NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Sikter

Reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”

Ne znamo za svet, ali reč godine 2019. u Srbiji biće – sikter.

“Vi, stranci, dobrodošli, dragi ste nam gosti, a da srušite Srbiju da dobiju vlast oni koji nisu dobili narodno poverenje – sikter, od toga nema ništa. Srbija će da čuva svoju slobodu, nezavisnost i suverenitet”. To je u nedelju 1. septembra na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke rekao (njen) predsednik Aleksandar Vučić, uz, kako su javili mediji, “gromoglasan aplauz prisutnih u hali Pinki u Zemunu”

Pre manje od pola godine Vučić je “sikter” poručio kosovskim Albancima. “Sikter s tim papirom bando iz Prištine”, rekao je 8. marta na mitingu u Sremskoj Mitrovici, u okviru političke kampanje Budućnost Srbije.

“Sikter” je, naravno, turcizam, tačnije turska reč, izuzetno uvredljiva, kojom se želi poniziti onaj ili oni kojima je upućena i koja bi se najplastičnije mogla prevesti kao “marš, stoko”. Ili “odbij, marvo”, tako nekako.

Ali očigledno, reći to (samo) “Šiptarima”, za Vučića nije bilo dovoljno. Da bi održao borbenu gotovost svojih jedinica, on stalno mora da dodaje gas, pa je “poruku” sikter morao da proširi na još veći krug ljudi.

Naravno, to što se na udaru odmah našla opozicija nije nikakvo iznenađenje. Vučić je u pogledu kvalifikacija koje upućuje političkim protivnicima odavno prestao da se kontroliše. Zaštićen potpunom pravnom neodgovornošću, on sipa uvrede, ničim potkrepljene optužbe i klevete bez mere i računa. Prosto kao da padne u trans i nema sile koja može da ga obuzda.

Ipak nije bilo očekivano da će se na isti način poneti i prema svekolikoj tzv. međunarodnoj zajednici. Na prvi pogled izgleda da je to “sikter” strancima upućeno greškom. Odnosno, da je posledica nepreciznosti koja se javlja kada se govor manje-više improvizuje, a ne čita unapred pripremljeni tekst u kojem je svaka reč pažljivo odmerena. Ili ga je zanela okupljena masa, pa mu se omaklo u nastupu strasti. Tačno je verovatno i jedno i drugo, ali to ne znači da nije došlo iz dubine duše. Jer, razumljivo je da i Vučiću – ma kako jak i spreman na svaku žrtvu za dobro Srbije bio – mora da se smuči od tolikog ulagivanja Putinu, Trampu, Merkelki, Makronu, Đinpingu, Orbanu, Erdoganu… I da poželi da im svima kaže “sikter, bre, Srbija je moja, ima da radim šta hoću”.

Kao što već radi sa svojom strankom. Jer, u stvari, mada ne tako direktno, Vučić je “sikter, bre” uputio pre svega članovima i funkcionerima svoje partije. Pošto im je poručio da će bar polovina njih biti smenjena. A kao vrhunac poniženja, da ne bi on prljao ruke, nije rekao čijim radom nije zadovoljan nego je njima samima ostavio da sprovedu samo/kritiku i da se razvrstaju na one koji otpadaju i one koji ostaju.

Stvar je odmah shvatio Vulin, valjda mu je to baba Jula usadila u karakter, pa se prvi posuo pepelom i “revidirao”.

Kao i obično, reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.

Poverenje ili podozrenje

Politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, koju Srbija vodi pod Vučićem, na svim stranama umesto poverenja izaziva podozrenje. Nepoverenje pak svaku vrstu veza, pa i poslovnih, s tom zemljom čini visoko rizičnim. To smanjuje ulaganja i usporava društveni razvoj

Između Evropske i Evroazijske unije

Knez Miloš Obrenović bio je poznat kao snishodljiv prema stranim silama, a surov i bezobziran prema domaćem stanovništvu. Dajući auto-putu od Obrenovca do Čačka ime “Miloš Veliki” – iako isto ime nosi i jedna od glavnih beogradskih ulica – Aleksandar Vučić je očigledno želeo da afirmiše taj i takav karakter, odnosno tu i takvu “politiku”. Politiku, zapravo, kakvu on vodi praktično od dolaska na vlast 2012/2013. Pa se sad setio da ne bi bilo loše da joj da i “istorijski” legitimitet.
Problem s tom politikom je, međutim, u tome što protokom vremena izaziva sve više sumnji i rezervi; ljudi vas procene kao nepouzdanog saveznika i neiskrenog partnera.

MALI RUSKI TROJANSKI KONJ: Upravo to se dogodilo ovih dana. Uoči sastanka ministara spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana s kolegama iz Evropske unije, Miroslav Lajčak iz Slovačke uputio je vrlo oštre reči na račun spoljne politike Beograda. Povod je, naravno, pristupanje Srbije Evroazijskoj ekonomskoj uniji, što bi trebalo da bude ozvaničeno 25. oktobra. Kako su izvestili mediji, najavljeno potpisivanje trgovinskog sporazuma sa “proruskom grupacijom” Lajčak je ocenio kao “zbunjujuće” i poručio da se “ne može ići u više pravaca istovremeno”. ”Ako ste ozbiljni u svojoj evropskoj orijentaciji, onda pratite političke izbore koji vas tome približavaju. Ovaj korak nije jedan od tih”, rekao je slovački šef diplomatije.
Dejvid Mekalister, predsednik spoljnopolitičkog komiteta u Evropskom parlamentu i donedavni izvestilac za Srbiju, bio je, moglo bi se reći i u skladu sa svojom funkcijom, nešto blaži. On je za Radio Slobodna Evropa rekao da bi tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini EAEU i Srbije trebalo da bude u skladu sa obavezama Beograda koje proizlaze iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno, morao bi da obuhvati “izlaznu klauzulu koja garantuje da Srbija može da otkaže sporazum do dana pristupanja u EU”.
“Srbija treba da obezbedi kompatibilnost svih svojih sporazuma o trgovini, investiranju i ekonomskoj saradnji, i druge relevantne sporazume, s pravnom tekovinom EU”, rekao je Mekalister.
Evropska komisija se istim povodom samo oglasila saopštenjem u kojem je rečeno da će Srbija morati da raskine novi trgovinski sporazum sa ruskom Evroazijskom ekonomskom unijom kada se pridruži Evropskoj uniji.
Iako reakcije koje dolaze iz Brisela mogu da deluju umirujuće, čak i ako to jesu, one su zapravo manje važne. Srbija, naime, treba da stekne poverenje ne samo organa i funkcionera Evropske unije nego, još više i pre svega, njenih članica. A nije nikakva tajna da veliki broj njih Srbe doživljava kao “male Ruse”, a Srbiju kao ruskog trojanskog konja.

UKUPNA ROBNA RAZMENA SRBIJE SA EAEU PROŠLE GODINE IZNOSILA JE 3,4 MILIJARDE DOLARA (IZVOZ JE BIO MILIJARDU I 100 MILIONA DOLARA, A UVOZ 2,3 MILIJARDE USD), ŠTO JE SVEGA SEDAM ODSTO UKUPNE SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE (45 MILIJARDI DOLARA), A SA EU GOTOVO DVE TREĆINE (28,5 MILIJARDI USD)

U situaciji kada se Putinova Rusija pojavljuje ne samo kao politički prijatelj nego i kao finansijer onih političkih snaga, ekstremno nacionalističkih, unutar same Evropske unije, čiji je cilj njeno rasturanje i uništenje (Nacionalni front u Francuskoj, Liga sever u Italiji, Alternativa za Nemačku, Slobodarska partija Austrije, Fides u Mađarskoj, Zlatna zora u Grčkoj, da pomenemo samo najistaknutije), Srbija kao najveći prijatelj Rusije u Evropi nikome ne može ulivati poverenje. I onda uopšte neće biti iznenađenje ako u času odluke o prijemu Srbije u “evropsku porodicu naroda” – ako do toga ikada zaista i dođe – mnogi budu pružali (manje ili više tvrdokorni) otpor.
Da će sporazum Evroazijske ekonomske unije o slobodnoj trgovinskoj zoni sa Srbijom biti potpisan u oktobru ove godine, najavila je 11. aprila u Moskvi Veronika Nikišina, članica Odbora Evroazijske ekonomske komisije. Oglasio se i tadašnji ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin, koji je na svom tviter nalogu napisao da su pregovori sa Srbijom završeni i da je pokrenuta procedura da sporazum o slobodnoj trgovinskoj zoni bude potpisan u oktobru.
Pregovori su, zapravo, završeni mesec dana ranije. Naime, 12. marta je objavljeno da su potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić i ministarka trgovine Evroazijske unije Veronika Nikišina u Moskvi usaglasili konačan tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Kako je saopšteno tom prilikom, poslednjom “rundom razgovora rešena su sva sporna pitanja u pregovorima koji traju od 2016”.

FIJAT NA CRNOJ LISTI: Sam Ljajić je pak rekao da “nismo dobili sve što smo hteli, ali ćemo imati više robe na bescarinskom režimu nego što smo imali dosad. Tako će naši proizvođači moći da u neograničenim količinama izvoze sve vrste voćnih rakija, kao i sve vrste ovčijeg i kozijeg sira. Osim toga, dobili smo i kvotu od 2.000 tona za izvoz cigareta, kao i kvotu za 87.500 litara vinjaka i 400 tona polutvrdog i tvrdog kravljeg sira. Inače, ostale vrste kravljeg sira već se nalaze na bescarinskom režimu. Pored navedenih, novi sporazum sadrži i druge elemente koji će u velikoj meri smanjiti operativne troškove uvoza i izvoza, što će našim proizvođačima omogućiti da budu konkurentni na tržištu Evroazijske unije od preko 180 miliona ljudi”, pohvalio se ministar trgovine.
Kada se kaže da će ovaj sporazum omogućiti Srbiji da u pet zemalja članica Evroazijske unije – Rusiju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju – izvozi 99,5 odsto proizvoda bez plaćanja carina, to onda stvarno deluje korisno. Ali, kad se uzme u obzir da i dalje na ovo tržište neće moći ni jedan jedini “fijat 500” iz Kragujevca, stvari počnu da dobijaju drugačiji izgled. Ispada da se tri godine pregovaralo oko vinjaka i sira.
Ako se tome doda da je ukupna robna razmena Srbije sa EAEU prošle godine iznosila 3, 4 milijarde dolara (izvoz je bio milijardu i 100 miliona dolara, a uvoz 2,3 milijarde USD) što je svega sedam odsto ukupne spoljnotrgovinske razmene (45 milijardi dolara), a sa EU gotovo dve trećine (28,5 milijardi USD), onda se zaista čini da Srbija “kolje vola zbog kilo mesa”.
Možda, međutim, Lajčak ne bi bio tako oštar, da Srbija ne preduzima još niz poteza koji su u koliziji s politikom Evropske unije. Činjenica da se ona nije pridružila merama EU prema Rusiji čak je i manje važna. Srbija je, recimo, član Evropske energetske zajednice, ali mnoge njene odluke i propise, naročito one koji se odnose na gasovode, ne poštuje.
Na najosetljivijem – pitanju bezbednosti raskorak je još veći. Srbija je, naime, vrlo blisko povezana sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, koja se bazira na bezbednosno-vojnoj saradnji. Članice ovog saveza, nekom vrstom relikta Varšavskog pakta, jesu Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan. Zajedno sa Avganistanom Srbija – treba li reći kao jedina evropska zemlja – ima status posmatrača.

DAČIĆEVA ODBRANA: Da, na kraju, to pokušamo da objasnimo ovako: ako jedan čovek ima dvojicu komšija koji su u zavadi, ali on ide kod obojice i s njima se podjednako druži, hoće li to kod zavađenih izazivati više poverenja ili podozrenja. Da li će ga oni smatrati iskrenim prijateljem ili nekim ko, u skladu sa izrekom “dok se dvojica svađaju treći koristi”, pokušava da profitira na tom njihovom sukobu. U svakom slučaju, obojica će ga držati na distanci i neće s njim ulaziti ni u kakve ozbiljnije aranžmane.
Zato ministar spoljnih poslova Ivica Dačić greši kada, odazivajući se na Mekalisterovu opomenu i pokušavajući da odbrani Vučića od navedenih prigovora, kaže da “nije reč o tome da Srbija želi da postane član Evroazijske unije već da štiti državne, nacionalne i ekonomske interese”.

MILOŠ OBRENOVIĆ JE BIO POZNAT KAO SNISHODLJIV PREMA STRANIM SILAMA, A SUROV I BEZOBZIRAN PREMA DOMAĆEM STANOVNIŠTVU. DAJUĆI AUTO-PUTU IME “MILOŠ VELIKI”, VUČIĆ JE ŽELEO DA AFIRMIŠE TAJ I TAKAV KARAKTER, ODNOSNO TU I TAKVU “POLITIKU”. POLITIKU KAKVU ON VODI OD DOLASKA NA VLAST 2012/2013.

Doduše, postoji u srpskom narodu i ona izreka da “umiljato jagnje dve majke sisa”, ali se ona vrlo teško može primeniti na međunarodne odnose. Štaviše, iskustvo pokazuje da tu pre važi pravilo da se onome ko hoće da sedi na dve stolice – na kraju izmaknu obe.
Kao što je poručivala ona stara reklama za Narodnu banku: “Sve je u poverenju”, u svakom odnosu, pa i poslovnom, ključna je stvar poverenje. Poverenje ne samo u konkretnog poslovnog – da to uzmemo u fokus – partnera nego i u zemlju iz koje dolazi. Odnosno, da bude jasan i pouzdan pravni, politički, ekonomski okvir u kojem ta zemlja obitava. Jer to smanjuje poslovne rizike. Ako se neka zemlja nalazi ni tamo ni ovamo, ako se nešto stalno predomišlja, pa ide čas na jednu, čas na drugu stranu, prelazi iz jednog u drugi tabor, ta i takva zemlja postaje rizična za poslovanje.
I – da ne bude zabune – ovo se ne odnosi samo, pa ni pre svega, na strance, tj. na strane firme i tzv. strane investitore. Jer, odgovarajućom “politikom” – tako što će im davati specijalni tretman i povlašćeni status, što će ih na jedan ili drugi način, direktno ili indirektno, podmićivati – neka zemlja može čak i da privuče znatan broj stranih kompanija. Ono što se, međutim, ne može – pa ne može to, kao što se vidi, ni Aleksandar Vučić – na taj način ne možete privući domaće investitore. I zato su u Srbiji strane investicije visoke, oko dve i po milijarde evra, takoreći su na maksimumu, dok su domaća ulaganja niska. I ako baš nisu na minimumu, onda su svakako znatno ispod potrebnih. Kreću se oko četiri do pet milijardi evra, a trebalo bi da budu gotovo dvostruko veća – oko osam milijardi evra.
Posledice su očigledne. Privredni rast koji Srbija ostvaruje za vreme Vučićeve vladavine među najnižima je u centralno-istočnoj Evropi. Tačnije, od 17 zemalja CIE, u razdoblju od 2012. do 2018, samo je Hrvatska, sa prosečnim rastom od 1,8 odsto, gora od Srbije, koja je imala rast od 2,1 odsto. Lanjski (relativno) visoki rast od 4,2 odsto, kako odmiče 2019, sve više se pokazuje kao – eksces. U prvom tromesečju ove godine bruto domaći proizvod povećan je samo 2,5 odsto – daleko ispod planiranih 3,5 odsto – dok je u drugom tromesečju bio takav da Zavod za statistiku nije ni smeo da objavi podatke.
Tako da je politika koju Srbija pod Vučićem sprovodi poslednjih godina, politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, a sve pod firmom zaštite nacionalnih interesa, zapravo duboko suprotna nacionalnim interesima jer vodi ekonomskom, a onda i svakom drugom zaostajanju zemlje.

