Pad “američkog čoveka” | Mijat Lakićević

Pad “američkog čoveka”

Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen

Kažu da se Staljin, kad god je Berija dolazio kod njega, plašio da će ga uhapsiti, a da se Berija, kada je odlazio kod Staljina, plašio da će biti uhapšen.

To govori o prirodi diktature; svaki predator na kraju bude pojeden.

Čini se da je sada – iako na vrhuncu moći – Vučić u sličnoj poziciji. To pokazuju i njegovi javni nastupi. Naravno, priče o zaveri protiv Vučića, da mu je život ugrožen itd., samo su politički marketing. Marketingaši, međutim, znaju: najuspešniji je marketing koji odgovara odlikama reklamiranog proizvoda.

Donedavno je izgledalo da je Vučićeva politika sedenja na četiri stolice – Peking, Moskva, Brisel, Vašington – vrlo uspešna. Ključni element te politike (koja se zapravo svodila na dve stolice, istočnu i zapadnu) bila je ravnoteža preko tzv. ministarstava sile, vojske i policije. Dok je Aleksandar Vulin bio neskriveno proruski nastrojen, dotle je Nebojša Stefanović važio za američkog čoveka. Ali, ako je Vučiću ta igra odgovarala, ona se nije dopadala samim stolicama. Zato su one međusobno (naročito preko tajnih službi) neprestano vodile borbu nastojeći da jedna drugoj podmetnu nogu. Sada je takvoj igri došao kraj. Moskva je – uzgred, na ruskom “stolica” (staljica) znači prestonica – nadigrala Vašington. Ili, direktnije, Kagebe je porazio Ciju. Nebojša Stefanović odlazi u istoriju; samo još nije poznato kakvu će formu to na kraju poprimiti. Neka drastična nije mnogo verovatna, ipak je reč o isuviše informisanom svedoku. To sugeriše i način na koji se montira scena za njegovo političko smaknuće. Kod Vučića ipak postoji svest (drugi će reći strah) da bi neki montirani sudski proces bio previše rizičan i za stranku i za njega lično.

Ali, ko zna po šta je u Moskvu išao i šta je iz nje doneo veliki miljenik ruske azilantkinje Mirjane Marković i njene Jugoslovenske udružene levice, koji je danas postao glavni oficijelni zagovornik “Srpskog sveta” kao produžene ruke “Ruske civilizacije”.

Jedna od manifestacija te ideologije bila je svečanost povodom Dana pobede. Em je više ličila na parastos nego na proslavu, em je u suštini bila antizapadnog karaktera.

Ali, da se vratimo u glavni tok. Pukotina u monolitu SNS-a (do čega je Vučić lično mnogo držao) nastala je onog časa kad je Stefanović na po njega kompromitujuću aferu Krušik (oružje) uzvratio aferom Jovanjica (droga). Zbilo se to svega pola godine nakon što je sredinom maja 2019. Stefanović u svojstvu ministra policije posetio Sjedinjene Države. Kao nijedna pre toga, afera Jovanjica je, posredstvom brata mu Andreja, dobacila do samog Aleksandra Vučića. A među najvišim državnim funkcionerima koji su posećivali ovo ugledno (i “ogledno”) poljoprivredno dobro nalazio se i Aleksandar Vulin. Ni njemu se sigurno nije dopao kontekst u kojem je zatečen.

Kada je prošle godine među ministrima sile izvršena rotacija i oni razmenili stolice, proces Jovanjica krenuo je u sasvim drugom pravcu. Kako sada stvari stoje, sve je verovatnije da će na kraju biti ulovljeni oni koji su na početku lovili.

Istovremeno, lansirana je nova, najveća dosad afera – prisluškivanje. Prvi put, dakle, Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen.

To je još jedan znak da Srbija svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje. Ka Rusiji.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. maj 2021.

Leave a Comment