PEŠČANIK

Tužni Hepi

Kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu

Evropa nas mrzi, Kina nas voli. To je poruka koja svako malo stiže sa režimskih (štampanih i elektronskih) medija. Ali nema tu ničeg originalnog i samosvojnog. Jer, reč je zapravo o poruci koju emituje – nešto ređe, doduše, ali uvek u pravi čas – predsednik Vučić. Kao što je, recimo, bilo u prvom talasu korone, o čemu sam već pisao.

Najnoviju epizodu te (o)tužne serije imali smo priliku da gledamo nedavno na srećnoj televiziji, kada su kod Milomira Marića gostovali (već odavno odomaćeni) Aljoša Milenković, Predrag Marković, Slobodan Vladušić i Zoran Ćirjaković.

Sve u svemu, prisutni su se (bez glasa protiv) složili da je kineski sistem u kojem vlada meritokratija mnogo bolji od evropskog u kojem vlada demokratija. Da, baš tako, nežno – meritokratija, vladavina stručnjaka, dakle (kao da je u Pekingu na vlasti neki kineski G17 plus, a ne jedna i jedina Komunistička partija), gde vlast bira najbolje u svim oblastima, ništa autokratija, kamoli diktatura, o grubom gaženju (uključujući i smrtni ishod) osnovnih ljudskih prava i sloboda ni reči. A pošto vlast, iz priloženog se vidi, najbolje zna ko je najbolji, logično je da ona bira i samu sebe. Otud bi najbolje bilo – doduše to nije rečeno, ali je zaključak kao Damoklov mač visio u vazduhu – da se Vučić proglasi za Sija.

Da nije tužno, bilo bi smešno, mada je zapravo tragično. Ali, svejedno, tome (što bi rekao Boro Stjepanović u “Ko to tamo peva”) nema leka. Ipak, zarad javnosti, na sto puta ponovljene laži treba sto i jedan put odgovoriti istinom. Građanska dužnost – već vidim Ćirjakovića kako se puši – to nalaže.

A istina kaže, da pođemo od trenutno najaktuelnije korona-pandemije, da je evropska pomoć Srbiji bila mnogo veća od kineske. Jer, sve što je iz Kine stiglo u Srbiju – kupljeno je. Plaćeno suvim dolarima – jer Kinezi juane ne primaju – ništa nije poklonjeno. Nasuprot tome, Evropska unija je Srbiji poklonila oko pola milijarde evra (iz paketa od ukupno 3,3 milijarde evra za Zapadni Balkan), na šta dolazi još otprilike toliko vrlo povoljnih kredita.

Nedavno je, takođe, za ovaj region odobreno devet milijardi evra bespovratne pomoći, od čega će Srbiji pripasti najmanje trećina, dakle (više od) tri milijarde.

Sa druge strane, Kina ne samo da ništa ne poklanja nego je i to što prodaje vrlo skupo – skuplje nego kad se nabavlja iz Evrope. Recimo, cena kineskih kredita za izgradnju puteva i pruga znatno je veća od zajmova evropskih (i svetskih) finansijskih institucija. Kamatna stopa kod kineskih kredita za Koridor 10 kreće se od 2,5 odsto i naviše, a od evropskih banaka 1,2 odsto i naniže. I ostali uslovi – rok otplate, provizije, naknade i slično lošiji su kod Kineza.

Takođe, i kineski proizvodi mnogo više koštaju građane Srbije. Kilometar puta ili pruge koju grade Kinezi najmanje je 20 odsto (a neretko i mnogo više) skuplji nego onaj koji se podiže pod evropskom kontrolom. Primera radi, kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj stručnoj publikaciji Ministarstva saobraćaja Srbije, košta 1,5-2,5 miliona evra; kada ga pak preko ravnog Srema grade Kinezi – verovali ili ne – košta 10 miliona evra. Takvih komparativnih računica ima koliko hoćete i za druge infrastrukturne projekte. Mada, ne mogu da odolim, evo još jednog paradigmatičnog primera. Za prugu Niš – Dimitrovgrad od ukupno 200 miliona evra, koliko ona košta, Evropska investiciona banka poklanja – trećinu. (Banka, a poklanja, gde to ima.) Nijednoj kineskoj se ništa slično nije omaklo.

Od 40 milijardi evra direktnih stranih investicija od 2001. naovamo oko 70 odsto došlo je iz Evrope, tek oko pet odsto iz Kine. Kineske investicije zapravo stižu tek poslednjih nekoliko godina. S njima su, međutim, kao “nusproizvod” stigli i ekološki problemi. Otkad su Kinezi preuzeli Železaru “Smederevo” i RTB “Bor”, zagađenje u tim gradovima drastično se pogoršalo. Isto važi i za Kostolac, gde su Kinezi, mada ne vlasnički ali poslovno, vrlo tesno upleteni u tamošnju termoelektranu.

Dakle, kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu. O čemu govori saradnja s kineskim bezbednosnim službama i kupovina kineskih nadzornih video i ostalih sistema. Naravno, ključnu ulogu u tome ima vlast, koja sve to omogućava. I srpski intelektualci koji to podr(a)žavaju.

Živela Srbija!

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. oktobar 2020.

Nova lica ili nova politika

Problem je što u Srbiji niko ne nudi novu politiku – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju

Ovih dana povela se živa rasprava o novim licima u politici: trebaju li nam ili ne, ko bi mogla da budu, gde da ih nađemo ili kako da ih napravimo, itd.

Odmah da se izjasnim, po mom mišljenju novih lica u poslednje vreme viđamo – mnogo. Ono što, međutim, nismo videli to je – nova politika. A često nismo videli nikakvu politiku. Viđamo povremene političke manifestacije i performanse – sa, uzgred, prilično slabim ideološkim performansama – ali politike nema.

