PEŠČANIK

Kapitalizam, socijalizam, klijentelizam

Srbija je društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom

Dok se na visokom nivou vode rasprave šta je bolje, državni kapitalizam ili demokratski socijalizam, u Srbiji buja – klijentelizam.

To je ono društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom.

Načini i sredstva razvoja i širenja klijentelizma su različiti.

Najnoviji primer imali smo pre neki dan, zato ćemo njemu posvetiti najviše pažnje. Bez većeg interesovanja javnosti prošla je vest (utorak, 12. mart) da je u Arilju počela izgradnja fabrike za preradu voća u koju su sredstva “zajednički” uložile Srbija i Mađarska. U informaciji se još kaže da će se “u prvoj fazi u ariljskoj fabrici proizvoditi kaše i voćni koncentrati, dok će se u Mađarskoj “raditi dorada” (valjda sokovi – M.L.), ali da je planirano da “u kasnijim fazama u Arilju bude kompletna proizvodnja”. U vesti se ne kaže kolika je vrednost te investicije, ali se s mnogo optimizma naglašava značaj činjenice da je reč o prerađivačkom kapacitetu jer, kako je “polažući kamen temeljac” rekao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, “prerada voća i izvoz u inostranstvo predstavljaju spas za poljoprivrednike u Srbiji”.

Dobro, to s preradom i izvozom zvuči razumno, ali kome je palo na pamet da to treba da bude “državni posao”? Po istoj logici moglo bi Ministarstvo privrede da investira u fabriku obuće. “Kad ono, međutim” – greška. Neće to biti državna fabrika. Nego privatna. Doduše, to saznajemo tek negde pri kraju vesti, ali fakat je – država Srbija je (o mađarskim novcima neka brinu Mađari) uložila pare u privatnu fabriku. Bolje rečeno – poklonila. Zna se i ime poklonoprimca, tj. vlasnika, kao i ime fabrike, ali to za ovu priču nije važno.

Šta, kako, koliko? Ništa se ne zna. A nisu to pare ministra Nedimovića ni Vlade Srbije, ne daju oni svoje nego tuđe, tj. pare građana Srbije. Kako je Vlada dodelila te pare? Preko javnog konkursa, kao što je red? Ne, naravno. Nikakav tender, nikakva pravila, nikakva konkurencija. Ministar je pare delio po sopstvenom nahođenju. (Mada, sudeći prema nekim prethodnim slučajevima, pitanje je koliko su ga i pitali.)

Dalje, šta je predviđeno ugovorom (pretpostavljam da ugovora ipak ima), ko preuzima kakve obaveze, šta ako se investicija pokaže kao promašaj? Jeste u preradi spas, što bi rekao ministar, ali svega petnaestak kilometara od Arilja, u Požegi, postoji Budimka, ogromna prerađivačka fabrika koja se nije pokazala kao spas nego kao propast.

Što je još gore, sa Ariljem nije završena priča. “Sledeće lokacije koje zajedno napadamo (misli se s Mađarima – prim. M.L.) su Merošina, Bojnik, Koceljeva… Videćemo gde ćemo završiti”, pun je preduzetničkog poleta Nedimović. Gde – možda ne znamo, ali kako – znamo.

Ne čudi, međutim, taj entuzijazam gospodina ministra. Dobio je od Vlade stotine miliona evra, pa sad može da se igra investitora do mile volje. I to bez rizika, pošto niti ministar očekuje niti se od ministra očekuje siguran profit. Drugim rečima, kao što Nedimović od od “svojih ulaganja” ne zahteva finansijsku dobit, tako ni Vlada, tj. predsednik Vučić, ne zahtevaju to od Nedimovića. Ono što svako od svog klijenta u ovom lancu očekuje jeste da osigura sigurne glasove. To je ono što se u ovom biznisu traži i broji. Kada do glasanja dođe.

Drugi način širenja klijentelizma je preko sve veće infiltracije kineskih kompanija (bilo investicijama bilo kreditima) u srpsku privredu. Aleksandar Vučić je još kao premijer govorio, a i danas, kao predsednik, često ponavlja kako “moli” kineskog predsednika Si Đinpinga da kupi ovo ili ono u Srbiji. Zašto moli? Zato što je od Srbije napravio državu u kojoj uslovi za investiranje nisu normalni, pa su potrebne ili debele stimulacije ili da investitori zapravo i ne ulažu svoj novac. Što je slučaj s kineskim kompanijama koje su, i kad su formalno privatne, zapravo u rukama centralnog komiteta, odnosno šefa partije lično. Pa na njihove odluke često presudan uticaj imaju politički, a ne ekonomski razlozi.

Strani “trgovci” uvek donose običaje svoje zemlje. A “društveni model” u današnjoj Kini odlikuje pre svega tesna i koruptivna veza između političke vlasti i biznisa. Jednom rečju – klijentelizam. Tu vrstu odnosa i ponašanja Kinezi po prirodi stvari pokušavaju da prenesu u zemlje u koje dolaze. I imaju to više uspeha što su u njoj institucije slabije.

Kao treći vid klijentelizma može se za ovu priliku uzeti Telekomova kupovina pojedinih kablovskih operatera. Tu je, štaviše, “igra” dvostruka. S jedne strane, Telekom kao firma u šakama aktuelnog režima tako preuzima kontrolu nad velikim delom informativnog prostora, potiskujući privatne kompanije koje vlastima nisu po volji.

Sa druge strane, na taj način deo državnog novca (tačnije, novca poreskih obveznika) odlazi u džepove privatnika bliskih vlastima. Ali tu se priča ne završava. Jer, ti privatnici, koji su svoje firme navodno prodali po basnoslovnim cenama, odmah za te pare kupuju druge medijske kuće. Cilj je očigledan – kontrola još jednog broja kanala uticaja na javno mnjenje, sada posredstvom (navodno) privatnih kompanija.

A u pozadini svega, kao i u prethodnim slučajevima (kao i u onima koji ovde nisu spomenuti) jeste – kontrola biračkog tela. I izigravanje demokratije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2019.

“Sikter s tim papirom, bando…”

U suštini, Vučić se kiti tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni

Obraćajući se svojim pristalicama u Sremskoj Mitrovici, odakle je uzet i naslov ovog teksta, Aleksandar Vučić je (u petak, 8. marta) rekao da će “uskoro biti objavljena ‘Bela knjiga’ o uništenim fabrikama od 2000. do 2012. godine”.

