PEŠČANIK

Šta je istina o privrednom rastu SFR Jugoslavije

Mario Reljanović tvrdi da “je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko sedam odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine”. Podaci kojima ja raspolažem su bitno drugačiji

Hteo bih da se osvrnem na tvrdnju Maria Reljanovića da “je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko sedam odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine”. Naime, podaci kojima raspolažem su bitno drugačiji.

Prema publikaciji “O dva veka razvoja Srbije – beleške Miodraga Nikolića”, koju je 2017. izdao Republički zavod za statistiku, Jugoslavija je u razdoblju od 1950. do 1990. ostvarila sledeći rast. Za prvu deceniju (1950-1960) indeks rasta je iznosio 187 (što znači da je ukupan rast bio 87 odsto, odnosno da je prosečna godišnja stopa rasta iznosila oko 6,5 odsto); za drugu 184 (6,3%); za treću 174 (5,7%) i za četvrtu (1980-1990) indeks je bio 96, što znači da je zabeležen godišnji pad BDP-a od oko 0,4 odsto. Na osnovu toga dolazi se do zaključka da je prosečna godišnja stopa rasta između 1950. i 1990. godine iznosila 4,5 odsto. To uopšte nije mala stopa, ali je daleko od sedam odsto, koliko pominje Reljanović.

Sličan zaključak može se izvesti i iz knjige Ljubomira Madžara “Suton socijalističkih privreda”, obimne (na blizu 500 stranica) uporedne analize razvoja socijalističkih i kapitalističkih zemalja izdate 1990. Podaci koje navodi Madžar dati su u sledećoj tabeli:

Stope rasta jugoslovenske privrede
Razdoblje Porast (%)
1952-60. 8,91
1960-64. 8,11
1964-70. 5,11
1970-80. 5,74
1980-87. 0,83

Iz tabele sledi da je Jugoslavija u razdoblju 1952-1987. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od oko 4,8 odsto. To je vrlo blizu, mada nešto više (zato što su izostali podaci za slabije rane pedesete i kasne osamdesete godine) od gorepomenutih 4,5 odsto.

Međutim, ono što je u Madžarevoj knjizi posebno zanimljivo jeste sledeći zaključak. “Za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u sklopu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja. Taj položaj je bio rezultat kapitalističkog razvoja do Drugog svetskog rata i, naravno, početne pozicije za taj razvitak nasleđene su iz ranijih vremena. U dosad odigranim rundama borbe za privredni i društveni progres nova Jugoslavija nije izašla kao pobednik. Moglo bi se reći da je gubila na poene (kroz opadanje procentno izraženih indeksa relativnog nivoa), da je time na ivici nokdauna i da nam ostaje nada da se nokdaun neće izroditi u nokaut”.

Kao što sada znamo, do nokauta je, nažalost, zaista došlo. Ali to za našu priču nije važno; važna je pomenuta uporedna analiza. Madžar je poredio – kao zemlje sličnog stepena razvoja – Austriju, Grčku, Italiju, Japan, Mađarsku, Tursku i Španiju, sa jedne, i Jugoslaviju, Srbiju, užu Srbiju, Vojvodinu, Hrvatsku i Sloveniju, sa druge strane. Evo tabele.

Dohodak po stanovniku (u USD)
Zemlja 1950. 1986.
Austrija 1,108 9.99
Grčka 430 3.68
Italija 1.022 8.55
Japan 591 12.84
Mađarska 769 2.02
Turska 389 1.11
Jugoslavija 469 2.3
– Srbija 407 2.075
– Uža Srbija 450 2.291
– Vojvodina 387 2.714
– Hrvatska 532 2.873
– Slovenija 820 4.664

Madžar je posebno ukazao na rezultate poređenja Srbije i Grčke, Hrvatske i Italije, te Slovenije i Austrije. Srbija je 1950. bila po stepenu razvoja vrlo blizu Grčkoj, tj. na 94,7 odsto grčkog nivoa, da bi 1986. bila na svega 56,4 odsto grčkog stepena razvijenosti. Posebno je porazno što je uža Srbija (dakle, bez Vojvodine i Kosova) 1950. bila razvijenija od Grčke 4,7 odsto, dok je 1986. pala na 62,3 odsto grčkog nivoa.

Hrvatska je pak 1950. bila upola nerazvijenija od Italije (52,1 odsto), dok je 1986. pala na trećinu (33,6 odsto) italijanskog nivoa. Slično je prošla i Slovenija, koja je 1950. bila na tri četvrtine (74 odsto) austrijskog stepena razvijenosti, da bi 1986. pala na ispod polovine (46,7 odsto).

Sa druge strane, Mađarska je 1950. bila dvostruko razvijenija od Vojvodine, da bi je posle tri i po decenije Vojvodina pretekla za trećinu (bila je razvijenija 34,4 odsto). Madžar posebno pominje da je slično kao Mađarska pod socijalizmom prošla i Čehoslovačka, “koja je po retrogradnim procesima u svom razvoju ni manje ni više nego paradigmatičan primer – ona se od prosperitetne, tehnološki napredne i kulturno emancipovane zemlje, postepeno pretvara u stagnantno društvo i nerazvijenu zemlju”.

U vezi sa ekonomskim merenjima treba pomenuti i sledeći Madžarev zaključak: “manipulacija, doterivanja cifara i falsifikata” odlika su socijalističke statistike. “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana, da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada nisu potcenjeni”. Govoreći o statistici u SSSR-u, Madžar se poziva na Birmana, koji “otvoreno i bez ograda ističe da su zvanični podaci o industrijskom rastu direktno preuveličani; kako bi… uopšte bilo moguće da se od 1940. do 1980. godine industrijska proizvodnja poveća 20 puta”.

Madžar poredi razvoj dve velike grupe socijalističkih (cela istočna Evropa, plus Jugoslavija i Kina) i kapitalističkih zemalja (cela zapadna Evropa, plus SAD, Kanada, Japan, Turska i Indija) između 1950. i 1980. U knjizi je data velika tabela, ali ću ja ovde navesti samo dva Madžareva zaključka. Prvo, da su socijalističke zemlje znatno precenjivale svoje stope rasta. I, drugo, da uprkos tome, “socijalističke zemlje nisu ostvarile brži rast od kapitalističkih zemalja”. I ima, zapravo, još jedan, treći zaključak: “politički uticaj na statistički iskaz razvojnih rezultata” iziskuje da se “kao jedino pouzdan pristup” uzme “utvrđivanje konačnog rezultata velikog socijalističkog privredno-političkog eksperimenta”.

Jer, “za zemlje koje sve vreme iskazuju visoke stope, na kraju se ispostavi da se nisu makle mnogo od početka. Komparacija nivoa prikazuje razvojne rezultate socijalističkih zemalja u daleko nepovoljnijem svetlu nego komparacije stopa… Nalazi su zastrašujući… Zaostajanje svih socijalističkih zemalja… toliko je drastično, da bi to mogao biti povod za istinski dalekosežno, pa stoga zasad još uvek malo verovatno preispitivanje vladajuće doktrine. Koliko vredi revolucionarni preobražaj koji je Srbiju bacio na 60 odsto grčkog nivoa”.

Najzad, kaže Madžar: “Cifre ništa ne govore o kvalitetu. Inferiornost socijalističkog sveta upravo je tu spektakularna i beznadežna… Iza kvaliteta krije se čitav jedan univerzum činilaca blagostanja… Inferiornost u kvantitativnim pokazateljima je nesumnjiva. Možda bi ih na mahove trebalo ipak ignorisati jer stvaraju privid da su razlike manje nego što jesu. Možda su prave razlike ipak one koje se javljaju na beskrajnom području kvaliteta i o kojima nikad nećemo imati dovoljno realističnu predstavu.”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. maj 2019.

Napred, u prošlost

Na tribini “Da li je i kakva levica savremenom društvu potrebna” svi su govornici nedvosmisleno bili protiv kapitalizma i za socijalizam. Od levice bi se pak očekivalo da, ako ga već stalno i s pravom traži u društvu, i sama ponudi prostor za dijalog. Ostao je utisak da je kapitalizam, manje-više, kriv za sva zla ovog sveta. Osim onih u Severnoj Koreji i na Kubi. I bez obzira na to što je Venecuela, ta velika levičarska nada u 21. veku, tako neslavno propala

Ovih je dana, pre 230 godina, počela Francuska revolucija. Odnosno, Francuska buržoaska revolucija, kako su učene generacije đaka u SFR Jugoslaviji. Da bi se tako istakao “kvalitativni skok” naše – tj. tada naše, sad smo je se manje-više odrekli – socijalističke revolucije.
U stvari, taj epitet “buržoaska” došao je od reči “buržoa”, što znači građanin, pa bi prevedeno u potpunosti 14. jul, Dan pada Bastilje, bio praznik Francuske građanske revolucije.
Dok se socijalistička revolucija nazivala još i proleterskom. Jer, tako je zamišljao Marks u Komunističkom manifestu, taj veliki istorijski preokret izvode radnici. Sticajem okolnosti, izveli su ga intelektualci. I seljaci, pošto radnika nije bilo. Osim u nazivima brigada i divizija. Tako je bilo svuda – i u Rusiji pre, i u Kini posle – osim tamo gde je revolucija došla na sovjetskim tenkovima.