Nastanak EAEU

Predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je još 2005. rekao da je raspad SSSR-a bio “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”, ideju o formiranju Evroazijske unije prvi put je izneo 2011. Na kritike da pokušava da oživi Sovjetski Savez, Putin je u oktobru 2011. rekao da će Evroazijska unija biti “izgrađena na iskustvima Evropske unije i drugih regionalnih koalicija”. Ugovor o formiranju unije Rusija, Kazahstan i Belorusija potpisale su 2014, a stupio je na snagu 1. januara 2015. Uniji su se nekoliko meseci kasnije pridružile Jermenija i Kirgistan, a zatim su potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini sa Iranom, Vijetnamom i Kinom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.

Pod naprednjacima Srbija nazaduje

Zašto je nekada na konferencijama za štampu Saveta za borbu protiv korupcije sve vrilo od novinara i kamera, a danas se mogu prebrojati na prste jedne ruke

Intervju Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije

Korupcija je ozbiljna pošast velikog destruktivnog kapaciteta koja uništava razvoj društva i ljude čini nejednakim. Borba mora biti bespoštedna, neprestana i mora uključiti građane. Bez nezavisnih institucija sistema i vladavine prava, ova borba se ne može dobiti. To je na početku razgovora istakao Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Naravno, naša tema je ipak bila konkretnija. Jer, glavna tačka Vučićevog predizbornog programa 2012, a i kasnije, bilo je obećanje da će iskoreniti korupciju. Ne da je nije iskorenio nego je okopavao i zalivao, tako da je danas još veća nego pre nego što je došao na vlast. To nije nikakva teza opozicionih političkih stranaka, tako pokazuju istraživanja najuglednijih međunarodnih institucija. To je zapravo i bio povod za razgovor s Milićevićem.

Savet je osnovan 2001. Šta se promenilo?
Promenila se vidljivost Saveta u javnosti. Do pre deset godina Savet je organizovao konferencije za štampu koje su bile dobro posećene i posle kojih su iskusni novinari obaveštavali javnost o Izveštajima Saveta. Vremenom, na konferencije za štampu Saveta dolazili su sve manje “zainteresovani” novinari. Primera radi, na prezentaciju Izveštaja Saveta o vlasničkoj transformaciji medija, održanu 2011, došao je veliki broj urednika, novinara i TV ekipa. Narednog dana u javnosti su se pojavile veoma šture i retke vesti o tome da je prezentacija uopšte održana. Danas jasno vidimo posledice vlasničke transformacije medija. Proteklih nekoliko godina na konferencijama za štampu dolazilo je do agresivnog i neprimerenog ponašanja pojedinih novinara koji su, pokušajima da promene temu sastanka i napadima na članove Saveta, ometali održavanje prezentacije. Nema javnih debata i sučeljavanja, a podeljeni i profilisani mediji pažljivo biraju sagovornike. Interesantno je napomenuti da je Savet od svog osnivanja od svakog glavnog urednika javnog servisa tražio termin da obavesti građane o stanju korupcije u zemlji i da odgovara na njihova pitanja. Danas je uobičajena praksa u nekim medijima da ukoliko se govori o Izveštaju Saveta, neki od nosilaca javnih ovlašćenja jednostavno kažu da podaci Saveta nisu tačni ni kompletni iako znaju da se radi o zvaničnim podacima. Na zahtev Saveta da iznesu svoje podatke, oni ne odgovaraju. Teško je poverovati da građane ne interesuje stanje korupcije u zemlji jer korupcija poništava njihova prava i čini ih nejednakim. Savet svoje Izveštaje objavljuje na svojoj veb-stranici.

MIROSLAV MILIĆEVIĆ: PROTEKLIH NEKOLIKO GODINA NA KONFERENCIJAMA ZA ŠTAMPU DOLAZILO JE DO AGRESIVNOG I NEPRIMERENOG PONAŠANJA POJEDINIH NOVINARA KOJI SU, POKUŠAJIMA DA PROMENE TEMU SASTANKA I NAPADIMA NA ČLANOVE SAVETA, OMETALI ODRŽAVANJE PREZENTACIJE

Savet je Vladino telo. Kakav je odnos Vlade prema Savetu?
Odnos svih dosadašnjih Vlada sa Savetom nije bio ni rutinski niti idiličan. Izgleda da je takav odnos inherentan i neizbežan. Premijer Đinđić je najbolje ilustrovao ovaj odnos rekavši da što bolje radimo, to nas Vlada manje simpatiše. Praksa to nije demantovala. Nažalost, premijer Đinđić je ubijen kada je dolazio na sastanak sa Savetom.
Prvih nekoliko godina Vlada je imala nekoliko sastanaka sa Savetom, i to o ključnim pitanjima kao što su, na primer, bila šećerna afera, Sartid, Izveštaj o politici i procesu privatizacije, Mobtel, Jugoremedija, Nacionalna štedionica… Atmosfera je na sastancima uvek bila napeta, naelektrisana, prožeta neslaganjem, a često i izrečenim uvredama upućenim Savetu. Za Savet je rečeno da su “babe narikače”, da je “tender za isplatu deviznog duga preko Nacionalne štedionice držan u kafani”, da smo “neznalice” i da svojim radom remetimo “međunarodnu politiku Srbije”, što je, naravno, besmisleno, i slično.

Imate li kontakte sa Vladom i dobijate li konkretna pitanja i zadatke?
Da se opet vratim u prošlost, Savet se retko sastajao s premijerima Zoranom Živkovićem i Vojislavom Koštunicom, i ti sastanci nisu doprineli radu Saveta. Sa Mirkom Cvetkovićem sastanak je protekao u nerazumevanju. Na protokolarnom sastanku sa Ivicom Dačićem Savet je dobio podršku za svoj rad.
Savet se sastao sa Aleksandrom Vučićem kada je bio prvi potpredsednik Vlade. Na sastanku je Savet prezentovao tekuće izveštaje, uključujući Izveštaj o SMATSI i Vršačkim vinogradima, što je proizvelo određene efekte. Obećana je podrška našem radu, ali sastanaka više nije bilo.
S premijerkom Anom Brnabić sastali smo se dva puta, na sopstveni zahtev. Na poslednjem sastanku razgovaralo se o digitalizaciji i nacionalnim bazama podataka, aktuelnom Izveštaju Saveta, i tom prilikom zamolili smo premijerku da naloži organima vlasti pod njenom ingerencijom da nam dostavljaju tražene podatke.
Treba napomenuti da Savet svake godine dostavlja plan rada Vladi na usvajanje, gde se predlažu teme za Izveštaje i Vladu pita ima li neku prioritetnu temu. Dosad su uvek sve teme bile usvajane i nije bilo predloženih tema od Vlade.

Ima li Savet dovoljno mogućnosti za rad?
Sa postojećim brojem članova i saradnika i raspoloživim budžetskim sredstvima Savet može da funkcioniše. Ali, moram da istaknem da već mnogo godina radimo u nepotpunom sastavu jer tokom protekle decenije Vlade nisu imenovale članove koje Savet predlaže. U međuvremenu su neki članovi Saveta preminuli, a drugi su nas napustili da bi nastavili borbu protiv korupcije u drugim institucijama i telima. Koliko znam, na članove Saveta niko nije vršio pritisak jer bi to svakako bilo kontraproduktivno.

NA LISTI INDEKSA PERCEPCIJE KORUPCIJE ZA 2018, KOJI OBJAVLJUJE TRANSPARENCY INTERNATIONAL, SRBIJA JE PALA SA 77. NA 87. MESTO

Ima li opstrukcija?
Osnovni problemi u izradi izveštaja svakako su problemi sa dostupnošću relevantnih podataka. Nekada dobijemo odgovor da podataka nema, da su nepotpuni ili nam se dostavljaju parcijalno tokom perioda koji prevazilazi trajanje interesa javnosti za predmet izveštaja. Događalo nam se i da nam funkcioneri jasno kažu da nam neće dostaviti podatke iako su zakonom obavezni da to učine. Posebno je problematično što se podaci ne dostavljaju ni posle intervencije Poverenika, a nekada ni posle izrečene kazne. Nemamo informacija da li je Država sprovela izrečene kazne. U svakom slučaju, kaznu, a pogotovo ponovljene rastuće kazne ustanova ne treba da plaća parama poreskih obveznika već odgovorno lice ličnim sredstvima. A odgovorno lice koje odbije da dostavi podatke koje je zakonom obavezno da dostavi treba da bude razrešeno.

Šta govore vaša istraživanja, raste li korupcija u Srbiji?
Uslov za uspešnu borbu protiv korupcije jeste vladavina prava. Političku volju za vladavinom prava treba da ispolje građani, a ne vlast, kako se pogrešno očekuje. Sama vladavina prava, ma kako je tumačili, neće rešiti problem korupcije, ali bez nje nema ni borbe protiv korupcije. Nijedna zemlja, ma koliko razvijena, nije iskorenila korupciju. Cilj borbe protiv korupcije je da se ona svede na najmanju moguću meru i da se drži pod kontrolom. Nažalost, ne postoje univerzalni i precizni kriterijumi za procenu uspešnosti borbe protiv korupcije. Uspešnost borbe protiv korupcije procenjujemo prema percepciji građana i delom prema tome kako institucije sistema reaguju na korupciju i kakav epilog imaju velike korupcionaške afere. Borba protiv korupcije mora da ima i preventivni karakter. Prema našim nalazima, borba protiv korupcije u Srbiji ne ostvaruje očekivane rezultate, intenzitet korupcije ne opada, a u nekim oblastima korupcija evoluira. Isto mišljenje ima i većina građana Srbije. Spektakularne akcije istovremenog hapšenja većeg broja potencijalnih počinilaca ne impresioniraju građane jer se nikada ne vidi krajnji rezultat. Sa druge strane, niko od “velikih” igrača nije osuđen.

Ima li nekih konkretnih podataka?
Na listi Indeksa percepcije korupcije (CPI), koji objavljuje Transparency International, za 2018. Srbija je pala za dva poena i ima 39 poena od 100 mogućih, što je pad za 10 mesta. To nas stavlja na 87. mesto od 180 zemalja, zajedno s Kinom. U prethodnom istraživanju Srbija je imala 41 poen i bila na 77. mestu. Ovo jasno ukazuje da je, u poređenju sa drugim zemljama, nivo korupcije u Srbiji i dalje visok i da ne pada. Ove godine imamo isti CPI kao 2012. Analiza i normiranje CPI za Srbiju za proteklu deceniju jasno ukazuje da nije bilo bitnijih promena i da intenzitet korupcije u Srbiji ne opada.

PREMA IZVEŠTAJU VORLD DŽASTIS PROJEKTA, VLADAVINA PRAVA U PROTEKLE ČETIRI GODINE NAJVIŠE JE NAZADOVALA U POLJSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SRBIJI 

Gde je korupcija najveća?
Posezanje za koruptivnim radnjama uvek je individualni čin. Nisu delatnosti koruptivne već pojedinci koji se njima bave. Žigosati zanimanja čini nepravdu onima koji pošteno rade. Svakako korupcije ima najviše na mestima gde se donose relevantne odluke i gde se barata javnim novcem.

Koje biste nalaze u poslednje vreme izdvojili?
Naveo bih nekoliko poslednjih izveštaja Saveta. Na primer “Izveštaj o dodeli državne pomoći privrednim subjektima u Republici Srbiji”, gde se ukazuje na to da zakon o dodeli državne pomoći ne postoji, kao ni kontrolni mehanizmi za procenu svrsishodnosti državne pomoći. Zatim “Izveštaj o javnosti u radu Republičkog geodetskog zavoda”, gde se ukazuje da i pored ogromnih uloženih sredstava, Srbija ni dan-danas nema moderan, ažuran, pouzdan i potpuno javan katastar nepokretnosti. Treba pomenuti i “Izveštaj o privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini Republike Srbije”, gde, između ostalog, nije moguće ni saznati koliko Srbija ima poljoprivrednog zemljišta. Interesantan je i “Izveštaj o raspolaganju nepokretnostima grada Beograda”, gde se ukazuje da ne postoje precizni podaci o nepokretnostima grada Beograda, ali i na davanje velikih ovlašćenja pojedincima koji njima raspolažu.

Šta govore međunarodna poređenja?
Na nedavno održanom međunarodnom Simpozijumu o korupciji u Svetu u Hongkongu, u organizaciji Nezavisne komisije protiv korupcije (Independent Commission Against Corruption – ICAC) i Projekta svetska pravda (World Justice Project – WJP), opšti zaključak je bio da korupcija u svetu nije pobeđena. Ali i, što je još važnije, da je borba neizvesna zbog ogromnih sredstava koja su u igri i da samo stručna i efikasna međunarodna saradnja i koordinacija, uz inkluzivne programe, intenzivnu edukaciju i jake institucije i međunarodne asocijacije može doprineti uspehu. Posebno je istaknuta potreba za međunarodnom saradnjom i, u tom kontekstu, značaj razmene iskustava i podataka. Naglašeno je i da se optuženima za korupciju ne smeju davati utočišta.

BORBA PROTIV KORUPCIJE U SRBIJI NE OSTVARUJE OČEKIVANE REZULTATE, INTENZITET KORUPCIJE NE OPADA, A NEKIM OBLASTIMA KORUPCIJA EVOLUIRA. ISTO MIŠLJENJE IMA I VEĆINA GRAĐANA SRBIJE

Mislili smo na poređenje Srbije i sveta.
Pa nije baš povoljno za Srbiju. Recimo, Indeks vladavine prava (Rule of Law Index), koji pravi Vorld džastis projekat, pokazuje da je stanje zabrinjavajuće. U najnovijem izveštaju, objavljenom juna 2019, konstatovano je da je u više zemalja vladavina prava pre pogoršana nego poboljšana, što je trend koji traje već dve godine. Uočen je porast autoritarizma jer su “ograničenja moći vlasti” manja i u opadanju u 61 zemlji sveta. Izveštaj WJP citira da je “vladavina prava u protekle četiri godine najviše nazadovala u Poljskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji”. Najviše pogođene oblasti su “Kriminalno pravo”, “Otvorena vlast” i “Osnovna ljudska prava”, oblasti bitne za borbu protiv korupcije

Savet

Savet za borbu protiv korupcije osnovan je odlukom Vlade Republike Srbije 11. oktobra 2001. Srbija je iz devedesetih godina izašla devastirana. Izolacija, sankcije, oružani sukobi i autokratska vlast urušili su institucije sistema. Privreda je bila na kolenima, cvetala je siva ekonomija, nasilje i organizovani kriminal, a mnogim ljudima korupcija je bila način preživljavanja. Bilo je neophodno, iz više razloga, da Vlada oformi specifičnu instituciju koja treba da pomogne u borbi protiv korupcije jer institucije sistema nisu funkcionisale u punom kapacitetu. Vlada se suočila s kompleksnim odnosom organizovanog kriminala, vlasnika kapitala, kompromitovanih institucija, korumpiranih nosilaca javnih funkcija i započetom privatizacijom.
Savet svoju nezavisnost crpi iz činjenice da je budžetska stavka i da prema Poslovnicima o radu, koje su različite Vlade usvojile 2003. i 2013, članove Saveta predlaže sam Savet, a imenuje ih Vlada. Dolaskom Verice Barać na čelo Saveta 2003. i njenim bespoštednim i principijelnim javnim nastupima Savet se etablirao kao telo koje se istinski i beskompromisno bori protiv korupcije.

