniti?
Problem oko uništavanja delova Beogradske tvrđave, koja se u sastavu Rimskog limesa nalazi na preliminarnoj listi Uneska, stigao je do mnogih svetskih organizacija koje se bave zaštitom nasleđa. Predstavnici nekih od njih ovih dana su u Beogradu pokušavajući da spreče izgradnju gondole. U kontekstu očuvanja srpskih srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji i želji Kosova da uđe u Unesko, ovakav loš publicitet nam nimalo nije potreban. Vlast ovih dana izokreće ovo pitanje i optužuje sve protivnike gondole i uništenja kulturnog dobra da pomaže Kosovu da uđe u Unesko. To je gotovo isto kao i štrajk glađu ministra odbrane protiv nasilja.

Šta je Zavod dosad preduzeo na odbrani Kalemegdana? Kome ste pisali, s kim radite, tj. sarađujete u Srbiji? Ima li reakcija i kakve su?
Zavod, tačnije njegovo rukovodstvo, nažalost nije preduzeo ništa sem da legalizuje želje vlasti. Nestručnost vlasti dovela je do toga da je napravljeno nekoliko proceduralnih grešaka, što je proizvelo obustavu pripremnih zemljanih radova na izgradnji gondole. Praksa u službi zaštite, a verovatno i u drugim službama, takva je da je često potreban samo jedan tzv. obrađivač i potpis direktora da bi neko rešenje izašlo iz Zavoda. Republički zavod, koji je centralna ustanova zaštite, ima direktorku kojoj je pre godinu dana istekao mandat. Činjenica da još nije postavljen novi direktor, iako je pre četiri meseca sproveden konkurs, govori o tome u kakvom su položaju i direktorica i Zavod.
Većina zaposlenih se Apelom usprotivila izgradnji gondole i uništenju Beogradske tvrđave. Apel je upućen na više adresa, ali ni od koga nismo dobili odgovor. Stručni savet Republičkog zavoda takođe se izjasnio da je protiv gondole, ali ni to zasad nema nikakvog efekta.

Kakvi su vaši dalji potezi. Verujete li da se taj monstruozni plan aktuelne vlasti može osujetiti?
Mi ćemo se na sve moguće načine boriti za očuvanje kulturnog nasleđa Srbije, ali i profesije i dostojanstva ustanove u kojoj radimo. Hoćemo li u tome uspeti, pokazaće vreme koje svakako ostaje kao jedini pravi sudija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2019.

Mali manipulator

Ekonomska 2019. godina počela je prilično loše. Vlast to krije obećavajući svetlu budućnost. Što dalju, to svetliju

Ekonomija

“Spremili smo malog topa, prepala se sva Evropa.” Eto ova parafraza slavnih stihova iz još čuvenijeg filma “Ko to tamo peva”, prvo je što padne čoveku na pamet kad čuje izjavu srpskog ministra finansija Siniše Malog o brutalnom razvoju Srbije prošle godine, kojim je naša zemlja “pokorila Evropu”.
U stvari, dva puta se početkom ovog meseca Mali javno hvalio izvanrednim rezultatima privrede Srbije. Najpre je 3. maja, gostujući na jednoj televiziji, izjavio kako će “prema prognozama Svetske banke i MMF, Srbija do 2023. biti nosilac ekonomskog razvoja regiona”. A onda se, pošto je valjda (ispravno) shvatio da biti najbolji u jednom prilično lošem regionu i nije neki uspeh, na predavanju omladini Srpske napredne stranke pohvalio kako je “Srbija u TOP 10 ekonomija Evrope”. Što je, blago rečeno, jedna obična manipulacija. Pošto se radi samo o tome da je Srbija po stopi rasta u prošloj godini, sa 4,3 odsto, bila među prvih 10 zemalja Evrope. A to je, priznaće čak i naprednjaci, nešto sasvim drugo nego “biti u top 10 ekonomija”, kako god široko to “top” razumeli.
Doduše, onda se mali “ispravio”, rekavši o čemu se zapravo radi, ali je i dodao: “po stopi rasta više se ne poredimo i ne takmičimo sa zemljama u regionu već sa zemljama u Evropi”. Što je opet manipulacija pošto razvijene zemlje “u principu” ne mogu da rastu brzo i imaju niže stope rasta od nerazvijenih.

PAD INDUSTRIJE: Pored toga, razumljivo je zašto je ministar finansija govorio o relativno udaljenoj budućnosti. Zato što, naime, ovogodišnja budućnost uopšte nije tako ružičasta. Jer, ekonomski rezultati ostvareni u prvom kvartalu 2019. ni najmanje nisu za pohvalu. Naime, industrijska proizvodnja u prva tri meseca bila je 1,9 odsto manja nego u istom razdoblju prošle godine. Posebno zabrinjava što je prerađivačka industrija podbacila još više – čak 5,9 odsto.
I kada se dodatno “objektivizuju podaci, pa uklone tzv. sezonski uticaji, industrijska proizvodnja je opet manja od prošlogodišnjeg proseka: ukupno 0,6 odsto, a samo prerađivački deo 4,6 odsto. Martovska proizvodnja bila je 2,8 odsto manja nego u istom mesecu 2018. godine.
Desezonirani indeks industrijske proizvodnje za mart 2019. u odnosu na februar iste godine pokazuje da je u celokupnoj industriji došlo do pada od 1,6 odsto, dok je u prerađivačkoj pad iznosio 6,7 odsto.

AKO SE NE DESI NEKO VELIKO ČUDO – ONO “MALO” IZ NEMAČKE KOJE OBEĆAVA PREDSEDNIK VUČIĆ, NEĆE BITI DOVOLJNO – SRBIJA ĆE OVE GODINE OSTVARITI PRIVREDNI RAST OD OKO TRI ODSTO, ŠTO JE ZNATNO ISPOD PLANIRANIH 3,5 ODSTO.

