PEŠČANIK

Državna bezbednost protiv privrede

Istina je spora, ali dostižna. Polako izbija na videlo zašto je sredinom maja Rusija zabranila uvoz mesa iz četiri srpske kompanije. Karneks, Matijević, Zlatiborac i Big Bul bili su žrtve, blago rečeno, državne nemarnosti

Istina je spora, ali dostižna. Polako izbija na videlo zašto je sredinom maja Rusija zabranila uvoz mesa iz četiri srpske kompanije. Karneks, Matijević, Zlatiborac i Big Bul bili su žrtve, blago rečeno, državne nemarnosti. Jer, prema pouzdanim izvorima, oko osamdeset odsto propusta koje su utvrdili ruski inspekcijski organi odnose se zapravo na ono što je trebalo da urade – a nisu uradile – razne državne službe.

Ovde se odmah nameće pitanje zašto dotične firme o tome nisu obavestile javnost i tako se bar malo zaštitile od neosnovanih napada kojima su bile izložene? Odgovor je koliko jednostavan toliko i neverovatan: zato što su uhvaćene na prepad. To jest – zato što su prepadnute. Zato što su na sastanku u Vladi Srbije, na kojem je trebalo da se razgovara o otklanjanju uočenih propusta, bile izložene grubim insinuacijama i pretnjama. Na tom sastanku – kojem, inače, nije prisustvovao niko iz nadležnog Ministarstva poljoprivrede – glavnu reč je vodio “neki debeovac”, koji je odmah, takoreći s vrata, počeo oštro da napada, pa i vređa, predstavnike pomenutih preduzeća. Pošto se iz dokumentacije kojom su svi raspolagali jasno videlo da zapravo državna administracija snosi najveći deo odgovornosti, jedan od prisutnih se osmelio i pitao dotičnog debeovca zašto tako govori kada je greška pre svega na strani države. Na to je ovaj počeo sa još težim kvalifikacijama, zapretivši na kraju prisutnima da će ih sve pohapsiti.

Posle toga izašlo je ono saopštenje u kojem se oklevetane firme “posipaju pepelom” i obećavaju da će učinjene propuste ispraviti u najkraćem roku.

Posebnu pažnju ovde zaslužuju komentari na društvenim mrežama i portalima, pošto je vest objavljena. Svi su oni, naime, praktično bez izuzetka, osuli drvlje i kamenje na domaće proizvođače, kriveći ih da su nešto muvali i pokušali da podvale Rusima. Takođe, u najvećem broju reakcija tvrdilo se da je sporan kvalitet proizvoda, a ne da se radi o nedostacima prateće dokumentacije, na šta su i ruski izvori ukazivali. To pokazuje koliko je domaće javno mnjenje zatrovano kampanjom koju protiv preduzetnika već godinama vodi Vučićeva vlast, pa su joj poverovali i oni koji iz dna duše ne podnose Vučića.

Debeovskom rukovođenju (poljo)privredom, kažu upućeni, ovde nije kraj. Sličan sastanak sprema se sa otkupljivačima malina, tzv. hladnjačarima. Od njih će se tražiti da malinu otkupljuju za 150 dinara, tj. za oko 1,3 evra po kilogramu. Što je gotovo dvostruko više od trenutne cene u Poljskoj, koja iznosi 0,7 evra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. jun 2019.

Nove Vučićeve obmane

Dok naprednjaci na čelu sa svojim šefom napreduju u izmišljanju stvarnosti i obmanjivanju javnosti, Srbija zaostaje

Skupština Srbije propustila je još jednu priliku da ozbiljno raspravlja o ozbiljnoj stvari. Doduše, to i nije neko iznenađenje – bilo bi da je bilo drugačije. Radi se o Izveštaju Fiskalnog saveta za 2018, koji je i u široj javnosti prošao nezapaženo. Što u konkurenciji sa Beogradom pod vodom i organizovanim kriminalom, gde se u ulozi organizatora pojavljuje policija, i nije neko čudo.

Dakle, koji su bili glavni, rečeno jezikom skupštinskih izveštača, akcenti u parlamentarnoj diskusiji? Đorđe Milićević, recimo, poslanik Socijalističke partije, Fiskalnom savetu najviše je zamerio to što je kritikovao izjavu Svetske banke da bi Srbija mogla da ostvari privredni rast od sedam odsto. Iz čega proizlazi da Milićević misli da može. A što, opet, znači da je vlast, kojoj i sam pripada, nesposobna jer taj rast već godinama ne uspeva da dostigne, jedva ako dođe do polovine.

Poslanik Srpske napredne stranke Veroljub Arsić bio je još oštriji. On je Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, pitao voli li svoju zemlju. Ugledni ekonomista, akademik, odgovorio je nešto sasvim razumno, što je kod naprednjaka u sali izazvalo provalu besa, pa su tražili da Petrović svoju ljubav dokaže na poligrafu. Dobro – nisu tražili, ali mogli su; taj zahtev visio je kao Damoklov mač nad Skupštinom.

No, da ne ispadne da gledam samo u tuđe dvorište, ni opozicija se nije proslavila doprinosom. Tako je Đorđe Vukadinović zamerio Fiskalnom savetu što na Međunarodni monetarni fond gleda kao na “svetu kravu”. Svako je, naravno, podložan kritici, ali zašto bi MMF trebalo kritikovati, Vukadinović nije rekao.

U stvari, znam zašto je Arsić oklevetao Petrovića. Dva dana pre Skupštine, dakle u ponedeljak 17. juna, zasedao je Glavni odbor SNS-a. Na tom skupu predsednik Arsićeve stranke Aleksandar Vučić rekao je da “Srbija raste brže nego što raste svet, a značajno brže nego što raste Evropa”. Pa je Arsić poverovao da je to istina. U stvari, verovatno nije poverovao – nije on ni lud ni naivan – ali je shvatio da je to direktiva.

A sad evo zašto bi i Vukadinović mogao da bude manje strog prema”svetskom finansijskom policajcu”. Ne samo, pa ni pre svega, zato što je njegovo glavno pravilo ne prostiri se preko gubera – što zvuči vrlo poznato, zar ne – nego zato što tamo uvek možete da nađete tačne podatke.

I kao što se vidi iz tabele, ti podaci pokazuju da ni jedna ni druga Vučićeva tvrdnja nije tačna. Prosečan rast bruto domaćeg proizvoda Srbije u poslednjih šest godina, koliko je Srpska napredna stranka na vlasti (da drugu polovinu 2012. ne računamo), iznosio je 2,1 odsto. To je minimalno da minimalnije ne može biti, iznad rasta koji je u istom razdoblju ostvarila Evropska unija (1,9 odsto). Što je i prirodno jer EU uglavnom čine zemlje mnogo razvijenije od Srbije, čiji je procentualni rast BDP-a po prirodi stvari mnogo manji od rasta koji ostvaruju nerazvijene zemlje.

Kada se, međutim, uporedi sa rastom celog sveta (3,5 odsto), tu je već Srbija daleko zaostala. A još veći je njen zaostatak za zemljama u razvoju. Ta velika grupa, koja na svetskom nivou obuhvata čak 155 zemalja, ostvarila je od 2013. do, zaključno, 2018. rast od zbilja impresivnih 4,7 odsto, više nego dvostruko veći od Srbije. I u odnosu na evropske zemlje u razvoju, koje su ostvarile rast BDP-a od zavidnih 4,4 odsto, Srbija je daleko zaostala. A zaostaje i iza zemalja centralno-istočne Evrope jer su one za poslednjih šest godina ostvarile prosečan privredni rast od 3,4 odsto, tj. dvostruko veći od Srbije.

Sve u svemu, dok naprednjaci na čelu sa svojim šefom napreduju u izmišljanju stvarnosti i obmanjivanju javnosti, Srbija zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jun 2019.

Vučić i preporod sela

Srbija nije ispunila standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa i zbog toga ne može da izvozi u EU. Istovremeno, Crna Gora i BiH su to uradile i sada izvoze. To su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni

Vučiću mora da pada rejting. To je prva pomisao koja čoveku padne na pamet kada čuje vest da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao konstitutivnoj sednici Nacionalnog tima za preporod sela. Naime, jasno je da od tog velikog i šarolikog društva – uzgred, u timu su sve sami autoriteti za poljoprivredu, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport, samo nema nijednog seljaka – za selo neće biti nikakve koristi. Ali idu izbori, treba pokriti – finansijski, dabome – svaki delić biračkog tela.

Da je tako, potvrđuju i najavljene izmene Zakona o agraru, od kojih se očekuje da spreče propadanje srpskog stočarstva. Zapravo, aktuelna vlast od svojih prvih dana – u skladu sa, mora se reći, savetima izvesnih stručnjaka – pokušava da unapredi stočarstvo. U tom cilju poslednjih pet-šest godina stalno je dograđivan sistem privilegija za stočare. Jedna od glavnih mera bilo je pravo prečeg zakupa zemlje. To pravo se predviđenim izmenama još više proširuje, odnosno produžava na osam do 10 godina. Drugim rečima, kada se državna zemlja izdaje u zakup, prvo se namire stočari, a za druge – ratare, recimo – šta ostane.