Tako je Vučić, zapravo, ponovio već oveštalu tezu o “pljačkaškoj privatizaciji”, koju je zapravo dosad već nebrojeno puta iznosio, ali koju zastupaju i oni koji o Vučiću inače misle sve najgore. Pre svega zbog njih, jer Vučića istina i ne zanima, nije loše nešto reći najpre o efektima privatizacije, a onda i o prilikama u kojima se ona odvijala. Ukratko, razume se, jer je to tema koja zaslužuje celu knjigu.

U proces privatizacije ušlo je, grubo govoreći, nešto više od 3.000 preduzeća. Od toga je do 2012. godine privatizovano oko 2.500, dok je oko 500 preduzeća, uglavnom onih čije su privatizacije poništene, ostalo u tzv. “portfelju” Agencije za privatizaciju. Iako se Vučić kada je došao na vlast zakonom obavezao da se privatizacija okonča do kraja 2015, taj rok je stalno produžavan, a onda više nije ni produžavan nego zakon jednostavno nije poštovan, pa je i dan-danas neprivatizovano ostalo gotovo 100 firmi s nekoliko desetina hiljada “zaposlenih”. Od onih čiji je “status”, kako se to govorilo, “rešen”, najveći broj je otišao u stečaj, dok je jedan takođe značajan broj preduzeća podržavljen. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ona koja su prodata: Železara “Smederevo”, Galenika, RTB “Bor”…

Generalno se pak proces privatizacije može podeliti na dve “etape”: pre i posle Zakona o privatizaciji koji je donela vlada Zorana Đinđića. Što je posebno važno, model privatizacije koji je tim zakonom propisan dobio je praktično apsolutnu podršku ekonomske struke, čiji su pojedini predstavnici u njegovoj pripremi i direktno učestvovali.

U prvoj fazi, prema zakonu donetom u Miloševićevo vreme, koji je predviđao besplatnu podelu akcija, privatizovano je oko 800 preduzeća. Nakon 2001, pa do 2012. godine –da uzmemo razdoblje koje Vučić pominje – privatizovano je, dakle, oko 1.700 preduzeća. Prihod ostvaren prodajom preduzeća iznosi oko 1,5 milijardi evra, dok su ugovorene investicije blizu 850 miliona evra.

Nisu to, međutim, jedine ostvarene koristi. Privatizovana preduzeća neprekidno su povećavala prihode, tako da su oni krajem 2010. bili 70 odsto veći nego pre privatizacije. Drugo, vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je oko 50 odsto, dok je u neprivatizovanim smanjena za petinu. I, konačno, privatizovana preduzeća su pre privatizacije imala gubitak od oko 100 miliona evra, dok su 2010. ostvarila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme, neprivatizovana preduzeća kontinuirano su poslovala sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).

Sve u svemu, iako je nesumnjivo mogla da bude bolje sprovedena – da nije bio ubijen premijer Đinđić (za šta radikali, kojima je Vučić tada pripadao, snose ne malu odgovornost) i da Đinđićev naslednik Koštunica nije u značajnoj meri dezavuisao proces – privatizacija je Srbiji donela ogromnu korist i privredni napredak.

To najbolje potvrđuje visok rast u prvih 7-8 godina svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. U evrima: BDP je udvostručen, penzije utrostručene, plate učetvorostručene. O tome Vučić, koji je na vlasti proveo gotovo isto toliko vremena, može samo da sanja. Zapravo, to mu sve više postaje prava noćna mora. Sudeći bar po naporima – i parama građana Srbije – koje ulaže u svoju “industriju” laži.

Tom hiperprodukcijom Vučić ne želi samo da stvori lažnu sliku o prvih desetak i kusur godina trećeg milenijuma nego i da sakrije ono što se u Srbiji dešavalo u poslednjem desetleću 20. veka. U tekstu “Godine koje su pojeli naprednjaci” iz decembra 2017. može se o tome naći više detalja, pa ću ovom prilikom ponoviti samo nekoliko najbitnijih činjenica. Bruto domaći proizvod opao je u toj “kobnoj deceniji” 50 odsto, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme, kapital privrede takođe je praktično prepolovljen. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.

Povrh toga, Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Znanje naših inženjera zbog izolacije zemlje nije moglo da prati svetski tehničko-tehnološki razvoj. Tako je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla s fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jednom rečju – srpska privreda je bila devastirana.

To je, samo na ekonomskom planu, razume se, da druge ovde ne uzimamo u obzir, rezultat desetogodišnje vladavine “crveno-crne koalicije”, čiji su naslednici, malo premazani, danas ponovo na vlasti.

“Nisam zatvarao fabrike” – kaže Vučić. To je, u izvesnom smislu, i tačno. “Zatvaranje fabrika”, što nije nimalo prijatna dužnost, Vučić prepušta svojim potčinjenima, da se oni brukaju i znoje. A on ide i “otvara fabrike”. Kao da je on u njih uložio svoje pare.

“Imamo sve više novca” – kaže Vučić. Kao da je to njegov novac, tj. novac koji je on negde zaradio, a ne da je to u stvari novac građana Srbije. Što znači da kada tim parama, kroz subvencije, pomaže otvaranje (uglavnom stranih) preduzeća, on nije “uložio” svoje pare nego ono što je prethodno oteo od građana Srbije. U suštini, kiti se tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. mart 2019.

Poruka za Kopaonik: Dajte nam kiseonik

Kako se nova “politička elita” učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme

Ovogodišnji Kopaonik biznis forum (3-6. mart) održava se pod nazivom “Srbija 10 godina posle velike recesije: snažan rast kao imperativ”. Tema prošlogodišnjeg, jubilarnog 25. Foruma bila je “Šta posle finansijske konsolidacije”, odnosno, kako su objašnjavali organizatori iz Saveza ekonomista Srbije, kako fiskalnu stabilnost merama ekonomske politike pretvoriti u održiv rast i razvoj. Pretprošle 2017. godine glavna preokupacija “Srpskog Davosa” bila je “Program reformi za Srbiju”, to jest – kako dobre rezultate fiskalne reforme pretvoriti u trajan rast.

Nisam išao dalje u prošlost, ali očigledno da “muka” koja muči preko hiljadu učesnika ovog skupa već godinama ostaje ista – slab privredni rast. Samo se naslovima malo “dodaje gas”. Džabe, pošto su se kola zaglavila u blatu i točkovi samo šlajfuju.

No, kad smo već kod naslova, iako na prvi pogled deluje i zgodno i razložno, čini se da je ipak razvojna problematika nepotrebno proširena na celu deceniju. Tako se, naime, fokus širi i rasplinjava, odnosno omogućava da se zaluta u potrazi za uzrocima, namerno ili slučajno. Bilo bi logičnije i trenutku primerenije da je tema omeđena na godine pod sadašnjom vlašću. Čak i da se odbaci prvih godinu i po dana, na koje se još mogao protezati uticaj bivših vlada, za zbivanja u poslednjih pola decenije zaslužna je isključivo aktuelna ekipa.