Štaviše, to pitanje, da li nam i kakva nam nova politika treba, ostalo je potpuno izvan pažnje debatera. Kao da – iako će se oni sad sigurno zgroziti – još nisu izašli iz one lenjinističke matrice da kadrovi rešavaju sve. Iz čega se može izvući zaključak da većina misli da (nam) nova politika i nije potrebna.

To lepo ilustruje odnos prema crnogorskim izborima. Iz kojih su kao glavno naravoučenije izvučene tehnikalije: pošto je, naime, shvaćeno da Mandić, Medojević i Kneževiće ne mogu da pobede na izborima, onda je (lukavstvom uma Amfilohija Radovića) u prvi plan istureno novo lice u liku “neokaljanog” Zdravka Krivokapića. Pri tome niko i ne pomišlja da bi to novo lice moglo da vodi neku novu politiku niti se to od njega traži, naprotiv. Očekuje se da vodi staru politiku, tj. politiku s kojom gorepomenuti trijumvirat godinama nije uspevao da pobedi.

Sa druge strane, upravo to izaziva rezerve prema novoj crnogorskoj vlasti. Odlazak u izbornoj noći na poklonjenje crnogorskom mitropolitu, razgovori o formiranju nove vlade u manastiru – sve to više priliči nekoj devetnaestovekovnoj teokratskoj nego evropskoj državi 21. veka. Te slike govore više od hiljadu reči, to je suština. Aleksej Kišjuhas je u svojoj kolumni čak bio i blag. Ali kada vi upravo postavite pitanje kakva se politika može očekivati od novih lica i ukažete na njihovo nacionalističko zaleđe i crkvenjačku zaleđinu, kao što je uradio Kišjuhas, onda vas u najboljem pinkovsko-informerskom stilu, kao što je uradio Rastislav Dinić, proglase “korisnim idiotom”. Možete vi da se pozivate na Tonija Džata, ali ste zapravo pod uticajem Vučićevića i Mitrovića.

Da rezimiram: Srbiji je potrebna nova politika. Problem je što niko ne nudi novu politiku – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju, opet svejedno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. septembar 2020.

Ljudski kapital

Srbija raspolaže sasvim solidnim ljudskim kapitalom, ali okruženje, sistem, vlast ne dozvoljava da se izrazi, odnosno sprečava ljude da ostvare svoje potencijale i postignu rezultate koje bi objektivno mogli

Svetska banka je 17. septembra objavila Indeks ljudskog kapitala. Ovaj indeks pokazuje potencijal razvoja jedne zemlje na osnovu kvaliteta – zdravlja i obrazovanja – mladih do 18 godina. Na ovoj rang-listi, kao i na većini drugih sličnih merenja, na vrhu se nalaze (naj)razvijenije zemlje, a pri dnu su (naj)nerazvijenije, ali time se ovom prilikom nećemo baviti.

Bavićemo se Srbijom i regionom. Dakle, prema indeksu ljudskog kapitala Srbija je u regionu (11 zemalja) visoko kotirana. Zajedno s Mađarskom deli treće mesto, iza Slovenije i Hrvatske. Slovenija (na skali od nula do jedan) ima indeks 0,78, Hrvatska 0,71, a Srbija i Mađarska po 0,68. Iza sebe Srbija je ostavila ne samo Severnu Makedoniju, koja je na samom začelju sa indeksom 0,56, nego i Kosovo (0,57), Bosnu i Hercegovinu (0,58), te Crnu Goru i Albaniju sa indeksom 0,63, ali i Bugarsku (0,61) i Rumuniju, koja neočekivano ima indeks isti kao i BiH – 0,58.

Šta je ovde zanimljivo? To što Srbija ima veći ljudski kapital od zemalja koje su od nje razvijenije. Naime, s obzirom na to da su Slovenija i Hrvatska, slobodnije rečeno, bogatije ljudskim kapitalom od Srbije, može se uzeti da je prirodno što su i razvijenije. Što se ogleda u bruto domaćem proizvodu po stanovniku: Slovenija 20.500 evra, Hrvatska 12.400 evra, a Srbija 5.400 evra. Ono što, međutim, ne izgleda prirodno jeste – disproporcija. Jer, dok imaju ljudski kapital veći za nekoliko procentnih poena, dotle je BDP/pc Hrvatske veći više nego dvostruko, a Slovenije gotovo četvorostruko od BDP/pc Srbije. Takođe, ako je normalno da Srbija ima veći BDP/pc od Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Albanije i Kosova, nije normalno da od Srbije veći BDP/pc imaju zemlje s nižim indeksom ljudskog kapitala: Crna Gora (6.200 evra), Bugarska (6.800) i Rumunija (tri četvrtine veći – 9.100 evra), o Mađarskoj (13.200 evra) da i ne govorimo.

Otkud te “nelogičnosti”? U traženju odgovora pomaže jedan drugi “merač” ljudskog kapitala. Reč je o Indeksu globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma. Naime, 12 kriterijuma SEF-a klasifikovani su u četiri grupe, od kojih jednu čini i ljudski kapital, čiji su glavni elementi, kao i kod Svetske banke, takođe zdravlje i znanje. Ostale tri grupe kriterijuma mere kvalitet okruženja u širem smislu (u kojem su glavni faktor institucije), zatim sposobnost sistema da proizvodi inovacije i, na kraju, kvalitet tržišta. Od ove četiri grupe Srbija najveći broj poena (u proseku 74 od 100 mogućih) ima u prvopomenutom ljudskom kapitalu; kod ostalih – 10-20 poena manje. Najmanje poena, gledano po pojedinačnim kriterijumima, osvojila je na kvalitetu institucija i inovativnosti sistema – 52, odnosno svega 40 poena. S jedne strane, dakle, imamo državu u kojoj institucije ne funkcionišu, a koja, sa druge strane, onemogućava preduzetništvo.