I, kakav je bio rezultat te mere dosad? Da li se stanje u stočarstvu popravilo? Kao što nadležni saopštavaju – nije. Stočarska proizvodnja je pala, ali se korupcija povećala. Kako? Pa tako što su stočari – ne svi, naravno, ali je primera bilo napretek – zemlju koju bi dobili odmah po višoj ceni, naravno, izdavali u zakup ratarima. Onda su se i neki ratari dosetili, pa su počinjali da se bave (i) stočarstvom, što je takođe bilo loše. Sve u svemu, trostruko golo: loše za stočarstvo, loše za ratarstvo, loše i za građanstvo.

Politika subvencija ima(la) je još jednu manu. Ona je podsticala proizvodnju na malom i zatvorenom tržištu kakvo je srpsko. Tako da se dešavalo da pojedinci, privučeni subvencijama, ulože pare u stočarstvo, onda dođe do povećanja proizvodnje, što znači i do porasta ponude na tržištu, ali pošto nije bilo mogućnosti za izvoz, cena je padala i ljudi su gubili novac. Tako je država svojom pogrešnom politikom (iza koje su, istina, to moram da ponovim, uvek stajali “stručnjaci”) upropastila veliki broj ljudi. Za tu štetu nikada niko nije snosio nikakve konsekvence, makar moralne i stručne, ako ne i neke druge.

Na kraju, najvažnije, zašto Srbija ne može da izvozi. Rusko tržište se pokazalo kao lažna nada, a za evropsko, u najkraćem, Srbija nije ispunila potrebne standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa. Recimo, kada je reč o svinjama, nije rešen problem sa svinjskom kugom. Zbog toga ni čuveni Klemens Tenis još nije došao u Srbiju. Čemu povećanje proizvodnje svinjetine ako izvoz u Evropu nije moguć. Kada je, zatim, reč o govedarstvu, Srbija nije uspostavila sistem kontrole koji isključuje rizik od bolesti ludih krava. Kod piletine se pak radi o sistemu kontrole koji garantuje da meso nije zaraženo salmonelom, itd.

Ako neko misli da je to nešto neizvodljivo, treba da zna da je Crna Gora uspela da izgradi sistem kontrole goveđeg mesa i da je dobila pravo na izvoz u EU, a da je to isto Bosni i Hercegovini uspelo s piletinom. Uzgred, to su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni ili, eto, nisu zaslužili da se nađu u Nacionalnom timu.

I sad, pošto sve te silne subvencije stočarima nisu dale rezultate, kao rešenje predlaže se – povećanje subvencija.

Ovaj slučaj je zbilja paradigmatičan. Jer lepo pokazuje šta se dešava kada država radi ono što ne treba, a ne radi ono što treba. Upliće se direktno u privredni život dodeljujući različite privilegije jednoj grupi učesnika na tržištu i destimulišući drugu grupu, umesto da uspostavlja pravila i standarde i stara se o njihovom poštovanju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jun 2019.

Dugi jezik Jova Bakića

Godine dvehiljadite ona ključna, “revolucionarna” promena nije se dogodila 5. oktobra. Do tog “kopernikanskog obrta” u Srbiji došlo je dve nedelje ranije, na izborima 24. septembra

Ljubodrag Stojadinović je valjda prvi pokušao da spase Jova Bakića od sebe samog; onda je to – doduše sa bitno drugačije pozicije od Stojadinovićeve – učinio i Zoran Panović, kao i još neki. Ne sumnjam u njihove dobre namere, ali verujem u izreku da je put u pakao popločan dobrim namerama.

Kada pročita ono o upadu u RTS sa dugim cevima, čovek ne zna je li to tužnije ili smešnije. Kakav je uopšte smisao te priče? Osim da nekome stvarno padne na pamet da uradi tako nešto, a onda to uopšte ne bi bilo smešno.

Ali to zapravo i nije tako važno. Očekivalo bi se od profesora sociologije da se malo pozabavi dubinskim društvenim procesima koji na površinu izbacuju ovu ili onu politiku. Recimo, razlike između Portugalije pre (gotovo) pola veka i Srbije danas su takve i tolike da svaku analogiju čine besmislenom. A pogotovo “preporučivanje” neke “revolucije karanfila” s vojnom diktaturom u pozadini kao ikebanom.

Od doktora nauka očekivalo bi se takođe da nema iluzija. No, i naučnici su ljudi, pa možda nije strašno kada im se to desi jednom. Dakle, može se razumeti to što je Jovo Bakić, kako je sam rekao, “gajio iluziju” da je “Milošević glavni problem i kada taj režim padne mi ćemo znatno brže ići napred, novi političari će biti pošteni”. Ali, ako dozvolite, nedopustivo je posle samo dve decenije ponovo imati istu takvu iluziju. I misliti da će sve biti drugačije samo da skinemo Vučića i malo pojurimo njegove tajkune po ulicama. S mafijom može da se obračuna samo prav(n)a država.

No, i to je manji problem. Ključno je što ova i ovakva priča Jova Bakića savršeno odgovara Vučiću, a ne odgovara opoziciji. Otud, nije Bakić slučajno pozvan u policiju. To, naravno, jeste antidemokratski, može se upotrebiti i teža reč, ali to nije učinjeno da bi policija stekla neka “operativna saznanja” o revoluciji koju Bakić priprema niti su inspektori očekivali da će ga uplašiti jer oni znaju da Jova Bakića (bar na taj način) nije moguće uplašiti. Cilj tog malog i ne naročito visprenog političko-policijskog lukavstva je dvostruk. S jedne strane, da se, ako ne baš od Jova Bakića napravi žrtva, heroj, lider, onda makar da ga se malo pogura u prvi plan. I tako, s njegovim radikalnim idejama, unese još malo konfuzije u ionako razdrobljenu opozicionu političku scenu. I da se opozicija još više veže za radikalna politička rešenja, koja u širokim biračkim masama nemaju podršku. Drugo, s prethodnim povezano – tako se oni delovi opozicije koji su spremni na naporan i organizovan politički rad po celoj Srbiji marginalizuju; slabi se njihova odlučnost, njihova snaga i njihov uticaj.

Da bi tako građani zaboravili na najvažnije. Godine dvehiljadite ona ključna, “revolucionarna” promena nije se dogodila 5. oktobra. Do tog “kopernikanskog obrta” u Srbiji došlo je dve nedelje ranije, na izborima 24. septembra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. jun 2019.

Liberalizam je antidepresiv

Poslednji odgovor Mariju Reljanoviću: Nije sporno da država treba da vodi određenu socijalnu politiku, ali pokazalo se da tu politiku efikasnije, pravičnije i pravednije vodi liberalna kapitalistička država

Nedavno se Branko Milanović na Tviteru pohvalio kako ima čast i zadovoljstvo da na Univerzitetu Groningen održi “Angus Medison predavanje”. Medison je britanski ekonomski istoričar, koji je ustanovio sad već čuvenu Medison bazu podataka koja sadrži informacije o bruto domaćem proizvodu po stanovniku za takoreći ceo svet, od srednjeg veka naovamo. Zašto to pominjem? Zato što je Vladimir Gligorov, koga u svom tekstu Mario Reljanović suprotstavlja Ljubomiru Madžaru, koristio podatke iz te Medison baze. Koju, međutim, Madžar 1990. i da je hteo nije mogao da koristi jer je napravljena tek desetak godina kasnije. Tako da je Madžar za 1950. koristio podatke iz knjige Iva Vinskog “Društveni proizvod svijeta” iz 1976, a za 1986. podatke Svetske banke iz 1988. Još nešto, podaci u Medison bazi obračunati su u tzv. stalnim dolarima iz 1990, a podaci Svetske banke u tekućim dolarima. Dakle, da je Madžar mogao da koristi Medison bazu, i da je to učinio, tada bi i kod njega BDP Jugoslavije po stanovniku bio oko 6.000 dolara (umesto 2.300), ali bi, recimo, i BDP/pc Grčke bio 9.440 USD umesto 3.680 (kako piše u navedenoj tabeli), kao što bi i BDP/pc Austrije bio 16.100 umesto (prikazanih) 9.990 dolara. Dakle, nema nikakve proizvoljnosti, a pogotovo kod Madžara nema namere da se stvari prikažu gorim nego što jesu, kao što kaže Reljanović. To je uvreda na račun profesora Ljubomira Madžara, kojoj ne vidim ni motiv ni razlog.

A nema ni nesaglasnosti između Gligorova i Madžara, naprotiv. Kada se pogleda grafikon koji Gligorov daje u svom tekstu, vidi se da je BDP/pc SFRJ tokom čitave pretposlednje decenije 20. veka jedna ravna linija, znači – stagnira. Manje-više isto govore i podaci Ibrahima Latifića – koga Reljanović iz nepoznatog razloga zove Latifović – da u kvalitet i održivost tog isforsiranog industrijskog rasta (plaćenog ogromnom neefikasnošću i gubicima) sada ne ulazim.

