Čuvarkuća je u žargonu naziv za novi aranžman sa MMF-om, koji podrazumeva reformu javnog sektora, raspikuća je “generičko ime” za nedemokratske režime u kojima ne funkcionišu društvene ustanove
Politička ekonomija
Gde smo mi stigli kada završetak trogodišnjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom nije (gotovo) nikakva vest. U nekim drugim vremenima to bi se slavilo tri dana. Ali, evo, Vučić nema vremena da spava, čak ni na lovorikama. Nego se, tek što je završio taj posao sa MMF-om, bacio na nove – koji su zapravo vrlo stari, ali o tome kasnije – Kosovo i demografiju. I koji su, sva tri, mada možda tako ne izgleda, zapravo deo jednog jedinstvenog prtljaga koji vučemo već nekoliko decenija.
ČUDO U FISKUSU: Najpre, preko te fiskalne konsolidacije i makroekonomske stabilizacije zbilja ne treba preći tek tako. Preokrenuti stanje u državnoj kasi sa manjka od 250 milijardi dinara, tj. preko dve milijarde evra, odnosno 6,6 odsto BDP-a 2014. godine, u višak od 52 milijarde dinara (440 miliona evra) ili 1,2 odsto bruto domaćeg proizvoda 2017, bez obzira na sve mane (vidi antrfile), zaista je impresivan rezultat. Pogotovo ako se ima u vidu da je početnim planom stabilizacije, onim potpisanim sa MMF-om, predviđeno da fiskalni deficit prošle godine bude sveden na 3,8 odsto BDP-a. Srbija je, dakle, premašila sva očekivanja; i svoja i tuđa. Naročito tuđa, tako da se potpuno može razumeti zašto Džejms Ruf, aktuelni šef misije MMF-a zadužene za Srbiju, kao ni njegovi prethodnici, ne štedi na komplimentima Vučiću, pardon Vujoviću. Kreator “srpskog fiskalnog čuda”, ministar finansija Dušan Vujović, međutim, već duže vreme stoji na izlaznim vratima iz Vlade Srbije. A posle Kopaonik biznis foruma – gde je odlučno izjavio da neće “dati saglasnost” da se plate i penzije povećanju iznad (nominalnog) rasta bruto domaćeg proizvoda do kraja ove godine – sve je verovatnije da će ta vrata za sobom definitivno zatvoriti.
MALO RATA OKO PLATA: Povećanje je najavio, a ko bi drugi, predsednik – ne vlade nego države, ali kao da je to sad bitno – Aleksandar Vučić. S tim što je njegova formulacija bila relativno oprezna: sredinom godine će se razmotriti stanje u budžetu da bi se donela odluka o povećanju nakon septembra – rekao je otprilike “dupli predsednik”. Onda su, međutim, njegovi saradnici, valjda nadgornjavajući se u pogađanju vođine volje, to obećanje potcrtavali i pojačavali. U međuvremenu je stanje državne blagajne još više osokolilo Vučića, pa je on povećanje plata i penzija potegao tokom preliminarnih razgovora o novom aranžmanu sa već pomenutim Rufom prošlog petka, 16. marta, u Beogradu. Šta je na tim razgovorima tačno rečeno ne zna se, tek saopštenja dve strane poprilično se razlikuju. Kabinet predsednika Vučića je, naime, izdao saopštenje u kojem između ostalog stoji, citiramo: “Posebna tema sastanka ticala se povećanja plata i penzija, u čemu su se predsednik Vučić i predstavnici MMF saglasili da, zahvaljujući odličnim rezultatima od početka godine, u budžetu Republike Srbije ima prostora za pomenuta povećanja”. Sa druge strane, u saopštenju MMF-a ta “saglasnost” se uopšte ne pominje, štaviše, ne pominju se ni plate ni penzije. Naglašavajući potrebu za daljim reformama kao pretpostavkom budućeg razvoja, MMF kaže da su “vlasti Srbije potvrdile zainteresovanost za novi program koji bi bio usmeren ka održavanju fiskalne i makroekonomske stabilnosti i sprovođenju reformi u cilju postizanja bržeg, inkluzivnijeg i održivijeg rasta predvođenog privatnim sektorom”.
KAO U “ZIDANJU SKADRA” – ŠTO ČUVARKUĆA ZA DAN SAGRADI, TO RASPIKUĆA PREKO NOĆI PORUŠI
Taj novi oblik saradnje između Srbije i MMF-a koji se pominje, za razliku od upravo okončanog, tzv. stend-baj (stand-by) aranžmana koji podrazumeva i (eventualnu – ako se ukaže potreba) finansijsku pomoć, ne uključuje nikakva novčana sredstva. Uzgred, zanimljivo je i da taj “instrument za koordinaciju politike”, kako zvanično takav nefinansijski vid sporazuma predstavlja “novi proizvod” MMF-a, uveden nedavno upravo “u cilju obezbeđivanja okvira za pružanje saveta u vezi s politikom i praćenja u zemljama kojima nije potrebna finansijska podrška” i da dosad nije primenjen ni u jednoj zemlji. Srbija će, dakle, prva imati tu čast. A razgovori o tome, da čitaoce ne ostavimo ni bez te informacije, biće nastavljeni u maju kada misija MMF-a, po najavi Džejmsa Rufa, ponovo dolazi u Beograd.