Sve u svemu, Srbija raspolaže sasvim solidnim ljudskim kapitalom, ali okruženje, sistem, vlast ne dozvoljava da se izrazi, odnosno sprečava ljude da ostvare svoje potencijale i postignu rezultate koje bi objektivno mogli.

U najkraćem: Srbija guši svoju mladost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. septembar 2020.

Vučić i Čaušesku

Ponašanje jedne televizije Stankovića je asociralo na događaj od pre tridesetak godina, kada smo, kako je rekao, iz Bukurešta gledali “direktan prenos” rušenja Čaušeskuovog režima

Da ne bude zabune, ali i da ne budem optužen za plagijat, paralelu između Aleksandra Vučića, aktuelnog predsednika Srbije, i Nikolae Čaušeskua, odavno počivšeg predsednika Rumunije, nisam uspostavio ja nego Dejan Vuk Stanković, omiljeni analitičar prorežimskih medija, naročito Milomira Marića. Gostujući (u sredu, 12. avgusta) u jutarnjem programu “srećne televizije”, Stanković je, između ostalog, govorio i o nedavnim protestima protiv predsednika Vučića. I tom prilikom je primetio kako je TV N1 čak sa nekoliko kamera pratila nemire ispred Skupštine, te da su njeni izveštači bili, slobodno prepričano, takoreći svuda: i u masi, i iza policije, i u samoj zgradi, i među huliganima… Posebno je zanimljivo da je o takvom načinu rada Stanković govorio “u negativnom kontekstu”, videvši u tome ne samo nešto loše nego i svojevrsno saučesništvo u događaju. Prosto, ono što bi svuda u svetu bilo dočekano kao izraz elementarnog profesionalizma – obavestiti javnost šta se dešava – za Stankovića je bila sumnjiva rabota, u najmanju ruku propaganda. Samo što nije rekao – a bilo mu je na vrh jezika, videlo se – da bi najbolje bilo da ništa od toga nije ni prikazano i da je o svemu tome Tanjug izdao saopštenje u kojem bi demonstracije bile osuđene kao neprijateljske, izdajničke i slično. Međutim, sve to nije važno.

Pozor izaziva činjenica da je to “ponašanje” jedne televizije Stankovića asociralo na događaj od pre tridesetak godina, kada smo, kako je rekao, iz Bukurešta gledali “direktan prenos” rušenja Čaušeskuovog režima. Indikativno, zar ne. Nije, naime, Dejan Vuk Stanković zbivanja ispred nacionalnog parlamenta uporedio s nekim skorašnjim demonstracijama – a bilo ih je, hvala na pitanju, mnogo i svakojakih – nije čak ni s nedavnim protestima “žutih prsluka” u Francuskoj nego se setio “rumunskog proleća” od pre tri decenije. I rušenja jednog okrutnog, beskrupuloznog, od naroda omrznutog diktatora Nikolae Čaušeskua. Čudo je ta podsvest. Ili se možda kod Stankovića probudila savest.

Kako god, i to je bitno, ima u ovoj priči i nešto utešno. Svestan je, dakle, i Dejan Vuk Stanković o čemu se u Srbiji radi. Zna to znači, inače bi reagovao, i Milomir Marić. A to što su Vučića povezali sa Čaušeskuom nameće pitanje znači li to da se pripremaju da pređu na drugu stranu?

Verovatno i bi, samo što se ta druga obala još ne vidi.

Ne sumnjam da sve to zna i Vučić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. avgust 2020.

Vučićeva industrija reciklaže

Nadajmo se da se ne radi o još jednom Vučićevom neispunjenom obećanju. I da se neće ispostaviti da je to samo još jedan, najnoviji proizvod Vučićevog pogona za reciklažu i paralažu

Svako zlo, kaže naš narod, ima i svoje dobro. To važi, verovali ili ne, čak i za koronu. Dobro, i za građane Srbije, a i za Aleksandra Vučića. Za građane što se neće graditi onih 30 stadiona, te silne pare neće biti uludo ulupane, a za Vučića što će imati opravdanje zašto prosečna plata 2025. neće dostići 900 evra. Kao ni penzija 430-440 evra. Naravno, ovo drugo za građane nije dobro, ali obećanje i bez epidemije ne bi bilo ispunjeno, tako da osim (eventualno) svojih iluzija, nisu ništa izgubili.Da od 900 evra nema ništa svedoči i poslednja (eh, da je stvarno poslednja, što bi rekao Đorđe Balašević) konferencija za štampu (30.7.2020) predsednika Srbije, na kojoj je najviše govorio o onome što nije njegov posao, tj. o ekonomskom razvoju, ali plate nije ni pomenuo. Kao ni penzije.To je definitivna potvrda da od glavnih ciljeva programa “Srbija 2025” nema ništa. Zato je – da bi to zabašurio – A. Vučić morao da pojača priču o nekim drugim projektima. Oni, istina, imaju veliku društvenu i ekonomsku težinu, ali nemaju tako snažan neposredan marketinški naboj. Dakle, u prvi plan je izbačena infrastruktura – kanalizacija, putevi, pruge.Sve to zapravo, valja podsetiti, Vučić je, zajedno s premijerkom Anom Brnabić vrlo opširno i detaljno izložio predstavljajući pomenuti program 28. decembra 2019. Nema “sad i ovde” ni smisla ni prostora sve to ponavljati, ali valja pomenuti nekoliko stvari koje je sam Vučić naglasio. Najpre, to važi za auto-put “Karađorđe”, koji treba da spoji centralnu sa istočnom Srbijom, a koji je manje-više čardak na nebu jer se, osim da se okončava u Boru, ne zna ni gde će početi, ni koliko će koštati, ni kada će biti završen. Drugi projekat je brza pruga Beograd – Niš, kojoj je, sticajem srećnih okolnosti, ruta već određena, a za divno čudo zna se i rok završetka – kraj 2023.

