PEŠČANIK

Skuplja dara nego mera

Povećanje plata, naravno, poželjno je i neophodno. Ali ono mora da bude realno zasnovano. Veštačko naduvavanje plata u evrima jačanjem dinara ima brojne negativne, ekonomske, socijalne i moralne posledice

Plata od 500 evra

Pet stotina evra, koliko će “za koji dan, već u novembru” iznositi prosečna plata u Srbiji – kako je to 27. novembra na proslavi 11. rođendana Srpske napredne stranke rekao Aleksandar Vučić – postala je mera njegovog uspeha. Paradoksalno, on gotovo i nema čime drugim da se pohvali, a bolje bi mu bilo da se ni time nije hvalio. Ne pre svega zbog toga što će i onda plate u Srbiji biti među najnižim u regionu (o srednje-istočnoj Evropi da i ne govorimo) nego zato što je taj nivo postignut na vrlo sumnjiv način. Tako da bi možda bilo bolje, dugoročno gledano, da i nije dostignut. Slikovito rečeno – skuplja dara nego mera. Evo i kako i zašto.

RAST DINARA: U stvari, kada je o plati reč, prvo treba podsetiti da sa tih famoznih 500 evra Vučić “preti” već četiri godine. Naime, još u januaru 2016. obećao je da će “za oko dve godine” prosečna plata u Srbiji dostići navedenu sumu. Dakle, u ovom času građani Srbije imaju više razloga da se osećaju prevarenim nego ponositim zato što je cilj konačno ostvaren. To jest, kad bude i ako bude ostvaren, pošto u ovom trenutku još nije.
Međutim, kao što je već rečeno, zbog načina na koji će tih 500 evra biti dostignuto mogu da budu i zabrinuti. Štaviše, može da se kaže: bolje bi bilo da je Vučić još malo sačekao.
Ovako je, da ga više ne bi “prozivali” zbog neispunjenog obećanja, odlučio da plate veštački poveća, tj. bez prethodno obezbeđenih solidnih temelja. Čime je, može se sasvim opravdano reći, ličnim i interesima svoje partije podredio interese privrede i čitave nacije.
Najpre, ovaj rast plata u evrima rezultat je u velikoj meri – rasta dinara. To jest – pada evra. Pre samo tri godine jedan evro je vredeo blizu 124 dinara, danas svega (srednji kurs) 117,5 dinara. Po današnjem kursu poslednja plata za koju postoje zvanični podaci, dakle za avgust, koja je iznosila 54.115 dinara, kada se preračuna vredi blizu 460 evra. Kada bi se računala po kursu od pre tri godine, sadašnja (tj. avgustovska) prosečna zarada kretala bi se oko 435 evra.

ZA VUČIĆA POGODNO ZA SRBIJU POGUBNO

To, međutim, nije sve. Trenutna vrednost dinara znatno je iznad takozvane ravnotežne, kolokvijalno rečeno – realne. Drugim rečima, dinar je precenjen najmanje 10 odsto, a možda i svih 20. Da uzmemo ovu “konzervativniju” procenu, evro bi u tom slučaju vredeo oko 130 dinara. Što znači da bi za prosečnu platu od 500 evra “prosečni zaposleni” morao da primi čisto 65.000 dinara. Što je za oko 20 odsto više od zarade koju je primio u avgustu. Jeste da Srbiju mnogi vide kao zemlju čuda, ali čini se da bi i za domaće čudotvorce to povećanje bio pretežak zadatak.
Zato se, dakle, evro i dalje drži na minimumu. Ma koliko ova “politika” za Vučića bila dobra, tj. predizborno-marketinški poželjna jer stvara privid velikih plata, za privredu ona je vrlo štetna. Za Vučića pogodna, za privredu pogubna.

