Pod naprednjacima Srbija nazaduje

Zašto je nekada na konferencijama za štampu Saveta za borbu protiv korupcije sve vrilo od novinara i kamera, a danas se mogu prebrojati na prste jedne ruke

Intervju Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije

Korupcija je ozbiljna pošast velikog destruktivnog kapaciteta koja uništava razvoj društva i ljude čini nejednakim. Borba mora biti bespoštedna, neprestana i mora uključiti građane. Bez nezavisnih institucija sistema i vladavine prava, ova borba se ne može dobiti. To je na početku razgovora istakao Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Naravno, naša tema je ipak bila konkretnija. Jer, glavna tačka Vučićevog predizbornog programa 2012, a i kasnije, bilo je obećanje da će iskoreniti korupciju. Ne da je nije iskorenio nego je okopavao i zalivao, tako da je danas još veća nego pre nego što je došao na vlast. To nije nikakva teza opozicionih političkih stranaka, tako pokazuju istraživanja najuglednijih međunarodnih institucija. To je zapravo i bio povod za razgovor s Milićevićem.

Savet je osnovan 2001. Šta se promenilo?
Promenila se vidljivost Saveta u javnosti. Do pre deset godina Savet je organizovao konferencije za štampu koje su bile dobro posećene i posle kojih su iskusni novinari obaveštavali javnost o Izveštajima Saveta. Vremenom, na konferencije za štampu Saveta dolazili su sve manje “zainteresovani” novinari. Primera radi, na prezentaciju Izveštaja Saveta o vlasničkoj transformaciji medija, održanu 2011, došao je veliki broj urednika, novinara i TV ekipa. Narednog dana u javnosti su se pojavile veoma šture i retke vesti o tome da je prezentacija uopšte održana. Danas jasno vidimo posledice vlasničke transformacije medija. Proteklih nekoliko godina na konferencijama za štampu dolazilo je do agresivnog i neprimerenog ponašanja pojedinih novinara koji su, pokušajima da promene temu sastanka i napadima na članove Saveta, ometali održavanje prezentacije. Nema javnih debata i sučeljavanja, a podeljeni i profilisani mediji pažljivo biraju sagovornike. Interesantno je napomenuti da je Savet od svog osnivanja od svakog glavnog urednika javnog servisa tražio termin da obavesti građane o stanju korupcije u zemlji i da odgovara na njihova pitanja. Danas je uobičajena praksa u nekim medijima da ukoliko se govori o Izveštaju Saveta, neki od nosilaca javnih ovlašćenja jednostavno kažu da podaci Saveta nisu tačni ni kompletni iako znaju da se radi o zvaničnim podacima. Na zahtev Saveta da iznesu svoje podatke, oni ne odgovaraju. Teško je poverovati da građane ne interesuje stanje korupcije u zemlji jer korupcija poništava njihova prava i čini ih nejednakim. Savet svoje Izveštaje objavljuje na svojoj veb-stranici.

MIROSLAV MILIĆEVIĆ: PROTEKLIH NEKOLIKO GODINA NA KONFERENCIJAMA ZA ŠTAMPU DOLAZILO JE DO AGRESIVNOG I NEPRIMERENOG PONAŠANJA POJEDINIH NOVINARA KOJI SU, POKUŠAJIMA DA PROMENE TEMU SASTANKA I NAPADIMA NA ČLANOVE SAVETA, OMETALI ODRŽAVANJE PREZENTACIJE

Savet je Vladino telo. Kakav je odnos Vlade prema Savetu?
Odnos svih dosadašnjih Vlada sa Savetom nije bio ni rutinski niti idiličan. Izgleda da je takav odnos inherentan i neizbežan. Premijer Đinđić je najbolje ilustrovao ovaj odnos rekavši da što bolje radimo, to nas Vlada manje simpatiše. Praksa to nije demantovala. Nažalost, premijer Đinđić je ubijen kada je dolazio na sastanak sa Savetom.
Prvih nekoliko godina Vlada je imala nekoliko sastanaka sa Savetom, i to o ključnim pitanjima kao što su, na primer, bila šećerna afera, Sartid, Izveštaj o politici i procesu privatizacije, Mobtel, Jugoremedija, Nacionalna štedionica… Atmosfera je na sastancima uvek bila napeta, naelektrisana, prožeta neslaganjem, a često i izrečenim uvredama upućenim Savetu. Za Savet je rečeno da su “babe narikače”, da je “tender za isplatu deviznog duga preko Nacionalne štedionice držan u kafani”, da smo “neznalice” i da svojim radom remetimo “međunarodnu politiku Srbije”, što je, naravno, besmisleno, i slično.

