PEŠČANIK

Evropa zdaj

Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropske institucije, ali u Evropu nećemo jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi

Bedni Slovenci. Kineski predsednik nikad nije ni čuo za njihovog predsednika. “Pahor, šta je to”? A kamoli da ga je poluzagrlio, i to nekoliko puta, što Kinezi inače vrlo, vrlo, vrlo retko rade i što je znak osobitog poštovanja i prijateljstva.

Bedni bečki konjušari. Lepo im je rekao Bora Đorđević. Najslavniji srpski roker, koji sad ima čast i zadovoljstvo da peva pod šatrom baba Julinog ministra. Deda Bora i baba Jula. Neka im je večna slava.

I šta će sad ti Slovenci ako ih neko napadne. Putin ih je pustio niz vodu; ni s-300, a kamoli s-400 da im pošalje. A i Đinpinga baš briga: najo rakete, najo krediti.

A pogledajte našeg lidera stabilnosti u regionu i promotera mira u svetu. Naoružan do zuba. A povrh toga Vladimir sa leve, Si sa desne strane, ili obrnuto, svejedno. Pa neka ga dirne ko sme.

Još malo pa će tačno 30 godina otkako su Slovenci u ondašnjoj SFR Jugoslaviji lansirali parolu: Europa zdaj. Ako neko slučajno ne razume slovenački – Evropa sad.

Time su Slovenci, da podsetimo mlađe čitaoce, izrazili jasno opredeljenje za Evropu. Tačnije, za ulazak Slovenije, odnosno čitave SFR Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu. Pošto Unija tada još nije postojala.

Zarad mlađih čitalaca, opet, ali bogami i starijima da osvežimo pamćenje, u Jugoslaviji se o tome uveliko raspravljalo, pa su čak vođeni i neki razgovori u tom smislu.

U stvari, na tom pitanju počeo je raspad Jugoslavije. Slovenija nije htela da čeka, a Srbija je sve više gledala put Moskve. Da bi pokazala ko je veći Evropljanin, Srbija je uvela blokadu slovenačke robe. Tvrdilo se da će Slovenija propasti čim više ne bude dobijala naše voće i povrće i čim ovde ne bude mogla da prodaje svoje džempere i frižidere. Odziv je bio masovan.

Prošle su tri decenije. Slovenija je već više od decenije i po u Evropskoj uniji, a moglo bi se lako desiti da Srbiji bude potrebno još toliko da se nađe u njenom društvu.

Ako ostane ova vlast. A ako ne ostane – onda i duže.

Jer, kako stvari na opozicionoj političkoj sceni stoje, partije koje se izričito i beskompromisno zalažu za Srbiju u Evropi više su nego retke. A ni u opozicionoj tzv. intelektualnoj eliti nije bolje.

Tek je tu muljačina. Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropske institucije, ali u Evropu nećemo jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi. I sve tako.

Ko može da poveruje u te somnambulije?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. maj 2019.

Srbija i Kina: Koliko nas košta čelično prijateljstvo

Priliv kineskog novca u Srbiju nije slučajan. Njemu odgovara zemlja bez pravila, u kojoj su institucije slabe i gde se poslovi završavaju sa jednim čovekom

Predsednik Vučić je tokom Foruma Pojas i put u Pekingu, održanog od 25. do 27. aprila, u jednom od svojih javljanja – uzgred, niko od inače mnogobrojne delegacije sa mnogo ministara nije prozborio ni reč, govorio je samo Vučić – rekao, malo parafraziramo, da će posle sporazuma koje je potpisala sa Kinom, Srbija “krenuti kao raketa”.[1]
Moguće je da je tu metaforu upotrebio jer mu je u glavi još bila “kineska varijanta” (inače ruske) rakete “S-300” (kineska oznaka FK-3) “koju razmišljamo da kupimo”, ali to predsednikovo po ko zna koji put ponovljeno obećanje privrednog uzleta zbilja nameće pitanje kakav je efekat kineskih “investicija” na razvoj Srbije.
Međutim, upravo kad su pomenute investicije, kao prethodno pitanje postavlja se radi li se uopšte o investicijama, kao što inače “nepogrešivo” govore predstavnici aktuelne vlasti. Recimo, nedavno je uoči samita “16+1” u Dubrovniku (12. aprila) premijerka Ana Brnabić izjavila “da su ukupne kineske investicije u projekte koji su već realizovani, na kojima se radi i koji se planiraju dostigle 10 milijardi evra”.
Međutim, kao što već i vrapci znaju, to nisu investicije. To su uglavnom krediti. Naime, od ukupno oko dve milijarde evra, koliko je iz Kine ušlo u Srbiju, jedno tri četvrtine zapravo su krediti, a svega je jedna četvrtina, dakle oko 500 miliona evra, stvarna kineska ulaganja. Toliko su, otprilike, dosad uložili Hestil u Železaru Smederevo, Ziđin u RTB “Bor”, Meita u Barič, Ling Long u Zrenjanin… da ne navodimo baš svaki evro.
Takođe, prema onome što se trenutno pominje, ako (i kada) bude realizovano tih 10 milijardi (dolara ili evra – jer jedni govore u dolarima, a drugi u evrima – svejedno), odnos između kredita i investicija biće otprilike isti. Dakle, lavovski deo novca koji iz Kine stiže u Srbiju čine krediti. A nazivati kredite investicijama netačno je, blago rečeno. Nema sumnje da Ana Brnabić to zna, a zna se i kako se zove kada neko svesno ne govori istinu.
Ali, da se vratimo na pitanje kakav je efekat silnog kineskog novca i “čeličnog prijateljstva”, što je već postala metafora koju kao papagaji ponavljaju svi ovdašnji političari kada govore o odnosima Srbije i Kine. Koliko sve to doprinosi razvoju naše zemlje? Odnosno – može se na to gledati i iz drugog ugla – kako se i da li se uopšte razvijaju zemlje koje s Kinom nemaju tako neverovatno prijateljske odnose?
Pa evo, onako, na prvu loptu, kad pogledamo robnu razmenu između dve zemlje, i to u poslednjih nekoliko godina otkad počinje njen uspon, vidimo da je ona porasla sa oko milijardu i 550 miliona dolara 2015. na 2,3 milijarde dolara prošle godine. Pri tome, kineski izvoz u Srbiju porastao je oko 700 miliona dolara, tj. sa nešto preko 1,5 na 2,2 milijarde dolara, dok je izvoz Srbije porastao sa 20 miliona 2015. na stotinak miliona dolara 2018. Dakle, na tom čisto spoljnotrgovinskom planu Kina je imala mnogo više koristi od Srbije.
Uzmimo drugo merilo. Ekonomski razvoj. U našem regionu, na Zapadnom Balkanu, Srbija sa prosekom od 1,9 odsto u poslednjih pet godina (Albanija je imala 3,1 odsto; Bosna i Hercegovina 2,7; Kosovo 3,5; Makedonija 2,6; Crna Gora 3,4 odsto) beleži ubedljivo najnižu stopu privrednog rasta. Ni kada malo proširimo vizuru, pa se uporedimo sa zemljama centralno-istočne Evrope, situacija nije ništa bolja jer je Srbija od svih njih imala niži rast. Posle Srbije najgora Hrvatska imala je rast od 2,3 odsto. Dakle, svih tih petnaestak zemalja napredovalo je mnogo brže od Srbije iako praktično uopšte nisu imale kineske “investicije”.
Takođe, ako pogledamo unapred, tj. u budućnost Srbije, predviđaju li prognoze(ri) rasta, koji svakako obračunavaju i uticaj Kine, u narednim godinama neki ubrzani, da ne kažemo baš strelovit uspon naše zemlje? Pa – ne. Prema jednoj sasvim svežoj proceni Svetske banke, recimo, Srbija će sa prosečnim rastom od 3,7 odsto u 2019. i 2020. praktično biti na proseku regiona. Ni druge prognoze ne donose ništa spektakularno. Niko ne predviđa da će Srbija u narednih pet godina ostvarivati prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od 4,5-5, a kamoli 6 odsto.
Pre manje od mesec dana bilo je na ovim stranicama reči o razlozima ekonomskog zaostajanja Srbije i ogromnoj šteti koju je time Vučićeva vlast za poslednjih pet godina nanela građanima. Glavni uzrok tom gubitku – kako su, da podsetim, u svom radu za Kopaonik biznis forum naveli Pavle Petrović, Darko Brčerević i Mirjana Gligorić – jeste u vrlo lošem kvalitetu institucija. I to ne samo onih koje neposredno utiču na investicioni ambijent, poput “privredno-sistemskih zakona”, već i onih koje se odnose na ukupne društvene i političke prilike, posebno na tzv. vladavinu prava.
Najbolji pokazatelj, da tako kažem, tog i takvog ambijenta jesu visoke subvencije za (uglavnom) strane investitore. Naime, pošto je sam ambijent vrlo neprivlačan, onda država, tj. aktuelna vlast, mora na neki način prosto da podmiti strane kompanije da bi došle u Srbiju.