Zatim, iako prethodno kaže da podaci nisu važni, Reljanović navodi čitav niz podataka kojima dokazuje razvoj u SFR Jugoslaviji. Potpuno nepotrebno. Ja sam napisao da ostvareni rast BDP-a od 4,5 odsto uopšte nije mali i jasno je da iz toga moraju proizaći i drugi podaci o rastu društvenog blagostanja i životnog standarda uopšte. Ali poređenja koja sam naveo, a kojima Reljanović neće da vidi svrhu, pokazuju da su u isto vreme drugi, tj. kapitalističke zemlje, u svakom, ne samo ekonomskom smislu postigle (mnogo) više. Ne samo da su Austrija i Italija za tir, četiri decenije povećale razliku u odnosu na Sloveniju, odnosno Hrvatsku, nego je Grčka pretekla Srbiju (iza koje je bila sredinom veka) i onda joj je još i odmakla za 40 odsto. To je po mom mišljenju poražavajuće.

Da kažem sada nešto i o nekim Reljanovićevim stavovima. Mario Reljanović piše: “Naprosto sam ukazao da je i takav, loše zamišljen i još gore sproveden sistem, bio daleko bolji od neoliberalnog užasa koji danas živimo”. Da je stanje daleko od dobrog, s tim se nije teško složiti, ali svako ko je gledao ‘Dr Hausa’ zna da je za propisivanje terapije ključna dijagnoza, tj. utvrđivanje uzroka bolesti. Dakle, kada Reljanović kaže “neoliberalni” užas, to nije doktrinarno pitanje, to je pitanje života i smrti, takoreći.

S tim u vezi, najpre, kada iznosi podatak da je BDP Srbije danas na tri četvrtine onoga iz 1989, čovek bi mogao da pomisli da je Srbija tada počela da uvodi nekakav (neo)liberalizam, pa se zato strmoglavila. Znamo, naravno, da nije bilo tako. Znamo da se Srbija usprotivila liberalnim reformama vlade Ante Markovića, da je pod udruženim vođstvom levice i desnice izabrala rat i da je posle decenije ratovanja i sukoba i sa susedima i sa celim svetom izašla s prepolovljenim bruto domaćim proizvodom. I da se od tada uglavnom presporo i nedosledno iz tog bunara izvlači

Važnije – šta u Srbiji danas ima liberalno, pa još i neo? Recimo, ključni Reljanovićev argument – državne subvencije stranim firmama, ne da nije liberalno nego je sušta suprotnost liberalizmu. To je čist državni intervencionizam, dakle etatizam, upravo, navodno, da bi se pomoglo siromašnima, tj. nezaposlenima.
Gde je Srbija danas najslabija? U vladavini prava. O tome sam pisao u prvom tekstu, pa neću da (se) ponavljam, ali najveći problem u Srbiji danas – iz čega izviru i socijalna nesigurnost, i siromaštvo, i nizak privredni rast, i korupcija, da pomenem samo neke od savremenih srpskih pošasti – jeste nepoštovanje zakona. Čak više nego njihov kvalitet jer su mnogi od njih, kako se to kaže, usklađeni sa evropskim standardima, ali se ne sprovode. A vladavina prava je temeljno liberalno načelo. Ergo, ono što Srbiji treba, to je pre svega liberalizam.

“Profit pojedinca ne sme biti iznad kvaliteta života zajednice”, napisao je takođe Reljanović. Možda će me optužiti da sam je izvukao iz konteksta, ali mene ova rečenica plaši. I miriše mi – sad će se Mario Reljanović zgroziti – na staljinizam. U krajnjoj liniji, tako da kažem. Mislim da je to pogrešan put. Profit pojedinca je uslov kvalitetnog života zajednice. Zajednica koja pojedincima omogući da stiču profit podiže kvalitet svog života. A iznad svih je zakon.

“Ne smeju se oduzimati stanovi onima koji nemaju da plate dug zato što su socijalno ugroženi”, kaže Reljanović i pominje u tom kontekstu Kori Udovički, koja, uzgred, niti sebe smatra niti je u ekonomskim krugovima smatraju neoliberal(k)om. U praksi, uvek je pitanje mere ključno. Dakle, šta je mera socijalne ugroženosti. Da li je socijalno ugrožen neko ko živi u trosobnom stanu u centru Beograda vrednom 300.000 evra – a to je primer koji je pomenula, ako se dobro sećam, Udovički – i da ne plaća struju i komunalije zato što je socijalno ugrožen. U Srbiji ima mnogo ljudi koji imaju izuzetno vredne nekretnine, a koji hoće da primaju socijalnu pomoć. Ako već tako govorimo, kolokvijalno i pomalo neobavezno, kao što se u gradskom prevozu češće švercuju ljudi koji su sasvim lepo obučeni, dakle dobrostojeći, a karte redovno kupuju siromašni, tako i, uopšte uzev, struju, komunalije i slične obaveze od značaja za “kvalitet života zajednice”, što bi rekao Reljanović, ne plaćaju ne oni koji nemaju nego oni koji to sebi daju za pravo, a često imaju i neku vezu, partijsku ili drugu. A kada dođe izvršitelj na vrata, angažuju nevladine organizacije da protestuju. Naravno, u Beogradu, gde ima televizija, a tamo gde ima istinski siromašnih, po selima, i ne zalaze. A i šta će, tamo nema struje; a nema ni asfaltnog puta do tamo.

Ili, uzmimo ovaj slučaj s kreditima u švajcarcima. Jasno je da tu banke nisu bile sasvim fer (jer su sav rizik prebacile na zajmoprimca), ali je još jasnije da su se mnogi zaduživali daleko preko gubera, kao da kredit nikad neće morati da vrate. I sad oni koji su bili oprezni i štedljivi treba da plaćaju dugove rasipnika. To je socijalna država u Srbiji. Tako da kada se neko, pa i Reljanović, zalaže za državnu intervenciju u bilo kojoj oblasti, treba da ima u vidu realnu državu i realnog vlastodršca, dakle upravo Vučića, a ne Periklea, kao što levičari u Srbiji po pravilu rade.

Dakle, nije sporno da država treba da vodi određenu, u skladu s mogućnostima, socijalnu politiku, ali pokazalo se da tu politiku daleko bolje, efikasnije, pravičnije i pravednije vodi liberalna kapitalistička država nego sve druge varijante koje su dosad isprobane. Zato sam (uz sve rezerve) pomenuo “brend” Francuske (buržoaske) revolucije “Sloboda, jednakost, bratstvo” jer kao ideal otvorenog društva, zasnovanog na vladavini prava, daje dovoljno širok okvir za usmeravanje, dogradnju i popravljanje.

Ako bude potrebe, predlažem da ovaj razgovor nastavimo u kafani. Ulaz slobodan.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. maj 2019.

Šta je istina o privrednom rastu SFR Jugoslavije

Mario Reljanović tvrdi da “je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko sedam odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine”. Podaci kojima ja raspolažem su bitno drugačiji

Hteo bih da se osvrnem na tvrdnju Maria Reljanovića da “je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko sedam odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine”. Naime, podaci kojima raspolažem su bitno drugačiji.

Prema publikaciji “O dva veka razvoja Srbije – beleške Miodraga Nikolića”, koju je 2017. izdao Republički zavod za statistiku, Jugoslavija je u razdoblju od 1950. do 1990. ostvarila sledeći rast. Za prvu deceniju (1950-1960) indeks rasta je iznosio 187 (što znači da je ukupan rast bio 87 odsto, odnosno da je prosečna godišnja stopa rasta iznosila oko 6,5 odsto); za drugu 184 (6,3%); za treću 174 (5,7%) i za četvrtu (1980-1990) indeks je bio 96, što znači da je zabeležen godišnji pad BDP-a od oko 0,4 odsto. Na osnovu toga dolazi se do zaključka da je prosečna godišnja stopa rasta između 1950. i 1990. godine iznosila 4,5 odsto. To uopšte nije mala stopa, ali je daleko od sedam odsto, koliko pominje Reljanović.

Sličan zaključak može se izvesti i iz knjige Ljubomira Madžara “Suton socijalističkih privreda”, obimne (na blizu 500 stranica) uporedne analize razvoja socijalističkih i kapitalističkih zemalja izdate 1990. Podaci koje navodi Madžar dati su u sledećoj tabeli:

Stope rasta jugoslovenske privrede
Razdoblje Porast (%)
1952-60. 8,91
1960-64. 8,11
1964-70. 5,11
1970-80. 5,74
1980-87. 0,83

Iz tabele sledi da je Jugoslavija u razdoblju 1952-1987. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od oko 4,8 odsto. To je vrlo blizu, mada nešto više (zato što su izostali podaci za slabije rane pedesete i kasne osamdesete godine) od gorepomenutih 4,5 odsto.

Međutim, ono što je u Madžarevoj knjizi posebno zanimljivo jeste sledeći zaključak. “Za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u sklopu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja. Taj položaj je bio rezultat kapitalističkog razvoja do Drugog svetskog rata i, naravno, početne pozicije za taj razvitak nasleđene su iz ranijih vremena. U dosad odigranim rundama borbe za privredni i društveni progres nova Jugoslavija nije izašla kao pobednik. Moglo bi se reći da je gubila na poene (kroz opadanje procentno izraženih indeksa relativnog nivoa), da je time na ivici nokdauna i da nam ostaje nada da se nokdaun neće izroditi u nokaut”.