MONOLOG NA LEVICI: Prvobitna ideja ovog teksta bila je nešto drugačija, ali sam posle tribine “Da li je i kakva levica savremenom društvu potrebna” u okviru programa “Nije filozofski ćutati”, izvršio samokritiku, “revidirao” i vraćena je na pravi put. Možda će, dakle, neko reći: ma kakva levica, to je marginalna stvar, ali nije baš tako. Jer, Socijalistička partija Srbije trenutno je najveći koalicioni partner vladajuće Srpske napredne stranke, a pored nje tu su i Socijaldemokratska partija Rasima Ljajića i Vulinov Pokret socijalista. Jovo Bakić će se na ovo sigurno nasmejati, ali Dačićev “narativ” o Međunarodnom monetarnom fondu nije drugačiji od onog koji praktikuje Levi samit, recimo. A i Bakić je tu negde.
Elem, da se vratimo na Filozofski, svi govornici – pored Bakića Đokica Jovanović, Biljana Đorđević i Anja Ilić – nedvosmisleno su bili protiv kapitalizma i svi nedvosmisleno za socijalizam. Uzgred, očekivalo bi se od levice da, ako ga već stalno i s pravom traži u društvu, i sama ponudi prostor za dijalog. Ovog puta, nažalost, vladao je monolog.
Uprkos tome, niko se od pomenutih nije potrudio da, ako ne baš definiše, onda makar navede neke osnovne odlike jednog i drugog “društvenog sistema”. Mada je posle svega ostao utisak da to i nije potrebno pošto je kapitalizam, manje-više, kriv za sva zla ovog sveta. Osim onih u Severnoj Koreji i na Kubi. I bez obzira na to što je Venecuela, ta velika levičarska nada u 21. veku, tako neslavno propala.
Zanimljivo je da se po pravilu nikad u tom kontekstu ne pominje (savremena) Kina. Iako je stepen političkih sloboda u njoj ravan nuli, korupcija dostiže neslućene visine, položaj radničke klase je poput onog u Engleskoj 19. veka, a briga o životnoj sredini praktično ne postoji. Kao da se u njoj vidi sila koja će da sruši (neo)liberalnu Ameriku, pa joj se sve oprašta. Uzgred, kao, pomenuh ekologiju, najveća ekološka katastrofa u 20. veku dogodila se u “prvoj zemlji socijalizma”.
U stvari, o socijalizmu je, ako sam dobro zapamtio, rečeno samo to da su njegove osnovne vrednosti: sloboda, jednakost i solidarnost. Došlo mi je u tom trenutku da kažem: drugarice i drugovi, advokatska kancelarija Robespjer, Danton i Mara će vas tužiti zbog plagijata, pošto ste neovlašćeno preuzeli dve trećine njihovog rada. Bila bi to šala, naravno.
Međutim, sad ozbiljno, ko ne zna za “Liberte, Egalite, Fraternite”. Bratstvo? Pa to je viši stepen bliskosti od solidarnosti. Znači li to da je buržoazija pre dva veka pred kapitalizam postavljala više ciljeve nego (danas) proletarijat pred socijalizam. Ali to i nije najvažnije.
Nekako je “najsimptomatičnije” da se na pomenutoj tribini niko nije zapitao zašto je socijalizam propao. Jer, socijalizam se prosto urušio, sam od sebe, kao zgrada čije su zidove pojeli buđ i memla. Takvih primera nema mnogo u svetskoj istoriji, ako ih uopšte ima. Kakvo je, dakle, bilo to društvo, to je ključno pitanje, ako se danas ono ponovo želi nametnuti kao ideal?

MASA I SIVA MASA: Dve su osnovne karakteristike, i teorijski i praktično, socijalizma: državna (društvena) svojina i jedna partija. Jednom rečju – monopol, kako u politici tako i u ekonomiji. Sa druge strane, odlike kapitalizma su privatna svojina i višepartijski sistem. Ukratko – pluralizam. U “Filozofskom” smislu kapitalizam je zasnovan na individualizmu, socijalizam na kolektivizmu. To se, vulgarno”, može reći i ovako: socijalizam računa na masu; kapitalizam na sivu masu.
Da se vratim na pitanje; socijalizam je propao zato što nije uspeo da reši problem (ekonomskog) razvoja. To jest – proizvodnje. Tačnije, nije to uspevao da rešava stalno, u dužem vremenu. To mu je uspelo u relativno kratkom razdoblju – zahvaljujući ogromnoj koncentraciji resursa itd., da u to ne ulazimo – ali to je trajalo jedva 15-20 godina. Ono što je kapitalizmu uspevalo preko 200 godina, socijalizmu nije uspelo ni deseti deo tog vremena. Zašto? Kapitalizam je uspeo da posle 10.000 godina stagnacije čovečanstvo uvede u period brzog ekonomskog napretka zahvaljujući, prvo, oslobađanju ljudskih potencijala i, drugo, zahvaljujući međuljudskoj saradnji. Nije konkurencija, kao što se često pogrešno misli, glavna odlika kapitalizma nego saradnja između mnogobrojnih aktera na tržištu. Konkurencija dolazi na kraju. Socijalizam se pak pokazao nesposobnim da odgovori na promene koje se dešavaju u privredi. To je u celini bio inertan i okoštao sistem, koji nije pružao motiv za inovacije jer je potpuno potcenio značaj individualnog preduzetništva.
U tom kontekstu posebno je katastrofalne posledice imala kolektivizacija u poljoprivredi, zbog čega socijalizam nije mogao reši problem ishrane sopstvenog stanovništva. Ko zna kakvo bi bilo sećanje na, zbog ubrzane industrijalizacije, danas slavne pedesete godine 20. veka, da nije bilo miliona tona žita koje je Jugoslavija dobijala kao pomoć iz SAD. U SSSR-u su zabeležene godine kada su milioni ljudi bukvalno umirali od gladi, a i u Kini je bilo slično. Kina je počela da proizvodi dovoljno pirinča tek kada su seljaci samoinicijativno i tajno između sebe podelili zadružnu zemlju, što je dovelo do ogromnog skoka produktivnosti. Nakon tog iskustva Kineska komunistička partija dozvoljava prodor nekih kapitalističkih principa u celu privredu. Tako je nasta(ja)lo “kinesko privredno čudo”.
Odustanak od socijalizma u mnogoljudnim zemljama pre svega Azije, ali i Latinske Amerike i severne Afrike, predstavljao je pravi ekonomski zemljotres. Odjednom se tri milijarde ljudi našlo na globalnom tržištu rada. Nudeći ono što su imali – jeftinu radnu snagu. Koju je takvom učinio upravo krah socijalizma. Taj cunami koji je krenuo iz Južnog kineskog mora morao je, nažalost, doći i do obala Evrope i Severne Amerike. Pojavili su se ljudi koji su spremni da rade više za manje para. To je ugrozilo sigurnost radnih mesta u zapadnim ekonomijama. Ali ne samo to nego i sam opstanak tamošnjih kompanija koje su morale da su prilagođavaju novoj situaciji na tržištu.
Otprilike u isto vreme došlo je do još jedne velike promene – treće, pa ubrzo i četvrte tehnološke revolucije. Informaciono-komunikacione tehnologije potpuno su promenile – i način života “običnog” čoveka, ali ono što je ovde važnije – način poslovanja. Uz to, promene su postale i mnogo brže. I jedno i drugo su od učesnika na tržištu stalno tražili nova znanja i veštine. Kompanije su morale da pokažu mnogo veću fleksibilnost i pokretljivost kako bi opstale i napredovale. Sve to neminovno se održavalo na poziciju zaposlenih. Koja više nije mogla biti tako nepovrediva kao ranije.
To se radnicima na zapadu nije dopalo. Mada je, zapravo, glavni “krivac” za relativno pogoršanje njihovog položaja uzdizanje radničke klase na istoku. Svi pozivi na solidarnost bili su uzaludni. Štaviše, mnogi su čak (s)krenuli u populizam, nacionalizam i… tome slično.
Stupanje tri milijarde ljudi na svetsku scenu imalo je, međutim, još jednu važnu posledicu. Zahvaljujući tome, to jest pre svega zahvaljujući rastu životnog standarda stotina miliona ljudi u Kini, došlo je do smanjenja nejednakosti u svetu. Pre tri decenije, tačnije 1988, globalna nejednakost iznosila je 72 đinija, 2008. je bila 70,5 đinija, a 2011. godine 67 đinija; bar tako tvrdi Branko Milanović, a on to zna bolje i od Piketija.

