PEŠČANIK

Vučićeva industrija reciklaže

Nadajmo se da se ne radi o još jednom Vučićevom neispunjenom obećanju. I da se neće ispostaviti da je to samo još jedan, najnoviji proizvod Vučićevog pogona za reciklažu i paralažu

Svako zlo, kaže naš narod, ima i svoje dobro. To važi, verovali ili ne, čak i za koronu. Dobro, i za građane Srbije, a i za Aleksandra Vučića. Za građane što se neće graditi onih 30 stadiona, te silne pare neće biti uludo ulupane, a za Vučića što će imati opravdanje zašto prosečna plata 2025. neće dostići 900 evra. Kao ni penzija 430-440 evra. Naravno, ovo drugo za građane nije dobro, ali obećanje i bez epidemije ne bi bilo ispunjeno, tako da osim (eventualno) svojih iluzija, nisu ništa izgubili.Da od 900 evra nema ništa svedoči i poslednja (eh, da je stvarno poslednja, što bi rekao Đorđe Balašević) konferencija za štampu (30.7.2020) predsednika Srbije, na kojoj je najviše govorio o onome što nije njegov posao, tj. o ekonomskom razvoju, ali plate nije ni pomenuo. Kao ni penzije.To je definitivna potvrda da od glavnih ciljeva programa “Srbija 2025” nema ništa. Zato je – da bi to zabašurio – A. Vučić morao da pojača priču o nekim drugim projektima. Oni, istina, imaju veliku društvenu i ekonomsku težinu, ali nemaju tako snažan neposredan marketinški naboj. Dakle, u prvi plan je izbačena infrastruktura – kanalizacija, putevi, pruge.Sve to zapravo, valja podsetiti, Vučić je, zajedno s premijerkom Anom Brnabić vrlo opširno i detaljno izložio predstavljajući pomenuti program 28. decembra 2019. Nema “sad i ovde” ni smisla ni prostora sve to ponavljati, ali valja pomenuti nekoliko stvari koje je sam Vučić naglasio. Najpre, to važi za auto-put “Karađorđe”, koji treba da spoji centralnu sa istočnom Srbijom, a koji je manje-više čardak na nebu jer se, osim da se okončava u Boru, ne zna ni gde će početi, ni koliko će koštati, ni kada će biti završen. Drugi projekat je brza pruga Beograd – Niš, kojoj je, sticajem srećnih okolnosti, ruta već određena, a za divno čudo zna se i rok završetka – kraj 2023.

Kao ilustraciju kakav će to “fantastičan uspeh” biti Vučić je ponudio prugu Beograd – Novi Sad. “Mi ćemo, kao što znate, za godinu dana završiti Beograd – Novi Sad. Moći ćete da idete za 27 minuta centar Beograda – centar Novog Sada, što ja mislim da je revolucionarno i da niko nije mislio da će to moći da doživi u našoj zemlji… Ne možete da stignete ni kafu da popijete, a već ćete biti u centru Novog Sada i, obrnuto, u centru Beograda ako idete iz Novog Sada”, objasnio je predsednik.

To nas vraća na priču o rokovima. Vučić kao da je zaboravio da je u februaru 2019, kada je pruga Beograd – Novi Sad zbog rekonstrukcije zatvorena, rečeno da će radovi trajati oko godinu dana. Prošlo je od tada, kao što vidimo, punih 18 meseci, ali ćemo na mogućnost da ne stignemo ni kafu da popijemo u vozu između glavnih gradova Republike i Pokrajine morati da čekamo još najmanje celu godinu.

Nije to, nažalost, jedini primer gde je vreme izneverilo Vučića. Recimo, da ostanemo na istom projektu, krajem decembra (23) 2015, u tom času još kao premijer, Vučić je baš u Novom Sadu izjavio “da će 2018. građani Srbije moći da koriste brzu prugu Beograd – Budimpešta. Umesto za osam sati, ta relacija će se prelaziti za dva sata i 40 minuta”, obećao je Vučić. Kako stvari sada stoje, neće to biti no do 2028.

Slično se desilo i sa drumskim Koridorom 10. Naime, sredinom oktobra (16) 2016. Aleksandar Vučić je obećao da će auto-put “biti završen krajem 2017”, te da će tada “Srbija imati više auto-puteva od Hrvatske”. Ni jedno ni drugo nije se ostvarilo. Da je Koridor 10 završen, objavljeno je tek 9. novembra 2019. U stvari, tzv. “ipsilon krak” tog auto-puta, od Subotice do Kelebije, još nije gotov, ali i ako to benevolentno prenebregnemo, ostaje zakašnjenje od dve godine. A što se tiče “preticanja” Hrvatske u pogledu dužine auto-puteva, taj cilj je nečujno početkom 2020, prebačen za 2025. godinu.

Još jedno, mnogo svežije obećanje, zaboravio je Vučić da pomene ovog 30. jula. Naime, samo dan nakon što je predstavio program “Srbija 2025”, dakle 29. decembra 2019, Vučić je (valjda ne želeći ni sa kim da deli slavu) najavio “najveću investiciju u Srbiji u poslednjih 30 godina”. O kakvom se džinovskom poduhvatu radi svedoči podatak, koji je takođe tom prilikom saopštio Vučić, da će izvoz te kompanije iz Srbije “biti veći od četiri milijarde evra”. To je “10 odsto našeg BDP-a”, u želji da bude slikovit dodao je predsednik, a mi možemo da dodamo da bi to činilo gotovo četvrtinu ukupnog srpskog izvoza (17,5 milijardi evra). Konačnu potvrdu te vesti Vučić je tada obećao za april. U aprilu, iako bi sigurno mnogi očekivali da se posao zbog pandemije stavi “na ler”, Vučić je “dodao gas”. Dvanaestog aprila najavio je “dolazak jedne fantastične investicije u Srbiju”, koja će “doći u Vojvodinu” i “biće objavljena za mesec dana”. Prošlo je i tri puta po mesec dana – novih informacija nema.

Nadajmo se da ćemo uskoro čuti da se ne radi o još jednom Vučićevom neispunjenom obećanju. I da se neće ispostaviti da je to samo još jedan, najnoviji proizvod Vučićevog pogona za reciklažu i paralažu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. avgust 2020.

Vučićev izbor

Aleksandar Vučić je išao suprotnim putem od Plenkovića. Da bi ojačao svoju moć nije se pridržavao principa odgovornosti, čime je slabio institucije države, da bi onda, uprkos ubedljivoj pobedi na izborima, urušio sopstveni legitimitet i umanjio svoju moć

Zašto je Hrvatska dobila vladu tri sedmice posle izbora, a Srbiji će biti potrebno gotovo tri meseca – pitanje je koje se često čuje ovih dana. Jer, kaže se dalje, i HDZ i SNS su ostvarili ubedljive pobede, pa nema razloga da se u Beogradu ne desi isto što i u Zagrebu. Formalno gledano to je, naravno, tačno, ali su zapravo položaji dva lidera bitno drugačiji. To jest, iako izgleda da je njegova moć znatno veća od Plenkovićeve, Vučićev položaj je komplikovaniji i u tom smislu teži.