Kao što sada znamo, do nokauta je, nažalost, zaista došlo. Ali to za našu priču nije važno; važna je pomenuta uporedna analiza. Madžar je poredio – kao zemlje sličnog stepena razvoja – Austriju, Grčku, Italiju, Japan, Mađarsku, Tursku i Španiju, sa jedne, i Jugoslaviju, Srbiju, užu Srbiju, Vojvodinu, Hrvatsku i Sloveniju, sa druge strane. Evo tabele.

Dohodak po stanovniku (u USD)
Zemlja 1950. 1986.
Austrija 1,108 9.99
Grčka 430 3.68
Italija 1.022 8.55
Japan 591 12.84
Mađarska 769 2.02
Turska 389 1.11
Jugoslavija 469 2.3
– Srbija 407 2.075
– Uža Srbija 450 2.291
– Vojvodina 387 2.714
– Hrvatska 532 2.873
– Slovenija 820 4.664

Madžar je posebno ukazao na rezultate poređenja Srbije i Grčke, Hrvatske i Italije, te Slovenije i Austrije. Srbija je 1950. bila po stepenu razvoja vrlo blizu Grčkoj, tj. na 94,7 odsto grčkog nivoa, da bi 1986. bila na svega 56,4 odsto grčkog stepena razvijenosti. Posebno je porazno što je uža Srbija (dakle, bez Vojvodine i Kosova) 1950. bila razvijenija od Grčke 4,7 odsto, dok je 1986. pala na 62,3 odsto grčkog nivoa.

Hrvatska je pak 1950. bila upola nerazvijenija od Italije (52,1 odsto), dok je 1986. pala na trećinu (33,6 odsto) italijanskog nivoa. Slično je prošla i Slovenija, koja je 1950. bila na tri četvrtine (74 odsto) austrijskog stepena razvijenosti, da bi 1986. pala na ispod polovine (46,7 odsto).

Sa druge strane, Mađarska je 1950. bila dvostruko razvijenija od Vojvodine, da bi je posle tri i po decenije Vojvodina pretekla za trećinu (bila je razvijenija 34,4 odsto). Madžar posebno pominje da je slično kao Mađarska pod socijalizmom prošla i Čehoslovačka, “koja je po retrogradnim procesima u svom razvoju ni manje ni više nego paradigmatičan primer – ona se od prosperitetne, tehnološki napredne i kulturno emancipovane zemlje, postepeno pretvara u stagnantno društvo i nerazvijenu zemlju”.

U vezi sa ekonomskim merenjima treba pomenuti i sledeći Madžarev zaključak: “manipulacija, doterivanja cifara i falsifikata” odlika su socijalističke statistike. “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana, da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada nisu potcenjeni”. Govoreći o statistici u SSSR-u, Madžar se poziva na Birmana, koji “otvoreno i bez ograda ističe da su zvanični podaci o industrijskom rastu direktno preuveličani; kako bi… uopšte bilo moguće da se od 1940. do 1980. godine industrijska proizvodnja poveća 20 puta”.

Madžar poredi razvoj dve velike grupe socijalističkih (cela istočna Evropa, plus Jugoslavija i Kina) i kapitalističkih zemalja (cela zapadna Evropa, plus SAD, Kanada, Japan, Turska i Indija) između 1950. i 1980. U knjizi je data velika tabela, ali ću ja ovde navesti samo dva Madžareva zaključka. Prvo, da su socijalističke zemlje znatno precenjivale svoje stope rasta. I, drugo, da uprkos tome, “socijalističke zemlje nisu ostvarile brži rast od kapitalističkih zemalja”. I ima, zapravo, još jedan, treći zaključak: “politički uticaj na statistički iskaz razvojnih rezultata” iziskuje da se “kao jedino pouzdan pristup” uzme “utvrđivanje konačnog rezultata velikog socijalističkog privredno-političkog eksperimenta”.

Jer, “za zemlje koje sve vreme iskazuju visoke stope, na kraju se ispostavi da se nisu makle mnogo od početka. Komparacija nivoa prikazuje razvojne rezultate socijalističkih zemalja u daleko nepovoljnijem svetlu nego komparacije stopa… Nalazi su zastrašujući… Zaostajanje svih socijalističkih zemalja… toliko je drastično, da bi to mogao biti povod za istinski dalekosežno, pa stoga zasad još uvek malo verovatno preispitivanje vladajuće doktrine. Koliko vredi revolucionarni preobražaj koji je Srbiju bacio na 60 odsto grčkog nivoa”.

Najzad, kaže Madžar: “Cifre ništa ne govore o kvalitetu. Inferiornost socijalističkog sveta upravo je tu spektakularna i beznadežna… Iza kvaliteta krije se čitav jedan univerzum činilaca blagostanja… Inferiornost u kvantitativnim pokazateljima je nesumnjiva. Možda bi ih na mahove trebalo ipak ignorisati jer stvaraju privid da su razlike manje nego što jesu. Možda su prave razlike ipak one koje se javljaju na beskrajnom području kvaliteta i o kojima nikad nećemo imati dovoljno realističnu predstavu.”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. maj 2019.

Napred, u prošlost

Na tribini “Da li je i kakva levica savremenom društvu potrebna” svi su govornici nedvosmisleno bili protiv kapitalizma i za socijalizam. Od levice bi se pak očekivalo da, ako ga već stalno i s pravom traži u društvu, i sama ponudi prostor za dijalog. Ostao je utisak da je kapitalizam, manje-više, kriv za sva zla ovog sveta. Osim onih u Severnoj Koreji i na Kubi. I bez obzira na to što je Venecuela, ta velika levičarska nada u 21. veku, tako neslavno propala

Ovih je dana, pre 230 godina, počela Francuska revolucija. Odnosno, Francuska buržoaska revolucija, kako su učene generacije đaka u SFR Jugoslaviji. Da bi se tako istakao “kvalitativni skok” naše – tj. tada naše, sad smo je se manje-više odrekli – socijalističke revolucije.
U stvari, taj epitet “buržoaska” došao je od reči “buržoa”, što znači građanin, pa bi prevedeno u potpunosti 14. jul, Dan pada Bastilje, bio praznik Francuske građanske revolucije.
Dok se socijalistička revolucija nazivala još i proleterskom. Jer, tako je zamišljao Marks u Komunističkom manifestu, taj veliki istorijski preokret izvode radnici. Sticajem okolnosti, izveli su ga intelektualci. I seljaci, pošto radnika nije bilo. Osim u nazivima brigada i divizija. Tako je bilo svuda – i u Rusiji pre, i u Kini posle – osim tamo gde je revolucija došla na sovjetskim tenkovima.

MONOLOG NA LEVICI: Prvobitna ideja ovog teksta bila je nešto drugačija, ali sam posle tribine “Da li je i kakva levica savremenom društvu potrebna” u okviru programa “Nije filozofski ćutati”, izvršio samokritiku, “revidirao” i vraćena je na pravi put. Možda će, dakle, neko reći: ma kakva levica, to je marginalna stvar, ali nije baš tako. Jer, Socijalistička partija Srbije trenutno je najveći koalicioni partner vladajuće Srpske napredne stranke, a pored nje tu su i Socijaldemokratska partija Rasima Ljajića i Vulinov Pokret socijalista. Jovo Bakić će se na ovo sigurno nasmejati, ali Dačićev “narativ” o Međunarodnom monetarnom fondu nije drugačiji od onog koji praktikuje Levi samit, recimo. A i Bakić je tu negde.
Elem, da se vratimo na Filozofski, svi govornici – pored Bakića Đokica Jovanović, Biljana Đorđević i Anja Ilić – nedvosmisleno su bili protiv kapitalizma i svi nedvosmisleno za socijalizam. Uzgred, očekivalo bi se od levice da, ako ga već stalno i s pravom traži u društvu, i sama ponudi prostor za dijalog. Ovog puta, nažalost, vladao je monolog.
Uprkos tome, niko se od pomenutih nije potrudio da, ako ne baš definiše, onda makar navede neke osnovne odlike jednog i drugog “društvenog sistema”. Mada je posle svega ostao utisak da to i nije potrebno pošto je kapitalizam, manje-više, kriv za sva zla ovog sveta. Osim onih u Severnoj Koreji i na Kubi. I bez obzira na to što je Venecuela, ta velika levičarska nada u 21. veku, tako neslavno propala.
Zanimljivo je da se po pravilu nikad u tom kontekstu ne pominje (savremena) Kina. Iako je stepen političkih sloboda u njoj ravan nuli, korupcija dostiže neslućene visine, položaj radničke klase je poput onog u Engleskoj 19. veka, a briga o životnoj sredini praktično ne postoji. Kao da se u njoj vidi sila koja će da sruši (neo)liberalnu Ameriku, pa joj se sve oprašta. Uzgred, kao, pomenuh ekologiju, najveća ekološka katastrofa u 20. veku dogodila se u “prvoj zemlji socijalizma”.
U stvari, o socijalizmu je, ako sam dobro zapamtio, rečeno samo to da su njegove osnovne vrednosti: sloboda, jednakost i solidarnost. Došlo mi je u tom trenutku da kažem: drugarice i drugovi, advokatska kancelarija Robespjer, Danton i Mara će vas tužiti zbog plagijata, pošto ste neovlašćeno preuzeli dve trećine njihovog rada. Bila bi to šala, naravno.
Međutim, sad ozbiljno, ko ne zna za “Liberte, Egalite, Fraternite”. Bratstvo? Pa to je viši stepen bliskosti od solidarnosti. Znači li to da je buržoazija pre dva veka pred kapitalizam postavljala više ciljeve nego (danas) proletarijat pred socijalizam. Ali to i nije najvažnije.
Nekako je “najsimptomatičnije” da se na pomenutoj tribini niko nije zapitao zašto je socijalizam propao. Jer, socijalizam se prosto urušio, sam od sebe, kao zgrada čije su zidove pojeli buđ i memla. Takvih primera nema mnogo u svetskoj istoriji, ako ih uopšte ima. Kakvo je, dakle, bilo to društvo, to je ključno pitanje, ako se danas ono ponovo želi nametnuti kao ideal?

