PEŠČANIK

Jovanjica 2025.

Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala

Opskurni tipovi svake fele, kada pripremaju neko nepočinstvo ili hoće da prikriju ono koje su već napravili, obično se dogovore. Ovi naši lumeni ni to ne umeju. Premijerka Ana Brnabić kaže da je “Srbija 2025” petogodišnji plan, a predsednik Aleksandar Vučić govori o ciljevima koji treba da budu ostvareni 2025. Naime, ako je plan petogodišnji, a počinje 2020, onda se on završava 2024. godine. Ako se, međutim, ciljevi, recimo plate, postavljaju za 2025, onda plan traje šest godina.

Neko će reći – sitnica. Istini za volju, to i nije neko epohalno otkriće, ali – sitnice čine život. Makar za obične ljude, koji ne barataju kamionima i avionima. A opet, ako se ne znaju elementarne stvari kao što je rok na koji se neki plan odnosi, kako uopšte možete da proveravate računicu na kojoj se zasniva. To jest, zašto biste se uopšte ozbiljno bavili nečim što je tako neozbiljno sastavljeno.

Koliko je plan aljkavo i/ili amaterski napravljen najbolje pokazuje upravo ono što je izazvalo najviše kontroverzi. Razume se – prosečna plata od 900 evra. Ako se ipak upustimo u taj zaludan i rizičan posao, pa pretpostavimo da se očekuje da prosečna zarada u Srbiji sad već “famoznih” 900 evra dostigne u decembru 2025, to znači da bi trebalo prosečno godišnje da raste oko 10 odsto. U isto vreme, međutim, predviđeno je da se godišnji privredni rast kreće, kako je rekao Vučić, od “konzervativna” četiri do “realnih” pet odsto. O veštačkom naduvavanju rasta BDP-a već je bilo reči, pa se time ovde nećemo baviti nego ćemo samo pretpostaviti da će biti ostvarena “realna prognoza”. Dakle, ako BDP bude rastao oko pet odsto godišnje, to znači da će se plate povećavati dvostruko brže od proizvodnje. A ako se u obzir uzme predviđeni rast zaposlenosti (oko dva odsto), to znači da će plate rasti čak tri puta brže od produktivnosti, čiji će prosečan godišnji rast iznositi oko tri odsto. Da za svaki slučaj razimiramo: Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” čak blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala.

Mada to ne znači i – nemoguće. Jer, uz već pomenuti kreativni doprinos statistike, moguće je zamisliti scenario u kojem Vučić, odnosno Jorgovanka Tabaković po njegovom “savetu” – kao u već čuvenom slučaju sa kupovinom zlata – obara evro, tj. podiže vrednost dinara do granice koja mu je potrebna da ispuni dato obećanje.

Što će istovremeno učiniti i s platama u javnom sektoru. Koje su, zahvaljujući ničim opravdanom rastu po desetak odsto u poslednje dve godine, već u oktobru 2019. preskočile “magičnu” granicu i dostigle 510 evra. U isto vreme pak plate u privatnom sektoru bile su miljama daleko od cilja, tj. iznosile su (svega) 435 evra. Ta već enormna razlika (od dvadesetak odsto) u decembru će sigurno biti povećana jer su se božić bate i deda mrazevi razmileli po javnom sektoru, pa su bonuse, stimulacije i 13. plate delili i šakom i kapom.

Sve u svemu: “karikanje” privrednog rasta, veštačko jačanje dinara i nerealno povećanje plata u javnom sektoru i – eto plate od 900 evra.

Dok se tako zidaju kule u vazduhu, ono što bi trebalo da bude temelj privrednog i svakog drugog napretka Srbije, industrija – (pro)pada. Za 11 meseci ove godine industrijska proizvodnja u Srbiji bila je 0,4 odsto manja nego prošle godine u istom razdoblju, pri čemu je pad one najvažnije, prerađivačke industrije, bio još i malo veći – 0,5 odsto.

I umesto da premijerka i predsednik građanima objasne šta se dešava sa industrijom, zašto ona nazaduje, zašto je privatni sektor u tako lošoj situaciji, zašto malo investira, kada će privreda i građani početi da se rasterećuju ogromnih dažbina, zašto uvoz i ove godine (kao i prethodne dve) raste brže od izvoza (7,7 prema 7,4 odsto za 11 meseci) Ana Brnabić i Aleksandar Vučić buncaju o velikim državnim ulaganjima, o rastu budžeta i javne potrošnje, nacionalnim investicionim planovima i nacionalnim fudbalskim stadionima.

Kad neko, kao u bunilu, priča nepovezano i nerazumljivo, nekada se govorilo da se “najeo bunike”. Trave se menjaju, ali običaju ostaju; ne znamo čega su se najeli ovi naši državni rukovodioci, ali da se od njihovih lakozapaljivih fraza sve puši – puši se.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. januar 2020.

Turski tok šou

Tržišnu trku sa drugim narodima regiona, Evrope i sveta Srbija trči sa bukagijama na nogama

Dimitrije Boarov je načeo ovu temu u Novom magazinu, pa ću ja ovde, zaintrigiran, pokušati da je malo “razgazim”. Usput ću verovatno i ponoviti neke stvari, ali računam da svi čitaoci Peščanika ipak ne čitaju i NM.

Reč je o privrednom rastu koji će prema zvaničnoj statistici ove godine iznositi oko 3,8 odsto. Iako je pola procentnog poena ispod prošlogodišnjeg rasta (4,3 odsto), to je ipak otprilike isto toliko iznad rasta koji je većina ekonomista prognozirala pre svega nekoliko meseci. A koji se kretao između tri i 3,5 odsto. Međunarodne finansijske institucije, poput MMF-a i Svetske banke, i dalje se drže procene od 3,5 odsto.