Da nije bilo malih i srednjih preduzeća, bilo bi – crno bez imalo belog. Ovako, kada se sektor MSP uključi u statistički uzorak, onda je industrijska proizvodnja u martu 2019. u odnosu na prosek 2018. kod ukupne industrijske proizvodnje veća 2,3 odsto, ali je kod prerađivačke industrije i dalje manja – 3,6 odsto.
Ništa od ovih obespokojavajućih podataka nije pomenuo u svojim javnim nastupima, bez obzira na to da li se obraćao najširem televizijskom auditorijumu ili partijskom članstvu. Komunisti su nekada, iako narodu nisu otkrivali pravo stanje stvari, na partijskim sastancima iznosili prave podatke i o njima diskutovali. Naprednjaci i svoje članove drže u mraku.
Doduše, usporavanje je počelo još sredinom prošle godine. Posle stope od 4,9 odsto u prvoj polovini godine, rast je pao na 4,1 odsto u trećem i 3,4 odsto u četvrtom tromesečju. Na to su uticali i objektivni i subjektivni faktori. Sa jedne strane, usporavanje privreda Nemačke i Italije, kao i uvođenje kvota na izvoz čelika u Evropsku uniju (mada je Evropska komisija obećala da će, ako se pokaže da to mnogo pogađa srpsku ekonomiju, kvote ukinuti). Na to se nadovezalo uvođenje kosovskih taksi, čije efekte (zbog šverca koji zamenjuje legalne trgovinske kanale, kao i zbog zamene kosovskog drugim tržištima) nije lako proceniti, ali svakako nisu zanemarljivi.
Ključne su ipak bile tzv. subjektivne slabosti. One su, s jedne strane, privremenog karaktera (poput problema u EPS-u, što je u međuvremenu otklonjeno), a sa druge strane sistemske slabosti koje već godinama onemogućavaju brži razvoj srpske ekonomije. To je ono što se kolokvijalno naziva korupcija i nedostatak vladavine prava. A na čemu vlast ne da ne radi nego u pogledu ovih performansi privrednog sistema Srbija pada na svetskim rang-listama.

RAST DINARA: Te sistemske slabosti ključni su razlog za brži rast uvoza od izvoza, što naravno nije dobro. Od januara do kraja marta 2019. izvoz je (4,1 milijardu evra) bio 6,9 odsto veći nego u prvom tromesečju prošle godine. Istovremeno, međutim, uvoz (5,5 milijardi evra) porastao je mnogo više – devet odsto.
Ono što je još gore – brži rast izvoza od uvoza traje već treću godinu. Jedan od ključnih razloga je jačanje dinara. Evropska valuta je pala sa 122-123 dinara na 118 dinara za jedan evro. Dakle, dinar je ojačao 6-7 odsto u poslednje tri godine.

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA U PRVA TRI MESECA BILA JE 1,9 ODSTO MANJA NEGO U ISTOM RAZDOBLJU PROŠLE GODINE. POSEBNO ZABRINJAVA ŠTO JE PRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA PODBACILA JOŠ VIŠE – ČAK 5,9 ODSTO.

“To nije posledica rasta konkurentnosti srpske privrede”, kaže ekonomista Milojko Arsić. Naime, “produktivnost je u tom razdoblju i u Nemačkoj i u Srbiji porasla jedan odsto, što znači da bi kurs trebalo da ostane nepromenjen, ali je dinar ojačao. Tome je takođe pripomogao i brži rast plata, naročito u javnom sektoru, za koji nije bilo ekonomskog opravdanja”, ističe Arsić u kratkom razgovoru za Novi magazin.
Prema Arsićevom mišljenju, “bolje bi bilo da je dinar oslabio, a da je fiskalna politika bila manje restriktivna. Drugim rečima – da je poresko opterećenje manje, a da su javne investicije veće”. Trebalo je, recimo, smatra Arsić, poresko opterećenje plata smanjiti ne za jedan procentni poen, tj. sa 64 na 63 odsto, kao što je učinjeno, nego na 60 odsto. Sa druge strane, javne investicije morale su da budu veće. Naravno, ne u vojsku i policiju nego u infrastrukturu, škole i bolnice.
To možda ponajbolje pokazuje na koga vlast misli da se oslanja u svojim budućim nastojanjima da ostane na vlasti.
A to se, opet, najbolje pokazuje kroz rast bruto domaćeg proizvoda. Koji je u prvom tromesečju ove godine, u poređenju sa istim razdobljem prošle, iznosio svega 2,3 odsto. I ako se ne desi neko veliko čudo – ono “malo” iz Nemačke koje je ovih dana obećao predsednik Vučić, neće biti dovoljno – Srbija će ove godine ostvariti privredni rast od oko tri odsto, što je znatno ispod planiranih 3,5 odsto. A još više ispod prošlogodišnjih 4,3 odsto.

Mijat Lakićević
Novi magazin 9. maj 2019.

Zapadni Balkan treba što pre uključiti u Evropsku uniju

Zašto je i za Evropsku uniju bolje da zemlje Zapadnog Balkana odmah primi u svoje članstvo

Intervju Dejan Jović, budući evroparlamentarac

Dejan Jović, iako univerzitetski profesor ne spada u ljude koji se striktno drže katedre i fakultetskih obaveza, nikada nije bežao od javnog angažmana, naročito kao savetnik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića. Sada je, međutim, odlučio da u politiku uđe direktno, te se kandidovao za hrvatskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca u Evropskom parlamentu. To je bio povod za ovaj razgovor.

Odlučili ste da direktno uđete u politiku. Zašto ste to uradili, kakvi su bili vaši motivi?
Više je bilo motiva. Prvo, nekako mi se čini da je prirodno, s obzirom na to da sam u posljednjih pet godina, i u javnom prostoru i na akademskim mjestima, zagovarao jedan drukčiji pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, koji podrazumijeva brzo uključivanje svih tih zemalja i zajedno, ne jednu po jednu, u EU, da se onda pokušam angažirati i da to zagovaram i na mjestu gdje se o tome možda ne odlučuje, ali gdje se u svakom slučaju može mnogo više utjecati. Drugo, moj motiv je bio da pokažem da je potrebno da se ljudi koji se dugo profesionalno bave međunarodnim odnosima, a ja sam u toj struci već skoro tridesetak godina, uključuju u javni i društveni život. Nekako mi se čini da živimo u doba amaterokratije, u kojoj ljudi sve znaju, a malo čitaju i imaju vrlo čvrste stavove o stvarima koje zapravo ne poznaju dovoljno. I ne možemo se žaliti, ako dolazimo iz akademskog svijeta, što nam se to dešava ako se sami ne angažiramo. To su bili moji glavni motivi. Tu još, naravno, postoje i drugi, recimo da mi se čini da je potrebno ohrabriti posebno one koji se osjećaju nepredstavljenima, kao što su pripadnici raznih manjina u samoj Hrvatskoj i u Evropskoj uniji.

Vaš angažman dolazi u vreme velike krize Evrope i evropske ideje.
Meni je zapravo stalo do Evrope i Evropske unije i zabrinut sam bio čitavim nizom negativnih tendencija koje su se pojavile, najviše u Britaniji sa ovim Bregzitom, koji predstavlja pobjedu nacionalizma koji sada dovodi Britaniju u problem. Ne toliko Evropsku uniju koliko Britaniju, i nekako mi se činilo da je svaki glas vrijedan u tom evropskom prostoru koji bi upozoravao na važnost održanja Evropske unije i na negativne posledice koje bi mogle nastati iz njenog raspada.

