PEŠČANIK

Severna Makedonija i tužna Srbija

Susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biće susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje

Sastanak Vladimira Putina i Aleksandra Vučića biće sastanak dvojice gubitnika. Jer su obojica pre neki dan poražena u Skoplju. Ali, da počnemo od početka.


Vest da je makedonska skupština usvojila novo ime države – Severna Makedonija, u Srbiji je dočekana (s) mukom. Ovo je, u stvari, samo malo izmenjena rečenica kojom sam započeo tekst pre oko pola godine, kada su predsednici Makedonije i Grčke Zaev i Cipras postigli taj nesumnjivo istorijski sporazum.


Jer, niko tada – ni “pozicija”, ni opozicija, ni nezavisni mediji, ni nevladine organizacije – ne da nije javno pozdravio taj čin nego ga, takoreći, osim protokolarno, nije ni zabeležio. Kako tada, tako i danas. A Zaev je pokazao i političku hrabrost i političku dalekovidost, a posebno smisao za političko liderstvo – važi to i za Ciprasa, ali on za ovu priču nije toliko bitan – to jest, sposobnost da preuzme odgovornost u ključnim momentima nacionalne istorije. Sve ono, dakle, što od Đinđića naovamo nije pokazao niko na političkoj sceni Srbije, ma na kojoj strani spektra bio i ma u kojoj se ulozi na toj sceni nalazio.


Ovde su sve oči uprte u Putina. Koji je, to nije mala stvar, u Makedoniji doživeo težak poraz. Sve raspoložive snage, da podsetim, angažovao je da spreči taj mirovni dogovor – prvo tako što je otvoreno radio u korist Gruevskog, a protiv Zaeva – a kada je do njega ipak došlo, onda je izjavio da ga neće priznati.


Da je samo Putin pao na Vardaru, ni po jada, ali to je mesto gde je poraz – stvarni, ne onaj koji, femkajući se, “priznaje” na Glavnom odboru svoje partije – doživeo i Vučić. U tom smislu će, dakle, susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biti susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu (posle ekonomskih mera na koje je bio prinuđen jer je Rusija u velikoj krizi) rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje.


Nije, međutim, problem što Zaevu čestitke nije uputila vlast nego što to nije uradila ni opozicija. Iako to, u stvari, i nije nešto čudno. Jer, dok sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavljuje da je Srbija pogrešila što je priznala Makedoniju, Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova i sadašnji lider opozicije, nije čak želeo ni da izgovori ime Makedonije nego je govorio: “Država čiji je glavni grad Skoplje”.


To Skoplje će, međutim, uskoro postati i glavni grad jedne NATO države. Što je “brza pruga” za priključenje Evropskoj uniji. A čak i da se EU raspadne – što sanja jedan drugi lider opozicije Boško Obradović – NATO se neće raspasti. Pogotovo u tom slučaju neće. Nego će, naprotiv, još više ojačati. Što će podvući njegovu sada zapostavljenu političku dimenziju. Iz čega će, naravno, proizaći ekonomske posledice.


Koje su po pravilu ne vide odmah nego tek za deceniju ili dve, nekad i duže. Pa se sad vidi koliko nas je koštao pogrešan izbor devedesetih. I gde su nekad bile, recimo, Srbija i Bugarska, a gde su danas.

S kim si – onakav si, lepo kaže naš narod.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 14. januar 2019.