Ovaj iznenadni skok stope rasta iznenadio je i izazvao nedoumice u stručnim krugovima. Tačnije, pod znakom pitanja su njegovi, opet zvanično, izneti uzroci. Jer, sudeći po rečima Miladina Kovačevića, direktora Republičkog zavoda za statistiku, gotovo polovinu tog rasta, tj. 1,8 odsto, doneće jedan jedini posao – Turski tok. Naime, “vrednost Turskog toka u ovoj godini, prema izveštaju same kompanije koja ga gradi, iznosi 1,4 do 1,5 milijardi evra. Njegova bruto dodata vrednost, kada se odbije vrednost opreme, iznosi najmanje 700 miliona evra, pa je zato doprinos gasovoda rastu BDP-a 1,8 odsto u ovoj godini”, rekao je na predstavljanju MAT-a Kovačević.

Ekonomisti poput Milojka Arsića, kao što je već rečeno, izrazili su sumnju u ovu procenu, istakavši da je ona u koliziji s nekim drugim podacima koji se tiču rasta građevinarstva (35 odsto u trećem tromesečju) kao glavnom generalnom činiocu ukupnog privrednog rasta. Bruto dodata vrednost sastoji se, naime, od mase bruto plata, bruto profita, amortizacije i “indirektnih” poreza (PDV, carine – kojih je, uzgred, u konkretnom slučaju, uvezena oprema gotovo izvesno bila oslobođena). Postavlja se, dakle, pitanje šta je to među ovim elementima bilo tako veliko, da je dobijena tako enormno visoka bruto dodata vrednost.

Uprošćeno govoreći, postavlja se pitanje šta u jednom, u osnovi fizičkom poslu stvarno toliko “vredi”, pa “odbacuje” takav (do)prinos. Naime, ako 400 kilometara duga “trasa” košta 800 miliona evra (da čisto radi lakše računice povećamo malo onih, po Kovačeviću, minimalnih 700 miliona evra), to znači da kilometar gasovoda – ne računajući opremu – košta dva miliona evra. Ili da jedan metar košta 2.000 evra. Ilustracije radi, jedan kvadratni metar stana u Beogradu, na pristojnoj lokaciji, toliko košta. Jeste da varioci zarađuju (priča se) i po četiri-pet hiljada evra, ali koliko ima tih “varilaca”? Inženjera po zgradama sigurno ima mnogo više, o ostalim zanatskim radnicima (keramičarima, električarima, itd.), koji takođe više nisu jeftini, da i ne govorimo.

Uzgred, kako je moguće da zvanična državna statistika zdravo za gotovo prihvata “procene kompanije” i to uzima kao osnov za svoje računice? Šta bi bilo da je “kompanija” rekla – dve milijarde evra? I šta bi bilo kada bi taj princip važio i u drugim oblastima? Na primer, za poreze.

Ima još jedan dodatni razlog za skepsu. Kao što je poznato, Bugarska takođe gradi Turski tok preko svoje teritorije – samo ga ona zove Balkanski tok – ali prolazi znatno jeftinije. Naime, prema ugovoru sa firmom Arkad, izgradnja gotovo 500 kilometara gasovoda (tačno 484) koštaće braću Bugare, sa sve opremom, milijardu i sto miliona evra. Dakle, Bojka Borisova će za četvrtinu (100 km) duži gasovod koštati četvrtinu (oko 400 miliona evra) manje nego Aleksandra Vučića. Pa ko je tu lud? Građani Srbije, naravno. Koji sve to mirno gledaju. I plaćaju.

Ima tu još jedna razlika između Srbije i Bugarske. Dok je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju prava misterija – jer se ništa ne zna: ni ko, ni kako ga finansira, ni ko gradi, ni čiji će posle biti, ni kako će se deliti profit jer nema nikakvog (javnosti poznatog) ugovora, kao što nije bilo ni tendera – u Bugarskoj je sve javno i jasno: raspisan je tender i potpisan ugovor čiji su glavni elementi poznati građanima, a iza poduhvata stoji bugarska državna firma Bulgartransgas.

Nakon svega nameće se sledeći zaključak/pitanje. Ili je ona “bruto dodata vrednost” s početka teksta tako velika zato što se zaračunavaju ogromni profiti i na taj način novac izvlači iz Srbije, ili je tako prenaduvana da bi se dobila (Vučiću) potrebna (veća) stopa privrednog rasta. Treće nema. To jest, ima – možda je i jedno i drugo.

Kada je o rastu reč, još samo jedna napomena. Ovonedeljnu procenu Svetske banke da bi Srbija mogla da ostvari rast bruto domaćeg proizvoda od sedam odsto mnogi tumače kao podršku aktuelnoj vlasti. Meni se čini suprotno – da je reč o žestokoj kritici. Jer, ako Srbija može da ima rast od sedam odsto, a ostvaruje upola manji rast, tj. svega 3,5 odsto (pa i manje, ako se u obzir uzme poslednjih 7-8 godina), postavlja se pitanje – zašto? Uzroka sigurno ima više, ali se svi oni na kraju svode na jedan: zato što aktuelna vlast sa Aleksandrom Vučićem na čelu nije sposobna da iskoristi potencijale nacije. Ambijent, tj. ukupne ekonomske, političke i društvene prilike u Srbiji zapravo su takve da ona ne koristi ni polovinu svojih razvojnih mogućnosti.

Figurativno govoreći, tržišnu trku sa drugim narodima regiona, Evrope i sveta Srbija trči sa bukagijama na nogama. Treba, dakle, da skine te bukagije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. decembar 2019.

Panika na Andrićevom vencu

Jedno je proizvodnja i prodaja oružja “tamo nekima”, da se oni tamo ubijaju, a proizvodnja i prodaja droge ovde, našoj deci, da se od njih prave narkomani, nešto je sasvim drugo

Vučevićeva tužba stigla je odmah, a Vučićeva ni do dana današnjeg. Iako je ova druga najavljena znatno pre prve.