Međutim, vi se angažujete upravo u trenutku kada iz Evrope prema Zapadnom Balkanu stižu ne baš ohrabrujući glasovi. Kako, s obzirom na to, vidite svoj zadatak i, uopšte, kako tumačite taj skepticizam prema proširenju?
Ja sam protivnik takve politike. Mislim da je ona u svemu pogrešna. Ako se Evropska unija ne proširi tamo gdje može i sad kad može, onda će ostaviti taj prostor drugima. To nisu samo drugi koji su neutralni nego imamo druge koji su moćni, a nisu prijatelji Evropske ideje niti evropskih vrijednosti. Na primjer, skeptični su prema liberalizmu, čak i prema liberalnoj demokratiji, pri tom ne mislim samo na Rusiju i Tursku, koje su otišle u nekom sasvim drugom smjeru, i Kinu, koja je sad tu prilično involvirana, nego mislim i na Sjedinjene Američke Države pod Trampom. Sjedinjene Države se sada pojavljuju kao snažna alternativa evropskoj ideji, ali se meni čini da ta alternativa nije bolja nego je lošija od onoga što je projekt evropskog jedinstva koji se ipak temelji na nekim zajedničkim vrijednostima.

AKO PROPUSTIMO SADA I OVU PRILIKU, BOJIM SE DA ĆE STVARI IĆI U LOŠEM SMERU, U POTPUNO DRUGOM SMERU

Kad se radi o porukama koje dolaze iz Evropske unije, one su ambivalentne. Na neki način jeste tačno da i dalje prevladava skepticizam prema daljnjem proširenju na Zapadni Balkan, po mom sudu pogrešno, ali istovremeno imamo i neke glasove u drugom smjeru. Recimo, imali smo nedavno izjavu slovenačkog predsjednika Pahora da je proširenje na Zapadni Balkan prioritet i da ga tako treba tretirati. Takvih izjava nije bilo mnogo kad sam ja počeo zagovarati tu ideju 2014. Tada je to izgledalo kao iluzija i utopija, ali mi se čini da je Bregzit ipak malo osvestio ljude – šta bi se moglo desiti ako bi preovladao nacionalizam. Naravno, znamo da bi u našim krajevima u tom slučaju posljedice bile mnogo dramatičnije nego u Velikoj Britaniji. Evropska unija je doživjela neuspeh, relativan, sa Bregzitom, iako ćemo da vidimo na kraju hoće li to da bude neuspeh ili ne jer je Evropa sad jedinstvena, a Britanija razjedinjena. Ali ipak, to što se pokazalo da je mnogo ljudi za izlazak iz Evropske unije jeste neuspeh evropskog projekta. Ja mislim da je sad vrijeme da imamo uspeh evropskog projekta i to upravo na Zapadnom Balkanu.

DEJAN JOVIĆ: EVROPSKA UNIJA DANAS ČAK DOŽIVLJAVA NEKI SVOJ ZLATNI MOMENAT

Pod tim podrazumevate to da Zapadni Balkan bude uključen u Evropsku uniju?
Da, i to što prije. Ja razumijem skeptičnost prema sadašnjem stanju u pojedinim zemljama Zapadnog Balkana i odnosima između njih. Doista, po mom sudu, ti odnosi nisu tako dobri, možda i unutrašnji karakter tih zemalja nije tako demokratski kao što je bio prije, recimo, 10 godina. Ali moje pitanje je sljedeće: propustili smo priliku kad je Đinđić bio premijer ovdje, propustili smo sa Tadićem tu priliku, i te propuštene prilike na neki način su dovele do sve lošijeg stanja i do daljnjeg udaljavanja, zapravo, unutrašnjeg karaktera zemlje od same Evropske unije. Tako da ako propustimo sada i ovu priliku, ja se bojim da će stvari ići u lošem smeru, u potpuno drugom smeru. Ulazak u Evropsku uniju čak i ovako nesavršenih zemalja, koje ne ispunjavaju sve uslove, ipak je značajan korak napred. S tim što se ja zalažem za to da kad zemlje uđu u Evropsku uniju, to ne bude kraj priče nego da postoje dodatne kvalifikacije za šengen i za evrozonu koje bi ih dalje poticale na reforme. Dakle, ja ne mislim da bi one trebalo da uđu zato da bi zaustavile sve pozitivne reforme koje su dosad napravile nego upravo obrnuto, da bi ih trebalo ohrabriti, da bi trebalo sprečiti taj osećaj odbačenosti, poniženja i isključenosti i onda kad uđu da bi zapravo trebalo nastaviti s tim unutarnjim pritiskom i na njih, kao i na druge zemlje koje su već sada u Evropskoj uniji, da se dodatno demokratizuju.

Da se malo vratimo na Bregzit, nasuprot očekivanjima da će dovesti do paranje Evropske unije, smatra se da je on učvrstio evropsko jedinstvo.
Mislim da je on upozorenje svima koliko je zapravo komplikovano izaći iz Evropske unije. Možda je komplikovanije izaći iz Evropske unije nego u nju ući. Mi znamo za onu izreku da platiš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. I vidite da zapravo nema nekog gregzita ili fregzita, koji su se spominjali prije samog Bregzita, tako da je to dobra situacija za Evropsku uniju. Mislim da Evropska unija čak doživljava neki svoj zlatni moment, on će ostati samo moment, neće to toliko dugo trajati, Evropska unija ima svoje unutrašnje probleme i krize, ali oko pitanja Bregzita 27 zemalja je ujedinjeno na jednoj strani, a ona koja je očekivala da će izlazak pokrenuti cijeli talas tih antievropskih trendova, zapravo je razjedinjena. Ja mislim da je to vrlo važna poruka, tako da očekujem da će na predstojećim izborima antievropske snage, populističke, radikalno desne, dobiti više glasova nego što su dobile 2014, ali ne onoliko koliko smo strahovali da će biti prije nego što smo vidjeli iskustvo Bregzita.

Kako u tom kontekstu vidite pobedu Zuzane Čaputove u Slovačkoj?
Kao veliko ohrabrenje. To je veoma važno, posebno jer se radi o Slovačkoj, zemlji koja ima veoma veliki broj manjina, Mađara, Roma i drugih, čiji je položaj doista bio sve lošiji. Tamo postoji i radikalno desna stranka, koja je na ovim izborima ipak dobila priličan broj glasova, ali je u krajnjoj liniji poražena. S velikom zabrinutošću gledao sam na to što se poslednjih godina događa u Slovačkoj jer je to srednjoevropska zemlja, ne toliko različita od Hrvatske, Mađarske i Austrije, tako da mi je vrlo drago što se dogodio takav preokret.

