U suštini, Vučić se kiti tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni
Obraćajući se svojim pristalicama u Sremskoj Mitrovici, odakle je uzet i naslov ovog teksta, Aleksandar Vučić je (u petak, 8. marta) rekao da će “uskoro biti objavljena ‘Bela knjiga’ o uništenim fabrikama od 2000. do 2012. godine”.
Tako je Vučić, zapravo, ponovio već oveštalu tezu o “pljačkaškoj privatizaciji”, koju je zapravo dosad već nebrojeno puta iznosio, ali koju zastupaju i oni koji o Vučiću inače misle sve najgore. Pre svega zbog njih, jer Vučića istina i ne zanima, nije loše nešto reći najpre o efektima privatizacije, a onda i o prilikama u kojima se ona odvijala. Ukratko, razume se, jer je to tema koja zaslužuje celu knjigu.
U proces privatizacije ušlo je, grubo govoreći, nešto više od 3.000 preduzeća. Od toga je do 2012. godine privatizovano oko 2.500, dok je oko 500 preduzeća, uglavnom onih čije su privatizacije poništene, ostalo u tzv. “portfelju” Agencije za privatizaciju. Iako se Vučić kada je došao na vlast zakonom obavezao da se privatizacija okonča do kraja 2015, taj rok je stalno produžavan, a onda više nije ni produžavan nego zakon jednostavno nije poštovan, pa je i dan-danas neprivatizovano ostalo gotovo 100 firmi s nekoliko desetina hiljada “zaposlenih”. Od onih čiji je “status”, kako se to govorilo, “rešen”, najveći broj je otišao u stečaj, dok je jedan takođe značajan broj preduzeća podržavljen. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ona koja su prodata: Železara “Smederevo”, Galenika, RTB “Bor”…
Generalno se pak proces privatizacije može podeliti na dve “etape”: pre i posle Zakona o privatizaciji koji je donela vlada Zorana Đinđića. Što je posebno važno, model privatizacije koji je tim zakonom propisan dobio je praktično apsolutnu podršku ekonomske struke, čiji su pojedini predstavnici u njegovoj pripremi i direktno učestvovali.
U prvoj fazi, prema zakonu donetom u Miloševićevo vreme, koji je predviđao besplatnu podelu akcija, privatizovano je oko 800 preduzeća. Nakon 2001, pa do 2012. godine –da uzmemo razdoblje koje Vučić pominje – privatizovano je, dakle, oko 1.700 preduzeća. Prihod ostvaren prodajom preduzeća iznosi oko 1,5 milijardi evra, dok su ugovorene investicije blizu 850 miliona evra.
Nisu to, međutim, jedine ostvarene koristi. Privatizovana preduzeća neprekidno su povećavala prihode, tako da su oni krajem 2010. bili 70 odsto veći nego pre privatizacije. Drugo, vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je oko 50 odsto, dok je u neprivatizovanim smanjena za petinu. I, konačno, privatizovana preduzeća su pre privatizacije imala gubitak od oko 100 miliona evra, dok su 2010. ostvarila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme, neprivatizovana preduzeća kontinuirano su poslovala sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).
Sve u svemu, iako je nesumnjivo mogla da bude bolje sprovedena – da nije bio ubijen premijer Đinđić (za šta radikali, kojima je Vučić tada pripadao, snose ne malu odgovornost) i da Đinđićev naslednik Koštunica nije u značajnoj meri dezavuisao proces – privatizacija je Srbiji donela ogromnu korist i privredni napredak.
To najbolje potvrđuje visok rast u prvih 7-8 godina svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. U evrima: BDP je udvostručen, penzije utrostručene, plate učetvorostručene. O tome Vučić, koji je na vlasti proveo gotovo isto toliko vremena, može samo da sanja. Zapravo, to mu sve više postaje prava noćna mora. Sudeći bar po naporima – i parama građana Srbije – koje ulaže u svoju “industriju” laži.
Tom hiperprodukcijom Vučić ne želi samo da stvori lažnu sliku o prvih desetak i kusur godina trećeg milenijuma nego i da sakrije ono što se u Srbiji dešavalo u poslednjem desetleću 20. veka. U tekstu “Godine koje su pojeli naprednjaci” iz decembra 2017. može se o tome naći više detalja, pa ću ovom prilikom ponoviti samo nekoliko najbitnijih činjenica. Bruto domaći proizvod opao je u toj “kobnoj deceniji” 50 odsto, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme, kapital privrede takođe je praktično prepolovljen. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.
Povrh toga, Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Znanje naših inženjera zbog izolacije zemlje nije moglo da prati svetski tehničko-tehnološki razvoj. Tako je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla s fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jednom rečju – srpska privreda je bila devastirana.
To je, samo na ekonomskom planu, razume se, da druge ovde ne uzimamo u obzir, rezultat desetogodišnje vladavine “crveno-crne koalicije”, čiji su naslednici, malo premazani, danas ponovo na vlasti.
“Nisam zatvarao fabrike” – kaže Vučić. To je, u izvesnom smislu, i tačno. “Zatvaranje fabrika”, što nije nimalo prijatna dužnost, Vučić prepušta svojim potčinjenima, da se oni brukaju i znoje. A on ide i “otvara fabrike”. Kao da je on u njih uložio svoje pare.
“Imamo sve više novca” – kaže Vučić. Kao da je to njegov novac, tj. novac koji je on negde zaradio, a ne da je to u stvari novac građana Srbije. Što znači da kada tim parama, kroz subvencije, pomaže otvaranje (uglavnom stranih) preduzeća, on nije “uložio” svoje pare nego ono što je prethodno oteo od građana Srbije. U suštini, kiti se tuđim perjem. No, bez obzira na to, slikanje i fanfare nikom drugom ne prepušta. U hvalospevima i aplauzima uživa čak i kad zna da su iznuđeni i lažni
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. mart 2019.