Da podsetim, odmah pošto je “provaljeno” da je vlasnik poljoprivrednog dobra “Jovanjica” Predrag Koluvija (navodno) prilikom hapšenja zvao Andreja Vučića, ovaj je najavio da će tužiti Miroslava Aleksića, koji je izvršio “provalu” informacije. Aleksić je, kao što sam o tome već pisao, na to odgovorio da jedva čeka tužbu. Nekoliko dana kasnije Aleksandar Vučić najavljuje tužbu protiv samog sebe i brata mu; Miroslava ne pominje.

Iz toga nije teško zaključiti da Vučić ne želi da sudski proces izađe iz kruga familije. Uključivanje “trećih lica” moglo bi da dovede do neželjenih otkrića i nesagledivih posledica.

Zato se opredelio za svoj omiljeni informativno-propagandni rat. Ali ne protiv Aleksića nego protiv Dragana Đilasa i Boška Obradovića. Protiv kojih je odmah isfabrikovao “kompromitujuće” fotografije. Čak ni Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, koji je opet izneo optužbe na račun Vučića seniora rekavši da “Anđelko Vučić veoma često posećuje sedište BIA“, ovog puta nije izložen nikakvim napadima.

Uzgred, kad smo već kod ratova, javljaju se ideje da su afere Jovanjica i Krušik, koje je Jeremić okarakterisao kao “rat režimskih klanova”, zapravo posledica “špijunskog rata” (za koji se, takođe, odavno tvrdi da tinja na području Srbije, a i šire, Balkana) između ruskih i američkih obaveštajnih službi. Prvih, koje (ako je verovati Ponošu i Šutanovcu, i ne sporeći ogroman doprinos domaćih medija) prate puteve oružja, i drugih, koje su posebno zainteresovane za puteve droge. I novca, razume se, koji je u oba slučaja s tim povezan. Obe strane, kaže se, aferama žele da detronizuju najmoćnijeg čoveka Srbije ne bi li ga tako motivisale da ispuni ono što im je obećao. Bitka za Vučića, takoreći.

Kao posebno zanimljiv, i dosad neobjašnjen detalj navodi se da je i od hapšenja Aleksandra Obradovića i od hapšenja Predraga Koluvije do izbijanja njihovih slučajeva u javnost proteklo (najmanje) petnaestak dana. Zašto, šta se u međuvremenu dešavalo, pitanje je na koje odgovora još nema.

Kako god, dve teške afere potresaju Srbiju. Oružje i droga – nema ništa gore i crnje u savremenom svetu niti više kompromitujuće za jednu zemlju. Pri čemu se ova potonja, sa drogom, za Aleksandra Vučića čini još opasnijom. Ne samo zato što se u vezi sa njom pominju prvi ešeloni vlasti nego i zbog njenog (još uvek samo potencijalnog) odjeka u javnosti. Naime, jedno je proizvodnja i prodaja oružja “tamo nekima” (čak i iz svu beskrupuloznu pljačku i korupciju), da se oni tamo ubijaju, a proizvodnja i prodaja droge ovde (bez obzira na pakete sa etiketom “Kosovo”), našoj deci, da se od njih prave narkomani, nešto je sasvim drugo.

I to je ono što “ubija u pojam” Vučića. Aleksandra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. decembar 2019.

Nebojša uzvraća udarac

Nije nemoguće da je ovo poruka Nebojše Stefanovića da i on konja za trku ima. Da neće mirno gledati kako Vučić mirno gleda kako njega, Nebojšu, čereče. I da neće dozvoliti da tako olako bude “odstreljen”. Tata za brata

Zanimljivo je ovo s marihuanom. To jest, trenutak u kojem priča izbija u javnost. U času, naime, kada su sve oči uprte u aferu Krušik, u koju je ministar policije do grla uvaljen, dolazi do policijske akcije u kojoj se otkriva proizvodnja ogromne količine “opojnih droga”. I to bi, međutim, ulazilo u uobičajene policijske aktivnosti. da nije bilo jednog telefonskog poziva. To jest, da u javnost nije procurila vest da je prvi poziv koji je po hapšenju uputio Predrag Koluvija, vlasnik poljoprivrednog dobra “Jovanjica” na kojem je marihuana pronađena, bio poziv Andreju Vučiću. Andrej Vučić je, naravno, to odmah demantovao i zapretio tužbama, na šta su potencijalno optuženi uzvratili da jedva čekaju.

O tome da li je poziva bilo ili nije, neko naivan možda bi rekao utvrdiće sud, ali nije u tome poenta. Najvažnije je to što je priča o pozivu izašla u javnost, a to je moglo biti samo iz policijskih krugova. Jer, od tog trenutka, zapravo, kada je u vezi sa marihuanom pomenut (kontroverzni) brat predsednika Republike, jedna obična kriminalna radnja postala je velika politička afera. Možda stvarno veća i od Krušika.

Da li je ta policijska akcija, postavlja se pitanje, bila slučajna ili ne? To jest, da li je bila deo “redovnih policijskih aktivnosti” ili se, zapravo, od početka znalo šta se iza brda valja?

Moguće je da je ovo samo (još) jedna mefistofelska ujdurma da bi se pažnja javnosti skrenula s pravih stvari. Ali nije nemoguće ni da je ovo poruka Nebojše Stefanovića da i on konja za trku ima. Da neće mirno da gleda kako Vučić mirno gleda kako njega, Nebojšu, čereče. I da neće dozvoliti da tako olako bude “odstreljen”. Tata za brata.

“Pičvajz” u SNS-u, dakle. Drugim rečima, to bi moglo da znači da je SNS počeo da se raspada iznutra i da su kao hijene oko plena počeli međusobno da se proždiru. Bilo bi, međutim, previše smelo izvući takav zaključak. Veća je verovatnoća da će sad pokušati da se konsoliduju, skupe i povežu svoje redove, možda uvedu neka ograničenja i pravila, kako to već rade slične organizacije. I nastave istim putem.