SVOJINA JE SVETINJA: No, da se vratimo u Srbiju, u Niš. Na pomenutoj tribini na Filozofskom Đokica Jovanović je, između ostalog, rekao da su se građani Niša, okupljeni u Udruženom pokretu slobodnih stanara, pobunili protiv države oličene u lokalnom komunalnom preduzeću (zaduženom za grejanje, tj. gradskoj toplani) kako bi odbranili – svoje interese. Preciznije, svoje stanove, odnosno svoje vlasništvo nad tim stanovima. Nije da se hvalim, ali podržao sam ovaj pokret čim je formiran. Međutim, zar privatna svojina nije upravo kapitalistička “svetinja”. Zar u Engleskoj, kolevci kapitalizma, pa i liberalizma kao njegove “teorijske podloge”, dom svakog, pa i najsiromašnijeg čoveka, nije “sveto mesto” u koje ni kraljica ne sme da uđe bez poziva.
Danas je Srbija na svim rang-listama koje pokazuju kvalitet ne samo privrednog ambijenta nego i sve druge aspekte društvenog života najslabije kotirana upravo po kriterijumu poštovanja prava svojine. I s tim tesno povezanog poštovanja ugovora. Ne može se desiti “Hercegovačka” u zemlji u kojoj su ova prava zaštićena. Drugim rečima, u kojoj postoji vladavina prava. Dakle – prava, a ne ljudi, ma kako “umni” bili. A vladavina prava je, da tako kažem, pronađena u kapitalizmu. Kao što su i ljudska prava kapitalistička “izmišljotina”. A ljudska prava se, zar ne, koriste da podriju vladavinu mudrih, malih i velikih narodnih vođa u Kini, Rusiji…
Vladavina prava je zapravo izraz onoga što je Poper nazivao otvorenim društvom. Dakle, društvom koje sebi nije u zadatak stavilo ni da spase čovečanstvo ni da usreći čoveka nego da uspostavi zakone koji štite ljudsku slobodu i pred kojima su svi ljudi jednaki. Pa neka onda svako ljudsko biće svoju sreću traži samo.
To je smisao koji liberte i egalite imaju danas. I zato su se protiv njih digli razni verski fanatici, i duhovni i svetovni, i razne interesne zajednice, i crkvene i partijske. Dok se ta planetarna bitka ne reši, bratstvo-jedinstvo će morati da popričeka. Makar dok ne bude stvorena svetska država. U ovom trenutku, samo 230 godina pošto je taj galski brend lansiran u orbitu, bilo bi nerealno više očekivati.
Ali ako treba da u prošlosti tražimo uzore i inspiracije, onda to nije ova bliža povest od pre tričetvrt veka, nije to doba socijalističkih revolucija, koje su se pokazale kao civilizacijski ćorsokak, nego valja otići još stoleće i po unazad i vratiti se idealima Francuske revolucije. Ne klasi i masi nego pravima čoveka i građanina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. maj 2019.

Vučić i Vujović, a tu su negde i Mali i Brnabić

Staljinizam u zenitu. Prvo protivnika proglase izdajnikom, pa lopovom ili obrnuto, svejedno. Uglavnom “hazjajin” vas je precrtao. A Mali je s finansijama vrlo spretan, ne toliko makroekonomskim koliko mikroekonomskim, ali upravo je to sada gazdi potrebno

Prema jednoj “teoriji”, medijski napad na Dušana Vujovića, bivšeg ministra finansija, predstavlja pokušaj “spasavanje redova Siniše”. To jest, treba da skrene pažnju sa lažnog doktorata aktuelnog ministra finansija Malog. Koga onaj Teodorović davi ko zmija žabu.

Uz brojne afere koje su ga pratile (privatizacija Vršačkih vinograda, 24 stana, prebijanje supruge, rušenje Savamale, da pomenem samo neke) i koje je uspevao da preživi kao mačka sa devet života, ova poslednja preti da ga načisto dokusuri. Jer, pojava falsifikatora u ulozi ministra finansija mora svuda da izazove samo (pod)smeh, iz čega zakonito proističe pad kredibiliteta države i njenog rejtinga na finansijskim tržištima. Pojavljivanje u svetu u kojem (treba da) se kreće – recimo, sastanci s kolegama, godišnje sesije međunarodnih finansijskih ustanova itd. – izaziva nepovoljne posledice po državu. I po njega lično, verovatno, ali to je manje bitno.

Radi se o tome, ako je neko propustio, da je najpre iz anonimnih izvora u Nemanjinoj 11, kako je 13. maja pisao Blic, Vujović “samo mesec dana pre odlaska iz Vlade potpisao štetan sporazum” jer je “Elektroprivredu Srbije stavio pod patronat Svetske banke”. A onda je, posle samo tri dana, 16. maja, na istom mestu, samo iz izvora “ondašnje gradske vlasti”, obnarodovano da je Vujović nelegalno došao do dva stana (koje je “ekspresno” legalizovao) od ukupno 250 kvadrata u strogom centru Beograda.

Ovaj mali linč dogodio se, zapravo, svega dva meseca nakon što je mnogohvaljeni “tvorac srpskog fiskalnog čuda” početkom marta nakratko boravio u Srbiji. I za to kratko vreme Vujović je, međutim, uspeo da se mnogo zameri vlastima u Srbiji. Jer je prvo na Kopaonik biznis forumu, a potom i u intervjuima, oštro, mada biranim rečima, kritikovao ekonomsku politiku. S jedne strane, zbog izostanka institucionalnih reformi, a sa druge zbog (rastuće) korupcije, kao ključnih uzroka zaostajanja.

Metod obračuna upotrebljen protiv Vujovića, naravno, nije nov. Staljinizam u zenitu – to je to. Prvo protivnika proglase izdajnikom, pa lopovom ili obrnuto, svejedno. Uglavnom “hazjajin” vas je precrtao. A Mali je s finansijama vrlo spretan, ne toliko makroekonomskim koliko mikroekonomskim, ali upravo je to sada gazdi potrebno.

Prema drugoj “školi mišljenja”, međutim, u ovom blickrigu, ma koliko prljavom, nema ničeg ličnog. Stvar je čisto principijelne prirode. Radi se o reformi Elektroprivrede Srbije. To je jasno rekao predsednik Sindikata EPS-a Milan Đorđević, ali jasno je i da on ne govori u svoje ime iako govori za svoj račun. S tim što je njegov račun prava sitnica u poređenju s računom njegovih nalogodavaca.

Naime, EPS je već odavno, umesto da bude zamajac, postao kočnica razvoja srpske privrede. Loše rukovođenje najvećim preduzećem u zemlji sa 30.000 zaposlenih – u stvari, tačan broj i nije poznat javnosti – i godišnjim prihodom od 250 milijardi dinara, građanima Srbije, kroz neostvareni bruto domaći proizvod, nanosi godišnju štetu od bar 200-300 miliona evra. Šteta je još i veća ako se zna da je oko trećine zaposlenih višak; pre svih onih koji trenutno vode firmu, naravno.

Zbog svega toga EPS je bio prvi na redu za temeljite, tzv. strukturne reforme. Što je i dogovoreno u aranžmanima s Međunarodnim monetarnim fondom, ali i, što je važnije, zapisano u domaćim zakonima. Uprkos tome, već više od pet godina EPS izbegava sve promene, tako da na tom polju dosad praktično ništa nije urađeno. Danas je to jedna glomazna, troma, neefikasna, niskoproduktivna, a visokokoruptivna firma, koja uzalud troši ogromne nacionalne resurse.

Koliko je on “država u državi”, najbolje svedoči činjenica koju je “provalio” Fiskalni savet – da EPS uopšte nije poštovao Zakon o smanjenju plata u javnom sektoru nego ih je, “uz nos” svima, štaviše i povećao. I – nikom ništa; pojeo vuk magarca.

Tokom ovonedeljnog (13-17. maj) boravka misije MMF-a u Srbiji (u okviru aranžmana “čuvarkuća”, koji ne podrazumeva novčana sredstva), neminovno je postavljeno pitanje sprovođenja dogovorenih reformi. Nakon čega je, kao “neformalan” odgovor, čitava ta stvar okvalifikovana kao nacionalna izdaja. Jer je Vujović strancima “dao mogućnost da nam oni budu gazde i da nam kreiraju sudbinu”, te da “zaposleni u EPS-u neće dozvoliti da svetski šalabajzeri odlučuju o srpskom nacionalnom blagu i da nam oni diktiraju kako da se transformišemo”.