A kako vidite odnos Hrvatske i Evropske unije?
Ovo što radimo s našom kampanjom za evropske izbore ima za cilj da testira evropski karakter Hrvatske. Mi smatramo da su to neodvojivi procesi – spoljna politika, odnosno politika prema Evropskoj uniji, i unutarnja politika. Hrvatska je mala zemlja koja s pravom očekuje da je se u Briselu, u evropskom kontekstu, tretira kao ravnopravnu i da ju se poštuje. I ona insistira na svojim specifičnostima, kulturalnim, političkim, ekonomskim i drugim, i ne želi da bude marginalizovana iako je, zapravo, ispod jedan odsto ukupnog broja stanovnika. Ali, ako to očekuje za sebe u Briselu, onda je red da isto to daje i malim zajednicama i ljudima, građanima ili grupama, koji su u manjini u samoj Hrvatskoj. Ne možete biti Evropljanin samo u Briselu, a kad se pojavi, na primer, kulturalna različitost, kada je na primer u pitanju ćirilica ili specifični način javnog iskazivanja nekog identiteta koji je manjinski, pri tom ne mislim samo na etnički manjinski nego na svaki drugi manjinski, onda kažete, čekajte, pa to je sad problem, nama to smeta i to je dezintegrirajuće. Ja mislim da će Hrvatska biti vjerodostojna u evropskom kontekstu onda kada ista pravila koja traži za sebe kao malu zemlju primeni na male zajednice u samom hrvatskom kontekstu.

Često ste u Beogradu, kako biste ocenili ono što Srbija radi u pogledu evropskih integracija?
Srbija ima jedan broj problema koji su specifični u odnosu na druge zemlje – i kandidate i članice Evropske unije. Nisu sasvim različiti jer, recimo, i Kipar ima problem integracije, pa je u Evropskoj uniji. Ali ipak nerazrešeno pitanje statusa Kosova najozbiljniji je problem za bilo kakvo uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Sa druge strane, kada se radi o članstvu, nisam siguran da je pametna i korisna politika uslovljavanja rešavanjem tog pitanja. Evropska unija također treba da shvati da postoje zemlje koje su specifične – Bosna i Hercegovina iz nekih razloga, Srbija, u nekom smislu, čak i Crna Gora, Severna Makedonija takođe. Jer, kao što smo videli u Severnoj Makedoniji, jedan od uslova za približavanje Evropskoj uniji bila je promena imena. Crna Gora je zemlja u kojoj trenutno nema etničke većine i u tom smislu više liči na ono što je ranije bila Bosna nego na sebe samu iz prošlosti. Tako da je manjinsko pitanje još uvek važno, kao evropsko pitanje. Voleo bih da Evropska unija ima malo više razumevanja za te specifičnosti. One ne bi smele da budu prepreka za ulazak u Evropsku uniju, treba naći neki kompromis. Ali istovremeno, naravno, potrebno je da se evropske vrednosti poštuju u unutarnjoj politici tih zemalja. Dakle, tu isto postoji raskorak; ono što vidimo u Hrvatskoj vidim takođe i u Srbiji, i drugde. Postoji razlika između, s jedne strane, retorički proevropske politike, a sa druge strane nespremnosti da se neke od tih evropskih metoda i vrednosti primene unutar same zemlje. Naročito bih rekao da to važi kad se radi o liberalnom i pluralističkom karakteru politike u tim zemljama, o zaštiti onih koji misle drukčije, političkoj manjini, opoziciji i drugim. Mislim da treba pokazati više evropskih vrednosti ako se stvarno želi da Evropa promeni svoju politiku.

DEJAN JOVIĆ: ŽIVIMO U DOBA AMATEROKRATIJE

A pokazuje li opozicija dovoljno evropskog entuzijazma ili i ona vrlo malo zagovara Evropu?
To je začarani krug. Ako Evropa kaže Kosovo je preduslov bilo kakvog približenja Evropskoj uniji, ili ako se tako razume poruka Evrope, onda je logično da se i vlast i opozicija fokusiraju na taj problem. Ali pogrešno je da se time uslovljava put prema Evropskoj uniji, kao što je pogrešno očekivati da se ta pitanja razreše pre ulaska u Evropsku uniju. Mislim da treba neka pitanja ostaviti za taj solidniji, čvršći kontekst u kojem će biti možda lakše da se te stvari razreše. Ovde ću povući paralelu sa odnosima između Velike Britanije i Republike Irske. One su zajednički ušle u Evropsku uniju, istog momenta, i to je pomoglo. Pitanje Severne Irske nije bilo razrešeno, ono je ostalo nerešeno. Ne samo da je ostalo nerešeno nego je uzrokovalo nasilje još čitav niz godina. Dvadeset i više godina nakon ulaska te dve zemlje u Evropsku uniju mi smo imali terorizam u Severnoj Irskoj, kojega srećom sada nemamo ovde u slučaju Kosova, niti u Bosni i Hercegovini, niti drugde. Ali sam taj evropski okvir veoma je pomogao da se to pitanje stavi izvan dnevnog reda. Kao što sada izlazak Velike Britanije može ponovno vratiti taj problem. Dakle, po mom mišljenju, ulazak u Evropsku uniju ne znači da je ta zemlja riješila sve svoje probleme, ali znači da ipak ima neku mogućnost da to razreši u jednom mirnijem, normalnijem i solidnijem kontekstu.
Kad se radi o opoziciji, voleo bih takođe da vidim i mnogo eksplicitnije proevropsku opoziciju, koja bi možda bila kritičnija prema pojedinim potezima vlasti i gradila evropsko javno mnjenje i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u drugim zemljama. Ako malo pogledate ispitivanje javnog mnjenja, nekako je ta skeptičnost i opreznost prema Evropskoj uniji i Zapadu općenito najveća među Srbima u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj i opozicije i vlasti da povećaju popularnost Evrope, da potiču proevropsko raspoloženje kod stanovnika.