Ključna vododelnica je odnos prema načelu odgovornosti. Andrej Plenković je, poštujući princip odgovornosti, upravljao i strankom i državom, da bi pobedom na državnom nivou uspostavio svoj (reklo bi se u ovom času) neprikosnoveni lični i politički autoritet.

Aleksandar Vučić je išao suprotnim putem. Da bi ojačao svoju moć nije se pridržavao principa odgovornosti, čime je slabio institucije države, da bi onda, uprkos ubedljivoj pobedi na izborima, urušio sopstveni legitimitet i umanjio svoju moć.

Tokom poslednje četiri godine Plenković je ostao bez četiri petine svoje vlade; čak 16 ministara smenjeno je ili je dalo ostavke. Time je otvorio mnogo frontova i sebi stvorio mnogo neprijatelja u partiji, od kojih su neki, prema procenama posmatrača, čak bili jači od njega. Pojedini su napustili stranku uoči izbora i otišli u drugi tabor. Izgledalo je, dakle, da je Plenković oslabio kako svoj položaj u partiji tako i položaj svoje partije na političkoj sceni. Međutim, izbori su pokazali da je kod birača time zadobio poverenje. Videli su da oni koji greše odgovaraju za svoje postupke i dali Plenkoviću svoj glas. I budući da je, s jedne strane, očistio partiju, a sa druge nije imao nikakvih repova ni (nepolitičkih) obaveza prema bilo kome, mogao je relativno brzo i lako da formira novu vladu.

Vučićeva politika pak bila je – “ne dam”. Ne dam Gašića, ne dam Lončara, Babića, Malog… Kakvu god da je nepodopštinu bilo ko od naprednjaka napravio, koliko god da se ogrešio o zakon, Vučić nije dozvoljavao da oni za to snose bilo kakvu odgovornost. A i u onom jednom jedinom, Gašićevom slučaju, ovaj je ubrzo nagrađen još značajnijom funkcijom.

S jedne strane, Vučić se očigledno bojao da će na taj način oslabiti svoj “imidž” u javnosti, a sa druge, želeo je da tom uslugom, pošto ih ima u šaci, nad svojim ljudima stekne još bolju kontrolu i zadobije takoreći apsolutnu poslušnost.

Tako je oko sebe stvorio gomilu beskrupuloznih grabljivaca, pravo vučje leglo sačinjeno od raznih vučića, vučevića, vučelića, vučićevića… poniznih prema gore, osionih prema dole.

Najnoviji slučaj iz Sokobanje to najbolje ilustruje. Tu, ako neko slučajno ne zna, direktor Doma zdravlja Slaviša Antonijević naziva medicinsku sestru Slađanu Savić “džukelom” i preti da će je “izbrisati kao gumicom”. A kad je priča dospela u javnost, lokalni čelnici SNS-a branili su se tvrdnjom da je to “napad na predsednika Vučića”. Podaništvo bez premca, reći će neko. Da, ali istovremeno i malo lukavstvo pošto su sokobanjski esenesovci, u stvari, rekli istinu. Jer, da nema Vučića takvog kakav jeste, ne bi ni oni bili takvi kakvi jesu niti tu gde jesu.

Sokobanja i Antonijević, razume se, poput raznih jutki, simonovića, labana, milovanovića, samo su baza piramide. Na vrhu su, tj. pri vrhu – zna se ko je na vrhu –familije stefanovića, petrovića, brnabića, kisića… čiji su akcionarski udeli u društvu koje čerupa i rastrže Srbiju mnogo veći. A iza, tj. ispod tih “sofisticiranih” predatora su stotine, pa i hiljade mladih vučica i vukova, raznih glišića, jovanova, obradovićki, orlića… željnih plena.

I sad sve to treba nahraniti. Zato Vučić mora da vodi računa da svako od njih bude koliko-toliko zadovoljan, ali i da se niko od njih ne uznese i ne iskoči. Upravo da bi to sprečio, prošli put je iz šešira izvadio Anu Brnabić. To se, s njegovog stanovišta, pokazalo kao vrlo dobro rešenje. Ali pitanje je da li će i sada biti u stanju da ponovi isti recept.

Takođe, Vučić bi verovatno voleo da socijalisti budu u vladi. S jedne strane, tako bi podelio odgovornost za odluke u teškim vremenima koja dolaze, a sa druge bi zadovoljio Putina. Međutim, srednji i viši kadrovi SNS-a tome se oštro protive. Ne, naravno, iz nekih ideološko-političkih razloga nego iz čisto komercijalnih. Jer SPS je držao mnogo lukrativnih mesta, naročito u energetici, koja sad naprednjaci žele da im otmu.

Dakle, treba ugoditi brojnim zahtevima, mnogo interesa složiti i kocki presložiti da se čitava ta piramidalna konstrukcija ne bi srušila kao kula od karata.

A da se kula ljulja – ljulja se. Iako je uoči izbora Plenkovićeva pobeda bila više nego neizvesna, a Vučićeva više nego izvesna. I mada je Vučić pobedio mnogo ubedljivije od Plenkovića.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2020.

Lider na repu, opet

Ništa ne znači ako u trci na 400 metara posle prve četvrtine budete na čelu, a na kraju se nađete na začelju. A baš to, mesto na repu, karakteriše razvoj Srbije u poslednjih nekoliko godina

Ovih dana na sva zvona razglašena je vest da je Srbija u prvom tromesečju 2020. ostvarila najveći rast bruto domaćeg proizvoda u Evropi. Vest je, kako i dolikuje, prvo objavio predsednik Republike, uz borbeni poklič “napred, Srbijo”. Onda je istu stvar “prepisao” i Siniša Mali, koji je osetio potrebu da doda i nešto svoje: “Prvi put u istoriji Srbija je najbolja u Evropi”, zabiberio je ministar finansija. Za svoju tvrdnju, međutim, Mali nije podneo nikakve dokaze. Nije valjda da istoriju računa otkada je on zaposeo ministarsku poziciju. Neće se to dopasti Vučiću. No, bez obzira, da pomognemo Malom da ne luta. Bilo bi dobro da odgovori na pitanje koja je zemlja bila bolja od naše u 4. tromesečju 2004, kada je Srbija ostvarila rast od 13,2 odsto? Ili u istom tromesečju 2001, kada smo imali privredni rast od 17,4 odsto; ili u drugom tromesečju 2000, kada je Srbija zabeležila rast BDP-a od 27,8 odsto. Ima još nekih godina, ali neka Mali nešto pronađe i sam.Međutim, sve to zapravo i nije važno. Jer, da parafraziram staru narodnu izreku, jedan kvartal ne čini proleće. Ništa ne znači, da se slikovito izrazim, ako u trci na 400 metara posle prve četvrtine budete na čelu, a na kraju se nađete na začelju. A baš to, mesto na repu, karakteriše razvoj Srbije u poslednjih nekoliko godina.