MASA I SIVA MASA: Dve su osnovne karakteristike, i teorijski i praktično, socijalizma: državna (društvena) svojina i jedna partija. Jednom rečju – monopol, kako u politici tako i u ekonomiji. Sa druge strane, odlike kapitalizma su privatna svojina i višepartijski sistem. Ukratko – pluralizam. U “Filozofskom” smislu kapitalizam je zasnovan na individualizmu, socijalizam na kolektivizmu. To se, vulgarno”, može reći i ovako: socijalizam računa na masu; kapitalizam na sivu masu.
Da se vratim na pitanje; socijalizam je propao zato što nije uspeo da reši problem (ekonomskog) razvoja. To jest – proizvodnje. Tačnije, nije to uspevao da rešava stalno, u dužem vremenu. To mu je uspelo u relativno kratkom razdoblju – zahvaljujući ogromnoj koncentraciji resursa itd., da u to ne ulazimo – ali to je trajalo jedva 15-20 godina. Ono što je kapitalizmu uspevalo preko 200 godina, socijalizmu nije uspelo ni deseti deo tog vremena. Zašto? Kapitalizam je uspeo da posle 10.000 godina stagnacije čovečanstvo uvede u period brzog ekonomskog napretka zahvaljujući, prvo, oslobađanju ljudskih potencijala i, drugo, zahvaljujući međuljudskoj saradnji. Nije konkurencija, kao što se često pogrešno misli, glavna odlika kapitalizma nego saradnja između mnogobrojnih aktera na tržištu. Konkurencija dolazi na kraju. Socijalizam se pak pokazao nesposobnim da odgovori na promene koje se dešavaju u privredi. To je u celini bio inertan i okoštao sistem, koji nije pružao motiv za inovacije jer je potpuno potcenio značaj individualnog preduzetništva.
U tom kontekstu posebno je katastrofalne posledice imala kolektivizacija u poljoprivredi, zbog čega socijalizam nije mogao reši problem ishrane sopstvenog stanovništva. Ko zna kakvo bi bilo sećanje na, zbog ubrzane industrijalizacije, danas slavne pedesete godine 20. veka, da nije bilo miliona tona žita koje je Jugoslavija dobijala kao pomoć iz SAD. U SSSR-u su zabeležene godine kada su milioni ljudi bukvalno umirali od gladi, a i u Kini je bilo slično. Kina je počela da proizvodi dovoljno pirinča tek kada su seljaci samoinicijativno i tajno između sebe podelili zadružnu zemlju, što je dovelo do ogromnog skoka produktivnosti. Nakon tog iskustva Kineska komunistička partija dozvoljava prodor nekih kapitalističkih principa u celu privredu. Tako je nasta(ja)lo “kinesko privredno čudo”.
Odustanak od socijalizma u mnogoljudnim zemljama pre svega Azije, ali i Latinske Amerike i severne Afrike, predstavljao je pravi ekonomski zemljotres. Odjednom se tri milijarde ljudi našlo na globalnom tržištu rada. Nudeći ono što su imali – jeftinu radnu snagu. Koju je takvom učinio upravo krah socijalizma. Taj cunami koji je krenuo iz Južnog kineskog mora morao je, nažalost, doći i do obala Evrope i Severne Amerike. Pojavili su se ljudi koji su spremni da rade više za manje para. To je ugrozilo sigurnost radnih mesta u zapadnim ekonomijama. Ali ne samo to nego i sam opstanak tamošnjih kompanija koje su morale da su prilagođavaju novoj situaciji na tržištu.
Otprilike u isto vreme došlo je do još jedne velike promene – treće, pa ubrzo i četvrte tehnološke revolucije. Informaciono-komunikacione tehnologije potpuno su promenile – i način života “običnog” čoveka, ali ono što je ovde važnije – način poslovanja. Uz to, promene su postale i mnogo brže. I jedno i drugo su od učesnika na tržištu stalno tražili nova znanja i veštine. Kompanije su morale da pokažu mnogo veću fleksibilnost i pokretljivost kako bi opstale i napredovale. Sve to neminovno se održavalo na poziciju zaposlenih. Koja više nije mogla biti tako nepovrediva kao ranije.
To se radnicima na zapadu nije dopalo. Mada je, zapravo, glavni “krivac” za relativno pogoršanje njihovog položaja uzdizanje radničke klase na istoku. Svi pozivi na solidarnost bili su uzaludni. Štaviše, mnogi su čak (s)krenuli u populizam, nacionalizam i… tome slično.
Stupanje tri milijarde ljudi na svetsku scenu imalo je, međutim, još jednu važnu posledicu. Zahvaljujući tome, to jest pre svega zahvaljujući rastu životnog standarda stotina miliona ljudi u Kini, došlo je do smanjenja nejednakosti u svetu. Pre tri decenije, tačnije 1988, globalna nejednakost iznosila je 72 đinija, 2008. je bila 70,5 đinija, a 2011. godine 67 đinija; bar tako tvrdi Branko Milanović, a on to zna bolje i od Piketija.

SVOJINA JE SVETINJA: No, da se vratimo u Srbiju, u Niš. Na pomenutoj tribini na Filozofskom Đokica Jovanović je, između ostalog, rekao da su se građani Niša, okupljeni u Udruženom pokretu slobodnih stanara, pobunili protiv države oličene u lokalnom komunalnom preduzeću (zaduženom za grejanje, tj. gradskoj toplani) kako bi odbranili – svoje interese. Preciznije, svoje stanove, odnosno svoje vlasništvo nad tim stanovima. Nije da se hvalim, ali podržao sam ovaj pokret čim je formiran. Međutim, zar privatna svojina nije upravo kapitalistička “svetinja”. Zar u Engleskoj, kolevci kapitalizma, pa i liberalizma kao njegove “teorijske podloge”, dom svakog, pa i najsiromašnijeg čoveka, nije “sveto mesto” u koje ni kraljica ne sme da uđe bez poziva.
Danas je Srbija na svim rang-listama koje pokazuju kvalitet ne samo privrednog ambijenta nego i sve druge aspekte društvenog života najslabije kotirana upravo po kriterijumu poštovanja prava svojine. I s tim tesno povezanog poštovanja ugovora. Ne može se desiti “Hercegovačka” u zemlji u kojoj su ova prava zaštićena. Drugim rečima, u kojoj postoji vladavina prava. Dakle – prava, a ne ljudi, ma kako “umni” bili. A vladavina prava je, da tako kažem, pronađena u kapitalizmu. Kao što su i ljudska prava kapitalistička “izmišljotina”. A ljudska prava se, zar ne, koriste da podriju vladavinu mudrih, malih i velikih narodnih vođa u Kini, Rusiji…
Vladavina prava je zapravo izraz onoga što je Poper nazivao otvorenim društvom. Dakle, društvom koje sebi nije u zadatak stavilo ni da spase čovečanstvo ni da usreći čoveka nego da uspostavi zakone koji štite ljudsku slobodu i pred kojima su svi ljudi jednaki. Pa neka onda svako ljudsko biće svoju sreću traži samo.
To je smisao koji liberte i egalite imaju danas. I zato su se protiv njih digli razni verski fanatici, i duhovni i svetovni, i razne interesne zajednice, i crkvene i partijske. Dok se ta planetarna bitka ne reši, bratstvo-jedinstvo će morati da popričeka. Makar dok ne bude stvorena svetska država. U ovom trenutku, samo 230 godina pošto je taj galski brend lansiran u orbitu, bilo bi nerealno više očekivati.
Ali ako treba da u prošlosti tražimo uzore i inspiracije, onda to nije ova bliža povest od pre tričetvrt veka, nije to doba socijalističkih revolucija, koje su se pokazale kao civilizacijski ćorsokak, nego valja otići još stoleće i po unazad i vratiti se idealima Francuske revolucije. Ne klasi i masi nego pravima čoveka i građanina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. maj 2019.