Dakle, da budem malo pretenciozan, adekvatniji naslov je mogao biti: Kako smo izgubili pet godina i kako da ne izgubimo još pet. Jer, kako stvari stoje – izgubićemo ih.

Dva se razloga mogu navesti u prilog ovoj pesimističkoj prognozi. Ima ih verovatno još, ali bar se meni čini da su ovo najvažniji. U poslednjih pet godina došlo je do dva paralelna procesa. S jedne strane – privreda je “dekintirana”, a sa druge – država je privatizovana.

Prvo o prvom. Cena fiskalne stabilizacije (ma koliko ona bila neophodna) bila je izuzetno visoka. Ne toliko u apsolutnom smislu, koliko zbog toga što su troškove konsolidacije platili oni koji nije trebalo da ih plate. Cenu je, konkretno rečeno, platila privreda. Privatna, pre svega. I to dvostruko. S jedne strane, novac kojim je “peglan” deficit u državnoj kasi manjim delom je obezbeđen smanjenjem potrošnje, tj. plata u javnom sektoru i penzija. Sveukupno je, naime, na taj način “namaknuto” tek oko 150 milijardi dinara. Mnogo više sredstava obezbeđeno je povećanim zahvatanjem iz privrede. U odnosu na 2014, kada je počeo “proces” konsolidacije, do 2018. godine zaključno, državna zahvatanja iz privrede povećana su preko 1.100 milijardi dinara. Drugim rečima, blizu 10 milijardi evra. U poslednjih pet godina bruto domaći proizvod porastao je ukupno oko 10 odsto, a izdvajanja iz privrede tri puta više – 30 odsto.

To, zapravo, govori da je od štednje, koja je najavljena kao okosnica finansijske konsolidacije, ostalo vrlo malo. Sa druge strane, za toliko novca koliko je izvučeno da se napuni državna kasa ostalo je manje para za investicije (pa i plate) u privatnom sektoru. A to znači i manje novih proizvodnih kapaciteta, što dalje znači manji privredni rast. Ne samo danas nego i sutra jer je sužena baza koja treba da generiše nove profite i nova ulaganja. Zato Srbija i danas ima investicije znatno manje od potrebnih. Zarad sređivanja državne blagajne praktično je žrtvovana privreda. Da ne kažemo – budućnost Srbije.

Ovom investicionom problemu treba dodati i jedan (re)distribucioni. To jest, samo malo drugačije rečeno, onu gorepomenutu privatizaciju države. Naime, kako se nova “politička elita” učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme.

Pare iz državnih fondova idu partijskim, ad hoc osnovanim firmama, tj. njihovim vlasnicima. Oni po pravilu ne stvaraju nikakvu novu vrednost, ništa ne investiraju i ne razvijaju se. Drugo, državne institucije, uključujući i javna preduzeća, koriste se za uhlebljenje desetina hiljada partijskih ljudi. Pošto oni niti znaju da rade niti su, često, zaposleni da bi radili, pada kapacitet, kvalitet i efikasnost države, što za posledicu ima da ona postaje kočnica razvoja. Treće, reketiraju se i/ili preuzimaju uspešna preduzeća i lukrativni poslovi, naročito izvozni. Na taj se način oni koji su stvorili i razvili firme i poslove, preduzetnici i inovatori, uklanjaju iz privrednog života. Neki se povlače, drugi, mlađi, beže u inostranstvo. Na površinu pak izbijaju paraziti i (polu)kriminalci koji sisaju bogatstvo koje su drugi stvorili.

Na Kopaoniku će sigurno biti rečeno mnogo dobrih i pametnih stvari. Ali kad govorim o ovome, uvek se setim čuvenog, iz vremena bivše SFRJ, Opatijskog savetovanja. Ono, doduše, nije bilo tako masovno i glamurozno kao ovo na Kopu, ali je okupljalo najbolje jugoslovenske ekonomiste. Dolazili su na taj “simposion” – baš kao i danas – i visoki državni zvaničnici i slušali šta imaju da im poruče ekonomski eksperti. Sve je bilo “miko fo”, što bi rekla Sterijina Fema, ali ništa od toga nije bilo primenjivano i sprovođeno u praksi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2, mart 2019.

Saveznici za Srbiju

Đilas misli da je njegov odgovor u Briselu da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, pa će posle razmišljati o članstvu, bio dobar i da je naišao na razumevanje. Nema sumnje da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli – da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima

Pošto izbora ili neće biti skoro ili Savez za Srbiju (bar kako sada, krajem februara, tvrdi) na njih neće izaći, mogu opet da se upustim u polemiku sa Draganom Đilasom, nadajući se da će jedan od lidera opozicije pre nego što promeni Srbiju malo promeniti i sebe samog.

Neposredan povod je u poslednje vreme više puta ponovljen Đilasov negativan stav prema Međunarodnom monetarnom fondu. Ne zbog samog Fonda, za njegovu budućnost ne brinem, nego zato što se na tom “pitanju” prelamaju generalna društvena opredeljenja. Dakle, jedna od stvari koja se u javnosti Srbije zamera “svetskom finansijskom policajcu” jeste to što on, kako se kaže, vodi računa samo o tome da zemlja vrati dugove i ništa ga drugo ne zanima.

Ali – zašto je to “samo”? Zar nije dobro da se pozajmljeno vrati? Ko bi uopšte bilo šta dao na zajam ako bi znao da mu se to neće vratiti? Zato to nije samo zakonska nego i moralna obaveza. Dakle, nije mala stvar osposobiti nekoga da ispunjava svoje društvene obaveze. I tako ga spasiti propasti.

Međutim, u Srbiji se više empatije pokazuje prema trošadžijama, tj. dužnicima, nego prema štedišama, tj. poveriocima. Zato je u Srbiji evro potcenjen, a dinar precenjen. Od čega najviše koristi ima Vučić jer se zbog toga bruto domaći proizvod čini većim, a javni dug manjim. Zato je, međutim, štednja u Srbiji niska; niža nego u siromašnijim zemljama. A bez štednje nema investicija.

Drugo, da se vratimo na MMF, pretpostavka da država postane sposobna da vraća svoje dugove jeste uravnoteženje prihoda i rashoda. To se “stručno” zove – finansijska konsolidacija. Dakle, traži se da država ne troši više nego što prihoduje. Zašto bi to bilo loše?