Iz mase podataka koje su izneli evropski zvaničnici Vučić i Mali izdvojili su samo jedan koji im odgovara – i koji je, mora se istaći jer se to ne dešava često, tačan – ali su izostavili čitav niz drugih koji daju širu i, što je ključno, bitno drugačiju sliku. To su, recimo, podaci o rastu bruto domaćeg proizvoda u poslednjih pet godina koji su, zapravo, jedino i validni za ocenu učinka vlasti u jednoj zemlji.

Prema tim podacima, u grupi zemalja kandidata za članstvo u EU, u kojoj se “vodi” Srbija i u kojoj se još nalaze Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo, Severna Makedonija i Turska, po ostvarenom rastu u periodu od 2015. do 2019. naša zemlja ne da nije lider nego je “fenjeraš”. U poslednje pola decenije, dakle, najbrži rast, sa prosečnom godišnjom stopom od četiri odsto, imale su Turska i Kosovo. Zatim slede Crna Gora sa 3,9 i Bosna i Hercegovina sa rastom od 3,3 odsto. Srbija sa Albanijom deli pretposlednje mesto – obe su imale rast od 3,1 odsto. Na poslednjem mestu je Severna Makedonija sa rastom BDP-a od 2,8 odsto.

Drugi podatak koji ovih dana Vučić i njegovi na sav glas reklamiraju jeste, zapravo, prognoza da će Srbija u ekonomskoj krizi izazvanoj koronom imati najmanji pad BDP-a u Evropi. Obećava se praktično da će pad BDP-a Srbije biti (svega) tri odsto, a možda i manje. Nije nemoguće, zbilja, da se ova procena ispuni, ali kao što je već primećeno, i ako se desi, to će zapravo biti posledica opšteg niskog stepena razvoja na kojem se Srbija nalazi. Slikovito rečeno, ako stojite na prvom, tj. najnižem stepeniku, vi i ne možete mnogo da padnete. Oni koji su iznad vas, na petom, šestom ili najvišem stepeniku mogu da padnu mnogo više; ali i ako padnu 3-4 stepenika, opet će ostati na znatno višem nivou.

Konačno, i sam taj podatak o rastu od pet odsto u prvom tromesečju (u odnosu na isto razdoblje prethodne godine) ima jačinu vrbovog klina. Naime, najviše mu je doprineo rast građevinarstva (gotovo 20 odsto), a zatim sektori informisanja i komunikacija, odnosno neprivredne oblasti (državna uprava, socijala, obrazovanje i zdravstvo) sa po blizu 12 odsto. Najmanji je bio uticaj industrije, koja je u prva tri meseca 2020. porasla 4,4 odsto.

Još je lošija bila situacija u poslednjem tromesečju prošle godine, kada je, da podsetimo, zabeležen rast BDP-a od 6,2 odsto. To povećanje izgurano je zahvaljujući enormnom skoku građevinarstva od čak 48 odsto (u koji, uzgred, mnogi ekonomisti sumnjaju). Rast industrije opet je bio više nego skroman – svega 3,3 odsto. A u toku cele prošle godine, uprkos onom silnom Vučićevom otvaranju fabrika, industrija je praktično stagnirala. Povećana je svega 0,3 odsto.

Posledice se ogledaju u lošim spoljnotrgovinskim trendovima. Rast izvoza se usporava, a rast uvoza ubrzava. Zbog toga je prošle godine u robnoj razmeni sa inostranstvom zabeležen deficit od 6,4 milijarde evra ili za oko 15 odsto više nego 2018. U ovoj godini ti trendovi se pogoršavaju. U prvom tromesečju, kojim se Vučić i Mali tako ponose, zabeležen je rast izvoza od svega 3,1 odsto i više nego dvostruko veći rast uvoza – 7,7 odsto.

Kad je industrija, ono što rast treba da vuče, na repu, i Srbija mora biti na repu.

SRODNI LINK: Lider na repu

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jul 2020.

Mnogo buke ni oko šta

Dve hiljade dvadeset i druga će brzo doći. Ako želi da pobedi, opozicija bi za taj okršaj već trebalo da se priprema. I da predvodi. Ona se, međutim, još uvek drži na repu

Da je veliki broja građana nezadovoljan Vučićevom vladavinom, poznato je odavno. Nezadovoljstvo je, zapravo, mnogo veće nego što je ovih dana pokazivao broj demonstranata na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša… Mada ih ne bi bilo ni toliko da nije korone i da granice nisu zatvorene. Uostalom, protesti “Stop krvavim košuljama” i “Jedan od pet miliona” bili su mnogo masovniji.

Opisivanje Vučićeve (straho)vlade gotovo da je postalo literarni žanr u kojem su mnogi postigli zavidan nivo kreativnosti. Ali, od tog “larpurlartizma” nije bilo mnogo vajde. Da parafraziram Marksa, dosad su “filozofi” Vučićev režim različito opisivali, radi se o tome da se on promeni.

Šta se, međutim, može očekivati od pokreta u kojem se sa iste strane barikade nalaze Srđan Nogo i Bakić Jovo. Gde, pomalo perverzno i inverzno, prvi govori kao građanski lider (“nisam ja izveo građane na ulicu nego Vučić”), a drugi, u svom “revolucionarnom” stilu obećava: “Sada oni jure nas, ali jurićemo i mi njih”. Ko su ti “mi” – on i Nogo? – nije objasnio.

Ni izjava Dragana Đilasa “Aleksandre Vučiću, dešava ti se narod” nije mnogo srećnija. Ne samo, pa ni pre svega zato što je to “događanje naroda” zapravo Miloševićeva (to jest Milovana Vitezovića) izmišljotina koja je Srbiju odvela u desetogodišnji rat – najpre protiv prvih suseda, a onda protiv celog sveta – od kojeg se još kao zemlja i nacija nismo oporavili.

Peti oktobar pak, da ne bude zabune, nije bio događanje naroda nego događanje politike. Iza, tj. ispred, demonstranata tada su stajali političari, pre svih Zoran Đinđić, koji su imali ideju i viziju. Taj politički program bio je izražen sloganom “Srbija je svet”. Drugim rečima i preciznije – “Srbija u Evropi”.

Danas takvog programa nema. Neko će možda reći da nema nikakvog, ali je i to zapravo posledica izbegavanja da se taj i takav program jasno formuliše i glasno istakne. Kako se čini – da se (navodno ili stvarno) ne bi narušilo jedinstvo.

Za dve godine će predsednički izbori. Mogu li kao naravoučenije da posluže oni koji su pre dve godine održani – za Skupštinu Beograda.

