Srbija se budi i buni. Kao na nekoj velikoj njivi, po njoj ovih dana gore vatrice otpora. Svaka od njih je posebna priča. Potrebno je da se te priče svežu u jednu knjigu, da se ta rasuta energija sakupi, organizuje i usmeri

U ovom času me situacija u Srbiji asocira na naslov jedne izvrsne knjige, zbirke pripovedaka, velikog pisca Vidosava Stevanovića. Taj naslov glasi “Periferijski zmajevi”. Dakle, meni se čini da – ako Srbiji ima spasa – spasiće je periferijski zmajevi. Drugim rečima, ljudi iz unutrašnjosti, provincijski heroji. Ne želim ovim da kažem – kao što često govore predstavnici tzv. domaćinske Srbije – da su gradovi, pogotovo veliki, leglo razvrata i nemorala, političkog i svakog drugog, i tome slično. Ne, ne mislim da je tako. Treba razumeti i Beograd. Velika je gužva u njemu, nakupilo se tu svega i svačega sa svih strana i nije se uopšte lako snaći se u toj džungli. Sa druge strane, kao što često kibiceri neke partije šaha bolje vide pravi potez, tako i kad se malo poodmakne iz centra zbivanja čovek može bolje da uoči neke osnovne stvari. Možda i zato što su ljudi koji žive u malim mestima bolje na svojoj koži osetili, neki bi rekli silu i nepravdu, a ja bih rekao nedostatak slobode, sa jedne, i zakona, sa druge strane. I kada pogledate za šta se ti ljudi, od Požege preko Kraljeva, Šapca, Kikinde, Vršca, Zrenjanina, Paraćina, Niša, Vranja sve do Pirota, zalažu i bore, onda vidite da njih ne okupljaju takozvane nacionalne teme nego univerzalne ljudske vrednosti: otpor osionoj, razobručenoj i beskrupuloznoj vlasti.

Možda će biti nepravda ako ovde navedem i nekoliko imena, ali čini mi se da će biti još veća ako bar neka među njima ne pomenem. Recimo: Vrščanka Dragana Rakić, pa Željko Bodrožić iz Kikinde, čije “Kikindske” ovih dana slave dvadesetogodišnjicu, zatim Aleksandar Divović, predsednik Inicijative za Požegu, kao i Predrag Blagojević iz Niša, urednik Južnih vesti i, na kraju, ali naravno nikako najmanje važan, Aleksandar Jovanović, pokretač akcije “Odbranimo reke Stare planine” iz Pirota.

Svedoci smo da mnogi koji nemaju strpljenja da sačekaju da sloboda i zakon dođu u Srbiju izborom strane na koju odlaze jasno pokazuju čemu teže i u kakvoj državi žele da žive. Oni pak koji “ostaju ovdje”, što bi rekao Šantić, u svojim aktivnostima ne pozivaju se ni na Rusiju ni na Kinu. Od političkih i ostalih lidera u Beogradu očekuje se da to shvate.

Srbija se budi i buni. Kao na nekoj velikoj njivi, po njoj ovih dana gore vatrice otpora. Svaka od njih je posebna priča, koja nosi neku svoju specifičnost, ali sve ih veže ista ideja. Potrebno je da se te priče svežu u jednu knjigu, da se ta rasuta energija sakupi, organizuje i usmeri.

Mijat Lakićević

Novi magazin, 11. oktobar 2018.