67 izveštaja

Osnovni modus operandi Saveta je pisanje dokumentovanih izveštaja (analiza) zasnovanih na zvanično dostupnim podacima o potencijalnoj sistemskoj korupciji. Često citirane “24 privatizacije” u suštini su prva 24 izveštaja Saveta i ne odnose se isključivo na proces privatizacije. Savet svoje izveštaje dostavlja Vladi i ukoliko za sedam do deset dana ne dobije odgovor ili članovi ne budu pozvani na razgovor, predstavlja ga javnosti. Dosad je Savet izradio 67 izveštaja.
Pored pisanja izveštaja, Savet učestvuje u okruglim stolovima, savetovanjima, prezentacijama, izradi nekih zakona i propisa, javnim raspravama… Savet ujedno razgovara sa građanima, prima dopise, sastaje se sa stranim diplomatama, predstavnicima EU, OECD-a i Saveta Evrope, međunarodnih organizacija, udruženja i drugo. To i dalje radimo. Savet je podnosio krivične prijave i Inicijative Ustavnom sudu. Protiv rukovodilaca Saveta nizale su se privatne krivične tužbe. Uprkos tome, Savet nastavlja da radi svoj posao.

Predizborna borba

U predizbornim periodima sve partije posle 2000. davale su visok prioritet borbi protiv korupcije. Sve vlade posle izbora bile su neuspešne u toj borbi, o čemu svedoče mnogi nerešeni slučajevi sistemske korupcije. Ni tzv. “24 slučaja privatizacija” nisu do kraja rešeni iako je na tome insistirala i EU. Teško je objasniti da istražne radnje o Sartidu i Večernjim novostima traju od 2003. do danas. Teško je prihvatiti, npr., da se akteri Savamale, Kopaonika, problema s nekvalitetnom izgradnjom deonica auto-puteva i dr. ne mogu identifikovati i procesuirati. Tužilaštvo je inertno, pa nisu ispitani ni slučajevi potencijalne korupcije koji su dobro dokumentovani u izveštajima medija i državnih organa. Nisu primenjene mnoge antikorupcijske odredbe postojećih, a mnoga nova zakonska rešenja ne garantuju uspešniju borbu protiv korupcije. Netransparentno donošenje odluka i ugovaranje, tajni ugovori i aneksi, česta upotreba “lex specialisa” i dr. bitno otežavaju borbu protiv korupcije.

Mijat Lakićević (foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 22. avgust 2019.

Vučićeve dahije protiv građana gologuzana

U nekoliko prethodnih brojeva bavili smo se različitim aspektima aktuelne (privredne, društvene i političke) situacije u Srbiji. Ovo je neka vrsta rekapitulacije i sinteze

Srbija, rekapitulacija

Tri načelnika odeljenja Zemunske bolnice nedavno su dala otkaz i otišla da (profesionalnu) sreću traže negde drugde. Za svako preduzeće istovremeni odlazak nekoliko ključnih ljudi bio bi ozbiljan udarac, koji bi vlasnike naterao da se zamisle kuda to njihova firma ide.
Predsednik Aleksandar Vučić – koga ne samo što drugi smatraju nego i on sam sebe smatra vlasnikom Srbije – nije se, međutim, ič uzbudio. Nije stigao iako radi 25 sati dnevno; morao je da podeli neke pare vaterpolistima i kupi neke tenkove za vojsku i automobile za policiju. Razumljivo je ako su mu se ovi njegovi lažni doktori smučili, ali za prave bi morao da nađe malo vremena. Jer, oni više nemaju vremena, što bi rekla Desanka Maksimović, oni odoše.

SPECIJALCI ILI SPECIJALISTI: U Srbiji se mnogo više isplati biti specijalac nego specijalista. Jer, vlast u Srbiji mnogo bolje plaća zaposlene u policiji nego zaposlene u zdravstvu. Ta razlika je prosto neverovatna. Ako je Srbija po nečemu lider u regionu, pa i u čitavoj Evropi, onda je lider po tome. Naime, prema jednoj prošlogodišnjoj analizi Fiskalnog saveta, prosečna plata u policiji (73.000) bila je preko 30 odsto veća nego u zdravstvu (55.000). Ove brojeve, doduše, treba uzeti sa rezervom jer se situacija posle povećanja plata u javnom sektoru januara ove godine nešto promenila, ali sigurno nije u korist zdravstva. Odnosi su verovatno čak i pogoršani.
Da su naši policajci debelo preplaćeni (relativno gledano, razume se) pokazuje poređenje sa zemljama centralno-istočne Evrope (CIE). Naime, posmatrano u odnosu na prosečnu platu u zemlji, policajci u Srbiji bolje su plaćeni od svih svojih kolega. Nasuprot tome, zdravstveni radnici najgore su plaćeni. “Dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu CIE ta razlika je oko 25 odsto. Sa druge strane, relativan odnos plate zaposlenih u zdravstvu i prosečne plate u državi Srbiji nepovoljniji je u odnosu na CIE za oko 20 odsto”, piše u izveštaju Fiskalnog saveta. Sad je još jasnije zašto je iz državnog zdravstva Srbije samo u tri godine (2015-2017), za koje postoje podaci, otišlo preko 6.000 medicinara.
Budući da je to (tek?) oko pet odsto ukupno zaposlenih, može se nekome učiniti da to i nije strašno. Međutim, utisak je sasvim drugačiji ako se uzme u obzir da po pravilu – bilo u privatnu praksu bilo u inostranstvo – odlaze najbolji stručnjaci. Što, kao prvo, otvara pitanje budućeg kvaliteta zdravstvenih usluga. To jest, pre svega kako će biti lečeni oni siromašniji slojevi stanovništva koji su “osuđeni” na državne bolnice i domove zdravlja. Oni bogatiji će, naravno, ići kod privatnika (ili će u državnim zdravstvenim ustanovama, kao i dosad uostalom, uživati specijalan tretman).

VLAST U SRBIJI MNOGO BOLJE PLAĆA ZAPOSLENE U POLICIJI NEGO ZAPOSLENE U ZDRAVSTVU

Nisu, međutim, samo plate razlog što dobri lekari napuštaju državnu službu. Još više ih nervira “sistem” u kojem se ne cene rad i rezultati rada, što bi rekli komunisti. Za njihovog “vakta” tražila se “moralno-politička podobnost”, naprednjaci traže samo političku, preciznije – partijsku. Uvođenje platnih razreda, kojima bi se konačno uspostavio elementarni red u celom javnom sektoru, stalno se odlaže. Trebalo je da “profunkcioniše” još prošle godine, sada je odloženo za iduću, ali nema nikakvih garancija da će se to i desiti.
Narod možda neće imati ko da leči, ali će imati ko da ga bije. To je jedan, možda i ključni zaključak koji se iz ove kratke “istorije bolesti” srpskog zdravstva može izvući. Ne toliko fizički, mada vidimo da i toga sve više ima, koliko psihički. Re/presija je sve veća. Tako da bi i onaj Panović naziv svoje TV emisije iz “Presija” mogao da promeni u “represija”. Bila bi “aktuelnija”.
Najnoviji primer tog svojevrsnog socijalnog mobinga – mada, ko zna, možda se do izlaska ovog broja Novog magazina pojavi još neki – predstavlja nedavni “ugovor” između predsednika Vučića i predsednika Vaterpolo saveza Srbije Viktora Jelenića. Čisto ekonomski – klasičan primer “vezane trgovine”: Vučić Jeleniću pare za plivanje, Jelenić Vučiću podršku za kampanje.

VEZANA TRGOVINA: Cinično zvuči, ali najmanji je ovde problem što je Vučić “izašao iz okvira” svoje nadležnosti – kao da je u tim “okvirima” ikada i bio. Ipak je važnije što na taj način “demontira” sport i demonstrira silu. A naročito naopaku socijalnu politiku u kojoj slabijestojeći slojevi društva finansiraju zabavu i zaradu onih bogatijih.
Vučićev lik, pravi Super Hik.

DANAS JE PROSEČNA PLATA 475 EVRA. DA JE KURS OSTAO NA NIVOU OD PRE TRI GODINE, PLATA BI BILA 450 EVRA

Profesionalni sport treba da bude ostavljen onima kojima je to profesija ili koji iz nekih svojih ličnih razloga žele da budu u tom krugu – sportistima, menadžerima, biznismenima. Država, kao organizacija u službi svih građana, treba da, rukovodeći se maksimom “u zdravom telu – zdrav duh”, celom stanovništvu omogući da se bavi raznovrsnim sportskim aktivnostima upravo u cilju očuvanja i poboljšanja zdravstvenog biltena nacije. Desetine hiljada dece ima probleme s kičmom, koji se najbolje i predupređuju i eliminišu plivanjem. Umesto da gradi bazene i male atletske dvorane, umesto, recimo, akcije “nijedna škola bez bazena”, aktuelna vlast, tačnije Aleksandar Vučić, poklanja pare milionerima. Mada, priznajemo, možda je ovo sa školskim bazenima malo i preterano kad ni ono obećanje o klozetima Vučić nije ispunio.
A ne može se reći da nije bilo para. Ne samo zato što se logički nameće pitanje kako ima za policajce i profesionalce, a nema za đake i lekare. Nego i zato što se vlast već nekoliko godina hvali viškom para u državnoj kasi. Zbilja, Vučić je uspeo da manjak u državnoj kasi “pretvori” u višak, pa je tako pretprošle godine fiskalni suficit iznosio 52 milijarde dinara (tj. 1,1 odsto bruto domaćeg proizvoda), prošle 32 milijarde (0,6 odsto BDP-a), dok je za prvih šest meseci ove godine ostvaren suficit od 17 milijardi dinara, odnosno 0,7 odsto BDP-a. Uz sve pohvale za ovaj rezultat – čak ne ulazeći u način na koji je ostvaren – mora se, međutim, podsetiti da je (kao što tabela pokazuje) prethodni, rekordni fiskalni deficit (2014, 258 milijardi dinara) ostvarila upravo Vučićeva vlada.
Drugo, i još važnije od ovih istorijskih “reminiscencija” – upravo “glede” budućnosti, što bi rekla naša bivša braća Hrvati – jeste stara ekonomska istina da fiskalni suficit uopšte nije nešto čime bilo koja vlada treba da se ponosi. Jer, to s jedne strane znači da nije umela dobro da planira, a sa druge da je uzela više para nego što joj je potrebno, tj. iznad troškova koje je sama planirala. Čime je zakinula one koji su te pare zaradili.
Koliko je “politika suficita” koju Srbija vodi poslednjih godina pogrešna, najbolje pokazuje činjenica da se svi ekonomisti – koji inače neretko deluju kao “rogovi u vreći” – slažu da bi Srbija trebalo da ima fiskalni deficit. Ne veliki, oko pola odsto BDP-a, tj. 20-25 milijardi dinara, ali deficit.

PRECENJENI DINAR IMA VRLO NEGATIVNE POSLEDICE PO SRPSKU EKONOMIJU JER DESTIMULIŠE IZVOZ A STIMULIŠE UVOZ

U tom smislu poslednjih godinu-dve dana od Vlade se traže dve stvari. Prvo, da smanji poreze, drugo, da poveća javne investicije. Vlada je poslušala ekonomiste, ali bolje da nije. Jer, umesto da poveća investicije u infrastrukturu, ekologiju, školstvo i zdravstvo, povećala je investicije u vojsku i policiju.
Kada je reč o onom prvom, Fiskalni savet je predlagao da se poresko opterećenje plata smanji sa 63 na 60 odsto, a Privredna komora Srbije čak na 46 odsto, doduše u roku od 4-5 godina. Vlada je, međutim, dažbine na zarade smanjila za samo jedan procentni poen, tj. sa 63 na 62 odsto.

CEĐENJE SUVE DRENOVINE: Tako bi se, kao “ceđenje suve drenovine”, mogao okarakterisati odnos vlasti prema privredi. O tome najbolje svedoče podaci o profitabilnosti srpske privrede. Naime, kao što je već pisano u Novom magazinu (v. br. 430, 1. avgust 2019), profitabilnost privrede Srbije vrlo je niska. Manja je ne samo od razvijenih privreda, što je na neki način i očekivano, poput Sjedinjenih Država ili Zapadne Evrope, nego i od produktivnosti zemalja u razvoju, kao i od svetskog proseka. Takođe – manja je po svim kriterijumima po kojima se profitabilnost meri. To jest, manja je njena ukupna profitabilnost, manja je njena poslovna profitabilnost, manji su, konačno, i prinosi na uložena (bilo svoja bilo pozajmljena) sredstva.
Profitabilnost je izuzetno značajan podatak. Ona pre svega pokazuje koliko su neke privrede, a to znači zemlje, privlačne za investitore. Ne samo strane, kao što se najčešće pomisli, nego za i domaće. Jer, za ekonomski razvoj ključni su domaći investitori. Ako oni nisu zainteresovani, ako su oni izloženi raznim vrstama maltretiranja, i oni, poput lekara – odoše. Ako ne u inostranstvo, ono u hladovinu. Povlače se iz posla. Uzročno-posledični niz je jasan: manje profita, manje investicija, manji rast privrede, manje plate, manji standard, manje para za obrazovanje i, dabome, zdravlje. Šta se dešava sa bolesnom nacijom, nikome valjda ne treba objašnjavati.

DA LI JE VUČIĆ ZBILJA SPREMAN DA UPROPASTI IZVOZNU PRIVREDU SAMO DA BI PROSEČNA PLATA DOSTIGLA 500 EVRA

Zašto je, međutim, profitabilnost u Srbiji niska? Uzroci bi se, grubo, mogli podeliti u tri grupe: ekonomski, pravni i politički. Da bi jedno preduzeće bilo superefikasno, ono mora biti okruženo drugim takvim preduzećima – svojim partnerima, koja će isto tako poštovati rokove, imati kvalitetne proizvode i slično. Takođe, potrebna je i dobra infrastruktura, da transport robe, materijala, podataka, čega god, bude brz i pouzdan.
Kada je reč o pravnom okviru, tu se pre svega traži vladavina prava i da nema korupcije, a politički okvir znači političku stabilnost. Kako unutrašnju – da nema demonstracija, da odnosi između vlasti i opozicije budu civilizovani i slično – tako i spoljašnju, tj. da se zna orijentacija zemlje i ko su njeni saveznici. U slučaju Srbije – to je čvrsta i nedvosmislena orijentacija na Evropsku uniju, a ne sedenje na tri ili četiri stolice.
Sve to čini poslovni ambijent koji omogućava visok i stabilan dugogodišnji privredni rast. I sve su to, sa druge strane, razlozi zbog kojih Srbija poslednjih šest-sedam godina beleži relativno niske stope rasta – u proseku 2,1 odsto. Podaci o bruto domaćem proizvodu u prvom polugodištu iz neobjašnjivih razloga kasne. Tačnije – iz neobjašnjenih jer ih je Zavod za statistiku najavio za 31. jul, a evo, prošla je prva trećina avgusta, a njih još uvek nema. Bez ikakvog objašnjenja. Nije valjda da se ne sviđaju Vučiću. Jer, rast u prvom tromesečju od 2,5 odsto bio je više nego slab i potpuno je doveo u pitanje ostvarenje planiranog rasta za ovu godinu. Koji je ionako – sa 3,5 odsto – bio prilično skroman.
Posebno zabrinjavaju podaci o industrijskoj proizvodnji. Koja je u prvom polugodištu dva odsto manja nego u istom razdoblju prošle godine. Što je još gore, prerađivačka industrija pala je još više – 2,8 odsto. Dakle, iako predsednik Vučić svako malo otvara neke fabrike i obećava “zlatno doba”, koje je zapravo već počelo, samo zla opozicija to neće da prizna, industrija Srbije nalazi se u dubokoj krizi. Za poslednjih osam meseci, dakle od novembra 2018, samo je u februaru bila veća nego u istom mesecu prethodne godine; u ostalih sedam bila je manja. U junu čak 6,1 odsto, a prerađivačka industrija čak 7,7 odsto.
To se, naravno, odražava i na spoljnotrgovinski bilans. Izvoz je, doduše, porastao 6,7 odsto (bio je 8,6 milijardi evra), ali je uvoz porastao još više, 9,1 odsto (11,5 milijardi evra). Otud je došlo i do porasta spoljnotrgovinskog deficita (blizu tri milijarde evra) za velikih 17 odsto.