Reč je, dakle, o alternativi aktuelnoj vlasti, koju građani ne vide. Ali ne zbog medijskih i drugih blokada. Upravo o tome svedoče pomenuti beogradski izbori 2018. U Beogradu postoje profesionalni mediji, veliki broj ljudi koristi internet, dakle, “kanali komunikacije” su uglavnom prohodni, pa ipak je opozicija doživela težak poraz.

Dve hiljade dvadeset i druga će brzo doći. Ako želi da pobedi, opozicija bi za taj okršaj već trebalo da se priprema. I da predvodi. Ona se, međutim, još uvek drži na repu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. jul 2020.

Ćup

Razumnijom i ekonomičnijom politikom moglo se uštedeti oko pola milijarde evra, a da zbog toga niko ne trpi. Od tih para mogao bi se napraviti sasvim solidan drugi paket stimulacija za privredu, čak i bez ikakvog novog zaduživanja

Kad Aleksandar Vučić kaže da “država nema i ne može da obezbedi još para za pomoć privredi”, onda je to samo zato da bi njegov podvig kada to ipak učini izgledao veći. “Mislite da imamo ćup, pa dođete i uzmete? Nađite takve predsednike”, rekao je aktuelni predsednik, ne propustivši priliku da već po automatizmu odijum mase usmeri na “stručnjake koji su opljačkali našu zemlju”, iz čega bi trebalo zaključiti da on to ni po koju cenu neće uraditi.

Pre samo nekoliko meseci, međutim, Vučić je pričao sasvim drugu priču. Para je bilo kao pleve, toliko da ih je razbacivao “iz helikoptera”. I, uopšte, hvalio se da je “paketom” od pet milijardi evra Srbija privredi pomogla više nego mnoge mnogo razvijenije zemlje. Ekonomisti su odmah rekli da je državna pomoć zapravo upola manja od navedene sume. Ne obazirući se na to, Vučić je pre neki dan ponovio svoju tvrdnju, uz opasku da je, recimo, i jedna Velika Britanija za pomoć svojoj ekonomiji izdvojila (svega?) šest milijardi evra.

Prema računici koju je nedavno izneo Milojko Arsić, “ukupni fiskalni stimulans” iznosi oko dve milijarde evra, a ako se od toga oduzme smanjenje nekih budžetskih rashoda (kapitalnih investicija i kupovina robe i usluga – oko 450 miliona evra), tzv. “neto fiskalni stimulans” pada na nešto više od milijardu i po evra.

Trećinu te sume (oko 600 miliona evra) Vučić je podelio svim punoletnim građanima (oko šest miliona) po 100 evra. Taj potez bio je pre svega političke prirode – u sklopu Vučićeve predizborne kampanje. Siromašnima se moglo pomoći i dvostruko više nego što su dobili, a da u državnoj kasi ipak ostane nekoliko stotina miliona evra. Ali politička pohlepa nadvladala je i socijalnu pravičnost i ekonomsku efikasnost.

Žurba da se što pre održe izbori napravila je i druge nepotrebne troškove. Kada Vučić danas kaže da se na testove dnevno troši milion evra i da to “traje već 100 dana”, zaboravlja da je zapravo on glavni vinovnik. Da, opet iz političkih razloga, nije prebrzo proglasio pobedu nad koronom, ne bi došlo do ovako snažnog drugog talasa ili “pika” epidemije. U tom slučaju na testovima i drugim vanrednim zdravstvenim rashodima uštedelo bi se možda i pedesetak miliona evra.

Takođe, odluka da se Srbija zaduži na tržištu kapitala, a ne kod Međunarodnog monetarnog fonda koštala je zemlju (još) nekoliko desetina miliona evra. Tolika je, naime, razlika između kamata koje će Srbija morati da plati na uzete dve milijarde evra (70 miliona) i kamata koje bi platila da se zadužila kod MMF-a (35 miliona evra).

Zatim, malo je pažnje privukao podatak da je, za razliku od drugih zemlja srednjo-istočne Evrope koje su obarale vrednost svoje nacionalne valute, kurs dinara zahvaljujući intervencijama Narodne banke (875 miliona evra) praktično ostao nepromenjen. Osim što je tako smanjena konkurentnost srpske privrede (koja će biti od izuzetne važnosti u periodu oporavka), za odbranu kursa je nepotrebno potrošeno bar nekoliko desetina, a možda i stotina miliona evra.

Sve u svemu, razumnijom i ekonomičnijom politikom moglo se uštedeti oko pola milijarde evra, a da zbog toga niko ne trpi. Od tih para mogao bi se napraviti sasvim solidan drugi paket stimulacija za privredu, čak i bez ikakvog novog zaduživanja. I ne bi bio potreban nikakav ćup s parama.

Problem je, zapravo, u tome što se Vučić ponaša kao da stvarno ima nekakav ćup.

Mijat Lakićević
Peščanik.net. 7. jul 2020.

Vučićev predizborni paket

Pet milijardi zvuči mnogo bolje i masivnije nego tri ili tri i po. A kako će tek da zvuči kad počne da deli po onih sto evra. Što će biti, kao što je rečeno, odmah posle vanrednog stanja. A neposredno uoči izbora!

Izlaganje ministra finansija Siniše Malog, koji je predstavio paket mera za pomoć privredi i građanima Srbije, bilo je prilično jasno i koncizno, uz minimalno političarenje, što je u nastupima predsednika Vučića i premijerke Brnabić već prešlo sve granice pristojnosti, pa i humanosti. Ipak, kada se saberu vrednosti pojedinih (grupa) mera, ne dolazi se do sume koju je Mali naveo kao ukupni državni stimulans. Naime, prvi, poreski paket (odlaganje poreza i doprinosa, poreza na dobit, i PDV-a) “težak” je 161 milijardu dinara. Drugi paket – direktna novčana pomoć preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima – 97 milijardi. Treći set, tzv. podrška likvidnosti privrede kroz kredite Fonda za razvoj, odnosno komercijalnih banaka (u evrima prvo 200 miliona, drugo dve milijarde) 264 milijarde dinara. I na kraju, direktna državna pomoć svim punoletnim građanima od po 100 evra (u dinarskoj protivvrednosti) oko 70 milijardi dinara. Sveukupno, to je 592 milijarde dinara ili 16 milijardi manje od ukupne vrednosti paketa koja iznosi 608 milijardi dinara (5,1 milijardu evra). Nije jasno da li je (mada verovatno jeste) u ovu sumu uračunat i poklon penzionerima od 4.000 dinara, ali i to je ukupno oko sedam milijardi. Dakle, fali još.