Teško da je takva optužba mogla biti isfabrikovana u kabinetu predsednika sindikata. Krupniji su interesi, kao što rekoh, u igri. Naime, svojevremeno su u Srbiji postojala dva paradržavna budžeta koja su služila za “specijalna plaćanja” i za novčane tokove koji treba da ostanu izvan uvida javnosti. Nakon prodaje Naftne industrije Srbije ostala je samo Elektroprivreda. Doduše, tu su još i Telekom, Srbijagas, Pošta, ali je njihov godišnji obrt mnogo manji. Krkobabić preko Pošte, recimo, raspolaže sa svega jednom desetinom sume (25 milijardi dinara) kojom manipuliše vrhuška SNS-a. Dok je SPS, pošto je valjda veći partner, kao svoj feud dobio je 80 milijardi, tj. Srbijagas.

Dakle, nema ničeg uporedivog sa EPS-om. Kroz njegovo knjigovodstvo može da prođe finansiranje svega i svačega, arčenje para i šakom i kapom.

Ali, ima još zainteresovanih za o(p)stanak Elektroprivrede Srbije ovakve kakva jeste. To su oni koji je na neki način sada sisaju. Bilo tako što od EPS-a jeftino dobijaju struju, ispod svake cene, bilo tako što električnu energiju prodaju EPS-u po cenama po kojima nikome ne bi mogli.

U prvom slučaju, tim dampinškim cenama, na sopstvenu, tj. štetu građana Srbije, EPS sprečava konkurenciju, odnosno ulazak drugih distributivnih kompanija na tržište. Uzgred, po pravilima Evropske energetske zajednice, čiji je Srbija član, (elektro)distribucija treba da bude odvojena od proizvodnje, što je Srbija svojevremeno i uradila, ali je onda ponovo spojila te dve delatnosti u istu firmu.

U drugom slučaju vlasnici tzv. obnovljivih izvora energije (zahvaljujući tzv. “fid-in” tarifama) prodaju EPS-u struju po cenama znatno većim od one po kojoj EPS tu istu struju prodaje potrošačima. EPS bi to mogao da izbegne tako što bi sam gradio velike hidroelektrane (jer ima još mnogo raspoloživih kapaciteta), iz kojih je struja znatno jeftinija, te bi tako i njegovo poslovanje bilo rentabilnije. Ali EPS to ne radi. Zašto? Pa jasno je valjda zašto.

“Porodično srebro” postalo je “zlatna koka” za aktuelnu vlast i njene klijente.

Profesionalno upravljanje Elektroprivredom Srbije, odnosno njeno stavljanje pod stručnu kontrolu, mnoge od navedenih poslova bi onemogućilo i zatvorilo bi mnoge kanale odliva novca iz EPS-a i njegovog ulivanja u privatne džepove. Zato sad i viču – ovi što viču ono što im odozgo sufliraju – drž’te lopova. I – izdaja, izdaja.

Koja se “teorija” od ove dve iznete vama čini ispravnom? Slutim da su obe tačne.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. maj 2019.

Evropa zdaj

Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropske institucije, ali u Evropu nećemo jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi

Bedni Slovenci. Kineski predsednik nikad nije ni čuo za njihovog predsednika. “Pahor, šta je to”? A kamoli da ga je poluzagrlio, i to nekoliko puta, što Kinezi inače vrlo, vrlo, vrlo retko rade i što je znak osobitog poštovanja i prijateljstva.

Bedni bečki konjušari. Lepo im je rekao Bora Đorđević. Najslavniji srpski roker, koji sad ima čast i zadovoljstvo da peva pod šatrom baba Julinog ministra. Deda Bora i baba Jula. Neka im je večna slava.

I šta će sad ti Slovenci ako ih neko napadne. Putin ih je pustio niz vodu; ni s-300, a kamoli s-400 da im pošalje. A i Đinpinga baš briga: najo rakete, najo krediti.

A pogledajte našeg lidera stabilnosti u regionu i promotera mira u svetu. Naoružan do zuba. A povrh toga Vladimir sa leve, Si sa desne strane, ili obrnuto, svejedno. Pa neka ga dirne ko sme.

Još malo pa će tačno 30 godina otkako su Slovenci u ondašnjoj SFR Jugoslaviji lansirali parolu: Europa zdaj. Ako neko slučajno ne razume slovenački – Evropa sad.

Time su Slovenci, da podsetimo mlađe čitaoce, izrazili jasno opredeljenje za Evropu. Tačnije, za ulazak Slovenije, odnosno čitave SFR Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu. Pošto Unija tada još nije postojala.

Zarad mlađih čitalaca, opet, ali bogami i starijima da osvežimo pamćenje, u Jugoslaviji se o tome uveliko raspravljalo, pa su čak vođeni i neki razgovori u tom smislu.

U stvari, na tom pitanju počeo je raspad Jugoslavije. Slovenija nije htela da čeka, a Srbija je sve više gledala put Moskve. Da bi pokazala ko je veći Evropljanin, Srbija je uvela blokadu slovenačke robe. Tvrdilo se da će Slovenija propasti čim više ne bude dobijala naše voće i povrće i čim ovde ne bude mogla da prodaje svoje džempere i frižidere. Odziv je bio masovan.

Prošle su tri decenije. Slovenija je već više od decenije i po u Evropskoj uniji, a moglo bi se lako desiti da Srbiji bude potrebno još toliko da se nađe u njenom društvu.

Ako ostane ova vlast. A ako ne ostane – onda i duže.

Jer, kako stvari na opozicionoj političkoj sceni stoje, partije koje se izričito i beskompromisno zalažu za Srbiju u Evropi više su nego retke. A ni u opozicionoj tzv. intelektualnoj eliti nije bolje.

Tek je tu muljačina. Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropske institucije, ali u Evropu nećemo jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi. I sve tako.

Ko može da poveruje u te somnambulije?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. maj 2019.

Srbija i Kina: Koliko nas košta čelično prijateljstvo

Priliv kineskog novca u Srbiju nije slučajan. Njemu odgovara zemlja bez pravila, u kojoj su institucije slabe i gde se poslovi završavaju sa jednim čovekom

Predsednik Vučić je tokom Foruma Pojas i put u Pekingu, održanog od 25. do 27. aprila, u jednom od svojih javljanja – uzgred, niko od inače mnogobrojne delegacije sa mnogo ministara nije prozborio ni reč, govorio je samo Vučić – rekao, malo parafraziramo, da će posle sporazuma koje je potpisala sa Kinom, Srbija “krenuti kao raketa”.[1]
Moguće je da je tu metaforu upotrebio jer mu je u glavi još bila “kineska varijanta” (inače ruske) rakete “S-300” (kineska oznaka FK-3) “koju razmišljamo da kupimo”, ali to predsednikovo po ko zna koji put ponovljeno obećanje privrednog uzleta zbilja nameće pitanje kakav je efekat kineskih “investicija” na razvoj Srbije.
Međutim, upravo kad su pomenute investicije, kao prethodno pitanje postavlja se radi li se uopšte o investicijama, kao što inače “nepogrešivo” govore predstavnici aktuelne vlasti. Recimo, nedavno je uoči samita “16+1” u Dubrovniku (12. aprila) premijerka Ana Brnabić izjavila “da su ukupne kineske investicije u projekte koji su već realizovani, na kojima se radi i koji se planiraju dostigle 10 milijardi evra”.
Međutim, kao što već i vrapci znaju, to nisu investicije. To su uglavnom krediti. Naime, od ukupno oko dve milijarde evra, koliko je iz Kine ušlo u Srbiju, jedno tri četvrtine zapravo su krediti, a svega je jedna četvrtina, dakle oko 500 miliona evra, stvarna kineska ulaganja. Toliko su, otprilike, dosad uložili Hestil u Železaru Smederevo, Ziđin u RTB “Bor”, Meita u Barič, Ling Long u Zrenjanin… da ne navodimo baš svaki evro.
Takođe, prema onome što se trenutno pominje, ako (i kada) bude realizovano tih 10 milijardi (dolara ili evra – jer jedni govore u dolarima, a drugi u evrima – svejedno), odnos između kredita i investicija biće otprilike isti. Dakle, lavovski deo novca koji iz Kine stiže u Srbiju čine krediti. A nazivati kredite investicijama netačno je, blago rečeno. Nema sumnje da Ana Brnabić to zna, a zna se i kako se zove kada neko svesno ne govori istinu.
Ali, da se vratimo na pitanje kakav je efekat silnog kineskog novca i “čeličnog prijateljstva”, što je već postala metafora koju kao papagaji ponavljaju svi ovdašnji političari kada govore o odnosima Srbije i Kine. Koliko sve to doprinosi razvoju naše zemlje? Odnosno – može se na to gledati i iz drugog ugla – kako se i da li se uopšte razvijaju zemlje koje s Kinom nemaju tako neverovatno prijateljske odnose?
Pa evo, onako, na prvu loptu, kad pogledamo robnu razmenu između dve zemlje, i to u poslednjih nekoliko godina otkad počinje njen uspon, vidimo da je ona porasla sa oko milijardu i 550 miliona dolara 2015. na 2,3 milijarde dolara prošle godine. Pri tome, kineski izvoz u Srbiju porastao je oko 700 miliona dolara, tj. sa nešto preko 1,5 na 2,2 milijarde dolara, dok je izvoz Srbije porastao sa 20 miliona 2015. na stotinak miliona dolara 2018. Dakle, na tom čisto spoljnotrgovinskom planu Kina je imala mnogo više koristi od Srbije.
Uzmimo drugo merilo. Ekonomski razvoj. U našem regionu, na Zapadnom Balkanu, Srbija sa prosekom od 1,9 odsto u poslednjih pet godina (Albanija je imala 3,1 odsto; Bosna i Hercegovina 2,7; Kosovo 3,5; Makedonija 2,6; Crna Gora 3,4 odsto) beleži ubedljivo najnižu stopu privrednog rasta. Ni kada malo proširimo vizuru, pa se uporedimo sa zemljama centralno-istočne Evrope, situacija nije ništa bolja jer je Srbija od svih njih imala niži rast. Posle Srbije najgora Hrvatska imala je rast od 2,3 odsto. Dakle, svih tih petnaestak zemalja napredovalo je mnogo brže od Srbije iako praktično uopšte nisu imale kineske “investicije”.
Takođe, ako pogledamo unapred, tj. u budućnost Srbije, predviđaju li prognoze(ri) rasta, koji svakako obračunavaju i uticaj Kine, u narednim godinama neki ubrzani, da ne kažemo baš strelovit uspon naše zemlje? Pa – ne. Prema jednoj sasvim svežoj proceni Svetske banke, recimo, Srbija će sa prosečnim rastom od 3,7 odsto u 2019. i 2020. praktično biti na proseku regiona. Ni druge prognoze ne donose ništa spektakularno. Niko ne predviđa da će Srbija u narednih pet godina ostvarivati prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od 4,5-5, a kamoli 6 odsto.
Pre manje od mesec dana bilo je na ovim stranicama reči o razlozima ekonomskog zaostajanja Srbije i ogromnoj šteti koju je time Vučićeva vlast za poslednjih pet godina nanela građanima. Glavni uzrok tom gubitku – kako su, da podsetim, u svom radu za Kopaonik biznis forum naveli Pavle Petrović, Darko Brčerević i Mirjana Gligorić – jeste u vrlo lošem kvalitetu institucija. I to ne samo onih koje neposredno utiču na investicioni ambijent, poput “privredno-sistemskih zakona”, već i onih koje se odnose na ukupne društvene i političke prilike, posebno na tzv. vladavinu prava.
Najbolji pokazatelj, da tako kažem, tog i takvog ambijenta jesu visoke subvencije za (uglavnom) strane investitore. Naime, pošto je sam ambijent vrlo neprivlačan, onda država, tj. aktuelna vlast, mora na neki način prosto da podmiti strane kompanije da bi došle u Srbiju.