To će pokušati. Na građanima je da im to ne dozvole.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 30. novembar 2019.

Super, hik, budžet

Kada se kaže da je budžet Srbije za 2020. uravnotežen, iza toga zapravo stoji velika društvena neravnoteža. I neravnopravnost građana kao posledica jednog krajnje etatističkog i voluntarističkog, neliberalnog režima

Primedbe na budžet Srbije za 2020. u dosadašnjoj javnoj raspravi, ako nešto nisam propustio, uglavnom se odnose na tzv. rashodnu stranu budžeta. To jest, Vlada se kritikuje zbog toga kako planira da potroši budžetska sredstva. Gotovo da nije bilo reči o prihodima. A ključni problem sa državnim proračunom za iduću godinu jesu prevelika zahvatanja. Porezi, doprinosi, akcize, carine, takse i drugi načini iz prebogatog arsenala mehanizama za izvlačenje para iz privatnih džepova opet će (kao i ove, i prošle godine) državnu kasu napuniti do vrha. To ne znači, naravno, da država (ne samo ova vlast, nažalost) ne bi mogla da potroši i više, ali znači da od toga najveći broj građana Srbije ne bi imao neke naročite koristi. Ovajdile bi se, kao i uvek, društvene grupe privezane za državne jasle.

Dokaza da je je državna potrošnja previsoka ima više. Previše čak. Recimo, u proteklih sedam godina bruto domaći proizvod Srbije porastao je, nominalno, oko 30 odsto, tj. sa 4.100 milijardi dinara 2013. na – da procenu uzmemo kao fait accompli – 5.400 milijardi ove godine. U isto vreme, međutim, budžet Republike Srbije (dakle, bez fondova zdravstva, školstva i drugih) porastao je preko 50 odsto, tj. sa 800 milijardi na blizu 1.250 milijardi dinara. Drugim rečima, od privrede i građana uzeto je dvostruko više nego što je poraslo njihovo ukupno ekonomsko bogatstvo.

To nije ni čudo jer je opterećenje nacije svakojakim dacijama u poslednjih šest-sedam godina znatno povećano. Prema podatku koji je svojevremeno izneo ekonomista Milojko Arsić, prosečna poreska stopa u Srbiji od 2012. do 2017. porasla je 13,6 odsto. U međuvremenu, tj. u poslednje dve godine, povećane su akcize na struju, kao i još neki nameti, tako da je prosečna poreska stopa sigurno još uznapredovala.

O smanjenju dažbina u Srbiji, međutim, praktično se ne govori. Sve se svodi na “rasterećenje rada”, pa će iduće godine (posle ovogodišnjeg smanjenja sa 63 na 62 odsto) opterećenje plata biti redukovano sa 62 na 61 odsto. Što je u odnosu na poresku planinu u Srbiji gotovo ništa; u svakom slučaju, daleko od potreba. Zanimljivo je ovde da se čak i raznorazne asocijacije privrednika zbog toga ne bune mnogo. Verovatno zato što im se to nadoknađuje na drugim stranama, svakojakim p(r)opustima i privilegijama.

Kao što su, primera radi, subvencije. Ili, što je još značajnija stavka u budžetu, tzv. rashodi za kupovinu robe i plaćanje usluga. Subvencije (nešto preko 95 milijardi) i pomenute “javne nabavke” (blizu 138 milijardi) zajedno iznose 233 milijarde dinara ili oko dve milijarde evra.

Te dve milijarde troše se praktično bez ikakve kontrole. Državni revizor, doduše, kontroliše zakonitost rashoda, tj. da li je novac potrošen u skladu s predviđenom namenom, ali ne i kvalitet onoga što je za taj novac dobijeno. Plastično govoreći, on gleda da li su sredstva predviđena za rekonstrukciju Trga Republike potrošena onako kako je propisano, ali to što se Trg posle nekoliko dana raspadne, ne ulazi u njegovu nadležnost. Uzgred, isto važi i za druge oblasti, poput obrazovanja i zdravstva, gde je kvalitet isporučenog “proizvoda” na krajnje sumnjivom nivou. Sve u svemu, pomenuta suma bi komotno mogla da bude prepolovljena, građani zbog toga ne bi bili ni na kakvom gubitku, naprotiv.

Konačno, da ima i razloga i prostora za značajno smanjenje budžeta, pokazuje i ovo što se dešava s platama u javnom sektoru. Oko čega se po medijima inače i digla najveća “frka”. One će, kao što je poznato, dogodine biti povećane blizu 10 odsto (tačnije 9,5 u proseku; od osam do 15 odsto, kako u kom ministarstvu). To ne samo da je znatno iznad (nominalnog – četiri odsto, plus inflacija oko dva odsto) privrednog rasta nego je i nedostižno za privatni sektor. Čime će se razlike u zaradama između ova dva sektora, koje su i dosad bile neopravdano visoke (oko 20 odsto), još više povećati.

Tako da kada se kaže da je budžet Srbije za 2020. – sa prihodima od oko 1.315 i rashodima od 1.335 milijardi dinara – uravnotežen, iza toga zapravo stoji velika društvena neravnoteža. I neravnopravnost građana kao posledica jednog krajnje etatističkog i voluntarističkog, neliberalnog režima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2019.

Skuplja dara nego mera

Povećanje plata, naravno, poželjno je i neophodno. Ali ono mora da bude realno zasnovano. Veštačko naduvavanje plata u evrima jačanjem dinara ima brojne negativne, ekonomske, socijalne i moralne posledice

Plata od 500 evra

Pet stotina evra, koliko će “za koji dan, već u novembru” iznositi prosečna plata u Srbiji – kako je to 27. novembra na proslavi 11. rođendana Srpske napredne stranke rekao Aleksandar Vučić – postala je mera njegovog uspeha. Paradoksalno, on gotovo i nema čime drugim da se pohvali, a bolje bi mu bilo da se ni time nije hvalio. Ne pre svega zbog toga što će i onda plate u Srbiji biti među najnižim u regionu (o srednje-istočnoj Evropi da i ne govorimo) nego zato što je taj nivo postignut na vrlo sumnjiv način. Tako da bi možda bilo bolje, dugoročno gledano, da i nije dostignut. Slikovito rečeno – skuplja dara nego mera. Evo i kako i zašto.