PAD INDUSTRIJE: Nije to, međutim, ono najgore. Precenjen dinar odgovora uvoznicima a ne odgovara izvoznicima. Drugačije rečeno, on destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Spoljnotrgovinska kretanja u poslednje tri godine – otkako je, dakle, dinar polako počeo da jača – to lepo ilustruju. Jer od tada praktično uvoz raste znatno brže od izvoza. Ove godine, da uzmemo samo taj podatak, za osam meseci izvoz (11,5 milijardi evra) je porastao 6,9 odsto, a uvoz (15,4 milijarde evra) 8,7 odsto. Rezultat je, između ostalog, porast spoljnotrgovinskog deficita sa 3,4 milijarde za osam meseci prošle na 3,9 milijardi evra u istom razdoblju ove godine.
U maloj (u smislu tržišta, inače nije Srbija mala) i otud od izvoza zavisnoj zemlji kao što je naša, to se odmah odrazi na industriju. Naravno – nepovoljno. Što se vidi iz podataka da je industrijska proizvodnja od januara do kraja avgusta 2019. bila jedan odsto manja nego prošle godine, dok je kod prerađivačke industrije (što je još gore) pad bio i veći – 1,4 odsto.
Manja proizvodnja – manja dobit. (Može, doduše, tako i da ne bude, ali u vrelo retkim, izuzetnim slučajevima.) To ima dve vrste posledica, obe negativne. Najpre, to smanjuje zarade zaposlenih; naravno, realno zasnovane – na rastu produktivnosti i prodaje. To dovodi do toga da zaposleni manje troše, što ne samo da znači teži život nego i smanjuje takozvanu tražnju, što dodatno nepovoljno deluje na proizvodnju. Sa druge strane, smanjuju se i ulaganja. Ili bar ne rastu potrebnim tempom. To je upravo ono što se dešava u Srbiji. Domaće privatne investicije već godinama zaostaju za potrebama. Domaći preduzetnici investiraju oko 10 odsto BDP-a, tj. oko četiri milijarde evra, a trebalo bi bar 15 odsto BDP-a (najmanje šest milijardi evra). To se negativno odražava i na bankarski sektor. Kreditni plasmani privredi bili su prošle godine čak i manji (za tri odsto) nego pretprošle. Banke praktično žive od kratkoročnih potrošačkih, tj. zajmova građanima, što nisi veliki rizik. To jest, rizik u slučaju devalvacije dinara. Što je još jedan razlog koji utiče na to da evro bude potcenjen, a dinar precenjen, sa svim daljim negativnim posledicama.
Smanjenje investicija pak, da se vratimo na osnovnu temu, znači manje novih preduzeća, odnosno sporiji rast, ako ne i stagnaciju privrednih kapaciteta. Privreda tavori.
Manje preduzeća – manje novih radnih mesta. Naravno, onih produktivnih, visoko sofisticiranih, ne motača kablova. Tavore i građani.
Ovde se, međutim, priča ne završava nego se širi na državu. Manje novih (i atraktivnih) radnih mesta u privredi povećava konkurenciju za zapošljavanje u državnoj službi. A tu pak glavna kvalifikacija postaje – politička klasifikacija, tj. partijska knjižica. Što pogoršava kvalitet svih javnih servisa i službi. Sa čim se takođe suočavamo.
Ni tu, međutim, nije kraj. U takvom privrednom i društvenom ambijentu oni vredni, preduzetni, spremni da se uhvate ukoštac s konkurencijom napuštaju zemlju. Oni manje ambiciozni se pasiviziraju: jedni udare brigu na veselje, drugi legnu na rudu, treći pređu u botove, itd. Naravno, reč je o generalnoj tendenciji, margina uvek postoji.
Sve u svemu, tako se smanjuje i moralni i materijalni kapital, odnosno potencijal, društva. Ono slabije prati svetske trendove, postaje manje sposobno za kompeticiju sa drugim zajednicama, zaostaje. Izloženo je velikoj opasnosti da na kraju odumre.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, oktobar 2019.

Car(je)go 2

Zakon o prevozu putnika nije smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše. Taksisti su od sebe napravili ekskluzivan klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije

Haos u saobraćaju, haos u glavama. Tako uoči 5. oktobra 2019. izgleda glavni grad Srbije. Ono što nije zatvorio šef Beograda Vesić, blokirao je šef beogradskih taksista Belić. Građani su sluđeni. Ne znaju na koga da budu besni. Možda bi trebalo da počnu od sebe, ali o tome drugom prilikom.

Pre gotovo godinu dana, 29. oktobra 2018. objavljen je na ovom mestu tekst “Car (je) go”. Povod je bio isti kao i za ovaj – štrajk taksista. A i razlog za taj štrajk bio je isti kao danas – Kar gou (Car:Go). Resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je tada da će problem u najskorije vreme biti rešen. Čim se u Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju unesu odgovarajuće izmene. Zakon je izmenjen, ali je situacija ostala ista. O čemu svedoči činjenica da taksisti ovih dana ponovo štrajkuju. Uzgred, stiče se utisak da neko baš iskusno bira “tajming” za te proteste. Sačeka da se završi leto i da đaci pođu u školu, zatim da se sa odmora vrati i penzionerska “septembarska” klasa i, najzad, da se okupe i studenti, dakle da koncentracija “mase” bude najveća moguća i onda počinju da zakrčuju ulice. I okreću masu protiv vlasti, pa će vlast da popusti. Bar su na to dosad računali.

Ali, da se vratimo na temu. Suština spora između firme Kar gou i taksista je jasna: prvi žele da rade, drugi žele da im to onemoguće.

Ono s čim taksisti izgleda nisu računali, to je da Kar gou ima podršku. Ali ne podršku (što oni, misle “politički vešto”, insinuiraju) espeesovskih kadrova u Vladi, ministara Antića i Ružića nego građana. Koji se sve više opredeljuju za Kar gou. Zašto? Moglo bi da se kaže: zato što je znatno jeftiniji, zato što vozila stižu brže, zato što su vozači kulturniji, u svakom slučaju – zato što su građani njima zadovoljniji.

Potražnja je bila tolika, da ni represivnim merama, oduzimanjem vozila, raznim inspekcijama, pretnjama i slično vlasti nisu uspele da ljude ni sa jedne ni sa druge strane ovog poslovnog aranžmana, dakle ni pružaoce usluga, vozače, ni njihove klijente uplaše i da ih nateraju da odustanu.

Dva su razloga zbog kojih, navodno, država ne dozvoljava rad Kar gou. Prvo – utaja poreza. Kar gou, kaže se, može prihode da prebacuje u inostranstvo, pa onda samo jedan deo vraća u zemlju i na to plaća porez. Šta tu ima novo u odnosu na druge privredne subjekte? Pa zar prebacivanje novca u inostranstvo nije (drugi po redu) “zanat najstariji”. To su radili i rade i oni koji se bave “najklasičnijim” poslovima. Štaviše, u biznisu zasnovanom na savremenim tehnologijama to jednim dobrim softverom može (relativno) lako da se reši. Međutim, zasad još niko nije optužio Kar gou da ne plaća porez. Sa druge strane, beogradski taksisti duguju 2,9 milijardi dinara na ime poreza. A treba li podsećati da su neslavno propali svi pokušaji, još od 2010, da se u taksi vozila uvedu fiskalne kase upravo zbog efikasnije naplate dažbina.