ONO ŠTO SE NE VIDI: Da se sad i ja poslužim jednom metaforom. Znamo iz iskustva da je u sportu najbolji sudija “koji se ne vidi”. Jer tada su u prvom planu igrači i utakmica se odvija nesmetano, a publika može da uživa u igri. Slično je i u ekonomiji. Najbolje je kad država dopušta da se igrači razmašu, ali istovremeno sankcioniše prekršaje. U srpskoj ekonomiji, međutim, vidi se samo Vučić. Drugi akteri “tržišne utakmice” dođu mu gotovo kao marionete. Što je najgore, naš predsednik se time ponosi. Evo, i pre neki dan na onom mitingu (19. aprila) je rekao kako je “otvorio” preko 100 fabrika. Za pet godina to je zapravo strašno malo.
I tu je, u stvari, ključni problem. Mi, tačnije birači, njima je to i namenjeno, vide Vučića koji “otvara” fabrike, ali ne vide hiljade onih koji fabrike nisu otvorili, a hteli bi to da urade. Svi vide one koji su dobili subvencije i, što je važnije, onoga koji te subvencije daje, ali niko ne vidi hiljade onih od kojih je novac za subvencije uzet. Ne vide se, takođe, ni oni koji subvencije nisu dobili, kao ni poslovi koji zbog neravnopravnog položaja na tržištu nisu pokrenuti.
Tako, recimo, vidimo i da je Kina kupila Železaru, ali ne vidimo građane Srbije koji to subvencionišu preko nerealno niske cene struje, zbog čega Elektroprivreda Srbije nema sredstava da sama podiže nove objekte nego mora od Kine da uzme kredit (700 miliona dolara) za izgradnju nove termoelektrane (350 megavata) u Kostolcu, koja će kineskim investitorima u Smederevu jeftino prodavati struju.
Kad se to ima u vidu, nije čudo što Vučića u Pekingu dočekuju sa svim tim protokolarnim đinđuvama i staklićima. Pa ni što mu jedinom daju da govori dva puta, drugi put na završnom zasedanju. Teško se moglo očekivati, recimo, da kineski (doživotni) predsednik takav poziv uputi direktorki Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard, koja je svoje vreme iskoristila da upozori naročito male zemlje da bi “partnerstvo” s Kinom “moglo da dovede do problematičnog porasta njihovog zaduženja”. Jer, “kineske državne razvojne banke i druge institucije zapravo daju ogromne zajmove za gradilišta pokrenuta u zemljama na Putu svile, do te mere da rizikuju da ih dovedu do neodržive finansijske situacije. Tako je Sri Lanka, koja je uzela velike zajmove od Kine da izgradi luku, bila primorana da pod teretom rastućeg zaduženja zvanično preda kontrolu nad tom infrastrukturom Pekingu”, rekla je Lagard, založivši se za “investicije koje bi bile više zajedničke” i za njihovu “veću transparentnost”. Sri Lanka je samo jedan slučaj, sličnih primera ima još, naročito u Africi. Ta je pojava u međunarodnim krugovima već dobila ime – dužnička diplomatija.
Sa druge strane, predsednik Vučić je, prema sopstvenim rečima, “na okruglom stolu poslednjeg dana foruma Pojas i govorio o tome kako zapadne zemlje izmišljaju pravila i pribegavaju protekcionističkim merama jer ne znaju kako da se izbore sa rastućom kineskom ekonomijom”, kako “u zapadnim zemljama govore da kineske kompanije nisu transparentne samo kako bi zaštitile svoja tržišta i svoje ekonomije od rasta kineske privrede”, te da je “nakon govora koji je održao cela sala ustala da mu čestita jer je govorio istinu”.
Evropska unija, međutim, stvari vidi praktično dijametralno suprotno. Na samitu EU – Kina, održanom 9. aprila u Briselu, od Kine su traženi “poštovanje ljudskih prava, pravednija trgovina i pristup evropskih firmi tamošnjem tržištu… Ako Kina koristi pogodnosti slobodnog evropskog tržišta, onda ne treba da ograničava mogućnosti evropskih firmi koje bi da rade u Kini”. A prema rečima Melanije Gabrijele Čiot, rumunske ministarke za evropska pitanja, “ključno je dostizanje jednakih pravila igre, jednakih uslova za investicije i fer tretmana evropskih preduzeća aktivnih u Kini”.