Pošto se to ne može izvesti preko noći – tj. moglo bi, ali bi naglo i drastično smanjenje troškova bilo previše bolno za stanovništvo – MMF čak daje kredit da bi se lakše prošlo kroz prelazno razdoblje koje obično traje 2-3 godine. Međutim, da zemlja posle nekoliko godina ne bi opet došla u sličnu situaciju, MMF pomoć uslovljava određenim reformama. One su kratkoročne i dugoročne. U prve spada smanjivanje rashoda (recimo “kresanje” plata i broja zaposlenih u javnom sektoru) i povećanje prihoda (bolja naplata, nekad uz povećanje poreza).

Dugoročne mere su važnije. One podrazumevaju eliminisanje “žarišta” problema, što znači krupne reforme same države. A jedno od glavnih žarišta su državna preduzeća. Višedecenijsko iskustvo je pokazalo da loše poslovanje državnih preduzeća predstavlja glavni uzrok finansijskih problema cele države. Zbog toga što pokriva (i prikriva) njihove gubitke i dugove, sama država zapada u “predinfarktno” stanje. Da političari, tj. oni koji trenutno vode državu, ne bi opet pali u iskušenje da se igraju preduzetnika, najbolje je uzeti im “igračku”. Drugim rečima – privatizacija državnih preduzeća.

Draganu Đilasu se ne sviđa cena za PKB i RTB, pa se ljuti na MMF. Zar ne bi bilo previše očekivati od njega da vodi i proces privatizacije. Ali, zbilja, mogla je ta cena da bude i veća. Pod određenim uslovima. Recimo, da su prodavana samo preduzeća. To jest, da sa njima kupcu nisu “uvaljivani” i – sindikati. Pet hiljada radnika u Boru i 2.500 u Padinskoj skeli. To je kao kada bi neko prodavao njivu, pa kaže: evo ti njiva, ali da na njoj tri godine seješ samo kukuruz. Ili da neko prodaje stan, pa traži da novi gazda pet godina ne menja nameštaj. Naravno da cena u tom slučaju mora da bude niža. Međutim, i to je bolje od ove “privatizacije” Telekoma pod firmom investicija.

Mnogi će ovde zapitati: a kako nešto može u Nemačkoj, ili Norveškoj, ili Sloveniji, a ne može u Srbiji? Jednostavno: ne samo da je Norveška daleko od Srbije, daleko je i Slovenija. Zemlja u kojoj je samo 10 godina posle Miloševića moguć Vučić – a i to, nemojte sumnjati, utiče na cene – nema pravo da postavlja takva pitanja.

Uostalom, MMF nije otišao ni u Norvešku ni u Sloveniju. Jer, MMF dolazi samo kada ga i gde ga pozovu. A pozovu ga obično kada drugog izlaza nema i kada kataklizma izgleda neizbežna.

To je možda i deo mentaliteta nacije u kojoj, kako je to neko rekao, kad treba zvati lekara zovu popa, a kad treba zvati popa, onda pozovu lekara. U skladu s tim, nije zgoreg podsetiti, 2012. godine je Dačić bacao levičarske anateme na “sotonu u Vašingtonu”. Doduše, Dačić posle toga jeste postao premijer, ali ne verujem da se Đilas rukovodi tom činjenicom. Tim pre što se, pošto je zemlju dovela gotovo do bankrota, od te politike odustalo. Zbog čega ima još manje smisla da je – uprkos, ako to nije “bogohulno” reći, ideološkoj sličnosti lidera socijalista i budućeg lidera socijaldemokrata – Dragan Đilas danas reanimira.

Ono što važi za MMF, važi i za EU. Kao što je MMF sredstvo da se postignu određeni (uži) ekonomski standardi, tako je i Evropska unija pre svega sredstvo za dostizanje određenih (širih) društvenih vrednosti. Đilas verovatno misli da je njegov odgovor u Briselu na pitanje kakav je stav opozicije prema Evropskoj uniji – da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, te da će posle da razmišlja o članstvu – bio dobar i da je naišao na razumevanje. To je, međutim, kao kada bi Partizan i Zvezda rekli da hoće prvo do dostignu evropski kvalitet, pa će posle u ligu šampiona. Dakle, nema sumnje da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli. Da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima.

Uz sve rezerve i ograde, i MMF i EU su saveznici Srbije u izgradnji funkcionalne ekonomije i pravne države. Odreći se tih i takvih saveznika, ne izgleda kao dobitnička politika.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. februar 2019.

Dvanaest pištolja

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. To je slika i prilika vlasti koja je potpuno razobručena i raspojasana. Koja misli da može sve. I tako se ponaša

Kao što je “Dvanaest stolica” Iljfa i Petrova postalo paradigma sovjetske Rusije, tako je “dvanaest pištolja” Stefanovićevog kuma postalo paradigma današnje Srbije. Naravno, prvo je bila komedija; ovo je tragedija.

Ali neću više da pravim analogije, neka je taj biblijski broj jedina veza između “onog” i ovog”. Suviše je među njima velika istorijska distanca i različita im je društvena supstanca. Na kraju krajeva, jedno je ipak književna fikcija, a drugi je surova i, bukvalno, krvava realnost.

Dvanaest pištolja je metafora aktuelnog režima. Nije više ni bitno da li je taj podatak – o broju pištolja koje je posedovao bliski školski/partijski drug (ili šta god da je već) ministra policije, a koji se prvi pojavio u medijima – sasvim tačan ili je malo preuveličan. To je slika i prilika jedne potpuno razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

potpuno jedne
razobručene i raspištoljene pištoljske vlasti.

. Koja misli da može sve. I tako se ponaša.

Ona ruši, pali, mobinguje, bije, ubija. Ali nju zakoni ove zemlje ne dotiču niti obavezuju. Umesto zakona, ovde vladaju kumovi.

Ona sve više živi u nekom svom, paralelnom svetu.

Vučić ide po Srbiji i, kao, govori o budućnosti, a zapravo samo ponavlja već izanđale fraze. I njegova glavna poruka narodu sve češće je: vi ne treba da brinete, ja ću da brinem. I samo što ne kaže: šta ima da mislite, ja ću da mislim za vas.

Sa druge strane, Vučić mora da zna da ti ljudi nisu došli da ga vide i čuju; oni su dovedeni. Tu više ni sendviči nisu dovoljni – siti su i oni već svega – preostala je knuta.

On mora da zna da đaci nedeljom ne idu u školu i da ih je, time što ih je postrojio ispred sebe, odvojio od sna, od igre, od učenja. I hoće li opet da kaže kako su ga majke zamolile da se slika s njihovom decom. Tito je obišao ceo svet, ali se nikad s puta nije vratio u nedelju. Prosto, znao je šta je red i da nedeljom ljudi treba da se odmaraju.

Ogledalce već ima.