Kao ilustraciju kakav će to “fantastičan uspeh” biti Vučić je ponudio prugu Beograd – Novi Sad. “Mi ćemo, kao što znate, za godinu dana završiti Beograd – Novi Sad. Moći ćete da idete za 27 minuta centar Beograda – centar Novog Sada, što ja mislim da je revolucionarno i da niko nije mislio da će to moći da doživi u našoj zemlji… Ne možete da stignete ni kafu da popijete, a već ćete biti u centru Novog Sada i, obrnuto, u centru Beograda ako idete iz Novog Sada”, objasnio je predsednik.

To nas vraća na priču o rokovima. Vučić kao da je zaboravio da je u februaru 2019, kada je pruga Beograd – Novi Sad zbog rekonstrukcije zatvorena, rečeno da će radovi trajati oko godinu dana. Prošlo je od tada, kao što vidimo, punih 18 meseci, ali ćemo na mogućnost da ne stignemo ni kafu da popijemo u vozu između glavnih gradova Republike i Pokrajine morati da čekamo još najmanje celu godinu.

Nije to, nažalost, jedini primer gde je vreme izneverilo Vučića. Recimo, da ostanemo na istom projektu, krajem decembra (23) 2015, u tom času još kao premijer, Vučić je baš u Novom Sadu izjavio “da će 2018. građani Srbije moći da koriste brzu prugu Beograd – Budimpešta. Umesto za osam sati, ta relacija će se prelaziti za dva sata i 40 minuta”, obećao je Vučić. Kako stvari sada stoje, neće to biti no do 2028.

Slično se desilo i sa drumskim Koridorom 10. Naime, sredinom oktobra (16) 2016. Aleksandar Vučić je obećao da će auto-put “biti završen krajem 2017”, te da će tada “Srbija imati više auto-puteva od Hrvatske”. Ni jedno ni drugo nije se ostvarilo. Da je Koridor 10 završen, objavljeno je tek 9. novembra 2019. U stvari, tzv. “ipsilon krak” tog auto-puta, od Subotice do Kelebije, još nije gotov, ali i ako to benevolentno prenebregnemo, ostaje zakašnjenje od dve godine. A što se tiče “preticanja” Hrvatske u pogledu dužine auto-puteva, taj cilj je nečujno početkom 2020, prebačen za 2025. godinu.

Još jedno, mnogo svežije obećanje, zaboravio je Vučić da pomene ovog 30. jula. Naime, samo dan nakon što je predstavio program “Srbija 2025”, dakle 29. decembra 2019, Vučić je (valjda ne želeći ni sa kim da deli slavu) najavio “najveću investiciju u Srbiji u poslednjih 30 godina”. O kakvom se džinovskom poduhvatu radi svedoči podatak, koji je takođe tom prilikom saopštio Vučić, da će izvoz te kompanije iz Srbije “biti veći od četiri milijarde evra”. To je “10 odsto našeg BDP-a”, u želji da bude slikovit dodao je predsednik, a mi možemo da dodamo da bi to činilo gotovo četvrtinu ukupnog srpskog izvoza (17,5 milijardi evra). Konačnu potvrdu te vesti Vučić je tada obećao za april. U aprilu, iako bi sigurno mnogi očekivali da se posao zbog pandemije stavi “na ler”, Vučić je “dodao gas”. Dvanaestog aprila najavio je “dolazak jedne fantastične investicije u Srbiju”, koja će “doći u Vojvodinu” i “biće objavljena za mesec dana”. Prošlo je i tri puta po mesec dana – novih informacija nema.

Nadajmo se da ćemo uskoro čuti da se ne radi o još jednom Vučićevom neispunjenom obećanju. I da se neće ispostaviti da je to samo još jedan, najnoviji proizvod Vučićevog pogona za reciklažu i paralažu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. avgust 2020.

Vučićev izbor

Aleksandar Vučić je išao suprotnim putem od Plenkovića. Da bi ojačao svoju moć nije se pridržavao principa odgovornosti, čime je slabio institucije države, da bi onda, uprkos ubedljivoj pobedi na izborima, urušio sopstveni legitimitet i umanjio svoju moć

Zašto je Hrvatska dobila vladu tri sedmice posle izbora, a Srbiji će biti potrebno gotovo tri meseca – pitanje je koje se često čuje ovih dana. Jer, kaže se dalje, i HDZ i SNS su ostvarili ubedljive pobede, pa nema razloga da se u Beogradu ne desi isto što i u Zagrebu. Formalno gledano to je, naravno, tačno, ali su zapravo položaji dva lidera bitno drugačiji. To jest, iako izgleda da je njegova moć znatno veća od Plenkovićeve, Vučićev položaj je komplikovaniji i u tom smislu teži.

Ključna vododelnica je odnos prema načelu odgovornosti. Andrej Plenković je, poštujući princip odgovornosti, upravljao i strankom i državom, da bi pobedom na državnom nivou uspostavio svoj (reklo bi se u ovom času) neprikosnoveni lični i politički autoritet.

Aleksandar Vučić je išao suprotnim putem. Da bi ojačao svoju moć nije se pridržavao principa odgovornosti, čime je slabio institucije države, da bi onda, uprkos ubedljivoj pobedi na izborima, urušio sopstveni legitimitet i umanjio svoju moć.