RAST DINARA: U stvari, kada je o plati reč, prvo treba podsetiti da sa tih famoznih 500 evra Vučić “preti” već četiri godine. Naime, još u januaru 2016. obećao je da će “za oko dve godine” prosečna plata u Srbiji dostići navedenu sumu. Dakle, u ovom času građani Srbije imaju više razloga da se osećaju prevarenim nego ponositim zato što je cilj konačno ostvaren. To jest, kad bude i ako bude ostvaren, pošto u ovom trenutku još nije.
Međutim, kao što je već rečeno, zbog načina na koji će tih 500 evra biti dostignuto mogu da budu i zabrinuti. Štaviše, može da se kaže: bolje bi bilo da je Vučić još malo sačekao.
Ovako je, da ga više ne bi “prozivali” zbog neispunjenog obećanja, odlučio da plate veštački poveća, tj. bez prethodno obezbeđenih solidnih temelja. Čime je, može se sasvim opravdano reći, ličnim i interesima svoje partije podredio interese privrede i čitave nacije.
Najpre, ovaj rast plata u evrima rezultat je u velikoj meri – rasta dinara. To jest – pada evra. Pre samo tri godine jedan evro je vredeo blizu 124 dinara, danas svega (srednji kurs) 117,5 dinara. Po današnjem kursu poslednja plata za koju postoje zvanični podaci, dakle za avgust, koja je iznosila 54.115 dinara, kada se preračuna vredi blizu 460 evra. Kada bi se računala po kursu od pre tri godine, sadašnja (tj. avgustovska) prosečna zarada kretala bi se oko 435 evra.

ZA VUČIĆA POGODNO ZA SRBIJU POGUBNO

To, međutim, nije sve. Trenutna vrednost dinara znatno je iznad takozvane ravnotežne, kolokvijalno rečeno – realne. Drugim rečima, dinar je precenjen najmanje 10 odsto, a možda i svih 20. Da uzmemo ovu “konzervativniju” procenu, evro bi u tom slučaju vredeo oko 130 dinara. Što znači da bi za prosečnu platu od 500 evra “prosečni zaposleni” morao da primi čisto 65.000 dinara. Što je za oko 20 odsto više od zarade koju je primio u avgustu. Jeste da Srbiju mnogi vide kao zemlju čuda, ali čini se da bi i za domaće čudotvorce to povećanje bio pretežak zadatak.
Zato se, dakle, evro i dalje drži na minimumu. Ma koliko ova “politika” za Vučića bila dobra, tj. predizborno-marketinški poželjna jer stvara privid velikih plata, za privredu ona je vrlo štetna. Za Vučića pogodna, za privredu pogubna.

PAD INDUSTRIJE: Nije to, međutim, ono najgore. Precenjen dinar odgovora uvoznicima a ne odgovara izvoznicima. Drugačije rečeno, on destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Spoljnotrgovinska kretanja u poslednje tri godine – otkako je, dakle, dinar polako počeo da jača – to lepo ilustruju. Jer od tada praktično uvoz raste znatno brže od izvoza. Ove godine, da uzmemo samo taj podatak, za osam meseci izvoz (11,5 milijardi evra) je porastao 6,9 odsto, a uvoz (15,4 milijarde evra) 8,7 odsto. Rezultat je, između ostalog, porast spoljnotrgovinskog deficita sa 3,4 milijarde za osam meseci prošle na 3,9 milijardi evra u istom razdoblju ove godine.
U maloj (u smislu tržišta, inače nije Srbija mala) i otud od izvoza zavisnoj zemlji kao što je naša, to se odmah odrazi na industriju. Naravno – nepovoljno. Što se vidi iz podataka da je industrijska proizvodnja od januara do kraja avgusta 2019. bila jedan odsto manja nego prošle godine, dok je kod prerađivačke industrije (što je još gore) pad bio i veći – 1,4 odsto.
Manja proizvodnja – manja dobit. (Može, doduše, tako i da ne bude, ali u vrelo retkim, izuzetnim slučajevima.) To ima dve vrste posledica, obe negativne. Najpre, to smanjuje zarade zaposlenih; naravno, realno zasnovane – na rastu produktivnosti i prodaje. To dovodi do toga da zaposleni manje troše, što ne samo da znači teži život nego i smanjuje takozvanu tražnju, što dodatno nepovoljno deluje na proizvodnju. Sa druge strane, smanjuju se i ulaganja. Ili bar ne rastu potrebnim tempom. To je upravo ono što se dešava u Srbiji. Domaće privatne investicije već godinama zaostaju za potrebama. Domaći preduzetnici investiraju oko 10 odsto BDP-a, tj. oko četiri milijarde evra, a trebalo bi bar 15 odsto BDP-a (najmanje šest milijardi evra). To se negativno odražava i na bankarski sektor. Kreditni plasmani privredi bili su prošle godine čak i manji (za tri odsto) nego pretprošle. Banke praktično žive od kratkoročnih potrošačkih, tj. zajmova građanima, što nisi veliki rizik. To jest, rizik u slučaju devalvacije dinara. Što je još jedan razlog koji utiče na to da evro bude potcenjen, a dinar precenjen, sa svim daljim negativnim posledicama.
Smanjenje investicija pak, da se vratimo na osnovnu temu, znači manje novih preduzeća, odnosno sporiji rast, ako ne i stagnaciju privrednih kapaciteta. Privreda tavori.
Manje preduzeća – manje novih radnih mesta. Naravno, onih produktivnih, visoko sofisticiranih, ne motača kablova. Tavore i građani.
Ovde se, međutim, priča ne završava nego se širi na državu. Manje novih (i atraktivnih) radnih mesta u privredi povećava konkurenciju za zapošljavanje u državnoj službi. A tu pak glavna kvalifikacija postaje – politička klasifikacija, tj. partijska knjižica. Što pogoršava kvalitet svih javnih servisa i službi. Sa čim se takođe suočavamo.
Ni tu, međutim, nije kraj. U takvom privrednom i društvenom ambijentu oni vredni, preduzetni, spremni da se uhvate ukoštac s konkurencijom napuštaju zemlju. Oni manje ambiciozni se pasiviziraju: jedni udare brigu na veselje, drugi legnu na rudu, treći pređu u botove, itd. Naravno, reč je o generalnoj tendenciji, margina uvek postoji.
Sve u svemu, tako se smanjuje i moralni i materijalni kapital, odnosno potencijal, društva. Ono slabije prati svetske trendove, postaje manje sposobno za kompeticiju sa drugim zajednicama, zaostaje. Izloženo je velikoj opasnosti da na kraju odumre.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, oktobar 2019.