Bojkot bojkota

Nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje

Bojkot treba odbaciti. Što pre, to bolje.
Čini se, međutim, da ideja o bojkotu izbora ima sve više pristalica.
Zašto onda građani da protestuju? Ako će lideri opozicije posle da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?
Čak i da je reč samo o taktičkoj pretnji – tj. pritisku da se vlast umilostivi i urazumi, te omogući koliko-toliko fer i poštene izbore – ta zamisao nije dobra. I ako Vučić “popusti”, to će biti malo i više će koristiti njemu jer je (navodno) pokazao spremnost na “kompromis” nego što će opozicija stvarno dobiti. Uostalom, šta bi se tačno dobilo bojkotom, osim i ovako skromnog “odsustva prisustva” u parlamentu, još niko nije objasnio.
Povrh toga, i realizacija bojkota zahteva veliku energiju i snažnu organizaciju. Ako je opozicija sposobna za takvu mobilizaciju, zašto te kapacitete ne upotrebi – uporedo sa borbom za izborne uslove – da građane animira da na izbore izađu. Ni jedno ni drugo nije baš bilo uočljivo na dosadašnjim izborima. Prošlogodišnji beogradski – kada je opozicija promašila “zicer” – to najbolje potvrđuju.
Na predstojećim izborima, međutim, energija i organizacija neće biti dovoljne. Potreban je program. Jedan deo tog programa, verovatno i najbogatiji, mogu da čine nepočinstva i zlodela aktuelne vlasti. Jednom sam ih nabrojao, pa sad ne moram, ima ih u svakom slučaju mnogo. Drugi pak deo tog programa, onaj “pozitivan”, treba da bude – otvaranje perspektive. Upravo tu, međutim, kao da opozicija najviše greši, odnosno tu njen program ima najviše rupa. Na dva ključna polja ona se opredelila za “zamrznuti konflikt”. Jedno je Kosovo, a drugo Evropa. U pogledu prvog, opozicija je, čini se, zauzela još tvrđi i nepomirljiviji stav od vlasti. Na nacionalizmu, međutim, kao što sam nažalost takođe pisao, opozicija nikada neće moći da pobedi Vučića.
Sa druge strane, na spoljnopolitičkom planu, opozicija gotovo da vodi neku “izolacionističku” politiku. Nema nijedne susedne zemlje, nema nijedne evropske zemlje, ni Evropske unije u celini, s kojom je opozicija u dobrim odnosima. S kojima razgovaraju, konsultuju se, kojima objašnjavaju svoje namere i ciljeve. Ako toga i ima, to je vrlo, vrlo retko. To ne znači da evropski potezi prema opoziciji nemaju mana, ali ta se politika može popraviti samo saradnjom, a ne antagoniziranjem sa Evropom. Inače, to bi ličilo na onog popa koji se naljutio na selo. Valja se nadati, da u vezi sa ovim dodam, da se u opoziciji niko ne zanosi mišlju da Rusiji može biti bliži od Dačića i Vulina.
Još se manje treba zaluđivati nekom novom petooktobarskom revolucijom. Pa onda još i “obećavati” lustracije i preke sudove. Tu najpre treba imati u vidu da je 5. oktobar došao posle 24. septembra. Dakle, posle izbora. I drugo, nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. januar 2019.

Blam godine

Možda nije “tempirana bomba”, ali da je neki drugi razorni mehanizam ili organizam instaliran u Narodnoj banci Srbije, to posle svega izgleda nesumnjivo

Ne, ne mislim na to što je navodno – jer (verovatno) nije – guvernerka Narodne banke Srbije pobrkala srpski i bahreinski dinar. Naime, u TV emisiji “Oko” na RTS-u 27. decembra, Jorgovanka Tabaković je izjavila, kako su preneli mediji, da je agencija Blumberg dinar proglasila “drugom po snazi valutom na svetu u 2018. godini”. U stvari, “ne mogu da razumem da me neko pita da li je dinar tempirana bomba, a dinar je od strane Blumberga, nimalo prijateljski nastrojenog prema meni ili Srbiji, proglašen u ovoj godini drugom po snazi valutom u svetu”, rekla je, da budem sasvim precizan, Tabaković. Onda su se društvene mreže prosto usijale od informacija da se zapravo radi o bahreinskom dinaru. Ljudi su tražili potvrdu ili objašnjenje o čemu se radi, ali je centralna banka ostala “zakopčana do grla”. Na sajtu NBS ni reči, a biti vicešampion sveta u bilo čemu je nešto što bi, uprkos svojoj svojoj skromnosti, svako makar protokolarno zabeležio.

Mada, postavlja se najpre pitanje šta uopšte znači tvrdnja (konstatacija, procena, šta god) da je neka valuta “najjača” na svetu; kakav je tačno njen smisao. Kako se i čime meri i utvrđuje “jačina” neke valute. I, čisto zdravorazumski, kako to da je dinar jači od evra, dolara, jena… Znači li to da se devizne rezerve sad čuvaju u dinarima? Ne, svaka čast dinaru – i bahreinskom i srpskom – ali tako daleko još niko nije otišao.

U stvari, gospođa Tabaković se već jednom, u martu ove, već prohujale 2018. godine, pohvalila da je “srpski dinar druga valuta u svetu s najboljim performansama u poslednjih 12 meseci”. Otud nije sasvim jasno da li je pre neki dan prvi čovek, pardon žena NBS, samo ponovila svoju staru izjavu ili se u međuvremenu desilo još nešto novo, ali šta god da je – nije dobro. Jer, to čime se guverner(ka) hvali uopšte nije za hvalu, naprotiv. Najpre, te “najbolje performanse” su informacija upućena investitorima. Blumberg obaveštava investitore gde je najbolje da ulažu. O tome svedoči i obrazloženje pomenute ocene u kojem se, recimo, kaže da “prinosi na desetogodišnje srpske obveznice iznose 5,88 odsto, što je dvostruko više nego na mađarske ili češke hartije od vrednosti”. Ali, to što je dobro za ulagače, tj. kupce hartija jer dobijaju visoku kamatu, nije dobro za one koji se zadužuju, tačnije one koji moraju da vraćaju kredite. A to su građani Srbije. Koji, kao što se vidi – da bi pokrili troškove koje im vlast nameće zadužujući se često i nepotrebno, kao recimo za nacionalni stadion – moraju da plaćaju dvostruko veću kamatu od Čeha ili Mađara.