Tokom poslednje četiri godine Plenković je ostao bez četiri petine svoje vlade; čak 16 ministara smenjeno je ili je dalo ostavke. Time je otvorio mnogo frontova i sebi stvorio mnogo neprijatelja u partiji, od kojih su neki, prema procenama posmatrača, čak bili jači od njega. Pojedini su napustili stranku uoči izbora i otišli u drugi tabor. Izgledalo je, dakle, da je Plenković oslabio kako svoj položaj u partiji tako i položaj svoje partije na političkoj sceni. Međutim, izbori su pokazali da je kod birača time zadobio poverenje. Videli su da oni koji greše odgovaraju za svoje postupke i dali Plenkoviću svoj glas. I budući da je, s jedne strane, očistio partiju, a sa druge nije imao nikakvih repova ni (nepolitičkih) obaveza prema bilo kome, mogao je relativno brzo i lako da formira novu vladu.

Vučićeva politika pak bila je – “ne dam”. Ne dam Gašića, ne dam Lončara, Babića, Malog… Kakvu god da je nepodopštinu bilo ko od naprednjaka napravio, koliko god da se ogrešio o zakon, Vučić nije dozvoljavao da oni za to snose bilo kakvu odgovornost. A i u onom jednom jedinom, Gašićevom slučaju, ovaj je ubrzo nagrađen još značajnijom funkcijom.

S jedne strane, Vučić se očigledno bojao da će na taj način oslabiti svoj “imidž” u javnosti, a sa druge, želeo je da tom uslugom, pošto ih ima u šaci, nad svojim ljudima stekne još bolju kontrolu i zadobije takoreći apsolutnu poslušnost.

Tako je oko sebe stvorio gomilu beskrupuloznih grabljivaca, pravo vučje leglo sačinjeno od raznih vučića, vučevića, vučelića, vučićevića… poniznih prema gore, osionih prema dole.

Najnoviji slučaj iz Sokobanje to najbolje ilustruje. Tu, ako neko slučajno ne zna, direktor Doma zdravlja Slaviša Antonijević naziva medicinsku sestru Slađanu Savić “džukelom” i preti da će je “izbrisati kao gumicom”. A kad je priča dospela u javnost, lokalni čelnici SNS-a branili su se tvrdnjom da je to “napad na predsednika Vučića”. Podaništvo bez premca, reći će neko. Da, ali istovremeno i malo lukavstvo pošto su sokobanjski esenesovci, u stvari, rekli istinu. Jer, da nema Vučića takvog kakav jeste, ne bi ni oni bili takvi kakvi jesu niti tu gde jesu.

Sokobanja i Antonijević, razume se, poput raznih jutki, simonovića, labana, milovanovića, samo su baza piramide. Na vrhu su, tj. pri vrhu – zna se ko je na vrhu –familije stefanovića, petrovića, brnabića, kisića… čiji su akcionarski udeli u društvu koje čerupa i rastrže Srbiju mnogo veći. A iza, tj. ispod tih “sofisticiranih” predatora su stotine, pa i hiljade mladih vučica i vukova, raznih glišića, jovanova, obradovićki, orlića… željnih plena.

I sad sve to treba nahraniti. Zato Vučić mora da vodi računa da svako od njih bude koliko-toliko zadovoljan, ali i da se niko od njih ne uznese i ne iskoči. Upravo da bi to sprečio, prošli put je iz šešira izvadio Anu Brnabić. To se, s njegovog stanovišta, pokazalo kao vrlo dobro rešenje. Ali pitanje je da li će i sada biti u stanju da ponovi isti recept.

Takođe, Vučić bi verovatno voleo da socijalisti budu u vladi. S jedne strane, tako bi podelio odgovornost za odluke u teškim vremenima koja dolaze, a sa druge bi zadovoljio Putina. Međutim, srednji i viši kadrovi SNS-a tome se oštro protive. Ne, naravno, iz nekih ideološko-političkih razloga nego iz čisto komercijalnih. Jer SPS je držao mnogo lukrativnih mesta, naročito u energetici, koja sad naprednjaci žele da im otmu.

Dakle, treba ugoditi brojnim zahtevima, mnogo interesa složiti i kocki presložiti da se čitava ta piramidalna konstrukcija ne bi srušila kao kula od karata.

A da se kula ljulja – ljulja se. Iako je uoči izbora Plenkovićeva pobeda bila više nego neizvesna, a Vučićeva više nego izvesna. I mada je Vučić pobedio mnogo ubedljivije od Plenkovića.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2020.

Lider na repu, opet

Ništa ne znači ako u trci na 400 metara posle prve četvrtine budete na čelu, a na kraju se nađete na začelju. A baš to, mesto na repu, karakteriše razvoj Srbije u poslednjih nekoliko godina

Ovih dana na sva zvona razglašena je vest da je Srbija u prvom tromesečju 2020. ostvarila najveći rast bruto domaćeg proizvoda u Evropi. Vest je, kako i dolikuje, prvo objavio predsednik Republike, uz borbeni poklič “napred, Srbijo”. Onda je istu stvar “prepisao” i Siniša Mali, koji je osetio potrebu da doda i nešto svoje: “Prvi put u istoriji Srbija je najbolja u Evropi”, zabiberio je ministar finansija. Za svoju tvrdnju, međutim, Mali nije podneo nikakve dokaze. Nije valjda da istoriju računa otkada je on zaposeo ministarsku poziciju. Neće se to dopasti Vučiću. No, bez obzira, da pomognemo Malom da ne luta. Bilo bi dobro da odgovori na pitanje koja je zemlja bila bolja od naše u 4. tromesečju 2004, kada je Srbija ostvarila rast od 13,2 odsto? Ili u istom tromesečju 2001, kada smo imali privredni rast od 17,4 odsto; ili u drugom tromesečju 2000, kada je Srbija zabeležila rast BDP-a od 27,8 odsto. Ima još nekih godina, ali neka Mali nešto pronađe i sam.Međutim, sve to zapravo i nije važno. Jer, da parafraziram staru narodnu izreku, jedan kvartal ne čini proleće. Ništa ne znači, da se slikovito izrazim, ako u trci na 400 metara posle prve četvrtine budete na čelu, a na kraju se nađete na začelju. A baš to, mesto na repu, karakteriše razvoj Srbije u poslednjih nekoliko godina.