Vučić i Vujović, a tu su negde i Mali i Brnabić

Staljinizam u zenitu. Prvo protivnika proglase izdajnikom, pa lopovom ili obrnuto, svejedno. Uglavnom “hazjajin” vas je precrtao. A Mali je s finansijama vrlo spretan, ne toliko makroekonomskim koliko mikroekonomskim, ali upravo je to sada gazdi potrebno

Prema jednoj “teoriji”, medijski napad na Dušana Vujovića, bivšeg ministra finansija, predstavlja pokušaj “spasavanje redova Siniše”. To jest, treba da skrene pažnju sa lažnog doktorata aktuelnog ministra finansija Malog. Koga onaj Teodorović davi ko zmija žabu.

Uz brojne afere koje su ga pratile (privatizacija Vršačkih vinograda, 24 stana, prebijanje supruge, rušenje Savamale, da pomenem samo neke) i koje je uspevao da preživi kao mačka sa devet života, ova poslednja preti da ga načisto dokusuri. Jer, pojava falsifikatora u ulozi ministra finansija mora svuda da izazove samo (pod)smeh, iz čega zakonito proističe pad kredibiliteta države i njenog rejtinga na finansijskim tržištima. Pojavljivanje u svetu u kojem (treba da) se kreće – recimo, sastanci s kolegama, godišnje sesije međunarodnih finansijskih ustanova itd. – izaziva nepovoljne posledice po državu. I po njega lično, verovatno, ali to je manje bitno.

Radi se o tome, ako je neko propustio, da je najpre iz anonimnih izvora u Nemanjinoj 11, kako je 13. maja pisao Blic, Vujović “samo mesec dana pre odlaska iz Vlade potpisao štetan sporazum” jer je “Elektroprivredu Srbije stavio pod patronat Svetske banke”. A onda je, posle samo tri dana, 16. maja, na istom mestu, samo iz izvora “ondašnje gradske vlasti”, obnarodovano da je Vujović nelegalno došao do dva stana (koje je “ekspresno” legalizovao) od ukupno 250 kvadrata u strogom centru Beograda.

Ovaj mali linč dogodio se, zapravo, svega dva meseca nakon što je mnogohvaljeni “tvorac srpskog fiskalnog čuda” početkom marta nakratko boravio u Srbiji. I za to kratko vreme Vujović je, međutim, uspeo da se mnogo zameri vlastima u Srbiji. Jer je prvo na Kopaonik biznis forumu, a potom i u intervjuima, oštro, mada biranim rečima, kritikovao ekonomsku politiku. S jedne strane, zbog izostanka institucionalnih reformi, a sa druge zbog (rastuće) korupcije, kao ključnih uzroka zaostajanja.

Metod obračuna upotrebljen protiv Vujovića, naravno, nije nov. Staljinizam u zenitu – to je to. Prvo protivnika proglase izdajnikom, pa lopovom ili obrnuto, svejedno. Uglavnom “hazjajin” vas je precrtao. A Mali je s finansijama vrlo spretan, ne toliko makroekonomskim koliko mikroekonomskim, ali upravo je to sada gazdi potrebno.

Prema drugoj “školi mišljenja”, međutim, u ovom blickrigu, ma koliko prljavom, nema ničeg ličnog. Stvar je čisto principijelne prirode. Radi se o reformi Elektroprivrede Srbije. To je jasno rekao predsednik Sindikata EPS-a Milan Đorđević, ali jasno je i da on ne govori u svoje ime iako govori za svoj račun. S tim što je njegov račun prava sitnica u poređenju s računom njegovih nalogodavaca.

Naime, EPS je već odavno, umesto da bude zamajac, postao kočnica razvoja srpske privrede. Loše rukovođenje najvećim preduzećem u zemlji sa 30.000 zaposlenih – u stvari, tačan broj i nije poznat javnosti – i godišnjim prihodom od 250 milijardi dinara, građanima Srbije, kroz neostvareni bruto domaći proizvod, nanosi godišnju štetu od bar 200-300 miliona evra. Šteta je još i veća ako se zna da je oko trećine zaposlenih višak; pre svih onih koji trenutno vode firmu, naravno.

Zbog svega toga EPS je bio prvi na redu za temeljite, tzv. strukturne reforme. Što je i dogovoreno u aranžmanima s Međunarodnim monetarnim fondom, ali i, što je važnije, zapisano u domaćim zakonima. Uprkos tome, već više od pet godina EPS izbegava sve promene, tako da na tom polju dosad praktično ništa nije urađeno. Danas je to jedna glomazna, troma, neefikasna, niskoproduktivna, a visokokoruptivna firma, koja uzalud troši ogromne nacionalne resurse.

Koliko je on “država u državi”, najbolje svedoči činjenica koju je “provalio” Fiskalni savet – da EPS uopšte nije poštovao Zakon o smanjenju plata u javnom sektoru nego ih je, “uz nos” svima, štaviše i povećao. I – nikom ništa; pojeo vuk magarca.

Tokom ovonedeljnog (13-17. maj) boravka misije MMF-a u Srbiji (u okviru aranžmana “čuvarkuća”, koji ne podrazumeva novčana sredstva), neminovno je postavljeno pitanje sprovođenja dogovorenih reformi. Nakon čega je, kao “neformalan” odgovor, čitava ta stvar okvalifikovana kao nacionalna izdaja. Jer je Vujović strancima “dao mogućnost da nam oni budu gazde i da nam kreiraju sudbinu”, te da “zaposleni u EPS-u neće dozvoliti da svetski šalabajzeri odlučuju o srpskom nacionalnom blagu i da nam oni diktiraju kako da se transformišemo”.

Teško da je takva optužba mogla biti isfabrikovana u kabinetu predsednika sindikata. Krupniji su interesi, kao što rekoh, u igri. Naime, svojevremeno su u Srbiji postojala dva paradržavna budžeta koja su služila za “specijalna plaćanja” i za novčane tokove koji treba da ostanu izvan uvida javnosti. Nakon prodaje Naftne industrije Srbije ostala je samo Elektroprivreda. Doduše, tu su još i Telekom, Srbijagas, Pošta, ali je njihov godišnji obrt mnogo manji. Krkobabić preko Pošte, recimo, raspolaže sa svega jednom desetinom sume (25 milijardi dinara) kojom manipuliše vrhuška SNS-a. Dok je SPS, pošto je valjda veći partner, kao svoj feud dobio je 80 milijardi, tj. Srbijagas.

Dakle, nema ničeg uporedivog sa EPS-om. Kroz njegovo knjigovodstvo može da prođe finansiranje svega i svačega, arčenje para i šakom i kapom.

Ali, ima još zainteresovanih za o(p)stanak Elektroprivrede Srbije ovakve kakva jeste. To su oni koji je na neki način sada sisaju. Bilo tako što od EPS-a jeftino dobijaju struju, ispod svake cene, bilo tako što električnu energiju prodaju EPS-u po cenama po kojima nikome ne bi mogli.

U prvom slučaju, tim dampinškim cenama, na sopstvenu, tj. štetu građana Srbije, EPS sprečava konkurenciju, odnosno ulazak drugih distributivnih kompanija na tržište. Uzgred, po pravilima Evropske energetske zajednice, čiji je Srbija član, (elektro)distribucija treba da bude odvojena od proizvodnje, što je Srbija svojevremeno i uradila, ali je onda ponovo spojila te dve delatnosti u istu firmu.

U drugom slučaju vlasnici tzv. obnovljivih izvora energije (zahvaljujući tzv. “fid-in” tarifama) prodaju EPS-u struju po cenama znatno većim od one po kojoj EPS tu istu struju prodaje potrošačima. EPS bi to mogao da izbegne tako što bi sam gradio velike hidroelektrane (jer ima još mnogo raspoloživih kapaciteta), iz kojih je struja znatno jeftinija, te bi tako i njegovo poslovanje bilo rentabilnije. Ali EPS to ne radi. Zašto? Pa jasno je valjda zašto.

“Porodično srebro” postalo je “zlatna koka” za aktuelnu vlast i njene klijente.

Profesionalno upravljanje Elektroprivredom Srbije, odnosno njeno stavljanje pod stručnu kontrolu, mnoge od navedenih poslova bi onemogućilo i zatvorilo bi mnoge kanale odliva novca iz EPS-a i njegovog ulivanja u privatne džepove. Zato sad i viču – ovi što viču ono što im odozgo sufliraju – drž’te lopova. I – izdaja, izdaja.

Koja se “teorija” od ove dve iznete vama čini ispravnom? Slutim da su obe tačne.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. maj 2019.

Evropa zdaj

Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropske institucije, ali u Evropu nećemo jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi

Bedni Slovenci. Kineski predsednik nikad nije ni čuo za njihovog predsednika. “Pahor, šta je to”? A kamoli da ga je poluzagrlio, i to nekoliko puta, što Kinezi inače vrlo, vrlo, vrlo retko rade i što je znak osobitog poštovanja i prijateljstva.