Imate li kontakte sa Vladom i dobijate li konkretna pitanja i zadatke?
Da se opet vratim u prošlost, Savet se retko sastajao s premijerima Zoranom Živkovićem i Vojislavom Koštunicom, i ti sastanci nisu doprineli radu Saveta. Sa Mirkom Cvetkovićem sastanak je protekao u nerazumevanju. Na protokolarnom sastanku sa Ivicom Dačićem Savet je dobio podršku za svoj rad.
Savet se sastao sa Aleksandrom Vučićem kada je bio prvi potpredsednik Vlade. Na sastanku je Savet prezentovao tekuće izveštaje, uključujući Izveštaj o SMATSI i Vršačkim vinogradima, što je proizvelo određene efekte. Obećana je podrška našem radu, ali sastanaka više nije bilo.
S premijerkom Anom Brnabić sastali smo se dva puta, na sopstveni zahtev. Na poslednjem sastanku razgovaralo se o digitalizaciji i nacionalnim bazama podataka, aktuelnom Izveštaju Saveta, i tom prilikom zamolili smo premijerku da naloži organima vlasti pod njenom ingerencijom da nam dostavljaju tražene podatke.
Treba napomenuti da Savet svake godine dostavlja plan rada Vladi na usvajanje, gde se predlažu teme za Izveštaje i Vladu pita ima li neku prioritetnu temu. Dosad su uvek sve teme bile usvajane i nije bilo predloženih tema od Vlade.

Ima li Savet dovoljno mogućnosti za rad?
Sa postojećim brojem članova i saradnika i raspoloživim budžetskim sredstvima Savet može da funkcioniše. Ali, moram da istaknem da već mnogo godina radimo u nepotpunom sastavu jer tokom protekle decenije Vlade nisu imenovale članove koje Savet predlaže. U međuvremenu su neki članovi Saveta preminuli, a drugi su nas napustili da bi nastavili borbu protiv korupcije u drugim institucijama i telima. Koliko znam, na članove Saveta niko nije vršio pritisak jer bi to svakako bilo kontraproduktivno.

NA LISTI INDEKSA PERCEPCIJE KORUPCIJE ZA 2018, KOJI OBJAVLJUJE TRANSPARENCY INTERNATIONAL, SRBIJA JE PALA SA 77. NA 87. MESTO

Ima li opstrukcija?
Osnovni problemi u izradi izveštaja svakako su problemi sa dostupnošću relevantnih podataka. Nekada dobijemo odgovor da podataka nema, da su nepotpuni ili nam se dostavljaju parcijalno tokom perioda koji prevazilazi trajanje interesa javnosti za predmet izveštaja. Događalo nam se i da nam funkcioneri jasno kažu da nam neće dostaviti podatke iako su zakonom obavezni da to učine. Posebno je problematično što se podaci ne dostavljaju ni posle intervencije Poverenika, a nekada ni posle izrečene kazne. Nemamo informacija da li je Država sprovela izrečene kazne. U svakom slučaju, kaznu, a pogotovo ponovljene rastuće kazne ustanova ne treba da plaća parama poreskih obveznika već odgovorno lice ličnim sredstvima. A odgovorno lice koje odbije da dostavi podatke koje je zakonom obavezno da dostavi treba da bude razrešeno.

Šta govore vaša istraživanja, raste li korupcija u Srbiji?
Uslov za uspešnu borbu protiv korupcije jeste vladavina prava. Političku volju za vladavinom prava treba da ispolje građani, a ne vlast, kako se pogrešno očekuje. Sama vladavina prava, ma kako je tumačili, neće rešiti problem korupcije, ali bez nje nema ni borbe protiv korupcije. Nijedna zemlja, ma koliko razvijena, nije iskorenila korupciju. Cilj borbe protiv korupcije je da se ona svede na najmanju moguću meru i da se drži pod kontrolom. Nažalost, ne postoje univerzalni i precizni kriterijumi za procenu uspešnosti borbe protiv korupcije. Uspešnost borbe protiv korupcije procenjujemo prema percepciji građana i delom prema tome kako institucije sistema reaguju na korupciju i kakav epilog imaju velike korupcionaške afere. Borba protiv korupcije mora da ima i preventivni karakter. Prema našim nalazima, borba protiv korupcije u Srbiji ne ostvaruje očekivane rezultate, intenzitet korupcije ne opada, a u nekim oblastima korupcija evoluira. Isto mišljenje ima i većina građana Srbije. Spektakularne akcije istovremenog hapšenja većeg broja potencijalnih počinilaca ne impresioniraju građane jer se nikada ne vidi krajnji rezultat. Sa druge strane, niko od “velikih” igrača nije osuđen.