VOLEO BIH DA VIDIM I MNOGO EKSPLICITNIJU PROEVROPSKU POZICIJU U SRBIJI

Imate li vi istomišljenika u Hrvatskoj ili bilo gde u Evropi, ili ćete biti sasvim usamljeni u Evropskom parlamentu?
Moje mišljenje je manjinsko i u mnogim aspektima drukčije od, ne bih rekao od svih nego od mnogih. Ali nikada, ni kad sam imao državnu poziciju kao savjetnik predsednika Republike, nisam smatrao da zato što je manjinsko ono ne bi trebalo da bude izgovoreno. Ja se zalažem za ono u što vjerujem i što je rezultat i mojih osobnih istraživanja i ekspertize na tom polju. Tako da to nameravam da činim i ubuduće. I dalje vjerujem u mogućnost uvjeravanja, racionalnog argumentiranja i u otvorenost sagovornika. Vidjećemo na izborima koliko u Hrvatskoj ima ljudi koji su spremni da podrže taj program. Ja apeliram na sve, dakle ne samo na ljude jedne nacionalnosti, iako sam na listi SDSS, nego apsolutno na sve građane koji misle da je ovo što predlažem korisno, da to podrže svojim glasom. Što se tiče sagovornika, ja sam ohrabren time što vidim ipak jedan pomak. Stvari koje su 2014. izgledale kao iluzija i utopija, posebno nakon ukrajinske krize, kad smo videli kuda može dovesti neka drukčija politika involviranja drugih aktera, sada nekako postaju, ne bih rekao prihvaćene, ali primaju se s manje otpora. Tako da mi je drago da vidim, recimo, da ipak jedan broj ljudi, uključujući i one na visokim funkcijama, razmišlja o brzom uključenju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Želimo vam sreću, kako na izborima tako i sa vašim idejama.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 25. april 2019.

Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

Najopasnije je kada država viče izdaja. Jer, kao što smo se osvedočili, država u tom slučaju ubija. Ubijen je zbog izdaje Ivan Stambolić, ubijen je Slavko Ćuruvija, ubijen je i Zoran Đinđić. Zato bi u Srbiji reči izdaja i izdajnik trebalo zabraniti

Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Izdaja je postala najjeftinija srpska reč. Načisto se izlizala od prevelike upotrebe.

Najopasnije je, naravno, neuporedivo najopasnije, kada država viče izdaja. Jer, kao što smo se osvedočili, država u tom slučaju ubija. Ubijen je zbog izdaje Ivan Stambolić, ubijen je Slavko Ćuruvija, ubijen je i Zoran Đinđić.

Zato bi u Srbiji – ako stvarno hoćemo ne samo dijalog nego ako uopšte mislimo da postanemo normalno društvo – reči izdaja i izdajnik trebalo zabraniti. Ili makar na njih staviti “moratorijum”. Inače će biti: Ave, Servie, morituri te salutant.

Pre svega zbog Kosova. Jer, kao što nas drevna prošlost uči – iako to uporno odbijamo – na Kosovu je za izdaju optužen onaj ko izdaju nije počinio.

A novija istorija podseća da je pre tačno 30 godina Slobodan Milošević svoj čuveni govor održao u srcu Kosova, na Gazimestanu. Bila je to neka vrsta novog kosovskog zaveta protiv izdaje. Pre neki dan Vučić je o Kosovu govorio u srcu Beograda, na Terazijama, figurativno govoreći. Na Kosovo može da ode samo ako i kada dobije dozvolu vlasti u Prištini.

Vladeta Janković, Koštuničin intimus, ispravno je u “Utisku nedelje” primetio da glavni cilj Vučićevog mitinga 19. aprila nije bio da (se) pokaže čiji je (miting) veći nego da pripremi svoje pristalice, ali i koalicione partnere, pa i celu Srbiju za ono što izgleda dolazi. Šta je to što nam se bliži, Janković nije identifikovao, samo je rekao da se to njemu ne sviđa. U čemu mu se pridružila i nacionalno takođe senzitivna Ljiljana Smajlović. Nažalost, posle je razgovor otišao u drugom smeru, pa je ova tema, ključna za Srbiju, ostala “nedorečena”.

Vučić pak na Glavnom odboru svoje stranke u Sava centru i na velikom narodnom zboru ispred Skupštine – kao da nije bio isti čovek. Vuk i jagnje, takoreći. No, nije to tako neobično u politici.

Ono što je, međutim, na oba skupa bilo gotovo istovetno, bio je pokušaj da se postavi pitanje Kosova. Odnosno, da se nagovesti da je neko rešenje na vidiku. Iako se još ne vidi šta je to. I za to je, praktično u lice, Vučić dobio onaj povik – “izdaja”. Što, po svemu sudeći, nije bilo po protokolu. Pa je brže-bolje za miting regrutovao “vikare” i njihove pomagače.

Problem je što kad stalno vičete izdaja, kao što to radi Vučić, poput onog čobančeta koje je stalno vikalo vuk, (iz)gubite kredibilitet. To se izgleda sad dešava Vučiću. Makar u Evropi. U Rusiji i Kini možda je drugačije.

Iako 29. april u Berlinu, i sastanak šefova država i vlada Srbije, Albanije i Kosova, sa “triom M” (Merkel, Makron, Mogerini) nije “dan D” – štaviše, naročito se ovi “naši” trude da istaknu kako “nemaju nikakva očekivanja” – teško da makar prvo dvoje pomenutih evropskih lidera može i hoće sebi da dozvoli tek samo još jedan “čapraz divan”. U najmanju ruku, biće to suočavanje sa istinom. Kojoj se može pogledati u oči, ali se može i zažmuriti. Kao, recimo, u Rambujeu pre 20 godina.

Čini se, međutim, da u tom pogledu žmuri i opozicija. Jer, šta ona nudi? Neko će reći: i ne mora da nudi, njena je privilegija da može samo da kritikuje. Ipak, pitanje je može li se na programu “možda ne znamo šta hoćemo, ali znamo šta nećemo” osvojiti poverenje građana Srbije. Kojima je možda dosta neizvesnosti. I koji su, više nego opozicija, spremni na suočavanje sa istinom. I spremniji su da je prihvate. Samo što se niko ne usuđuje da ih pita. A morao bi.

Došao je “vakat za fakat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. april 2019.

Status quo, salto mortale

Kada su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji

Kosovo

Ovih dana kao da se uoči evropskih izbora čine poslednji napori da se kosovski čvor rasplete, da ne bi posle morao da se seče. Više to, zapravo, liči na poslednje trzaje “umiruće” briselske administracije. Vide to, naravno, i “ovnovi” na balkanskom brvnu, pa su promenili retoriku, ali im je ćud ostala ista. Ali kad su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji. Sad su sve oči uprte u Berlin između uskršnjih i prvomajskih praznika, mada je Aleksandar Vučić rekao da se 29. aprila, uprkos Emanuelu Makronu i Angeli Merkel, neće desiti ništa.