Bedni bečki konjušari. Lepo im je rekao Bora Đorđević. Najslavniji srpski roker, koji sad ima čast i zadovoljstvo da peva pod šatrom baba Julinog ministra. Deda Bora i baba Jula. Neka im je večna slava.

I šta će sad ti Slovenci ako ih neko napadne. Putin ih je pustio niz vodu; ni s-300, a kamoli s-400 da im pošalje. A i Đinpinga baš briga: najo rakete, najo krediti.

A pogledajte našeg lidera stabilnosti u regionu i promotera mira u svetu. Naoružan do zuba. A povrh toga Vladimir sa leve, Si sa desne strane, ili obrnuto, svejedno. Pa neka ga dirne ko sme.

Još malo pa će tačno 30 godina otkako su Slovenci u ondašnjoj SFR Jugoslaviji lansirali parolu: Europa zdaj. Ako neko slučajno ne razume slovenački – Evropa sad.

Time su Slovenci, da podsetimo mlađe čitaoce, izrazili jasno opredeljenje za Evropu. Tačnije, za ulazak Slovenije, odnosno čitave SFR Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu. Pošto Unija tada još nije postojala.

Zarad mlađih čitalaca, opet, ali bogami i starijima da osvežimo pamćenje, u Jugoslaviji se o tome uveliko raspravljalo, pa su čak vođeni i neki razgovori u tom smislu.

U stvari, na tom pitanju počeo je raspad Jugoslavije. Slovenija nije htela da čeka, a Srbija je sve više gledala put Moskve. Da bi pokazala ko je veći Evropljanin, Srbija je uvela blokadu slovenačke robe. Tvrdilo se da će Slovenija propasti čim više ne bude dobijala naše voće i povrće i čim ovde ne bude mogla da prodaje svoje džempere i frižidere. Odziv je bio masovan.

Prošle su tri decenije. Slovenija je već više od decenije i po u Evropskoj uniji, a moglo bi se lako desiti da Srbiji bude potrebno još toliko da se nađe u njenom društvu.

Ako ostane ova vlast. A ako ne ostane – onda i duže.

Jer, kako stvari na opozicionoj političkoj sceni stoje, partije koje se izričito i beskompromisno zalažu za Srbiju u Evropi više su nego retke. A ni u opozicionoj tzv. intelektualnoj eliti nije bolje.

Tek je tu muljačina. Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropske institucije, ali u Evropu nećemo jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi. I sve tako.

Ko može da poveruje u te somnambulije?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. maj 2019.

Srbija i Kina: Koliko nas košta čelično prijateljstvo

Priliv kineskog novca u Srbiju nije slučajan. Njemu odgovara zemlja bez pravila, u kojoj su institucije slabe i gde se poslovi završavaju sa jednim čovekom

Predsednik Vučić je tokom Foruma Pojas i put u Pekingu, održanog od 25. do 27. aprila, u jednom od svojih javljanja – uzgred, niko od inače mnogobrojne delegacije sa mnogo ministara nije prozborio ni reč, govorio je samo Vučić – rekao, malo parafraziramo, da će posle sporazuma koje je potpisala sa Kinom, Srbija “krenuti kao raketa”.[1]
Moguće je da je tu metaforu upotrebio jer mu je u glavi još bila “kineska varijanta” (inače ruske) rakete “S-300” (kineska oznaka FK-3) “koju razmišljamo da kupimo”, ali to predsednikovo po ko zna koji put ponovljeno obećanje privrednog uzleta zbilja nameće pitanje kakav je efekat kineskih “investicija” na razvoj Srbije.
Međutim, upravo kad su pomenute investicije, kao prethodno pitanje postavlja se radi li se uopšte o investicijama, kao što inače “nepogrešivo” govore predstavnici aktuelne vlasti. Recimo, nedavno je uoči samita “16+1” u Dubrovniku (12. aprila) premijerka Ana Brnabić izjavila “da su ukupne kineske investicije u projekte koji su već realizovani, na kojima se radi i koji se planiraju dostigle 10 milijardi evra”.
Međutim, kao što već i vrapci znaju, to nisu investicije. To su uglavnom krediti. Naime, od ukupno oko dve milijarde evra, koliko je iz Kine ušlo u Srbiju, jedno tri četvrtine zapravo su krediti, a svega je jedna četvrtina, dakle oko 500 miliona evra, stvarna kineska ulaganja. Toliko su, otprilike, dosad uložili Hestil u Železaru Smederevo, Ziđin u RTB “Bor”, Meita u Barič, Ling Long u Zrenjanin… da ne navodimo baš svaki evro.
Takođe, prema onome što se trenutno pominje, ako (i kada) bude realizovano tih 10 milijardi (dolara ili evra – jer jedni govore u dolarima, a drugi u evrima – svejedno), odnos između kredita i investicija biće otprilike isti. Dakle, lavovski deo novca koji iz Kine stiže u Srbiju čine krediti. A nazivati kredite investicijama netačno je, blago rečeno. Nema sumnje da Ana Brnabić to zna, a zna se i kako se zove kada neko svesno ne govori istinu.
Ali, da se vratimo na pitanje kakav je efekat silnog kineskog novca i “čeličnog prijateljstva”, što je već postala metafora koju kao papagaji ponavljaju svi ovdašnji političari kada govore o odnosima Srbije i Kine. Koliko sve to doprinosi razvoju naše zemlje? Odnosno – može se na to gledati i iz drugog ugla – kako se i da li se uopšte razvijaju zemlje koje s Kinom nemaju tako neverovatno prijateljske odnose?
Pa evo, onako, na prvu loptu, kad pogledamo robnu razmenu između dve zemlje, i to u poslednjih nekoliko godina otkad počinje njen uspon, vidimo da je ona porasla sa oko milijardu i 550 miliona dolara 2015. na 2,3 milijarde dolara prošle godine. Pri tome, kineski izvoz u Srbiju porastao je oko 700 miliona dolara, tj. sa nešto preko 1,5 na 2,2 milijarde dolara, dok je izvoz Srbije porastao sa 20 miliona 2015. na stotinak miliona dolara 2018. Dakle, na tom čisto spoljnotrgovinskom planu Kina je imala mnogo više koristi od Srbije.
Uzmimo drugo merilo. Ekonomski razvoj. U našem regionu, na Zapadnom Balkanu, Srbija sa prosekom od 1,9 odsto u poslednjih pet godina (Albanija je imala 3,1 odsto; Bosna i Hercegovina 2,7; Kosovo 3,5; Makedonija 2,6; Crna Gora 3,4 odsto) beleži ubedljivo najnižu stopu privrednog rasta. Ni kada malo proširimo vizuru, pa se uporedimo sa zemljama centralno-istočne Evrope, situacija nije ništa bolja jer je Srbija od svih njih imala niži rast. Posle Srbije najgora Hrvatska imala je rast od 2,3 odsto. Dakle, svih tih petnaestak zemalja napredovalo je mnogo brže od Srbije iako praktično uopšte nisu imale kineske “investicije”.
Takođe, ako pogledamo unapred, tj. u budućnost Srbije, predviđaju li prognoze(ri) rasta, koji svakako obračunavaju i uticaj Kine, u narednim godinama neki ubrzani, da ne kažemo baš strelovit uspon naše zemlje? Pa – ne. Prema jednoj sasvim svežoj proceni Svetske banke, recimo, Srbija će sa prosečnim rastom od 3,7 odsto u 2019. i 2020. praktično biti na proseku regiona. Ni druge prognoze ne donose ništa spektakularno. Niko ne predviđa da će Srbija u narednih pet godina ostvarivati prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od 4,5-5, a kamoli 6 odsto.
Pre manje od mesec dana bilo je na ovim stranicama reči o razlozima ekonomskog zaostajanja Srbije i ogromnoj šteti koju je time Vučićeva vlast za poslednjih pet godina nanela građanima. Glavni uzrok tom gubitku – kako su, da podsetim, u svom radu za Kopaonik biznis forum naveli Pavle Petrović, Darko Brčerević i Mirjana Gligorić – jeste u vrlo lošem kvalitetu institucija. I to ne samo onih koje neposredno utiču na investicioni ambijent, poput “privredno-sistemskih zakona”, već i onih koje se odnose na ukupne društvene i političke prilike, posebno na tzv. vladavinu prava.
Najbolji pokazatelj, da tako kažem, tog i takvog ambijenta jesu visoke subvencije za (uglavnom) strane investitore. Naime, pošto je sam ambijent vrlo neprivlačan, onda država, tj. aktuelna vlast, mora na neki način prosto da podmiti strane kompanije da bi došle u Srbiju.