ONO ŠTO SE NE VIDI: Da se sad i ja poslužim jednom metaforom. Znamo iz iskustva da je u sportu najbolji sudija “koji se ne vidi”. Jer tada su u prvom planu igrači i utakmica se odvija nesmetano, a publika može da uživa u igri. Slično je i u ekonomiji. Najbolje je kad država dopušta da se igrači razmašu, ali istovremeno sankcioniše prekršaje. U srpskoj ekonomiji, međutim, vidi se samo Vučić. Drugi akteri “tržišne utakmice” dođu mu gotovo kao marionete. Što je najgore, naš predsednik se time ponosi. Evo, i pre neki dan na onom mitingu (19. aprila) je rekao kako je “otvorio” preko 100 fabrika. Za pet godina to je zapravo strašno malo.
I tu je, u stvari, ključni problem. Mi, tačnije birači, njima je to i namenjeno, vide Vučića koji “otvara” fabrike, ali ne vide hiljade onih koji fabrike nisu otvorili, a hteli bi to da urade. Svi vide one koji su dobili subvencije i, što je važnije, onoga koji te subvencije daje, ali niko ne vidi hiljade onih od kojih je novac za subvencije uzet. Ne vide se, takođe, ni oni koji subvencije nisu dobili, kao ni poslovi koji zbog neravnopravnog položaja na tržištu nisu pokrenuti.
Tako, recimo, vidimo i da je Kina kupila Železaru, ali ne vidimo građane Srbije koji to subvencionišu preko nerealno niske cene struje, zbog čega Elektroprivreda Srbije nema sredstava da sama podiže nove objekte nego mora od Kine da uzme kredit (700 miliona dolara) za izgradnju nove termoelektrane (350 megavata) u Kostolcu, koja će kineskim investitorima u Smederevu jeftino prodavati struju.
Kad se to ima u vidu, nije čudo što Vučića u Pekingu dočekuju sa svim tim protokolarnim đinđuvama i staklićima. Pa ni što mu jedinom daju da govori dva puta, drugi put na završnom zasedanju. Teško se moglo očekivati, recimo, da kineski (doživotni) predsednik takav poziv uputi direktorki Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard, koja je svoje vreme iskoristila da upozori naročito male zemlje da bi “partnerstvo” s Kinom “moglo da dovede do problematičnog porasta njihovog zaduženja”. Jer, “kineske državne razvojne banke i druge institucije zapravo daju ogromne zajmove za gradilišta pokrenuta u zemljama na Putu svile, do te mere da rizikuju da ih dovedu do neodržive finansijske situacije. Tako je Sri Lanka, koja je uzela velike zajmove od Kine da izgradi luku, bila primorana da pod teretom rastućeg zaduženja zvanično preda kontrolu nad tom infrastrukturom Pekingu”, rekla je Lagard, založivši se za “investicije koje bi bile više zajedničke” i za njihovu “veću transparentnost”. Sri Lanka je samo jedan slučaj, sličnih primera ima još, naročito u Africi. Ta je pojava u međunarodnim krugovima već dobila ime – dužnička diplomatija.
Sa druge strane, predsednik Vučić je, prema sopstvenim rečima, “na okruglom stolu poslednjeg dana foruma Pojas i govorio o tome kako zapadne zemlje izmišljaju pravila i pribegavaju protekcionističkim merama jer ne znaju kako da se izbore sa rastućom kineskom ekonomijom”, kako “u zapadnim zemljama govore da kineske kompanije nisu transparentne samo kako bi zaštitile svoja tržišta i svoje ekonomije od rasta kineske privrede”, te da je “nakon govora koji je održao cela sala ustala da mu čestita jer je govorio istinu”.
Evropska unija, međutim, stvari vidi praktično dijametralno suprotno. Na samitu EU – Kina, održanom 9. aprila u Briselu, od Kine su traženi “poštovanje ljudskih prava, pravednija trgovina i pristup evropskih firmi tamošnjem tržištu… Ako Kina koristi pogodnosti slobodnog evropskog tržišta, onda ne treba da ograničava mogućnosti evropskih firmi koje bi da rade u Kini”. A prema rečima Melanije Gabrijele Čiot, rumunske ministarke za evropska pitanja, “ključno je dostizanje jednakih pravila igre, jednakih uslova za investicije i fer tretmana evropskih preduzeća aktivnih u Kini”.

