Srbija u metrou | Mijat Lakićević

Srbija u metrou

Posle davalaca tuđe krvi, kojih smo se nagledali devedesetih, sada su na delu davaoci tuđeg novca

Da li impresioniran boravkom u Parizu ili indukovan, kažu, oštrom Vučićevom kritikom, tek mladi ministar građevinarstva Tomislav Momirović izjavio je – želeći da naglasi značaj poduhvata koje preduzima aktuelna, ali i da usput malo zakači bivšu vlast – da je “metro trebalo da bude izgrađen pre 20 godina”. Zaboravio je izgleda Momirović (toliko mlad ipak nije – ono što je i sam doživeo) da je pre dve decenije Srbija upravo izlazila iz desetogodišnjeg rata koji su vodili – i, kao što znamo, sve odreda izgubili – upravo oni s kojima on danas sedi na vlasti.

Ne bismo se na to mučno razdoblje srpske istorije vraćali, da svako malo aktuelna vlast (pa evo, i novodošavši Momirović) ne pomenu kako je pre njih Srbija bila takoreći spržena zemlja. A u stvari, početkom (n)ovog milenijuma, kada je Demokratska opozicija Srbije, kao pobednik na izborima, preuzimala državno kormilo, umesto tržišta zatekla je crnu berzu, proizvodnja je bila upola manja nego deceniju ranije, bankarski sistem nije postojao, a umesto ustanova bile su kulise. Nije to bilo ono najgore.

Kada je Zoran Đinđić, kao premijer Srbije, pre gotovo tačno 20 godina (u maju 2001) posetio Pariz, glavna tema razgovora sa francuskim predsednikom Žakom Širakom bilo je izručenje Haškom tribunalu ratnih zločinaca (Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića i ostalih), a sa francuskim premijerom Lionelom Žospenom podrška povratku Srbije u – Svetsku banku. Dakle, to je i takva je bila Srbija pre 20 godina kada su Vučić i Dačić svrgnuti s vlasti: siromašna i odbačena od sveta. Kakav metro, kakvi bakrači.

Srbija je jedina zemlja u Evropi, a možda i u svetu, koja je usred pandemije povećala minimalnu cenu rada – izjavila je povodom sto dana Vlade aktuelna premijerka Ana Brnabić. Nisam baš siguran da je pametno time se ponositi – znate na šta mislim; ima raznih načina da se bude na naslovnim stranama – ali prvenstveno zbog toga što prva ministarka i njena ekipa za to povećanje neće pare dati iz svog džepa, naprotiv. Posle davalaca tuđe krvi, kojih smo se nagledali devedesetih, sada su na delu davaoci tuđeg novca.

Možda je najviše napora ipak uloženo u promociju podatka da je Srbija prošle godine zabeležila najmanji pad (1-1,5 odsto, još se računa) bruto domaćeg proizvoda. Njegovu vrednost najbolje je procenio kolega Dimitrije Borov rekavši, parafraziram, da je to isto kao kad bi se neki beskućnik hvalio kako je u nekom velikom požaru najbolje prošao jer mu ništa nije izgorelo.

Takođe, neprekidno se maše zvaničnim brojem preminulih od korone, ali se potpuno zanemaruje podatak da je ukupan broj umrlih lane povećan čak 14 odsto (sa 100.000 na 114.000). Kakva je to strašna bolest harala Srbijom prošle godine (a nije korona) ili se, što je verovatnije, iza te nepoznanice krije mnogo neregistrovaniih žrtava epidemije.

Kako je krenulo, naročito posle premijerkine izjave da sada i “veće i bogatije zemlje dolaze da uče od Srbije”, nije nezamislivo da uskoro od vlasti čujemo da je Srbija prevazišla Evropu i da ne treba mi da se pridružujemo njima nego da Evropa treba da se priključi Srbiji.

Stvarnost je, naravno, bitno drugačija. Ne samo zbog činjenice da 2020. nije otvoreno nijedno pregovaračko poglavlje već brojna merenja pokazuju da je Srbija sve dalje od Evrope. Recimo, na listi medijskih sloboda Srbija pada od 2016. Sa druge strane, korupcija raste, pa je 2020. Srbija dobila goru ocenu nego ikad u poslednjih osam godina. Konačno, Srbija se srozala i na Indeksu demokratije; dobila je najnižu ocenu otkad se lista pravi – 2006. Ispred nje je Lesoto, a iza Paragvaj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. februar 2021.

Leave a Comment