Drugo, država formalno kompaniji Kar gou poručuje: registrujte se po zakonu, pa radite. Ali zakon je takav da to praktično nije moguće. Recimo, jedan od propisanih uslova je da se “uslugom prevoza” mogu baviti samo “profesionalni vozači”. A suština ove vrste prevoza je da se njime ne bave (samo) “profesionalni vozači” već da to mogu biti “obični” ljudi, oni koji taj posao rade povremeno, privremeno, radi dopunske zarade itd. Ali Zakon o prevozu putnika nije ni smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše.

Uostalom, da se zaista ne radi ni o kakvim “uslovima” i “licencama”, pokazuje to što taksisti već godinama sprečavaju slobodan ulazak u ovu profesiju. I što su od sebe napravili ekskluzivni klub s velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. U koji može da se uđe maltene kao u francusku akademiju nauka – samo kad neki taksista prethodno umre.

Kar gou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije. Na korist potrošača, tj. ogromne većine građana.

Red u glavama dovešće do reda na ulicama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. oktobar 2019.

Juriš na nebo

Univerzitet je postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se studenti odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni “juriš na nebo”

Studenti su pobedili, Ivanka Popović je heroj, Siniša Mali ostaje doktor. Bojim se da će to biti rezultat studentske “okupacije Rektorata”. Koja je srećno završena sporazumom u kojem je rektorka obećala da će konačna istina o doktoratu aktuelnog ministra finansija biti utvrđena do 4. novembra, nakon čega su studenti napustili zgradu.

Podsetio me je ovaj slučaj na jedan koji se – iako znatno većeg “gabarita” – na istom mestu odigrao pre malo više od pola veka i na epilog koji je, makar u jednoj stvari, vrlo sličan ovom današnjem. Naime, posle “lipanjskih gibanja” na Beogradskom univerzitetu 1968. godine Tito je objavio da su studenti u pravu, nakon čega su oni zaigrali Kozaračko kolo. Tako je i rektorka Ivanka Popović najpre rekla da “studenti ne smeju biti pobeđeni” i sledećeg dana im je ponudila spasonosni pojas za spasavanje u vidu već pomenutog obećanja. Koji su studenti pametno prihvatili jer su, mislim, i sami uvideli bezizglednost svoje pozicije.

Mogu da zamislim, mada ne mogu da argumentujem, da je ovaj scenario smišljen i dogovoren s najvišim organima vlasti. Naime, da Brnabić i Vučić nisu napali rektorku, studenti i oni koji su im naklonjeni ne bi mogli da misle da su pobedili. I ako nije bilo tako – a ja u stvari u “teorije zavere” i ne verujem – situacija je objektivno nalagala da bi takav rasplet odgovarao svim stranama.

Ne mislim da su studenti uvek u pravu, ne samo zato što i studenata ima raznih nego pre svega zato što niko nije uvek u pravu. Pa ni studenti. A drugo, liči mi ta tvrdnja na svojevrsni profesorski populizam gde se ide niz dlaku svom “narodu”. U konkretnom slučaju pak razumljivo je nezadovoljstvo grupe najangažovanijih zbog nemoći Univerziteta da reši jedan sporan slučaj. Gde se, zapravo, više i ne radi o tom “jednom spornom slučaju” već je Univerzitet postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni “juriš na nebo”.

Ali, kao ni što 68. nebo nije palo, tj. nije pao poredak (nego je, naprotiv, učvršćen u svom još rigidnijem vidu, ali to je druga priča), tako ni sada nije srušen univerzitetski poredak. Tako da su šanse da do zadatog roka stvar bude rešena, tj. doktorat Siniše Malog poništen, minimalne.

Naprosto, do akademske, kao ni do čestitosti društva u celini ne dolazi se jednim jurišem

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30, septembar 2019.

Vaterpolista na dnu bazena

Ako je otimačina dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa. To je ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić

“Zaista zbog ovog, ali i prošlogodišnjeg gesta, dugujemo veliku zahvalnost predsedniku Vučiću”. To je izjavio Viktor Jelenić, predsednik Vaterpolo saveza Srbije, nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem, na kojem je predsednik Savezu i klubovima obećao značajnu finansijsku pomoć.

Nameće se pitanje, šta misli Viktor Jelenić, odakle stižu te pare koje će on i njegovi dobiti? Da li će Vučić te pare dati iz sopstvenog džepa? Niko nije toliko naivan, ni Jelenić, a još manje Vučić. Bio bi onda red, nalaže to osnovno pravilo pristojnosti, da se Jelenić zahvalio pre svega građanima Srbije jer će njihove pare uzeti. A mogao je isto da učini i Vučić jer i on zna da za tu pomoć vaterpolistima neće odvojiti od svojih usta.

Ako je prethodno pitanje još i imalo smisla – mada je i ono više retoričko nego stvarno – onda je pitanje zašto Vučić radi poslove koji uopšte nisu u njegovoj nadležnosti postalo sasvim deplasirano. Jednostavno, nema te pravne norme, nema tog zakona ni tog ustava koji njega može da zaustavi i ograniči. Ako usput nekog zgazi, kao sad ministra sporta, slavnog vaterpolistu Vanju Udovičića – šta da se radi. A uostalom, on “i nije Srbin”.

Jelenić je još rekao: “Da ne bude zabune, tačno će se znati na šta se sredstva odnose. Klubovi će potpisati ugovor sa Savezom, pravdaće sredstva koja će biti namenska, za igrače, trenere, putovanja… Neće biti bacanja u bunar, i Savez i ja, kao predsednik, garant smo namenskog trošenja sredstava”.