OPCIJE: Pred Srbijom, Kosovom i čitavim regionom Zapadnog Balkana, da ne idemo dalje, dva su moguća scenarija. Jedan je – u ovom trenutku realniji – da ne dođe ni do kakvog rešenja. Odnosno, rešenje je – jer nisu retki oni koji to tako vide – status quo. Dakle, zamrznuti konflikt. Drugi scenario podrazumeva sporazum Srba i Albanaca, to jest Srbije i Kosova, kakav god da taj sporazum bude. Strogo logički gledano, tri su moguće “opcije”: “reintegracija” Kosova u Srbiju; priznanje Kosova od Srbije ili (takozvano) razgraničenje. U prvo ne veruju ni oni koji to propagiraju. Drugo podrazumeva da priznanje može biti formalno i izričito ili neformalno, odnosno da se Srbija ne suprotstavlja prijemu Kosova u Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije (UNESCO, Interpol itd). U ovom drugom slučaju Srbija bi, naravno, morala da postigne dogovor sa Rusijom. Na prvi pogled paradoksalno, ali iako Moskva često ističe da će u tom pogledu “poštovati volju” Srbije, nije isključeno da bi mogla tome da se suprotstavi iz sopstvenih interesa. Odnosno, nije nezamislivo da Rusija (is)postavi neke sopstvene računice i uslove i traži ustupke za sebe, pre svega od Amerike, što bi čitavu stvar dodatno zakomplikovalo, možda i odložilo.
Kad je pak reč o “razgraničenju”, oko čega su izgleda u jednom trenutku, iako to nijedan od njih nije potvrdio, predsednici Vučić i Tači postigli (kakvu-takvu) saglasnost – i što je, makar spolja, zaličilo na kompromis poput onog između Zaeva i Ciprasa – ono je na obe strane naišlo na snažno odbijanje i izazvalo dodatne podele.
Konfuziju je možda pojačavala činjenica da nije baš bilo jasno šta razgraničenje podrazumeva. Tek kada je ta ideja (definitivno?) propala, Hašim Tači je uneo malo više svetla natuknuvši da se radi o “minimalnoj korekciji granica”. Ipak, ostaje nejasno šta je to “minimalna korekcija” jer ono što je za Srbe minimalno, za Albance može biti maksimalno, tj. neprihvatljivo, i obrnuto. U nekim spekulacijama tim povodom računalo se da bi Srbija trebalo da dobije ceo sever Kosova, tj. od Severne Mitrovice naviše. Malo je verovatno da se to zaista uzimalo u ozbiljno razmatranje. Ima indicija da je Vučić “ciljao” na Gazivode, dok je Tači, sa druge strane, mislio na nekoliko potkopaoničkih sela ili da se granica “vrati” na stanje pre nego što ju je, kažu, Petar Stambolić pomerio ka severu da bi navodno “poboljšao” strukturu stanovništva, tj. povećao “srpski korpus” u pokrajini za koju se tada činilo da će zanavek ostati “srpska”, tačnije u sastavu Srbije.
Ideja o razgraničenju naišla je, međutim, na žestok otpor, kako na Kosovu tako i u Srbiji. U Srbiji, pomalo paradoksalno, kako od onih koji se zalažu za priznavanje Kosova tako i od onih koji su protiv priznavanja po bilo koju cenu.
Tako se, zapravo, stiče utisak da bi bilo kakvo rešenje, odnosno sporazum (političkih predstavnika) dve (zavađene) strane, u jednoj ili drugoj sredini, a možda i u obe, naišao na više protivljenja nego odobravanja. Što znači da će biti potrebno mnogo veštine, odlučnosti i hrabrosti da se ono “p(r)ogura”. Štaviše, da to neće biti ni moguće bez snažne, svesrdne i svestrane potpore međunarodne zajednice. Verovatno čak i njenog direktnog učešća u tom sporazum(evanj)u, praktično nekog novog Dejtona. Što u ovom trenutku ne deluje izgledno.
To ukazuje na širinu konteksta koji određuje (ekonomske) posledice. Naime, iako ne treba imati iluzija u pogledu značaja kosovskog čvora, iako je on sigurno pri kraju liste svetskih problema, on je ipak svetski problem. Za to ne treba bolje potvrde od činjenice da se o njemu i dan-danas raspravlja u Savetu bezbednosti.
Fakat je, takođe, da se danas na Kosovu ne sukobljavaju samo Srbi i Albanci nego i Rusi i Amerikanci. Iako Tramp ne zna gde je Kosovo, on tu ima svoju bazu. A jedva stotinak kilometara dalje ima je, makar simbolično, i Rusija.
Taj kontekst, dakle, utiče i na širinu i dubinu ekonomskih konsekvenci jednog ili drugog rešenja. Jedna je ekonomska perspektiva ako na “Kosovo polju” Rusi i Amerikanci ukrštaju pesnice, a druga ako jedni drugima pruže ruku.
Dakle, za razrešenje kosovskog čvora moguće je zamisliti dve mogućnosti, to jest, dva takoreći “ideal-tipska, scenarija: “crni” i “ružičasti”.

CRNI SCENARIO: Status quo, odnosno zamrznuti konflikt, imao bi niz negativnih posledica, direktnih i indirektnih, kratkoročnih i dugoročnih. Pre svega za Srbiju, ali onda u drugom krugu i za region.
Nema sumnje da će Kosovo zadržati (tj. ako nakratko, kao što se ovih dana najavljuje, od njih odustane, vratiće ih) takse na robu iz Srbije (i Bosne i Hercegovine). Srbija je na Kosovo plasirala robe u vrednosti od oko 450 miliona evra. Odmah nakon uvođenja taksi iz Privredne komore Srbije stizale su informacije da Srbija dnevno gubi oko milion evra. Naravno, postoji teoretska šansa da se nađu nova tržišta, ali to nije lako i ne može biti brzo. Ekonomisti su izračunali da bi ostanak taksi na snazi tokom cele 2019. bruto domaći proizvod Srbije smanjio 0,5-0,7 odsto. To je 1,5-2 milijarde evra. Drugi ekonomisti malo sumnjaju u ovu procenu, pojedini privrednici su govorili da bi za deo te robe mogla da se nađu nova tržišta, što znači da bi šteta mogla da bude i manja. Neka bude i upola manja, to je oko milijardu evra, a to su i za znatno razvijenije zemlje od Srbije ogromne pare.
Drugo, među kompanijama koje su pogođene kosovskim merama nalaze se i strane firme u Srbiji (Henkel, Koka kola, Hemofarm itd). One su sigurno u svojim izveštajima navele i šta je uzrok slabijih poslovnih rezultata. To negativno utiče na opšti privredni imidž Srbije, odnosno označilo bi Srbiju kao zemlju s povećanim poslovnim rizikom. To loše utiče, tj. smanjuje investicije.
Treće, s prethodnim povezano, povećan rizik zemlje znači skuplje kredite na međunarodnom finansijskom tržištu. To, s jedne strane, smanjuje mogućnost zaduživanja, a sa druge smanjuje konkurentnost srpskih firmi na međunarodnom tržištu.
Četvrto, zamrznuti konflikt povećao bi uticaj Rusije u Srbiji. To ne bi donelo novac, ali bi donelo porast nedemokratskih i represivnih tendencija, što bi dovelo do iseljavanja domaćeg kapitala.
Peto, druga strana te medalje je usporavanje evropskog puta Srbije, što bi takođe imalo negativne posledice po razvoj.
Šesto, to bi moglo negativno da se odrazi i na poslovne aktivnosti Kine u Srbiji. Naime, za razliku od Rusije, Kini bi i odgovaralo da se Srbija u dogledno vreme nađe u Evropskoj uniji jer bi tako na bolji način bile valorizovane njene investicije i projekti koje kreditira.
Sedmo, niže stope privrednog rasta imalo bi za posledicu dalje zaostajanje, naročito za zemljama centralno-istočne Evrope – umesto da ih polako sustižemo.
Osmo, nepovoljne ekonomske, političke i socijalne prilike dovele bi do nepovoljnih demografskih tokova, odnosno do još većeg iseljavanja stanovništva, naročito mlađih i obrazovanih ljudi. Što bi, naravno, imalo povratan negativan efekat na privredni rast.
Deveto – a možda bi to trebalo staviti na prvo mesto – zamrznuti konflikt bi doveo u teži položaj i srpsko stanovništvo na Kosovu, koje bi počelo (još brže) da se iseljava tražeći perspektivu ili u Srbiji ili (verovatnije) još dalje u Zapadnoj Evropi.
Poslednje, deseto, takva Srbija, opterećena tenzijama, pritisnuta siromaštvom, okovana nacionalizmom, delovala bi destabilizirajuće na ceo Zapadni Balkan, pa i šire. Što bi se, naravno, negativno odrazilo na razvoj celog regiona. U takvoj situaciji nije nemoguće zamisliti neki neformalni “sanitarni kordon” oko onoga što je ostalo od “srpskih zemalja”.