Ako odete na sajt Ministarstva finansija, tamo ćete naći izveštaj s konferencije za štampu u kojem nema ni svih podataka koje je Siniša Mali tom prilikom izneo. Na sajtu se nalazi i dokument pod nazivom Program ekonomskih mera za smanjivanje efekata krize, ali u njemu ima još manje podataka. Tako da sve to, reklo bi se nepotrebno, stvara utisak aljkavosti i nesolidnosti. Taj utisak, međutim, najmanje je zlo.

Jer, radi se o novcu građana Srbije. Dakle, država je obavezna da im ispostavlja tačan račun o tome kako troši njihove pare. Pa i kada im, stvarno ili navodno, pomaže. Zapravo, u tom slučaju naročito.

Država danas (liberalna i demokratska) ima malo širu ulogu od onog poslovičnog noćnog čuvara, tj. da bude neka vrsta osiguravajućeg društva. Dakle, da građanima “obezbeđuje bezbednost”, kako od spoljašnjih tako i od unutrašnjih, bilo vidljivih bilo nevidljivih “neprijatelja”. U ekonomiji se to kaže da deluje “kontraciklično”, odnosno da “štedi bele pare za crne dane”. Pa kad crni dani dođu, kao ovih dana, da svojom povećanom potrošnjom pomogne privredi i građanima, koji su u krizi. To je njena dužnost, a ne dobra volja, inače zašto uzima polovinu svega što se u Srbiji svake godine stvori.

Ali, pošto i u tom slučaju ne troši svoje pare, jer ih nema, nego pare privrede i građana, dužna je da se ponaša racionalno. Kad donosi mere – da tri puta meri, da ne pretera ni na jednu ni na drugu stranu.

Iako su, dakle, ekonomske mere bile i potrebne i neizbežne, stiče se utisak – i taj je najjači – da su i one žrtva Vučićeve neutažive ambicije da bude lider. Ako već ne može u svetu i Evropi, onda makar u regionu. Pa je tako napravio (relativno) ubedljivo najveći paket od 11 odsto bruto domaćeg proizvoda. Pri čemu nije vodio računa ni o njihovoj selektivnosti ni o socijalnoj pravednosti. Ali jeste o političkoj isplativosti. Kada je reč o privredi, to znači da će pomoć dobiti i sektori vrlo teško pogođeni krizom (hotelijeri, ugostitelji, prevoznici…), ali i oni čiji su gubici mali ili ih uopšte nemaju. I, drugo, onih sto evra dobiće i zaposleni i nezaposleni, i oni sa visokom platom i oni na minimalcu. Stvar je, naravno, u tome što ako bi odredio neku normalnu granicu, recimo prosečnu platu, za pravo na pomoć, najveći deo njegove baze, javnog sektora, ostao bi uskraćen. A to Vučić u ovoj situaciji nikako ne želi.

Ima, doduše, u ovom paketu podrške jedna “kvaka” u tipičnom Vučićevom maniru. Naime, u njegovu ukupnu vrednost uračunate su i dve milijarde evra bankarskih kredita, za koje će se država pojaviti kao garant. Kolika će biti državna garancija još nije poznato. Ako ona bude oko 25 odsto visine kredita, to znači da će država angažovati svega oko 500 miliona evra sopstvenih sredstava. A to dalje praktično znači da državni paket vredi ili da državna sredstva u ukupnom paketu od oko pet milijardi učestvuju sa oko 3,5 milijardi evra.

Ali, pet milijardi zvuči mnogo bolje i masivnije nego tri ili tri i po, zar ne. A kako će tek da zvuči kad počne da deli po onih sto evra. Što će biti, kao što je rečeno, odmah posle vanrednog stanja. A neposredno uoči izbora.

Sve u svemu, tako Vučić, pomažući nam našim parama, kupuje sebi još jedan mandat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. april 2020.

Vučićeva zahvalnost

Kada Vučić naglašava da će respiratore nabaviti i za Republiku Srpsku jer “mi”, navodno, nismo kao drugi, on u stvari pokazuje solidarnost samo prema sopstvenom narodu, takoreći – prema samome sebi. Solidarnost sa Italijanima svela se na izjavu dubokog saučešća

Kina je uvek volela da ima odskočnu dasku u Evropi. Nekad su to bili Enver Hodža i Albanija, danas Aleksandar Vučić i Srbija.

Ali, da počnemo od početka. Prvo je Aleksandar Vučić 17. marta u onom obraćanju naciji, u kojem je obznanio uvođenje policijskog časa, govoreći o solidarnosti Kine prema Srbiji veliku zahvalnost uputio i Komunističkoj partiji Kine. Dosad to nije bio slučaj. Zahvaljivao se, po pravilu, Narodnoj Republici Kini, bratskom kineskom narodu i, posebno, njegovom predsedniku Si Đinpingu, ali KPK u tom kontekstu nije pominjao.

Da ovaj korak nije bio slučajan – mada je generalno u Vučićevim javnim nastupima sve dobro proračunato, pa i spontanost – govori činjenica da je sutradan, 18. marta, i premijerka Ana Brnabić, takođe visoka funkcionerka SNS-a, ponovila predsednikov potez i zahvalila se i Komunističkoj partiji Kine.

Ovo se bez ikakvih rezervi može okvalifikovati kao upotreba, tačnije zloupotreba teških prilika u društvu i državi, dakle epidemije i vanrednog stanja, u partijske, tj. političke svrhe.

Približavanje Srpske napredne stranke Komunističkoj partiji Kine počelo je ubrzo po Vučićevom dolasku na vlast, još 2014. Sredinom marta te godine, naime, u Beogradu su se sastale delegacija dve partije i “razgovarale o produbljivanju međupartijske saradnje”. “Visoku delegaciju iz Kine, koju je predvodio zamenik ministra međunarodnog departmana Centralnog komiteta KP Kine Džou Li, primio je lider SNS Aleksandar Vučić, zajedno sa delegacijom naprednjaka koju je predvodila internacionalna sekretarka Jadranka Joksimović”, objavili su tada mediji.

Posle izvesnog zatišja, situacija se intenzivira, ili makar vesti dospevaju u javnost, od 2018. Tada je, početkom juna, delegacija KP Kine posetila Novi Sad i razgovarala sa predsednikom Gradskog odbora SNS-a Milošem Vučevićem.

Vrh je ta saradnja, makar dosad, doživela aprila prošle godine tokom Vučićevog boravka u Pekingu na drugom Forumu “Pojas i put”. Predsednik Srbije i Srpske napredne stranke odabran je tom prilikom da govori na panelu KP Kine “Povezivanje među ljudima”. A “o daljnjem razvoju bilateralnih odnosa” neplanirano dugo (nekoliko sati, uključujući i ručak) razgovarao je s Vangom Huningom, članom Stalnog odbora Politbiroa CK KP Kine i, kako je sam Vučić rekao, “ideologom moderne Kine” čijim se idejama i sam oduševio.