Eto ti sad – dodatna administracija. Klubovi koji će dobiti pare, 23 muška i šest ženskih, slaće (finansijske) izveštaje u VSS. Već vidim predsednika kako do kasno u noć pod stonom lampom prebira po računima, sabira i oduzima. Pa šalje inspekcije u klubove da proveri, ispita, dopuni. Glupost, naravno. Tu kontrolu odmah možete da okačite mačku o rep. Zna se kako se uređuje i kontroliše poslovanje. Mislim, postoje zakoni koji to regulišu. Ali nećemo se valjda zakona držati kao pijan plota. A ako je predsedniku države do zakona kao do lanjskog snega, zašto da ostali, niži predsednici, budu drugačiji.

Tako se predsednik ponovo obreo u svojoj omiljenoj ulozi. Uzima od siromašnih i daje bogatima. Vrhunski, profesionalni sport treba da finansiraju oni koji na njemu, posredno ili neposredno, zarađuju: bivši igrači koji su zahvaljujući sportu postali milioneri, sportski menadžeri, biznismeni. Naravno, ako žele, mogu i da finansiraju izgradnju terena, pa i bazena, za decu i omladinu pre svega, ali koji bi bili neka vrsta opšteg dobra. Umesto toga, međutim, ovde čitavo društvo finansira jednu relativno usku, boljestojeću društvenu grupu. Koja na taj način stiče još veće bogatstvo.

Mada, verovatno vaterpolisti rezonuju – i s pravom, mora se reći – ako mogu fudbaleri, koji imaju mnogo više para, a manje uspeha od nas, da dobiju nacionalni stadion, zašto ne možemo mi nacionalni bazen. I evo, dobili su ga. I to je Vučić obećao Jeleniću. Samo se još ne zna gde će da bude. Da li negde na Novom Beogradu ili u okviru onog megakompleksa oko nacionalnog fudbalskog stadiona. A mogla bi usput tu da se izgradi i jedna atletska dvorana. Pa za male sportove… Vesiću, šalio sam se.

Kad vidi šta je sve dobio, možda Viktor Jelenić misli da se dobro prodao. Jer, nije on iz Vučićevog kabineta mogao da izađe uspravno kao što je ušao. U koverti ga je, pored čeka, čekala pristupnica: “Moram da kažem i da Savez podržava mere grada prema SC ‘Milan Gale Muškatirović’ jer je u interesu i građana i sportista”, jeknuo je i kleknuo Jelenić.

Zbilja, kako je to otimačina “u interesu građana i sportista”? Odnosno, ako je dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa.

To je, zapravo, ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. avgust 2019.

Čekajući reč tajkuna

Naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše

Očekujem da se onaj anonimni tajkun (ili njegov gostryter, svejedno), koji svakog vikenda piše kolumnu u Danasu, ogradi od teksta Marije Desivojević Cvetković u istom listu od srede 31. jula. Mada, ko zna, i tajkuni su ljudi, a sezona godišnjih odmora je u punom jeku.

Ali, dok se on ne javi, da ja ulučim priliku. Naime, gotovo sve što je gospođa Desivojević Cvetković, viša potpredsednica Delta holdinga, u svom tekstu “I u agrar mora da se investira” preporučila kao lek za srpsku poljoprivredu – pogrešno je. A “najpogrešnija” je svojevrsna “sprega” između države i velikih kompanija koju prepisuje u tom svom receptu.

Najpre o podacima. “Po prinosu pšenice u 2018. godini (7,5 tona po hektaru) Delta agrar je iznad proseka Evropske unije, SAD-a, Argentine…”, piše g. Desivojević Cvetković. Pre tačno četiri godine, 30. jula 2015. u kolumni za portal RTV Vojvodine napisao sam sledeće redove: “Nedavno se u jednom društvu poljoprivrednika poveo zanimljiv razgovor. Žetva pšenice upravo je bila završena i po medijima su počeli da se objavljuju rezultati. ‘PKB je ove godine ostvario rekordan prinos od 7,2 tone po hektaru’, javljeno je iz ove kompanije. ‘Na našim njivama proizvedeno je 8,2 tone po hektaru’, pohvalila se i Delta.

To je bio povod da neko jednog među okupljenima pita: ‘Pavle, koliko si ti imao pšenice ove godine’?
‘U proseku oko 11 tona na 200 hektara, a bilo je i parcela sa 12, 13 tona’, glasio je odgovor.

Drugi je, lalinski otežući, rekao: ‘Ta mi ne merimo po hektaru, ali imao sam prosečno šest tona po jutru, a ponegde i 7-8 tona’. Ako neko slučajno ne zna, to znači 10-11 tona po hektaru jer jutro ima oko 0,6 hektara… Tako je kad paor nema pi-ar”.

Sada mogu da dodam i ovo. U Srbiji ima bar 1.000 poljoprivrednih gazdinstava, praktično dakle “kompanija”, samo malih, ne velikih, koje imaju 40-50 odsto veći prinos ne samo od ove ovde pomenute nego i od svih drugih tzv. velikih kompanija. O tome kako su oni to znali da urade – pitajte njih. I tako je praktično i u svim drugim delovima poljoprivrede.

Drugo, “niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi strategiju i pravac razvoja”, kaže autorka. Dragan Đilas se ne bi složio ni sa prvom rečenicom, ali ja se s njom slažem. Međutim – država niti treba da pravi strategiju niti da određuje pravac razvoja. Srbija je puna mrtvih strategija, a otkad je zacrtano da se podstiče razvoj stočarstva (u) njemu je sve gore. I malina se lepo razvijala dok neko nije smislio da je to “strateški” proizvod. Država bi, recimo, trebalo da omogući da srpski seljaci dobiju sredstva iz evropskih fondova. Ali stotine miliona evra koje Evropa poklanja poljoprivrednicima Srbije već godinama ostaje neiskorišćeno, praktično propada zbog nesposobne države. I korumpirane. Koja sad, jelte, treba da napravi lepu i pametnu strategiju.