Iz mase podataka koje su izneli evropski zvaničnici Vučić i Mali izdvojili su samo jedan koji im odgovara – i koji je, mora se istaći jer se to ne dešava često, tačan – ali su izostavili čitav niz drugih koji daju širu i, što je ključno, bitno drugačiju sliku. To su, recimo, podaci o rastu bruto domaćeg proizvoda u poslednjih pet godina koji su, zapravo, jedino i validni za ocenu učinka vlasti u jednoj zemlji.

Prema tim podacima, u grupi zemalja kandidata za članstvo u EU, u kojoj se “vodi” Srbija i u kojoj se još nalaze Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo, Severna Makedonija i Turska, po ostvarenom rastu u periodu od 2015. do 2019. naša zemlja ne da nije lider nego je “fenjeraš”. U poslednje pola decenije, dakle, najbrži rast, sa prosečnom godišnjom stopom od četiri odsto, imale su Turska i Kosovo. Zatim slede Crna Gora sa 3,9 i Bosna i Hercegovina sa rastom od 3,3 odsto. Srbija sa Albanijom deli pretposlednje mesto – obe su imale rast od 3,1 odsto. Na poslednjem mestu je Severna Makedonija sa rastom BDP-a od 2,8 odsto.

Drugi podatak koji ovih dana Vučić i njegovi na sav glas reklamiraju jeste, zapravo, prognoza da će Srbija u ekonomskoj krizi izazvanoj koronom imati najmanji pad BDP-a u Evropi. Obećava se praktično da će pad BDP-a Srbije biti (svega) tri odsto, a možda i manje. Nije nemoguće, zbilja, da se ova procena ispuni, ali kao što je već primećeno, i ako se desi, to će zapravo biti posledica opšteg niskog stepena razvoja na kojem se Srbija nalazi. Slikovito rečeno, ako stojite na prvom, tj. najnižem stepeniku, vi i ne možete mnogo da padnete. Oni koji su iznad vas, na petom, šestom ili najvišem stepeniku mogu da padnu mnogo više; ali i ako padnu 3-4 stepenika, opet će ostati na znatno višem nivou.

Konačno, i sam taj podatak o rastu od pet odsto u prvom tromesečju (u odnosu na isto razdoblje prethodne godine) ima jačinu vrbovog klina. Naime, najviše mu je doprineo rast građevinarstva (gotovo 20 odsto), a zatim sektori informisanja i komunikacija, odnosno neprivredne oblasti (državna uprava, socijala, obrazovanje i zdravstvo) sa po blizu 12 odsto. Najmanji je bio uticaj industrije, koja je u prva tri meseca 2020. porasla 4,4 odsto.

Još je lošija bila situacija u poslednjem tromesečju prošle godine, kada je, da podsetimo, zabeležen rast BDP-a od 6,2 odsto. To povećanje izgurano je zahvaljujući enormnom skoku građevinarstva od čak 48 odsto (u koji, uzgred, mnogi ekonomisti sumnjaju). Rast industrije opet je bio više nego skroman – svega 3,3 odsto. A u toku cele prošle godine, uprkos onom silnom Vučićevom otvaranju fabrika, industrija je praktično stagnirala. Povećana je svega 0,3 odsto.

Posledice se ogledaju u lošim spoljnotrgovinskim trendovima. Rast izvoza se usporava, a rast uvoza ubrzava. Zbog toga je prošle godine u robnoj razmeni sa inostranstvom zabeležen deficit od 6,4 milijarde evra ili za oko 15 odsto više nego 2018. U ovoj godini ti trendovi se pogoršavaju. U prvom tromesečju, kojim se Vučić i Mali tako ponose, zabeležen je rast izvoza od svega 3,1 odsto i više nego dvostruko veći rast uvoza – 7,7 odsto.

Kad je industrija, ono što rast treba da vuče, na repu, i Srbija mora biti na repu.

SRODNI LINK: Lider na repu

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jul 2020.

Mnogo buke ni oko šta

Dve hiljade dvadeset i druga će brzo doći. Ako želi da pobedi, opozicija bi za taj okršaj već trebalo da se priprema. I da predvodi. Ona se, međutim, još uvek drži na repu

Da je veliki broja građana nezadovoljan Vučićevom vladavinom, poznato je odavno. Nezadovoljstvo je, zapravo, mnogo veće nego što je ovih dana pokazivao broj demonstranata na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša… Mada ih ne bi bilo ni toliko da nije korone i da granice nisu zatvorene. Uostalom, protesti “Stop krvavim košuljama” i “Jedan od pet miliona” bili su mnogo masovniji.

Opisivanje Vučićeve (straho)vlade gotovo da je postalo literarni žanr u kojem su mnogi postigli zavidan nivo kreativnosti. Ali, od tog “larpurlartizma” nije bilo mnogo vajde. Da parafraziram Marksa, dosad su “filozofi” Vučićev režim različito opisivali, radi se o tome da se on promeni.

Šta se, međutim, može očekivati od pokreta u kojem se sa iste strane barikade nalaze Srđan Nogo i Bakić Jovo. Gde, pomalo perverzno i inverzno, prvi govori kao građanski lider (“nisam ja izveo građane na ulicu nego Vučić”), a drugi, u svom “revolucionarnom” stilu obećava: “Sada oni jure nas, ali jurićemo i mi njih”. Ko su ti “mi” – on i Nogo? – nije objasnio.