Konačno (kada se o ovom “brifingu” radi) sredinom oktobra 2019. predsednik Vučić je razgovarao sa članom Politbiroa KP Kine i sekretarom Sekretarijata Centralnog komiteta KPK Jangom Sijaoduom. Visokog kineskog partijskog funkcionera primila je i premijerka Ana Brnabić.

U svim tim susretima Aleksandar Vučić je kao ključan razlog za saradnju isticao analogiju: kao što je Kina “suočena s velikim političkim pritiscima političkih i privrednih konkurenata sa Zapada”, tako je i “Srbija, koja je na važnom strateškom mestu, opkoljena i pritisnuta sa svih strana”.

Srpska napredna stranka s Komunističkom partijom Kine ima bolju saradnju nego sa bilo kojom evropskom narodnom partijom, odnosno sa partijama kojima SNS po “vokaciji” pripada i koje su joj ideološki mnogo bliže od bilo koje komunističke partije.

Tako da nije čudo što je u međuvremenu državna saradnja sa ekonomije – gde su već potpisani ugovori u vrednosti od oko sedam milijardi dolara: pola krediti, pola investicije – proširena na policiju. Sredinom maja 2019.  ministar Nebojša Stefanović i ministar javne bezbednosti Kine Džao Kedži potpisali su tri dokumenta o saradnji u “oblasti unutrašnjih poslova”. A sprema se i vojna: Vučić je najavio kupovinu bespilotnih letelica jer će “za 10 godina budućnost ratovanja biti u bespilotnim letelicama ‘samoubicama’ kako ne bi ljudi ginuli”. To je, dakle, ta vizija.

Da se vratimo na “solidarnost” od koje je, navodno, sve počelo. “Evropska solidarnost je mrtva. To je samo prazan list hartije”, rekao je Vučić. I to kaže čovek koji je samo tri dana ranije apsolutno i potpuno zabranio izvoz osnovnih životnih namirnica i dezinfekcionih sredstava. EU je, makar formalno, izvoz samo ograničila, to jest uslovila ga prethodnim odobrenjem vlade. Drugo, dok druge optužuje za nedostatak solidarnosti, Vučić se hvali kako je situacija u Srbiji mnogo bolja nego u gotovo svim zemljama Evropske unije. Recimo, da Srbija ima pet puta više respiratora po stanovniku od Velike Britanije. Ako je tako, solidarnost valjda treba da pokažu oni kojima je bolje, a ne oni kojima je gore. Ali Englezima nije palo na pamet da od Srbije traže respiratore, a kamoli da se ljute što ih ne daje.

Niti se ijedan lider iz našeg regiona, a kamoli Evrope, požalio na konferenciji za štampu da je “srpska solidarnost mrtva”. A kada Vučić naglašava da će respiratore nabaviti i za Republiku Srpsku jer “mi”, navodno, nismo kao drugi, on u stvari pokazuje solidarnost samo prema sopstvenom narodu, takoreći – prema samome sebi. U međuvremenu je, doduše, malo reterirao, ali to nije pokvarilo osnovni utisak. Ipak, solidarnost sa Italijanima svela se na izjavu dubokog saučešća. (Uzgred, kritike na račun Evropske unije pokazuju potpuno nerazumevanje, nekad i zlonamerno, njenog ustrojstva, stepena integrisanosti i nadležnosti; EU nema ministarstvo zdravlja, ni sopstveni zdravstveni sistem, ni zdravstveni fond, niti sopstvenu policiju i vojsku koja kontroliše granice, ali je zgodno da se na Brisel prebaci odgovornost za svoje propuste.)

Kako bi Kina reagovala, postavlja se dalje pitanje, da je Vučić od “brata” Sija (uzgred, šta bi sa bratom Mohamedom bin Zajedom) pet miliona maski, respiratore itd. tražio u času kada je epidemija tamo bila na vrhuncu. A bilo je logično, i odgovorno, da (se) o nabavci misli tada, to jest na vreme jer je bilo jasno da će korona doći i u Evropu, pa i u Srbiju. Umesto toga, on je u Vladi organizovao hepeninge gde je korona nazivana najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva, a on lično kao preventivu preporučivao “čašicu rakije”. Uzgred, kad sve ovo prođe, biće prilika da se naši vrhunski lekari priupitaju zašto niko nije reagovao na besprimerne bedastoće njihovog kolege.

Nije, međutim, da se vratimo na osnovnu temu, Vučiću u tom trenutku ni palo na pamet da bilo šta traži od Kine. A evo, od Evrope koja je u sličnoj, možda i goroj situaciji, traži. I ljuti se što ne može da dobije. Zaboravljajući da je Srbija od Evrope decenijama dobijala mnogo, mnogo više.

U stvari – tobože se ljuti. Jer, on je uvek u političkoj kampanji. I neće propustiti nijednu situaciju da izvuče neku korist za sebe i svoju partiju. Ne mareći za Srbiju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2020.

A. Vučić i naša deca

Započinjući kampanju još pre nego što su izbori i raspisani, predsednik Vučić je u TV emisiji povodom Kosova, rekao: “Ja bih da slavimo život i budućnost dece. Nije prošlo, nema problema, plaćaće deca cenu, kao i svaku drugu.”

Moje je da uradim ono što mislim da je najbolje za Srbiju, a ne da mislim o tome kako ću narodu da se dodvoravam. Tako je Aleksandar Vučić govorio 17. marta 2018.
I još je obećao: “Ja ću da guram po svaku cenu, a na narodu je da prihvati ili ne”, naglasivši na kraju: “To ću svakako uraditi i, naravno, preuzeti odgovornost na sebe”.

Manje od dve godine kasnije, to jest tačno 17. februara 2020, predsednik Srbije priča sasvim drugu priču. A krivicu prebacuje na – narod. “Shvatio sam poruku naroda, bila nam je velika šansa, ali smo je propustili… Zapamtite moje reči za 20 godina: imali smo šansu, ali nismo imali dovoljno svesti i mudrosti”, poručio je Vučić na TV Hepi. I još je rekao da “ćemo zbog toga proći lošije u budućnosti, ali da njega niko neće moći da okrivi”.

Gde se izgubilo ono “ja ću da guram po svaku cenu”, “neću da se dodvoravam narodu”, “preuzeću odgovornost na sebe”. Ništa od toga nije ostalo, sve se pokazalo kao velika laž jer niti je “gurao po svaku cenu” niti je “preuzeo odgovornost na sebe”, a nije se nešto ni “narodu dodvoravao”. Pošto ga ništa nije ni pitao, a kamoli ubeđivao u ispravnost svog “kompromisa”, nego je samo pokazao ogroman kukavičluk i neodgovornost jer nije uradio ono što je “najbolje za Srbiju”. Pošto mu je najvažnije bilo da njega “niko neće moći da krivi”. Zbog čega sada pokušava da prebaci odgovornost na narod.