A šta bi te pare značile za razvoj srpske poljoprivrede. Pa i za sigurnost, o kojoj takođe piše g. Desivojević Cvetković. “Ako nešto muči srpskog seljaka, onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti dobra već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu. Pitanje otkupa je takođe ono što može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije”.
Možda grešim, ali meni ovo poprilično liči na onu ostap-benderovsku maksimu: “Ideje naše – benzin vaš”. To je ona “sprega”, odnosno treća krupna stvar u kojoj greši “viša potpredsednica”. Uzgred,“mali proizvođač u zabačenom selu” u doba modernih komunikacija – to ne postoji. Na lopti nema zabačenih mesta, sva su podjednako udaljena od centra.

Važnije od toga, međutim, jeste pitanje zašto Delta – kao i sve druge velike kompanije, razume se – ne pruži tu sigurnost kome god misli da treba. Pa ako je to otkup – pošto već poznaje svetsko tržište – onda otkup. Ili dugoročni ugovor o saradnji, šta god, ko sam ja da ih savetujem.

S tim što, naravno, ne treba to da bude posao rezervisan samo za velike. Ko zna bolje – tj. ko da bolju cenu i ostale uslove – široko mu polje.

A država onda da radi ono što treba da radi – da se stara o tome da se ugovori sprovode u delo, da nema prevara, laži, ucena, iznuda, da nema monopola i kartela, itd.

Jednom rečju, da omogući pravnu izvesnost i sigurnost.

Jer, naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. avgust 2019.

Jedan tata i tri brata

Demokratsko pravo građana da pitaju i znaju stoji iznad prava državnih funkcionera i njihovih najmilijih da se osećaju kao bubreg u loju

Vi mu kažete: gospodine Mali vi ste ukrali doktorat, a on vam kaže: vi mene mrzite. Kažete mu: ne, ne mrzim vas nego kažem da brat ministra finansija vozi auto firme koja dobija velike državne poslove, a on odgovori da “mržnja koju opozicija oseća prema predsedniku Vučiću prelazi sve granice”.

Ili kažete ministru policije Stefanoviću da mu je diploma lažna, a predsednik Vučić poviče kako mrzite Srbiju. Kažete, ne mrzim Srbiju nego otac ministra policije preko noći postaje superuspešan biznismen koji obrće milione evra, a Stefanović odgovori da “Ðilas, Jeremić i Obradović svakoga dana ne propuštaju priliku da satanizuju Vučića i njegovu porodicu, i sve koji im se suprotstave”.

Kada Vučiću kažete da je obećao platu od 500 evra još pre dve godine i da nije ispunio obećanje, on vam odgovori da ga mrzite.

Kada ga podsetite da je izjavio kako je Srbija lider po ekonomskom rastu, a da podaci pokazuju suprotno, tj. da je Srbija na repu, on opet kaže kako ga mrzite.

Kada ga upitate za firme i poslove njegovog brata i po kom to zakonu ima vojno obezbeđenje i ne poštuje upozorenja specijalne policije, Vučić opet zagalami da ga mrzite.

Kada su se na Tviteru pre neki dan pojavile pretnje njegovoj porodici, Vučić je izjavio “da Ministarstvo unutrašnjih poslova zna ko je na Tviteru pretio njegovoj deci, ali da nije uhapšen”, te da je “moguće da ta osoba, ili više njih, trenutno nisu u Srbiji”.

U istom času, praktično, policija je objavila da su “pripadnici Odeljenja za suzbijanje visokotehnološkog kriminala MUP-a Srbije uhapsili 49-godišnju A. J. A. iz Šapca zbog sumnje da je putem društvene mreže Tviter uputila pretnje deci predsednika Srbije Aleksandra Vučića”.

I šta sad čovek da kaže? Zašto je predsednik rekao da je osoba “možda” u inostranstvu, kad nije; zašto je žurio, zašto je širio neistine? Da li je stvarno želeo da dezinformiše javnost, da ljude koji su se iskreno zabrinuli dovede u zabludu? Ili je “možda” mislio da taj Šabac mora da je u inostranstvu, čim on tamo nije na vlasti.

A i policija. Zašto nije objavila puno ime i prezime dotične osobe nego neke (sumnjivog značenja) inicijale: A. J. A. Zašto štiti osobu koja je učinila tako nečasnu i opasnu pretnju? Zašto se boji da otkrije njen identitet? Osim ako se ne boji da se ne ispostavi da je i taj identitet, kao i one tvrdnje, diplome i doktorati – falsifikat.

Da i ja ne budem optužen za plagijat, onaj “bratski trijumvirat” iz naslova uspostavila je, zapravo, premijerka Ana Brnabić. “Mislim da i braća Siniše Malog i Aleksandra Vučića, kao i moj brat, imaju pravo da žive i rade u ovoj zemlji bez toga da šta god da urade, vi kažete da sumnjate na korupciju”, kazala je predsednica Vlade odgovarajući na pitanje novinara KRIK-a.