Sledeća faza su Potemkinova sela. Pošto je Vučić toliko naobećavao – da ne upotrebim neku drugu, adekvatniju reč – da će ga stvarnost uvek opovrgavati, moraće neki njegov knez/kikirez da ide ispred njega po Srbiji i postavlja makete. I, u stvari, tako će se priča vratiti na početak jer je Vučić i počeo tako što je narodu pokazivao makete.

Kuće od kartona, tigar od papira. Vlast kao kula od karata. Za putovanje u jednom smeru.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. februar 2019.

Istorija budućnosti

Naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi

Rukovodeći se poznatom izrekom da čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za novčanik, kad je Vučić započeo ovu kampanju “Budućnost Srbije”, ja sam se dohvatio prošlosti.

I to, da ne bude da sam zlonameran, uzeo sam podatak kojim se aktuelna vlast – osim fiskalnim suficitom, o čemu sam u tekstu “Vučić i suficit manipulacije” već pisao – u poslednje vreme najviše ponosi: pad javnog duga. I da opet ne bude da sam zlonameran, otišao sam na sajt Vlade Republike Srbije, tačnije Ministarstva finansija i Uprave za javni dug da tamo potražim informacije.

I tamo sam našao sledeće. Kada su 2000. godine preuzele upravljanje zemljom demokratske vlasti su zatekle državni, tj. javni dug od 14,2 milijarde evra, što je bilo dvostruko više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. Onda je taj dug počeo da pada, dobrim delom zahvaljujući tome što su nam Pariski (države) i Londonski klub kreditora (banke) otpisali znatan deo duga. Tako je javni dug Srbije na kraju 2008. godine iznosio 8,8 milijardi evra, što je bilo nešto ispod 27 odsto BDP-a. Tada je nastupila svetska ekonomska kriza, pa je dug javnog sektora Srbije počeo da raste. Na kraju 2011. dostigao je 14,8 milijardi evra ili gotovo 43 odsto BDP-a. U maju iduće godine došlo je do izbora na kojima su demokrate izgubile, a vlast je osvojila Srpska napredna stranka. Zato sam kao “prelomnu tačku” uzeo podatke o javnom dugu na dan 30. juna 2012. godine. Tog dana je, dakle, javni dug Srbije iznosio 15,3 milijarde evra.

Nova vlast, međutim, nije prekinula nego je nastavila tendenciju (ubrzanog) zaduživanja, pa je 31.12.2012. javni dug dostigao 17,7 milijardi evra, odnosno 53 odsto BDP-a. Dug je nastavio i apsolutno i relativno da raste, pa se posle tri godine, 31.12. 2015, popeo na 24,8 milijardi evra, tj. rekordnih 70,4 odsto BDP-a. U apsolutnom iznosu dug je malo porastao i naredne, 2016. godine – na nešto malo preko 25 milijardi, ali je relativno pao – na 67,8 odsto BDP-a, pa ću kao repernu tačku uzeti 2015. godinu. Ovde, međutim, dugujem jednu napomenu: dati su novi podaci o učešću javnog duga u bruto domaćem proizvodu koji su obračunati nakon povećanja BDP-a usled primene nove metodologije. Zbog toga su nove relativne vrednosti javnog duga niže nego ranije. Prema prvobitnim podacima, recimo, javni dug je na kraju 2015. iznosio gotovo tri četvrtine BDP-a, tj. 74,7 odsto. Otud je i pad javnog duga ispod, kako se hvalio Vučić, mastrihtskih kriterijuma, tj. ispod 57 odsto (na 56,2 odsto 30.11. 2018. godine, što je poslednji zvanični podatak) rezultat te “metodološke promene”. Zanimljivo je da je učešće javnog duga u BDP-u palo i u “predvučićevom” razdoblju, ali mnogo manje nego od 2013. naovamo. Zato ću ubuduće baratati samo apsolutnim brojevima. Uz još jednu, zaista neizbežnu napomenu: precenjen kurs dinara, za jedno 15-20 odsto, izuzetno pogoduje Vladi jer povećava BDP u evrima, čime se smanjuje relativna vrednost javnog duga.

SVIH 6-7 GODINA, KOLIKO JE NA VLASTI, VUČIĆ NEPREKIDNO PRIČA O LIDERSTVU, O PRIVREDNOM NAPRETKU, O TOME KAKO MU JE EKONOMIJA NA PRVOM MESTU. I NEPREKIDNO OBEĆAVA BOLJU BUDUĆNOST. A SRBIJA NEPREKIDNO ZAOSTAJE

Dakle, da se vratim na stvar, demokrate su za poslednje tri i po godine svoje vlasti, koje su se poklopile sa svetskom ekonomskom krizom, javni dug povećale sa 8,8 na 15,3 milijarde evra, tj. za 6,5 milijardi. Sa druge strane, naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi.

Godišnje se, dakle, u vreme kada se najviše, sada već (odavno), bivša vlast zaduživala prosečno za 1,8 milijardi evra, a aktuelna, u vreme dok se ona najviše zaduživala, gotovo za milijardu više, tj. za 2,7 milijardi evra prosečno godišnje.

Naprednjaci su posle toga počeli da se razdužuju. Pomalo, ali ipak. Tako je javni dug Srbije poslednjeg dana protekle godine iznosio 23,3 milijarde evra. To znači da je Vučić za vreme svoje vladavine javni dug zemlje povećao za osam milijardi evra. Kada je pak 2012. godine – da stvar malo personalizujem, kad već Vučić insistira – napuštao vlast, Tadić je zemlju ostavio sa dugom za svega milijardu evra većim od onog, da podsetim, zatečenog dvehiljadite.

Na kraju, ponoviću opet nešto što sam već pisao, ali pošto se naprednjaci vladaju u skladu sa onom (da ne pominjem čijom) devizom kako hiljadu puta ponovljena laž jednom ipak bude prihvaćena kao istina, nema druge nego uporno ponavljati činjenice, čak i kad je pomalo dosadno. Dakle, u prvih osam godina svoje vlasti, do svetske ekonomske krize, demokrate su i smanjivale javni dug i istovremeno uspele da ostvare izuzetno visok privredni rast (oko šest odsto godišnje), kao i da znatno poboljšaju životni standard stanovništva jer su i plate i penzije realno (kada se uzme u obzir rast cena) povećane za dva do dva i po puta. U evrima je povećanje bilo čak i veće: plate su porasle četiri puta (sa 90 na 360 evra), a penzije tri puta (sa 75 na 210 evra).