SRBIJA U AFRICI: Sve u svemu, kako je primećeno u jednom komentaru, tu nije bilo “ni traga od raspoloženja koje je vladalo na samitu Kine i – pazite sad – afričkih država, gde se prošlog septembra govorilo o ‘porodičnom okupljanju’, ‘zajedničkim snovima’ i ‘večnom prijateljstvu’”.
Ispada da je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić mnogo bliži ovom afričkom nego evropskom stanovištu o odnosima s Kinom. To posebno zbunjuje ako se ima u vidu da se predsednik Vučić upravo spremao za razgovore – doduše, drugim povodom, ali ipak – sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom (29. aprila) u Berlinu. Šta su mogli da pomisle Merkel i Makron? Da AV ne zna šta govori, ili da je neiskren, ili nešto treće? Svejedno – ali da je Srbija nepouzdan i nesolidan partner zaključiće svakako. A s takvim partnerima niti treba raditi niti ih treba primati u društvo.
Srbija, navodno, hoće u Evropu, ali u sporovima Evrope sa Rusijom drži stranu Rusiji, a u sporovima Evrope s Kinom drži stranu Kini.
Kad se sve sabere, dakle, priliv kineskog novca u Srbiju uopšte nije slučajan. Njemu odgovara zemlja u kojoj nema pravila, u kojoj su institucije slabe i u kojoj se poslovi završavaju sa jednim čovekom. Sa druge strane, sipajući novac u tu represivnu mašinu, Kina je podmazuje – i bukvalno i figurativno, visokom korupcijom – podržava je i održava u životu odlažući neophodan remont. Već je na ovom mestu bilo reči (Svilen konac ili svilen gajtan, Da li je Srbija Kini kupila Železaru, Putevi svile) o negativnim posledicama angažmana kineskih kompanija – pre svega preko nerealno skupih i infrastrukturnih projekata i zajmova za njihovo finansiranje – ali ove su verovatno i najvažnije i dugoročno najopasnije.
Zato mi vidimo kineske “investitore”, ali ne vidimo hiljade drugih koji ne žele ili ne mogu da rade u takvim uslovima.
Tako, evo i najnovijeg primera: sad vidimo kinesku kompaniju Huavej koja će realizovati projekat pametnih gradova u Srbiji – i to u tri najveća: Beograd, Novi Sad i Niš – ali ne vidimo hiljade mladih i sposobnih ajtijevaca i drugih stručnjaka koji bi mogli da urade isto to, možda i za manje pare. A koje uskoro ni bukvalno nećemo moći da vidimo jer će poći za takođe hiljadama onih koji su iz istih razloga već napustili ovu i ovakvu zemlju.
Pametne i poštene vlasti bi takav jedan državni projekat možda iskoristile i da malo poguraju razvoj domaćih visokotehnoloških kompanija. Ali i ne moraju da ih guraju, dovoljno bi bilo da im pruže jednake šanse. Jer, da ne bude zabune, nije ovde problem to što je posao dobila strana kompanija, kineska ili bilo koja druga. Problem je u tome što je posao dodeljen bez javnog konkursa, bez pravila, direktnom pogodbom sklopljenom negde u državnom vrhu, “netransparentno”. Upravo onako kako Evropa misli da ne treba. Ali predsednik Vučić za to i ne haje.
Što, naravno, ima svoju cenu. Jer će se Srbija i u narednih pet godina razvijati znatno sporije nego što bi mogla. Neka to opet (kao u istraživanju trija Petrović, Brčerević, Gligorić) bude svega dva odsto godišnje – a bilo bi i više kada bismo kao reper uzeli prosečan godišnji rast od 6 odsto, što bi zaista značilo da Srbija “kreće kao raketa” – to je, budući da je BDP Srbije 2018. bio oko 43 milijarde evra, dodatno izgubljenih oko 4,5 milijardi. Kada se to sabere sa gubitkom u prethodnih pet godina (oko 3,5 milijardi), dolazimo do štete od oko 8 milijardi evra. Otprilike onoliko koliko bi na jedan ili drugi način – mnogo manje kroz direktna ulaganja, mnogo više kroz kredite – u ovom razdoblju trebalo iz Kine da uđe u Srbiju. A što će Srbija na svaki način morati da vrati. Inače – ode Kostolac. Sa sve Viminacijumom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. maj 2019.


[1] Potpisano u Pekingu aprila 2019: 1. Ugovor o izgradnji industrijskog parka u Borči (1.000 kompanija, 10.000 radnih mesta); 2. Ugovor o izgradnji pruge Novi Sad – Kelebija (ukupno 1,162 milijarde dolara, kineski kredit 85 odsto sredstava); 3. Sporazum o finansiranju autoputa Preljina – Požega (ukupno 523 miliona dolara, Kina daje kredit od 445 miliona USD); 4. Sporazum o izgradnji pruge Beograd – Niš – Preševo; 5. Protokol o saradnji na projektu fruškogorskog koridora (Novi Sad-Ruma); 6. Memorandum o razumevanju na izgradnji beogradskog metroa; 7. Memorandum o razumevanju na izgradnji obilaznice oko Beograda, deonica Bubanj potok-Pančevo. O izvozu neke robe iz Srbije u Kinu nema ni reči. Ni pileće nožice, ni jagnjeće džigerice… Ništa.

Ana u zemlji nasilja

Nasilje vlasti bilo je usmereno protiv opozicije i imalo je neuporedivo teže, direktne ili indirektne posledice. Izgubljeno je 10 ljudskih života, a još veći broj izbegnut je zahvaljujući samo sticaju srećnih okolnosti. A materijalna šteta je ogromna, bar hiljadu puta veća od onih nekoliko slomljenih stakala na zgradi RTS-a

“Zato ne, za atmosferu nasilja u društvu nismo odgovorni mi, već oni…” Na tu rečenicu mogao bi se svesti autorski tekst predsednice Vlade Srbije u Politici. “Mi” to je, naravno, vlast, “oni” su, naravno, opozicija.

Da se opoziciji ima mnogo toga zameriti, nije sporno. Na kraju krajeva, dobar deo onoga što je napisala, Ana Brnabić nije morala sama da smišlja – sve je to mogla naći u međusobnim (verbalnim) obračunima između raznoraznih delova šarolike opozicione političke scene. Jer, opozicija niti je bila jedinstvena niti sada govori tako unisono kao vlast. U kojoj se zapravo čuje samo jedan glas, glas predsednika Vučića, bez obzira na to kroz čija usta izlazi.

Međutim, nije to najvažnije. Ključno je da u traženju uzroka svakako nezadovoljavajućeg stanja u društvu, a pre svega za atmosferu nasilja, predsednica Vlade nije našla ništa, ni najmanju greščicu, na strani vlasti. Jedini i isključivi krivac je opozicija.

Recimo, nije ni pomenula slučaj Borka Stefanovića, kome je u Kruševcu razbijena glava udarcem koji ga je lako mogao i ubiti.

Ili, recimo, slučaj žene Stanije Gligorijević, koja je smrtno stradala zbog nasilničkog ponašanja vlasti na drumu.

Treće, paljenje kuće, praktično pokušaj ubistva novinara Milana Jovanovića u Grockoj, sa čim je direktno povezan visoki funkcioner vladajuće stranke.

Četvrto, “slučaj Jutka” – za koji bi predsednica Vlade imala pravo da pokaže i povećanu osetljivost, a nije pokazala nikakvu – seksualno nasilje opet visokog funkcionera vladajuće stranke i predsednika opštine Brus.

Kad smo već “na lokalu”, nedavni izbori u Lučanima školski su primer nasilja kojim se urušava demokratija i onemogućava slobodno izražavanje političke volje građana.

U tom kontekstu – ucene i pretnje kojima su izloženi zaposleni u javnim ustanovama da bi ih se nateralo da idu na mitinge Aleksandra Vučića predstavljaju nasilje kojem po širini i obimu nema premca u Srbiji.

Zabrana prevoznicima i čak ukidanje redovnih autobuskih linija da ljudi koji to dobrovoljno žele ne bi mogli da dođu na proteste opozicije.

Ili, da se vratimo malo u prošlost – rušenje u Savamali, gde ne samo da su nekakvi “fantomi” srušili legalno izgrađene objekte nego je i taj nasilnički čin bio praćen još jednim smrtnim ishodom.

Deveto, pad helikoptera i sedam ljudskih žrtava koje su platile glavom marketinški egzibicionizam jednog ministra.

Deseto, slučajevi “Vulinova tetka” i “Nebojšin tata”, koji zaslužuju da budu navedeni i posebno, ali ih ovde navodimo zajedno. Ana će se dosetiti zašto.

Kad smo već kod snaga reda i zakona koji promovišu bezakonje, ne možemo a da ne pomenemo slučaj Vranjskih. U očajanju, posle višegodišnjih neprekidnih pokušaja finansijske policije da uguši novine, njihov vlasnik Vukašin Obradović stupio je u štrajk glađu. Štrajk je već bio poodmakao kada se Ana Brnabić našla u Vranju, ali nije našla za shodno da poseti Obradovića; “vadila” se da nije dovoljno upoznata sa celim slučajem.

Na kraju ovog “spiska”, koji bi mogao da bude i znatno duži – Oliver Ivanović. Šta god u vezi sa ubistvom jednog od lidera opozicije bude otkriveno, a teško da će se ikada pronaći i ubice i nalogodavci, TV-spot kojim je Ivanović bukvalno “satanizovan” uoči izbora na severu Kosova bio je akt brutalnog političkog nasilja. U svakoj slobodnoj, demokratskoj i normalnoj zemlji tako nešto ne bi bilo ni snimljeno, a kamoli danima emitovano na televiziji koju predsednik najviše voli i koja najviše voli predsednika.

Sve u svemu, nasilje opozicije bilo je praćeno jednim (svakako nedopustivim) šamarom, i to između pripadnika opozicije; nasilje vlasti bilo je usmereno protiv opozicije i imalo je neuporedivo teže, direktne ili indirektne posledice. Izgubljeno je 10 ljudskih života, a još veći broj izbegnut je zahvaljujući samo sticaju srećnih okolnosti. A materijalna šteta je ogromna, bar hiljadu puta veća od onih nekoliko slomljenih stakala na zgradi RTS-a.

Ništa od toga u svom “autorskom tekstu” nije videla predsednica Vlade Srbije. Blago Ani Brnabić. To ne bi mogao svako.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. april 2019.