Na razočaranje Ane Brnabić, ona nije u pravu. Iznad “prava” braće Vučić, Mali i Brnabić da žive i rade u ovoj zemlji, a da ne budu izloženi sumnji za korupciju, stoji upravo pravo građana Srbije da sumnjaju da korupcija postoji. Jer, građani Srbije imaju pravo da znaju kakvi su to poslovi kojima se bave najbliži srodnici nosilaca najviših državnih funkcija? A posebno, i pre svega, izvlače li oni neku korist iz toga što su njihova braća i sestre na visokim položajima. To demokratsko pravo građana da pitaju i znaju stoji iznad prava državnih funkcionera i njihovih najmilijih da se osećaju kao bubreg u loju.

A kada je reč o institucijama u koje Ana Brnabić, prema sopstvenim rečima, ima puno poverenje, nije važno da u te institucije poverenje ima vlast nego je važno da u njih  poverenje imaju građani. Građani, nažalost, u te institucije nemaju poverenja. Jer to nisu nezavisne, kao što bi po zakonu trebalo da budu, nego partijske institucije. I jer ih te institucije ni o čemu ne obaveštavaju. Pa zato građani moraju da se snalaze i da sopstvenim kanalima dolaze do informacija. Pri čemu, istina je, mogu i da zalutaju, ali do toga ne bi dolazilo kada bi vlast bila otvorena i otklanjala sumnje. To jest, kada bi informacije (od javnog značaja) o sebi i bližnjima nudila, a ne krila kao zmija noge. I kada bi oni koji su nesumnjivo i očigledno uhvaćeni “sa prstima u pekmezu” podnosili ostavke, a ne vikali: vi mrzite Vučića.

Ne znači sve ovo, naravno, da sad, na kraju, može (olako) da se zaključi da su pomenute četiri familije nekakva četiri stuba ili nekakvo tvrdo jezgro Vučićevog režima. One su se samo u ovom trenutku, zahvaljujući dobrim delom i njima samima, nekako “iskristalisale” kao dominantne, da ne kažemo sile. Što ne znači da još neko tu ne bi mogao da bude pridodat, a neko drugi možda izostavljen. Ali eto, to je slika srpske vladajuće elite koja se pomalja i polako nazire kroz maglu dimnih bombi kojima Vučićevi marketinški pirotehničari svakodnevno obasipaju domaću javnu scenu.

Da ne bude u toj magli zabune, ne treba sve to uzeti kao nešto loše. Jer, to su “stubovi društva”. Njima treba da zahvalimo za ovaj izvanredan napredak koji je Srbija poslednjih godina doživela. A još više za onaj koji ćemo u budućnosti postići. Živi bili, pa videli.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2019.

Slučaj Nikole Kalinića

Bilo bi bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni spoljašnjih pritisaka

Da je neko pre mesec dana rekao da u ekipi za Svetsko košarkaško prvenstvo neće biti Nikole Kalinića, niko mu ne bi verovao. A tek da neće biti pozvan čak ni na pripreme – rekli bi mu da nema pojma. Zato je Kalinićevo izostavljanje sa užeg spiska reprezentativaca Srbije bilo “grom iz vedra neba”. Ali, kako to i inače biva leti, ubrzo se sve utišalo i opet je postalo vedro i sunčano.

Kada je selektor Aleksandar Đorđević 1. jula saopštio spisak igrača koji idu na pripreme, tj. da na njima neće biti Kalinića, svoju odluku obrazložio je vrlo šturo. Tačnije, nije je ni obrazložio već je samo rekao da je sve objasnio Kaliniću. Kalinić je to manje-više potvrdio. Javnosti ništa nije bilo jasno.

Na nedavnom okupljanju igrača za pripreme, 18. jula, Đorđević je bio malo opširniji. Rekao je, otprilike, da je analizirana igra svih (potencijalnih) protivnika i da su u skladu s tim birani i igrači. To ne deluje kao ubedljivo objašnjenje. Valjda je suština, uz sva nijansiranja i relativizacije, da gradite svoju igru i tražite igrače koji će je najbolje realizovati, a ne da se svima prilagođavate, ali hajde da u “struku” ne ulazimo. U Kalinićevom slučaju to objašnjenje nije dovoljno zato što je u prvom trenutku, i to manje-više otvoreno, njegovo izostavljanje iz ekipe protumačeno kao posledica “političkih” izjava u vezi s Kosovom, koje je dao u jednoj prilici, zbog čega je na uličnim grafitima u Subotici nazivan izdajnikom i čašćavan pogrdnim epitetima. A zbog čega je izbila prava mala afera.

Ipak, Đorđevićevo, u suštini nemušto, obrazloženje prihvaćeno je u javnosti oberučke i s velikim olakšanjem jer, eto, sad jedna neprijatna tema može da se skine sa dnevnog reda. Kao da se ne želi na bilo koji način poremetiti ostvarenje velikog nacionalnog cilja – koji se u ovom času ne izgovara glasno, ali ga potajno svi snevaju – osvajanje zlatne medalje. Pa se računa da ako je radi njega neophodno prineti neko žrtveno jagnje, poput Nikole Kalinića, recimo, šta da se radi.

Možda bi ova priča bila deplasirana da sport u Srbiji poslednjih godina nije do maksimuma ispolitizovan. Najnoviji primer je nedavni pritisak na trenere i igrače crnogorske fudbalske reprezentacije, koji su iz Srbije ili igraju u Srbiji, da bojkotuju meč s Kosovom. Razmenjene su vrlo teške reči, što je podsetilo na “fudbalski rat”, tj. pravi rat koji je izbio zbog jedne fudbalske utakmice, između Salvadora i Hondurasa pre tačno pola veka, 1969.

Prošle godine vlasti nisu omogućile učešće ženskoj juniorskoj rukometnoj reprezentaciji Kosova na jednom turniru u Srbiji. Dokle taj pritisak ide, pokazuju i napadi na Novaka Đokovića u prorežimskim medijima zbog odluke da kao trenera angažuje Hrvata Gorana Ivaniševića.