NAROD MOŽDA NEĆE IMATI KO DA LEČI, ALI ĆE IMATI KO DA GA BIJE

Nepovoljni tokovi u spoljnoj trgovini posledica su još jedne značajne slabosti našeg ekonomskog ambijenta – precenjenog dinara. Neopravdano jak dinar ima vrlo negativne posledice po srpsku ekonomiju jer destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Drugim rečima, slabe se upravo oni delovi privrede, ona preduzeća na kojima bi mogao da počiva visok i dugoročan rast. Umesto toga, forsira se kratkoročna korist uvoznika.
Gde su uzroci tako nerazumne politike? To jest, postavlja se pitanje da li je Vučić zbilja spreman da upropasti izvoznu privredu samo da bi prosečna plata dostigla 500 evra. Naime, kada je predsednik januara 2016. obećao zaradu od 500 evra već na kraju 2017, Milojko Arsić, Vučićev omraženi ekonomista, rekao je da bi to moglo da se ostvari samo upornim jačanjem dinara. Verovatno Arsić to ne bi rekao da je znao da će Vučiću zapravo dati ideju. Jer evo, poslednjih godina se upravo to dešava. Nacionalna valuta napreduje “svakog dana u svakom pogledu”. Danas je prosečna plata 475 evra. Da je kurs ostao na onom nivou od pre tri godine, plata bi bila 450 evra.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. avgust 2109.

Srednja žalost

Fiskalni ciljevi za naredne tri godine dobro su odmereni, ali najveći ekonomski problem, nizak privredni rast, Vlada Srbije ignoriše

Srpske ekonomske perspektive

Tako se, kao o “srednjoj žalosti”, u žargonu govorilo o onome što je učinjeno traljavo, više “odrađeno” nego urađeno, što nije baš bilo loše, ali je bilo daleko od dobrog. Tako bi se, dakle, kao “srednja žalost” mogao oceniti “Nacrt Fiskalne strategije za 2020. sa projekcijama za 2021. i 2022. godinu”, koju je nedavno izradila Vlada Srbije. Tako ga zapravo ocenjuje Fiskalni savet mada, razume se, on tako ne kaže već da “dobri kvantitativni ciljevi nisu ispraćeni kredibilnim planom strukturnih reformi”.
Fiskalna strategija nije običan dokument, naprotiv. Ona je, kao što joj samo ime kaže, strateškog karaktera. Ne samo da predstavlja osnov za donošenje budžeta za narednu (2020) godinu i osnovne koordinate državnih finansija za još dve godine pride nego i određuje glavne mere ekonomske politike koje će jednu zemlju, u ovom slučaju Srbiju, dugoročno voditi putem napretka i razvoja. Makar bi tako trebalo da bude. Ali nije jer. sudeći po “mišljenju” Fiskalnog saveta od 24. juna tekuće godine, “najveći makroekonomski problem Srbije je nedovoljan privredni rast – a nacrt Fiskalne strategije za njega ne nudi odgovarajuće rešenje”.

NIGDE REFORMI: Strategijom je predviđeno da fiskalni deficit u naredne tri godine bude 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je, prema oceni Fiskalnog saveta, “dobro odabran i ostvariv cilj”. Takođe, on “vodi daljem smanjenju učešća javnog duga u BDP-u, što garantuje ekonomsku stabilnost”. Smanjenje javnog duga pak “automatski umanjuje rashode budžeta za kamate i tako otvara fiskalni prostor za potrebno povećanje javnih investicija, uz očuvanje nepromenjenog niskog deficita. Međutim, ovi “dobri kvantitativni ciljevi nisu ispraćeni kredibilnim planom strukturnih reformi”. Naime, “za potpuno ozdravljenje javnih finansija, sa jedne strane, kao i za ubrzanje privrednog rasta, sa druge, potrebne su i ozbiljne, tzv. strukturne reforme. Njih, međutim, u nacrtu Strategije – nema. Radi se o pet krupnih sistemskih promena.
Prvo, reforma sistema zarada i zaposlenosti u tzv. opštoj državi, odnosno u svim javnim službama osim u javnim preduzećima. Drugo, kada je već o tim preduzećima reč, nema plana njihovih reformi. Treće, iako se, doduše, predviđa povećanje javnih investicija, nema ni naznaka o tome šta su konkretni prioriteti države i na koji način su izabrani. Četvrto, najavljena poreska reforma (smanjenje poreza i doprinosa na rad) jeste načelno dobra, ali morala bi biti mnogo detaljnije razrađena i, peto, od reforme Poreske uprave opet po svoj prilici neće biti ništa. Opis aktivnosti za unapređenje rada Poreske uprave pre ukazuje na lutanje nego na jasan plan države za ovu važnu instituciju.

UMESTO TEMELJNIH PRIVREDNIH I DRUŠTVENIH REFORMI, KOJE BI OMOGUĆILE ZNATNO BRŽI RAST I ZEMLJU IZVUKLE IZ ZAOSTALOSTI, VLADA PREDVIĐA KOZMETIČKE PROMENE

O reformi sistema plata i zapošljavanja u javnom sektoru već je bilo reči u 429. broju Novog magazina. Zaključak koji je tom prilikom iznet može se, naravno, i ovog puta ponoviti. Dakle, uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. Radi se o tome da “sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru, koji je od ključnog značaja za funkcionisanje države, u Srbiji ne postoji. Sve se svodi na procene, potrebe i (samo)volju jednog čoveka. Ili, kako to kaže Fiskalni savet, “Strategija ne daje dovoljno dobre elemente na osnovu kojih će se reformisati sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi, a uvođenje platnih razreda još jednom je (bez obrazloženja) odloženo. Nacrtom Strategije predviđaju se dve glavne mere za regulisanje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi: 1) uvođenje platnih razreda koje je, nakon još jednog odlaganja, sada najavljeno za sredinu 2020. i 2) ukidanje zabrane zapošljavanja od druge polovine 2019. Međutim, prva mera ne planira se kredibilno, a druga je nedovoljna za trajno rešavanje problema loše strukture zaposlenosti. To ukazuje da je najverovatniji pravi razlog zbog kojeg se ova reforma godinama ne sprovodi – nedostatak političke volje. Druga mera, ukidanje zabrane zapošljavanja, bila je iznuđena pošto je njeno predugo trajanje dovelo do ozbiljnih manjkova zaposlenih u važnim delovima javnog sektora. Ali ni samo ukidanje te zabrane neće biti dovoljno za održivo i dobro upravljanje brojem zaposlenih u državi”.
Drugo, javna preduzeća su već dugo rak-rana privrede, i ne samo privrede Srbije. Srbijagasu je nedavno otpisan dug od milijardu i 200 miliona evra. EPS je prošlu godinu završio sa gubitkom od 1,3 milijarde (srećom ne evra nego) dinara. Telekom po zaposlenom beleži daleko manji profit nego njegovi konkurenti, a povrh toga počeo je da troši stotine miliona evra na sumnjive, političkim, tj. Vučićevim partijskim interesima motivisane kupovine (kablovskih “operatera”). U ovim preduzećima, koja su suštinski u vlasništvu građana Srbije, ali se praktično koriste za podmirivanje interesa vladajuće oligarhije, Vlada Srbije, međutim, ne misli bilo šta da menja.
Treće, iako je nacrtom Strategije predviđeno povećanje javnih investicija sa sadašnjih četiri odsto bruto domaćeg proizvoda na 4,6 odsto BDP-a 2022, to još nije dovoljno za prelaznu ocenu. Jer, kao što znamo, i ove godine su javne investicije znatno povećane u odnosu na prošlu, ali su one otišle na opremu za vojsku i policiju, što ne obezbeđuje nikakav privredni rast u budućnosti. Čak, u slučaju povećanja vlastodržačke represije, mogu da izazovu kontraefekte. Da zlo bude veće, u Strategiji, kako primećuje Fiskalni savet, nema nikakvog “ spiska prioritetnih projekata na koje će se odnositi planirano povećanje javnih investicija”. A bez toga ne može se pouzdano znati “da li će se i za koliko povećati ulaganja u oblastima u kojima su ona najpotrebnija i najviše utiču na ubrzanje privrednog rasta (putna i železnička infrastruktura, zaštita životne sredine, zdravstvo i prosveta) ili su prioriteti Vlade možda ulaganja u izgradnju sportskih objekata, naoružanje vojske i policije i drugo”.
Četvrto, “najavljeno smanjenje poreza i doprinosa na zarade načelno je dobra mera ekonomske politike”, smatra FS, ali bi je “trebalo dodatno razraditi”. Naime, kada se (Tabela 2) uporede poreske stope u Srbiji i u zemljama centralno-istočne Evrope, “vidi se da najviše prostora za rasterećenje upravo ima na doprinosima i porezu na zarade jer su druge poreske stope u Srbiji već među najnižim u regionu”. Međutim, FS upozorava da bi u konačnoj verziji Fiskalne strategije trebalo odrediti “ciljani nivo poreza i doprinosa na zarade kojem će se težiti, kao i period i dinamiku prilagođavanja u narednim godinama”. Time će se “poboljšati predvidljivost i kredibilnost poreske politike, što će privatnom sektoru omogućiti da planira svoje investicije i druge poslovne aktivnosti”.
I konačno, kada je reč o “modernizaciji i unapređenju rada Poreske uprave”, Fiskalni savet najpre konstatuje da se s tim poslom neopravdano i neobjašnjivo kasni više od dve godine. Dosad su urađene samo neke manje-više tehničke stvari, kao što je smanjenje broja filijala. “Jedan od najvećih problema je što još uvek postoji izraziti manjak kvalifikovanih radnika na ključnim pozicijama, poput poreskih inspektora”. Takođe, “veliki broj pravnih i administrativnih rigidnosti još uvek onemogućava Poresku upravu da zaposlene plaća u skladu sa ostvarenim učinkom i na konkurentan način u odnosu na privatni sektor”. Uz to, Poreska uprava je još uvek opterećena velikim brojem neporeskih nadležnosti koje je guše, tako da je, sve u svemu, “dosadašnji napredak minimalan i razočaravajuće spor, što ukazuje na Vladinu nedovoljnu posvećenost izgradnji moderne i jake poreske administracije”. Međutim, ni to nije sve. Preti, naime, opasnost da se ovaj posao dodatno odloži, a možda i razvodni. Naime, “iako su u poslednjoj deceniji stručnjaci MMF-a nadgledali i pomagali reformu Poreske uprave, Vlada Srbije sada planira da uzme kredit od 50 miliona dolara kod Svetske banke i dovede njihove stručnjake da podržavaju transformaciju poreske administracije. Ova odluka će nužno doneti višemesečna odlaganja procesa transformacije, koji je prepoznat i dobro definisan još pre nekoliko godina”. Jedno pitanje se ovde nameće: zašto Vlada Srbije zadužuje građane za novih 50 miliona evra, kada za tim nema nikakvih realnih, odnosno stručnih potreba? Kome je taj dil potreban?

SELO GORI…: Umesto temeljnih privrednih i društvenih reformi koje bi omogućile znatno brži rast i zemlju izvukle iz zaostalosti, Vlada predviđa kozmetičke promene.
Kao što je rečeno, Fiskalna strategija nije (kao ni budžet) knjigovodstveni dokument, ona zapravo treba da odgovori na razvojne probleme jednog društva. U slučaju (nacrta) Fiskalne strategije 2020-2022. te najvažnije stvari nema. Ili, kako je to (pregnantno) formulisao Fiskalni savet, “najveći makroekonomski problem Srbije je nedovoljan privredni rast – a nacrt Fiskalne strategije za njega ne nudi odgovarajuće rešenje”. Uspešnost jedne vlasti, odnosno vlade, meri se životnim standardom njenih građana. Povećanja životnog standarda nema bez privrednog rasta. Zato je “privredni rast ključan makroekonomski pokazatelj”, konstatuje FS. I “zato se kvalitet fiskalnih i širih ekonomskih politika ne ocenjuje pre svega (dostignutom) makroekonomskom stabilnošću nego brzinom privrednog rasta zemlje”. Već godinama je, međutim, rast bruto domaćeg proizvoda Srbije “nezadovoljavajući, tj. osetno sporiji od drugih zemalja centralne i istočne Evrope. U prethodne tri godine rast BDP-a Srbije iznosio je u proseku 3-3,5 odsto, dok su druge zemlje CIE u isto vreme rasle po stopi od 4-4,5 odsto. Što je još gore, naš privredni rast je od druge polovine 2018. počeo da usporava, što se ne dešava u drugim uporedivim zemljama”, kaže FS u svojoj analizi.

KVALITET FISKALNIH I ŠIRIH EKONOMSKIH POLITIKA NE OCENJUJE SE, PRE SVEGA, (DOSTIGNUTOM) MAKROEKONOMSKOM STABILNOŠĆU NEGO BRZINOM PRIVREDNOG RASTA ZEMLJE

Iz ovoga nedvosmisleno sledi da ekonomska politika koja je dosad vođena u Srbiji nije bila dovoljno podsticajna za privredni rast i da se “pod hitno” mora popraviti. Strategija bi, kao “najvažniji strateški dokument Vlade kojim se utvrđuje ekonomska politika”, morala da se bavi pre svega ubrzanjem privrednog rasta. Njen nacrt, međutim, “uglavnom ignoriše ovaj problem”, odnosno “samo jednim manjim delom uspeva da odgovori na njega. Najvažnije mere iz nacrta Strategije koje mogu pozitivno uticati na privredni rast jesu povećanje javnih investicija i smanjenje fiskalnog opterećenja rada – ali one nisu dovoljne niti su detaljno razrađene”. Osim toga, kaže FS, u Strategiji “nema kredibilnih planova reforme javnih preduzeća, unapređenja poslovnog ambijenta, poboljšanja rada javne uprave, kao ni reforme najvećih javnih sistema poput zdravstva i prosvete.
Nije tu kraj manama Strategije. Jer, “planirani rast BDP-a od četiri odsto nije dovoljno ambiciozan, a veliko pitanje je da li će uopšte biti ostvaren”. Najpre, taj rast od četiri odsto, budući da ga već ostvaruju zemlje CIE, nije dovoljan da zaustavi dalje zaostajanje Srbije. Fiskalni savet podseća da je “Srbija nakon decenije niskog privrednog rasta pala na tek 55 odsto ekonomske razvijenosti proseka CIE. Privredni rast od četiri odsto nije dovoljan da ovaj zaostatak počne da se smanjuje. Drugi problem je što uopšte nije izvesno ni da će tih prognoziranih četiri odsto biti ostvareno”. Posle međugodišnjeg rasta BDP-a u prvom tromesečju 2019. od svega svega 2,5 odsto – dok je prosek zemalja CIE bio 4,3 odsto – sasvim je neizvesno da li će biti ostvaren ovogodišnji cilj od 3,5 odsto rasta BDP-a. To jest, verovatnije je da neće nego da hoće. “A ako se ne dostigne ni relativno umerena stopa rasta od 3,5 odsto u 2019, pod velikim pitanjem je dalje ubrzanje rasta, odnosno dostizanje predviđenih četiri odsto u 2020”.
Da biste problem rešili, potrebno je najpre da ga uočite. Problem sa Vladom Srbije i njenom Strategijom je u tome što ni jedna ni druga “ne prepoznaju”, kako to lepo kaže FS, “da Srbija uopšte ima problem sa (niskim) privrednim rastom”. Otud je logično da se u Strategiji i “ne analiziraju činioci koji stoje iza tog niskog rasta”, pa se onda i “ne predviđaju odgovarajuće mere koje bi dovele do njegovog ubrzanja”. A ti “činioci koji stoje iza niskog privrednog rasta”, kaže se dalje u Izveštaju FS, nisu privremenog i specifičnog karaktera, kako se čini piscima Strategije, nego su, upravo suprotno, trajnog i generalnog karaktera. “Problemi su u društvenim i ekonomskim fundamentima”.
“Ekonomska teorija, kao i brojna empirijska istraživanja koja se bave pokretačima dugoročnog privrednog rasta ukazuju na to da će Srbija ostati ekonomski nerazvijena i siromašna zemlja sve dok se ne unaprede osnovni društveni i ekonomski parametri koji trenutno zaostaju za uporedivim zemljama CIE: ojačaju institucije, poboljša vladavina prava, smanji korupcija, reformišu javna preduzeća, poboljša investicioni ambijent (loš kvalitet osnovne infrastrukture, nizak kreditni rejting zemlje, neefikasna administracija, velika korupcija), unapredi obrazovni sistem…”.