Ovih dana je Srpska napredna stranka objavila da u izbornu kampanju ulazi sa sloganom: “Aleksandar Vučić – za našu decu”. Slogan je, kao što je već primećeno, plagijat, ali nije to najvažnije.
Možda će neko, naime, pomisliti da će zarad dobrobiti “našeg najvećeg blaga”, “naše dece”, ako to već nije učinio za čitav narod, predsednik Vučić biti spreman na neke veće napore, teške odluke, pa i lične žrtve. Ništa, međutim, od toga.

Započinjući kampanju još pre nego što su izbori i raspisani, predsednik Vučić je u istoj TV emisiji, takođe povodom Kosova, rekao: “Ja bih da slavimo život i budućnost dece. Nije prošlo, nema problema, plaćaće deca cenu, kao i svaku drugu.”
Time je Aleksandar Vučić zapravo pokazao da ga ni deca i njihova budućnost ne zanimaju. “Nije prošlo… nema problema… cenu će plaćati deca!”
On je zaslužan za nove fabrike i puteve, ali za to što nema razrešenja kosovskog čvora kriv je narod. On bi da “slavi život”, ali ako to “ne prođe”, nema veze, “plaćaće deca”. Sama su kriva – misli u potaji Vučić – kad imaju takve roditelje.
To je suština predizbornog programa predsednika Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandra Vučića.

Građani Srbije, ako im je stalo do svoje i sve dece Srbije, neće glasati za Aleksandra Vučića. Jer, dajući glas tom, jednom, čoveku, glasaće na štetu sve dece. U Srbiji, a i šire.
Inače, plaćaće deca – zato što je on kukavica.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2020.

Gorostas sa Stare planine: 100 godina od rođenja Desimira Tošića

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968, uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Ovog februara (19) navršava se jedan vek od rođenja Desimira Tošića.

Desimirov dobar prijatelj Ivan D. Pajić dugogodišnji, sve do svoje smrti, saradnik “Naše reči” za Desimira će reći da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista” a Aleksandar Lebl da je “bio – a izgleda i ostao – umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga Dejan Đokić, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina, ko je pogrešio. Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom Rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (“filozofske”) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica? Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna.

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968, uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

U mnogo čemu Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije…

U izvesnom smislu, eto paradoksa, bio je “kritičar svega postojećeg”, iako do onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere, to jest do njihovog nauka, nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Desimir Tošić je, kako to primećuje Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.

Po odnosu prema Jugoslaviji Desimir Tošić se suštinski razlikovao i od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, koja smatra da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka.

Tako da se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer je istu poziciju imao zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu. S jedne strane protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane protiv komunista u Jugoslaviji.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv.

Bio je član glavnog odbora Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, proglašen je za “Najevropljanina”.

Objavio je 10 knjiga. Prvu u emigraciji, u francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, “Totalitarizam i prava čoveka”; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, “Srpski nacionalni problemi”. Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je “Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – “Adam (Pribićević) kao seljački i nacionalni ideolog”, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju do kojeg je u međuvremenu (1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, “Stvarnost protiv zabluda”. Ovim, moglo bi se reći, nastavlja svoj prvi rad – “Problemi nacionalnog jedinstva”, objavljen u listu demokratske omladine Demokrat 1940 godine. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom “Snaga i nemoć – naš komunizam 1945-1990”. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, “O ljudima”, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje “O ljudima”, 2002. “Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949-1953” knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – “Ko je Milovan Đilas”; 2005 – “Crkva, država i društvo”; 2006. – “Demokratska stranka 1920-1941.” i drugo izdanje “Stvarnosti protiv zabluda”. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov “Kritikom ka prosvećivanju” precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik “Dve godišnjice Desimira Tošića”, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada. A zatim “Hrast Slobode Desimir Tošić” 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku prosto bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo.

Jer, kao što u “Dve godišnjice” primećuje lucidni Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita”.

U knjizi “Ko je Milovan Đilas”, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku Vasiliju Kaleziću postavlja dva pitanja. Prvo: “zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina”? I drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”

Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, to jest da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina. Ali, zbilja, zašto “mudri i čovekoljubivi” Desimir Tošić, kako je rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan. Umesto da bude proučavan.

I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošić kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.

Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine, u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.

S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to već primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centrala Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se vidi iz drugog Tošićevog mladenačkog članka “Smisao slobode”, objavljenog u omladinskom časopisu “Reč” marta 1941. godine.

Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može doduše i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije. Ili, u poslednje tri decenije iskustvo Srbije. Ali onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se nakon povratka u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim ekonomskim, političkim i društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.

“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je posle iskustva koje je u Srbiji tokom gotovo dvodecenijskog boravka stekao, nekoliko godina pred smrt. Između ostalog i u Peščaniku čiji je redovan gost bio.

Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u “bunar zaborava”, u tminu i nepomen?

Vrlo brzo nakon povratka u zemlju Tošić se zamerio beogradskim opozicionim krugovima iako je bio ne samo član, nego i potpredsednik Demokratske stranke. Tačka razlaza bio je 27. mart, odnosno Trojni pakt. Svoj (kulturni) izraz ta dilema je dobila u drami Slobodana Selenića “Knez Pavle” koja je bila apsolutni pozorišni hit 1991. godine. Dok se u drami rehabilitovala “politika kneza Pavla”, kao odgovorna, a napadale martovske demonstracije, kao uzrok budućih zala, Tošić je, u NIN-u (“Žalopojke nad Pavlom Karađorđevićem”) zastupao sasvim suprotno gledište. Kneza Pavla je nazivao “ubeđenim nedemokratom”, čovekom “bez osećanja za srpski narod”, a njegov postupak “vezivanja za nacističku Nemačku i fašističku Italiju” – “antiistorijskim”. Tako je, istovremeno, došao u sukob ne samo sa opozicionim, nego i kulturnim beogradskim “mejnstrimom”.

A zamerio se i inteligenciji generalno. Desimir Tošić je sam sebe video kao nacionalistu, ali je 1992. pisao ovako: “Umobolnih nacionalističkih slogana bilo verovatno i u drugim vremenima razvoja srpskog naroda.., ali postoji jedna duboka i zastrašujuća razlika u poređenju sa današnjim vremenom. Naime, u ranijim vremenima tim se sloganima služio naš polusvet, ‘mali ljudi’ koji su bili neobavešteni, pomalo opijeni, bilo alkoholom bilo ekstremnim nacionalizmom. Danas umobolne nacionalističke slogane nose profesori univerziteta, pripadnici velike armije naših intelektualaca, čitači vesti i voditelji kulturnih programa. Izvor i udarna snaga proizvodnje nacionalnih predrasuda i nacionalističkih lakih i zastrašujući slogana nalazi se u našoj brojnoj inteligenciji”.

Bio je, u isto vreme, zaprepašćen masom “razbešnjenih antikomunista”, iako je od komunizma pobegao u emigraciju i lično od jugoslovenskih vlasti stradao neuporedivo više nego oni koji su se antikomunizmom najviše isticali.

