Nikome nije palo na pamet da postavi pitanje – a zašto bi država to uopšte radila. Zašto da zaposleni u državi dobiju još jednu privilegiju: da im se omogući da kupuju stanove za 500 evra po kvadratu?

Najava – doduše već više puta ponovljena – da će Vlada uskoro (od avgusta?) zaposlenima u vojsci i policiji omogućiti da kupuju stanove za 500 evra po kvadratu izazvala je žestoke reakcije. Pre svega u drugim državnim sektorima. Sindikati prosvetnih radnika se vajkaju kako su “njihove kolege morale da dižu kredite i kupuju stanove po tržišnim uslovima” i ističu da je ministar Mladen Šarčević već podržao njihov predlog da i oni dobiju priliku da kupuju jeftine stanove. I u Sindikatu lekara i farmaceuta smatraju da bi “zaposleni u zdravstvu takođe trebalo da imaju mogućnost da kupe stan po povoljnim uslovima”. Sve je to naravno podržalo Veće Saveza samostalnih sindikata. Kao i pojedini nezavisni konsultanti koji su predlagali “modalitete” kako bi to moglo da se reši. Uopšte, čitava javnost, stiče se utisak, stala je iza tih zahteva.

Nikome nije palo na pamet da postavi pitanje – a zašto bi država to uopšte radila. Jer negativne posledice su višestruke. Najpre, država treba da se (re)organizuje i poveća svoju efikasnost tako da, recimo, lekari dobiju znatno veće plate i mogu sebi da kupe stan gde hoće, a ne tamo gde im neki činovnik odredi. Drugo, iskustvo sa raznim fondovima za razvoj i sličnim institucijama govori da je to samo razvijalo korupciju a ne i ekonomiju. Konačno, i najvažnije, to ne bi bilo fer prema ostalim zaposlenima, odnosno onima u privatnom sektoru koji tu mogućnost nemaju. Zašto da zaposleni u državi – koji ionako već imaju debele povlastice: manje rade, imaju više odmora, nižu produktivnost, a veće plate – dobiju još jednu privilegiju?

Kad se sve ovo ima u vidu, jasno je i zašto se zaposleni u Zastava oružju tako ogorčeno bore protiv privatizacije. To je zapravo njihov ključni zahtev zbog kojeg su stupili u štrajk. Drugi je da se izuzmu iz zakona po kome im je plata smanjena za 10 odsto. Zanimljivo je – neki bi rekli paradoksalno, ali samo na prvi pogled – da ni jedno ni drugo nije u nadležnosti direktora čiju smenu radnici traže. Takođe, čovek upozorava da firma tek što je stala na zelenu granu – ako je uopšte stala, pošto ima (stari) dug od 16 milijardi dinara, koji, uzgred, radnici uopšte ne misle da treba oni da vrate, nego očekuju da to vrati “država”, što znači građani Srbije – i da će prekid proizvodnje oterati poslovne partnere i naneti štetu firmi. Uzalud. Baš posle tih njegovih reči, kao “uzinat”, odlučili su da stupe u “generalni štrajk”.

S jedne strane država generiše sistem privilegija i korupcije, a sa druge nerad i neodgovornost. Kao rezultat imamo ovo što imamo.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 25. maj 2018.