ZAŠTO SRBIJA DODATNO ZADUŽUJE GRAĐANE ZA NOVIH 50 MILIONA EVRA NA IME REFORME PORESKE UPRAVE, KADA ZA TIM NEMA NIKAKVIH REALNIH POTREBA

Umesto tih ozbiljnih i dugotrajnih poslova, “umesto potrebnih fundamentalnih reformi, nacrt Strategije kao mere za podsticaj privrednog rasta predviđa digitalizaciju, ‘inovacione vaučere’, suzbijanje sive ekonomije, izmene Zakona o carini i slično”. To, naravno, “nije sporno”, smatra FS, “ali može biti samo dobar dodatak sveobuhvatnijim merama, a ne okosnica plana za ubrzanje privrednog rasta”.
Dobro je – da nam se ne prigovori kako ne umemo da pohvalimo Vladu kad zasluži – što je nacrt Strategije prvi put posle 2001, kako takođe sa zadovoljstvom konstatuje FS, došao u predviđenom roku. Tako da ima vremena da se do oktobra, kada treba da se pojavi finalna verzija, znatno popravi i “unapredi”. Vremena, dakle, ima. Još samo da ima i volje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. avgust 2019.

Haradinaj u Šešeljevim cipelama

Sada je jasno da je 2025. i članstvo u EU praktično nedostižan cilj za Srbiju, osim ako se ne desi neko čudo. Za nastavak naših integracija, koje inače idu brzinom puža, treba sačekati ne samo novu Komisiju i njenu viziju proširenja nego i, mnogo važnije, najavljene reforme Unije i mesto proširenja u tom konceptu

Brisel, via Priština

Valjda u skladu sa godišnjim dobom, usijala se i politička klima. Čini se da bi iz te usijane visoke peći za neki mesec mogao da se izlije i neki rezultat. To je bio povod za ovaj kratak razgovor s Milanom Simurdićem, karijernim diplomatom koji je kao ambasador službovao u Hrvatskoj i Norveškoj.

Kako vidite Haradinajevu ostavku, poziv za Hag i raspisivanje izbora na Kosovu. Ima li to veze sa onim što mu je Makron rekao.
Politička dinamika na Kosovu diktirana je u presudnoj meri interesima tamošnjih aktera. Ti interesi su, kako vidimo, sve više različiti. To ne znači da se oni suštinski razlikuju u pitanju odnosa prema Srbiji i zahtevu za priznanje Beograda.
Haradinaj, očekivano, želi da ostane, tj. da produži svoju vlast na Kosovu, za šta mu je neophodno jačanje podrške. U tom smislu, priča o Hagu mogla bi da se posmatra kao “samoindukovana”, nalik na Šešeljev odlazak u Hag.
Međutim, ne bi trebalo u traženju razloga ići samo sa analogijom ili teorijama zavere. Treba videti prvo kako će se taj novi sud postaviti prema optuženima, šta će biti predmet optužnica. Ukoliko se boravak u Hagu oduži, Haradinaj bi mogao postati vrlo nezgodan svedok za Prištinu, ali i za Srbiju.
Francuzi zasigurno nisu zatečeni ovakvim razvojem situacije. Verujem da je ukalkulisan kao faktor rizika u dogovorima oko nastavka dijaloga.

Hoće li biti sastanka u septembru, šta on može doneti?.
Francuski predsednik je u Beogradu izjavio da ima još nekoliko meseci za pronalaženje rešenja. To bi moglo da signalizira da Pariz i Berlin imaju definisan dogovor oko sadržaja sporazuma i da neće dozvoliti, odnosno da će nastojati da spreče odlaganje saglasnosti, dolazilo ono iz Prištine ili iz Beograda.
Eventualni izbori na Kosovu mogu samo do određene mere uticati na termin u smislu manjih korekcija, ali na sam proces i sastanak vrlo teško.
Kupovina vremena kao bitan element taktike obe strane u ovom procesu je izgleda pri kraju i ne bi se trebalo čuditi ukoliko se ispostavi da su Francuzi i Nemci detaljno razgovarali, a moguće dobili i neku vrstu podrške od ostalih ključnih faktora o opcijama dogovora koji će u septembru ili nešto kasnije biti na pregovaračkom stolu.

Očekujete li sporazum o Kosovu do kraja godine?
Kako sada izgleda, više se žuri Parizu i Berlinu nego Beogradu i Prištini. Prvi imaju brojne poluge uticaja, a drugi politički refleks i nameru da u što većoj meri ostvare svoje interese, kako u pregovaračkom procesu tako i na unutrašnjem planu.
Do septembra, bez obzira na sezonu odmora, ima vremena za razne dodatne zaplete, a moguće i iskorake. Tek nakon nastavka dijaloga biće moguće odrediti mapu puta, uključujući vremenski okvir.

Da li je Vučić Merkelovu zamenio Makronom. Koliko je to pametno?
Merkelova jeste na odlasku, ali to ne bi trebalo preceniti. Njen pečat na odnose Beograda i Prištine ostaje. Nemački uticaj u Srbiji i regionu time neće izgubiti na značaju i snazi, a bila bi velika greška računati na potencijalne nesporazume Pariza i Berlina oko Srbije.
Nedavni boravak predsednika Makrona u Beogradu pokazao je da Francuska namerava da se aktivnije postavi u regionu. Isto tako, da podigne, odnosno obnovi ugled Pariza u srpskoj javnosti, da se vrati na Balkan.
Srbija, kada se radi o dve ključne evropske države, prosto ne može da stavi “sva jaja u jednu korpu”.

Kako vidite ulogu Trampa i Putina u rešavanju kosovskog problema?
Tramp je nepredvidiv, već je u kampanji za reizbor. Za njega je ključna ekonomija i pridobijanje konzervativnih glasača. Spoljna politika je u drugom planu i pre svega usmerena na Kinu, Rusiju, Iran, Severnu Koreju itd. Trampovo eventualno lično angažovanje teško je zamisliti, pogotovo ako se pogleda spisak kriznih situacija u svetu s kojima se suočava Vašington.
Utisak je da Putin ide obrnutim pravcem. Političkim i vojnim angažovanjem širom sveta nastoji da podigne ugled i uticaj Moskve, da dodatno pridobije sopstvenu javnost, ali i da utiče na skidanje sankcija koje negativno utiču na rusku privredu.
Za Moskvu je tema Kosova sredstvo profilisanja na evropskoj, pa i na svetskoj sceni. Takođe regionalno, na Balkanu, uz jačanje prisustva i uticaja u Srbiji. Ruska diplomatija ima zamašno, skoro jedinstveno, iskustvo u poslovima sa Beogradom i ne treba sumnjati da će to vešto koristiti.
Upravo zbog toga Rusija neće žuriti s podrškom okončanju spora Beograda i Prištine, pogotovo ako bi to značilo jačanje pritiska na Moskvu u pravcu rešavanja njenih problema sa Ukrajinom ili Gruzijom.

Šta Srbiju u pogledu evrointegracija i odnosa u regionu čeka iduće godine?
Sada je jasno da je 2025. i članstvo u EU praktično nedostižan cilj za Srbiju, osim ako se ne desi neko čudo. Za nastavak naših integracija, koje inače idu brzinom puža, treba sačekati ne samo novu Komisiju i njenu viziju proširenja nego i, mnogo važnije, najavljene reforme Unije i mesto proširenja u tom konceptu.
To, naravno, ne znači da treba menjati pravac kretanja. Integracija u Evropu je ne samo bezbednosno već i politički, a pogotovo ekonomski bez alternative. Do tada, to se može adekvatno vežbati na primerima sektorske integracije poput Energetske i Transportne zajednice, ali i intenziviranjem procesa pregovora.
Regionalni odnosi su bez pravih pomaka, pogotovo na onoj izazovnoj strani – prošlosti. Naredna godina ne obećava veliki napredak. Pravilo je da odnosi u regionu stagniraju u izbornim godinama, a naredna je to u nizu država, pa i kod nas.
Dodatno, dogodine Albanija predsedava OEBS-om (sa šefom diplomatije koji je sa Kosova),
Hrvatska će predsedavati EU prvih šest meseci 2020, a na čelo Saveta Evrope je postavljena bivša hrvatska šefica diplomatije. Ove države će nastojati da iskoriste svoje pozicije i za rešavanje otvorenih pitanja u njihovu korist. Bez obzira na to koliko će u tome biti uspešne, to će biti dodatni izazov za srpsku diplomatiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jul 2019.

Svetska profitabilnost dvostruko veća od srpske

Niske profitne stope koje ostvaruje privreda Srbije nisu samo pokazatelj aktuelnog stanja; one utiču i na budućnost jer pokazuju da naša zemlja nije atraktivna za investitore

Ekonomija

Profitabilnost privrede Srbije znatno je manja nego u svetu. Manja je ne samo od razvijenih privreda – što se može smatrati očekivanim – poput Sjedinjenih Država ili država zapadne Evrope, nego i od zemalja u razvoju, kao i od svetskog proseka. Takođe – manja je po svim kriterijumima po kojima se profitabilnost meri.
Manja je, prvo, njena poslovna profitabilnost, koja se iskazuje stopom poslovnog dobitka, a koja predstavlja odnos između poslovnog dobitka i poslovnih prihoda. (Poslovni dobitak pak predstavlja razliku između poslovnih prihoda i poslovnih rashoda.)
Drugo, manja je, kada se napravi međunarodno poređenje, i ukupna profitabilnost privrede, koja se meri stopom neto dobitka. A stopa neto dobitka, da i to napomenemo, pokazuje koliko se neto dobitka ostvaruje na svaki ostvareni dinar poslovnih prihoda.
Treće, možda i najvažnije, komparativno gledano, u Srbiji preduzeća ostvaruju manji prinos na uložena sredstva. To, naime, ilustruje stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE).

PROFITABILNOST PRIVREDE SRBIJE ZNATNO JE MANJA NEGO U SVETU. MANJA JE NE SAMO OD RAZVIJENIH PRIVREDA, POPUT SJEDINJENIH DRŽAVA ILI DRŽAVA ZAPADNE EVROPE NEGO I OD ZEMALJA U RAZVOJU, KAO I OD SVETSKOG PROSEKA

Ovo su, maksimalno uprošćeni, neki od najvažnijih rezultata analize profitabilnosti privrede Srbije, koju je za najnoviji (56) broj Kvartalnog monitora, uradio Milutin Živanović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta. Nažalost, ova mala studija prošla je u domaćoj javnosti sasvim nezapaženo iako, zapravo, mnogo govori o karakteristikama, ne samo srpske privrede nego i čitavog društva i države, posebno o sposobnosti da privlače investitore i generiše, kako se to kaže, rast.

PROFIT, ALI MALI: Iako je profitabilnost privrede Srbije niska, važno je da ona u poslednjih šest godina, tj. od 2013, od koje počinje Živanovićeva studija, ipak raste. Sa izuzetkom 2017, kada je blago opala. Ono što je pak za prošlu godinu značajno, prema Živanovićevim rečima, jeste da “za razliku od prethodnih godina, u kojima su na profitabilnost preduzeća snažno uticale promene na finansijskim tržištima i promene cena na tržištima energenata i sirovina, rast profitabilnosti u 2018. prevashodno je bio determinisan rastom poslovne aktivnosti preduzeća”.
Kada je pak reč o poboljšanju profitabilnosti osnovnog biznisa preduzeća (koje se, da podsetimo, meri stopom poslovnog dobitka), Živanović kao najznačajnije ističe da je ono bilo “stabilno”. Tu pak stabilnost, kao i sam rast profitabilnosti, Živanović objašnjava “oporavkom privrede Srbije”, koji je pak bio tesno povezan sa “ekspanzijom evropskih privreda”. Za činjenicu, međutim, da je “rast stope poslovnog dobitka u ovom periodu bio relativno nizak”, Živanović kaže da je “posledica skromnog rasta domaće privrede”.
Kao i obično, podaci uzeti sami za sebe ne govore dovoljno, odnosno prava slika stiče se tek kada se oni uporede sa drugim. To je upravo ono o čemu je bilo reči na početku. Zadovoljstvo rastom profitabilnost privrede Srbije ubrzo splasne ili se čak pretvori u nezadovoljstvo kada se pogledaju rezultati koje ostvaruju druge privrede. I kao što Tabela 1 pokazuje, Srbija u pogledu profitabilnosti znatno zaostaje takoreći za celim svetom.
Ako je “sasvim očekivano”, kako to kaže Živanović, da “preduzeća koja posluju u domaćoj privredi beleže nižu stopu poslovnog dobitka u odnosu na preduzeća koja posluju na tržištima SAD i zapadne Evrope” – zato što je reč o inovativnim, tj. tehnološki znatno naprednijim i pravno uređenijim privredama gde su profiti veći – onda je mnogo “manje očekivano da poslovna profitabilnost domaće privrede značajno zaostaje i za profitabilnošću zemalja u razvoju”. Sa druge strane, pozitivno je da su “domaća preduzeća beležila gotovo konstantan rast stope poslovnog dobitka u analiziranom periodu, dok je u svetu ona varirala u skladu s kretanjem poslovnog ciklusa. Ono što je, međutim, “zabrinjavajuće, jeste to da je na globalnom nivou došlo do značajnog rasta poslovne profitabilnosti tokom 2017. i 2018, dok je u Srbiji poslovna profitabilnost u 2018. bila na istom nivou kao i 2016, i to pre svega zbog pada poslovne profitabilnosti u 2017”.