Car(je)go 2

Zakon o prevozu putnika nije smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše. Taksisti su od sebe napravili ekskluzivan klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije

Haos u saobraćaju, haos u glavama. Tako uoči 5. oktobra 2019. izgleda glavni grad Srbije. Ono što nije zatvorio šef Beograda Vesić, blokirao je šef beogradskih taksista Belić. Građani su sluđeni. Ne znaju na koga da budu besni. Možda bi trebalo da počnu od sebe, ali o tome drugom prilikom.

Pre gotovo godinu dana, 29. oktobra 2018. objavljen je na ovom mestu tekst “Car (je) go”. Povod je bio isti kao i za ovaj – štrajk taksista. A i razlog za taj štrajk bio je isti kao danas – Kar gou (Car:Go). Resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je tada da će problem u najskorije vreme biti rešen. Čim se u Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju unesu odgovarajuće izmene. Zakon je izmenjen, ali je situacija ostala ista. O čemu svedoči činjenica da taksisti ovih dana ponovo štrajkuju. Uzgred, stiče se utisak da neko baš iskusno bira “tajming” za te proteste. Sačeka da se završi leto i da đaci pođu u školu, zatim da se sa odmora vrati i penzionerska “septembarska” klasa i, najzad, da se okupe i studenti, dakle da koncentracija “mase” bude najveća moguća i onda počinju da zakrčuju ulice. I okreću masu protiv vlasti, pa će vlast da popusti. Bar su na to dosad računali.

Ali, da se vratimo na temu. Suština spora između firme Kar gou i taksista je jasna: prvi žele da rade, drugi žele da im to onemoguće.

Ono s čim taksisti izgleda nisu računali, to je da Kar gou ima podršku. Ali ne podršku (što oni, misle “politički vešto”, insinuiraju) espeesovskih kadrova u Vladi, ministara Antića i Ružića nego građana. Koji se sve više opredeljuju za Kar gou. Zašto? Moglo bi da se kaže: zato što je znatno jeftiniji, zato što vozila stižu brže, zato što su vozači kulturniji, u svakom slučaju – zato što su građani njima zadovoljniji.

Potražnja je bila tolika, da ni represivnim merama, oduzimanjem vozila, raznim inspekcijama, pretnjama i slično vlasti nisu uspele da ljude ni sa jedne ni sa druge strane ovog poslovnog aranžmana, dakle ni pružaoce usluga, vozače, ni njihove klijente uplaše i da ih nateraju da odustanu.

Dva su razloga zbog kojih, navodno, država ne dozvoljava rad Kar gou. Prvo – utaja poreza. Kar gou, kaže se, može prihode da prebacuje u inostranstvo, pa onda samo jedan deo vraća u zemlju i na to plaća porez. Šta tu ima novo u odnosu na druge privredne subjekte? Pa zar prebacivanje novca u inostranstvo nije (drugi po redu) “zanat najstariji”. To su radili i rade i oni koji se bave “najklasičnijim” poslovima. Štaviše, u biznisu zasnovanom na savremenim tehnologijama to jednim dobrim softverom može (relativno) lako da se reši. Međutim, zasad još niko nije optužio Kar gou da ne plaća porez. Sa druge strane, beogradski taksisti duguju 2,9 milijardi dinara na ime poreza. A treba li podsećati da su neslavno propali svi pokušaji, još od 2010, da se u taksi vozila uvedu fiskalne kase upravo zbog efikasnije naplate dažbina.

Drugo, država formalno kompaniji Kar gou poručuje: registrujte se po zakonu, pa radite. Ali zakon je takav da to praktično nije moguće. Recimo, jedan od propisanih uslova je da se “uslugom prevoza” mogu baviti samo “profesionalni vozači”. A suština ove vrste prevoza je da se njime ne bave (samo) “profesionalni vozači” već da to mogu biti “obični” ljudi, oni koji taj posao rade povremeno, privremeno, radi dopunske zarade itd. Ali Zakon o prevozu putnika nije ni smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše.

Uostalom, da se zaista ne radi ni o kakvim “uslovima” i “licencama”, pokazuje to što taksisti već godinama sprečavaju slobodan ulazak u ovu profesiju. I što su od sebe napravili ekskluzivni klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. U koji može da se uđe maltene kao u francusku akademiju nauka – samo kad neki taksista prethodno umre.

Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije. Na korist potrošača, tj. ogromne većine građana.

Red u glavama dovešće do reda na ulicama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. oktobar 2019.

Juriš na nebo

Univerzitet je postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se studenti odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni “juriš na nebo”

Studenti su pobedili, Ivanka Popović je heroj, Siniša Mali ostaje doktor. Bojim se da će to biti rezultat studentske “okupacije Rektorata”. Koja je srećno završena sporazumom u kojem je rektorka obećala da će konačna istina o doktoratu aktuelnog ministra finansija biti utvrđena do 4. novembra, nakon čega su studenti napustili zgradu.