Ni izjava Dragana Đilasa “Aleksandre Vučiću, dešava ti se narod” nije mnogo srećnija. Ne samo, pa ni pre svega zato što je to “događanje naroda” zapravo Miloševićeva (to jest Milovana Vitezovića) izmišljotina koja je Srbiju odvela u desetogodišnji rat – najpre protiv prvih suseda, a onda protiv celog sveta – od kojeg se još kao zemlja i nacija nismo oporavili.

Peti oktobar pak, da ne bude zabune, nije bio događanje naroda nego događanje politike. Iza, tj. ispred, demonstranata tada su stajali političari, pre svih Zoran Đinđić, koji su imali ideju i viziju. Taj politički program bio je izražen sloganom “Srbija je svet”. Drugim rečima i preciznije – “Srbija u Evropi”.

Danas takvog programa nema. Neko će možda reći da nema nikakvog, ali je i to zapravo posledica izbegavanja da se taj i takav program jasno formuliše i glasno istakne. Kako se čini – da se (navodno ili stvarno) ne bi narušilo jedinstvo.

Za dve godine će predsednički izbori. Mogu li kao naravoučenije da posluže oni koji su pre dve godine održani – za Skupštinu Beograda.

Reč je, dakle, o alternativi aktuelnoj vlasti, koju građani ne vide. Ali ne zbog medijskih i drugih blokada. Upravo o tome svedoče pomenuti beogradski izbori 2018. U Beogradu postoje profesionalni mediji, veliki broj ljudi koristi internet, dakle, “kanali komunikacije” su uglavnom prohodni, pa ipak je opozicija doživela težak poraz.

Dve hiljade dvadeset i druga će brzo doći. Ako želi da pobedi, opozicija bi za taj okršaj već trebalo da se priprema. I da predvodi. Ona se, međutim, još uvek drži na repu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. jul 2020.

Ćup

Razumnijom i ekonomičnijom politikom moglo se uštedeti oko pola milijarde evra, a da zbog toga niko ne trpi. Od tih para mogao bi se napraviti sasvim solidan drugi paket stimulacija za privredu, čak i bez ikakvog novog zaduživanja

Kad Aleksandar Vučić kaže da “država nema i ne može da obezbedi još para za pomoć privredi”, onda je to samo zato da bi njegov podvig kada to ipak učini izgledao veći. “Mislite da imamo ćup, pa dođete i uzmete? Nađite takve predsednike”, rekao je aktuelni predsednik, ne propustivši priliku da već po automatizmu odijum mase usmeri na “stručnjake koji su opljačkali našu zemlju”, iz čega bi trebalo zaključiti da on to ni po koju cenu neće uraditi.

Pre samo nekoliko meseci, međutim, Vučić je pričao sasvim drugu priču. Para je bilo kao pleve, toliko da ih je razbacivao “iz helikoptera”. I, uopšte, hvalio se da je “paketom” od pet milijardi evra Srbija privredi pomogla više nego mnoge mnogo razvijenije zemlje. Ekonomisti su odmah rekli da je državna pomoć zapravo upola manja od navedene sume. Ne obazirući se na to, Vučić je pre neki dan ponovio svoju tvrdnju, uz opasku da je, recimo, i jedna Velika Britanija za pomoć svojoj ekonomiji izdvojila (svega?) šest milijardi evra.

Prema računici koju je nedavno izneo Milojko Arsić, “ukupni fiskalni stimulans” iznosi oko dve milijarde evra, a ako se od toga oduzme smanjenje nekih budžetskih rashoda (kapitalnih investicija i kupovina robe i usluga – oko 450 miliona evra), tzv. “neto fiskalni stimulans” pada na nešto više od milijardu i po evra.

Trećinu te sume (oko 600 miliona evra) Vučić je podelio svim punoletnim građanima (oko šest miliona) po 100 evra. Taj potez bio je pre svega političke prirode – u sklopu Vučićeve predizborne kampanje. Siromašnima se moglo pomoći i dvostruko više nego što su dobili, a da u državnoj kasi ipak ostane nekoliko stotina miliona evra. Ali politička pohlepa nadvladala je i socijalnu pravičnost i ekonomsku efikasnost.

Žurba da se što pre održe izbori napravila je i druge nepotrebne troškove. Kada Vučić danas kaže da se na testove dnevno troši milion evra i da to “traje već 100 dana”, zaboravlja da je zapravo on glavni vinovnik. Da, opet iz političkih razloga, nije prebrzo proglasio pobedu nad koronom, ne bi došlo do ovako snažnog drugog talasa ili “pika” epidemije. U tom slučaju na testovima i drugim vanrednim zdravstvenim rashodima uštedelo bi se možda i pedesetak miliona evra.

Takođe, odluka da se Srbija zaduži na tržištu kapitala, a ne kod Međunarodnog monetarnog fonda koštala je zemlju (još) nekoliko desetina miliona evra. Tolika je, naime, razlika između kamata koje će Srbija morati da plati na uzete dve milijarde evra (70 miliona) i kamata koje bi platila da se zadužila kod MMF-a (35 miliona evra).

Zatim, malo je pažnje privukao podatak da je, za razliku od drugih zemlja srednjo-istočne Evrope koje su obarale vrednost svoje nacionalne valute, kurs dinara zahvaljujući intervencijama Narodne banke (875 miliona evra) praktično ostao nepromenjen. Osim što je tako smanjena konkurentnost srpske privrede (koja će biti od izuzetne važnosti u periodu oporavka), za odbranu kursa je nepotrebno potrošeno bar nekoliko desetina, a možda i stotina miliona evra.

Sve u svemu, razumnijom i ekonomičnijom politikom moglo se uštedeti oko pola milijarde evra, a da zbog toga niko ne trpi. Od tih para mogao bi se napraviti sasvim solidan drugi paket stimulacija za privredu, čak i bez ikakvog novog zaduživanja. I ne bi bio potreban nikakav ćup s parama.