SRBIJA U AFRICI: Sve u svemu, kako je primećeno u jednom komentaru, tu nije bilo “ni traga od raspoloženja koje je vladalo na samitu Kine i – pazite sad – afričkih država, gde se prošlog septembra govorilo o ‘porodičnom okupljanju’, ‘zajedničkim snovima’ i ‘večnom prijateljstvu’”.
Ispada da je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić mnogo bliži ovom afričkom nego evropskom stanovištu o odnosima s Kinom. To posebno zbunjuje ako se ima u vidu da se predsednik Vučić upravo spremao za razgovore – doduše, drugim povodom, ali ipak – sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom (29. aprila) u Berlinu. Šta su mogli da pomisle Merkel i Makron? Da AV ne zna šta govori, ili da je neiskren, ili nešto treće? Svejedno – ali da je Srbija nepouzdan i nesolidan partner zaključiće svakako. A s takvim partnerima niti treba raditi niti ih treba primati u društvo.
Srbija, navodno, hoće u Evropu, ali u sporovima Evrope sa Rusijom drži stranu Rusiji, a u sporovima Evrope s Kinom drži stranu Kini.
Kad se sve sabere, dakle, priliv kineskog novca u Srbiju uopšte nije slučajan. Njemu odgovara zemlja u kojoj nema pravila, u kojoj su institucije slabe i u kojoj se poslovi završavaju sa jednim čovekom. Sa druge strane, sipajući novac u tu represivnu mašinu, Kina je podmazuje – i bukvalno i figurativno, visokom korupcijom – podržava je i održava u životu odlažući neophodan remont. Već je na ovom mestu bilo reči (Svilen konac ili svilen gajtan, Da li je Srbija Kini kupila Železaru, Putevi svile) o negativnim posledicama angažmana kineskih kompanija – pre svega preko nerealno skupih i infrastrukturnih projekata i zajmova za njihovo finansiranje – ali ove su verovatno i najvažnije i dugoročno najopasnije.
Zato mi vidimo kineske “investitore”, ali ne vidimo hiljade drugih koji ne žele ili ne mogu da rade u takvim uslovima.
Tako, evo i najnovijeg primera: sad vidimo kinesku kompaniju Huavej koja će realizovati projekat pametnih gradova u Srbiji – i to u tri najveća: Beograd, Novi Sad i Niš – ali ne vidimo hiljade mladih i sposobnih ajtijevaca i drugih stručnjaka koji bi mogli da urade isto to, možda i za manje pare. A koje uskoro ni bukvalno nećemo moći da vidimo jer će poći za takođe hiljadama onih koji su iz istih razloga već napustili ovu i ovakvu zemlju.
Pametne i poštene vlasti bi takav jedan državni projekat možda iskoristile i da malo poguraju razvoj domaćih visokotehnoloških kompanija. Ali i ne moraju da ih guraju, dovoljno bi bilo da im pruže jednake šanse. Jer, da ne bude zabune, nije ovde problem to što je posao dobila strana kompanija, kineska ili bilo koja druga. Problem je u tome što je posao dodeljen bez javnog konkursa, bez pravila, direktnom pogodbom sklopljenom negde u državnom vrhu, “netransparentno”. Upravo onako kako Evropa misli da ne treba. Ali predsednik Vučić za to i ne haje.
Što, naravno, ima svoju cenu. Jer će se Srbija i u narednih pet godina razvijati znatno sporije nego što bi mogla. Neka to opet (kao u istraživanju trija Petrović, Brčerević, Gligorić) bude svega dva odsto godišnje – a bilo bi i više kada bismo kao reper uzeli prosečan godišnji rast od 6 odsto, što bi zaista značilo da Srbija “kreće kao raketa” – to je, budući da je BDP Srbije 2018. bio oko 43 milijarde evra, dodatno izgubljenih oko 4,5 milijardi. Kada se to sabere sa gubitkom u prethodnih pet godina (oko 3,5 milijardi), dolazimo do štete od oko 8 milijardi evra. Otprilike onoliko koliko bi na jedan ili drugi način – mnogo manje kroz direktna ulaganja, mnogo više kroz kredite – u ovom razdoblju trebalo iz Kine da uđe u Srbiju. A što će Srbija na svaki način morati da vrati. Inače – ode Kostolac. Sa sve Viminacijumom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. maj 2019.


[1] Potpisano u Pekingu aprila 2019: 1. Ugovor o izgradnji industrijskog parka u Borči (1.000 kompanija, 10.000 radnih mesta); 2. Ugovor o izgradnji pruge Novi Sad – Kelebija (ukupno 1,162 milijarde dolara, kineski kredit 85 odsto sredstava); 3. Sporazum o finansiranju autoputa Preljina – Požega (ukupno 523 miliona dolara, Kina daje kredit od 445 miliona USD); 4. Sporazum o izgradnji pruge Beograd – Niš – Preševo; 5. Protokol o saradnji na projektu fruškogorskog koridora (Novi Sad-Ruma); 6. Memorandum o razumevanju na izgradnji beogradskog metroa; 7. Memorandum o razumevanju na izgradnji obilaznice oko Beograda, deonica Bubanj potok-Pančevo. O izvozu neke robe iz Srbije u Kinu nema ni reči. Ni pileće nožice, ni jagnjeće džigerice… Ništa.

Ana u zemlji nasilja

Nasilje vlasti bilo je usmereno protiv opozicije i imalo je neuporedivo teže, direktne ili indirektne posledice. Izgubljeno je 10 ljudskih života, a još veći broj izbegnut je zahvaljujući samo sticaju srećnih okolnosti. A materijalna šteta je ogromna, bar hiljadu puta veća od onih nekoliko slomljenih stakala na zgradi RTS-a

“Zato ne, za atmosferu nasilja u društvu nismo odgovorni mi, već oni…” Na tu rečenicu mogao bi se svesti autorski tekst predsednice Vlade Srbije u Politici. “Mi” to je, naravno, vlast, “oni” su, naravno, opozicija.

Da se opoziciji ima mnogo toga zameriti, nije sporno. Na kraju krajeva, dobar deo onoga što je napisala, Ana Brnabić nije morala sama da smišlja – sve je to mogla naći u međusobnim (verbalnim) obračunima između raznoraznih delova šarolike opozicione političke scene. Jer, opozicija niti je bila jedinstvena niti sada govori tako unisono kao vlast. U kojoj se zapravo čuje samo jedan glas, glas predsednika Vučića, bez obzira na to kroz čija usta izlazi.

Međutim, nije to najvažnije. Ključno je da u traženju uzroka svakako nezadovoljavajućeg stanja u društvu, a pre svega za atmosferu nasilja, predsednica Vlade nije našla ništa, ni najmanju greščicu, na strani vlasti. Jedini i isključivi krivac je opozicija.

Recimo, nije ni pomenula slučaj Borka Stefanovića, kome je u Kruševcu razbijena glava udarcem koji ga je lako mogao i ubiti.

Ili, recimo, slučaj žene Stanije Gligorijević, koja je smrtno stradala zbog nasilničkog ponašanja vlasti na drumu.

Treće, paljenje kuće, praktično pokušaj ubistva novinara Milana Jovanovića u Grockoj, sa čim je direktno povezan visoki funkcioner vladajuće stranke.

Četvrto, “slučaj Jutka” – za koji bi predsednica Vlade imala pravo da pokaže i povećanu osetljivost, a nije pokazala nikakvu – seksualno nasilje opet visokog funkcionera vladajuće stranke i predsednika opštine Brus.

Kad smo već “na lokalu”, nedavni izbori u Lučanima školski su primer nasilja kojim se urušava demokratija i onemogućava slobodno izražavanje političke volje građana.

U tom kontekstu – ucene i pretnje kojima su izloženi zaposleni u javnim ustanovama da bi ih se nateralo da idu na mitinge Aleksandra Vučića predstavljaju nasilje kojem po širini i obimu nema premca u Srbiji.

Zabrana prevoznicima i čak ukidanje redovnih autobuskih linija da ljudi koji to dobrovoljno žele ne bi mogli da dođu na proteste opozicije.