Vučić je pak potrošio osam milijardi evra tuđih para, ali su, uprkos tome, za skoro isto vreme, tj. za blizu sedam godina, i privreda i životni standard praktično stagnirali. BDP je, dakle, za Vučićevog “vakta” prosečno godišnje rastao oko dva odsto (tek trećina, da podsetim, onog ostvarenog između 2000. i 2008), dok je životni standard tavorio na istom nivou, pošto su i plate i penzije realno bile poprilično opale i tek su se u poslednje vreme povratile.

A za svih tih 6-7 godina Vučić neprekidno priča o liderstvu, o privrednom napretku, o tome kako mu je ekonomija na prvom mestu. I neprekidno obećava bolju budućnost. A Srbija neprekidno zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. februar 2019.

Glad

Iako se u Srbiji prilično loše živi, pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom

Ministar finansija Siniša Mali pohvalio se pre neki dan (sreda, 30. januar) da je Srbija popravila svoj plasman na Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije za 11 mesta. Sa 80. prošle, popela sa ne 69. mesto na listi za 2019. godinu. Kao i prethodnih godina, Srbija se i dalje nalazi u grupi tzv. delimično slobodnih zemalja; ispred nje su slobodne i uglavnom slobodne, a iza uglavnom neslobodne zemlje i represivni režimi.

Dobro je, naravno, da se ekonomske slobode u zemlji Srbiji povećavaju i ministar nije mogao propustiti priliku da se pohvali. Ali, kad se malo zagrebe ispod površine, tj. malo detaljnije pogleda šta sve ima u toj analizi, vidi se da Mali nije rekao celokupnu istinu. Jer, kad se otkrije cela slika, onda se vidi da privredni ambijent pati od brojnih i krupnih nedostataka koji pokazuju da za neko veliko zadovoljstvo, zapravo, i nema razloga, naprotiv.

Najpre, ako se, zauzevši 69. mesto među 180 zemalja, Srbija našla za malo u prvoj trećini zemalja u svetu, kada se u obzir uzme samo Evropa, Srbija je sa 34. pozicijom među 44 zemlje ušla tek u poslednju četvrtinu. Doduše – eto još jednog “pozitivnog brojanja” za Srbiju – ona je tu iza sebe ostavila i neke članice Evropske unije: Francusku (71. na svetskoj rang listi, 35. na evropskoj) Italiju (80, odn. 46) Hrvatsku (86, odn. 38) i Grčku (106, odn. 43). Pored ovih, da i to kažem, iza Srbije su i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Moldavija, Rusija, Belorusija i Ukrajina. Svi drugi su (na čelu sa Švajcarskom i Irskom, koje su potpuno slobodne), dakle, ispred. A ako se još jednom osvrnemo na pomenute članice EU, videćemo da su zemlje sa (naj)manjim ekonomskim slobodama upravo one koje danas imaju najveće privredne, socijalne i političke probleme.

Da se vratimo u Srbiju. Skok na listi ona je postigla pre svega zahvaljujući ekonomskim reformama koje je sprovela poslednjih nekoliko godina. Dakle, fiskalnoj i monetarnoj stabilizaciji, odnosno eliminisanju budžetskog deficita i smanjenju javnog duga, sa jedne, te niskoj inflaciji, sa druge strane.

Međutim, dok je u toj čisto ekonomskoj sferi stanje znatno popravljeno u opštedruštvenoj je, praktično, pogoršano. Reč je o onome što se obuhvata (relativno širokim) pojmom vladavine prava. Dakle, kada se radi o poštovanju zakona, o nezavisnosti sudstva, o integritetu vlade – tu je Srbija dobila manje od polovine raspoloživog broja bodova. Dok je od 100 mogućih za fiskalnu i monetarnu stabilnost dobila 90, odnosno 80 poena, za zakonitost je dobila 50, za pravosuđe 45, a za principijelnost i profesionalnost (što znači i odsustvo korupcije) državne uprave svega 37 bodova. Sve je to daleko ispod evropskog, a osim kod sudstva, i ispod svetskog proseka, s tim što je u ovom poslednjem slučaju Srbija čak dobila nižu ocenu nego prošle 2018. godine. Dakle, ostvarila je apsolutni pad.

Na ovaj način je, u stvari, Heritidžov indeks samo potvrdio ono što su pokazala druga dva, takođe nedavno objavljena izveštaja. Sredinom januara, naime, objavljeni su Barometar slobode fondacije Fridrih Nojman i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Kada je reč o ovom drugom, Srbija je dobila ocenu 6,41 (najviša je 10) i svrstana u slabe demokratije. Što je najgore, ta ionako krhka demokratija poslednjih godina sve više slabi. Jer, poslednja ocena niža je ne samo od one pre tri godine (6,71) nego i pre čak 12 godina (6,62).

Na Barometru slobode, koji naglasak stavlja na političke slobode, Srbija je zauzela 35. mesto među 45 zemalja Evrope (ne obrađuju se sve zemlje) i centralne Azije. Dakle, opet je među najgorima. Što je još gore, i ovde posebno zabrinjavaju trendovi. Naime, kada je reč o demokratičnosti izbornih procesa, o medijskim slobodama i o nezavisnosti sudstva, za sve te tri izuzetno važne oblasti konstatuje se da su “u ubrzanom padu”.

Kada je reč o društvenim merenjima, u ovom kontekstu nije zgoreg podsetiti na jedno prošlogodišnje istraživanje koje kao da je malo ignorisano od javnosti. Naime, Gordana Matković i Katarina Stanić iz Centra za socijalnu politiku objavile su septembra 2018. rad o nejednakosti u Srbiji. Prema toj studiji, ako se u istraživanje uključe i naturalni prihodi, onda socijalna nejednakost u Srbiji iznosi oko 30 džinija, a ako se nejednakost meri po potrošnji – svega 26 džinija. Tako su praktično “demantovani” podaci državnog Zavoda za statistiku prema kojima je nejednakost u Srbiji nešto iznad 38 džinija. I drugo, možda važnije, konstatovano je da se, s obzirom na te rezultate, socijalna nejednakost u Srbiji kreće u granicama evropskog proseka.

Iz svega ovoga na kraju se može zaključiti da u pogledu ljudskih prava i demokratije Srbija stoji mnogo gore nego u pogledu socijalne pravde. Što se na neki način ogleda i u aktuelnim građanskim protestima. Iako se, naravno, u Srbiji prilično loše živi, ta pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom.

Glad za slobodom, da se tako izrazim, mnogo je veća od gladi za hlebom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. februar 2019.

Ko je stvarno opljačkao Srbiju

Dok su milioni građana Srbije tokom devedesetih (o)siromašili, među onima koji su se (o)bogatili bili su i neki najistaknutiji naprednjaci (doduše, tada još u ruhu radikala), poput Tomislava Nikolića, Jorgovanke Tabaković ili Aleksandra Vučića

Ove godine se navršava tri decenije od Zajma za privredni preporod Srbije, koji se pretvorio u pravu malu pljačku naroda. Malu jer su posle nje usledile druge, mnogostruko puta veće.