DINAR GURA DOBIT: Ukupna profitabilnost privrede, koja se meri stopom neto dobitka (koja pokazuje koliko se neto dobitka ostvaruje na svaki ostvareni dinar poslovnih prihoda), prošle godine je praktično stagnirala. Naime, piše Živanović, “nakon snažnog rasta u periodu 2014-2017, u prošloj godini ostvarila je jedva primetan rast”. “Kvaka” je bila u tome, objašnjava Živanović, što je taj “snažan rast ukupne profitabilnosti od 2014. do 2017. bio pre svega rezultat “privremenih kretanja na finansijskim tržištima kao što su jačanje realne vrednosti dinara i pad realnih kamatnih stopa”. Prošle godine su, međutim, “realne kamatne stope stagnirale u odnosu na 2017, tako da nisu značajnije uticale na troškove privrede”. Sa druge strane, “kretanje realnog kursa u odnosu na evro i dolar imalo je umereno pozitivne efekte na profitabilnost privrede. Realna vrednost dinara u odnosu na evro i dolar u 2018. bila je 3,6 odsto veća nego u prethodnoj godini, što je uticalo na manje troškove kamata na devizne kredite, a time i na poboljšanje finansijskog rezultata. Međutim, vrednost dinara u odnosu na ponderisani prosek evra i dolara na kraju 2018. bila je nepromenjena u odnosu na kraj 2017, zbog čega su efekti pozitivnih kursnih razlika bili čak 83 odsto manji nego prethodne godine. Sve je to uticalo da domaća preduzeća u 2018. ostvare negativan rezultat iz finansiranja i time znatno uspore rast ukupne profitabilnosti privrede”, zaključuje Živanović.

NISKE PROFITNE STOPE POKAZUJU DA SRBIJA CELIM SVOJIM PRIVREDNIM AMBIJENTOM, ALI I (PRAVNIM) UREĐENJEM DRŽAVE, KAO I KVALITETOM LJUDSKOG POTENCIJALA, ZAPRAVO NIJE RAJ ZA INVESTITORE. AKO BAŠ NIJE PAKAO

Naravno, i ovde je ključno poređenje sa svetom. I opet, kao što je rečeno na početku, a što još bolje pokazuje Tabela 2, zaostatak Srbije je frapantan. Tako da reči autora analize deluju gotovo utešno. “Kao što je ranije naglašeno”, kaže dakle Živanović, “privreda Srbije je u razdoblju 2013–2018. značajno poboljšala ukupnu profitabilnost merenu stopom neto dobitka. Time je uspela da smanji zaostatak za posmatranim privredama, kao i za svetskim prosekom, ali je srpska profitabilnost još uvek 40 odsto niža od svetskog proseka”.

SRPSKI PARADOKS: “Stope poslovnog i neto dobitka važni su pokazatelji profitabilnosti preduzeća, ali nam one ne daju informacije o prinosima na ulaganja koje ostvaruju ključni ‘stejkholderi’ u preduzećima, tj. vlasnici i kreditori”, kaže Živanović. Da bi se zadovoljile te potrebe, “koriste se stopa prinosa na ukupnu imovinu” (skraćeno ROA, koja predstavlja odnos između neto dobitka uvećanog za troškove kamata i poslovne imovine preduzeća) i”stopa prinosa na sopstveni kapital” (ROE: odnos između neto dobitka i sopstvenog kapitala).
“Iako je efikasnost upravljanja imovinom i kapitalom tokom posmatranog perioda uglavnom blago povećavana, rast ovih stopa prinosa ipak je dominantno bio određen rastom neto dobitka”. Problem je, međutim, u tome što su “ključni faktori koji su doveli do rasta neto dobitka bili oni na koje sama preduzeća imaju relativno mali uticaj. Tu se pre svega misli na jačanje domaće valute u odnosu na evro i dolar i konstantan pad kamatnih stopa”. Što znači da će u budućnosti, ako dođe do slabljenja dinara, odnosno ako kamatne stope počnu da rastu, a i jedno i drugo je lako moguće, i pomenute stope prinosa počeće da opadaju.

PROSEČNO VREME IZMIRENJA OBAVEZA PREMA DOBAVLJAČIMA U SRBIJI GOTOVO JE DVOSTRUKO DUŽE OD SVETSKOG PROSEKA

Poređenje stope prinosa na ukupni kapital (ROA) sa stopom prinosa na sopstveni kapital (ROE) pokazuje (kao što se vidi na grafikonu) da ova druga poslednjih godina znatno brže raste. Štaviše, poredeći sve pokazatelje profitabilnosti, Živanović je došao do jednog zanimljivog zapažanja, da ne kažemo otkrića, koji bi bismo mogli nazvati – srpski paradoks. On se ogleda u činjenici da “domaća privreda, iako ima niže stope neto dobitka nego analizirane privrede, beleži veću efikasnost upravljanja sopstvenim kapitalom, čime smanjuje zaostajanje za svetskim prosekom kada je u pitanju ROE. Budući da je za domaća preduzeća inače “karakteristična manja efikasnost upravljanja imovinom”, postavlja se pitanje otkud tako nagli skok efikasnosti upravljanja sopstvenim kapitalom. Objašnjenje je, što bi se reklo, “tipično srpsko”. Reč je pre svega o značajnom prolongiranju vremena isplate obaveza prema dobavljačima”, kako to stručno kaže Živanović, a zapravo je reč o jednoj od najvećih boljki srpske privrede – neplaćanju računa. Na kraju krajeva, to potvrđuje i podatak koji iznosi – da je “prosečno vreme izmirenja obaveza prema dobavljačima u Srbiji gotovo dvostruko duže od svetskog proseka”.
Priča o profitabilnosti privrede – iako je za nju najvažnija – nije važna samo za privrednike. Stopa prinosa na angažovani kapital, bilo ukupni (ROA) bilo sopstveni (ROE) naročito je važna iz investicionog ugla, da tako kažemo. One, naime, pokazuju da je Srbija zemlja u kojoj uloženi evro odbacuje relativno mali, tj. manji prinos nego što je to slučaj u drugim zemljama. A što dalje znači da Srbija nije baš atraktivna za ulaganja, kao što se u nas često misli, naprotiv.
A niske profitne stope generalno su važne i sa društvenog stanovišta jer pokazuju da Srbija celim svojim privrednim ambijentom, ali i (pravnim) uređenjem države, kao i kvalitetom ljudskog potencijala, zapravo nije raj za investitore. Ako baš i nije pakao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jul 2019.

Vučićeva politika destrukcije

Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu

Država

Veličina razorne moći Aleksandra Vučića nigde se tako dobro ne vidi kao na onome čemu je on najbliži, u čijem se središtu zapravo nalazi. Na državi. To jest, možda se i ne vidi na prvi pogled, ali građanke i građani Srbije to sve više osećaju po kvalitetu svog života, koji se svakodnevno udaljava ne samo od onoga u razvijenim evropskim državama nego i u regionu. Što je najgore – stanje je sve gore. I tako je već punih pet, a uskoro će biti i šest godina.

PROIZVODNJA HAOSA: Plata računovođe u Ministarstvu unutrašnjih poslova u prethodne četiri godine povećana je gotovo za trećinu (tačnije 28 odsto), a računovođe u Ministarstvu poljoprivrede tek nešto više od jedne desetine, tj. 12 odsto. Iako oba zaposlena rade isti posao i kod istog poslodavca, države. Možete li da zamislite da se tako nešto desi kod privatnog poslodavca. Naravno da ne možete.
Ovaj podatak, preuzet iz nedavno (4. jula) objavljene analize Fiskalnog saveta (pod dugim i rogobatnim imenom: “Platni razredi i zaposlenost u državnom sektoru Srbije: od nedovršene reforme do održivog sistema”), najbolje ilustruje haos koji vlada u državi. A to je samo vrh ledenog brega. Pre samo nešto više od godinu dana, 1. juna 2018, Fiskalni savet je napravio sličnu, zapravo još obimniju (na oko 100 strana) studiju u kojoj je detaljno ukazao na pogubne posledice odlaganja reformi u ovoj oblasti. Činjenica da se u tako kratkom roku dva puta opširno bavio istom temom upućuje da je stanje krajnje alarmantno. Samo da podsetimo, nered i samovolju u ovoj oblasti najbolje odražava činjenica da se “zarade u državnom sektoru utvrđuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka, a formiraju na temelju čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”. Haos je ovde blaga reč.
Taj haos, međutim, nije nikakva “božja kazna” – osim ako neko pod tim ne podrazumeva samog Vučića. To je rezultat politike koju aktuelni predsednik vodi otkako je, praktično, preuzeo državno kormilo 2012. Sa druge strane, koliko su red i sistem, pravednost i pravičnost važni, pokazuju sledeći redovi iz pomenute studije FS.
“Uređen sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru jedan je od osnovnih stubova na kojima počiva funkcionalna država – a u Srbiji taj sistem ne postoji. Funkcionalnu državu ne definišu samo finansijska stabilnost i uravnotežen budžet već i njena sposobnost da građanima obezbedi pristup kvalitetnim uslugama javnog sektora (zdravstvo, prosveta, bezbednost, sudstvo), izgrađenu infrastrukturu, dobre zakone koji se dosledno sprovode, očuvanu životnu sredinu, efikasnu administraciju. Da bi država sve ove važne zadatke ispunila, ključno je da raspolaže odgovarajućim brojem zaposlenih koji su motivisani da rade i imaju potrebne kvalifikacije – tj. da ima uređen sistem zarada i zaposlenosti. Ako taj sistem nije postavljen na pravi način, ni država ne može dobro da funkcioniše. Druga strana ove relacije je u tome što unapređenje sistema zarada i zaposlenosti u opštoj državi ima pozitivne uticaje na kvalitet života svih građana, pa bi zbog toga Vlada ovoj reformi morala da se posveti mnogo ozbiljnije nego dosad. Sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru u Srbiji trenutno nije dobro uređen, a moglo bi se slobodno reći i da je haotičan. Na to neposredno ukazuju manjak kvalifikovanih zaposlenih u važnim delovima javnog sektora (zdravstvo, inspekcijske službe, upravljanje investicionim projektima), ogromne razlike u platama na istim poslovima u različitim delovima javnog sektora, a isto to vidi se i posredno, kroz veliki broj neujednačenih propisa koji regulišu ovu oblast i veoma nizak kvalitet osnovnih usluga koje država pruža svojim građanima. Na svim relevantnim međunarodnim listama koje ocenjuju kvalitet zdravstva, prosvete, infrastrukture, koje mere rasprostranjenost korupcije i dr., Srbija je po pravilu među najlošije ocenjenim evropskim zemljama”.
Ovo je, dakle, suština nalaza do kojeg je došao Fiskalni savet. Iz nje sve proističe i u njoj se sve završava. Da li je uređen i “transparentan” sistem zarada u javnom sektoru nešto nedostižno, nešto što niko drugi nije uspeo da uradi ili su uspeli samo retki u svetu? Nije, naravno.Doduše, kako ističe FS, “uređenje zarada i zaposlenosti u opštoj državi jeste jedna od najkompleksnijih reformi” i predstavlja “veliki stručni i politički izazov”. Ipak, “najveći broj evropskih zemalja bio bio u stanju da na taj izazov uspešno odgovori”. Dakle, kada je reč o stručnom delu reforme, “olakšavajuća okolnost za Srbiju je u tome što je najveći broj evropskih zemalja već uredio svoj sistem zarada i zaposlenosti, tako da Srbija može da koristi repere i iskustva uporedivih zemalja”. Na kraju krajeva, priznaje FS, i dobar deo njegovih preporuka nastao je iz komparativnih analiza. “Međutim, glavni izazov ove reforme nije njen stručni deo. Tu postoje zadovoljavajući kapaciteti u državnoj upravi koji s tim mogu da se nose (mada je ostalo još mnogo posla). Problemi s kojima Vlada godinama ne može da se izbori su političke prirode. Da bi se sistem zarada i zaposlenosti u opštoj državi uredio, potrebno je da se nadvladaju interesi i pritisci najmoćnijih sindikata i da se prestane sa donošenjem populističkih odluka – što je, po svemu sudeći, glavni razlog zbog kojeg ova važna reforma još uvek nije sprovedena”.

OD GOREG GORE: Nije stvar, međutim, samo u tome što su reforme odlagane. Ono što je Vučićeva vlast radila od (kraja) 2013, kada je reforma najavljena, samo je pogoršavalo situaciju. “Umesto očekivanih poboljšanja, u međuvremenu je došlo samo do dodatnog urušavanja sistema usled ad hok povećanja zarada po pojedinačnim ministarstvima (koja se sprovode od 2016) i produžavanja mere zabrane zapošljavanja (koja je trebalo da se završi još 2015). Zarade po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine povećavane su bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koji zaposleni obavlja… Slično tome, višegodišnja zabrana zapošljavanja ne samo što je zamrzla postojeću lošu strukturu zaposlenosti već je i dodatno povećala manjak zaposlenih na nekim ključnim pozicijama javnog sektora prirodnim odlaskom zaposlenih u penziju, uz niske stope zamene (lekari, poreski inspektori i drugo)”.

VELIČINA RAZORNE MOĆI ALEKSANDRA VUČIĆA NIGDE SE TAKO DOBRO NE VIDI KAO NA ONOME ČEMU JE ON NAJBLIŽI, U ČIJEM SE SREDIŠTU ZAPRAVO NALAZI. NA DRŽAVI.

A i od onog dobrog što je na početku urađeno, ubrzo se odustalo. Naime, “pošto je krajem 2013. najavljeno objavljivanje registra svih radnih mesta sa pripadajućim primanjima zaposlenih, u januaru 2014. na sajtu Ministarstva finansija zaista su se pojavili prvi podaci o broju zaposlenih u državnim organima sa sredstvima isplaćenim za njihove zarade”. Doduše, ovi su podaci bili prilično nepotpuni jer su “obuhvatali samo manji deo zaposlenih u opštoj državi”, a nisu ni “sadržali dovoljno informacija o strukturi zaposlenosti i platama za pojedinačna radna mesta”. Međutim, “ono što je poražavajuće” i naglašava se u pomenutoj analizi, ovaj registar, ma koliko nesavršen, “nije iskorišćen kao osnova za njegovo dalje unapređenje već se umesto toga sredinom 2015. prestalo sa objavljivanjem i tih podataka”. Tako je Srbija i po ovom osnovu ostala daleko iza ne samo uvek naprednije Slovenije nego i iza nekada iza nje jako zaostale Rumunije, kao i po kapacitetima, reklo bi se, mnogo manje Crne Gore.
Nije, međutim, ovde kraj destrukciji srpske države. “Najnovije odlaganje uvođenja sistema platnih razreda napraviće dodatnu štetu”, kažu u Fiskalnom savetu, a “možda i najavljuje da je Vlada od reforme zarada potpuno odustala”. Naime, “iako reformu plata u opštoj državi od samog početka procesa”, tj. od već pominjane 2013, “prati probijanje definisanih rokova, sve doskoro nije postojala sumnja u opredeljenje Vlade da sprovede ovu važnu reformu. Međutim, događaji iz prethodnih pola godine ukazuju na to da se od ove reforme možda u potpunosti odustaje. Tako je 8. decembra 2018. u poslednji čas izmenjen deo Zakona o sistemu plata u javnom sektoru (iz decembra 2017), kojim je bilo predviđeno da se sistem platnih razreda primenjuje od 1. januara 2019. Ovom izmenom zakonski rok za početak primene platnih razreda pomeren je na 1. januar 2020”. Cilj tog odlaganja bio je, nije teško zaključiti, da se omogući još jedno “ad hok povećanje zarada zaposlenih u javnom sektoru u 2019”. Naravno ni tu samovolji vlasti nije bio kraj. “Nedugo potom Vlada je pripremila Nacrt Fiskalne strategije za 2020, koji predviđa da se uvođenje sistema platnih razreda pomeri još dalje u budućnost, na sredinu 2020, bez objašnjenja zbog čega je došlo do novog odlaganja”. “Objašnjenja”, naravno, nije bilo, ali je svima jasno o čemu se radi. Jer, kao što primećuje FS, “pomeranje roka na sredinu 2020. znači da će se i krajem 2019. sprovesti još jedno populističko ad hok povećanje zarada po sektorima opšte države, bez jasnih kriterijuma”. To će, kaže FS, “dodatno udaljiti Srbiju od uređenog sistema zarada u opštoj državi”, ali će omogućiti da Vučić dobar deo svog biračkog tela, osim štapom, sada i šargarepom privoli da za njega glasaju na izborima iduće godine. Tako da zaključak Fiskalnog saveta da “iako tehnokratski deo Vlade godinama radi na izradi objektivnih parametara za uvođenje jedinstvenog sistema plata u opštoj državi, u Vladi uvek na kraju prevlada stav da se povećanje zarada u opštoj državi nastavi po političkim prioritetima”, svakako jeste tačan, neki bi rekli i ubitačan, ali nema sumnje da se Vučićeva vlast zbog njega neće mnogo potresti. A “pitanje da li postoji volja da se to u dogledno vreme promeni” više je retoričko nego stvarno. Uvođenje uređenog i pravičnog sistema plata u javnom sektoru, kakav odgovara civilizovanom društvu i državi, nije u interesu ove vlasti.
“Odustajanje od reforme nije, međutim, najgore što nam se može desiti. Još veća opasnost”, upozorava Fiskalni savet, preti od “usvajanje lošeg sistema platnih razreda”, a kako trenutno stvari stoje, najverovatnije je da će se “Vlada” opredeliti upravo za neko takvo “rešenje”. Naime, iako je “reforma sistema platnih razreda u početku bila zamišljena na dobrim principima, vremenom je došlo do derogacije ovih principa (i to ne samo zbog paušalnog povećanja zarada pojedinačnim sektorima države, koje traje od 2016). Naime, pravljeni su ustupci najmoćnijim sindikatima prilikom utvrđivanja koeficijenata zarada (prosveta); planiran je suviše uzak raspon od najniže do najviše zarade (koji bi išao naruku najvećem broju zaposlenih u javnom sektoru, ali ne bi ostavio prostor za nagrađivanje manjeg broja najstručnijih zaposlenih); napravljen je veliki broj sektorskih izuzetaka iz jedinstvenog zakona (policija, vojska, funkcioneri); planirano je da ne postoji prelazni period između sadašnjeg stanja i novog sistema platnih razreda – što zapravo znači da će novi sistem biti veoma blizak postojećem lošem stanju; minimalna zarada podizana je preko rasta produktivnosti privrede”, itd. Na kraju, čak Fiskalni savet preporučuje kabinetu Ane Brnabić da “ukoliko nije u stanju da to uradi u skladu sa dobrom ekonomskom praksom, onda bi najbolje bilo da od čitave reforme odustane. Uvođenje lošeg sistema platnih razreda samo će ‘zacementirati’ postojeće haotično stanje i otežati buduće stvarne reforme”.
Sve u svemu, zaključak koji se nameće jasan je i nedvosmislen. Uprkos činjenici da svako malo najavljuje svoj odlazak sa ove ili one predsedničke funkcije, pa i iz politike uopšte, Vučić je svojoj vlasti i ličnoj vladavini podredio čitav državni aparat, praktično celu državu. A to onda znači i sve ljude koji žive u Srbiji, kojima bi ta država trebalo da služi.