RUŽIČASTI SCENARIO: Sa druge strane, “ružičasti scenario”, to jest neko rešenje koje bi bilo prihvaćeno – makar i uz proteste kakvih je bilo u Grčkoj (više) i Makedoniji (manje) nakon sporazuma o imenu ove druge – na obe strane, imao bi pozitivne efekte.
1) Najpre, to je sigurno vraćanje trgovine u normalne uzuse, sa svim pozitivnim posledicama koje iz toga proističu.
2) To rešenje moralo bi da bude sveobuhvatno, pa bi njime bili rešena dva problema koja su proteklih meseci bila u fokusu javnosti. Prvi je početkom februara ponovo aktuelizovana sudbina Rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata (skraćeno RMHK) Trepča, kako se ovaj socijalistički gigant, a danas obična ruina, svojevremeno zvao. Ovde se, čisto ilustracije radi, može notirati samo jedan problem koji možda i nije najveći. Rudarska okna jesu na teritoriji Kosova, ali je rudno telo na teritoriji Srbije. Slično je i kod drugog “hroničnog” spora: hidroelektrane i jezera Gazivode. Naime, sama hidroelektrana i veći deo jezera jesu na teritoriji Kosova, ali reke dolaze sa teritorije Srbije. Rešenje ovih problema, koje je tehnički relativno lako izvodljivo, pre svega privatizacija Trepče, imalo bi višestruko povoljan uticaj.
3) Rešenje bi omogućilo “slobodan protok kapitala”. Dakle, Srbija bi – to jest njeni biznismeni, kao i drugi, razume se – mogla da investira u tzv. srpske enklave, što bi bio garant i razvoja i opstanka tamošnjeg stanovništva.
4) Evropska perspektiva Kosova i Srbije smanjila bi rizike i povećala strane investicije, naročito na Kosovu. Pored onih u metalurgiju olova, cinka i nikla, posebno u eksploataciju rudnika uglja, odnosno izgradnju termoelektrana koje bi mogle da reše problem snabdevanja električnom energijom celog regiona.
5) Konačno, privredno prosperitetna, stabilna i demokratska Srbija vukla bi kao motor ceo region. Takva Srbija poboljšava investicioni ambijent – kako za ulaganja lokalnog tako i regionalnog (infrastrukturnog) karaktera: gasovodi, putevi, pruge – što bi sve omogućilo znatno brži ekonomski razvoj Zapadnog Balkana.
Kakav bi bio brojčani izraz “crnog”, odnosno “ružičastog scenarija”, nije lako izračunati. Tako nešto pak uradili su pre oko godinu dana stručnjaci iz Republičkog zavoda za statistiku na čelu sa Miladinom Kovačevićem. Prema toj analizi (rogobatnog naziva: Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine), posebno bi bili nepovoljni dugoročni demografski efekti. Broj stanovnika Srbije opao bi u slučaju zamrznutog konflikta sa 7,1 milion 2015. na nešto manje od četiri miliona 2060. godine. Sporazum, doduše, negativne demografske tendencije koje postoje već odavno, ne bi mogao da zaustavi, ali bi ih znatno ublažio, pa bi se broj stanovnika Srbije za 40 godina smanjio na (svega) 5,6 miliona.
Kada je reč o ekonomskim posledicama, u prvom slučaju prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda do 2060. godine iznosila bi 1,3 odsto, dok bi u drugom slučaju rast bio gotovo tri puta veći – 3,2 odsto. Najupečatljiviji pokazatelj ipak je visina BDP-a: sporazum donosi u 2030. BDP od oko 86 milijardi evra (što je više nego dvostruko i iznad prošlogodišnjeg), dok bi u suprotnom BDP bio oko 66 milijardi evra.
Kad smo već kod dugoročnih perspektiva, zagovornici zamrznutog konflikta, čija je osnovna ideja da se sačekaju “bolja vremena”, kao svoj moto otvoreno ili još češće prikriveno ističu slogan “dogodine u Prizrenu”. Naravno, kao repliku jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. O tome je bilo reči pre nešto više od mesec dana u uvodniku “Prizren, otvoren grad”, ali neke stvari nije zgoreg ponoviti. Dakle, jevrejska ideja/politika/cilj imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su kao nacija bili vlasnici velikog dela svetskog bogatstva. Neuporedivo većeg nego Srbi danas. Zahvaljujući tome mogli su mnogo više da utiču na politike najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu.
Drugo – kao posledica – imali su jakog saveznika. Toliko jakog, da se jači ne može zamisliti – Ameriku kada je bila na vrhuncu moći. Srbija za svoj cilj nema takvog saveznika. Naprotiv. Njen saveznik – Rusija, nema ni približno tu moć. A nema ni interes. Tako da je igra na rusku kartu – unapred izgubljena igra.
Da “rezimiramo”: ono što bi za Srbiju i čitav region bilo najbolje – nije realno; a ono što je realno – to je najgore. Tako bi se mogla sumirati analiza različitih “opcija”, tj. mogućnosti za (raz)rešenje kosovskog Gordijevog čvora. A šansa da se pojavi neki novi Aleksandar Veliki (svaka sličnost sa aktuelnim političkim ličnostima je slučajna) i preseče ga, svakim danom sve je manja.