Aktuelna vlast, naime, svako malo optuži aktuelnu opoziciju da je upropastila zemlju i sve uništila. Pre nešto više od godinu dana napisao sam tekst “Godine koje su pojeli naprednjaci”, u kojem je iznet niz podataka o strmoglavom padu srpske ekonomije tokom devedesetih godina prošlog veka. Izostao je tada, međutim, finansijski aspekt ovog sunovrata. Odnosno, s jedne strane, otimanje devizne ušteđevine stanovništva, a sa druge, razaranje bankarskog sektora. Ta velika beskrupulozna i brutalna pljačka trajala je 10 godina i imala više faza, od kojih su se neke međusobno poklapale i preplitale.

Prva
pljačka bio je, dakle, pomenuti Zajam za preporod. Planirano je da se prikupi milijardu dolara i dve hiljade milijardi dinara (nešto preko 220 miliona nemačkih maraka). Uprkos snažnoj propagandi, cilj nije ostvaren – prikupljen je tek deseti deo željene sume, to jest (i u dinarima i u devizama) oko 100 miliona dolara. Iako s obzirom na cilj izgleda da zajam nije uspeo, prikupljena suma je i za današnje prilike ogromna, a kamoli pre 30 godina.

Druga pljačka – hiperinflacija. Naime, vlast nije bila zadovoljna rezultatom zajma i tražila je drugi način da izvuče novac iz kasica i
“slamarica”. Tome je poslužila inflacija. Pošto su se plate i penzije bukvalno preko noći topile, građani su, da bi preživeli, morali da prodaju devize. Nema podataka bez koliko novca su na taj način ostali. Prema nekim procenama, koje doduše treba uzeti s rezervom, devizna ušteđevina u slamaricama početkom devedesetih bila je oko osam milijardi maraka. Neka je svako od (sasvim grubo) dva miliona zaposlenih i milion penzionera tokom dve hiperinflatorne godine (1992. i 1993) prodao samo po 1.000 maraka, to je tri milijarde maraka. A to je u najmanju ruku kao danas tri milijarde evra. Po svoj prilici još toliko je izvučeno do kraja devedesetih jer su ljudi zbog drastičnog pada primanja, izazvanog privrednim kolapsom, morali da troše svoje devizne rezerve.

Treća pljačka – “primarna emisija”. Prethodna “operacija” zapravo nije mogla da bude izvedena bez ogromne količine dinara. Tu je “u pomoć” uskakala država. Kovnica novca u Topčideru štampala je pare, Narodna banka je to delila poverljivim bankarima, koji su preko posrednika taj novac iznosili na ulicu i kupovali devize od građana. Pored toga, ljudi bliski vlasti dobijali su kredite koje praktično nikada nisu vraćali jer bi ih hiperinflacija u međuvremeno potpuno obezvredila.

Četvrta pljačka – piramidalne štedionice. Najpoznatije su bile Dafiment banka i Jugoskandik, ali ih je bilo još na stotine širom Srbije. Preko njih je od građana takođe izvučena ogromna suma novca, možda i sve dve milijarde maraka.

Peta pljačka – stara devizna štednja. Kada je državni bankarski sistem početkom devedesetih propao, na deviznim računima građana Srbije ostalo je “zarobljeno” 8,5 milijardi maraka. Takvo je bilo stanje na računima, ali para u bankama nije bilo jer su one u međuvremenu opelješene.

Šesta – pljačka bankarskog sektora. Gubitak bankarskog sektora Srbije na dan 31. decembra 1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, bilo potrebno uložiti svežeg novca samo da se banke dovedu na “nulu”. To je značilo da su banke u Srbiji u tom trenutku bile obične prazne ljušture, goli zidovi, olupine u kojima, ako se ne računaju zaposleni, nije bilo ničega.

Sedma pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija – sasvim precizno: 49 odsto – prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na “kupovinu socijalnog mira”, ali se veliki deo raznim kanalima opet prelio u privatne džepove.

Osma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Reč je o stotinama miliona evra koji su pripadali građanima Srbije, do kojih, međutim, on nikada nije došao.

Moglo bi se nabrajati još, ali je i ovo, u stvari, previše.

Jedan deo tog, na mnogo načina opljačkanog novca iznet je na Kipar. Koliko – nikada tačno nije utvrđeno. Prema nekim nalazima – između pet i 10 milijardi evra. Mlađan Dinkić je više puta išao na Kipar da utvrdi gde je taj novac i koliko ga ima, s namerom da ga vrati u Srbiju, ali je na kraju odustao. Bilo je to preveliko i previše opasno i za njega. Nikad razrešeno ubistvo Žike Petrovića, direktora JAT-a 2000. godine, samo je pojačavalo strahove.

Kad se sve dosad izneto uzme u obzir, 10 milijardi evra najmanje opljačkano od građana Srbije tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka. Toliko je čistih para minimum, raznim prevarama, pa i nasiljem, u državnoj režiji prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.

Dakle, koliko god ono što su naprednjaci i socijalisti zatekli 2012. nije bilo dobro, u poređenju sa onim što su od njih 2000. godine nasledile demokrate, to je bilo med i mleko. Postpetooktobarska vlast zatekla je ne samo fizički razorenu zemlju i unazađenu privredu nego i opljačkan finansijski sistem. A finansije, to je krvotok “ekonomskog organizma”, bez njega nema života.

Nakon dvehiljadite počeo je brz rast proizvodnje (šest odsto godišnje), plata (učetvorostručene: sa 90 na 360 evra) i penzija (utrostručene: sa 75 na 210 evra). Sređen je i bankarski sistem. Povrh svega toga, dobar deo novca koji je “crveno-crna” koalicija devedesetih opljačkala, “žuto-plavi” su vratili. Sveukupno blizu 4,5 milijardi evra opljačkanog zajma za Srbiju, stare devizne štednje (3,8 milijardi evra) i piramidalnih štedionica (doduše samo za Dafiment i Jugoskandik, ukupno oko 400 miliona evra). Takođe, i Telekom je otkupljen od Italijana i Grka – za oko 600 miliona evra, tj. za manje novca nego što je prodat.

I na kraju sitno, ali bitno: dok su milioni građana Srbije tokom devedesetih (o)siromašili, među onima koji su se (o)bogatili bili su i neki najistaknutiji naprednjaci (doduše, tada još u ruhu radikala), poput Tomislava Nikolića, Jorgovanke Tabaković ili Aleksandra Vučića koji su, dok je Srbija gubila poslednje kvadrate zemlje na Kosovu, osvajali stambene kvadrate u Beogradu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net,  22. januar 2019.