Srbija, policijski raj

Zaposleni u opštoj državi trebalo bi da budu jednako plaćeni za isti rad, što znači da se u jedinstveni sistem platnih razreda moraju uključiti svi sektori opšte države. Jedan od osnovnih principa uređenja sistema zarada jeste da svi zaposleni u državi budu ravnopravni, tj. da isti, generički, poslovi budu jednako plaćeni kod svih budžetskih korisnika. Da bi ovaj princip mogao da se poštuje, neophodno je da svi zaposleni u opštoj državi uđu u jedinstven sistem platnih razreda. To, međutim, trenutno nije slučaj. Oko 20 odsto zaposlenih u opštoj državi trenutno je van sistema platnih razreda (policija, vojska, funkcioneri), što nije slučaj u drugim evropskim zemljama koje su uredile sistem zarada u javnom sektoru (Slovenija, Rumunija). U planovima Vlade najavljeno je da će sektor bezbednosti ući u jedinstveni sistem platnih razreda tokom 2019, ali po svemu sudeći od toga neće biti ništa. Prošle godine je prosečna plata u policiji (73.000) preko 30 odsto bila veća nego u zdravstvu (55.000). O povlašćenom položaju policije govori podatak da je njihova prosečna plata veća od republičkog proseka oko 40 odsto, dok u centralno-istočnoj Evropi ta razlika iznosi oko 25 odsto.

Uravnilovka

Ako Vlada želi da zadrži najkvalitetnije ljude u javnom sektoru, potreban je dovoljno širok raspon zarada. To ne samo da nije trenutno slučaj nego se i ne planira. Prosečna zarada u opštoj državi trenutno je oko 20 odsto veća nego u privatnom sektoru, ali je raspon zarada za najveći deo javnog sektora relativno mali – lekar specijalista u Srbiji ima samo tri puta veću platu od najniže plate nekvalifikovanog radnika. To za posledicu ima da je javni sektor u Srbiji atraktivan radnicima sa prosečnim i ispod prosečnim kvalifikacijama (koji bi bili produktivniji u privatnom sektoru), a destimulativan za najstručnije i najpotrebnije zaposlene, koji onda napuštaju javni sektor. Ovo je jedan od ključnih razloga niskog kvaliteta usluga koje pruža država, ali u isto vreme ide naruku ubedljivoj većini zaposlenih u javnom sektoru – i samim tim će biti potrebna snažna politička volja da se promeni. Međunarodna praksa pokazuje da je najčešći raspon između najniže i najviše zarade u evropskim zemljama 1:12. U Srbiji je novim Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru definisan raspon između najnižeg i najvišeg koeficijenta za zarade od 1:7,5, što samo po sebi ne predstavlja veliki problem. Problem je, međutim, u tome što je osnovica s kojom bi se množili propisani koeficijenti planirana suviše nisko – na nivou koji je tek nešto iznad polovine minimalne zarade. To praktično znači da su najniži koeficijenti (u rasponu 1 do 2) besmisleni jer bi svi zaposleni sa ovim koeficijentima primali istu, minimalnu zaradu, a stvarni raspon između najniže i najviše zarade u državi ne bi bio 1:7,5 već približno 1:4, što je ispod svakog evropskog standarda.

Nastavnici kao doktori

Najveća odstupanja od objektivnih merila uočena su kod vrednovanja poslova u prosveti. Naime, kako kažu u FS, ni u jednoj analiziranoj zemlji nisu “naišli na sistem koji podjednako vrednuje lekara specijalistu i nastavnika u školi”. Očigledno je da su nastavnici, zahvaljujući masovnim sindikatima, uspeli da se izbore za prilično visok položaj u hijerarhiji poslova, tj. za devetu platnu grupu, umesto prvobitno planirane osme.
To je država Srbija: nastavnike čiji đaci beleže najgore rezultate na PISA testovima nagrađuje, a lekare specijaliste rasteruje. Jer, za razliku od prvih, oni imaju gde da odu. U svet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. jul 2019.

Mirko je bio bolji

U prvom kvartalu od svih 16 zemalja zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije

Intervju: Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Na otvaranju aerodroma “Morava” kod Kraljeva predsednik Vučić je rekao da je “cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek”, ali to nije bio razlog za ovaj intervju. Razlog su slabi privredni rezultati u prvoj polovini godine.

Kako biste ocenili prvu polovinu 2019. Rast od 2,5 odsto znatno je niži od očekivanog. Ko je najviše zakazao?
Privreda Srbije je prošle godine ostvarila relativno visok rast od 4,3 odsto, ali je on dobrim delom bio rezultat jednokratnog oporavka poljoprivrede tokom prošle godine. Ako isključimo taj vrlo visok rast poljoprivrede i još neke druge jednokratne faktore, trend rasta prošle godine iznosio je 3,3 odsto. Taj trend rasta predstavlja osnov za prognozu onoga što je moglo da se očekuje u ovoj godini. Znači, rast od oko 3,5 odsto u 2019. pre nekoliko meseci predstavljao je realnu procenu. Međutim, u prvom kvartalu ostvaren je znatno slabiji rast, i to može da se pripiše dejstvu nekoliko vanrednih faktora. Najpre, to su slabi rezultati u elektroprivredi, u proizvodnji uglja i struje. Drugo, uvođenje kosovskih carina krajem prošle godine takođe je u određenoj meri – mada nije lako proceniti koliko – uticalo na usporavanje privredne aktivnosti. Pored toga, pad proizvodnje Fijata bio je veći nego što je očekivano. Posmatrano po delatnostima, najviše je zakazala industrijska proizvodnja, koja je u prvom kvartalu imala pad od 1,9 odsto, a u prvih pet meseci pad od 1,3 odsto. Industrijska proizvodnja je u prošloj godini imala rast od svega 1,3 odsto, tako da je nakon pojave niza nepovoljnih okolnosti lako skliznula u minus.

Šta se može očekivati do kraja godine?
Mi iz Kvartalnog monitora očekujemo da će u narednim kvartalima doći do ubrzanja rasta, pre svega zato što će neki od ovih jednokratnih faktora nestati. EPS je konsolidovao proizvodnju, NIS, čija je proizvodnja pala zbog remonta, to će nadoknaditi do kraja godine, što se tiče kosovskih carina, prilično je neizvesno koliko će trajati, izgleda da su sad rigoroznije nego što su bile u prvih pet meseci, tako da ako sve to uzmemo u obzir i ako poljoprivreda bude nešto slabija nego prošle godine, mogao bi da se očekuje rast od oko tri odsto u toku ove godine.
 
Šta to znači u poređenju sa okruženjem i zemljama centralne i istočne Evrope?
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije. Čak i da je Srbija ostvarila rast od 3,5 odsto, to bilo ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope, koji je iznosio 4,3 odsto. Kako sada stvari stoje, prosek zemalja CIE za 2019. mogao bi da bude oko četiri odsto.

Šta se može očekivati u narednim godinama, s obzirom na Vučićevu najavu rasta od pet, šest odsto?
Svake godine se najavljuje nešto spektakularno. Plate od 500 evra najavljivane su već tri godine, najviše stope rasta u Evropi takođe se stalno najavljuju. Da bismo imali rast od oko pet odsto u proseku u periodu od pet ili 10 godina, potrebno je, prvo, da se očuva makroekonomska stabilnost koju smo postigli tokom prethodnih godina. Kamatne stope su niske, imamo relativno stabilnu i nisku inflaciju, fiskalni bilans je približno u ravnoteži, ali je potrebno da i ekonomska politika bude više okrenuta rastu. To znači da se u većoj meri državni rashodi usmeravaju na javne investicije, kao i da se višak u državnoj kasi iskoristi za dodatno smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Mislim da za privredu Srbije nije dobar preterano jak dinar, koji direktno utiče na povećanje spoljnotrgovinskog bilansa. Jak dinar nije u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, odnosno s njenom produktivnošću. Prema tome, za ubrzanje rasta potrebne su određene promene u fiskalnoj i monetarnoj politici. Međutim, najvažniji napredak Srbija treba da ostvari u institucionalnoj sferi. Po kvalitetu institucija Srbija se nalazi među nekoliko najslabije plasiranih zemalja u Evropi. Obično delimo poslednja mesta sa Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom. Negde smo na drugom, negde na trećem ili četvrtom mestu otpozadi, i tu u stvari nema napretka, čak se u nekim segmentima stanje poslednjih godina pogoršava. Čini se da Vlada i ne priznaje da je stanje u ovoj oblasti loše već često optužuje one koji rade procene i merenja ili koji samo govore o rezultatima merenja da su pristrasni, zlonamerni i slično.

U vezi s tim, šta se može očekivati od nacionalnog investicionog plana koji je Vučić najavio?
Srbija ima neizgrađenu, zapuštenu i nekvalitetnu i nacionalnu i komunalnu infrastrukturu. Dakle, nije sporno da su potrebna velika ulaganja u narednih 5-10 godina da bi izgradili auto-puteve, rekonstruisali regionalne i lokalne puteve, modernizovali pruge, osposobili Dunav i Savu za rečni saobraćaj. Takođe, trebalo bi izgraditi irigacione sisteme za navodnjavanje i zaštitu od poplava, potrebna su velika ulaganja u komunalnu infrastrukturu. Osim standardnih usluga, kao što su vodosnabdevanje i kanalizacija, potrebna su velika ulaganja u unapređenje životne sredine – u opremu za prečišćavanje otpadnih voda, za preradu smeća i slično. U komunalnu infrastrukturu je vrlo malo ulagano tokom prethodnih decenija, pa su prema proceni Fiskalnog saveta u narednoj deceniji potrebne investicije od nekoliko milijardi evra.

Kolike su trenutno javne investicije, a kolike bi trebalo da budu?
U prošloj godini javne investicije iznosile su oko 1,5 milijardi evra. Ako bi se realizovalo ono što je najavljeno, javne investicije bi dostigle dve milijarde evra godišnje, što znači da bi se povećale za 500 miliona evra godišnje. Ili, govoreći u relativnim brojevima, trebalo bi da se sadašnjih četiri odsto BDP-a povećaju na pet odsto. Međutim, da bi se to dogodilo, potrebna je efikasnija, bolje organizovana država. Mi smo i ranije imali ambiciozne planove, recimo planirano je da se Koridor deset završi do 2016, a biće završen do kraja 2019. Moramo da unapredimo procedure koje se odnose na izbor investicija. Naime, da bi javne investicije dale odgovarajući doprinos rastu privrede i društvenom napretku, potrebno je, prvo, da se biraju projekti koji će biti opravdani sa stanovišta društva. Pitanje je, recimo, treba li praviti skijalište na Avali ili graditi kanalizaciju u podavalskim selima. Treba li graditi nacionalni stadion ako i Partizan i Zvezda najavljuju modernizaciju svojih? Mnogi u Evropi grade stadione, ali stadione na kojima se svake nedelje igraju utakmice i koji su gotovo uvek puni. A nama i ovi postojeći zvrje prazni.

To sugeriše neracionalnost javnih investicija.
Čak i ako je realizacija neke investicije opravdana sa društvenog stanovništva, da bi ona pozitivno uticala na društveno blagostanje, neophodno je da se realizuje efikasno, što znači da se realizuju po najnižim troškovima, u najkraćim rokovima, a da pri tome kvalitet bude solidan. Ako to nije slučaj, tada se kroz investicije neproduktivno rasipaju sredstava poreskih obveznika, što je po pravilu praćeno korupcijom. Neefikasna realizacija javnih investicija kod nas je skoro redovna pojava, što se manifestuje kroz kašnjenje u realizaciji projekata, visoke troškove i nizak kvalitet radova. Uzroci neefikasnosti su u lošim projektima, izboru izvođača bez tendera, fingiranim tenderima, lošem nadzoru.

Na prvi pogled paradoksalno, kod nas su jedino strane investicije na zadovoljavajućem nivou.
I bilo bi dobro da ih zadržimo na sadašnjem nivou, tj. na pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda. To je visok nivo stranih direktnih investicija. Srbija je po tome jedna od najuspešnijih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Međutim, u dužem periodu tako visok nivo stranih investicija nije održiv zato što dovodi do sve većeg odliva dohodaka po osnovu stranog kapitala, kroz dividende i slično. Naše ukupne obaveze prema inostranstvu po osnovu kapitala i kredita iznose blizu 90% BDP-a. Obaveze po osnovu stranog kapitala i kredita nisu identične – kredit mora da se vrati s kamatom, ali i kapital koji je ovde uložen pre ili kasnije počeće da povlači dividende iz Srbije. Zato bi bilo dobro da prokušamo da smanjimo podsticaje za strane investicije u obliku subvencija, da napravimo bolji privredni ambijent, bolju infrastrukturu, da smanjimo poreske stope, a ako su u pitanju podsticaji, da se oni fokusiraju pre svega na velike i na visokotehnološke investicije. Jedna od investicija kojoj bi trebalo dati stimulanse bio bi Folksvagen, da je odlučio da odabere Srbiju.