TROŠADŽIJE: To što Srbija neće, čak ni kao na rezervu, računati na novac MMF-a (da podsetimo da milijardu evra kredita koji su joj prošlim aranžmanom stajali na raspolaganju Srbija nije ni takla) jeste dobar znak. To pokazuje da je zemlja stekla određen nivo makroekonomske stabilnosti i da može sama da pokriva svoje rashode, uključujući i vraćanje dugova. Sa druge strane, kao u kartama, čim na stolu nema para igrači su skloniji raznim vrstama “blefiranja”. Dakle, i “dizgine” MMF-a u novom aranžmanu biće opuštenije, što stvara veći rizik da se potrošnja otme kontroli. Da bi se na neki način ta opasnost predupredila, tj. da bi se naglasilo da, mada labaviji, i on podrazumeva nastavak oprezne i racionalne potrošnje, novi aranžman je u stručnim krugovima žargonski nazvan “čuvarkućom”. Čini se uzalud jer je bitka oko povećanja plata i penzija već počela.
Ta bitka, međutim, nema samo političku nego i ekonomsku dimenziju. Jeste, naime, da potrošnju guraju predsednik Vučić i članovi Vlade iz njegove partije – iz neskrivenih političko-propagandnih razloga – ali i jedan broj ekonomista (vrlo eksponirani Ljubodrag Savić, recimo) takođe podržava tu “opciju”. Prema toj logici, naime, povećanje primanja ojačalo bi potrošačke potencijale građana, što bi posledično dovelo do povećanja tzv. tražnje, a što bi onda izazvalo rast proizvodnje. Drugi ekonomisti (Pavle Petrović, Milojko Arsić) izričito su protiv značajnijeg povećanja plata i penzija. Odnosno, ovde valja biti precizan, dopuštaju njihov rast maksimalno do rasta BDP-a. To pak znači – kada se na predviđeni realni rast BDP-a od 3-4 odsto doda inflacija od 2-3 odsto – nominalni rast plata od 5-6, možda i 7-8 (zavisi od rasta cena) odsto. Takav i toliki rast plata, u stvari, zvuči sasvim solidno, ali je znatno ispod aspiracija, tj. obećanja političkih vlasti, čitaj Vučića.
OBEĆANJA: Kad je, međutim, reč o obećanjima, sve je zapelo još od trenutka kada je Vučić, tada još u inkarnaciji premijera, obećao da će Srbija po brzini rasta i razvoja biti lider ne samo u regionu nego i u Evropi. Srbija ne da ne uspeva da bude lider nego ne može ni korak sa drugima da uhvati. Evo, prema obimnoj analizi koju je nedavno objavio bečki Institut za međunarodne studije, od 22 zemlje istočno od Beča, pa sve do Bosfora, dakle uključujući i Tursku, Srbija se prošle godine sa rastom BDP-a od 1,9 odsto našla na 20. mestu. Iza nje su samo Rusija (sa rastom od 1,5 odsto) i Makedonija, koju je kriza Vlade (koja se umalo nije završila državnim udarom) skupo koštala jer je ostvarila rast BDP-a od svega 0,5 odsto. Od 11 zemalja centralno-istočne Evrope, članica Evropske unije, nijedna nije imala stopu rasta nižu od Srbije, a njihov prosek (4,4 odsto) daleko je iznad naše stope. Takođe, prosečna stopa rasta našeg regiona, zapadnog Balkana, od 2,5 odsto znatno je iznad ostvarenja Srbije.
KLJUČNI PROBLEM DANAŠNJE SRBIJE ZAPRAVO JE U TOME ŠTO JE VELIKI DEO POTENCIJALA, I HUMANIH I MATERIJALNIH, ISKLJUČEN IZ DRUŠTVA
Kada je pak reč o prognozama za ovu godinu, Srbija stoji nešto bolje, ali je opet u grupi od 4-5 zemalja kojima se predviđa najniži, tj. rast od 2,5 do tri odsto. Ni srednjoročne prognoze nisu optimističnije. Srbija se nalazi u grupi zemalja kojima se prognozira relativno skroman rast – oko tri odsto. Iz čega sledi da se ne može očekivati ni da Srbija počne da stiže razvijenije zemlje CIE. Štaviše – i dalje će zaostajati. To zaista nisu vesele perspektive. I uticaće na demografiju više nego podsticaji iz budžeta.
