Reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”

Ne znamo za svet, ali reč godine 2019. u Srbiji biće – sikter.

“Vi, stranci, dobrodošli, dragi ste nam gosti, a da srušite Srbiju da dobiju vlast oni koji nisu dobili narodno poverenje – sikter, od toga nema ništa. Srbija će da čuva svoju slobodu, nezavisnost i suverenitet”. To je u nedelju 1. septembra na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke rekao (njen) predsednik Aleksandar Vučić, uz, kako su javili mediji, “gromoglasan aplauz prisutnih u hali Pinki u Zemunu”

Pre manje od pola godine Vučić je “sikter” poručio kosovskim Albancima. “Sikter s tim papirom bando iz Prištine”, rekao je 8. marta na mitingu u Sremskoj Mitrovici, u okviru političke kampanje Budućnost Srbije.

“Sikter” je, naravno, turcizam, tačnije turska reč, izuzetno uvredljiva, kojom se želi poniziti onaj ili oni kojima je upućena i koja bi se najplastičnije mogla prevesti kao “marš, stoko”. Ili “odbij, marvo”, tako nekako.

Ali očigledno, reći to (samo) “Šiptarima”, za Vučića nije bilo dovoljno. Da bi održao borbenu gotovost svojih jedinica, on stalno mora da dodaje gas, pa je “poruku” sikter morao da proširi na još veći krug ljudi.

Naravno, to što se na udaru odmah našla opozicija nije nikakvo iznenađenje. Vučić je u pogledu kvalifikacija koje upućuje političkim protivnicima odavno prestao da se kontroliše. Zaštićen potpunom pravnom neodgovornošću, on sipa uvrede, ničim potkrepljene optužbe i klevete bez mere i računa. Prosto kao da padne u trans i nema sile koja može da ga obuzda.

Ipak nije bilo očekivano da će se na isti način poneti i prema svekolikoj tzv. međunarodnoj zajednici. Na prvi pogled izgleda da je to “sikter” strancima upućeno greškom. Odnosno, da je posledica nepreciznosti koja se javlja kada se govor manje-više improvizuje, a ne čita unapred pripremljeni tekst u kojem je svaka reč pažljivo odmerena. Ili ga je zanela okupljena masa, pa mu se omaklo u nastupu strasti. Tačno je verovatno i jedno i drugo, ali to ne znači da nije došlo iz dubine duše. Jer, razumljivo je da i Vučiću – ma kako jak i spreman na svaku žrtvu za dobro Srbije bio – mora da se smuči od tolikog ulagivanja Putinu, Trampu, Merkelki, Makronu, Đinpingu, Orbanu, Erdoganu… I da poželi da im svima kaže “sikter, bre, Srbija je moja, ima da radim šta hoću”.

Kao što već radi sa svojom strankom. Jer, u stvari, mada ne tako direktno, Vučić je “sikter, bre” uputio pre svega članovima i funkcionerima svoje partije. Pošto im je poručio da će bar polovina njih biti smenjena. A kao vrhunac poniženja, da ne bi on prljao ruke, nije rekao čijim radom nije zadovoljan nego je njima samima ostavio da sprovedu samo/kritiku i da se razvrstaju na one koji otpadaju i one koji ostaju.

Stvar je odmah shvatio Vulin, valjda mu je to baba Jula usadila u karakter, pa se prvi posuo pepelom i “revidirao”.

Kao i obično, reči koje neko izgovara najpre govore o njemu samom. Vučićev govor, međutim, ne otkriva samo Vučićev karakter. Jer on sve više postaje karakter Srbije. Tako da, u stvari, Vučić poručuje: “Sikter, bre, Srbijo”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. septembar 2019.