ONO ŠTO SE NE VIDI: Da se sad i ja poslužim jednom metaforom. Znamo iz iskustva da je u sportu najbolji sudija “koji se ne vidi”. Jer tada su u prvom planu igrači i utakmica se odvija nesmetano, a publika može da uživa u igri. Slično je i u ekonomiji. Najbolje je kad država dopušta da se igrači razmašu, ali istovremeno sankcioniše prekršaje. U srpskoj ekonomiji, međutim, vidi se samo Vučić. Drugi akteri “tržišne utakmice” dođu mu gotovo kao marionete. Što je najgore, naš predsednik se time ponosi. Evo, i pre neki dan na onom mitingu (19. aprila) je rekao kako je “otvorio” preko 100 fabrika. Za pet godina to je zapravo strašno malo.
I tu je, u stvari, ključni problem. Mi, tačnije birači, njima je to i namenjeno, vide Vučića koji “otvara” fabrike, ali ne vide hiljade onih koji fabrike nisu otvorili, a hteli bi to da urade. Svi vide one koji su dobili subvencije i, što je važnije, onoga koji te subvencije daje, ali niko ne vidi hiljade onih od kojih je novac za subvencije uzet. Ne vide se, takođe, ni oni koji subvencije nisu dobili, kao ni poslovi koji zbog neravnopravnog položaja na tržištu nisu pokrenuti.
Tako, recimo, vidimo i da je Kina kupila Železaru, ali ne vidimo građane Srbije koji to subvencionišu preko nerealno niske cene struje, zbog čega Elektroprivreda Srbije nema sredstava da sama podiže nove objekte nego mora od Kine da uzme kredit (700 miliona dolara) za izgradnju nove termoelektrane (350 megavata) u Kostolcu, koja će kineskim investitorima u Smederevu jeftino prodavati struju.
Kad se to ima u vidu, nije čudo što Vučića u Pekingu dočekuju sa svim tim protokolarnim đinđuvama i staklićima. Pa ni što mu jedinom daju da govori dva puta, drugi put na završnom zasedanju. Teško se moglo očekivati, recimo, da kineski (doživotni) predsednik takav poziv uputi direktorki Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard, koja je svoje vreme iskoristila da upozori naročito male zemlje da bi “partnerstvo” s Kinom “moglo da dovede do problematičnog porasta njihovog zaduženja”. Jer, “kineske državne razvojne banke i druge institucije zapravo daju ogromne zajmove za gradilišta pokrenuta u zemljama na Putu svile, do te mere da rizikuju da ih dovedu do neodržive finansijske situacije. Tako je Sri Lanka, koja je uzela velike zajmove od Kine da izgradi luku, bila primorana da pod teretom rastućeg zaduženja zvanično preda kontrolu nad tom infrastrukturom Pekingu”, rekla je Lagard, založivši se za “investicije koje bi bile više zajedničke” i za njihovu “veću transparentnost”. Sri Lanka je samo jedan slučaj, sličnih primera ima još, naročito u Africi. Ta je pojava u međunarodnim krugovima već dobila ime – dužnička diplomatija.
Sa druge strane, predsednik Vučić je, prema sopstvenim rečima, “na okruglom stolu poslednjeg dana foruma Pojas i govorio o tome kako zapadne zemlje izmišljaju pravila i pribegavaju protekcionističkim merama jer ne znaju kako da se izbore sa rastućom kineskom ekonomijom”, kako “u zapadnim zemljama govore da kineske kompanije nisu transparentne samo kako bi zaštitile svoja tržišta i svoje ekonomije od rasta kineske privrede”, te da je “nakon govora koji je održao cela sala ustala da mu čestita jer je govorio istinu”.
Evropska unija, međutim, stvari vidi praktično dijametralno suprotno. Na samitu EU – Kina, održanom 9. aprila u Briselu, od Kine su traženi “poštovanje ljudskih prava, pravednija trgovina i pristup evropskih firmi tamošnjem tržištu… Ako Kina koristi pogodnosti slobodnog evropskog tržišta, onda ne treba da ograničava mogućnosti evropskih firmi koje bi da rade u Kini”. A prema rečima Melanije Gabrijele Čiot, rumunske ministarke za evropska pitanja, “ključno je dostizanje jednakih pravila igre, jednakih uslova za investicije i fer tretmana evropskih preduzeća aktivnih u Kini”.

SRBIJA U AFRICI: Sve u svemu, kako je primećeno u jednom komentaru, tu nije bilo “ni traga od raspoloženja koje je vladalo na samitu Kine i – pazite sad – afričkih država, gde se prošlog septembra govorilo o ‘porodičnom okupljanju’, ‘zajedničkim snovima’ i ‘večnom prijateljstvu’”.
Ispada da je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić mnogo bliži ovom afričkom nego evropskom stanovištu o odnosima s Kinom. To posebno zbunjuje ako se ima u vidu da se predsednik Vučić upravo spremao za razgovore – doduše, drugim povodom, ali ipak – sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom (29. aprila) u Berlinu. Šta su mogli da pomisle Merkel i Makron? Da AV ne zna šta govori, ili da je neiskren, ili nešto treće? Svejedno – ali da je Srbija nepouzdan i nesolidan partner zaključiće svakako. A s takvim partnerima niti treba raditi niti ih treba primati u društvo.
Srbija, navodno, hoće u Evropu, ali u sporovima Evrope sa Rusijom drži stranu Rusiji, a u sporovima Evrope s Kinom drži stranu Kini.
Kad se sve sabere, dakle, priliv kineskog novca u Srbiju uopšte nije slučajan. Njemu odgovara zemlja u kojoj nema pravila, u kojoj su institucije slabe i u kojoj se poslovi završavaju sa jednim čovekom. Sa druge strane, sipajući novac u tu represivnu mašinu, Kina je podmazuje – i bukvalno i figurativno, visokom korupcijom – podržava je i održava u životu odlažući neophodan remont. Već je na ovom mestu bilo reči (Svilen konac ili svilen gajtan, Da li je Srbija Kini kupila Železaru, Putevi svile) o negativnim posledicama angažmana kineskih kompanija – pre svega preko nerealno skupih i infrastrukturnih projekata i zajmova za njihovo finansiranje – ali ove su verovatno i najvažnije i dugoročno najopasnije.
Zato mi vidimo kineske “investitore”, ali ne vidimo hiljade drugih koji ne žele ili ne mogu da rade u takvim uslovima.
Tako, evo i najnovijeg primera: sad vidimo kinesku kompaniju Huavej koja će realizovati projekat pametnih gradova u Srbiji – i to u tri najveća: Beograd, Novi Sad i Niš – ali ne vidimo hiljade mladih i sposobnih ajtijevaca i drugih stručnjaka koji bi mogli da urade isto to, možda i za manje pare. A koje uskoro ni bukvalno nećemo moći da vidimo jer će poći za takođe hiljadama onih koji su iz istih razloga već napustili ovu i ovakvu zemlju.
Pametne i poštene vlasti bi takav jedan državni projekat možda iskoristile i da malo poguraju razvoj domaćih visokotehnoloških kompanija. Ali i ne moraju da ih guraju, dovoljno bi bilo da im pruže jednake šanse. Jer, da ne bude zabune, nije ovde problem to što je posao dobila strana kompanija, kineska ili bilo koja druga. Problem je u tome što je posao dodeljen bez javnog konkursa, bez pravila, direktnom pogodbom sklopljenom negde u državnom vrhu, “netransparentno”. Upravo onako kako Evropa misli da ne treba. Ali predsednik Vučić za to i ne haje.
Što, naravno, ima svoju cenu. Jer će se Srbija i u narednih pet godina razvijati znatno sporije nego što bi mogla. Neka to opet (kao u istraživanju trija Petrović, Brčerević, Gligorić) bude svega dva odsto godišnje – a bilo bi i više kada bismo kao reper uzeli prosečan godišnji rast od 6 odsto, što bi zaista značilo da Srbija “kreće kao raketa” – to je, budući da je BDP Srbije 2018. bio oko 43 milijarde evra, dodatno izgubljenih oko 4,5 milijardi. Kada se to sabere sa gubitkom u prethodnih pet godina (oko 3,5 milijardi), dolazimo do štete od oko 8 milijardi evra. Otprilike onoliko koliko bi na jedan ili drugi način – mnogo manje kroz direktna ulaganja, mnogo više kroz kredite – u ovom razdoblju trebalo iz Kine da uđe u Srbiju. A što će Srbija na svaki način morati da vrati. Inače – ode Kostolac. Sa sve Viminacijumom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. maj 2019.


[1] Potpisano u Pekingu aprila 2019: 1. Ugovor o izgradnji industrijskog parka u Borči (1.000 kompanija, 10.000 radnih mesta); 2. Ugovor o izgradnji pruge Novi Sad – Kelebija (ukupno 1,162 milijarde dolara, kineski kredit 85 odsto sredstava); 3. Sporazum o finansiranju autoputa Preljina – Požega (ukupno 523 miliona dolara, Kina daje kredit od 445 miliona USD); 4. Sporazum o izgradnji pruge Beograd – Niš – Preševo; 5. Protokol o saradnji na projektu fruškogorskog koridora (Novi Sad-Ruma); 6. Memorandum o razumevanju na izgradnji beogradskog metroa; 7. Memorandum o razumevanju na izgradnji obilaznice oko Beograda, deonica Bubanj potok-Pančevo. O izvozu neke robe iz Srbije u Kinu nema ni reči. Ni pileće nožice, ni jagnjeće džigerice… Ništa.