Podsetio me je ovaj slučaj na jedan koji se – iako znatno većeg “gabarita” – na istom mestu odigrao pre malo više od pola veka i na epilog koji je, makar u jednoj stvari, vrlo sličan ovom današnjem. Naime, posle “lipanjskih gibanja” na Beogradskom univerzitetu 1968. godine Tito je objavio da su studenti u pravu, nakon čega su oni zaigrali Kozaračko kolo. Tako je i rektorka Ivanka Popović najpre rekla da “studenti ne smeju biti pobeđeni” i sledećeg dana im je ponudila spasonosni pojas za spasavanje u vidu već pomenutog obećanja. Koji su studenti pametno prihvatili jer su, mislim, i sami uvideli bezizglednost svoje pozicije.

Mogu da zamislim, mada ne mogu da argumentujem, da je ovaj scenario smišljen i dogovoren s najvišim organima vlasti. Naime, da Brnabić i Vučić nisu napali rektorku, studenti i oni koji su im naklonjeni ne bi mogli da misle da su pobedili. I ako nije bilo tako – a ja u stvari u “teorije zavere” i ne verujem – situacija je objektivno nalagala da bi takav rasplet odgovarao svim stranama.

Ne mislim da su studenti uvek u pravu, ne samo zato što i studenata ima raznih nego pre svega zato što niko nije uvek u pravu. Pa ni studenti. A drugo, liči mi ta tvrdnja na svojevrsni profesorski populizam gde se ide niz dlaku svom “narodu”. U konkretnom slučaju pak razumljivo je nezadovoljstvo grupe najangažovanijih zbog nemoći Univerziteta da reši jedan sporan slučaj. Gde se, zapravo, više i ne radi o tom “jednom spornom slučaju” već je Univerzitet postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni “juriš na nebo”.

Ali, kao ni što 68. nebo nije palo, tj. nije pao poredak (nego je, naprotiv, učvršćen u svom još rigidnijem vidu, ali to je druga priča), tako ni sada nije srušen univerzitetski poredak. Tako da su šanse da do zadatog roka stvar bude rešena, tj. doktorat Siniše Malog poništen, minimalne.

Naprosto, do akademske, kao ni do čestitosti društva u celini ne dolazi se jednim jurišem

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, septembar 2019.

Vaterpolista na dnu bazena

Ako je otimačina dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa. To je ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić

“Zaista zbog ovog, ali i prošlogodišnjeg gesta, dugujemo veliku zahvalnost predsedniku Vučiću”. To je izjavio Viktor Jelenić, predsednik Vaterpolo saveza Srbije, nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem, na kojem je predsednik Savezu i klubovima obećao značajnu finansijsku pomoć.

Nameće se pitanje, šta misli Viktor Jelenić, odakle stižu te pare koje će on i njegovi dobiti? Da li će Vučić te pare dati iz sopstvenog džepa? Niko nije toliko naivan, ni Jelenić, a još manje Vučić. Bio bi onda red, nalaže to osnovno pravilo pristojnosti, da se Jelenić zahvalio pre svega građanima Srbije jer će njihove pare uzeti. A mogao je isto da učini i Vučić jer i on zna da za tu pomoć vaterpolistima neće odvojiti od svojih usta.

Ako je prethodno pitanje još i imalo smisla – mada je i ono više retoričko nego stvarno – onda je pitanje zašto Vučić radi poslove koji uopšte nisu u njegovoj nadležnosti postalo sasvim deplasirano. Jednostavno, nema te pravne norme, nema tog zakona ni tog ustava koji njega može da zaustavi i ograniči. Ako usput nekog zgazi, kao sad ministra sporta, slavnog vaterpolistu Vanju Udovičića – šta da se radi. A uostalom, on “i nije Srbin”.

Jelenić je još rekao: “Da ne bude zabune, tačno će se znati na šta se sredstva odnose. Klubovi će potpisati ugovor sa Savezom, pravdaće sredstva koja će biti namenska, za igrače, trenere, putovanja… Neće biti bacanja u bunar, i Savez i ja, kao predsednik, garant smo namenskog trošenja sredstava”.

Eto ti sad – dodatna administracija. Klubovi koji će dobiti pare, 23 muška i šest ženskih, slaće (finansijske) izveštaje u VSS. Već vidim predsednika kako do kasno u noć pod stonom lampom prebira po računima, sabira i oduzima. Pa šalje inspekcije u klubove da proveri, ispita, dopuni. Glupost, naravno. Tu kontrolu odmah možete da okačite mačku o rep. Zna se kako se uređuje i kontroliše poslovanje. Mislim, postoje zakoni koji to regulišu. Ali nećemo se valjda zakona držati kao pijan plota. A ako je predsedniku države do zakona kao do lanjskog snega, zašto da ostali, niži predsednici, budu drugačiji.

Tako se predsednik ponovo obreo u svojoj omiljenoj ulozi. Uzima od siromašnih i daje bogatima. Vrhunski, profesionalni sport treba da finansiraju oni koji na njemu, posredno ili neposredno, zarađuju: bivši igrači koji su zahvaljujući sportu postali milioneri, sportski menadžeri, biznismeni. Naravno, ako žele, mogu i da finansiraju izgradnju terena, pa i bazena, za decu i omladinu pre svega, ali koji bi bili neka vrsta opšteg dobra. Umesto toga, međutim, ovde čitavo društvo finansira jednu relativno usku, boljestojeću društvenu grupu. Koja na taj način stiče još veće bogatstvo.