Domaće privatne investicije najviše zaostaju za potrebnim. Zašto?
One su oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu najmanje 15, u apsolutnim iznosima trebalo bi da budu preko dve milijarde evra godišnje veće nego što su sada. Uzrok niskim ulaganjima domaćih privrednika nije nedostatak novca. Preduzeća sama raspolažu solidnim sredstvima, a sa druge strane, mogu da se zaduže pod povoljnim uslovima jer su kamatne stope niske. Poreske stope su takođe niske u Srbiji. Porezi na kapital u Srbiji međi nižima su i u ovom delu Evrope i u celoj Evropi. To znači da se prepreke nalaze u nekim drugim segmentima. Ja mislim da su prepreke pre svega u lošem privrednom ambijentu, pravnoj nesigurnosti, neravnopravnosti učesnika na tržištu, raznim birokratskim barijerama za domaća preduzeća. Jedan od razloga što su strane investicije visoke upravo je u tome što stranci imaju posebne pogodnosti koje nisu dostupne domaćim preduzećima. Dakle, potrebno je stvoriti dobar ambijent za sva preduzeća u Srbiji, a ne samo za strane investitore i za privilegovane domaće. Ovakav ambijent kakav je sada u Srbiji ne može da generiše rast BDP-a od pet odsto. Potrebno je da se aktiviraju potencijali desetina hiljada malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, da zbog dobrih uslova oni investiraju, a da o tome nema vesti na televiziji, da se ne slika ni predsednik ni premijer. Pored toga, neki veliki kapitalisti počeli su sve više da ulažu u inostranstvo. A nema visokog privrednog rasta bez visokih domaćih investicija. To je presudno.

Nedavno ste rekli da je kod nas potrošnja još uvek prevelika. Kako to objasniti ljudima koji su vrlo nezadovoljni standardom?
Potrošnja je mala u odnosu na naše potrebe i želje, mala je i u odnosu na ono što drugi narodi troše u srednjoj Evropi, pogotovo zapadnoj, ali je velika u odnosu na proizvodnju koji stvaramo. Da bi društvo napredovalo, ono mora da ima dobru proporciju između dela dohotka koji troši i dela koji investira. Ako gledamo kratkoročno, onda ćemo što veći procenat toga da potrošimo, ali u tom slučaju potrošnja neće rasti u budućnosti. Ako želimo da potrošnja raste iz godine u godinu po relativno visokim stopama, onda značajan deo dohotka moramo da izdvojimo za investicije. Zemlje u centralnoj Evropi danas izdvajaju oko 22-23 odsto svog BDP-a za investicije, i to uglavnom iz sopstvenih sredstava, a Srbija svega 18-19 odsto, od čega trećinu iz stranih izvora.

MILOJKO ARSIĆ: KRITIKE NEOLIBERALIZMA U SRBIJI ČESTO SE KORISTE ZA OSPORAVANJE DEMOKRATIJE I TRŽIŠNE EKONOMIJE

Da je potrošnja u Srbiji velika u odnosu na našu proizvodnju, vidi se po tome što učešće privatne potrošnje u BDP-u iznosi 70 odsto, dok je u drugim zemljama centralne i istočne Evrope 60 odsto. A u Kini je samo 40 odsto. Druga strana te “medalje” je da su domaće investicije male, a to znači da ne stvaramo temelje za brz rast potrošnje u budućnosti.
Još jedan pokazatelj koji to potkrepljuje – naša potrošnja iznosi 48 odsto proseka Evropske unije, a proizvodnja je 40 odsto proseka EU. Na ovo je važno ukazati zato što još uvek ima ideja da rast BDP-a treba podsticati povećanjem potrošnje građana i države. Potrošnja treba da raste, ali tako da prati BDP, a ne da prednjači. Kad bi bilo moguće povećavati BDP povećanjem potrošnje, sve zemlje u svetu bile bi razvijene. Put do rasta je teži, on vodi kroz odricanje, a odricanje se sastoji u tome da deo dohotka uštedimo i investiramo ga u kapital.
 
Ovo što vi govorite veliki broj ljudi, inače vrlo prisutan u medijima, odmah kvalifikuje kao “stezanje kaiša” i odbacuje kao neoliberalizam. Vidite li vi liberalizam u ekonomskom sistemu Srbije?
Ni po čemu naš sistem ne može da se okarakteriše kao preterano liberalan. Učešće javne potrošnje u BDP-u ili procenat zaposlenih u državnim preduzećima veći su nego u zemljama našeg nivoa razvijenosti, što nikako nije liberalna politika. Mi smo restrukturiranje preduzeća toliko odlagali, da ono traje nekih petnaestak godina i još nije završeno. U jednom liberalnom sistemu to bi se završilo za dve-tri godine. Mi imamo velike subvencije, dok su cene nekih proizvoda ispod dugoročnih troškova (struja), što je suprotno liberalnim idejama. Imamo za naš nivo razvijenosti umerene poreske stope, nisu vrlo niske, što bi bila neka karakteristika liberalnog modela, itd. Sve u svemu, u Srbiji nema više liberalizma nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što znači da uzroke naših problema treba tražiti u nečem drugom.

U CELOM RAZDOBLJU OD 2008. DO 2012. CVETKOVIĆEVA VLADA JE, UPRKOS BROJNIM SLABOSTIMA, OSTVARILA PRIVREDNI PAD OD 0,2 ODSTO GODIŠNJE, DOK JE U ZEMLJAMA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE PROSEČNI GODIŠNJI PAD BIO 0,4 ODSTO. SADAŠNJA VLAST JE OD 2012. DO 2018. OSTVARILA PROSEČAN GODIŠNJI PRIVREDNI RAST OD 2,1 ODSTO, A DRUGE ZEMLJE CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE 3,1 ODSTO

O čemu je onda reč?
Ono što neki ljudi u Srbiji brkaju s liberalizmom jeste izrazito neefikasna država, nedosledna primena zakona, korupcija i privilegovano bogaćenje. Protivnici kapitalizma neosnovano pripisuju dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina privatizaciji i liberalizaciji. Pod formom kritike neoliberalizma često se osporavaju neke opšte norme racionalnog ponašanja, poput poštovanja ugovora, tj. vraćanja kredita, niskog budžetskog deficita, usklađivanja potrošnje s proizvodnjom i dr. Deo javnosti liberalizam poistovećuje sa imperijalističkom politikom nekih zapadnih zemalja, ali imperijalizam nipošto nije ekskluzivna odlika liberalizma, on je prisutan u skoro svim državama, bez obzira na politički sistem. Štaviše, kritike neoliberalizma u Srbiji često se koriste za osporavanje demokratije i tržišne ekonomije kako bi se kao alternativa ponudio autokratski sistem i različiti oblici državne privrede – korporativni kapitalizam, ekstremni kejnzijanizam, neki oblik socijalizma.

Da li je danas veći problem politički ili ekonomski sistem?
Mislim da je ključni problem u političkom sistemu i u nepovoljnom međunarodnom položaju naše zemlje. Privredni sistem i ekonomska politika kreiraju se u političkim procesima, pa njihove karakteristike zavise od političkog sistema. Neravnopravnost koja postoji u političkom sistemu preslikava se i na privredni sistem. Kao što su stranke izrazito neravnopravne u političkim procesima, tako su i preduzeća neravnopravna. Partijska država koja je formirana u političkim procesima vrlo je neefikasna i praćena je visokom korupcijom. Dodatni problem za privredu dolazi od nepovoljnog međunarodnog položaja Srbije, ali to je nešto sa čime su se suočavale sve vlade tokom poslednjih nekoliko decenija. Nepovoljan međunarodni položaj obuhvata pitanje Kosova i Metohije, probleme sa susednim zemljama, spore EU integracije i komplikovan geopolitički položaj. Stoga su promene u političkom sistemu i poboljšanje međunarodnog položaja Srbije uslov za dugoročni napredak njene privrede.

Nedavno vas je predsednik Vučić, posle vaše kritike njegovog NIP-a, “prozvao” rekavši da su u vreme Mirka Cvetkovića, čiji ste savetnik bili, ekonomski rezultati bili mnogo gori nego što su sada.
Jesu, to je tačno, ali to je slučaj i sa celom Evropom i svetom. Vlada Mirka Cvetkovića je radila u vreme svetske ekonomske krize, ona je formirana praktično na početku te krize i izgubila je izbore pre njenog okončanja. Ako gledamo kakve rezultate je postizala ta vlada od 2008. do 2012, oni su bili relativno bolji nego što sadašnja vlada postiže od 2012. do 2018.

Možete li to da potkrepite?
Recimo, u 2009, koja se navodi kao simbol neuspeha Cvetkovićeve vlade, zabeležen je pad BDP-a od 2,7 odsto. Međutim, prosečan pad u Evropi tada je bio 4,8 odsto, a u zemljama centralne i istočne Evrope 7-8 odsto. U 2009. od 37 zemalja za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP-a, samo devet je imalo veći rast od Srbije. Tada su i zapadnoevropske zemlje imale pad po pet odsto, a baltičke po 14-15 odsto. U celom razdoblju od 2008. do 2012. ta vlada je, uprkos brojnim slabostima, ostvarila privredni pad od 0,2 odsto godišnje, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope prosečni godišnji pad bio 0,4 odsto.
Od 2012. do 2018. imamo znatno povoljnije okolnosti u svetu u odnosu na period krize – kamatne stope su na istorijskom minimumu, ponuda jeftinog kapitala je velika, evropske privrede snažno rastu, a time i tražnja za našim proizvodima. U takvim uslovima sadašnja vlast je od 2012. do 2018. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od 2,1 odsto, a druge zemlje centralne i istočne Evrope 3,1 odsto. Znači, druge zemlje centralne i istočne Evrope su u poslednjih šest-sedam godina u odnosu na krizni period ubrzale rast za 3,5 procentnih poena, dok je Srbija ubrzala rast za samo 2,3 procentna.
Metodološki je neispravno da se rezultati u normalnim vremenima, nakon 2012, porede sa rezultatima u doba krize. Uvek se rezultati jedne države moraju upoređivati sa onim što su druge države ostvarile u istim periodima i sličnim međunarodnim i prirodnim okolnostima. Niko u Srbiji nije rekao da je Vučić najgori premijer u Evropi zato što je 2014. imao najveći pad BDP-a Evropi jer su te godine bile velike poplave. To nisu rekli ni njegovi politički protivnici ni ekonomisti, dok on optužuje Cvetkovićevu Vladu za pad u 2009, kada je svetska kriza bila na vrhuncu

Precenjen dinar

Rekli ste da je dinar precenjen, šta tu treba da se uradi?
Greška je napravljena ranije, 2017. i 2018, kada je bilo moguće da se spreči jačanje, a nije, kao što sada imamo veliki priliv kapitala, a dinar je konstantan, ne jača. Kina je tokom devedesetih godina prošlog veka imala najveći priliv kapitala u svetu, a njena valuta je slabila, država je otkupljivala devize i nije dozvolila da valuta ojača već je namerno slabila valutu da bi pojačala cenovnu konkurentnost. To su radile i druge dalekoistočne zemlje, pa su čak nekoliko decenija svesno imale potcenjenu valutu. Zato su prvo Japan, a posle Koreja, Kina i druge zemlje optuživane da potcenjuju svoju valutu i da po tom osnovu ostvaruju suficit u trgovini sa zapadnim zemljama.

To bi trebalo da uradi Srbija?
Ne mora da ima potcenjenu valutu, ali bar da bude blizu ravnotežnog nivoa. To je otprilike vrednost koja eliminiše deficit u tekućem platnom bilansu. Srbija je, međutim, prošle godine u tekućem bilansu plaćanja imala manjak od preko pet odsto BDP-a, a ove godine će verovatno biti još veći. To je znatno veći deficit nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Veći deficit imaju samo male zemlje u našem okruženju koje imaju veliki procenat stanovništva u inostranstvu, Bosna, Albanija, Crna Gora. Ne mislim, naravno, da bi sad trebalo da dođe do naglog i velikog slabljenja dinara – zato što imamo veliki stepen evroizacije – ali jedna oprezna politika u tom smeru bila bi dobro došla. Mi smo, međutim, u periodu kada je naša privreda slabije napredovala vodili politiku jačanja dinara. Dinar je za poslednje tri i po godine realno ojačao 7,5 odsto, dok je naša produktivnost rasla slično kao u Nemačkoj, a sporije nego u zemljama centralne Evrope.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 11. jul 2019.

Makron ili mikron

Ako Vučić i Brnabić igraju dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može reći da se sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire

Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Otprilike u ovo vreme prošle godine, na ovom istom mestu (NM 376), objavili smo tekst “Može li Francuska ponovo da bude Francuska”. Sa idejom da novi čovek na čelu francuske Republike, Emanuel Makron, kao baštinik humanističkih ideala Francuske revolucije, preuzme više odgovornosti, pa i (zajedno s Nemačkom) čelnu ulogu u izgradnji nove Evrope. Može li predsednik Makron – glasilo je pitanje – da unese vizionarstvo Francuske revolucije u današnju Evropu. Tačnije – u Evropsku uniju. Jer, ideja Evropske unije zapravo je jedan vid ideje Francuske revolucije. Evropska unija je nastala na tragu Francuske revolucije.

Naravno, radilo se o tome da bi zatvaranje vrata Evropske unije zemljama kandidatima, pa i Srbiji, pogodilo pre svega i najviše obične ljude. Vučić bi se, recimo, već nekako snašao. A ojačalo bi nacionaliste i populiste, tj. najžešće protivnike EU. Drugi argument bio je da je bolje nekog derana uvesti u kuću i dati mu sok nego ga ostaviti u dvorištu da vam kamenicama razbija prozore. Pa makar on nekoliko puta prosuo taj sok.

Posle godinu dana, uoči proslave jubilarne 230. godišnjice pada Bastilje: ista meta – isto odstojanje. Francuska je još dalje od proširenja Evropske unije, kao što je i Srbija, u suštini, još dalje od same Evropske unije iako se, formalno gledano, čini da joj ide u susret.

Ako Vučić i Brnabić igraju neku dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je, što bi se reklo, jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može kazati da se on očevidno sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire.

Opet, niko ne traži od Makrona da obeća da će Srbija 2025. postati članica “evropske porodice”. Ali ne mora ni da kaže da nipošto neće. Ne zato da bi nekome davao lažnu nadu nego zato što francuski predsednik neku nadu na taj način već daje. Naravno – protivnicima Evropske unije. A to znači i – svojim protivnicima. Pa, kakva je onda to (“mudra” ili “iskrena”) politika?

Proevropske snage u Srbiji imaju pravo da očekuju da Evropa – šta znači i Francuska – ne pomaže, ne hrabri i ne bodri antievropske snage.

Nije valjda da Makron dolazi zbog nekoliko kilometara podzemne železnice. Doduše, taj “projekat” je vredan preko milijardu evra, ali tek kao (potencijalni) deo Evropske unije Srbija postaje raj za investitore. Jer se u tom slučaju investicije koje Srbija mora (i može) da preduzme mere desetostrukim, pa i većim sumama.

Još važnije, dugoročno gledano, time se menja i geostrateški položaj Srbije, a da se ona, naravno, ne pomeri s mesta. Umesto da bude “stajna tačka” i “odskočna daska” imperijalnim silama koje se temelje na vrednostima bitno različitim, pa i suprotnim od evropskih, koje prete Uniji, Srbija postaje saveznik i oslonac Evrope.

Tako stvari stoje kada se s mikroplana pređe na makroperspektivu.

Makron ili mikron, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jul 2019.