Ili, da se vratimo malo u prošlost – rušenje u Savamali, gde ne samo da su nekakvi “fantomi” srušili legalno izgrađene objekte nego je i taj nasilnički čin bio praćen još jednim smrtnim ishodom.

Deveto, pad helikoptera i sedam ljudskih žrtava koje su platile glavom marketinški egzibicionizam jednog ministra.

Deseto, slučajevi “Vulinova tetka” i “Nebojšin tata”, koji zaslužuju da budu navedeni i posebno, ali ih ovde navodimo zajedno. Ana će se dosetiti zašto.

Kad smo već kod snaga reda i zakona koji promovišu bezakonje, ne možemo a da ne pomenemo slučaj Vranjskih. U očajanju, posle višegodišnjih neprekidnih pokušaja finansijske policije da uguši novine, njihov vlasnik Vukašin Obradović stupio je u štrajk glađu. Štrajk je već bio poodmakao kada se Ana Brnabić našla u Vranju, ali nije našla za shodno da poseti Obradovića; “vadila” se da nije dovoljno upoznata sa celim slučajem.

Na kraju ovog “spiska”, koji bi mogao da bude i znatno duži – Oliver Ivanović. Šta god u vezi sa ubistvom jednog od lidera opozicije bude otkriveno, a teško da će se ikada pronaći i ubice i nalogodavci, TV-spot kojim je Ivanović bukvalno “satanizovan” uoči izbora na severu Kosova bio je akt brutalnog političkog nasilja. U svakoj slobodnoj, demokratskoj i normalnoj zemlji tako nešto ne bi bilo ni snimljeno, a kamoli danima emitovano na televiziji koju predsednik najviše voli i koja najviše voli predsednika.

Sve u svemu, nasilje opozicije bilo je praćeno jednim (svakako nedopustivim) šamarom, i to između pripadnika opozicije; nasilje vlasti bilo je usmereno protiv opozicije i imalo je neuporedivo teže, direktne ili indirektne posledice. Izgubljeno je 10 ljudskih života, a još veći broj izbegnut je zahvaljujući samo sticaju srećnih okolnosti. A materijalna šteta je ogromna, bar hiljadu puta veća od onih nekoliko slomljenih stakala na zgradi RTS-a.

Ništa od toga u svom “autorskom tekstu” nije videla predsednica Vlade Srbije. Blago Ani Brnabić. To ne bi mogao svako.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. april 2019.

VV vs. VW

Za poslednjih pet godina Srbija je uskraćena za (najmanje) 10 milijardi evra investicija. Za toliko je Vučić svojom lošom vladavinom oštetio Srbiju. I usporio njen razvoj. I unazadio rast životnog standarda građana Srbije

Hronologija ide ovako. Prvo je u utorak 9. aprila ministar odbrane prizivao državni udar. “Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara” – puklo je kao grom iz vedra neba saopštenje sa “zajedničke sednice kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba”. Zatim je sutradan, na “ružičastoj televiziji”, isti taj Vulin objašnjavao kako od državnog udara nema ništa. Mora da ga je Vučić zvao telefonom i skrenuo mu pažnju da takvim “dizanjem tenzije” i “sejanjem panike” podriva njegovu, Vučićevu, “hrabru borbu za strane investicije”, kako je u već pomenutoj prilici istakao sam Vulin.

Međutim, u četvrtak 11. aprila, verovatno misleći da će time zabašuriti glupost koju je napravio, Vulin je najavio štrajk glađu. Sad je ministar odbrane morao lično na ribanje kod “vrhovnog komandanta”, pa je u petak ujutru 12. aprila objavio da odustaje od štrajka. Ali, da bi se nekako skrenula pozornost javnosti sa te bruke, Srpska napredna stranka odlučuje da još te iste noći organizuje prepad na nekoliko lokalnih i republičku skupštinu.

Najzad, u subotu 13. aprila stiže vest nemačke agencije DPA da je Srbija ispala iz trke za investiciju Folksvagena vrednu 1,4 milijarde evra, koja bi trebalo da zaposli oko 5.000 ljudi. Siroti Nemci, verovatno nisu mogli da dođu sebi od čuda kakve vesti stižu iz “lidera u regionu”.

Ako se, dakle, vest u konačnici ispostavi kao tačna, toliko će, 1,4 milijarde evra, građane Srbije koštati Vulin. To jest, toliku je štetu napravio. Najmanje što bi Vučić u ovom trenutku morao da uradi jeste da smeni Vulina. Kad će ako ne sad? Ali, kako da izbaci najboljeg učenika? On ga je, ako ne napravio – upravo počivšoj Mirjani Marković ne mogu se oduzeti sve zasluge – a ono svakako do(g)radio i usavršio.

Ne može zato što nije premijer? Pa kako je mogao da ga zove na “razgovor” koji nije uvek bio “tihim tonom”, kao to reče Vulin. Možete li da zamislite kako se predsednik tresao dok je “ministar vojni” na njega vikao.

Ali, sad ozbiljno, gubitak bi za Srbiju bio, odnosno biće, zaista ogroman. Ne samo zato što neće doći jedna velika svetska kompanija i što smo ostali bez 1,4 milijarde evra nego zato što automobilska industrija spada u one s najvećim tzv. multiplikatorom. To jest, najviše umnožava investicione efekte. Mnogo više nego, kako je to nedavno rekao Miroljub Labus, finansijske usluge, trgovina ili rudarstvo, u koje odlazi najveći deo stranih investicija u Srbiji.

Međutim, kada je o investicijama generalno reč, ne samo stranim, one su poslednjih pola decenije, otkako je Vučić neprikosnoveni gospodar situacije, u proseku iznosile oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda godišnje. To je znatno, oko četiri odsto, ispod prosečnih ulaganja u zemljama Zapadnog Balkana i centralno-istočne Evrope. Tek u prošloj godini investicije u Srbiji dostigle su (blizu) 19 odsto BDP-a. Ali i to je još uvek daleko od investicija koje bi Srbija morala da ima – 24, pa i svih 25 odsto – da bi počela da sustiže zemlje CIE. Prevedeno u apsolutne brojeve, ulaganja su u Srbiji godišnje bila niža za oko dve milijarde evra od (preko) potrebnih. Ali, da ne bude zabune, ne zato što nije bilo para nego zato što nije bilo – prava. Nepoštovanje ugovora i prava svojine, sa jedne, i visoka korupcija, sa druge strane, jednom rečju nedostatak pravne sigurnosti, prema svim analizama i merenjima kvaliteta poslovnog ambijenta, osnovni su uzrok niskim investicijama.

Za poslednjih pet godina, dakle, Srbija je uskraćena za (najmanje) 10 milijardi evra investicija. Za toliko je Vučić svojom lošom vladavinom oštetio Srbiju. I usporio njen razvoj. I unazadio rast životnog standarda građana Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. april 2019.