VV vs. VW

Za poslednjih pet godina Srbija je uskraćena za (najmanje) 10 milijardi evra investicija. Za toliko je Vučić svojom lošom vladavinom oštetio Srbiju. I usporio njen razvoj. I unazadio rast životnog standarda građana Srbije

Hronologija ide ovako. Prvo je u utorak 9. aprila ministar odbrane prizivao državni udar. “Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara” – puklo je kao grom iz vedra neba saopštenje sa “zajedničke sednice kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba”. Zatim je sutradan, na “ružičastoj televiziji”, isti taj Vulin objašnjavao kako od državnog udara nema ništa. Mora da ga je Vučić zvao telefonom i skrenuo mu pažnju da takvim “dizanjem tenzije” i “sejanjem panike” podriva njegovu, Vučićevu, “hrabru borbu za strane investicije”, kako je u već pomenutoj prilici istakao sam Vulin.

Međutim, u četvrtak 11. aprila, verovatno misleći da će time zabašuriti glupost koju je napravio, Vulin je najavio štrajk glađu. Sad je ministar odbrane morao lično na ribanje kod “vrhovnog komandanta”, pa je u petak ujutru 12. aprila objavio da odustaje od štrajka. Ali, da bi se nekako skrenula pozornost javnosti sa te bruke, Srpska napredna stranka odlučuje da još te iste noći organizuje prepad na nekoliko lokalnih i republičku skupštinu.

Najzad, u subotu 13. aprila stiže vest nemačke agencije DPA da je Srbija ispala iz trke za investiciju Folksvagena vrednu 1,4 milijarde evra, koja bi trebalo da zaposli oko 5.000 ljudi. Siroti Nemci, verovatno nisu mogli da dođu sebi od čuda kakve vesti stižu iz “lidera u regionu”.

Ako se, dakle, vest u konačnici ispostavi kao tačna, toliko će, 1,4 milijarde evra, građane Srbije koštati Vulin. To jest, toliku je štetu napravio. Najmanje što bi Vučić u ovom trenutku morao da uradi jeste da smeni Vulina. Kad će ako ne sad? Ali, kako da izbaci najboljeg učenika? On ga je, ako ne napravio – upravo počivšoj Mirjani Marković ne mogu se oduzeti sve zasluge – a ono svakako do(g)radio i usavršio.

Ne može zato što nije premijer? Pa kako je mogao da ga zove na “razgovor” koji nije uvek bio “tihim tonom”, kao to reče Vulin. Možete li da zamislite kako se predsednik tresao dok je “ministar vojni” na njega vikao.

Ali, sad ozbiljno, gubitak bi za Srbiju bio, odnosno biće, zaista ogroman. Ne samo zato što neće doći jedna velika svetska kompanija i što smo ostali bez 1,4 milijarde evra nego zato što automobilska industrija spada u one s najvećim tzv. multiplikatorom. To jest, najviše umnožava investicione efekte. Mnogo više nego, kako je to nedavno rekao Miroljub Labus, finansijske usluge, trgovina ili rudarstvo, u koje odlazi najveći deo stranih investicija u Srbiji.

Međutim, kada je o investicijama generalno reč, ne samo stranim, one su poslednjih pola decenije, otkako je Vučić neprikosnoveni gospodar situacije, u proseku iznosile oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda godišnje. To je znatno, oko četiri odsto, ispod prosečnih ulaganja u zemljama Zapadnog Balkana i centralno-istočne Evrope. Tek u prošloj godini investicije u Srbiji dostigle su (blizu) 19 odsto BDP-a. Ali i to je još uvek daleko od investicija koje bi Srbija morala da ima – 24, pa i svih 25 odsto – da bi počela da sustiže zemlje CIE. Prevedeno u apsolutne brojeve, ulaganja su u Srbiji godišnje bila niža za oko dve milijarde evra od (preko) potrebnih. Ali, da ne bude zabune, ne zato što nije bilo para nego zato što nije bilo – prava. Nepoštovanje ugovora i prava svojine, sa jedne, i visoka korupcija, sa druge strane, jednom rečju nedostatak pravne sigurnosti, prema svim analizama i merenjima kvaliteta poslovnog ambijenta, osnovni su uzrok niskim investicijama.

Za poslednjih pet godina, dakle, Srbija je uskraćena za (najmanje) 10 milijardi evra investicija. Za toliko je Vučić svojom lošom vladavinom oštetio Srbiju. I usporio njen razvoj. I unazadio rast životnog standarda građana Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. april 2019.

Zuzana, Srbija i Evropa

Važno je sada, kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode, da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije

Pobeda Zuzane Čaputove na predsedničkim izborima u Slovačkoj prošla je u Srbiji sasvim nezapaženo. Ne mislim pri tome toliko na aktuelnu vlast, gde se osim Vučića protokolarnom čestitkom – uzgred, ona Erdoganu, iako baš i nije pobedio, bila je mnogo srdačnija – niko nije oglasio, koliko na opoziciju. Koja nije ni beknula. Što i nije neko iznenađenje jer je isto bilo i kada je u Makedoniji pobedio Zaev. Jedino je Dragan Šutanovac, tadašnji šef Demokratske stranke, pokazao smelost da se sretne s novim makedonskim premijerom.

Još “indikativnije”, Zuzanu nije konstatovao ni dobar deo (opozicione) intelektualne elite. Oni koji su svojevremeno za pobede Orbana (koga već od “milja” zovu Viktator) i Kačinjskog (o)krivili Evropu, pronalazeći uzroke tih pobeda u slabosti Unije i istrošenosti njenog koncepta, sad kada su do izražaja došle suprotne snage i tendencije “gromoglasno ćute”. Upadljivo su izostale analize šta trijumf – bukvalno, ne figurativno – takve opcije znači za Evropu, a posebno šta bi mogao da znači za Srbiju.

U vezi sa ovim treba napomenuti da je i u objašnjenju “krize Evrope” došlo do potpune “inverzije”. Uzmimo, na primer, nama najbližu i najpoznatiju Grčku. Ispalo je, prema mnogim ovdašnjim analitičarima, da je krizu u Grčkoj izazvala Evropska unija, a ne da je zapravo Grčka svojim ogromnim javnim dugom ugrozila Evropu.

A krizu u Grčkoj, da i to bude jasno, nisu izazvale “pohlepne banke” nego (halapljiva?) grčka država. Koja je praktično potkupljivala svoje građane tako što je uzimala zajmove i onda im taj novac delila kroz plate, penzije i druge prinadležnosti za koje nije bilo realnog osnova u snazi nacionalne ekonomije. I, naravno, kad je došlo vreme da se dugovi vrate, onda kuku-lele. Štaviše, oni koji su prethodno godinama trošili nezarađeno nisu hteli da preuzmu odgovornost za svoje nerazumno ponašanje nego su krivicu bacali na svakoga ko im se učinio zgodan – a populistima svih boja i profesija uvek na pamet prvo padnu banke i Međunarodni monetarni fond. Uglavnom, svi su bili krivi sem onih koji su zajam uzeli i potrošili.

Da nije bilo Evrope, njene vlade i centralne banke, Grčka bi propala, a njeno bi se stanovništvo suočilo s posledicama prema kojima bi i Velika depresija iz 1929. bila “mačiji kašalj”. A slična sudbina zadesila bi verovatno i ostale tri zemlje iz slavnog PIGS sazvežđa – Portugaliju, Italiju i Španiju. Ovako, posle nekoliko godina ne baš tako stroge apstinencije – kad više nije bilo 13, 14. i 15. plate i kad su penzije pale ispod nemačkih – sunce i pesak u Grčkoj skupi su kao da su u Norveškoj. Isto važi i za one druge tri, gorepomenute.

Koliko je Evropa blagotvorna za njene članice najbolje je pokazao Bregzit. Nasuprot nadanjima, blago rečeno “evroskeptika”, da će početi “paranje” Evrope, a bogami i radnjama da se to desi, njeno jedinstvo je čvršće nego ikad u poslednjih desetak godina.

Naravno, to ne znači da u Evropi nema problema, uspona i padova. U stvari, njena istorija je sačinjena uglavnom od kriza. Za razliku od Sovjetskog Saveza, koji je stalno pucao od zdravlja – dok nije sasvim pukao.

Ali, u projektovanu sliku umorne i stare Evrope, koja samo što nije izdahnula, novo lice Zuzane Čaputove nikako se ne uklapa. Kao ni Zorana Zaeva, koji pošto-poto hoće u NATO.

Politički profil nove predsednice Slovačke obeležava borba za zaštitu čovekove okoline, sa jedne, i ljudska prava, sa druge strane. Čaputova je, dakle, pobedila zagovarajući autentične evropske vrednosti. U Slovačkoj, kao članici Evropske unije, ona to i nije morala da naglašava. Ali u Srbiji je to neophodno. Možda članstvo u Evropskoj uniji nije dovoljno za uspostavljanje vladavine prava, ali da je to nužan uslov, nesumnjivo jeste. Evropa, kao sredstvo i cilj, jedini je način da se u Srbiji izgrade evropske institucije.