Ima li nekih konkretnih podataka?
Na listi Indeksa percepcije korupcije (CPI), koji objavljuje Transparency International, za 2018. Srbija je pala za dva poena i ima 39 poena od 100 mogućih, što je pad za 10 mesta. To nas stavlja na 87. mesto od 180 zemalja, zajedno s Kinom. U prethodnom istraživanju Srbija je imala 41 poen i bila na 77. mestu. Ovo jasno ukazuje da je, u poređenju sa drugim zemljama, nivo korupcije u Srbiji i dalje visok i da ne pada. Ove godine imamo isti CPI kao 2012. Analiza i normiranje CPI za Srbiju za proteklu deceniju jasno ukazuje da nije bilo bitnijih promena i da intenzitet korupcije u Srbiji ne opada.

PREMA IZVEŠTAJU VORLD DŽASTIS PROJEKTA, VLADAVINA PRAVA U PROTEKLE ČETIRI GODINE NAJVIŠE JE NAZADOVALA U POLJSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SRBIJI 

Gde je korupcija najveća?
Posezanje za koruptivnim radnjama uvek je individualni čin. Nisu delatnosti koruptivne već pojedinci koji se njima bave. Žigosati zanimanja čini nepravdu onima koji pošteno rade. Svakako korupcije ima najviše na mestima gde se donose relevantne odluke i gde se barata javnim novcem.

Koje biste nalaze u poslednje vreme izdvojili?
Naveo bih nekoliko poslednjih izveštaja Saveta. Na primer “Izveštaj o dodeli državne pomoći privrednim subjektima u Republici Srbiji”, gde se ukazuje na to da zakon o dodeli državne pomoći ne postoji, kao ni kontrolni mehanizmi za procenu svrsishodnosti državne pomoći. Zatim “Izveštaj o javnosti u radu Republičkog geodetskog zavoda”, gde se ukazuje da i pored ogromnih uloženih sredstava, Srbija ni dan-danas nema moderan, ažuran, pouzdan i potpuno javan katastar nepokretnosti. Treba pomenuti i “Izveštaj o privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini Republike Srbije”, gde, između ostalog, nije moguće ni saznati koliko Srbija ima poljoprivrednog zemljišta. Interesantan je i “Izveštaj o raspolaganju nepokretnostima grada Beograda”, gde se ukazuje da ne postoje precizni podaci o nepokretnostima grada Beograda, ali i na davanje velikih ovlašćenja pojedincima koji njima raspolažu.

Šta govore međunarodna poređenja?
Na nedavno održanom međunarodnom Simpozijumu o korupciji u Svetu u Hongkongu, u organizaciji Nezavisne komisije protiv korupcije (Independent Commission Against Corruption – ICAC) i Projekta svetska pravda (World Justice Project – WJP), opšti zaključak je bio da korupcija u svetu nije pobeđena. Ali i, što je još važnije, da je borba neizvesna zbog ogromnih sredstava koja su u igri i da samo stručna i efikasna međunarodna saradnja i koordinacija, uz inkluzivne programe, intenzivnu edukaciju i jake institucije i međunarodne asocijacije može doprineti uspehu. Posebno je istaknuta potreba za međunarodnom saradnjom i, u tom kontekstu, značaj razmene iskustava i podataka. Naglašeno je i da se optuženima za korupciju ne smeju davati utočišta.