Desimir Tošić je bio iskreni vernik, ali je na ulogu i uticaj crkve početkom devedesetih gledao izuzetno kritički. Otprilike kao Mirko Đorđević. Već 1992. govorio je da “Srpska pravoslavna crkva počinje da zahteva da odlučuje i o političkoj oblasti”. Takođe i, malo kasnije, da se u Kraljevini Jugoslaviji ministri nisu krstili toliko koliko se krste danas, kao i da kralj nije išao patrijarhu “na noge”, kao što to čine demokratski izabrani predsednici i premijeri, nego je bilo obrnuto.

Nije se Desimir Tošić baš slagao ni sa naučnim establišmentom. Štaviše, morao je da napusti skup u Srpskoj akademiji nauka posvećen Slobodanu Jovanoviću, zato što se pojedinim akademicima nije dopao njegov kritički odnos. Zbilja: “Slobodan Jovanović ne uviđa”.., “Slobodan Jovanović, nažalost nije razumevao”.., “Jovanović neće da prizna”.., “glava koja ne meri pravo”… “Slobodan Jovanović je teško razumevao”.., “karakterologija Slobodana Jovanovića je delimično ispravna”.., “stereotipna misao” Slobodana Jovanovića – tako pisati nije uobičajeno u Srbiji. A Tošić je pisao da misli da je “baš takav govor potreban u našem izuzetno kritičnom, istorijski kritičnom vremenu”. Jer, “treba naše društvo da se odvaja od jednoumlja, ne samo u ideološkom, stranačkom smislu, nego i od jednoumlja kada sudi o problemima i ljudima, čak i kada je reč o tako velikim ljudima kao što je bio Slobodan Jovanović”.

Kad se sve skupi, nameće se zaključak: Desimir Tošić je celog života plivao protiv struje. A to Srbi baš i ne vole.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19 februar 2020.

Jovanjica 2025.

Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala

Opskurni tipovi svake fele, kada pripremaju neko nepočinstvo ili hoće da prikriju ono koje su već napravili, obično se dogovore. Ovi naši lumeni ni to ne umeju. Premijerka Ana Brnabić kaže da je “Srbija 2025” petogodišnji plan, a predsednik Aleksandar Vučić govori o ciljevima koji treba da budu ostvareni 2025. Naime, ako je plan petogodišnji, a počinje 2020, onda se on završava 2024. godine. Ako se, međutim, ciljevi, recimo plate, postavljaju za 2025, onda plan traje šest godina.

Neko će reći – sitnica. Istini za volju, to i nije neko epohalno otkriće, ali – sitnice čine život. Makar za obične ljude, koji ne barataju kamionima i avionima. A opet, ako se ne znaju elementarne stvari kao što je rok na koji se neki plan odnosi, kako uopšte možete da proveravate računicu na kojoj se zasniva. To jest, zašto biste se uopšte ozbiljno bavili nečim što je tako neozbiljno sastavljeno.

Koliko je plan aljkavo i/ili amaterski napravljen najbolje pokazuje upravo ono što je izazvalo najviše kontroverzi. Razume se – prosečna plata od 900 evra. Ako se ipak upustimo u taj zaludan i rizičan posao, pa pretpostavimo da se očekuje da prosečna zarada u Srbiji sad već “famoznih” 900 evra dostigne u decembru 2025, to znači da bi trebalo prosečno godišnje da raste oko 10 odsto. U isto vreme, međutim, predviđeno je da se godišnji privredni rast kreće, kako je rekao Vučić, od “konzervativna” četiri do “realnih” pet odsto. O veštačkom naduvavanju rasta BDP-a već je bilo reči, pa se time ovde nećemo baviti nego ćemo samo pretpostaviti da će biti ostvarena “realna prognoza”. Dakle, ako BDP bude rastao oko pet odsto godišnje, to znači da će se plate povećavati dvostruko brže od proizvodnje. A ako se u obzir uzme predviđeni rast zaposlenosti (oko dva odsto), to znači da će plate rasti čak tri puta brže od produktivnosti, čiji će prosečan godišnji rast iznositi oko tri odsto. Da za svaki slučaj razimiramo: Vučić kaže da će plate rasti dvostruko brže od proizvodnje, a tri puta brže od produktivnosti. Tako da je “neozbiljno” čak blaga reč – “nebulozno” bi više odgovarala.

Mada to ne znači i – nemoguće. Jer, uz već pomenuti kreativni doprinos statistike, moguće je zamisliti scenario u kojem Vučić, odnosno Jorgovanka Tabaković po njegovom “savetu” – kao u već čuvenom slučaju sa kupovinom zlata – obara evro, tj. podiže vrednost dinara do granice koja mu je potrebna da ispuni dato obećanje.

Što će istovremeno učiniti i s platama u javnom sektoru. Koje su, zahvaljujući ničim opravdanom rastu po desetak odsto u poslednje dve godine, već u oktobru 2019. preskočile “magičnu” granicu i dostigle 510 evra. U isto vreme pak plate u privatnom sektoru bile su miljama daleko od cilja, tj. iznosile su (svega) 435 evra. Ta već enormna razlika (od dvadesetak odsto) u decembru će sigurno biti povećana jer su se božić bate i deda mrazevi razmileli po javnom sektoru, pa su bonuse, stimulacije i 13. plate delili i šakom i kapom.

Sve u svemu: “karikanje” privrednog rasta, veštačko jačanje dinara i nerealno povećanje plata u javnom sektoru i – eto plate od 900 evra.

Dok se tako zidaju kule u vazduhu, ono što bi trebalo da bude temelj privrednog i svakog drugog napretka Srbije, industrija – (pro)pada. Za 11 meseci ove godine industrijska proizvodnja u Srbiji bila je 0,4 odsto manja nego prošle godine u istom razdoblju, pri čemu je pad one najvažnije, prerađivačke industrije, bio još i malo veći – 0,5 odsto.

I umesto da premijerka i predsednik građanima objasne šta se dešava sa industrijom, zašto ona nazaduje, zašto je privatni sektor u tako lošoj situaciji, zašto malo investira, kada će privreda i građani početi da se rasterećuju ogromnih dažbina, zašto uvoz i ove godine (kao i prethodne dve) raste brže od izvoza (7,7 prema 7,4 odsto za 11 meseci) Ana Brnabić i Aleksandar Vučić buncaju o velikim državnim ulaganjima, o rastu budžeta i javne potrošnje, nacionalnim investicionim planovima i nacionalnim fudbalskim stadionima.

Kad neko, kao u bunilu, priča nepovezano i nerazumljivo, nekada se govorilo da se “najeo bunike”. Trave se menjaju, ali običaju ostaju; ne znamo čega su se najeli ovi naši državni rukovodioci, ali da se od njihovih lakozapaljivih fraza sve puši – puši se.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. januar 2020.