Naročito je to važno sad kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode. Idealan je trenutak da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije.

Viktator je prošlost; Zuzana je budućnost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2019.

Ana i Boško

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve

Prosto ne znam kako da počnem. Znam da to nije dobar početak, ali ne mogu drugačije. Jer, može recimo ovako, ozbiljno. Nijedna biblijska izreka nije se u Srbiji tako lepo primila kao ona da je “batina iz raja izašla”. Od demagoga do pedagoga, od dna do vrha društvene piramide, nema ko to ne zagovara.

A može i ovako, infantilno. Pada mi na pamet ona stara dečija pesmica: “Ana i Boško, to su srca dva, ljubili se grlili, sve do pola dva”. Jer, evo, dvoje ljudi koji se nalaze, ili bolje, misle da se nalaze na suprotnim polovima političke scene, u proteklih nekoliko dana posegli su (tačnije, zapretili su, mada ko zna šta bi bilo kad bi bilo) za istim sredstvom u obračunu s političkim protivnicima – policijskim pendrekom. Figurativno rečeno.

Dakle, u Srbiji nije važno da li ste muško ili žensko, jeste li završili visoke škole u inostranstvu ili u zemlji, da li ste gej ili strejt, imate li ćerke ili sinove – ako počnete da se bavite politikom, tj. ako ste političar(ka), sva je prilika da ćete završiti kao batinaš(ica).

Najpre se premijerka Ana Brnabić na mitingu vladajuće Srpske napredne stranke u Požarevcu okupljenoj masi “izvinila” što protiv građana koji širom Srbije već danima protestuju nije upotrebila policiju. Uopšte, predsednica Vlade se sve viši trudi da dokaže da ona nije i neće da bude fikus. A cinizam koji pri tome manifestuje sve je ubedljiviji. Ana je opet pokazala da je dobar i vredan učenik, a ni talenat joj se ne može osporiti.

Sa druge strane, Boško Obradović se još nije ni domogao vladarskog žezla, a već je počeo da preti palicom. Kakav je to pandurski mentalitet ukorenjen u Srbima i Srpkinjama koji izbije čim ih malo zagrebete ispod kože? Opisali su to i Branislav Nušić u “Sumnjivom licu” i Dušan Kovačević u “Balkanskom špijunu”, ali džabe. Ismejemo se i izađemo kao da se radi o nekom drugom. I sutra opet po starom.

Prisećam se u ovom trenutku kako je pre 30 i kusur godina na zlokobnoj Osmoj sednici (CK SK Srbije) Radoš Smiljković sa govornice uskliknuo “Na ljutu ranu – ljuta trava”. Ljuta rana bila je, naravno, Kosovo i demonstracije tamošnjih Albanaca, a ljuta trava – tenkovi. Deceniju i po nakon toga srpska politika je svaki problem pokušavala da reši prvo silom. Pa onda opet silom. Pa silom. I tako, evo, do dana današnjeg. Doduše, pošto su nam u međuvremenu izbili (skoro) sve zube, sad uglavnom kevćemo i pomalo režimo. Ali, što reče mudri – i zato brzo zaboravljeni Desimir Tošić – da mi slučajno imamo tu silu kojom raspolažu Amerikanci – jao svetu.

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. U Srbiji se između politike i policije ne pravi (gotovo) nikakva razlika. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. april 2019.

Vučić oštetio Srbiju za 3,5 milijardi evra

Sadašnji predsednik, a nekadašnji premijer je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Kako izveštavaju mediji iz mnogih gradova Srbije, Aleksandar Vučić je zabranio autobuskim firmama da prevoze građane na miting opozicije 13. aprila u Beogradu. Videćemo koliko će ta zabrana biti poštovana, ali iskustvo govori da će dobar broj prevoznika ustuknuti pred silom. Uz razne druge, to će imati i negativne ekonomske posledice jer će niz preduzeća ostati bez prihoda i zarade.

Ovo je samo najnoviji u nizu primera nasilja Vučićeve vlasti nad privrednim životom. O mnogima sam već pisao, pa neću ponavljati, ali želim da podsetim na jednu skorašnju analizu koja je objedinila i kvantifikovala posledice te ekonomske represije. Reč je o radu koji su ekonomisti Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, te Darko Brčerević (takođe Fiskalni savet) i Mirjana Gligorić (Ekonomski fakultet, Beograd) predstavili na martovskom Kopaonik biznis forumu. U najkraćem, empirijsko istraživanje koje je sproveo pomenuti trio pokazalo je da Srbija ostvaruje privredni rast koji je znatno “ispod potencijalnog nivoa”, odnosno ispod nivoa koji su u proseku ostvarile zemlje centralno-istočne Evrope. Preciznije, rast je bio manji za oko dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Umesto oko pet, Srbija je imala rast od oko tri odsto. Ako se to prevede u novac – što autori studije, istina, nisu uradili, ali nije teško izračunati – proizlazi da je od 2014. do 2018. zaključno Srbija izgubila 3,5 milijardi evra. Naime, bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih pet godina iznosio je prosečno oko 35 milijardi evra, dva odsto je 700 miliona evra, puta pet – to je tri i po milijarde. Toliko je, dakle, za pola decenije Vučićevog formalnog vladanja Srbijom građanima izbijeno iz džepa. Drugim rečima, 500 evra po stanovniku; čak i “bebi u kolevci”. U ovu sumu, kao što se vidi, nisu uračunate druga polovina 2012. niti 2013. godina, kada AV nije i formalno bio prvi čovek u državi, mada faktički jeste. Kad bismo i to uzeli u obzir, šteta bi se popela na blizu četiri milijarde evra, ali računam da je i tri i po “sasvim dovoljno”. Mislim, dovoljno da bi se videle razmere katastrofe.

Zapravo, vrlo minucioznom analizom Petrović, Brčerević i Gligorićeva su utvrdili da se oko polovina tog gubitka u rastu BDP-a (dakle oko jedan odsto) može pripisati slaboj vladavini prava i “jakoj” korupciji, 0,7 odsto je rezultat niskih investicija, a ostatak lošeg obrazovanja. Međutim, u suštini, sva ta četiri uzroka mogu se svesti na jedan – na nasilje. Jer, nasilje – direktno ili indirektno, u ovom ili onom obliku, kao činjenje ili izbegavanje da se učini ono što je neophodno – osnovni je uzrok i bednih institucija, i neprijateljskog investicionog ambijenta, i krupnih mana prosvetnog sistema.

Najopasnije po jedno društvo jeste nasilje, vidljivo i nevidljivo, koje razara pravni poredak. Srbija je u tom pogledu – kao što pokazuje World Governance Index Svetske banke, koji meri različite parametre kvaliteta institucija – temeljito razorena zemlja. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih država koja je za vladavinu prava i visinu korupcije u 2017. godini dobila negativnu ocenu. Na skali od -2,5 do +2,5 ocenjena je sa -0,28. Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, recimo, sa prosečnom ocenom od +0,16, bile su mnogo bolje od Srbije, dok je prosek zemalja centralno-istočne Evrope bio tri puta bolji i iznosio je +0,56. Da ne bude zabune, tj. da neko ne pomisli da je Svetska banka nešto pristrasna, slične negativne ocene za vladavinu prava i korupciju Srbiji daju i druge međunarodne organizacije – Transparency International, World Justice Project, World Economic Forum itd.

Nije, međutim, problem samo u tome što Srbija ima (gotovo) najgori rezultat. Posle dvehiljadite godine ovi pokazatelji postepeno su se popravljali. Sve do 2014. godine. Otkako je Vučić preuzeo vlast pozitivni trendovi su prekinuti, a Srbija poslednjih pet godina beleži sve gore i gore rezultate. Po podacima WGI, rezultat Srbije u korupciji i vladavini prava pogoršan je sa -0,19 iz 2014. godine na pomenutih -0,28. U isto vreme zemlje CIE ostvarile su, istina malo, ali ipak poboljšanje – sa +0,54 na +0,56. “Identične trendove pogoršanja ovih indikatora u prethodnih 4-5 godina pokazuju i druga relevantna istraživanja”, konstatovano je u navedenoj studiji.

Deluje deplasirano – a možda i stvarno jeste –podsećati sada da je Vučić na vlast došao obećavajući pojačanu borbu protiv korupcije, jačanje pravne države i ubrzani privredni napredak. Ništa od tih obećanja nije ispunio; desilo se uglavnom sve suprotno.

Sada je jasno zašto Vučić nije išao na “Srpski Davos” iako je na prvi pogled, s obzirom na prošlogodišnji rast, imao čime da se pohvali. Nije jer bi zapravo morao da se suoči sa poražavajućim rezultatima svoje vladavine. A ne bi bilo nikog da ga, kao Vesića, brani “golim grudima”. Nekako sumnjam da bi Ana, Zorana i Suzana to učinile.

Nije ni važno. Aleksandar Vučić je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2019.