Zuzana, Srbija i Evropa

Važno je sada, kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode, da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije

Pobeda Zuzane Čaputove na predsedničkim izborima u Slovačkoj prošla je u Srbiji sasvim nezapaženo. Ne mislim pri tome toliko na aktuelnu vlast, gde se osim Vučića protokolarnom čestitkom – uzgred, ona Erdoganu, iako baš i nije pobedio, bila je mnogo srdačnija – niko nije oglasio, koliko na opoziciju. Koja nije ni beknula. Što i nije neko iznenađenje jer je isto bilo i kada je u Makedoniji pobedio Zaev. Jedino je Dragan Šutanovac, tadašnji šef Demokratske stranke, pokazao smelost da se sretne s novim makedonskim premijerom.

Još “indikativnije”, Zuzanu nije konstatovao ni dobar deo (opozicione) intelektualne elite. Oni koji su svojevremeno za pobede Orbana (koga već od “milja” zovu Viktator) i Kačinjskog (o)krivili Evropu, pronalazeći uzroke tih pobeda u slabosti Unije i istrošenosti njenog koncepta, sad kada su do izražaja došle suprotne snage i tendencije “gromoglasno ćute”. Upadljivo su izostale analize šta trijumf – bukvalno, ne figurativno – takve opcije znači za Evropu, a posebno šta bi mogao da znači za Srbiju.

U vezi sa ovim treba napomenuti da je i u objašnjenju “krize Evrope” došlo do potpune “inverzije”. Uzmimo, na primer, nama najbližu i najpoznatiju Grčku. Ispalo je, prema mnogim ovdašnjim analitičarima, da je krizu u Grčkoj izazvala Evropska unija, a ne da je zapravo Grčka svojim ogromnim javnim dugom ugrozila Evropu.

A krizu u Grčkoj, da i to bude jasno, nisu izazvale “pohlepne banke” nego (halapljiva?) grčka država. Koja je praktično potkupljivala svoje građane tako što je uzimala zajmove i onda im taj novac delila kroz plate, penzije i druge prinadležnosti za koje nije bilo realnog osnova u snazi nacionalne ekonomije. I, naravno, kad je došlo vreme da se dugovi vrate, onda kuku-lele. Štaviše, oni koji su prethodno godinama trošili nezarađeno nisu hteli da preuzmu odgovornost za svoje nerazumno ponašanje nego su krivicu bacali na svakoga ko im se učinio zgodan – a populistima svih boja i profesija uvek na pamet prvo padnu banke i Međunarodni monetarni fond. Uglavnom, svi su bili krivi sem onih koji su zajam uzeli i potrošili.

Da nije bilo Evrope, njene vlade i centralne banke, Grčka bi propala, a njeno bi se stanovništvo suočilo s posledicama prema kojima bi i Velika depresija iz 1929. bila “mačiji kašalj”. A slična sudbina zadesila bi verovatno i ostale tri zemlje iz slavnog PIGS sazvežđa – Portugaliju, Italiju i Španiju. Ovako, posle nekoliko godina ne baš tako stroge apstinencije – kad više nije bilo 13, 14. i 15. plate i kad su penzije pale ispod nemačkih – sunce i pesak u Grčkoj skupi su kao da su u Norveškoj. Isto važi i za one druge tri, gorepomenute.

Koliko je Evropa blagotvorna za njene članice najbolje je pokazao Bregzit. Nasuprot nadanjima, blago rečeno “evroskeptika”, da će početi “paranje” Evrope, a bogami i radnjama da se to desi, njeno jedinstvo je čvršće nego ikad u poslednjih desetak godina.

Naravno, to ne znači da u Evropi nema problema, uspona i padova. U stvari, njena istorija je sačinjena uglavnom od kriza. Za razliku od Sovjetskog Saveza, koji je stalno pucao od zdravlja – dok nije sasvim pukao.

Ali, u projektovanu sliku umorne i stare Evrope, koja samo što nije izdahnula, novo lice Zuzane Čaputove nikako se ne uklapa. Kao ni Zorana Zaeva, koji pošto-poto hoće u NATO.

Politički profil nove predsednice Slovačke obeležava borba za zaštitu čovekove okoline, sa jedne, i ljudska prava, sa druge strane. Čaputova je, dakle, pobedila zagovarajući autentične evropske vrednosti. U Slovačkoj, kao članici Evropske unije, ona to i nije morala da naglašava. Ali u Srbiji je to neophodno. Možda članstvo u Evropskoj uniji nije dovoljno za uspostavljanje vladavine prava, ali da je to nužan uslov, nesumnjivo jeste. Evropa, kao sredstvo i cilj, jedini je način da se u Srbiji izgrade evropske institucije.

Naročito je to važno sad kada se sve više pokazuje da je Vučićeva “proevropska” politika neiskrena i da je “otvaranje poglavlja” samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode. Idealan je trenutak da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije.

Viktator je prošlost; Zuzana je budućnost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2019.

Ana i Boško

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve

Prosto ne znam kako da počnem. Znam da to nije dobar početak, ali ne mogu drugačije. Jer, može recimo ovako, ozbiljno. Nijedna biblijska izreka nije se u Srbiji tako lepo primila kao ona da je “batina iz raja izašla”. Od demagoga do pedagoga, od dna do vrha društvene piramide, nema ko to ne zagovara.

A može i ovako, infantilno. Pada mi na pamet ona stara dečija pesmica: “Ana i Boško, to su srca dva, ljubili se grlili, sve do pola dva”. Jer, evo, dvoje ljudi koji se nalaze, ili bolje, misle da se nalaze na suprotnim polovima političke scene, u proteklih nekoliko dana posegli su (tačnije, zapretili su, mada ko zna šta bi bilo kad bi bilo) za istim sredstvom u obračunu s političkim protivnicima – policijskim pendrekom. Figurativno rečeno.

Dakle, u Srbiji nije važno da li ste muško ili žensko, jeste li završili visoke škole u inostranstvu ili u zemlji, da li ste gej ili strejt, imate li ćerke ili sinove – ako počnete da se bavite politikom, tj. ako ste političar(ka), sva je prilika da ćete završiti kao batinaš(ica).

Najpre se premijerka Ana Brnabić na mitingu vladajuće Srpske napredne stranke u Požarevcu okupljenoj masi “izvinila” što protiv građana koji širom Srbije već danima protestuju nije upotrebila policiju. Uopšte, predsednica Vlade se sve viši trudi da dokaže da ona nije i neće da bude fikus. A cinizam koji pri tome manifestuje sve je ubedljiviji. Ana je opet pokazala da je dobar i vredan učenik, a ni talenat joj se ne može osporiti.

Sa druge strane, Boško Obradović se još nije ni domogao vladarskog žezla, a već je počeo da preti palicom. Kakav je to pandurski mentalitet ukorenjen u Srbima i Srpkinjama koji izbije čim ih malo zagrebete ispod kože? Opisali su to i Branislav Nušić u “Sumnjivom licu” i Dušan Kovačević u “Balkanskom špijunu”, ali džabe. Ismejemo se i izađemo kao da se radi o nekom drugom. I sutra opet po starom.