Resursi

Mnogi su intervenciju međunarodnih snaga na Kosovu pre dve decenije objašnjavali upravo ekonomskim razlozima. To jest, (navodnim) velikim prirodnim bogatstvima Kosova (i Metohije). Kakvo je zbilja to bogatstvo?
Prirodni resursi:
– Ugalj: 13-14 milijardi tona (10-12 na Kosovu i dve milijarde tona u Metohiji; vrednost procenjena na 400-500 milijardi dolara);
– Ruda olova i cinka: 46 miliona tona (5-6% metala u rudi, znatno ispod svetskog proseka);
– Ruda nikla: 18 miliona tona (1,3% metala u rudi);
– Ruda magnezita: osam miliona tona;
– Boksit: 1,6 miliona tona
– Voda: Značajne rezerve u planinskim masivima Mokre gore i Prokletija, izvori vrlo kvalitetne vode kapaciteta 10 kubnih metara u sekundi;
– Geotermalna energija: ležišta tople vode (60-80 stepeni Celzijusovih), rezerve pet milijardi kubika, iskoristivo oko milijardu kubika (ekvivalentno četiri miliona tona tečnih goriva);
– Poljoprivredno zemljište: 585.000 hektara (0,28 ha po stanovniku; Srbija 0,56 ha po stanovniku).
Sve u svemu, Kosovo ne može da se pohvali nekim velikim prirodnim bogatstvima. Najznačajnije su rezerve uglja, ali reč je o niskokvalitetnom lignitu koji je upotrebljiv jedino za proizvodnju električne energije.
Pored prirodnih resursa, tu su i “veštački”. Prema podacima koje je svojevremeno iznelo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, preduzeća iz Srbije imaju – ili je tačnije reći: imala su – u (nekadašnjoj) pokrajini 1.358 objekata. Samo imovina EPS-a procenjena je na oko tri milijarde evra. Što se tiče Železnica Srbije, knjigovodstvena vrednost njene imovine na Kosovu, računajući infrastrukturu i vozila, premašuje 200 miliona evra, dok je tržišna vrednost verovatno višestruko veća.
Prema u ovom trenutku raspoloživim podacima, na Kosovu je privatizovano više od 350 društvenih preduzeća, a prihod od privatizacije iznosi 350 miliona evra.
U vlasništvu države Srbije, prema podacima istog (sada nepostojećeg) ministarstva, nalazi(lo) se i 24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, službene zgrade površine veće od 1,4 miliona kvadratnih metara, više od 145.000 kvadratnih metara poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene i 750.000 kvadrata ostalih građevinskih objekata. Ukupna vrednost tog dela državne imovine bila je procenjena na 220 miliona evra.
A sveukupno, po beogradskim medijima ukupna vrednost srpske imovine na Kosovu procenjivana je na čak 200 milijardi evra. Sve ove podatke, međutim, treba uzeti s velikom rezervom (jer je za vreme vanrednog stanja na Kosovu, početkom devedesetih, znatan broj kosovskih firmi jednostavno priključivan firmama iz centralne Srbije) i ovde su navedeni kao ilustracija, a ne kao činjenica.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. april 2019.

O malinama i ruži

Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

Nije baš jasno da li je to minimalna ili maksimalna, ili možda srednja proizvođačka cena. Odnosno, nije jasno kakvog uopšte ima smisla utvrđivati proizvođačku cenu – bilo čega, pa i maline – kao da svaki malinar ne zna koliko ga proizvodnja jednog kilograma robe košta. (Druga je stvar šta će javno da priča.)

Naravno, nije ovde od samog početka poenta bila u proizvođačkoj ceni nego u prodajnoj. Tzv. otkupnoj. I zbilja, kaže se dalje u istoj vesti, sad pošto je utvrđena proizvođačka, otkupna cena maline neće moći da bude ispod 1,45 evra. Kako se došlo do te cene i kako se uopšte sa dinara prešlo na evre, naravno opet nije jasno, ali valjda je presudila “logika” da proizvođači moraju nešto i da zarade. Što je odmah i propisano. Da se ljudi ne muče i ne strepe. Zasadiš i ne misliš – da parafraziram onu reklamu za (motorno) ulje. Mada nije isključeno da uskoro za malinarima krenu i uljari. Pošto su mesari to već učinili.

Jedva da je, naime, prošlo 4-5 dana, a i stočari su istupili sa sličnim zahtevom. Oni traže da država otkupi 50.000 tovljenika, a da se džabe ne bi trošili vreme i novac na “radnu grupu”, odmah su odredili i cene: za prvu klasu (svinje težine od 95 do 110 kg) 180 dinara po kilogramu; za drugu klasu (110-130 kg) 160 din/kg i za treću (130-160 kg) 140 din/kg.

Znate šta je ovde najzanimljivije. To što nema sektora u poljoprivredi, a ni u čitavoj privredi, u kojima se država tako angažovala kao što su to malinarstvo i stočarstvo. Proizvod po kojem je Srbija (bila) prepoznatljiva u celom svetu, gde ima mnoge komparativne prednosti, koji se naziva(o) “crvenim zlatom” i koji je zbog toga poslednjih godina bio pod posebnom paskom države, sada je postao privredni problem broj jedan. U stvari, dok se država o njemu nije brinula lepo je napredovao. (Sve se bojim da i IT tako ne prođe.)

Kada je pak reč o stočarstvu, dovoljno je reći da već godinama pola agrarnog budžeta ide na podršku, subvencije i stimulacije upravo stočarima. I – kakav je efekat? Takav da više ni to nije dovoljno nego se sada zahteva obavezan otkup.

Umesto što je arčila pare na besmislene i neselektivne subvencije, mnogo je bolje bilo da je odgovornom i stručnom deviznom politikom onemogućeno neosnovano, nerealno i štetno jačanje dinara. Koje destimuliše izvoz i izvoznike, a stimuliše uvoz i uvoznike. Pa je tako smanjivalo izvoznu zaradu malinarima, odnosno povećavalo uvoznu konkurenciju stočarima. Ali takav, precenjen dinar koristi (i) aktuelnim vlastima. Pošto veštački podiže bruto domaći proizvod (u stranoj valuti) i smanjuje javni dug.

Mnogo se očekivalo od aktuelnog ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića. Ali, kažu oni koji ga pravdaju, on se u svoj posao mnogo i ne meša. Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. april 2019.