Mada, verovatno vaterpolisti rezonuju – i s pravom, mora se reći – ako mogu fudbaleri, koji imaju mnogo više para, a manje uspeha od nas, da dobiju nacionalni stadion, zašto ne možemo mi nacionalni bazen. I evo, dobili su ga. I to je Vučić obećao Jeleniću. Samo se još ne zna gde će da bude. Da li negde na Novom Beogradu ili u okviru onog megakompleksa oko nacionalnog fudbalskog stadiona. A mogla bi usput tu da se izgradi i jedna atletska dvorana. Pa za male sportove… Vesiću, šalio sam se.

Kad vidi šta je sve dobio, možda Viktor Jelenić misli da se dobro prodao. Jer, nije on iz Vučićevog kabineta mogao da izađe uspravno kao što je ušao. U koverti ga je, pored čeka, čekala pristupnica: “Moram da kažem i da Savez podržava mere grada prema SC ‘Milan Gale Muškatirović’ jer je u interesu i građana i sportista”, jeknuo je i kleknuo Jelenić.

Zbilja, kako je to otimačina “u interesu građana i sportista”? Odnosno, ako je dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa.

To je, zapravo, ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. avgust 2019.

Čekajući reč tajkuna

Naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše

Očekujem da se onaj anonimni tajkun (ili njegov gostryter, svejedno), koji svakog vikenda piše kolumnu u Danasu, ogradi od teksta Marije Desivojević Cvetković u istom listu od srede 31. jula. Mada, ko zna, i tajkuni su ljudi, a sezona godišnjih odmora je u punom jeku.

Ali, dok se on ne javi, da ja ulučim priliku. Naime, gotovo sve što je gospođa Desivojević Cvetković, viša potpredsednica Delta holdinga, u svom tekstu “I u agrar mora da se investira” preporučila kao lek za srpsku poljoprivredu – pogrešno je. A “najpogrešnija” je svojevrsna “sprega” između države i velikih kompanija koju prepisuje u tom svom receptu.

Najpre o podacima. “Po prinosu pšenice u 2018. godini (7,5 tona po hektaru) Delta agrar je iznad proseka Evropske unije, SAD-a, Argentine…”, piše g. Desivojević Cvetković. Pre tačno četiri godine, 30. jula 2015. u kolumni za portal RTV Vojvodine napisao sam sledeće redove: “Nedavno se u jednom društvu poljoprivrednika poveo zanimljiv razgovor. Žetva pšenice upravo je bila završena i po medijima su počeli da se objavljuju rezultati. ‘PKB je ove godine ostvario rekordan prinos od 7,2 tone po hektaru’, javljeno je iz ove kompanije. ‘Na našim njivama proizvedeno je 8,2 tone po hektaru’, pohvalila se i Delta.

To je bio povod da neko jednog među okupljenima pita: ‘Pavle, koliko si ti imao pšenice ove godine’?
‘U proseku oko 11 tona na 200 hektara, a bilo je i parcela sa 12, 13 tona’, glasio je odgovor.

Drugi je, lalinski otežući, rekao: ‘Ta mi ne merimo po hektaru, ali imao sam prosečno šest tona po jutru, a ponegde i 7-8 tona’. Ako neko slučajno ne zna, to znači 10-11 tona po hektaru jer jutro ima oko 0,6 hektara… Tako je kad paor nema pi-ar”.

Sada mogu da dodam i ovo. U Srbiji ima bar 1.000 poljoprivrednih gazdinstava, praktično dakle “kompanija”, samo malih, ne velikih, koje imaju 40-50 odsto veći prinos ne samo od ove ovde pomenute nego i od svih drugih tzv. velikih kompanija. O tome kako su oni to znali da urade – pitajte njih. I tako je praktično i u svim drugim delovima poljoprivrede.

Drugo, “niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi strategiju i pravac razvoja”, kaže autorka. Dragan Đilas se ne bi složio ni sa prvom rečenicom, ali ja se s njom slažem. Međutim – država niti treba da pravi strategiju niti da određuje pravac razvoja. Srbija je puna mrtvih strategija, a otkad je zacrtano da se podstiče razvoj stočarstva (u) njemu je sve gore. I malina se lepo razvijala dok neko nije smislio da je to “strateški” proizvod. Država bi, recimo, trebalo da omogući da srpski seljaci dobiju sredstva iz evropskih fondova. Ali stotine miliona evra koje Evropa poklanja poljoprivrednicima Srbije već godinama ostaje neiskorišćeno, praktično propada zbog nesposobne države. I korumpirane. Koja sad, jelte, treba da napravi lepu i pametnu strategiju.

A šta bi te pare značile za razvoj srpske poljoprivrede. Pa i za sigurnost, o kojoj takođe piše g. Desivojević Cvetković. “Ako nešto muči srpskog seljaka, onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti dobra već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu. Pitanje otkupa je takođe ono što može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije”.
Možda grešim, ali meni ovo poprilično liči na onu ostap-benderovsku maksimu: “Ideje naše – benzin vaš”. To je ona “sprega”, odnosno treća krupna stvar u kojoj greši “viša potpredsednica”. Uzgred,“mali proizvođač u zabačenom selu” u doba modernih komunikacija – to ne postoji. Na lopti nema zabačenih mesta, sva su podjednako udaljena od centra.

Važnije od toga, međutim, jeste pitanje zašto Delta – kao i sve druge velike kompanije, razume se – ne pruži tu sigurnost kome god misli da treba. Pa ako je to otkup – pošto već poznaje svetsko tržište – onda otkup. Ili dugoročni ugovor o saradnji, šta god, ko sam ja da ih savetujem.

S tim što, naravno, ne treba to da bude posao rezervisan samo za velike. Ko zna bolje – tj. ko da bolju cenu i ostale uslove – široko mu polje.

A država onda da radi ono što treba da radi – da se stara o tome da se ugovori sprovode u delo, da nema prevara, laži, ucena, iznuda, da nema monopola i kartela, itd.

Jednom rečju, da omogući pravnu izvesnost i sigurnost.

Jer, naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. avgust 2019.