INKLUZIJA: “Demografsku konsolidaciju” mnogo je, međutim, teže izvesti nego fiskalnu. Ona nije i ne može biti rezultat re-produkcije stanovništva; Ona traži mnogo širu “inkluziju”. Nije zgoreg podsetiti ovde na već citiranu rečenicu iz, verovali ili ne, saopštenja MMF-a. To jest, na onaj njen deo gde se govori o potrebi “inkluzivnijeg” razvoja. Inkluzija je zapravo “tajna” rasta i razvoja. Drugim rečima, to u suštini znači razvoja koji će uključiti sve materijalne i društvene resurse. Ključni problem današnje Srbije zapravo je u tome što je veliki deo potencijala, i humanih i materijalnih, isključen iz društva. Nije angažovan nego se drži po strani. A jedini put i način da sva raznolikost i bogatstvo društvenih snaga budu aktivirani jesu institucije. U Srbiji, međutim, pošto je sve skoncentrisano oko Vučića, ono što je stalo ispod njegovog “šinjela”, grupno i pojedinačno, može da računa na neki napredak. Dakle – on i njegova stranka. Ma koliko se, međutim, “peševi” tog njegovog šinjela širili, to je manjina društva.
I nema naznaka da će se to uskoro promeniti. Vučićevo poslednje (eh da je stvarno poslednje, što bi rekao Balašević, Đorđe dabome) “obraćanje naciji”, pokazalo je da njemu institucije više uopšte nisu potrebne. Dovoljno mu je nekoliko kamera i on s narodom opšti direktno, bez posrednika. U tom, naravno jednosmernom, saobraćanju, govoreći o verovatno ključnom srpskom problemu danas, o rešavanju “kosovskog čvora”, Vučić nijednom nije pomenuo ni Skupštinu ni Vladu. Kao da ne postoje. Sve je između njega i naroda. On će da predloži, a narod će, navodno, da odluči. Skupština i Vlada, ako baš nisu ukinuti, dobile su značaj ne veći od novogodišnjih lampiona.
Pre gotovo pola godine u Novom magazinu (br. 334, oktobar 2017) pisali smo o značaju institucija i podsetili na knjigu “Zašto narodi propadaju” Darona Asemoglua i Džejmsa Robinsona. Na to kapitalno delo nije loše podsetiti opet. Proučavajući ogroman istorijski materijal, ova dva naučnika su konstatovala da ključni uzrok zaostajanja (pa i nestajanja sa lica zemlje) pojedinih naroda jesu loše institucije. Odnosno, kako oni kažu, ekstraktivne, “isključujuće” institucije, tj. one koje iz ekonomskih, političkih i socijalnih procesa isključuju najveći broj ljudi. Nasuprot tome, dobre, tj. inkluzivne, tj. institucije koje aktiviraju najveći broj članova društva dovode do rasta i razvoja.
Autoritarizam, ako već ne i diktatura, vlast i moć skoncentrisani u rukama jednog čoveka, odsustvo demokratije, nefunkcionisanje ustanova, sve to bi se jednom rečju moglo okarakterisati kao – “raspikuća”. Kao ono što onemogućava, ograničava i sputava rast i razvoj.
Kao u “Zidanju Skadra” – što čuvarkuća za dan sagradi, to raspikuća preko noći poruši.
Plan i realizacija
Plan konsolidacije podrazumevao je da se do deficita od 3,8 odsto BDP-a 2017. dođe ogromnim uštedama na javnim rashodima od preko sedam odsto BDP-a (oko 2,5 milijardi evra). Bilo je, naime, očekivano da će se nepovoljni trendovi koji su povećavali deficit do 2014. nastaviti i u narednim godinama. Pre svega, bilo je prognozirano dodatno smanjenje učešća javnih prihoda u BDP-u od 2014. do 2017. za oko 2,5 odsto BDP-a (900 miliona evra) i rast izdvajanja države za plaćanje kamata na javni dug u istom razdoblju za oko jedan odsto BDP-a (350 miliona evra).
Međutim, umesto umanjenja javnih prihoda za 900 miliona evra, došlo je do njihovog povećanja za milijardu evra, a rashodi za kamate su se umanjili za 75 miliona umesto da se povećaju za 350 miliona evra. Samo iz ova dva izvora došlo je preko 2,3 milijarde evra neplaniranih “ušteda”, koje su praktično omogućile uspeh fiskalne konsolidacije u Srbiji. Premda zasluga i za ova neplanirana poboljšanja jednim delom pripada Vladi (suzbijanje sive ekonomije, prvenstveno na akcizne proizvode), veći deo ovih fiskalnih poboljšanja ipak je došao spolja, kao posledica povoljnih međunarodnih činilaca (svetski pad cena nafte i gasa, smanjenje kamatnih stopa u Evropi i snažniji ekonomski oporavak EU s kojom je Srbija čvrsto povezana preko izvoza i stranih direktnih investicija).
Sa druge strane, prvobitno planirane mere štednje praktično su se svele na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru. Ovo umanjenje jeste bilo neophodno, ne samo zbog preko 500 miliona evra godišnjih ušteda koje su bile presudne za neposredno izbegavanje krize već i zbog toga što su tim umanjenjem penzije i plate u javnom sektoru približno svedene na nivo koji privreda Srbije može dugoročno da finansira (i ubuduće povećava u skladu sa svojim rastom). Većina drugih mera štednje (od kojih su neke u startu bile nerealno planirane, npr. racionalizacija broja zaposlenih u javnoj upravi) – izostala je.
(Iz analiza Fiskalnog saveta)
Mijat Lakićević
Novi magazin br. 360, 22. mart 2018.