Prisećam se u ovom trenutku kako je pre 30 i kusur godina na zlokobnoj Osmoj sednici (CK SK Srbije) Radoš Smiljković sa govornice uskliknuo “Na ljutu ranu – ljuta trava”. Ljuta rana bila je, naravno, Kosovo i demonstracije tamošnjih Albanaca, a ljuta trava – tenkovi. Deceniju i po nakon toga srpska politika je svaki problem pokušavala da reši prvo silom. Pa onda opet silom. Pa silom. I tako, evo, do dana današnjeg. Doduše, pošto su nam u međuvremenu izbili (skoro) sve zube, sad uglavnom kevćemo i pomalo režimo. Ali, što reče mudri – i zato brzo zaboravljeni Desimir Tošić – da mi slučajno imamo tu silu kojom raspolažu Amerikanci – jao svetu.

Pošto više ne možemo da bijemo izvan granica, ostalo nam je da se bijemo unutar granica. U Srbiji se između politike i policije ne pravi (gotovo) nikakva razlika. Da parafraziram onaj lažni slogan za RTS: politika – vaše pravo da bijete sve.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. april 2019.

Vučić oštetio Srbiju za 3,5 milijardi evra

Sadašnji predsednik, a nekadašnji premijer je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Kako izveštavaju mediji iz mnogih gradova Srbije, Aleksandar Vučić je zabranio autobuskim firmama da prevoze građane na miting opozicije 13. aprila u Beogradu. Videćemo koliko će ta zabrana biti poštovana, ali iskustvo govori da će dobar broj prevoznika ustuknuti pred silom. Uz razne druge, to će imati i negativne ekonomske posledice jer će niz preduzeća ostati bez prihoda i zarade.

Ovo je samo najnoviji u nizu primera nasilja Vučićeve vlasti nad privrednim životom. O mnogima sam već pisao, pa neću ponavljati, ali želim da podsetim na jednu skorašnju analizu koja je objedinila i kvantifikovala posledice te ekonomske represije. Reč je o radu koji su ekonomisti Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, te Darko Brčerević (takođe Fiskalni savet) i Mirjana Gligorić (Ekonomski fakultet, Beograd) predstavili na martovskom Kopaonik biznis forumu. U najkraćem, empirijsko istraživanje koje je sproveo pomenuti trio pokazalo je da Srbija ostvaruje privredni rast koji je znatno “ispod potencijalnog nivoa”, odnosno ispod nivoa koji su u proseku ostvarile zemlje centralno-istočne Evrope. Preciznije, rast je bio manji za oko dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Umesto oko pet, Srbija je imala rast od oko tri odsto. Ako se to prevede u novac – što autori studije, istina, nisu uradili, ali nije teško izračunati – proizlazi da je od 2014. do 2018. zaključno Srbija izgubila 3,5 milijardi evra. Naime, bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih pet godina iznosio je prosečno oko 35 milijardi evra, dva odsto je 700 miliona evra, puta pet – to je tri i po milijarde. Toliko je, dakle, za pola decenije Vučićevog formalnog vladanja Srbijom građanima izbijeno iz džepa. Drugim rečima, 500 evra po stanovniku; čak i “bebi u kolevci”. U ovu sumu, kao što se vidi, nisu uračunate druga polovina 2012. niti 2013. godina, kada AV nije i formalno bio prvi čovek u državi, mada faktički jeste. Kad bismo i to uzeli u obzir, šteta bi se popela na blizu četiri milijarde evra, ali računam da je i tri i po “sasvim dovoljno”. Mislim, dovoljno da bi se videle razmere katastrofe.

Zapravo, vrlo minucioznom analizom Petrović, Brčerević i Gligorićeva su utvrdili da se oko polovina tog gubitka u rastu BDP-a (dakle oko jedan odsto) može pripisati slaboj vladavini prava i “jakoj” korupciji, 0,7 odsto je rezultat niskih investicija, a ostatak lošeg obrazovanja. Međutim, u suštini, sva ta četiri uzroka mogu se svesti na jedan – na nasilje. Jer, nasilje – direktno ili indirektno, u ovom ili onom obliku, kao činjenje ili izbegavanje da se učini ono što je neophodno – osnovni je uzrok i bednih institucija, i neprijateljskog investicionog ambijenta, i krupnih mana prosvetnog sistema.

Najopasnije po jedno društvo jeste nasilje, vidljivo i nevidljivo, koje razara pravni poredak. Srbija je u tom pogledu – kao što pokazuje World Governance Index Svetske banke, koji meri različite parametre kvaliteta institucija – temeljito razorena zemlja. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih država koja je za vladavinu prava i visinu korupcije u 2017. godini dobila negativnu ocenu. Na skali od -2,5 do +2,5 ocenjena je sa -0,28. Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, recimo, sa prosečnom ocenom od +0,16, bile su mnogo bolje od Srbije, dok je prosek zemalja centralno-istočne Evrope bio tri puta bolji i iznosio je +0,56. Da ne bude zabune, tj. da neko ne pomisli da je Svetska banka nešto pristrasna, slične negativne ocene za vladavinu prava i korupciju Srbiji daju i druge međunarodne organizacije – Transparency International, World Justice Project, World Economic Forum itd.

Nije, međutim, problem samo u tome što Srbija ima (gotovo) najgori rezultat. Posle dvehiljadite godine ovi pokazatelji postepeno su se popravljali. Sve do 2014. godine. Otkako je Vučić preuzeo vlast pozitivni trendovi su prekinuti, a Srbija poslednjih pet godina beleži sve gore i gore rezultate. Po podacima WGI, rezultat Srbije u korupciji i vladavini prava pogoršan je sa -0,19 iz 2014. godine na pomenutih -0,28. U isto vreme zemlje CIE ostvarile su, istina malo, ali ipak poboljšanje – sa +0,54 na +0,56. “Identične trendove pogoršanja ovih indikatora u prethodnih 4-5 godina pokazuju i druga relevantna istraživanja”, konstatovano je u navedenoj studiji.

Deluje deplasirano – a možda i stvarno jeste –podsećati sada da je Vučić na vlast došao obećavajući pojačanu borbu protiv korupcije, jačanje pravne države i ubrzani privredni napredak. Ništa od tih obećanja nije ispunio; desilo se uglavnom sve suprotno.

Sada je jasno zašto Vučić nije išao na “Srpski Davos” iako je na prvi pogled, s obzirom na prošlogodišnji rast, imao čime da se pohvali. Nije jer bi zapravo morao da se suoči sa poražavajućim rezultatima svoje vladavine. A ne bi bilo nikog da ga, kao Vesića, brani “golim grudima”. Nekako sumnjam da bi Ana, Zorana i Suzana to učinile.

Nije ni važno. Aleksandar Vučić je, sve u svemu, građanima Srbije “ukrao” tri i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih pet godina barem udvostručiti

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2019.

Avanti prevaranti

Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković

Aleksandar Vučić zbilja pomera granice. Ne u nadmetanju nego u podmetanju. Obišao je grupu nevoljnika samo zato da bi mogao da opljune političke protivnike. Pri čemu se toliko izgubio, da je pokazao i elementarno neznanje.

Reč je, da ne bude zabune, o Vučićevoj “poseti” (28. marta) građanima zaduženim u švajcarskim francima koji su protestovali ispred Kasacionog suda u Beogradu. Mada, ko je pročitao Tanjugovu vest kako je predsednik Srbije došao “sam, nenajavljeno, bez saradnika, nadležnog ministra ili šefova nadležnih institucija”, mogao je pomisliti da je Vučić sam, iznenada, bez telohranitelja i goloruk, ušao u kavez sa divljim zverima, a ne da je ušetao među iscrpljene “štrajkače glađu”. Kojih je, uzgred, bilo više nego ikad jer su polovinu činili agenti u civilu. Nije važno.