BORBA PROTIV KORUPCIJE U SRBIJI NE OSTVARUJE OČEKIVANE REZULTATE, INTENZITET KORUPCIJE NE OPADA, A NEKIM OBLASTIMA KORUPCIJA EVOLUIRA. ISTO MIŠLJENJE IMA I VEĆINA GRAĐANA SRBIJE

Mislili smo na poređenje Srbije i sveta.
Pa nije baš povoljno za Srbiju. Recimo, Indeks vladavine prava (Rule of Law Index), koji pravi Vorld džastis projekat, pokazuje da je stanje zabrinjavajuće. U najnovijem izveštaju, objavljenom juna 2019, konstatovano je da je u više zemalja vladavina prava pre pogoršana nego poboljšana, što je trend koji traje već dve godine. Uočen je porast autoritarizma jer su “ograničenja moći vlasti” manja i u opadanju u 61 zemlji sveta. Izveštaj WJP citira da je “vladavina prava u protekle četiri godine najviše nazadovala u Poljskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji”. Najviše pogođene oblasti su “Kriminalno pravo”, “Otvorena vlast” i “Osnovna ljudska prava”, oblasti bitne za borbu protiv korupcije

Savet

Savet za borbu protiv korupcije osnovan je odlukom Vlade Republike Srbije 11. oktobra 2001. Srbija je iz devedesetih godina izašla devastirana. Izolacija, sankcije, oružani sukobi i autokratska vlast urušili su institucije sistema. Privreda je bila na kolenima, cvetala je siva ekonomija, nasilje i organizovani kriminal, a mnogim ljudima korupcija je bila način preživljavanja. Bilo je neophodno, iz više razloga, da Vlada oformi specifičnu instituciju koja treba da pomogne u borbi protiv korupcije jer institucije sistema nisu funkcionisale u punom kapacitetu. Vlada se suočila s kompleksnim odnosom organizovanog kriminala, vlasnika kapitala, kompromitovanih institucija, korumpiranih nosilaca javnih funkcija i započetom privatizacijom.
Savet svoju nezavisnost crpi iz činjenice da je budžetska stavka i da prema Poslovnicima o radu, koje su različite Vlade usvojile 2003. i 2013, članove Saveta predlaže sam Savet, a imenuje ih Vlada. Dolaskom Verice Barać na čelo Saveta 2003. i njenim bespoštednim i principijelnim javnim nastupima Savet se etablirao kao telo koje se istinski i beskompromisno bori protiv korupcije.

67 izveštaja

Osnovni modus operandi Saveta je pisanje dokumentovanih izveštaja (analiza) zasnovanih na zvanično dostupnim podacima o potencijalnoj sistemskoj korupciji. Često citirane “24 privatizacije” u suštini su prva 24 izveštaja Saveta i ne odnose se isključivo na proces privatizacije. Savet svoje izveštaje dostavlja Vladi i ukoliko za sedam do deset dana ne dobije odgovor ili članovi ne budu pozvani na razgovor, predstavlja ga javnosti. Dosad je Savet izradio 67 izveštaja.
Pored pisanja izveštaja, Savet učestvuje u okruglim stolovima, savetovanjima, prezentacijama, izradi nekih zakona i propisa, javnim raspravama… Savet ujedno razgovara sa građanima, prima dopise, sastaje se sa stranim diplomatama, predstavnicima EU, OECD-a i Saveta Evrope, međunarodnih organizacija, udruženja i drugo. To i dalje radimo. Savet je podnosio krivične prijave i Inicijative Ustavnom sudu. Protiv rukovodilaca Saveta nizale su se privatne krivične tužbe. Uprkos tome, Savet nastavlja da radi svoj posao.

Predizborna borba

U predizbornim periodima sve partije posle 2000. davale su visok prioritet borbi protiv korupcije. Sve vlade posle izbora bile su neuspešne u toj borbi, o čemu svedoče mnogi nerešeni slučajevi sistemske korupcije. Ni tzv. “24 slučaja privatizacija” nisu do kraja rešeni iako je na tome insistirala i EU. Teško je objasniti da istražne radnje o Sartidu i Večernjim novostima traju od 2003. do danas. Teško je prihvatiti, npr., da se akteri Savamale, Kopaonika, problema s nekvalitetnom izgradnjom deonica auto-puteva i dr. ne mogu identifikovati i procesuirati. Tužilaštvo je inertno, pa nisu ispitani ni slučajevi potencijalne korupcije koji su dobro dokumentovani u izveštajima medija i državnih organa. Nisu primenjene mnoge antikorupcijske odredbe postojećih, a mnoga nova zakonska rešenja ne garantuju uspešniju borbu protiv korupcije. Netransparentno donošenje odluka i ugovaranje, tajni ugovori i aneksi, česta upotreba “lex specialisa” i dr. bitno otežavaju borbu protiv korupcije.

Mijat Lakićević (foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 22. avgust 2019.

Leave a Comment