Problem je, zapravo, u tome što se Vučić ponaša kao da stvarno ima nekakav ćup.

Mijat Lakićević
Peščanik.net. 7. jul 2020.

Vučićev predizborni paket

Pet milijardi zvuči mnogo bolje i masivnije nego tri ili tri i po. A kako će tek da zvuči kad počne da deli po onih sto evra. Što će biti, kao što je rečeno, odmah posle vanrednog stanja. A neposredno uoči izbora!

Izlaganje ministra finansija Siniše Malog, koji je predstavio paket mera za pomoć privredi i građanima Srbije, bilo je prilično jasno i koncizno, uz minimalno političarenje, što je u nastupima predsednika Vučića i premijerke Brnabić već prešlo sve granice pristojnosti, pa i humanosti. Ipak, kada se saberu vrednosti pojedinih (grupa) mera, ne dolazi se do sume koju je Mali naveo kao ukupni državni stimulans. Naime, prvi, poreski paket (odlaganje poreza i doprinosa, poreza na dobit, i PDV-a) “težak” je 161 milijardu dinara. Drugi paket – direktna novčana pomoć preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima – 97 milijardi. Treći set, tzv. podrška likvidnosti privrede kroz kredite Fonda za razvoj, odnosno komercijalnih banaka (u evrima prvo 200 miliona, drugo dve milijarde) 264 milijarde dinara. I na kraju, direktna državna pomoć svim punoletnim građanima od po 100 evra (u dinarskoj protivvrednosti) oko 70 milijardi dinara. Sveukupno, to je 592 milijarde dinara ili 16 milijardi manje od ukupne vrednosti paketa koja iznosi 608 milijardi dinara (5,1 milijardu evra). Nije jasno da li je (mada verovatno jeste) u ovu sumu uračunat i poklon penzionerima od 4.000 dinara, ali i to je ukupno oko sedam milijardi. Dakle, fali još.

Ako odete na sajt Ministarstva finansija, tamo ćete naći izveštaj s konferencije za štampu u kojem nema ni svih podataka koje je Siniša Mali tom prilikom izneo. Na sajtu se nalazi i dokument pod nazivom Program ekonomskih mera za smanjivanje efekata krize, ali u njemu ima još manje podataka. Tako da sve to, reklo bi se nepotrebno, stvara utisak aljkavosti i nesolidnosti. Taj utisak, međutim, najmanje je zlo.

Jer, radi se o novcu građana Srbije. Dakle, država je obavezna da im ispostavlja tačan račun o tome kako troši njihove pare. Pa i kada im, stvarno ili navodno, pomaže. Zapravo, u tom slučaju naročito.

Država danas (liberalna i demokratska) ima malo širu ulogu od onog poslovičnog noćnog čuvara, tj. da bude neka vrsta osiguravajućeg društva. Dakle, da građanima “obezbeđuje bezbednost”, kako od spoljašnjih tako i od unutrašnjih, bilo vidljivih bilo nevidljivih “neprijatelja”. U ekonomiji se to kaže da deluje “kontraciklično”, odnosno da “štedi bele pare za crne dane”. Pa kad crni dani dođu, kao ovih dana, da svojom povećanom potrošnjom pomogne privredi i građanima, koji su u krizi. To je njena dužnost, a ne dobra volja, inače zašto uzima polovinu svega što se u Srbiji svake godine stvori.

Ali, pošto i u tom slučaju ne troši svoje pare, jer ih nema, nego pare privrede i građana, dužna je da se ponaša racionalno. Kad donosi mere – da tri puta meri, da ne pretera ni na jednu ni na drugu stranu.

Iako su, dakle, ekonomske mere bile i potrebne i neizbežne, stiče se utisak – i taj je najjači – da su i one žrtva Vučićeve neutažive ambicije da bude lider. Ako već ne može u svetu i Evropi, onda makar u regionu. Pa je tako napravio (relativno) ubedljivo najveći paket od 11 odsto bruto domaćeg proizvoda. Pri čemu nije vodio računa ni o njihovoj selektivnosti ni o socijalnoj pravednosti. Ali jeste o političkoj isplativosti. Kada je reč o privredi, to znači da će pomoć dobiti i sektori vrlo teško pogođeni krizom (hotelijeri, ugostitelji, prevoznici…), ali i oni čiji su gubici mali ili ih uopšte nemaju. I, drugo, onih sto evra dobiće i zaposleni i nezaposleni, i oni sa visokom platom i oni na minimalcu. Stvar je, naravno, u tome što ako bi odredio neku normalnu granicu, recimo prosečnu platu, za pravo na pomoć, najveći deo njegove baze, javnog sektora, ostao bi uskraćen. A to Vučić u ovoj situaciji nikako ne želi.

Ima, doduše, u ovom paketu podrške jedna “kvaka” u tipičnom Vučićevom maniru. Naime, u njegovu ukupnu vrednost uračunate su i dve milijarde evra bankarskih kredita, za koje će se država pojaviti kao garant. Kolika će biti državna garancija još nije poznato. Ako ona bude oko 25 odsto visine kredita, to znači da će država angažovati svega oko 500 miliona evra sopstvenih sredstava. A to dalje praktično znači da državni paket vredi ili da državna sredstva u ukupnom paketu od oko pet milijardi učestvuju sa oko 3,5 milijardi evra.

Ali, pet milijardi zvuči mnogo bolje i masivnije nego tri ili tri i po, zar ne. A kako će tek da zvuči kad počne da deli po onih sto evra. Što će biti, kao što je rečeno, odmah posle vanrednog stanja. A neposredno uoči izbora.

Sve u svemu, tako Vučić, pomažući nam našim parama, kupuje sebi još jedan mandat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. april 2020.