Još takoreći “s vrata” Vučić je za muke onih koji su uzimali kredite indeksirane u švajcarskim francima optužio “bivše vlasti”, odnosno “bivše ministre i guvernere i ostale prevarante” koji su u vreme dok su bili na vlasti davali utisak sigurnosti građanima da mogu na takav način da pozajmljuju novac”. Posebno je “apostrofirao” Božidara Đelića, Dragana Đilasa i Radovana Jelašića.

Najpre da kažemo – ne zalazeći u meritum stvari, odnosno u pitanje treba li i kako ovaj problem rešiti jer to je ipak druga tema – do “masovnog zaduživanja” u švajcarcima jeste došlo za vreme bivše vlasti, ali zapravo “bivše bivše bivše” vlasti. Dakle, ne u vreme vlade Mirka Cvetkovića (2008-2012), koja je neposredno prethodila Vučićevima; ne čak ni u vreme vlade koja je prethodila Cvetkovićevoj, to jest tzv. druge vlade Vojislava Koštunice (maj 2007. – jul 2008) nego još ranije, u vreme prve vlade VK (2004-2007). I to pri kraju njenog mandata, u prvoj polovini 2007. godine. A u toj vladi Demokratska stranka uopšte nije učestvovala. Dakle, ni Božidar Đelić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić (koga Vučićevi mediji takođe optužuju da je “promovisao” kredite u švajcarcima) nisu bili u vlasti. Oni su ušli u drugu Koštuničinu vladu, ali tada je priča sa švajcarcima praktično već bila završena.

Tačno je da je Radovan Jelašić 2007. bio guverner Narodne banke Srbije. Ali, kao što je dobro poznato, Jelašić je javno i više puta, i preko televizija s nacionalnom frekvencijom, upozoravao građane da ne uzimaju kredite u švajcarskim francima jer su vrlo rizični.

Time se zapravo suprotstavio Koštuničinoj vladi jer, mada ona zaista nije “pritiskala” građane, kao što Vučić neistinito govori, da uzimaju te kredite, jeste ih stimulisala. Tako što je zaduživanje u švajcarcima subvencionisala iz budžeta, pa su ispadali i za trećinu jeftiniji od onih u evrima. Tako da kad “štrajkači” danas govore kako ih “niko nije upozoravao na mogućnost ovakvog ishoda”, jednostavno ne govore istinu. Upozorenje je stiglo, i to s “najvišeg mesta”. To upozorenje, međutim, ništa nije pomoglo i građani su potrošili svih petnaestak miliona švajcaraca, koliko je država (u dva navrata zbog velikog interesovanja) odvojila za subvencije.

I još nešto u vezi sa ovim kreditima. Nije tačno da su, kao što opet, sve više neobavešteniji od Koštunice, tvrdi Vučić,“kamate bile zelenaške”. Jer nisu. Naprotiv, bile su niže nego za kredite indeksirane u evrima. Problem je nastao zbog “kursnih razlika”. Tačnije, zbog toga što je švajcarski franak u poslednjih 10 i kusur godina znatno poskupeo. Pomenute 2007. jedan švajcarac je vredeo 50, a danas 105 dinara. Uzgred, skočio je i evro, ali ne dvostruko nego 50 odsto – sa 80 na 120 dinara. Što, ako ćemo pošteno, takođe nije malo.

Međutim, ima nešto još zanimljivije. Ako, naime, u pomenutoj Koštuničinoj vladi nije bilo članova Demokratske stranke, jeste bilo članova Srpske napredne stranke. Naravno, nisu oni tada bili članovi SNS-a jer on nije ni postojao, ali su to postali u međuvremenu. Recimo, Milan Parivodić, koji je, kao član DSS-a u vreme “lansiranja švajcarca” bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i (pošto je Dinkić 2006. izašao iz Vlade) v.d. ministra finansija i koji je davao izjave da “krediti u švajcarcima neće poskupeti”, u međuvremenu je postao član SNS-a. Valjda zato što je imao odlične preporuke.

Postavlja se i pitanje zašto Vučić nije rešio ovaj problem dok je bio premijer, kada je bio i formalno nadležan. Nego “moli” Anu Brnabić i Jorgovanku Tabaković. U stvari, kada je o guvernerki reč, NBS je početkom 2015. ponudila “četiri rešenja za švajcarce”, ali građani nijednim nisu bili zadovoljni, pa od tih rešenja nije bilo neke vajde. U međuvremenu problem je “eskalirao”.

Na kraju, mislim da ne bi bilo fer prema predsedniku da to propustimo, reč-dve o “prevarantima”. Ne bi možda bilo loše, naime, pitati ga poznaje li on onog Vučića koji je u januaru 2016. obećavao prosečnu platu od 500 evra već u sledećoj, 2017. godini. I/ili onog lika koji je iste godine obećavao da će Srbija biti lider u Evropi po brzini privrednog rasta, a ona ne da nije bila među najboljima nego je među najgorima. I koji je pre pet godina najavljivao da “Mercedes ulazi u Ikarbus”, a krajem januara ove godine da “izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju počinje za nekoliko nedelja, možda i nekoliko dana”. A nit Nemaca, nit “Turaka”.

Moglo bi se ovakvih primera ređati do sutra, ali – koja je korist. Svi znaju o čemu se i o kome se radi, pa zna to i Vučić. Mada za njega nisam siguran.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2019.

Srbija u rikvercu

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju. Sposobni i preduzetni ljudi izbacivani su iz privrednih tokova ili su sami počeli da se povlače u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost

Već tri meseca industrijska proizvodnja u Srbiji neprekidno pada. U novembru prošle godine bila je jedan odsto manja nego u istom mesecu 2017, u decembru je pad iznosio čitavih 6,3 odsto, dok je u januaru ove, u odnosu januar 2018, industrijska proizvodnja smanjena 5,5 odsto.

Srbija u recesiji – moglo bi se reći. Doduše, “strogo” ekonomski gledano, to još nije recesija, pošto je za takvu “kvalifikaciju” potrebno da bruto domaći proizvod u dva uzastopna tromesečja bude u opadanju, ali za Srbiju, koja i inače muku muči da ostvari iole značajniji rast, i ovo je previše.

Uzroci su dvojaki – spoljne okolnosti, ali i “unutrašnje slabosti”. Kada je reč o ovom prvom, tu se pre svega ima u vidu usporavanje privrednog mehanizma u Zapadnoj Evropi. Ekonomisti su još prošle godine, kada je vlast slavodobitno isticala visoku stopu rasta, upozoravali na njenu “ranjivost”, to jest na činjenicu da bi “prehlada” u razvijenim zemljama mogla da izazove zapaljenje pluća u Srbiji.