Nisu, međutim, samo neposredni gubici problem. Dajući visoke kamate, vlasti u Srbiji privlače novac iz banaka kojima se više isplati da ulaze u sigurne poslove sa državom nego u rizične s privredom. Zbog toga se smanjuje suma kredita namenjenih privredi, što podiže kamatne stope za preduzeća. To smanjuje investicije u proizvodne delatnosti. A to usporava ekonomski rast.

Treće, zbog smanjenja količine dinara u opticaju – koje je, osim državnim zaduživanjem, izazvano i visokom “referentnom”, tj. kamatnom stopom Narodne banke – dolazi do veštačkog smanjenja vrednosti evra. Što, opet, ne odgovara najboljem delu srpske privrede, tj. izvoznicima. Jer pogoršava njihove poslovne “performanse”, a poboljšava poslovne performanse uvoznika. Potkopavajući, još jednom, na taj način pokretače razvoja.

Četvrto, visoka kamatna stopa odraz je visokog rizika. Ljudi, firme, države, slabog kredibiliteta prinuđeni su da se zadužuju po višim kamatnim stopama tako da ukoliko se Srbija zadužuje po dvostruko višoj kamatnoj stopi od Češke, to je znak da je njen (finansijski) rejting kao zemlje znatno gori od češkog.

I konačno, peto, kao što sam o tome već pisao, jaka valuta, šta god to značilo, uopšte nije nešto čime se bilo ko u svetu hvali. Niti oni čije valute takoreći vladaju planetom to udaraju na sva zvona. Naprotiv, trude se da svoju valutu oslabe ili se ljute na druge zemlje (kao Amerika na Kinu, recimo) što namerno drže valutu potcenjenom da bi time povećavale svoju konkurentnost na svetskom tržištu. I tako stimulisale svoj izvoz i olakšavale celokupni razvoj svoje privrede.

Potpuno je apsurdno, blago rečeno, da se guverner jedne centralne banke hvali jakom valutom, a da je istovremeno privreda te zemlje tako slaba. I da, povrh toga, njeni građani 95 odsto svoje štednje drže u valutama od kojih je dinar “jači”.

Ekonomisti su, da još jednom podsetim, izračunali da je dinar precenjen za jedno 15-20 odsto, tj. da se realan, odnosno ravnotežni devizni kurs kreće oko 140-150 dinara za jedan evro. Ali tada bi naša zemlja bila još dalje od cilja “čoveka koji vodi Srbiju” i kojeg guvernerka “poznaje”, pa navodno “prepoznaje” i “kako treba da pomogne u realizaciji tog cilja”, to jest prosečne plate od 500 evra.

“Moj je posao da učinim sve da ova Srbija, koordinišući mere sa Vladom, bude mesto u kojem će i mladi rado ostajati da žive i rade”, stavila je “prst u oko”, pri kraju “Oka”, svim građanima Srbije Jorgovanka Tabaković. Sudeći baš po mladima, ona taj svoj posao, sve u “koordinaciji sa vladom”, ni izbliza ne radi kako treba.

Tako da možda nije “tempirana bomba”, ali da je neki drugi razorni mehanizam ili organizam instaliran u Narodnoj banci Srbije, to posle svega izgleda nesumnjivo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. decembar 2018.

Vučić: Tragedija jedne farse

Građani su od aktuelne vlasti zaista svašta i videli i doživeli, ali potez sa stadionom se po svojoj beskrupuloznosti zaista izdvaja. I, uopšte, kakav je smisao jednog takvog “poduhvata”? Osim ako nije da se ispuni hir predsednika Vučića
(više…)

Digitalizacija haosa

Digitalizacija je kao i svaka druga tehnologija. Kao barut, recimo. Možete da ga koristite da sagradite kuću, ali i da dignete nečiju u vazduh. Kako će biti upotrebljena zavisi od pravnog okvira u kojem se kreću građani, ali pre svega vlasti. Haos će ostati ono što je i pre bio – haos, samo u digitalnoj formi
(više…)

Srećna Nova 1989.

Kome je u interesu da se situacija sa Kosovom razvija u pravcu u kojem je krenula? Vidim interes kineskog diktatora, jasan je i interes ruskog gubernatora. I za kumove severnog Kosova ovo je vin-vin kombinacija. Ali, ima li nekoga da predstavlja interese građana Srbije? Aktuelna vlast to očigledno ne čini (više…)

Policija i privreda

Vučićeva politika je doživela poraz, ali je Vučić pobedio. Em je patriota, em mirotvorac. A kao “nusprodukt” imamo sve više korupcije, sve veće bezakonje, sve beskrupulozniju vlast, a “ispod” svega toga – sve bezočniju pljačku nacionalnog bogatstva (više…)

Brza pruga za Gruevskog

Postavlja se pitanje da li je Budimpešta krajnji cilj dojučerašnjeg makedonskog premijera, a danas lica sa policijske poternice. Na sever više ne može, na zapad još manje, ostaje mu istok. Dakle, Rusija. Gde ga čeka Mirjana Marković (više…)