Severna Makedonija i tužna Srbija

Susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biće susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje

Sastanak Vladimira Putina i Aleksandra Vučića biće sastanak dvojice gubitnika. Jer su obojica pre neki dan poražena u Skoplju. Ali, da počnemo od početka.


Vest da je makedonska skupština usvojila novo ime države – Severna Makedonija, u Srbiji je dočekana (s) mukom. Ovo je, u stvari, samo malo izmenjena rečenica kojom sam započeo tekst pre oko pola godine, kada su predsednici Makedonije i Grčke Zaev i Cipras postigli taj nesumnjivo istorijski sporazum.


Jer, niko tada – ni “pozicija”, ni opozicija, ni nezavisni mediji, ni nevladine organizacije – ne da nije javno pozdravio taj čin nego ga, takoreći, osim protokolarno, nije ni zabeležio. Kako tada, tako i danas. A Zaev je pokazao i političku hrabrost i političku dalekovidost, a posebno smisao za političko liderstvo – važi to i za Ciprasa, ali on za ovu priču nije toliko bitan – to jest, sposobnost da preuzme odgovornost u ključnim momentima nacionalne istorije. Sve ono, dakle, što od Đinđića naovamo nije pokazao niko na političkoj sceni Srbije, ma na kojoj strani spektra bio i ma u kojoj se ulozi na toj sceni nalazio.


Ovde su sve oči uprte u Putina. Koji je, to nije mala stvar, u Makedoniji doživeo težak poraz. Sve raspoložive snage, da podsetim, angažovao je da spreči taj mirovni dogovor – prvo tako što je otvoreno radio u korist Gruevskog, a protiv Zaeva – a kada je do njega ipak došlo, onda je izjavio da ga neće priznati.


Da je samo Putin pao na Vardaru, ni po jada, ali to je mesto gde je poraz – stvarni, ne onaj koji, femkajući se, “priznaje” na Glavnom odboru svoje partije – doživeo i Vučić. U tom smislu će, dakle, susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biti susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu (posle ekonomskih mera na koje je bio prinuđen jer je Rusija u velikoj krizi) rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje.


Nije, međutim, problem što Zaevu čestitke nije uputila vlast nego što to nije uradila ni opozicija. Iako to, u stvari, i nije nešto čudno. Jer, dok sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavljuje da je Srbija pogrešila što je priznala Makedoniju, Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova i sadašnji lider opozicije, nije čak želeo ni da izgovori ime Makedonije nego je govorio: “Država čiji je glavni grad Skoplje”.


To Skoplje će, međutim, uskoro postati i glavni grad jedne NATO države. Što je “brza pruga” za priključenje Evropskoj uniji. A čak i da se EU raspadne – što sanja jedan drugi lider opozicije Boško Obradović – NATO se neće raspasti. Pogotovo u tom slučaju neće. Nego će, naprotiv, još više ojačati. Što će podvući njegovu sada zapostavljenu političku dimenziju. Iz čega će, naravno, proizaći ekonomske posledice.


Koje su po pravilu ne vide odmah nego tek za deceniju ili dve, nekad i duže. Pa se sad vidi koliko nas je koštao pogrešan izbor devedesetih. I gde su nekad bile, recimo, Srbija i Bugarska, a gde su danas.

S kim si – onakav si, lepo kaže naš narod.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 14. januar 2019.

Bojkot bojkota

Nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje

Bojkot treba odbaciti. Što pre, to bolje.
Čini se, međutim, da ideja o bojkotu izbora ima sve više pristalica.
Zašto onda građani da protestuju? Ako će lideri opozicije posle da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?
Čak i da je reč samo o taktičkoj pretnji – tj. pritisku da se vlast umilostivi i urazumi, te omogući koliko-toliko fer i poštene izbore – ta zamisao nije dobra. I ako Vučić “popusti”, to će biti malo i više će koristiti njemu jer je (navodno) pokazao spremnost na “kompromis” nego što će opozicija stvarno dobiti. Uostalom, šta bi se tačno dobilo bojkotom, osim i ovako skromnog “odsustva prisustva” u parlamentu, još niko nije objasnio.
Povrh toga, i realizacija bojkota zahteva veliku energiju i snažnu organizaciju. Ako je opozicija sposobna za takvu mobilizaciju, zašto te kapacitete ne upotrebi – uporedo sa borbom za izborne uslove – da građane animira da na izbore izađu. Ni jedno ni drugo nije baš bilo uočljivo na dosadašnjim izborima. Prošlogodišnji beogradski – kada je opozicija promašila “zicer” – to najbolje potvrđuju.
Na predstojećim izborima, međutim, energija i organizacija neće biti dovoljne. Potreban je program. Jedan deo tog programa, verovatno i najbogatiji, mogu da čine nepočinstva i zlodela aktuelne vlasti. Jednom sam ih nabrojao, pa sad ne moram, ima ih u svakom slučaju mnogo. Drugi pak deo tog programa, onaj “pozitivan”, treba da bude – otvaranje perspektive. Upravo tu, međutim, kao da opozicija najviše greši, odnosno tu njen program ima najviše rupa. Na dva ključna polja ona se opredelila za “zamrznuti konflikt”. Jedno je Kosovo, a drugo Evropa. U pogledu prvog, opozicija je, čini se, zauzela još tvrđi i nepomirljiviji stav od vlasti. Na nacionalizmu, međutim, kao što sam nažalost takođe pisao, opozicija nikada neće moći da pobedi Vučića.
Sa druge strane, na spoljnopolitičkom planu, opozicija gotovo da vodi neku “izolacionističku” politiku. Nema nijedne susedne zemlje, nema nijedne evropske zemlje, ni Evropske unije u celini, s kojom je opozicija u dobrim odnosima. S kojima razgovaraju, konsultuju se, kojima objašnjavaju svoje namere i ciljeve. Ako toga i ima, to je vrlo, vrlo retko. To ne znači da evropski potezi prema opoziciji nemaju mana, ali ta se politika može popraviti samo saradnjom, a ne antagoniziranjem sa Evropom. Inače, to bi ličilo na onog popa koji se naljutio na selo. Valja se nadati, da u vezi sa ovim dodam, da se u opoziciji niko ne zanosi mišlju da Rusiji može biti bliži od Dačića i Vulina.
Još se manje treba zaluđivati nekom novom petooktobarskom revolucijom. Pa onda još i “obećavati” lustracije i preke sudove. Tu najpre treba imati u vidu da je 5. oktobar došao posle 24. septembra. Dakle, posle izbora. I drugo, nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. januar 2019.