Kada je pak o košarci reč, “neizbor” Kalinića u reprezentaciju poklopio se s jednim “izborom”. Suzane Vasiljević, Vučićeve savetnice za medije, u Upravni odbor Košarkaškog saveza Srbije. Što je takođe bio jedan “grom iz vedra neba”, koji, međutim, osim jednog (sjajnog) teksta Dejana Ilića, praktično nije izazvao nikakve druge reakcije. Što je samo pojačalo sumnje u – politizaciju KSS. Odnosno (i) njegovo stavljanje pod neposrednu političku kontrolu.

Dakle, ima mnogo razloga za sumnju da je u Kalinićevom slučaju sve čisto, tj. da su odlučivala isključivo sportska merila. Zato je bilo razloga za povećanu pažnju javnosti i zato bi bilo bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni spoljašnjih pritisaka. Bilo bi to fer i sportski. I prema Kaliniću. I prema građanima Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2019.

Aleksandar Vučić, lažni zaštitnik “krezubih”

Dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša

Kao što se devedesetih, dok je narod rapidno siromašio, on lično rapidno bogatio i uz poklič “Juriš, Heroji sa Košara”, unosio nameštaj u novi stan, tako i danas, govoreći da se bori za siromašne, Aleksandar Vučić pare iz njihovih presipa u džepove bogatih.

Na mikroplanu najbolji primer je Aleksandar Martinović, visoki funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi on nekoliko puta povećao svoje prihode, nekoliko profesora jedne više škole u Ćupriji moralo je da ostane bez posla. Ne da Vučić, dakle, ne pomaže siromašnima, on ih i stvara.

Na makroplanu primer je Telekom. Ovo državno preduzeće kupuje firme čiji su vlasnici bliski vlasti i tako praktično pare koje pripadaju građanima Srbije sipa u džepove Vučićevih prijatelja.

U stvari, čitav državni sektor privrede tome služi. Elektroprivreda Srbije, Srbijagas, Fijat automobili Srbija, Er Srbija – sve to posluje sa gubicima ili uz ogromnu državnu finansijsku pomoć. Radi se bukvalno o milijardama evra. A sve to indirektno, kroz poreski sistem iz svojih džepova plaćaju siromašni građani Srbije. Uključujući i vrtoglavo visoke plate njihovih menadžera.

Četvrto, ogromni poreski nameti koji relativno više opterećuju siromašnije dovode do toga da se ta sredstva kroz partijsku državu prelivaju u plate bogatih članova vladajuće partije.

Još jedan elemenat privrednog ambijenta, devizna politika, služi ovoj preraspodeli od siromašnijih ka bogatijima. Najpre, devizni kurs daje lažnu sliku o ekonomskim performansama Srbije. Precenjeni dinar čini da su plate u evrima veće, kao i da je bruto domaći proizvod veći, a onda je i javni dug manji. Sve bi to bilo bitno drugačije da je kurs dinara, kako se to kaže, ravnotežan, kolokvijalno rečeno – realan. Druge posledice, međutim, daleko su teže. Nerealno visoka vrednost dinara dovodi do povećanja uvoza, što pak dovodi do bogaćenja uvoznika koji su uglavnom pod kontrolom Srpske napredne stranke, tj. Vučićevom. Sa druge strane, sposobni preduzetnici – oni kojima nikakva stranka nije potrebna – takvom politikom bivaju destimulisani da izvoze i tako razvijaju svoj biznis, što desetine hiljada ljudi zaposlenih kod njih dovodi na ivicu egzistencije.

Dalje, ogromna korupcija kojom su praćeni pre svega veliki infrastrukturni poslovi i krediti služi pre svega za finansiranje Vučićeve partijske nomenklature. Sami krediti padaju na teret siromašnijih građana jer oni praktično moraju da ih vraćaju. A korupcija pak direktno sprečava razvoj. Strani investitori dolaze samo ako ih se podmiti visokim subvencijama, što opet u najvećoj meri plaća slabijestojeće stanovništvo.

Sve to u konačnici izaziva nizak privredni rast. Za vreme Vučićeve vlasti, to je već opšte poznato, Srbija je imala niži rast od svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope. To ne pogađa toliko bogatije, tj. one koji su na pozicijama da kroz jednu ili drugu vrstu “rente” nadoknade gubitak. Ali ogromna većina građana nema tu mogućnost. Oni su direktni gubitnici i ekonomsko zaostajanje zemlje izaziva i njihovo materijalno zaostajanje.

Sve u svemu, dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. jul 2019.

Lumpeninteligencija

Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju

Da li se Vučićeva vlast zasniva na “lumpenproletarijatu”, nepismenima i neobrazovanima? To je, naime, teza koja preovlađuje među (posebno najžešćim) kritičarima aktuelnog režima. Da li je to tačno? To je važno ne samo iz “spoznajnih” razloga, da se zadovolji potreba za utvrđivanjem činjenica, nego i iz praktično-političkih, da bi se na osnovu tih saznanja odredila (nova) politika. To jest, nova (izborna) taktika i strategija opozicije.

U jednom smislu – da slabije obrazovani deo stanovništva daje “masu”, odnosno da iz tog dela “biračkog korpusa” Vučić dobija najviše glasova – to verovatno jeste tačno. Tako makar sugerišu istraživanja javnog mnjenja.

