Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

Nije baš jasno da li je to minimalna ili maksimalna, ili možda srednja proizvođačka cena. Odnosno, nije jasno kakvog uopšte ima smisla utvrđivati proizvođačku cenu – bilo čega, pa i maline – kao da svaki malinar ne zna koliko ga proizvodnja jednog kilograma robe košta. (Druga je stvar šta će javno da priča.)

Naravno, nije ovde od samog početka poenta bila u proizvođačkoj ceni nego u prodajnoj. Tzv. otkupnoj. I zbilja, kaže se dalje u istoj vesti, sad pošto je utvrđena proizvođačka, otkupna cena maline neće moći da bude ispod 1,45 evra. Kako se došlo do te cene i kako se uopšte sa dinara prešlo na evre, naravno opet nije jasno, ali valjda je presudila “logika” da proizvođači moraju nešto i da zarade. Što je odmah i propisano. Da se ljudi ne muče i ne strepe. Zasadiš i ne misliš – da parafraziram onu reklamu za (motorno) ulje. Mada nije isključeno da uskoro za malinarima krenu i uljari. Pošto su mesari to već učinili.

Jedva da je, naime, prošlo 4-5 dana, a i stočari su istupili sa sličnim zahtevom. Oni traže da država otkupi 50.000 tovljenika, a da se džabe ne bi trošili vreme i novac na “radnu grupu”, odmah su odredili i cene: za prvu klasu (svinje težine od 95 do 110 kg) 180 dinara po kilogramu; za drugu klasu (110-130 kg) 160 din/kg i za treću (130-160 kg) 140 din/kg.

Znate šta je ovde najzanimljivije. To što nema sektora u poljoprivredi, a ni u čitavoj privredi, u kojima se država tako angažovala kao što su to malinarstvo i stočarstvo. Proizvod po kojem je Srbija (bila) prepoznatljiva u celom svetu, gde ima mnoge komparativne prednosti, koji se naziva(o) “crvenim zlatom” i koji je zbog toga poslednjih godina bio pod posebnom paskom države, sada je postao privredni problem broj jedan. U stvari, dok se država o njemu nije brinula lepo je napredovao. (Sve se bojim da i IT tako ne prođe.)

Kada je pak reč o stočarstvu, dovoljno je reći da već godinama pola agrarnog budžeta ide na podršku, subvencije i stimulacije upravo stočarima. I – kakav je efekat? Takav da više ni to nije dovoljno nego se sada zahteva obavezan otkup.

Umesto što je arčila pare na besmislene i neselektivne subvencije, mnogo je bolje bilo da je odgovornom i stručnom deviznom politikom onemogućeno neosnovano, nerealno i štetno jačanje dinara. Koje destimuliše izvoz i izvoznike, a stimuliše uvoz i uvoznike. Pa je tako smanjivalo izvoznu zaradu malinarima, odnosno povećavalo uvoznu konkurenciju stočarima. Ali takav, precenjen dinar koristi (i) aktuelnim vlastima. Pošto veštački podiže bruto domaći proizvod (u stranoj valuti) i smanjuje javni dug.

Mnogo se očekivalo od aktuelnog ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića. Ali, kažu oni koji ga pravdaju, on se u svoj posao mnogo i ne meša. Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. april 2019.