Još su važniji unutrašnji uzroci, koji bi se takođe mogli podeliti u dve grupe – akutne i hronične. U prve bi spadala u poslednje vreme često pominjana Elektroprivreda Srbije. Odnoseći se prema ovom kapitalnom državnom resursu kao prema partijskom dobru, Vučić je kadrovskom politikom gotovo potpuno razorio najvažnije javno preduzeće. Tako je EPS, umesto da bude motor rasta i zamajac razvoja celokupne srpske privrede, postao kočnica i kamen o njenom vratu.

Drugu grupu čine sistemski uzročnici, koji su sistematski i godinama sputavali razvoj privatnog sektora. Pre svega tako što su destimulisali i/li sasvim onemogućavali nova ulaganja. Nasilje koje je poslednjih meseci izbilo na telu društva samo su čirevi koji već dugo gnoje u njegovoj utrobi.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju već poodavno, ali su, delom i zbog ponašanja samih privrednika, ostali skriveni od očiju javnosti. Kako god bilo, sposobni i preduzetni ljudi izbacivani su iz privrednih tokova ili su sami počeli da se povlače u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2019.

Kapitalizam, socijalizam, klijentelizam

Srbija je društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom

Dok se na visokom nivou vode rasprave šta je bolje, državni kapitalizam ili demokratski socijalizam, u Srbiji buja – klijentelizam.

To je ono društvo u kojem privatni sektor sve više zavisi od države, a privatne firme postaju neka vrsta izbornih štabova vladajuće stranke preko kojih ona obezbeđuje kontrolu nad izbornim procesom.

Načini i sredstva razvoja i širenja klijentelizma su različiti.

Najnoviji primer imali smo pre neki dan, zato ćemo njemu posvetiti najviše pažnje. Bez većeg interesovanja javnosti prošla je vest (utorak, 12. mart) da je u Arilju počela izgradnja fabrike za preradu voća u koju su sredstva “zajednički” uložile Srbija i Mađarska. U informaciji se još kaže da će se “u prvoj fazi u ariljskoj fabrici proizvoditi kaše i voćni koncentrati, dok će se u Mađarskoj “raditi dorada” (valjda sokovi – M.L.), ali da je planirano da “u kasnijim fazama u Arilju bude kompletna proizvodnja”. U vesti se ne kaže kolika je vrednost te investicije, ali se s mnogo optimizma naglašava značaj činjenice da je reč o prerađivačkom kapacitetu jer, kako je “polažući kamen temeljac” rekao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, “prerada voća i izvoz u inostranstvo predstavljaju spas za poljoprivrednike u Srbiji”.

Dobro, to s preradom i izvozom zvuči razumno, ali kome je palo na pamet da to treba da bude “državni posao”? Po istoj logici moglo bi Ministarstvo privrede da investira u fabriku obuće. “Kad ono, međutim” – greška. Neće to biti državna fabrika. Nego privatna. Doduše, to saznajemo tek negde pri kraju vesti, ali fakat je – država Srbija je (o mađarskim novcima neka brinu Mađari) uložila pare u privatnu fabriku. Bolje rečeno – poklonila. Zna se i ime poklonoprimca, tj. vlasnika, kao i ime fabrike, ali to za ovu priču nije važno.

Šta, kako, koliko? Ništa se ne zna. A nisu to pare ministra Nedimovića ni Vlade Srbije, ne daju oni svoje nego tuđe, tj. pare građana Srbije. Kako je Vlada dodelila te pare? Preko javnog konkursa, kao što je red? Ne, naravno. Nikakav tender, nikakva pravila, nikakva konkurencija. Ministar je pare delio po sopstvenom nahođenju. (Mada, sudeći prema nekim prethodnim slučajevima, pitanje je koliko su ga i pitali.)

Dalje, šta je predviđeno ugovorom (pretpostavljam da ugovora ipak ima), ko preuzima kakve obaveze, šta ako se investicija pokaže kao promašaj? Jeste u preradi spas, što bi rekao ministar, ali svega petnaestak kilometara od Arilja, u Požegi, postoji Budimka, ogromna prerađivačka fabrika koja se nije pokazala kao spas nego kao propast.

Što je još gore, sa Ariljem nije završena priča. “Sledeće lokacije koje zajedno napadamo (misli se s Mađarima – prim. M.L.) su Merošina, Bojnik, Koceljeva… Videćemo gde ćemo završiti”, pun je preduzetničkog poleta Nedimović. Gde – možda ne znamo, ali kako – znamo.

Ne čudi, međutim, taj entuzijazam gospodina ministra. Dobio je od Vlade stotine miliona evra, pa sad može da se igra investitora do mile volje. I to bez rizika, pošto niti ministar očekuje niti se od ministra očekuje siguran profit. Drugim rečima, kao što Nedimović od od “svojih ulaganja” ne zahteva finansijsku dobit, tako ni Vlada, tj. predsednik Vučić, ne zahtevaju to od Nedimovića. Ono što svako od svog klijenta u ovom lancu očekuje jeste da osigura sigurne glasove. To je ono što se u ovom biznisu traži i broji. Kada do glasanja dođe.

Drugi način širenja klijentelizma je preko sve veće infiltracije kineskih kompanija (bilo investicijama bilo kreditima) u srpsku privredu. Aleksandar Vučić je još kao premijer govorio, a i danas, kao predsednik, često ponavlja kako “moli” kineskog predsednika Si Đinpinga da kupi ovo ili ono u Srbiji. Zašto moli? Zato što je od Srbije napravio državu u kojoj uslovi za investiranje nisu normalni, pa su potrebne ili debele stimulacije ili da investitori zapravo i ne ulažu svoj novac. Što je slučaj s kineskim kompanijama koje su, i kad su formalno privatne, zapravo u rukama centralnog komiteta, odnosno šefa partije lično. Pa na njihove odluke često presudan uticaj imaju politički, a ne ekonomski razlozi.

Strani “trgovci” uvek donose običaje svoje zemlje. A “društveni model” u današnjoj Kini odlikuje pre svega tesna i koruptivna veza između političke vlasti i biznisa. Jednom rečju – klijentelizam. Tu vrstu odnosa i ponašanja Kinezi po prirodi stvari pokušavaju da prenesu u zemlje u koje dolaze. I imaju to više uspeha što su u njoj institucije slabije.

Kao treći vid klijentelizma može se za ovu priliku uzeti Telekomova kupovina pojedinih kablovskih operatera. Tu je, štaviše, “igra” dvostruka. S jedne strane, Telekom kao firma u šakama aktuelnog režima tako preuzima kontrolu nad velikim delom informativnog prostora, potiskujući privatne kompanije koje vlastima nisu po volji.

Sa druge strane, na taj način deo državnog novca (tačnije, novca poreskih obveznika) odlazi u džepove privatnika bliskih vlastima. Ali tu se priča ne završava. Jer, ti privatnici, koji su svoje firme navodno prodali po basnoslovnim cenama, odmah za te pare kupuju druge medijske kuće. Cilj je očigledan – kontrola još jednog broja kanala uticaja na javno mnjenje, sada posredstvom (navodno) privatnih kompanija.

A u pozadini svega, kao i u prethodnim slučajevima (kao i u onima koji ovde nisu spomenuti) jeste – kontrola biračkog tela. I izigravanje demokratije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2019.