Međutim, “sivu masu” ili logistiku, rukovodeću strukturu, stranačku i svaku drugu Vučićevoj vlasti obezbeđuju visokoobrazovani. Atlagić i Martinović su profesori; Stefanović i Mali jesu možda lažni doktori nauka, ali moglo bi se navesti još više imena iz vrha ili bliskih vrhu Vučićeve vlasti čije doktorate niko ne osporava. Uostalom, zar za samog Aleksandra Vučića dekan Pravnog fakulteta nije rekao da je najbolji student u istoriji ove visokoškolske ustanove. I – ništa mu nije bilo. Mislim, Avramoviću.

Ovih dana se mnogo govori o moralu i moralnoj odgovornosti, ali je taj ulizički čin, nespojiv s “likom i delom” univerzitetskog nastavnika, prošao bez ikakve reakcije tog istog univerziteta. Uostalom, na onaj “apel 100” intelektualaca koji su podržali Sašu Jankovića režim je odgovorio “apelom 600” intelektualaca koji su podržali Vučića. Sve sami doktori nauka i profesori fakulteta, imenom i prezimenom, titulom i položajem, stalo je iza ili je bolje reći – ispred Aleksandra Vučića.

Dakle, onih nekoliko hiljada “sendvičara” koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Pravi problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju desetine, pa i stotine hiljada dinara – da bi ćutali.

A kada “režimski intelektualci”, na čelu sa predsednikom lično, grubo i nadasve primitivno izvređaju istaknute predstavnika “suprotnog tabora”, ovi drugi se oglase saopštenjem. Ne, ne mislim da treba dizati revoluciju – mada nam je temeljita promena neophodna – ali jedan mali generalni štrajk bio bi nešto sasvim drugo.

Naravno, ne važi ovo samo, niti pre svega za profesore. Čitava država – u širem smislu reči, dakle ne samo uprava nego i zdravstvo, prosveta u celini, kultura… – puna je visokoobrazovanih ljudi. Kao opravdanje ili objašnjenje za to što su plate u javnom sektoru znatno veće nego u privatnom, najpre se navodi upravo viša stručna sprema zaposlenih.

Sve u svemu, iz ovoga slede dva zaključka, odnosno dve vesti. Dobra i loša. Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju.

Loša vest je, zapravo, i dobra. Prvo, skinuta je “ljaga”, ako tako smem da kažem, sa “poniženih i uvređenih”, da oni održavaju Vučića. Ima, međutim, nešto još važnije. Za glavne protagoniste političke borbe to je zapravo “jeftinija” varijanta. I u materijalnom i u moralnom smislu. Lakše će im biti da na svoju stranu privuku te siromašn(ij)e jer su oni manje vezani za Vučićev režim od ovog u suštini privilegovanog, bolje stojećeg segmenta društva.

Jedino što da bi se do onih prvih došlo, mora malo da se izađe iz “kruga dvojke”.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. jul 2019.

Imamo li Imamoglua

Nisam primetio da je pobedu Imamogluove CHP pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. Iz vlasti nije bilo ni za očekivati. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić

Razumem da režimski mediji prećute pobedu Ekrema Imamoglua na izborima u Istanbulu, ali da to urade i ne opozicioni nego profesionalni mediji, to mi nije jasno. No, svejedno, poraz moćnog Redžepa Tajipa Erdogana u glavnom gradu od velikog je, možda i presudnog, značaja za Tursku. Jer, kao što je rekao sam Erdogan: “Ko vlada Istanbulom, vlada i Turskom.” A to znači da je vrlo važno i za Evropu. A ono što je važno za Evropu, važno je za ceo svet.

Još više nego za Evropu, međutim, Imamogluova pobeda, tačnije Erdoganov poraz, važna je za Srbiju. Tačnije, za Aleksandra Vučića. Vidi se to (i) po tome što je Vučić u funkciji predsednika Srbije svom kolegi turskom predsedniku čestitao izbornu pobedu na lokalnim izborima 31. marta, što se u takvim slučajevima ne radi i što je veliki diplomatski “gaf”. Ali i inače, Erdogan je jedan od najbližih Vučićevih političkih prijatelja.

Kao što je poznato, Erdogan je zbog navodnih neregularnosti poništio izbore u Istanbulu. Tada je izgubio (tj. njegova Stranka prava i razvoja) sa 13.000 glasova razlike, sada je njegov protivkandidat dobio 700.000 glasova više.

Kada smo već kod čestitanja, nisam primetio – možda sam propustio – da je pobedu Imamogluove Republikansko-narodne partije (CHP) pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić.

Naime, nije današnja Turska neka uzor-demokratija. Naprotiv. U poslednjih nekoliko godina, tj. od sumnjivog vojnog puča jula 2016, u Turskoj je uhapšeno oko 50.000 ljudi. Mnogi su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Među uhapšenima bilo je najviše pripadnika vojske i policije, ali i državnih službenika, lica iz pravosuđa… Novinara! Da, uhapšeno je, kažu, oko 100 novinara i zatvoreno 150 medija. Zabranjene su i mnoge nevladine organizacije.

Sa druge strane, Erdoganova bliža i dalja familija bila je u središtu brojnih korupcionaških i drugih skandala, a direktno ili indirektno imaju izuzetno jake pozicije u biznisu.

Uprkos svemu tome, dakle, Imamoglu je uspeo da pobedi. Kako? Ako Vučić svoje kadrove šalje u Kinu, možda bi opozicija svoje mogla da pošalje u Tursku.

Na večnu “vađevinu” Srba da smo 500 godina proveli pod Turcima, pa smo zato zaostali, Turci su svoju zaostalost, kaže anegdota, pravdali time da su 500 godina vladali nad Srbima. Kako godine prolaze, sve više verujem da su Turci bliže istini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jun 2019.